Gnev i vreme : psihopolitičko istraživanje [Daimon ed.] 9788686525543

Table of contents :
Sadržaj
Uvod 7
Prva evropska r e č 7
Timotički svet: gordost i rat 20
S one strane erotike 25
Teorija ansambala gordosti 34
Grčke premise modernih borbi - Učenje o thym osu 38
Ničeov trenutak 42
Dovršeni kapitalizam:
ekonomija velikodušnosti 48
Postkomunistička situacija 59
1. Poslovi s gnevom uopšte 72
Ispričana osveta 78
Agresor kao davalac 87
Gnev i vreme: jednostavna eksplozija 93
Gnev kao projekt: o sve ta 94
Gnev kao banka: revolucija 97
Ogromna moć negativnog 101
2. Gnevni Bog: put ka pronalaženju metafizičke banke osvete 107
Preludijum: božja osveta sekularnom s v e tu 111
Cargneva 117
Prekidanje o sve te 121
Prvobitna akumulacija g n e v a 124
Genealogija militantnosti 129
Autoagresivna masa gn e v a 133
Hiperbolični gnev: jevrejska i hrišćanska apokaliptika 137
Posude gneva, paklena skladišta: o metafizici finalnog deponovanja 142
Zastoje traženje razlogâ za božji gnev na pogrešnom putu - Hrišćanske zablude 148
Pohvala čistilišta 158
3 Timotička revolucija
O komunističkoj svetskoj banci g n e v a 165
Ako revolucija nije dovoljna 167
Jeziva razveseljavanja 170
Epohalni projekt: pobuditi thymos poniženih 175
Pobuna bez teorije ili: Trenutak anarhije 184
Klasna svest - Timotizacija proletarijata 190
0 pojavi nemonetarnog b an karstva 202
Kominterna: svetska banka gneva i fašističke narodne b a n k e 214
Nabavljanje gneva pomoću ratnih za jm o v a 243
Maoizam: o psihopolitici čistog b e sa 254
Poruka Monte Krista 268
4. Disperzija gneva u doba centra 275
Afther Theory 277
Erotizacija Albanije ili: Pustolovine postkomunističke duše 287
Realni kapitalizam: odlaganje sloma u dinamičkim sistemima pohlepe 295
Disperzovano disidentstvo - Mizantropska internacionala 307
Globalno pozorište pretnji 323
Treće skupljanje: može li politički islam da stvori novu svetsku banku disidentstva? 331
Zaključak
S one strane resantimana 345

Citation preview

Peter Sloterdijk

Gnev i vreme Psihopolitičko istraživanje

Preveo s nemačkog

Božidar Zec

/

fedon Beograd, 2013

Sadržaj Uvod ........................................................................................7 Prva evropska r e č ...........................................................7 Timotički svet: gordost i rat...................................... 20 S one strane erotike.................................................. 25 Teorija ansambala gordosti...................................... 34 Grčke premise modernih borbi Učenje o thym osu.................................................. 38 Ničeov trenutak............................................................ 42 Dovršeni kapitalizam: ekonomija velikodušnosti .................................... 48 Postkomunistička situacija ..................................... 59 1. Poslovi s gnevom uopšte ............................................. 72 Ispričana osveta ....................................................... 78 Agresor kao davalac ................................................ 87 Gnev i vreme: jednostavna eksplozija.................... 93 Gnev kao projekt: o sve ta ......................................... 94 Gnev kao banka: revolucija..................................... 97 Ogromna moć negativnog .................................... 101

Peter Sloterdijk

2. Gnevni Bog: put ka pronalaženju metafizičke banke osvete ........................................... 107 Preludijum: božja osveta sekularnom s v e tu ....... 111 Cargneva ....................................................................117 Prekidanje o sve te .......................

121

Prvobitna akumulacija g n e v a ................................ 124 Genealogija militantnosti ...................................... 129 Autoagresivna masa gn e v a .................................... 133 Hiperbolični gnev: jevrejska i hrišćanska apokaliptika .................... 137 Posude gneva, paklena skladišta: o metafizici finalnog deponovanja.................... 142 Zastoje traženje razlogâ za božji gnev na pogrešnom putu - Hrišćanske zablude ___ 148 Pohvala čistilišta .........................................

158

3 Timotička revolucija 0 komunističkoj svetskoj banci g n e v a ..................... 165 Ako revolucija nije dovoljna .................................. 167 Jeziva razveseljavanja............................................. 170 Epohalni projekt: pobuditi thymos poniženih ... 175 Pobuna bez teorije ili: Trenutak anarhije ............. 184 Klasna svest - Timotizacija proletarijata.............. 190 0 pojavi nemonetarnog b an karstva.................... 202 Kominterna: svetska banka gneva i fašističke narodne b a n k e .................................... 214 Nabavljanje gneva pomoću ratnih za jm o v a ....... 243

Gnev i vreme Maoizam: o psihopolitici čistog b e sa .................... 254 Poruka Monte Krista ............................................... 268 4. Disperzija gneva u doba centra ................................ 275 AftherTheory ........................................................... 277 Erotizacija Albanije ili: Pustolovine postkomunističke duše ................ 287 Realni kapitalizam: odlaganje sloma u dinamičkim sistemima pohlepe ....................... 295 Disperzovano disidentstvo Mizantropska internacionala ............................. 307 Globalno pozorište pretnji .................................... 323 Treće skupljanje: može li politički islam da stvori novu svetsku banku disidentstva?......... 331

Zaključak S one strane resantimana ........................................... 345

Uvod

Prva evropska reč Na početku prve rečenice evropskog predanja, u prvom stihu Ilijade, pojavljuje se reč„gnev", pojavljuje se neumitno i svečano poput zahteva koji se ne može odbiti. Kao što i priliči lepo oblikovanom rečeničnom objektu, ta imenica je u akuzativu. „Gnjev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina..." To što se imenica pojavlju­ je na prvom mestu jasno izražava visoki patos. Kakav se odnos prema gnevu predlaže slušaocima magičnog početka junačke pesme? Gnev kojim na starom Zapadu sve započinje - na koji ga način želi izreći pevač? Da li će ga opisati kao nasilje koje miroljubive ljude uvlači u strašne događaje? Treba li, dakle, taj najludskiji i najstra­ vičniji od svih afekata prigušiti, obuzdati, potisnuti? Da li mu se brzo sklanjamo s puta kad god ga primetimo kod drugih ili kod nas samih? Treba li ga uvek žrtvovati neutralizovanom, boljem uvidu? To su, kao što se odmah vidi, savremena pitanja, kojima se udaljavamo od svog predmeta - od Ahileje-

Peter Sloterdijk

vog gneva. Stari svet je otkrio sopstvene puteve prema gnevu, puteve koji više ne mogu da budu putevi savremenog čoveka. Tamo gde se savremeni čovek obraća terapeutu ili okreće telefonski broj policije, nekadašnji znalci pomoć su tražili od božanskog sveta. Da bi zazvučala prva evropska reč, Homer priziva boginju, a to je u skladu sa starim rapsodskim običajem i uvidom da ako neko ima neskromne namere najbolje će biti da počne vrlo skromno. Ne mogu ja, Homer, obezbediti uspeh svog speva. Pevanje je oduvekznačilo otvaranje usta da bi se tako objavile više sile. Ako moja pesma po­ stigne uspeh i stekne autoritet, muze će za to biti odgo­ vorne, a posle njih možda bog ili sama boginja. Ostane li pesma bez odjeka, to znači da višim silama nije bilo stalo do nje. U Homerovom slučaju božja presuda bila je jasna: u početku beše reč„gnev" i reč beše uspešna. Menin aiede, then, PeleiadeoAchileos Oulomenen, he myri Achaiois alge eteke... Gnjev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina, zlosrećni, štono Ahejce u hiljade uvali jada...* U prvim stihovima Ilijade jasno se propisuje na koji način Grci, narod-paradigma zapadne civilizacije, tre­ ba da se suoče s prodorom gneva u život smrtnikâ - s čuđenjem primerenim pojavi. Prvi zahtev našeg kul­ turnog predanja - a da li to„našeg" još važi? - izražava molbu da božanski svet podrži pesmu o gnevu jedin­ stvenog borca. Pri tom treba istaći da pesnik nema na umu nikakvo ublažavanje. Već od prvog stiha on nagla­ * Preveo Miloš N.Đurić.

8

Gnev i vreme

šava zlokobnu snagu junačkog gneva: gde god se taj gnev pojavi, udarci pljušte na sve strane. Sami Grci od tog gneva čak i više stradaju nego Trojanci. Već na sa­ mom početku događaja Ahilejev gnev se okreće protiv njegovog naroda, da bi se grčkoj strani opet priključio tek uoči odlučujuće bitke. Ton prvih stihova naznaču­ je program: duše pobeđenih junaka - „jakih", kako se tu nazivaju, a pre su uopšte predstavljeni kao senovite utvare - putuju u Had, a njihova beživotna tela, „njih (gnev) učini same", kako Homer kaže,„da budu pljačka za psine i još gozba za ptice" pod otvorenim nebom. Pesnikov glas, euforičan i uravnotežen, prelazi pre­ ko horizonta egzistencije iz koje se može izveštavati o takvim stvarima. Biti Grk i čuti taj glas znače isto u kla­ sičnoj starini. Kad god se taj glas čuje, odmah se zna da su rat i mir imena za faze života u kojem se osnovni značaj smrti nikad ne dovodi u pitanje. Junak se rano sreće sa smrću. To takođe pripada porukama junačke pesme. Ako je izraz„veličanje nasilja" ikad imao nekog smisla - početak najstarijeg svedočanstva evropske kul­ ture mogao bi se njime označiti. Ali tim bi se izrazom označavalo nešto što je gotovo suprotno onom na šta se njime smera u njegovoj današnjoj, neizbežno po­ grdnoj upotrebi. Opevati gnev znači učiniti ga vrednim pažnje, a ono što je vredno pažnje blizu je onom što je upečatljivo i što treba trajno ceniti - gotovo da bismo mogli reći: blizu je onom što je dobro. Ta vrednovanja toliko su suprotstavljena savremenim načinima mišlje­ nja i osećanja da se verovatno mora priznati: autentični pristup suštini homerovskog razumevanja gneva biće nam u krajnjoj liniji nemoguć. Samo posredna približavanja biće nam od koristi. Bar shvatamo da nije reč o svetom gnevu o kojem go9

Peter Sloterdijk

vore biblijski izvori. Ne radi se o prorokovom ogorčenju zbog bezbožnih grozota, ni o gnevu Mojsija koji razbija tablice dok je narod igrao oko teleta, ni o čeznutljivoj mržnji psalmopevca koji jedva čeka dan kada će pra­ vednik noge oprati u krvi bezbožnikovoj (Psalam 58, 10-11). Ahilejev gnev nema mnogo zajedničkog ni s gnevom Jahvea, ranog, još poprilično nesuptilnog Bo­ ga groma i pustinje, koji kao„razljućeni Bog" predvodi prognani narod i njegove progonioce uništava olujama i poplavama.1 Ne radi se, međutim, ni o profanim izlivima ljudskog gneva koje su kasniji sofisti i filozofski učitelji morala imali u vidu kada su propovedali ideal samosavlađivanja. Tačno je da se Homer kreće u svetu u kojem se ceni rat bez granica. Ma koliko mračni bili horizonti tog uni­ verzuma borbe i smrti, osnovni ton prikaza određenje ponosom što se srne prisustvovati takvim prizorima i takvim sudbinama. Jasna vidljivost tih prizora i sudbina ublažava surovost realnosti - to je ono što je Niče ozna­ čio rečju„apolonski". Nijedan savremeni čovek ne može se vratiti u vreme kada su pojmovi „rat" i „sreća" činili smislenu konstelaciju; za prve Homerove slušaoce rat i sreća bili su nerazdvojivi. Veza između njih temelji se na starom kultu junaka. Taj kult savremeni ljudi upoznaju još samo pod navodnicima istorijskog obrazovanja. Za ljude starog veka junaštvo nije bilo suptilni stav, već najvitalniji od svih mogućih odgovora na životne či­ njenice. U njihovim očima svet bezjunakâ ne bi značio ništa. Takav svet predstavljao bi stanje u kojem bi lju­ di bili na milost i nemilost prepušteni moćima prirode. 1 Up. Ralf Miggelbrink, Der zornige Gott. Die Bedeutung einer anstôssigen biblischen Tradition, Darmstadt 2002, str. 13.

10

Gnev i vreme

Physis je uzrok svega, a čovek ne može ništa - tako bi glasio princip univerzuma bezjunaka. Međutim, junak je živi dokaz da su i s ljudske strane činovi i delà mogući ukoliko ih dopusti božanska naklonost - a nekadašnji junaci slave se jedino zbog onog što su uradili. Njiho­ va delà svedoče o najvrednijem što smrtnici, tadašnji i kasniji, mogu iskusiti: da je u prirodi stvorena čistina ne-nemoći i ne-ravnodušnosti. U izveštajima o ljudskim delima zasvetlela je prva dobra vest: pod suncem se događa i nešto više, a ne samo ono prema čemu su ljudi ravnodušni i što uvek ostaje isto. Zato što su stvarna de­ là počinjena, izveštaji o njima daju odgovor na pitanje: Zašto ljudi uopšte čine nešto pre nego ništa? Ljudi čine nešto da bi se svet proširio nečim novim i vrednim da bude slavljeno. Pošto su oni koji su stvorili nešto novo bili predstavnici ljudskog roda (iako sasvim posebni), i drugima se otvara pristup ponosu i divljenju kada slu­ šaju o delima i patnjama junakâ. To novo, međutim, ne srne se pojavljivati kao vest dana. Ono se, da bi bilo legitimno, mora maskirati u ne­ što prototipsko, najstarije, u nešto što se večno vraća, i mora se pozivati na već davno datu saglasnost bogova. Ako se to novo predstavlja u vidu preistorijskih doga­ đaja, nastaje mit. Ep je fleksibilniji, širi i svečaniji oblik mita, oblik koji je pogodniji za izlaganje u dvorcima, na seoskim trgovima i pred slušaocima ranih gradova.2 Zahtev za junakom jeste pretpostavka svega što sledi. Samo zato što je zastrašujući gnev neophodan 2 Na taj način ja protivrečim legendi (omiljenoj među teolo­ zima) da mit uvek sadrži preobražaj postojećeg sveta, a da se od­ mak od sveta i kritika pojavljuju tek s proročkim govorom. U stvari, mit je već toliko proročanski koliko je proročanstvo mitsko.

11

Peter Sloterdijk

za junačku ratničku pojavu, rapsod sme da se obrati boginji kako bi mu pomogla u dvadeset i četiri pevanja. Da taj gnev, čije pevanje boginja treba da pomog­ ne, nije sâm više prirode, već bi i pomisao da se ona pozove bila svetogrđe. Samo zato što postoji gnev koji dolazi odozgo opravdano je uplitanje bogova u žesto­ ke sukobe među ljudima. Ko pod takvim pretpostav­ kama peva o gnevu, veliča snagu koja ljude oslobađa vegetativne obamrlosti i stavlja pod visoko radoznalo nebo. Stanovnici zemlje počinju da dišu otkako mogu zamisliti da su bogovi gledaoci koji uživaju u zemalj­ skoj komediji. Razumevanje tih nama dalekih prilika može se olakšati ako se istakne da po shvatanju narodâ starog veka junak i onaj ko o njemu peva odgovaraju jedan drugom u autentično religioznom smislu. Religioznost je pristajanje ljudi na sopstvenu medijalnost. Kao što je poznato, medijalni talenti idu različitim putevima, ali ti se putevi mogu presecati u važnim čvorištima. „Medijski pluralizam" jeste, dakle, nešto što postoji u ranim stanjima kulture. Ali u to vreme mediji nisu tehnički aparati, već sami ljudi sa svojim organskim i duhovnim potencijalima. Kao što rapsod želi da bude glasnogovornik pevajuće snage, tako se junak oseća kao ruka gneva koji čini značajna delà. Grlo prvoga i ruka drugoga zajedno obrazuju hibridno telo. Ruka s mačem, više nego samom borcu, pripada bogu koji zaobilaznim putem preko sekundarnih uzroka deluje na ljudski svet. Naravno, ruka s mačem pripada i pevaču, kojem junak, zajedno sa svojim oružjem, ima da zahvali za besmrtnu slavu. Tako veza bog-junak-rapsod čini prvu efektivnu medijsku mrežu. U onih hiljadu godina posle Homera u sredozemnom prostoru ljudi 12

Gnev i vreme

uvek iznova govore o Ahileju i njegovoj upotrebljivosti za ratoborne muze. Nema potrebe da se zadržavamo na činjenici da da­ nas niko više ne misli autentično - izuzev možda nekih stanovnika ezoterične visoravni gde je remitologizacija sveta dosta uznapredovala. Mi smo ne samo prestali da sudimo i mislimo kao narodi starog veka nego ih potaj­ no i preziremo što su ostali „deca svog vremena"; preziremo ih što su ostali zarobljeni u heroizmu koji mo­ žemo shvatiti samo kao nešto arhaično i neprikladno. Šta bismo danas zamerili Homeru polazeći od navika nizije? Da li da mu prigovorimo da povređuje ljudsko dostojanstvo time što individue suviše direktno shvata kao medijume viših bića? Da se ne obazire na integri­ tet žrtava jer slavi sile koje su ga narušile? Da neutrališe proizvoljnost nasilja i da rezultate borbe pretvara u neposredne božje presude? Ili bismo prigovor morali ublažiti pa reći da je bio žrtva nestrpljivosti? Da nije če­ kao Besedu na gori, da čije čitao Senekinu raspravu O gnevu, taj priručnik stoičke kontrole afekata, koji je po­ služio kao uzor hrišćanskoj i humanističkoj etici? U Homerovom horizontu nema, naravno, tačke ko­ ja bi opravdavala takve prigovore. Pesma o junačkoj energiji ratnika kojom počinje ep uzdiže gnev na rang supstancije od koje je napravljen svet,- ako priznamo da „svet" tu znači krug likova i prizora iz života starohelenskog ratničkog plemstva u prvom milenijumu pre n. e. Skloni smo da verujemo kako je takav pogled na svet nestao najkasnije s pojavom prosvetiteljstva. Međutim, današnjem obrazovanom realisti verovatno će biti teže da potpuno odbaci tu prvenstvom borbe obeleženu sli­ ku nego što nas u to uverava rašireno pacifističko osećanje. Moderni ljudi takođe nisu nikad sasvim zanema­ 13

Peter Sloterdijk

rili zadatak da misle o ratu, čak je taj nalog dugo bio po­ vezan s muškim polom obrazovanja.3Merilom mišljenja 0 ratu proveravani su već učenici u antici, kada su gornji slojevi Rima, zajedno s drugim grčkim kulturnim mode­ lima, uvezli i epski belicizam svojih učitelja, a da pri tom nisu uopšte zaboravili sopstveni čvrsto utemeljeni mili­ tarizam. I tako je to, počev od renesanse, ponovo učila omladina Evrope, generacija za generacijom, pošto se uzornost Grkâ opet prihvatila u školstvu novonastalih nacionalnih država. To prihvatanje imalo je dalekose­ žne posledice. Da li bi trebalo smatrati mogućim da su 1takozvani svetski ratovi dvadesetog veka pored osta­ log značili i ponavljanja Trojanskog rata - ponavljanja koja su organizovali generalštabovi, čije su vodeće gla­ ve, na svakoj strani neprijateljskih linija, smatrale sebe najboljim Ahajcima, čak potomcima gnevnog Ahileja i izvršiocima atletsko-patriotskog zadatka koji donosi pobedu i slavu kod potomaka?4 Besmrtni junak umire bezbroj puta. Nije li i Karl Marks u septembru 1864, po­ vodom smrti u dvoboju radničkog vođe Lasala, grofici Hacfeld izrazio saučešće recima daje Lasal„umro mlad i pobedonosno kao Ahilej"?5 Pitanje da li je Homer, kao nešto kasnije Heraklit, a mnogo kasnije i Hegel, verovao da je rat otac svih stvari, ovde će ostati bez odgovora. Takođe nije izvesno (boljeje reći: nije verovatno) daje Homer, patrijarh 3 Up. Raymond Aron, Clausewitz, den Krieg denken, Frankfurt 1980; Robert Kaplan, Warrior Politics: Why Leadership Demands a Pagan Ethos (New York: Random House, 2002). 4 O nesvesnoj povezanosti humanizma i belicizma up. Heiner Mühlmann, Bazon Brock, Krieg undKultur, 2003. 5 Karl Marx, Friedrich Engels, Werke, Band 30, Berlin 1972, str. 673.

14

Gnev i vreme

istorije rata i učitelj grčkog bezbrojnim generacijama, imao pojam „istorije" ili „civilizacije". Jedino što je izvesno jeste da je univerzum Ilijade sav istkan od činova i patnji gneva (men/s), baš kao što nešto mlađa Odiseja predstavlja dekliniranje činova i patnji lukavstva (métis). Po arhajskoj ontologiji, svet je ukupni zbir bitaka koje se u njemu vode. Epski gnev se svom pevaču pojavlju­ je kao primarna energija koja izvire sama po sebi - ne može se ona ni iz čega izvesti, baš kao što se ni iz čega ne može izvesti ni oluja, ni sunčeva svetlost.Ta energija je aktivna snaga u kvintesencijalnom obliku. Pošto kao prva supstancija može zahtevati predikatjz sebe", ona prethodi svim svojim lokalnim provokacijama. Junak i njegov menis za Homera su neraskidiva sprega, tako da zbog te prestabilirane veze svako izvođenje gneva iz spoljašnjih povoda postaje suvišno. Ahilej je gnevan onako kao što je Severni pol leden, kao što je Olimp obavijen oblacima, a Mon Vantu vetrovit. To ne isključuje da povodi predstavljaju pozornicu za gnev - ali se njihova uloga svodi bukvalno na„izazivanje" gneva bez menjanja njegove suštine. Kao snaga koja sukobljeni svet drži zajedno, gnev čuva jedinstvo supstancije u mnoštvu erupcija. Gnev postoji pre svih svojih manifestacija i nepromenjen preživljava svoja najintenzivnija trošenja. Kada Ahilej, pun gneva, sedi u svom šatoru, uvređen, gotovo paralisan, ljut na svoje ljude zato što mu je vojskovođa Agamemnon oduzeo lepu robinju Brisejidu, taj simbolički vrlo značajan „po­ časni dar", to ne šteti njegovoj sjajno-gnevnoj prirodi. Sposobnost da se pati zbog uvrede odlika je velikog borca; njemu još nije potrebna gubitnička vrlina „pu­ štanja da stvari idu kako idu". Dovoljno mu je što zna da je u pravu i da mu Agamemnon nešto duguje. Po 15

Peter Sloterdijk starogrčkom shvatanju, taj dug je objektivan, pošto je čast velikog borca objektivna ili autentična. Ako neko koje prvi samo po rangu oduzme nagradu onom koje prvi po snazi, povreda časti je na najvišem nivou. Epizoda kivnosti pokazuje Ahilejevu snagu u pripremnom mirovanju - čak i junaci znaju za trenutke neodlučnosti i pritajenog besa. Ali dovoljno jak podsticaj opet će pokrenuti motor njegovog menisa, pa će posledice biti dovoljno strašne i fascinantne da„razarač gradova" postavi ratnički rekord s dvadeset i tri uništena naselja.6 Mladog Ahilejevog miljenika Patrokla, koji je na bojnom polju drsko nosio prijateljev oklop, ubio je predvodnikTrojanaca Hektor. Čim se vest o tom zloslutnom događaju proširila po grčkom logoru, Ahilej napušta svoj šator. Njegov gnev se ponovo sjedinio s njim i od tog trenutka, bez kolebanja, upravlja njegovim postupcima. Junak traži novu opremu, i Podzemlje hita da mu ispuni zahtev. Gnev koji obuzima junaka ne ograničava se na njegovo telo - on pokreće razgranati splet akcija i u svetu ljudi i u svetu bogova. Menis s velikom agre- sivnošću preuzima posredovanje između besmrtnika i smrtnikâ; nagoni Hefesta, boga-kovača, da učini sve što može u izradi novog oružja;Tetidi, junakovoj majci, daje krila kako bi brzo prenosila poruke između podzemne kovačnice i grčkog logora. A u unutrašnjem krugu svog delovanja menis ponovo priprema borca za njegovog sudbonosnog poslednjeg protivnika - priprema ga za realnu prisutnost borbe. Vodi ga na bojnom polju do mesta što ga je odredila sudbina. Na tom mestu gnev će se najviše razbuktati, dosegnuće krajnju granicu. Ispred zidina Troje ispoljavanje gneva jeste znak koji je 6 Up. Ilijada, Deveto pevanje, 328 i dalje.

16

Gnev i vreme potreban radi podsećanja svakog svedoka na konvergenciju eksplozije i istine.2 Samo činjenica da na kraju krajeva Odisejevo lukavstvo, a ne Ahilejev gnev, pobe- đuje opkoljeni grad pokazuje da je na sudbonosnoj ravnici ispred Troje postojao drugi put k uspehu. Zar Homer, dakle, nije video budućnosti za čisti gnev? Takav zaključak bio bi prenagljen zato što Homer Ilijade koristi sva moguća sredstva da proširi dostojanstvo gneva. U kritičnom trenutku on naglašava kako se eksplozivno rasplamsala Ahilova srditost. Ona se odjednom pojavljuje. Upravo je ta iznenadnost potrebna kao potvrda njenog višeg porekla. Vrlini ranogrčkog junaka pripada i spremnost da bude posuda za nagli dotok energije od bogova. Još se nalazimo u svetu čije se spi- ritualno ustrojstvo jasno odlikuje medijalnom dimenzijom: kao što je prorok posrednik za svetu reč protesta, tako se ratnik pretvara u oruđe snage koja se naglo skuplja u njemu kako bi prodrla u svet pojavnosti. Sekularizacija afekata još je nepoznata u tom poretku stvari. Sekularizacija znači izvođenje programa koji je prisutan u normalno građenim evropskim rečenicama. Njima se u okviru realnosti oponaša ono što je određeno sintaksom: subjekti deluju na objekte i nameću im svoju vlast. Nema potrebe da kažemo kako je Homerov svet delovanja jako udaljen od takvih okolnosti. Nemaju ljudi strasti, već strasti imaju ljude. Akuzativ je još neukrotiv. Kad je tako, naravno da nema jednog boga.Te-

2 0 kontinuiranom postojanju antičke eruptivnosti gneva u „prirodnoj teologiji eksplozije" savremene masovne kulture up. Peter Sloterdijk, „Bilder der Gewalt - Gewalt der Bilder: Von der antiken Mythologie zur postmodernen Bilderindustrie" u lconic Turn. Die neue Macht der Bilder, hrsg, Christa Maar, Hubert Burda, Koln 2004, str. 333 i dalje. 17

Peter Sloterdijk

orijski monoteizam može doći na vlast tek kada filozofi ozbiljno zatraže da subjekt rečenice bude princip sveta. Tada, razume se, subjekti treba da imaju i svoje strasti, pa da ih kontrolišu kao njihovi gospodari i vlasnici. Do tog trenutka vlada spontani pluralizam, pluralizam u kojem subjekti i objekti stalno menjaju mesta. To zamagljivanje subjekata i objekata pokazuje da o gnevu treba pevati u zrelom trenutku, kada on obu­ zme svog nosioca - samo to Homer ima na umu kada dugu opsadu Troje i jedva još očekivanu pobedu nad gradom povezuje s tajanstvenom borbenošću prota­ goniste zbog čijeg je gneva grčka stvar bila osuđena na neuspeh. Homer koristi povoljan trenutak kada menis ulazi u svog nosioca. Epsko sećanje treba zatim samo da sledi tok događaja diktiran konjunkturom snaga. Presudno je da sâm ratnik, čim počne da deluje uzviše­ ni gnev, doživljava neku vrstu numinozne prisutnosti. Jedino zbog te prisutnosti junački gnev kod svog naj­ darovitijeg oruđa može da bude nešto više od profanog besa. Da to kažemo s više patosa: kroz provalu gneva bog bojnog polja govori borcu. Odmah shvatamo za­ što u takvim trenucima retko čujemo dva glasa. Snage takve vrste su bar u svojim naivnim počecima monotematske zato što prisvajaju celog čoveka. One zahtevaju da njihov jedan afekt zauzme čitavu pozornicu.8 Kod 8 Još i kasnija stoička fenomenologija gneva tvrdi da se on ne može sakriti. Sve druge poroke možemo sakriti, „gnev, međutim, sebe pokazuje, ispoljava se na licu (se profert et in faciem exit), i što je veći, to svetlije plamti" (quantoque maior, hoc effervesdt manifestius). Svi afekti imaju svoje znakove (apparent), ali gnev ne samo da se pokazuje, on prosto bode oči (eminet). Seneca, De ira, 1,1. U dvadesetom veku akademska psihologija ponekad govori o ,,eks­

18

Gnev i vreme

čistog gneva nema složenog unutrašnjeg života, ne­ ma skrivenog psihičkog sveta ni privatne tajne zbog koje bi junak bio razumljiviji drugim ljudima. Štaviše, osnovni princip jeste da unutrašnji život aktera treba da bude potpuno manifestan i javan, da bude sasvim čin i, ako je moguće, pesma. Izbijajućem gnevu svojstve­ no je da potpuno postane jedno sa svojom raskošnom ekspresijom. Pod dominacijom totalne ekspresivnosti nemoguće je uzdržavati se i brinuti se o samoodržanju. Naravno, uvek postoji „nešto" oko čega se vodi borba. Ali borba pre svega služi pokazivanju borbene energije kao takve - strategija, ratni cilj, plen dolaze kasnije. Gde god se gnev rasplamsa, pred sobom imamo kompletnog ratnika. Kada usplamteli junak krene u borbu, ostvaruje se identitet čoveka sa snagama koje ga pokreću, identitet o kojem obični ljudi mogu samo da sanjaju u svojim najboljim trenucima. Čak ni takvi ljudi, ma koliko da su se navikli na odgađanja i čekanja, nisu sasvim zaboravili one trenutke svog života u koji­ ma kao da je elan delovanja proisticao iz samih okol­ nosti. To stapanje s čistom pokretačkom snagom mogli bismo, koristeći izraz Roberta Muzila, nazvati utopijom motivisanog života.9 Naravno, za ljude sa stalnim prebivalištem, to jest za seljake, zanatlije, nadničare, pisare, prve činovnike, a i kasnije za terapeute i profesore, pravac određuju vrline oklevanja - ko sedi na klupi vrlina, obično ne zna šta plozivnim reakcijama"; Ernst Kretschmer, MedizinischePsychologie, Leipzig 1930, str. 183 i dalje. 9 Robert Musil, Der Mann ohne Eigenschaften, Hamburg 1952, str. 1209 i dalje (Robert Muzil, Čovek bez osobina, CID/Nevski, Podgorica/Beograd 2006, prevod Branimir Živojinović).

19

Peter Sloterdijk

mu je sledeći zadatak. On mora da sluša savete s razli­ čitih strana i da donosi odluke tumačeći žamor u kojem tenor nije glavni glas. Za ljude svakodnevice evidencija trenutka ostaje van domašaja; u najboljem slučaju po­ mažu im štake navike. Navika daje pouzdane surogate izvesnosti, koji mogu bili stabilni, ali koji ne daju živu prisutnost ubeđenja. Onaj, međutim, koga obuzima gnev ostavlja iza sebe sivu svakodnevicu. Magla se ra­ zilazi, oblici postaju prepoznatljivi, sada jasne linije vo­ de do objekta. Jarosni napad zna kuda ide. Čovek koji je jako gnevan„ulazi u svet kao metak u bitku".10

Timotički svet: gordost i rat Klasičnom filologu Brunu Snelu, njegovom pronic­ ljivom čitanju Homera, treba zahvaliti što su savremeni reinterpretatori Ilijade postali svesni specifične predmoderne strukture njene epske psihologije i radnje. U glavnom eseju svoje još uvek podsticajne knjige Otkriće duha, u eseju o Homerovoj slici čoveka, on osvetljava važnu okolnost: epskim likovima najstarije epohe pi­ smenosti na Zapadu uveliko još nedostaju formativne karakteristike klasično shvaćene subjektivnosti, naro­ čito reflektirajuća unutrašnjost, intimni razgovor sa samim sobom i sposobnost da se savesno kontrolišu 10 Reči su pozajmljene od Hajnriha Mana, koji u eseju o Napoleonu iz 1925. godine piše o sudbonosnom Korzikancu: „Ušao je u svet kao metak u bitku. Tako ga je poslala revolucija..." Kasnije ćemo pokazati da se pojam revolucije ne ponajmanje temelji i na modernizovanju antičkog menisa. Njeno psihološko jezgro jeste pretvaranje subjekta u sabiralište svetskog gneva.

20

Gnev i vreme

afekti.11 Snel otkriva kod Homera latentnu koncepciju ličnosti-kontejnera, kompozitne ličnosti koja je u mno­ go čemu slična slici postmodernog čoveka s hroničnim „disocijativnim poremećajima". Posmatrano izdaleka, ranoantički junak zaista podseća na„multiplu ličnost" današnjeg tipa. Kod njega kao da još ne postoji hegemonistički princip, koherentno ja koje je odgovorno za jedinstvo i samokontrolu psihičkog polja. Štaviše, „osoba" se pokazuje kao stecište afekata ili parcijalnih energija. Svom domaćinu, individui koja deluje i doži­ vljava, te energije dolaze kao posetioci izdaleka da bi ga upotrebili za svoje svrhe. Junakov gnev ne srne se, dakle, shvatiti kao inherent­ ni atribut strukture njegove ličnosti. Uspešni ratnik jeste više nego samo karakter koji je preterano razdražljiv i agresivan. Takođe nema mnogo smisla da se o Home­ rovim likovima govori onako kao što školski psiholozi govore o problematičnim učenicima. Oni bi Ahileja od­ mah stručno prikazali kao izaslanika prevelikih roditelj­ skih ambicija12- kao daje preteča nekog psihički obogaljenog teniskog čuda od deteta, čiji roditelji-treneri na svakom meču sede u prvom redu. Ali, pošto smo s Ahilejom još u domenu kontejner psihologije, moramo voditi računa o osnovnom pravilu tog psihičkog uni­ verzuma: gnev koji se u intervalima rasplamsava jeste energetski dodatak junačkoj psihi, a ne lično svojstvo ili intimna crta. Grčka oznaka za „organ" u grudima junakâ 11 Bruno Snell, „Die Auffassung des Menschen bei Homer" u Die Entdeckung des Geistes. Studien zur Entstehung des europàischen Denkens bei deri Griechen, Hamburg 1946, str. 15-37. 12 Up., kao kuriozitet, Jürgen Manthey, Die Unsterblichkeit Achills. Vom Ursprung des Erzahiens,4997, str. 31 i dalje.

21

Peter Sloterdijk

i ljudî iz kojeg dolaze velika uzbuđenja jeste thymos. Tom rečju označava se žarište ponosnog sopstva, a i receptivno„čulo" preko kojeg se smrtnicima preno­ se zapovesti bogova. Suplementarno ili „priključeno" svojstvo uzbudenjâ u thymosu objašnjava, uostalom, nepostojanje kontrole nad afektima Homerovih likova, nepostojanje kojem se savremeni ljudi toliko čude. Ju­ nak je takoreći prorpk kome pripada zadatak da na licu mesta ostvari poruku svoje snage. Junakova snaga prati junaka kao što duh prati osobu koju štiti. Kada snaga postane stvarna, njen štićenik mora da ide s njom.13 lako junak nije gospodar ni vlasnik svojih afekata, pogrešili bismo ako bismo mislili da je on samo njihovo slepo oruđe, oruđe bez sopstvene volje. Menis pripada grupi invazivnih energija, za koje je poetska i filozofska psihologija starih Grka tvrdila da ih treba smatrati da­ rovima iz božanskog sveta. Kao što se od svakoga koje odozgo dobio dar zahteva da brižljivo upravlja darom koji mu je poveren, tako se i junak, čuvar gneva, mora svesno odnositi prema gnevu. Hajdeger, koga lako mo­ žemo zamisliti kao zamišljenog turistu u ravnici ispred Troje, verovatno bi rekao: boriti se takođe znači misliti. Posle premeštanja grčke psihe s junačko-ratničkih vrlina na građanske vrline, gnev postepeno nestaje sa spiska harizmi. Ostaju jedino duhovnije forme entuzija­ zma, kao u Platonovom Fedru, u kojem on nabraja bla­ gotvorne opsednutosti psihe, pre svega medicinu, dar proricanja i zanosnu pesmu koju daruje muza. Platon 13 O antičkoj koncepciji duha (genija) up. spis antičkog retora Kensorina O rođendanu, kao i Peter Sloterdijk, Sfere I, Mehurovi, Fedon, Beograd 2010, šesto poglavlje (,,U istom duševnom pro­ storu"), prevod Aleksandra Kostić, str. 413 i dalje.

22

Gnev i vreme

osim toga uvodi i novi paradoks entuzijazma: trezvenu maniju posmatranja ideja. Te ideje su glavno uporište nove nauke koju je osnovao Platon, to jest filozofije. Pod uticajem te discipline„manička" psiha, osvetljena logičkim vežbama, konačno se udaljava od svojih „ime­ ničkih" početaka - počelo je isterivanje velikog gneva iz kulture. Od tada je gnev građana još samo gost koji je do­ brodošao u okviru strogih pravila; kao starinski bes, on se više ne uklapa u urbani svet. Samo na sceni atinskog dionizijskog pozorišta još ga ponekad predstavljaju u njegovoj starinskoj, prividnoj silovitosti, kao u Sofoklovom Ajantu ili u Euripidovim Bahantkinjama, ali jedino zato da smrtnike podseti na slobodu bogova da unište koga hoće. Stoički filozofi, koji se tokom sledećih ge­ neracija obraćaju civilnoj publici, na najbolji sofistički način tvrdiće daje gnev na kraju krajeva „neprirodan" zato što protivreči čovekovoj razumskoj suštini.14 Domestikacija gneva stvara antičku formu nove muškosti. Ostaci afekta koji su korisni za polis zaista se mo­ gu inkorporirati u građanski thymos. Thymos preživljava u obliku „muške hrabrosti" (andreia), bez koje ni za pri14 Seneka, O gnevu, Prva knjiga, 6: Non est ergo natura honninis poenae appetens; ideo ne ira quidem secundum naturam hominis, quia poenae appetens. „Čovek, dakle, po svojoj prirodi ne teži osveti, pa stoga ni gnev ne odgovara čovekovoj prirodi, budući da gnev teži osveti." (Lucije Anej Seneka, O gnevu, Javor izdavaštvo, Beograd 2012, prevod Nada Todorović.) Daleku analogiju može­ mo uspostaviti između filozofske domestikacije gneva kod Grkâ i civilizovanja božjeg gneva u teologiji „svešteničkih spisa" postvavilonskog judaizma, u kojoj zbog premeštanja naglaska na individualizovano ispaštanje preteći proročki govori o božjoj kazni i destruktivnom gnevu gube svoje pretpostavke. Up. Ralf Miggelbrink, Derzornige Gott, str. 48 i dalje.

23

Peter Sloterdijk

stalice gradskog života nema samopotvrđivanja. Gnevu se, dakle, dopušta da ima drugi život kao koristan i„pravedan gnev", pa je kao takav nadležan da svog vlasni­ ka štiti od uvreda i neprihvatljivih zahteva. Osim toga, on građanima pomaže da se zauzimaju za ono što je dobro i ispravno (ili, rečeno na savremen način, za in­ terese). Bez srčanosti - to bi sada bio bolji prevod reči thymos - građanski život ne može se zamisliti. (Ta tema posebno je zanimljiva za Nemce budući da posle 1945. godine stvaraju posebnu formu srčanosti - mnogohvaIjenu građansku hrabrost, bledu kopiju odvažnosti za gubitnike, kopiju kojom se politički malodušnom sta­ novništvu približavaju radosti demokratije.) Osim toga, mogućnost prijateljstva između odraslih muškaraca u gradu još zavisi od timotičkih premisa, jer ulogu prijate­ lja među prijateljima, jednakog među jednakima može igrati samo onaj ko u sugrađanima ceni jasno prisustvo opštepriznatih vrlina.15Čovekželi da se ponosi ne samo sobom već i alteregom, prijateljem koji se ističe u očima zajednice. Ugled među muškarcima koji se nadmeću stvara timotičku atmosferu samopouzdane zajednice. Thymos pojedinaca sada se pojavljuje kao polje sila ko­ je oblikuju zajedničku volju za uspehom. U tom hori­ zontu prva filozofska psihologija u Evropi razvija se kao politička timotika.

15 Gilles Deleuze, Félix Gauttari, Was ist Philosophie?, Frankfurt 1966, str. 172 i dalje (Žil Delez, Feliks Gatari, Staje filozofija?, IKZorana Stojanovića, Novi Sad 1995, prevod Slavica Miletić).

24

Gnev i vreme

S one strane erotike Danas se konkretizuje sumnja da je psihoanaliza koja je u dvadesetom veku bila osnovno psihološko stanje - u suštinskom pogledu pogrešno shvatala prirodu svoga predmeta. Sporadični prigovori psihoanalitičkom učenju, koji mu se upućuju već od samih početaka, danas su se pretvorili u teorijski zasnovano odbacivanje. Ono se ne odbacuje toliko zbog beskonačnih sporenja oko nedovoljne „naučne" dokazivosti psihoanalitičkih teza i rezultata (sporenja koja su nedavno opet privukla pažnju povodom problematične Crne knjige psihoanalize), koliko se odbacuje zbog sve većeg ja za između psihičkih fenomena i školskih pojmova - problem o kojem kreativni autori i praktičari psihoanalitičkog pokreta već duže vremena otvoreno raspravljaju. Ni hronične sumnje u specifičnu efikasnost psihoanalize nisu razlog otpora prema njoj. Izvor principijelnog nesporazuma koji je izazvala psihoanaliza nalazi se u njenoj naturalistički zam aski­ ranoj kriptofilozofskoj nameri da ćelo ljudsko stanje ob­ jasni sa stanovišta dinamike libida, to jest sa stanovišta erotike. To nije moralo biti kobno po psihoanalizu, da se legitimno zanimanje analitičara za energijom bogati erotički pol psihe povezivao s jednako dubokim posve­ ćivanjem polu timotičkih energija. Ona, međutim, nikad nije bila spremna da se jednako opširno i temeljno pozabavi timotikom čoveka (muškarca i žene) - da se pozabavi njegovom gordošću, njegovom hrabrošću, srčanošću, njegovom potrebom da se istakne, njegovom žudnjom za pravednošću, njegovim osećanjem časti i dostojanstva, njegovim gnušanjem i njegovim

25

Peter Sloterdijk

boračkim i osvetničkim energijama. Psihoanaliza je, pomalo oholo, te fenomene prepuštala pristalicama Alfreda Adlera i drugim navodno minornim tumačima kompleksa manje vrednosti. Ona je, doduše, priznavala da gordost i častoljublje mogu prevladati kad god se seksualne želje ne ispune na adekvatan način.Taj pre­ lazak psihe na drugi program ona je, donekle ironično, nazivala sublimacijom - proizvođenjem uzvišenog za one kojima je to potrebno. Klasična psihoanaliza obično se nije zanimala za dru­ gu osnovnu snagu psihičkog polja. Tu činjenicu samo su malo mogli da izmene dodatni konstrukti kao što su „nagon smrti" ili mitska figura po imenu „destudo", to jest primarna agresija. Čak i kasnije-pridodata psiholo­ gija ega funkcionisala je samo kao kompenzacija, pa je razumljivo što je klasičnim frojdovcima, braniocima nesvesnog, uvek bila trn u oku. Psihoanaliza je, u skladu sa svojim erotodinamičkim pristupom, iznela na videlo veliki deo mržnje, koja predstavlja tamnu stranu ljubavi. Uspela je da pokaže da mržnja podleže sličnim zakonima kao i ljubav i da u obema zapovedaju projekcija i prisila ponavljanja. Psi­ hoanaliza je ponajmanje govorila o gnevu koji potiče iz želje za uspehom, ugledom, samopoštovanjem i iz osujećivanja te želje. Najvidljiviji simptom dobrovolj­ nog neznanja koje je proisteklo iz analitičke paradigme jeste teorija narcisizma, onaj drugi izdanak psihoanali­ tičke doktrine kojim je trebalo da se uklone slabe strane teoreme o Edipovom kompleksu. Vrlo je karakteristično što teza o narcisizmu pokazuje, doduše, zanimanje za čovekovo samopotvrđivanje, ali nastoji to samopotvrđivanje da, uprkos svakoj prihvatljivosti, uključi u okvir drugog erotičkog modela. Ona se uzalud trudi da neo­ 26

Gnev i vreme

bično obilje timotičkih fenomena izvede iz autoerotike i njenih patogenih fragmentacija.Tačno je da formuliše respektabilni program obrazovanja za psihu, program koji za cilj ima transformaciju takozvanih narcističkih stanja u zrelu ljubav prema objektu. Nikada joj nije palo na pamet da skicira analogni put obrazovanja za proizvođenje gordog odraslog čoveka, borca i nosioca ambicija. Za većinu psihoanalitičara reč„gordost" samo je prazna odrednica u neurotičarevom rečniku. Oni su praktično izgubili pristup značenju te reči zbog vežbanja u zaboravljanju, vežbanja zvanog obučavanje. Narcis, međutim, ne može da pomogne Edipu. Izbor tih mitskih modela govori više o onom ko ih je izabrao nego o prirodi predmeta. Kako bi gotovo debilni mla­ dić, neko ko nije kadar da pravi razliku između sebe i svoje slike u ogledalu, mogao da kompenzuje slabosti čoveka koji oca upoznaje tek u trenutku kada ga ubija, a zatim slučajno pravi decu sa sopstvenom majkom? I jedan i drugi jesu ljubavnici koji idu mračnim stazama, i jedan i drugi toliko se gube u erotičkim zavisnostima da nije lako odlučiti koji od njih je jadniji. Galerija pro­ totipova ljudske mizernosti mogla bi ubedljivo da se započne s Edipom i Narcisom. Takve likove mi ćemo sažaljevati, nećemo im se diviti. Međutim, ako bismo verovali učenjima psihoanalitičke škole, u njihovim sudbinama trebalo bi da vidimo najmoćnije obrasce za drame svačijeg života. Lako je otkriti koja tendencija predstavlja osnovu tih „unapređenja". Ko ljude želi da pretvori u pacijente - to jest u osobe bez gordosti - ne može uraditi ništa bolje nego da likove poput Narcisa i Edipa uzdigne do amblema ljudskog stanja. U stvari, pouka tih likova morala bi se sastojati u opomeni da nerazborita i jednostrana ljubav svoje subjekte lako 27

Peter Sloterdijk

pretvara u budale. Samo ako je cilj da se čovek ab ovo prikaže kao pajac ljubavi, moguće je bednog obožavaoca sopstvene slike i bednog ljubavnika sopstvene majke proglasiti obrascima ljudskog postojanja. Može se uostalom reći da su poslovni temelji psihoanalize u međuvremenu potkopani preteranim širenjem njenih najuspešnijih fikcija. Današnja ravnodušnija omladina još ponešto zna o Narcisu i Edipu, ali joj je njihova sud­ bina dosadna. U njima više ne vidi obrasce ljudskog postojanja, već samo poprilično beznačajne gubitnike, likove koji izazivaju sažaljenje. Svako ko se zanima za čoveka kao nosioca gordosti i samopotvrđivanja trebalo bi da se odluči na presecanje čvora suviše raširene erotike. Tada se verovatno mora­ mo vratiti osnovnom stavu grčke filozofske psihologi­ je, stavu po kojem se duša ispoljava ne samo u erosu i njegovim raznovrsnim intencijama već i u impulsima thymosa. Dok nam erotika pokazuje puteve do„objekata" koji nam nedostaju i čije nas posedovanje ili blizina upotpunjuju, timotika nam omogućava da pokažemo ono što imamo, ono što možemo, ono što jesmo i što želimo biti. Po shvatanju prvih psihologa, čovek je ap­ solutno stvoren za ljubav, i to u dvostrukom smislu: pr­ vo, on voli u skladu s visokim i ujedinjujućim erosom ukoliko je duša obeležena sećanjem na izgubljeno savršenstvo; i drugo, on voli u skladu s popularnim i razonodilačkim erosom ukoliko duša stalno podleže ša­ renom mnoštvu „želja" (ili je bolje da kažemo: šarenom mnoštvu kompleksâ apetit-atrakcijâ). On, međutim, ne srne da se prepušta isključivo želilačkim afektima. S jednakom pažnjom treba da vodi računa o zahtevima thymosa, a ako je potrebno čak i na račun erotičkih sklonosti. Od njega se traži da čuva svoje dostojanstvo 28

Gnev i vreme

i da u svetlu visokih merila zasluži samopoštovanje kao i poštovanje koje mu ukazuju drugi. To je tako i ne mo­ že da bude drugačije zato što život zahteva od svakog pojedinca da nastupa na spoljašnjim pozornicama po­ stojanja i da svoje snage pokaže pred svojim premcima, na svoju korist i na korist zajednice. Ko želi to drugo čovekovo određenje da ukine u ko­ rist onog prvog određenja, izbegava potrebu da se ima obrazovanje u obema psihičkim dimenzijama i izokreće odnos energija u unutrašnjem domaćinstvu - na štetu domaćina. Ranije su se takva izokretanja mogla posmatrati pre svega u religijskim redovima i u potkulturama koje su bile zanesene poniznošću i u kojima su lepe du­ še jedna drugoj slale poruke ljubavi. U tim eteričnim krugovima celokupno timotičko polje bilo je žigosano optužbama da se u njemu radi o gordosti (superbia), dok se prednost davala uživanju u slastima skromnosti. Čast, ambicija, gordost, povišeno samopoštovanje - sve se to skrivalo iza debelog zida moralnih propisa i psiho­ loških „saznanja", kojima je svrha bila suzbijanje tako­ zvanog egoizma. Resantiman (već vrlo rano učvršćen u imperijalnim kulturama i njihovim religijama) prema egu i njegovoj sklonosti da istakne sebe i ono što ima umesto da bude srećan u potčinjavanju, taj dakle re­ santiman više od dva milenijuma odvraćao je pažnju od uvida da mnogokuđeni egoizam često predstavlja u stvari samo inkognito najboljih ljudskih mogućnosti. Tek se Niče pobrinuo za jasnoću u tom pitanju. Treba reći da savremeni konzumerizam postiže isto isključivanje gordosti u korist erotike, i to bez altruističkih, holističkih i drugih otmenih izgovora, time što od ljudi materijalnim pogodnostima otkupljuje interesovanje za dostojanstvo. Isprva-potpuno-neverodostojan 29

Peter Sloterdijk

konstrukt homo oeconomicusa postiže tako svoj cilj u obliku postmodernog potrošača. Puki konzument jeste onaj ko više ne poznaje, ili ne treba da poznaje, dru­ ge želje osim onih koje, da citiramo Platona, potiču iz erotičkog ili želilačkog„dela duše". Nije slučajno instrumentalizacija golotinje glavni simptom potrošačke kul­ ture - golotinja je uvek povezana s napadom na želju. Pa ipak, klijenti koji se podstiču na želju obično nisu sasvim lišeni odbrambenih snaga. Oni se od stalnog napadanja na njihovu inteligenciju brane ili neprekidnom ironijom ili naučenom ravnodušnošću. Troškovi jednostrane erotizacije vrlo su visoki. U stvari, zatamnjivanjem timotičke dimenzije vrlo široka područja ljudskog ponašanja postaju nerazumljiva - iz­ nenađujući rezultat ako uzmemo u obzir da je postig­ nut samo psihološkim prosvećivanjem. Ko prihvata to pogrešno mišljenje, ne shvata više ljude u situacijama napetosti i borbe. Kao što obično biva, to nerazumevanje pretpostavlja grešku svuda, samo je ne pretpo­ stavlja u sopstvenoj optici. Čim se u pojedincu ili gru­ pi pojave „simptomi" kao što su gordost, ljutnja, gnev, ambicija, velika volja za samopotvrđivanjem i akutna spremnost na borbu, pristalica terapeutske kulture ko­ ja je zaboravila thymos potražiće utočište u verovanju da su ti ljudi žrtve neurotičkog kompleksa. Na taj način terapeuti ostaju u okviru tradicije hrišćanskih moralista koji govore o prirodnoj demoniji samoljublja čim timo­ tičke energije počnu da se otvoreno pojavljuju. Nisu li Evropljani, još od vremena crkvenih otaca, o gordosti ili o gnevu slušali da takvi porivi pokazuju prokletima put u ponor? I zaista, počev od Grigorija I, gordost (superbia) nalazi se na čelu liste smrtnih grehova. Gotovo dvesta godina ranije Aurelije Augustin gordost je opi­ 30

Gnev i vreme

sao kao matricu pobune protiv božanskog. Za crkvene oce superbia je značila svesno stanje nehtenja onog što Gospod hoće (poriv čije često pojavljivanje kod kaluđera i državnih službenika izgleda razumljivo). Kada se za gordost kaže da je majka svih poroka, time se izražava uverenje da je čovek stvoren da bude poslušan, pa sva­ ki poriv koji poništava hijerarhiju može da znači samo korak prema propasti.16 U Evropi se moralo čekati sve do renesanse i stva­ ranja nove formacije gradske i građanske gordosti, pa da dominantna psihologija humilitasa [poniznosti], pri­ kladna seljacima, klericima i podanicima, bude bar do­ nekle potisnuta neotimotičkom slikom čoveka. Lako se može videti da pri novom vrednovanju afekata efektivnosti ključna uloga pripada usponu nacionalne države. Nije nimalo slučajno što su mislioci koji su pripremili put za nacionalnu državu, u prvom redu Makijaveli, Hobs, Ruso, Smit, Hamilton i Hegel pogled ponovo usmerili na čoveka kao nosioca vrednujućih strasti, naročito želje za slavom, taštine, amour-propre [samoljublja], ambicije i želje za priznanjem. Nijedan od tih mislilaca nije za­ nemarivao opasnosti sadržane u takvim afektima; ipak se većina njih odvažila da naglasi značaj tih afekata za zajednički život ljudi. Otkako je i buržoazija artikulisala svoje zanimanje za sopstvenu vrednost i dostojanstvo, 16 Klasični spisak smrtnih grehova još nam, doduše, daje sliku ravnoteže između erotičkih i timotičkih poroka utoliko što se na erotički pol može staviti avaritia (srebroljublje), luxuria (razvrat) i guta (neumerenost u jelu i piću, lakomost, pijanstvo), a na timotički pol - superbia (gordost, oholost), ira (gnev) i invidia (zavist, ljubomora). Samo se acedia (očajanje u lenjosti i nemarnost prema svom večnom spasenju) ne uklapa u tu podelu jer izražava tugu bez subjekta i objekta.

31

Peter Sloterdijk

a još više otkako su preduzetni ljudi buržoaske epohe razvili neoaristokratski pojam o samozasluženom uspehu,17tradicionalno uvežbavanje poniznosti kompenzuje se agresivnim zahtevanjem prilika da se javno pokažu sopstvene snage, umeća i prednosti. Pod maskom uzvišenog timotika dobija drugu šan­ su u modernom svetu. Nije čudno što dobri čovek sa­ dašnjice instinktivno uzmiče pred uzvišenim kao da u njemu naslućuje staru opasnost. Moderno veličanje do­ stignuća pokazuje, na još opasniji način, timotičku stra­ nu egzistencije, pa se, ne bez smisla za strateški položaj i glasno jadikujući, pristalice plačno-komunikativnog erosa opiru tom navodno nehumanom principu.18 Zadatak dakle glasi: povratiti psihologiju samopou­ zdanja i samopotvrđivanja. Takva psihologija treba da bude objektivnija prema psihodinamičkim uslovima naše egzistencije. To pretpostavlja ispravku erotološki prepolovljene slike čoveka, slike koja obeležava hori­ zonte devetnaestog i dvadesetog veka. U isto vreme potrebno je veliko distanciranje od kondicioniranja za­ padne psihe koje nam je duboko usađeno u starijoj re­ ligijskoj formi ili u mlađim metamorfozama. Treba pre svega da se distanciramo od bučne ideo­ logije svojstvene hrišćanskoj antropologiji po kojoj je 17 Klasičan izraz tog pojma jeste slogan uobičajen među buržujima osamnaestog veka: Félix meritis - srečan zbog sopstvenih zasluga. Ta izreka s dobrim razlogom ukrašava pročelje jedne od najlepših klasicističkih zgrada u Amsterdamu. Taj hram prosvetiteljstva u ulici Carski kanal sagrađen je 1787. godine, a posle 1945. privremeno je bio centrala Komunističke partije Holandije. Danas je u njemu jedan od najživljih kulturnih centara Holandije. 18 Up. Robert Shaeffer, The Resentment Against Achievement: Understanding the Assault Upori Ability, Buffalo 1988.

32

Gnev i vreme

čovek grešnik, životinja koja boluje od oholosti, neko kome se može pomoći verskom poniznošću. Narav­ no, pokret koji bi se distancirao od tih fenomena ne­ će se lako stvoriti, lako već sada novinari često unose u kompjuter frazu „Bog je mrtav", teistička dresura u poniznosti gotovo se nesmanjeno nastavlja u demo­ kratskom konsenzualizmu. Kao što vidimo, sasvim je moguće pustiti Boga da umre, a ipak i dalje imati kvazibogobojažljivi narod. Čak i ako je većina savremenika zahvaćena antiautoritarnim strujanjima, čak i ako su naučili da izražavaju svoju potrebu za priznavanjem, sa psihološkog stanovišta oni i dalje ostaju u stanju polubuntovničkog vazalstva prema Gospodu koji se brine o njima. Oni zahtevaju„respekt" i neće da se od­ reknu prednosti koje pruža zavisnost. Mnogima bi još teže bilo da se oslobode prikrivene bigotnosti psihoa­ nalize po čijoj dogmatici čak ni najjači čovek nije ništa drugo nego svesni trpilac stanja ljubavne bolesti ko­ je se zove neuroza. Budućnost iluzija obezbeđena je velikom koalicijom: hrišćanstvo i psihoanaliza mogu svoje pretenzije na obeležavanje krajnjih granica po­ znavanja čoveka da uspešno brane dokle god imaju da održavaju monopol u definisanju ljudskog stanja pomoću konstitutivnog nedostatka, ranije poznatijeg kao greh. Kad god vlada nedostatak, reč ima„etika nedostojanstvenosti". Sve dok, dakle, ta dva jaka sistema bigotnosti vla­ daju scenom, timotičku dinamiku ljudske egzistencije ne možemo razumeti - ni kada je reč o pojedincima, ni kada je reč o političkim grupacijama. Prema tome, pri­ stup proučavanju dinamike gneva i samopotvrđivanja u psihičkim i društvenim sistemima praktično je blokiran. U toj situaciji uvek smo primorani da timotičkim feno33

Peter Sloterdijk

menima pristupamo pomoću neprikladnih koncepata erotike. U uslovima bigotne blokade direktna intencija nikad stvarno ne izlazi na videlo zato što se činjenicama možemo približiti još samo preko iskrivljenih crta - bar osnovne karakteristike, uprkos pogrešnom erotičkom shvatanju, nikad nisu potpuno prikrivene. Jednom kada tu dilemu nazovemo njenim imenom, biće jasno daje možemo prevazići samo ako preuredimo osnovni poj­ movni aparat.

Teorija ansambala gordosti Politička nauka ili, bolje rečeno, veština psihopolitičkog upravljanja zajednicom najviše je trpela od te­ meljno primenjivanog ali pogrešnog pristupa zapadne psihološke antropologije. Tom pristupu nedostajao je čitav niz aksioma i pojmova koji bi bili saobrazni pri­ rodi njegovog predmeta. Ono što se sa stanovišta timotike mora postaviti kao primarni uslov ne može se predstaviti posredstvom raspoloživih erotodinamičkih pojmova. Ovde ćemo pomenuti šest najvažnijih prin­ cipa koji mogu poslužiti kao polazišta za teoriju timotičkih jedinica: - Političke grupe su ansambli koji su endogeno pod timotičkom napetošću. - Političke akcije započinju usled smanjenja napetosti između centara ambicije. - Politička polja oblikuju se spontanim pluralizmom autoafirmativnih snaga; odnosi između tih snaga menjaju se usled intertimotičkih trenja. 34

Gnev i vreme

- Politička mišljenja podešavaju se i usmeravaju sim­ boličkim operacijama koje prikazuju neprekidni od­ nos prema timotičkim emocijama kolektivâ. - Retorika, učenje o kontrolisanju afekata u političkim ansamblima, jeste primenjena timotika. - Borbe za prevlast u političkim telima uvek su i borbe za prevlast između timotičkih, ambicioznih pojedinaca zajedno s njihovim pristalicama; zato politička veština sadrži i postupak nadoknade za gubitnika. Ako pretpostavljamo prirodni pluralizam timotičkih centara moći, njihove odnose moramo istraživati u skla­ du s njihovim specifičnim zakonitostima. Kad god su u pitanju odnosi snaga, ne pomaže nam ukazivanje na samoljublje ucesnikâ - ili nam pomaže samo u nebit­ nim aspektima. Umesto toga treba najpre jasno reći da političke jedinice (konvencionalno shvaćene kao na­ rodi i njihove podgrupe), sa stanovišta teorije sistemâ, predstavljaju metaboličke veličine. One postoje samo kao proizvodni i konzumirajući entiteti koji ublažavaju stres i bore se s protivnicima i drugim entropijskim fak­ torima. Iznenađujuće je što je hrišćanskim i psihoana­ litičkim misliocima još uvek teško da priznaju kako je sloboda pojarri koji ima smisla jedino u okviru timotičke koncepcije čoveka. Njima vrlo revnosno sekundira­ ju ekonomisti koji čoveka kao konzumirajuću životinju stavljaju u centar svojih apela - ljudsku slobodu oni vi­ de samo u izboru zdelice za hranu. U vitalnom sistemu metabolizmom se stabilizuju povećani unutrašnji učinci - stabilizuju se i na fizičkom i na psihičkom nivou. Fenomen toplokrvnosti pokazu­ je to na najupečatljiviji način. Toplokrvnost je, negde 35

Peter Sloterdijk

na„poluvremenu evolucije", dovela do oslobađanja od spoljašnje temperature - bio je to biološki početak slo­ bodnog kretanja. Od tog slobodnog kretanja zavisi sve što će se kasnije u najrazličitijim značenjima nazivati slobodom. Biološki posmatrano, sloboda znači sposob­ nost da se aktualizuje celokupni potencijal spontanog kretanja koje je svojstveno nekom organizmu. Odvajanje toplokrvnog organizma od primata okoli­ ne ima mentalni pandan u timotičkim impulsima poje­ dinaca i grupa. Kao moralna toplokrvna životinja, čovek zavisi od održavanja izvesnog unutrašnjeg nivoa samopoštovanja - to takođe pokreće tendenciju odvajanja „organizma" od primata okoline. Kad god se pojave im­ pulsi gordosti, na psihološkom nivou nastaje razlika iz­ među unutrašnjeg i spoljašnjeg u kojoj pol sopstva ima, naravno, višu frekvenciju. Ko više voli netehnički način izražavanja, može tu istu koncepciju iskazati tezom da ljudi imaju urođeni smisao za dostojanstvo i pravdu. Svako političko organizovanje zajedničkog života mora da vodi računa o toj intuiciji. Deo pogona moralno složenih sistema, to jest kulturâ, jeste samostimulacija aktera podizanjem-na-višistepen timotičkih resursa kao što su gordost, ambicija, želja za isticanjem, spremnost na indignaciju i osećanje pravednosti. Te jedinice u svom življenju stvaraju sopstvene, lokalno specifične vrednosti koje mogu dovesti do upotrebe univerzalističkih dijalekata. Empirijskim posmatranjem može se ubedljivo dokazati kako uspešni ansambli zadržavaju formu pomoću više unutrašnje frekvencije - ali često se zapaža njihov agresivni ili pro­ vokativni stil odnošenja prema okolini. Stabilizacija sa­ mopouzdanja u nekoj grupi odvija se saobrazno skupu pravila, skupu koji je novija teorija kulture nazvala de36

Gnev i vreme

corum.'9 U pobedničkim kulturama décorum se, narav­ no, meri po polemičkim vrednostima kojima se duguju raniji uspesi. Otud potiče tesna veza između gordosti i pobede u svim zajednicama koje su nastale iz uspešno vođenih bitaka. Grupe koje pokreće dinamika gordosti ponekad čak vole što nisu omiljene kod komšija i suparnikâ, kada im to jača osećanje suverenosti. Čim se prekorači stepen početne ignorancije izme­ đu raznih metaboličkih kolektiva, to jest kada uzajamno neprimećivanje izgubi nevinost, oni su primorani da se porede i da uspostavljaju veze.Time se otkriva dimenzi­ ja koja se u širokom smislu može nazvati spoljnom po­ litikom. Zato što su jedan za drugog postali stvarnost, kolektivi počinju shvatati da su koegzistirajuće veličine. Zbog te svesti o koegzistenciji stranci se doživljavaju kao hronični izazivači stresa, pa se odnosi prema nji­ ma moraju institucionalizovati - obično to dobija for­ mu pripremanja sukoba ili diplomatskih napora da se stekne naklonost druge strane. Od tog trenutka svaka grupa razmišlja o svom vrednosnom zahtevu u mani­ festnim zapažanjima drugih. Otrovi susedstva prodiru u povezane ansamble.Tu uzajamnu moralnu refleksiju Hegel je označio značajnim pojmom priznanja. Time je anticipirao moćni izvor satisfakcije ili fantazijâ o satis­ fakciji. Daje na taj način pomenuo i poreklo bezbrojnih iritacija, očigledno je iz prirode same stvari. Na polju borbe za priznanje čovek se pretvara u nadrealnu živo­ tinju koja rizikuje život radi krpe, zastave, pehara. U datom kontekstu vidimo da je priznanje bolje izno­ va opisati kao glavnu osovinu intertimotičkih odnosa.1 9 19 Up. Heiner Mühlmann, Die Natur der Kulturen. Entwurf einer kulturdynamischen Théorie, Wien/New York 1996.

37

Peter Sloterdijk

Ono što je savremena socijalna filozofija s promenljivim uspehom razmatrala pod odrednicom intersubjektivnost, često nije ništa drugo nego međusobno suprotsta­ vljanje i uzajamno uticanjetimotičkih centara napetosti. Gde se uobičajeni intersubjektivizam upotrebljava da se transakcije između aktera prikažu psihoanalitičkim i time zapravo erotodinamičkim pojmovima, ubuduće bi bilo prihvatljivije da se pređe na timotološku teori­ ju uzajamnog delovanja nekoliko ambicijskih agencija. Ambicije se, doduše, mogu modifikovati, ali same po sebi one potiču iz posebnog centra impulsivnosti i mo­ gu se razumeti samo iz perspektive tog centra.

Grčke premise modernih borbi Učenje o th y m o s u Kao što smo već rekli, za bolje razumevanje takvih fenomena treba se vratiti dalekovidim formulacijama u grčkoj filozofskoj psihologiji. Zahvaljujući između ostalog i radovima neoklasičnog jevrejskog filozo­ fa Lea Štrausa i njegove škole (koje su uglavnom bez ikakvog opravdanja prisvojili politički neokonzervativci u SAD-u), danas je opet moguće obratiti pažnju na bipolarnu dinamiku ljudske psihe, na bipolarnu dina­ miku koju su priznavali i istraživali veliki grčki mislioci. Štraus se pre svega pobrinuo da u Platonu vidimo ne samo erotologa i pisca Gozbe već i psihologa samopoštova nj a.20 20 Uostalom, Štrausovom učeniku Fransisu Fukujami treba da zahvalimo za jedan od najboljih sumarnih pregleda antičkih i novi-

38

Gnev i vreme

U četvrtoj knjizi Države, spisa o zajednici, Platon daje nacrt učenja o thymosu, nacrt u kojem se nalazi veliko psihološko bogatstvo i koji je od dalekosežnog političkog značaja. Impresivno dostignuće Platonove interpretacije thymosa sastoji se u pokazivanju sposob­ nosti osobe da se razljuti na samu sebe. To okretanje protiv sebe može se dogoditi kada osoba ne ispunjava zahteve koji se moraju zadovoljiti da ta osoba ne bi iz­ gubila samopoštovanje. Platonovo otkriće sastoji se, dakle, u isticanju moralnog značaja velikog samonepoštovanja.To samonepoštovanje manifestuje se na dva načina: prvo, ono se izražava u stidu kao totalnom afektivnom raspoloženju koje ispunjava subjekt; drugo, ono se ispoljava u gnevnom samoprekorevanju koje dobija formu unutrašnjeg obraćanja samom sebi. Samoprekorevanje dokazuje misliocu da čovek ima urođenu ali nejasnu ideju o onom što je prikladno, pravedno i po­ hvalno, pa kada ne živi u skladu s tom idejom, jedan se deo duše, upravo thymos, buni. Tim okretanjem sa­ moprekorevanju započinje pustolovina samostalnosti. Samo onaj ko sebe može da prekoreva, može sobom i da upravlja. Kao što smo gore nagovestili, sokratovsko-platonovska koncepcija thymosa predstavlja miljokaz na putu prema moralnoj domestikaciji gneva. Ona je na pola puta između polubožanskog poštovanja homerovskog menisa i stoičkog odbacivanja svih gnevu slič­ nih i intezivnih impulsa. Zahvaljujući Platonovom uče­ nju o thymosu, civilni i militatni impulsi dobijaju pravo da ostanu u filozofovom gradu. Pošto je i polisu kojim jih diskursa o thymosu, i to u idejno najrazuđenijim odeljcima nečitanog bestselera Krajistohje. O Fukujami biće reći nešto kasnije.

39

Peter Sloterdijk

vlada razum potrebna vojska, koja tu figurira kao sta­ lež „čuvara", civilizovani thymos može unutar gradskih zidina da ostane kao duh odbrane. U mnogobrojnim formulacijama Platon insistira na priznavanju odbrambenih vrlina kao tvoračkih snaga u zajednici. Još i u kasnom dijalogu Državnik, u kojem se govori o zanatu državnika, poznata alegorija o tkaču naglašava nužnost da se duševno tka nje „države" stvori preplitanjem raz­ borite sklonosti i hrabrog stava. Podstaknut Platonom, Aristotel takođe pominje prednosti gneva. Njegova ocena tog afekta iznenađu­ juće je pozitivna, bar kada je povezan sa hrabrošću, pa se javlja kao prikladna odbrana od nepravdi. Legitimni gnev još ima„sluha za razum",21 caki onda kad navaljuje kao brzopleti sluga koji ne sasluša do kraja ono što mu se naređuje. On se pretvara u zlo samo ako se pojavi s neuzdržanošću, tako da, promašujući sredinu, vodi u preterivanje.„Gnevje potreban, i ništa se bez njega ne može postići. Ništa se ne može postići ako on ne ispu­ njava dušu i ne podstiče hrabrost. Ne smemo, naravno, da ga uzmemo za vođu, već samo za saborca."22 Ukoliko thymos koji je kondicioniran civilizacijom jeste psihološko sedište onog što je Hegel opisao kao težnju za priznanjem,23jasno je zašto izostanak prizna­ nja od strane relevantnih drugih izaziva gnev. Ko od određene druge strane zahteva priznanje, podvrgava je 21 Aristotel, Nikomahova etika, Sedma knjiga, VII. 22 Seneka, koji taj pasus iz Aristotelove rasprave O duši navodi u svom spisu Ognevu (1,9), suprotstavlja se grčkom misliocu argu­ mentom da su afekti jednako loši i kao pomoćnici i kao vođe. 23 Up. Francis Fukuyama, Das Ende der Geschichte, München 1992, str. 233 i dalje (Frensis Fukujama, Krajistorijeiposlednjičovek, CID, Podgorica 1998, prevod Branimir Gligorić i Slobodan Divjak).

40

Gnev i vreme

moralnom testu. Ako ona ne pristane na taj test, mora računati na gnev zahtevača, koji se oseća poniženim. Do provale gneva dolazi pre svega kada mi drugi us­ krate priznanje (što dovodi do ekstravertovanog gne­ va), ali ona se javlja i kada samom sebi u svetlu svojih ideja ovrednosti uskratim priznanje (tako da imam raz­ loga da se naljutim na sebe). Po stoičkoj filozofiji, koja je borbu za priznanjem smestila sasvim u unutrašnjost čovekove psihe, mudrac treba da se zadovolji samopoštovanjem, najpre zato što pojedinac nionako nema moči nad sudom drugih, a onda i zato što znalac nastoji da se oslobodi svega što ne zavisi od njega. Obično je timotički impuls povezan sa željom da se osećanje sopstvene vrednosti potvrdi u drugima. To je želja koja bi se lako mogla shvatiti kao uputstvo kako da se bude nesrećan (s trajnom garancijom na uspeh), da tu i tamo ne postoje primeri uspešnog uzajamnog priznanja. Što se tiče dubokoumne ideje o utemeljujućem reflektovanju, Lakan je možda rekao sve što je trebalo da se o njoj kaže, iako njegovi modeli, verovatno bez opravdanja, rana infantilna stanja stavljaju u centar istraživanja. U stvari, život pred ogledalom pre je bolest mladosti. Ali i među odraslima želja za refleksi­ jom u priznanju drugih često ne znači ništa drugo nego pokušaj da se uhvati varljiva svetlost - u filozofskom žargonu: supstancijalizovati se u onom što je nesupstancijalno. Lakanovo delo, uostalom, izražava ambiciju da se timotika koju je preformulisao Kožev spoji sa psi­ hoanalitičkom erotikom. Jezgro njegovog poduhvata predstavlja piratska mešavina Frojdove želje i Hegelove borbe za priznanje. Uvođenjem stranog elementa La­ kan je razorio Frojdov sistem, ali je tvrdio da se u stvari radi o „povratku Frojdu". Nema sumnje da je uključi41

Peter Sloterdijk

vanje timotičkih elementa u osnovno psihoanalitičko učenje ukazivalo u pravom smeru. Međutim, početna posledica bila je zbunjujući rast performanse koja je popularisala hibridni pojam désir [želja]. Tim pojmom Lakan je, uostalom, mogao da prikrije svoje duboko nerazumevanje seksualnosti. Govorenje o„želji" bilo je atraktivno zato stoje pokrivalo dva po poreklu sasvim različita iako u uzajamnom delovanju poveziva feno­ mena. Zbrka je bila koliko potpuna toliko i dobrodošla. Treba reći da danas postoje bezbrojni konfuzni „uvodi u Lakana", konfuzni koliko i sâm Lakan; nema kratkog i jasnog pregleda njegovog učenja, a nema ga, kao što se može videti, iz razloga koji je lako naznačiti: Lakanovi dopriniosi današnjem psihološkom znanju mogli bi se preformulisati samo posredstvom okvirne teorije u kojoj bi se objasnio odnos između erotike i timotike. Ali, sve dok teorija kojoj je potreban okvir nastupa kao da je sama okvir i merilo, konfuziji se ne nazire kraj.

Ničeov trenutak Ako se osvrnemo na istoriju dvadesetog veka, na­ ročito na njegovu konvulzivnu prvu polovinu, name­ će nam se utisak da je u njemu civilizovanje timotičkih energija u nacionalnim državama (civilizovanje koje je Platon zahtevao, Aristotel hvalio, a pedagozi buržoaske epohe pokušavali, uz veliki trud, da sprovedu u prak­ si) pretrpelo neuspeh na svim frontovima. Ukoliko je cilj političkog eksperimenta novog veka bio da se timotičke energije masa prevedu u političke forme i da se mobilišu za normalni „napredak", mora se priznati 42

Gnev i vreme

katastrofalni promašaj. Na kraju su u vazduh odleteli i rukovodioci eksperimenta, svejedno da li su nosili bele, crvene ili mrke radne mantile. U velikoj meri taj neuspeh bio je izazvan modernim radikalizmima koji su, koristeći idealističke i materijali­ stičke izgovore, kolektivnom gnevu pokušali da otvore neutabane puteve zadovoljavanja - puteve koji su, mi­ mo usmeravajućih instancija kao što su parlamenti, su­ dovi, javne rasprave, a uz preziranje malih bekstava, vo­ dili u ogromna oslobađanja nefiltriranih energija osve­ te, u oslobađanja resantimana i želje za istrebljivanjem. Reč je o ekscesima nepoznate veličine koje konačno treba razumeti i kao ono što su bili po svom psihopolitičkom kvalitetu: niz političkih katastrofa izazvanih ne samo neuspehom u tradicionalnom religijskom i civiliizacijskom upravljanju gnevom već i organizovanjem nove politike gneva ili, još bolje, kao što ćemo odmah pokazati, organizovanjem eksplicitne privrede gneva. Mora se istaći da nasilje u dvadesetom veku nije„izbilo" ni u jednom trenutku. Njega su njegovi agenti plani­ rali po preduzetničkim merilima, a njegovi menadžeri sa širokim pregledom usmeravali na njegove objekte. Stoje na prvi pogled izgledalo kao najviši stepen besomučnosti, u praksi je bilo pre svega birokratija, par­ tijski rad, rutina i rezultat organizatorskog razmišljanja. U nastavku će biti reči o toj strukturnoj promeni gneva u moderni. Pre nego što se novom privredom gneva, tom rat­ nom privredom resantimana, pozabavimo kao psihopolitičkom tajnom dvadesetog veka, treba da ukažemo na jedinstveno mesto Fridriha Ničea u istoriji ideja. Taj autor, koji danas uznemirava više nego ikada, potom­ stvu se predstavio kao „veseli glasnik bez premca", a i 43

Peter Sloterdijk

kao„uništavač par excellence".24 U svojoj „jevanđelskoj" poziciji on govori kao učitelj emancipovanog egoizma, u ulozi uništavača kao vojskovođa koji se bori protiv morala kao sredstva vladanja u rukama slabih. Njego­ va samosvest bila je prožeta uverenošću da će njego­ vo veliko logično delo: razotkrivanje resantimana - koji je on razobličio kao osnovni afekt metafizičke epohe i njenih modernih epiloga - istoriju čovečanstva podeliti na dijametralno suprotne periode, onako kao stoje hrišćansko računanje vremena podelilo celinu istorije sveta na vreme pre i na vreme posle Hristovog rođenja. O tome je u svom egzaltirano-opuštenom autoportretu Eccehomo napisao: „Pojam politike pretvoriće se tada u rat duhova, sve strukture moći u starom društvu odleteće u vazduh - sve one počivaju na laži: biće ratova kakvih još nije bilo na zemlji."25

Nije mi cilj da hvalim proroka Ničea stoje unapred stvorio pojam ogromnih timotičkih bitaka u dvadese­ tom veku, niti mi je namera da ponovo raspredam u kojem je smislu i na osnovu kojih učenja Niče bio najinspirativniji neotimotički psiholog moderne. Njegovu sudbonosnu interpretaciju hrišćanskog morala pre bi trebalo, u horizontu znanja našeg vremena, tumačiti kao čin osvete životu. Govoriti o„Ničeovoj filozofiji u svetlu našeg iskustva" - kao što je toTomas Man 1947. paradigmatično uradio u eseju prepunom ideja - nije nima­ 24 Friedrich Nietzsche, Ecce homo,\Narum ich ein Schicksal bin, 1 i 2 (Fridrih Niče, Eccehomo, Službeni glasnik, Beograd 2010, prevod Jovica Aćin). 25 Ibid. 1.

44

Gnev i vreme

lo lako. Ne samo što, zbog političke i tehničke evolucije, smetnju predstavlja sto dvadeset godina proteklih od autorove histerično-lucidne završnice. I na polju pokre­ tačkih ideja perspektive su se znatno pomerile; u nekim stvarima došlo se čak do epohalnih objašnjenja. Danas, na primer, i ne koristeći složene optike, vidi­ mo daje Niče u svojim ingenioznim analizama resantimana i, naročito, svešteničkog tipa čoveka pogrešio i u adresiranju i u datiranju. Kada je putnik Ece26i Sils Mari­ je hrišćanstvo proklinjao s biblijskim patosom, ono već dugo nije više bilo adekvatan cilj za tako žestok napad. U celini uzev, pogotovo u svom protestantskom krilu (koje bi Niče trebalo bolje da poznaje), ono je već mu­ tiralo u optimističko-blago, humanitarno-natčulno vei­ nes preduzeće koje se od svoje svetovne konkurencije razlikovalo samo po nekoliko smešnih nadracionalnih dogmi - dogmi uz koje su išli metafizički-rutinirana eutanazija, draži crkvene muzike, staromodno nedeljno prikupljanje novčanih priloga u crkvi namenjenih siromašnima, i da ne zaboravimo, novčić za Afriku, lako je katolicizam posle 1870. bio na vrhuncu svoje antimodernističke borbe, ništa se nije promenilo - svi njegovi napori na teološkom i političkom frontu bili su još samo mahinacije slabosti: papino bekstvo u dogmu o nepo­ grešivosti, jačanje misionarskog rada, osuda liberalnih i sekularnih knjiga, osnivanje ultramontanističkih stra­ naka u parlamentima sekularnog sveta - sve te akcije pokazivale su paniku opadajuće moći. Najvažniji sim­ 26 U spisu Ecce homo Niče navodi da su, dok se penjao na vrho­ ve Ece, nastali najvažniji stihovi pesme „О starim i novim tablica­ ma" iz Fridrih NiteJakojegovorioZaratustra, Feniks Libris, Beograd 2007, prevod Branimir Živojinović, Treći deo.

45

Peter Sloterdijk

boli za stanje katoličke stvari ostali su, uprkos svemu, razvlašćenje crkvene države od strane mlade italijanske nacije i povlačenje uvređenog pape u vatikanske zidi­ ne, gde je sve do 1929. izigravao mučenika.27 U isto vreme u miljeu nacionalizma i internaciona­ lizma pojavila su se nova akutna žarišta resantimana. Ta žarišta raspirivao je nepoznati tip klera, svetovni kler mržnje, koji se borio protiv „postojećih prilika". U odbranu Ničeove časti možemo reći da je uvek bio jak protivnik obeju tendencija. To ne menja činjenicu daje pogrešio u pogledu svog glavnog protivnika i da se nje­ gov glavni problem sastojao u njegovoj anahronističkoj proceni. Da je suzbijanje resantimana zaista predsta­ vljalo najviši prioritet epohe,„obračun" s hrišćanstvom morao bi u drugi plan da potisne borbu protiv nacionalrevolucionarnog i svetski revolucionarnogjicemerstva" (Muckertum), da upotrebimo Ničeov izraz. Ključna reč„osveta", koja prožima Ničeovo izvođenje dominant­ nog morala iz robovskih refleksa, stvarno se može, uz neznatne izmene, primeniti i na najaktivnije resantimanske pokrete devetnaestog i dvadesetog veka - a ovim razmatranjima njena aktuelnost nije iscrpena. Po svemu što danas znamo o stvarima koje dolaze mora­ mo pretpostaviti da će i prva polovina dvadeset prvog veka biti obeležena velikim sukobima koje će bez izu­ zetka pokretati uvređene„civilizacije" i kolektivi mržnje. To je još jedan razlog da se nastavi posao koji je zapo­ čeo Niče i da se na dnevni red stavi još dublja refleksija o uzrocima i posledicama gneva u moderni. 27 O pronalaženju „simboličkog" kao domena (Svetog) oca u situaciji realnog slabljenja paternalne funkcije up. Michel Tort, Fin du dogme paternel, Paris 2005, str. 123 i dalje.

46

Gnev i vreme

Protiv Ničeovog besnog zaključka moramo pre sve­ ga imati na umu da hrišćansko razdoblje, uzeto u celini, nije bilo razdoblje praktikovane osvete. Štaviše, ono je bilo epoha u kojoj se s velikom ozbiljnošću primenjivala etika odložene osvete. Razlog za to nije teško naći: dat je u verovanju hrišćana da će božja pravednost jed­ nog dana, na kraju vremena, obezbediti da moralni po­ stupci budu nagrađeni, a nemoralni da budu kažnjeni. Pogled na život posle smrti uvekje u hrišćanskoj sferi ideja bio povezan s očekivanjem nadistorijske kompen­ zacije patnje. Cena za tu etiku odustajanja od osvete u sadašnjosti u korist nadoknade na onom svetu bila je visoka - Ničeov sud o tome bio je jasan. Ona se sastoja­ la u generalizaciji latentnog resantimana koji je ukinutu želju za osvetom i njenu suprotnost, strah od proklet­ stva, projektovao u centar vere, u učenje o poslednjim stvarima. Na taj način je kažnjavanje oholih ljudi zauvek postalo uslov dvosmislenog pristajanja ljudi dobre vo­ lje na loše prilike. Propratni učinak tog pristajanja bio je da su oni koji su bili ponizni i dobri počeli i sami da strahuju od onog što su namenili onima koji su oholi i zli. 0 tome ćemo više govoriti u poglavlju o božjem gnevu i osnivanju transcendentne banke osvete.

47

Peter Sloterdijk

Dovršeni kapitalizam: ekonomija velikodušnosti Usred „epohe ekstremâ"28Žorž Bataj je počeo iz Ničeovih psiholoških intuicija da izvodi ekonomske posledice. On je shvatio da u krajnjoj liniji Ničeov poku­ šaj kritike morala iziskuje drugačiju privredu. Ko hoće moral da razume pomoću timotičkih pojmova, mora ekonomiju da reformiše na timotički način. Kako, me­ đutim, zamisliti privredni život koji ne počiva na erotičkim impulsima, to jest na želji, požudi i nagonskom prisvajanju, već na timotičkim impulsima - na primer, na želji za priznanjem i samopoštovanjem? Kako da zamislimo uvođenje gordosti u kapitalističku privredu koja se otvoreno izjašnjava za primat profita, to jest po­ hlepe, sve u svemu neplemenitog motiva, koji čak i nje­ govi branioci opravdavaju samo tvrdnjom da je preduzetnički realista zbog vulgarnosti realnog osuđen na neotmenost? Kao što je poznato, aksiom svakodnevnih poslova glasi da se pravila igre moraju prihvatiti ako se želi pobediti u prljavoj utakmici. S tom pozadinom re­ alizam znači hladnokrvno prostaštvo. Često navođeno prevrednovanje svih vrednosti ni­ kad ne bi moglo da se približi svom cilju ako ne bi us­ pelo da i činjenice kapitalističke privrede pokaže u promenjenom svetlu. Ko u ekonomiju uvodi gordost, mora ili kao plemić pre Francuske revolucije biti spreman da sebe, radi ugleda svog imena, upropasti razmetljivim 2S Eric Hobsbawm, Dos Zeitalter der Extrême: Weltgeschichte des 20. Jahrhunderts, München/Wien 1995 (Erik Hobsbaum, Doba ekstrema: istorija Kratkog dvadesetog veka, Dereta, Beograd 2004, prevod Predrag J. Marković).

48

Gnev i vreme

trošenjem, ili pronaći postaristokratski način suvere­ nog korišćenja bogatstva. Pitanje, dakle, glasi: postoji li alternativa slepoj akumulaciji vrednosti, hroničnom strahovanju od završnog računa i neumitnoj prinudi vraćanja dugova? Traženje odgovora na to pitanje vodi nas u oblast u kojoj nije lako razlikovati ekonomske i moralne činjeni­ ce. U srcu običnog privređivanja kritičar opšte ekonomi­ je koji je inspirisan Ničeom otkriva pretvaranje moralne krivice u monetarne dugove. Gotovo da i nije potrebno reći daje kapitalistički način privređivanja svoj pobedonosni pohod započeo tek kada je bilo izvršeno to pragmatičko pretvaranje. Vreme krivice je obeleženo proga­ njanjem počinioca posledicama njegovih delà.To vreme se, dakle, završava ispaštanjem za učinke delà. Nasuprot tome, imati dugove ne znači ništa drugo nego proživeti vreme prinudne otplate. Ali, dok krivica deprimira, du­ govi deluju podsticajno sve dok se pojavljuju zajedno s preduzetničkom energijom.29 Krivica i dugovi imaju bit­ no zajedničko svojstvo: i jedno i drugo čine da život nji­ ma opterećen ostaje povezan s čvorom napravljenim u prošlosti, stvaraju retrogresivni prinudni odnos, pa ono što je bilo ima premoć nad onim što dolazi. Otplatiti i vratiti - to su radnje koje prednost povraćaja stavljaju u centar transakcija. One su stvarno operacije koje, kada se prevedu na subjektivna osećanja, proizvode resantiman. Ako koncepciju resantima29 Up. izvođenje savremene preduzetničke psihologije iz ino­ vacije koja nastaje iz prinude otplaćivanja dugova u vrlo važnom delu Gunara Hajnzona (Gunnar Heinsohn) i Ota Štajgera (Otto Steiger) Svojina, kamata i novac: nerešene zagonetke ekonomske nauke {Eigentum, Zins und Geld: Ungelôste Râtsel der Wirtschaftswissenschaft, Reinbek bei Hamburg 1996).

49

Peter Sloterdijk

na pratimo do njenih materijalnih i ekonomskih izvora, doći ćemo do prastarog uverenja da ništa u ovom svetu nije besplatno i da se svaka povlastica mora otplatiti do poslednje pare. Tu ekonomsko mišljenje prelazi u ontologiju, a ontologija u etiku. Tu je bivstvovanje zbir transakcija koje obezbeđuju ravnotežu između onog što je pozajmljeno i onog što treba vratiti. U duhu makroekonomije začarane idejom o povraćaju duga, na početku metafizičke epohe čak se i smrt tumačila kao otplata duga što ga je primalac života uzeo od darovaoca života. Najviša artikulacija te misli pojavljuje se u mračnoj izreci Anaksimandra - osnovni događaj bivstvovanja on tumači kao „naknađivanje" (tisin didonai).30 Ko želi da razume stepen do kojeg Niče ide protiv duha vraćanja duga, mora uzeti u obzir da autor Zaratustre napada čak i Anaksimandra. Niče pokušava Anaksimandrov stav da potre njegovom suprotnošću: „Gle, nema naknade."31 Drugačija ekonomija počiva na tezi da vraćanje vrednosti jeste fikcija koja proističe iz prinudne upo­ trebe sheme jednake vrednosti. Ako hoćemo da napu­ stimo iluziju o ekvivalenciji, moramo dovesti u pitanje znak jednakosti između onog što smo uzeli i onog što smo vratili. Štaviše, trebalo bi razbiti iluziju o jednakim vrednostima da bi se prednost dala formi mišljenja s nejednakim vrednostima. U transkapitalističkoj ekono­ miji, progresivni, kreativni, davalački i ekscesivni gesto30 Up. Walter Burkert, „Vergeltung" zwischen Ethnologie und Ethik. Reflexe und Reflexionen in Texten und Mythologien des Altertums, München 1992, str. 21 i dalje. 31 Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Treći deo, „0 starim i novim tablicama" 4.

50

Gnev i vreme

vi treba da budu konstitutivni. Samo operacije koje su radi budućnosti angažovane razaraju zakon razmene ekvivalenata tako što onemogućavaju da se bude kriv i da se ulazi u dugovanje. Moralni obrazac tog novog kapitalizma jeste psi­ hološki neverovatan ali moralno neophodan gest praštanja onome ko je kriv. Tim gestom se u odnosu žrtva-počinilac ukida primat prošlosti. Žrtva prevazilazi svoju ljudski plauzibilnu i psihodinamički legitimnu želju za osvetom i počiniocu vraća slobodu da krene od novog početka. Gde se to dogodi, prekida se lanac zlopamćenja, ekonomija vraćanja duga. Oštećena oso­ ba ta kode postaje ponovo slobodna zato što prizna­ je neizbežnu neravnotežu između krivice i ispaštanja. Vreme posle opraštanja može tako da dobije kvalitet obogaćenog novog početka. Samim opraštanjem antigravitaciona tendencija stiče premoć u ljudskoj koeg­ zistenciji. Antigravitacija je kretanje prema povećanju neverovatnoće. U materijalnom sektoru tome odgovara dobrovolj­ no davanje koje ne znači odobravanje kredita i koje ne povlači za sobom nikakvo obavezivanje primaoca. Isti gest može da se izvede i kao otpisivanje duga i kao od­ ustajanje od nasilnog naplaćivanja pozajmice. Time bi se takođe ukinuo primat zlopamćenja i prinude na po­ vraćaj duga. Suština poklona jeste da daroprimac proši­ ri svoju slobodu koristeći darodavčevu slobodu.Taj gest ponekad prerasta u svečanu rasipnost, a tada su darodavac i daroprimac na trenutak povezani zajedničkim ushićenjem, osećanjem koje može da ima dugotrajne posledice. On podstiče daroprimčev ponos da razmisli o prikladnom uzvraćanju. Svoj najviši stepen on dostiže u davanju poklonâ onima koji su vremenski i prostorno 51

Peter Sloterdijk

udaljeni od darodavca, pa mu već zbog toga ne mo­ gu ničim uzvratiti - za taj oblik ushićenja Niče je našao zanimljivo ime: Fernstenliebe (ljubav prema daljnjem). Postupci„poklanjajuće vrline" ostavljaju budućnosti da s donacijama uradi šta hoće i može. Dok se obična pri­ vreda, privreda koju diktira„niži eros", zasniva na afekti­ ma želje za posedovanjem, timotička ekonomija počiva na ponosu onih koji su dovoljno slobodni da daju. U Ničeovim spisima Bataj otkriva obrise ekonomi­ je ponosa u kojoj se korenito menja pojam investicije. Dok tipični investitori svoja sredstva koriste da bi im se vratilo više nego što su uložili (njihovo vremejeeoipso vreme čekanja na return of investment - na povratak investicije), oni drugi ulažu svoje resurse da bi zadovo­ ljili svoj ponos i posvedočili o svojoj sreći. Oba poriva zabranjuju davaocima da očekuju dobit u istoj valuti - dok je dobit u reputaciji i ponosu potpuno legitimna i poželjna (zato njihovo vreme jeste vreme davanja-drugima bogatstva koje proizvodi smisao). Ma koliko paradoksalno izgledalo to ponašanje, eko­ nomija ponosa temelji se na ubeđenju svojih učesnika da su pametnije investirali - često, naravno, tek pošto je drugim poslovima bila poklonjena odgovarajuća pa­ žnja. To je veliki sponzor Endru Karnegi 1900. godine izrazio na klasičan način u sentenciji:„Ko umre bogat, osramotio je svoj život" - rečenica koju obični vlasnik velikog imetka rado izbegava. Sa stanovišta iskusnih davalaca čvrsto držanje za nasleđeno ili zarađeno bo­ gatstvo može se vrednovati samo kao propuštena pri­ lika za trošenje. Dok obični poslovni ljudi u najboljem slučaju uvećavaju sopstveni imetak ili imetak svojih deoničara, investitori drugačije vrste sjaju sveta dodaju 52

Gnev i vreme

novo svetio. Delujući kako deluju, oni samu svoju egzi­ stenciju približavaju sjaju. Ko doživi taj sjaj, razume da vrednost kao takva nastaje samo kada davanjem sebe samih i svojih sredstava svedočimo o postojanju stvari koje su iznad svake cene.„...ono, međutim, stoje uslov pod kojim jedino nešto može da bude svrha samo po sebi, nema samo relativnu vrednost, to jest cenu, već i unutrašnju vrednost, to jest dostojanstvo."32 Bogataši druge vrste odriču se turobne akumulacije kojoj nema kraja. Sa svojim imetkom oni rade stvari koje nikad ne bi mogla da izvede životinja koja ne želi ništa drugo ne­ go da ima sve više i više. Oni se povezuju s antigravitacijom i preokreću tokstvarî u kojem su vulgarni postupci uvek verovatniji. Moramo se čuvati da Batajeve podsticaje na opštu ekonomiju ne shvatimo na pogrešan, romantičarski na­ čin. Tim idejama nikako nije svrha da se uvede komu­ nizam bogatih ljudi, niti one ukazuju na aristokratsku preraspodelu dobara u socijaldemokratskom ili socija­ lističkom smislu. Pravi značaj tih ideja sastoji se u uvo­ đenju rascepa u kapitalizam kako bi se stvorila njegova najradikalnija - i jedino plodonosna - suprotnost. To se razlikuje od tradicionalne koncepcije levice, levice koja je bila savladana sopstvenim opisivanje svega kao bednog. Ako ozbiljno shvatimo Marksove reci, videćemo da ni njemu nije bio stran motiv okretanja kapitalizma pro­ tiv samog sebe. Naprotiv, on je verovao da samo „do­ vršenje" kapitalističke transformacije svih stvari može 32 Immanuel Kant, Grundlegung der Metaphysikder Sitten,\Nerkausgabe VII, Frankfurt 1974, str. 68 (Imanuel Kant, Zasnivanje meta­ fizike morala, Dereta, Beograd 2004, prevod Nikola M. Popović).

53

Peter Sloterdijk

da dovede do novog oblika privrede. Mogućnost pre­ okreta koji se zove „revolucija" stvara se evolucijom. Celokupna fatalnost marksizma sastoji se u njegovom kolebanju da odgovori na pitanje koliko je vremena po­ trebno kapitalističkom procesu da bi stvorio pretpo­ stavke za postkapitalističko preusmeravanje bogatstva. Posmatrano iz današnje perspektive, očigledno je da je 1914. velika utakmica kapitala bila odigrana samo do poluvremena. Kapitalu je predstojao još dugi niz in­ tenzifikacija, sukobâ i napadâ, zbog čega je bio daleko od toga da samog sebe prevaziđe u korist sledeće for­ macije. Vođe ruske i kineske revolucije nikako nisu bile u pravu kada su se pozivale na Marksove teorije. Oba politička poduhvata predstavljaju amalgame političkog fundamentalizma i agresivnog oportunizma, amalgame u kojima se izgubio svaki smisao za privredne uspehe, evoluciju i redosled. Dok se prema Marksovim glavnim tekstovima postkapitalistička situacija mogla zamisliti samo kao zreli plod „do kraja" razvijenog kapitalizma, Lenjin i Mao su od principa terorističkog korišćenja ne­ zrelih uslova napravili ključ uspeha. Njihove teorije su pokazale šta izraz „primat politike" znači u svojoj radi­ kalnoj interpretaciji. Mora se priznati da pojam „dovršenog kapitalizma" krije za svoje interpretatore mnoštvo neželjenih iznena­ đenja, danas ništa manje nego u Marksovo i Lenjinovo vreme. Taj pojam, od onih koji ga koriste, zahteva od­ ređeni stepen uvida u još neostvarene potencijale eko­ nomske, tehničke i kulturne evolucije, stepen koji oni iz razumljivih razloga ne mogu postići. A uz to, on od onih koji su u igri zapostavljeni zahteva određenu meru str­ pljenja, meru koja se od njih ne bi mogla očekivati kada bi znali kuda ih vodi put i koliko će taj put potrajati. Nije 54

Gnev i vreme

onda nimalo čudno stoje ideja o„zrelim uslovima" nad­ rasla komuniste, budući da su oni izveli revoluciju upra­ vo tamo gde je evolucija jedva i započela svoj posao i gde još nije bilo ni traga od produktivne tržišne privre­ de. Kao evolucioni prevaranti bez pretecâ, komunisti su pokušali nemoguće: da prevaziđu kapitalizam, a da ga nisu ni poznavali. Flertovanje Sovjeta pod Staljinom i Kineza u Maovo vreme s ubrzanom industrijalizacijom jedva da je bilo nešto više od jalovog pokušaja da se sačuva evolucionarni privid. Lenjinov izbor revolucio­ narnog trenutka zaista je od samog početka bio čisto oportunistički motivisan - u skladu s Makijavelijevom teorijom o povoljnoj prilici, a Maovi analogni napadi bili su u još većoj meri voluntaristički izobličeni. Prenagljivanje je ostalo obeležje svih inicijativa ko­ je su u ime postkapitalističke budućnosti poticale od revolucionarâ te vrste. Tamo gde se iz suštinskih razlo­ ga moralo računati s vekovima, bez ikakvog dovoljnog motiva (nestrpljenje i ambicija nikad nisu dovoljni) u istorijske računice se umetalo samo nekoliko decenija, a kod ultraša čak samo nekoliko godina. Iskrivljena op­ tika kojom je revolucionarna volja opravdavala svoje planove omogućila je da ratni haos - haos u postcarističkoj Rusiji i postcarističkoj Kini - izgleda kao „zrela situacija". Komunizam, u stvari, nije stvorio postkapitalističko, već postmonetarno društvo, društvo koje je, kao što je Boris Grojs pokazao, napustilo glavni medijum novac da bi ga zamenilo čistim jezikom zapovedanja, pa je po tome slično orijentalnoj despotiji (i obogaljenom filozofovom kraljevstvu).33 33 2006.

Boris Groys, Das kommunistische Postskriptum, Frankfurt

55

Peter Sloterdijk

Urođena mana komunističke ideje o privredi ipak ni­ je bila samo u magijskoj manipulaciji s evolucionarnim kalendarom. Uostalom, nikad se ne može isključiti da revolucija pomogne evoluciji. Njena neizlečiva slabost bio je veliki resantiman prema svojini - kojoj su rado pridevali gorčinom-obojeni naziv „privatna svojina" (a koja je poznata i kao „privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju"), kao da su sve privatno hteli kao ta­ kvo da proglase otetim. Taj afekt može se pozivati na visoke moralne principe - ali svakako nije u stanju da objektivno oceni suštinu moderne ekonomije, koja je potpuno zasnovana na svojini. Po poređenju koje po­ tiče od Gunara Hajnzona, komunističko odbacivanje principa svojine liči na pokušaj da se vozilo ubrza ta­ ko što će mu se izvaditi motor.34 Štaviše, marksistički pokreti levice (kao i neki njeni fašistički suparnici) ni­ kad nisu mogli da prevaziđu svoje nepoverenje prema bogatstvu kao takvom, čak ni onda kad su, došavši na vlast, otvoreno najavljivali da će bogatstvo proizvoditi na pametniji način i pravednije ga raspoređivati. Nji­ hove ekonomske greške uvek su bile i psihopolitička priznanja. Komunistima na vlasti zadovoljavanje žudnje za eksproprijacijom i želje za osvetom privatnoj svojini uvek je bilo mnogo važnije nego širenje vrednostî. Za­ to, na kraju, od velikog elana egalitarističke prekretnice čovečanstva gotovo da nije preostalo ništa drugo nego neprikriveno samoprivilegovanje funkcionerâ - da ne pominjemo posledice paralize, rezignacije i cinizma. Pa ipak, ni socijalističkoj privredi u vreme njenog procvata - ako je dopušten baštovanski izraz - nisu 34 O diskurzivnom obrazloženju te slike up. Gunnar Heinsohn, Otto Steiger, Eigentumsokonomik, Marburg 2006.

56

Gnev i vreme

nedostajale ofanzivne timotičke crte, pošto su, kao što smo videli, svi revolucionarni projekti nošeni impulsi­ ma unutar spektra ponos-gnev-ogorčenje. Ko danas sećanje na sovjetski kult „junaka rada" smatra samo kuriozitetom iz ekonomske istorije, morao bi imati na umu daje levičarski produktivizam bio pokušaj unoše­ nja traga veličine u sistem koji je patio od sopstvenih vulgarnih premisa. Timotička ekonomija koja se latentno sadrži u Ničeovoj kritici morala stimuliše alternativnu novčanu privredu u kojoj se bogatstvo pojavljuje zajedno s ponosom. Modernom blagostanju ona hoće s lica da ukloni masku jadikovanja iza koje se skriva samoprezir sitničavih vlasnika velikih i vrlo velikih imetaka - prezir koji je prema platonovskom učenju o thymosu potpuno legitiman zato što duša imućnih ljudi s pravom napada sebe ako ne može da izađe iz kruga nezajažljivosti. Tu ne pomaže ni kulturno zavaravanje uobičajeno u tom društvenom sloju - zanimanje za umetnost po pravilu je samo nedeljna maska pohlepe. Bogataševa duša izlečiće se od samoprezira jedino lepim postupcima koji će povratiti unutrašnje odobravanje otmenog delà duše. Timotizacija kapitalizma nije pronalazak dvadese­ tog veka; nije ona morala čekati Ničea ni Bataja da bi se otkrio njen modus opercmdi. Ona se pojavljuje kad god preduzetnički duh stupi na novu teritoriju da bi stvorio uslove za novo stvaranje vrednosti i za distribu­ tivnu emisiju te vrednosti. Što se kreativne agresije tiče, kapitalizmu nikad nije bila potrebna pomoć filozofskih mentora. Ne može se reći da je imao suviše moralnih prepreka. A i s obzirom na svoju velikodušnu stranu on se više razvijao osobeno i odvojeno od filozofije, u naj­ boljem slučaju inspirisan hrišćanskim motivom, naroči­ 57

Peter Sloterdijk

to u Velikoj Britaniji osamnaestog i devetnaestog veka, u onoj dakle zemlji u kojoj se, prema pažljivom svedočenju Eugena Rozenštok-Hisija, ne baš često ali uvek iznova događalo da preduzetnik kao kapitalista zaradi četiri miliona funti da bi kao hrišćanski džentlmen od toga tri miliona poklonio. Jedan od najpoznatijih slu­ čajeva velikodušnog davanja iz kapitalne dobiti pove­ zan je s imenom Fridriha Engelsa koje je preko trideset godina ne baš velikim profitom svoje fabrike u Mančesteru izdržavao Marksovu porodicu u Londonu, a glava porodice taj novac je koristila za odbacivanje poretka u kojem je neko kao Engels bio moguć i potreban. Bilo kako bilo, velikodušnost davalaca ne može se svesti na liberalizam „malih delà", tipičan za buržoasku reformu. Takođe ne bi bilo prikladno da se takvi gestovi odbace kao paternalizam. U njima se pre uočava metakapitalistički horizont koji se ocrtava čim se kapital okrene protiv samog sebe. „Čovek ne teži za srećom; to radi samo Englez."35 Ni­ če je, kada je zapisao tu dosetku, verovatno bio pod prevelikim uticajem antiliberalnih klišea svog vreme­ na. Ono po čemu je taj aforizam ipak značajan jeste činjenica da nas podseća na vreme kada se otpor pro­ pagandi erotizacije i vulgarizacije mogao pozivati na danas gotovo zaboravljene impulse ponosa i časti. Ti impulsi proizveli su kulturu velikodušnosti s buržoaskim licem - fenomen koji sve više iščezava u vremeni­ ma anonimnih fondova. Ograničimo se na tvrdnju da 35 Friedrich Nietzsche, Gôtzen-Dammerung, KSA VI, str. 61 (Fridrih Niče, Sumrak idola, Čigoja, Beograd 2005, prevod Dragomir Perović).

58

Gnev i vreme

je timotička upotreba bogatstva u anglosaksonskom svetu, pre svega u SAD-u, postala trajna činjenica dru­ štva. S druge strane, ona se na evropskom kontinentu do dana današnjeg nije odomaćila - nije se odomaćila zbog etatizma, subvencionisanja i mizerabilizma koji su duboko ukorenjeni.

Postkomunistička situacija Zaključna napomena o „duhovnoj situaciji vreme­ na" treba da otkrije stratešku perspektivu onog što sle­ di - ranije bi tu perspektivu zvali „angažman". Sledeća razmatranja ulaze u okvir debate koja od početka de­ vedesetih godina dvadesetog veka pokreće intelektu­ alnu javnost Zapada. Ukratko, reč je o psihopolitičkoj interpretaciji postkomunističke situacije. Ta situacija je bila potpuno neočekivana za ljude uključene u političke rasprave 1990. Gotovo svuda su se politički tumači posleratnog vremena zadovoljili da tradicionalnim pojmovima svoje struke komentarišu novi svetski poredak stvoren savezničkom pobedom nad nacističkom diktaturom. Široko su prihvaćene bile demokratija i tržišna privreda, a starim drugovima je ostalo samo zadovoljstvo da s vremena na vreme iz­ vade iz ormara svoje antifašističke ordene. Tokom te duge belle époque (nad kojom su se bili nadneli oblaci nuklearne pretnje) postojao je konsenzus da se„suočavanjem" s totalitarnim ekscesima u Evropi ispunio istorijski zadatak epohe - uostalom, trebalo je samo sedeti i posmatrati kako liberalna civilizacija uz pomoć socijal­ demokratskih korektiva ispunjava istorijski zahtev za 59

Peter Sloterdijk

boljim svetom. Jedva da je neko imao teorijska sredstva i moralni motiv da misli izvan okvira bipolarnog sveta. Implozija realsocijalističke hemisfere ne samo da je be­ značajnim učinila njenu ideologiju i institucije - ona je „pobedonosni" kapitalizam dovela u situaciju da prak­ tično sâm preuzme odgovornost za svet. Ne možemo reći da je ta konstelacija zapadne mislioce podstakla na vrlo kreativne odgovore. Čitalac ne treba mnogo da se trudi pa da vidi kako su neke teme i motivi ove knjige proizvod imaginar­ nog dijaloga s delom Fransisa Fukujame Kraj istorije i poslednji čovek, koje se pojavilo 1992. godine. Ne kri­ jem svoje mišljenje da ta publikacija - uprkos svojim lako uočljivim slabostima - pripada malobrojnim rado­ vima savremene političke filozofije koji dotiču suštinu našeg vremena. Ta knjiga je dokazala da akademsko mišljenje i duhovna prisutnost ne isključuju uvek jed­ no drugo. Pored novijih radova Borisa Grojsa u kojima se artikuliše novi horizont za dijagnozu naše epohe,36 Fukujamin rad predstavlja do-danas-najpromišljeniji sistem iskaza o postkomunističkom stanju sveta - i o političkoj antropologiji savremenosti. Po mome mi­ šljenju, tok dogadajâ posle 1990. uglavnom je potvrdio Fukujaminu (a implicitno i Koževljevu) koncepciju, po kojoj razumevanje savremene globalne situacije zavisi od uvida u stanje borbe za priznanje. Činjenica da Fukujama sebe svrstava među konzervativce u SAD-u ne primorava njegove čitaoce da imaju isto političko ubeđenje. Aspekti njegovog delà koji se mogu progresivno 36 Boris Groys, Anne von der Heyden, Peter Weibel (ed.), Zurück aus der Zukunft. Osteuropàische Kulturen im Zeitalter des Postkommunismus, Frankfurt 2005.

60

Gnev i vreme

tumačiti pojavljuju se čim se potrudimo da uklonimo konzervativni veo, a manje-više namerno pogrešno či­ tanje ionako ne zaslužuje komentar. Među tumačima koji veliki značaj pripisuju Fukujaminom pokušaju da razume postkomunističku situaci­ ju, Žak Dérida ima, što je i shvatljivo, posebno mesto. U najpoučnijoj od svojih političkih knjiga, u Marksovim baucima, pronalazač „dekonstrukdje" intenzivno se, iako pretežno skeptički, a katkad i polemički, bavi te­ zama Kraja istorije.37 U fascinantnoj rekonstrukciji Fukujamine zamisli - fascinantnoj ne ponajmanje zato što tu Dérida ne argumentiše dekonstruktivno, već pokušava da poboljša argument - u toj dakle rekonstrukciji on misli da može dokazati kako Fukujamina knjiga jeste, u stvari, pomalo prenagljena primena Hegela na moder­ nu državu, jeste oblik hrišćanske eshatologije. Takvi ad hoc narativi, ističe Dérida, služe pre svega da zadovolje želju za srećnim krajem tužnih priča. On zatim kaže da je Fukujamina knjiga, zahvaljujući svom neojevanđelskom tonu, stvarno postala medijalni gadžet koji je, manje-više neshvaćen, kružio svetom, a da se nikad nije prodrlo do njegove istinske problematike. A onda do­ daje da ono o čemu je reč u ozbiljnom diskursu o„kraju istorije" jeste rasvetljavanje nejasnog odnosa sekularne i tehnološke civilizacije Zapada prema trima mesijan­ skim eshatologijama proisteklim iz religijske misli Bli­ skog istoka - jevrejskoj, hrišćanskoj i islamskoj. Začudo, 37 Jacques Derrida, Marx'Gespenster. DerverschuldeteStaat, die Trauerarbeit unddie neue Internationale, Frankfurt 1995, str. 85-125 (Žak Dérida, Marksove sablasti : stanje duga, rad žalosti i nova internacionala, Službeni list SCG/Jasen, Beograd/Nikšić 2004, prevod Spasoje Ćuzulan).

61

Peter Sloterdijk

kaže Dérida, u tom metafizičkom uglu sveta još se vode sporovi oko smisla svetskih događaja i oko opšte du­ hovne orijentacije politike. „Rat za prisvajanje Jerusalima danas je svetski rat. On se događa svuda, on jeste svet."38 Po Deridi, ono što se može Fukujami prigovoriti jeste, u stvari, njegova prikrivena jednostrana zavisnost od navika hrišćanske mesijanologije: dobro je poznato da hrišćani zamišljaju Mesiju kao nekoga koje došao, dok Dérida naglašava jevrejski stav čekanja Mesije kao nekoga ko još nije došao. Analogna situacija postoji u političkim narativima o uspostavljanju demokratije u buržoaskom društvu. Dok tumač uspešne liberalne ci­ vilizacije veruje da može govoriti o stvarnoj prisutnosti demokratije, njegov kritičar čvrsto brani stanovište da o demokratiji može biti reći samo kao o demokratiji koja će doći, o budućoj demokratiji. Ma koliko inspirativni bili Deridini komentari o Kraju istorije, ako uporedimo Fukujaminu knjigu i te komen­ tare, videćemo daje Dérida, ne navodeći razloge, pro­ pustio da na prikladan način analizira najozbiljniji deo Fukujaminog pokušaja da predstavi savremeni oblik timotologije. On se zadovoljava kratkom opaskom da je Fukujama govor o thymosu i o megalotimiji (ljudskom pravu na ponos i veličinu) hteo da koristi kao spiritualističku protivtežu jednostranostima marksističkog materijalizma. Ta opaska, blago rečeno, svedoči o se­ lektivnom čitanju Fukujame. Ne možemo, dakle, a da ne zaključimo da je čak i tako eminentnom čitaocu kakav je Dérida promakla poenta Fukujamine knjige. Sledeći tragove Aleksandra Koževa i Lea Štrausa, Fukujamina knjiga ne teži ničemu drugom nego obnavljanju auten38 Ibid., str. 99.

62

Gnev i vreme

tične političke psihologije na osnovi ponovo usposta­ vljene polarnosti erosa i thymosa. Očigledno je da je upravo ta politička psihologija (koja ima malo veze s takozvanom psihologijom mase i drugim primenama psihoanalize na političke objekte), zahvaljujući toku svetskoistorijskih događaja, dospela u centar aktuelne potrebe za novim teorijskim orijentacijama. Ko se nešto razume u pravila književne kritike, ne­ će se čuditi stoje Fukujamina knjiga uglavnom imala malo sreće sa svojim evropskim recenzentima. Njeni čitaoci najčešće su je shvatali kao predugi pobednički krik liberalizma posle implozije Sovjetskog Saveza i ne­ stanka „socijalističke alternative". Autoru se podmetalo da svojom tezom o kraju istorije daje samo aktuelizovanu verziju jenkijevske ideologije, po kojoj američki način života (américain wayoflife) znači dovršenje ljud­ ske evolucije - od savane do mikrotalasne pećnice. Od tada je podrugljivo upućivanje na Fukujaminu knjigu postalo running gag [uzgredna pošalica] političkog felj­ tona u Evropi. Mnogi neumorno ponavljaju da istorija, u stvari, nije završena i da se pobednički Zapad ne srne odmarati posle etapne pobede u borbi protiv ideolo­ ških čudovišta - što je uostalom sasvim tačno, ali što bi trebalo shvatiti sasvim drugačije nego ti autori. Neću se mnogo zadržavati na činjenici da se ti prigo­ vori obično iznose tonom neorealističke arogancije, kao da komentatori uživaju u osećanju superiornosti kad god filozofskog autora uhvate u objavljivanju navodno naivnih poruka. Pomenimo uzgred i antiintelektualni afekt Fukujaminih kritičara, a nije ni sasvim nerazumlji­ vo što se istoričari trude da ne ostanu bez posla zbog jednog filozofa. U stvari, autor je u suštinskim tačka63

Peter Sloterdijk

ma anticipirao brige i prigovore svojih kritičara. U zavr­ šnom poglavlju svoje knjige, koje ima zloslutni naslov „Poslednji čovek", on se s upečataljivom senzibilnošću bavi pitanjem da li je trenutno uspešna liberalna demokratija zaista u stanju da potpuno zadovolji intelektu­ alne i materijalne potrebe svih svojih građana. Njegov odgovor jeste odgovor skeptičnog konzervativca ko­ ji zna da „u jezgru našeg liberalnog poretka" postoje protivrečnosti kojih će biti „čak i onda kad s lica zemlje budu nestali poslednji fašistički diktator, poslednji raz­ metljivi general i poslednji komunistički funkcioner".39 Dijagnostička pouka koja se krije u Kraju istorije ne može se, dakle, pročitati iz naslova. Kao što smo već rekli, naslov samo citira duhovito tumačenje Hegelove filozofije koje je tridesetih godina dvadesetog veka dao Aleksandar Kožev (koji je„kraj istorije" smestio u 1807. godinu - godinu objavljivanja Fenomenologije duha). Fukujamina pouka se sastoji u pažljivom posmatranju borbi-za-prestiž i iz-surevnjivosti-proisteklih borbi iz­ među građana slobodnog sveta koje su se u prvom planu pojavile upravo onda kad je prestala mobiliza­ cija civilnih snaga za borbe na spoljašnjim frontovima. Uspešne liberalne demokratije, ističe autor, zbog svojih najboljih dostignuća uvek su prožete strujama slobod­ no fluktuirajućeg nezadovoljstva. Tako mora biti zato što su ljudi osuđeni na timotički nemir, a „poslednji ljudi" čak više nego svi ostali, iako se masovna kultu­ ra postistorije najpre pojavljuje pod znakom erotike. Njihove ambicije isto se tako ne mogu ublažiti kao što se - u slučaju većeg uspeha drugih - ne mogu ublažiti ni njihovi resantimani. 39 Francis Fukuyama, Das Ende der Geschichte, str. 380.

64

Gnev i vreme

Posle fizičkih bitaka počinju metaforički ratovi. Oni su neizbežni zato što aktivnost liberalnog sveta, koja se sastoji u uzajamnom priznavanju svih kao ravnopravnih građana zajednice, jeste zaista suviše formalna i nespe­ cifična da bi otvorila individualni pristup sreći. Naročito u svetu širokih sloboda ljudi ne mogu prestati da teže za specifičnim oblicima priznavanja koji se ispoljavaju u prestižu, blagostanju, seksualnim prednostima i in­ telektualnoj superiornosti. Pošto su ta dobra uvek de­ ficitarna, u liberalnom sistemu postoji kod inferiornih takmičara veliki rezervoar surevnjivosti i frustracije - da i ne pominjemo one koji su stvarno poraženi i de fac­ to isključeni. Što je „društvo" više zadovoljeno u svojim osnovnim crtama, to šarenije cveta ljubomora svakoga na svakoga. Kandidate za bolja mesta ljubomora uvlači u male ratove koji prožimaju sve životne aspekte. Ipak, sistem „otvorenog društva" ima prednost da u njemu i tamnije energije stvaraju radna mesta. Zavist nepre­ kidno generiše alternativne preferencije, naročito u kul­ turnom i medijskom sektoru koji se sve više diferencira. I sport je, kao ekspanzivni sistem mogućnosti pobeđivanja i isticanja, postao neophodan za stimulisanje i kanalisanje postmodernog viška ambicije. U celini uzev, može se reći: u neutoljivim borbama za prestiž koje se vode u postistoriji neprekidno se iz neelita pojavljuju elite. Ako javnom sferom dominira ekspresivni život bezbrojnih aktera koji nikad ne mogu stvarno da budu na vrhu, ali koji su ipak daleko dogurali, onda se sa si­ gurnošću može reći daje reč o uspešnoj demokratiji. Stari svet je znao za robove i sluge - oni su bili nosi­ oci nesrećne svesti svoga vremena. Moderna je izmislila gubitnika. Taj lik, koga srećemo na pola puta između jučerašnjeg eksploatisanog čoveka i današnjeg i sutra65

Peter Sloterdijk

šnjeg suvišnog čoveka, jeste neshvaćeni produkt de­ mokratskih igara moći. Ne mogu se svi gubitnici umi­ riti ukazivanjem da njihov status odgovara njihovom plasmanu u takmičenju. Mnogi će reći da nikad nisu ni imali prilike da se takmiče i da zauzmu mesto shodno postignutim rezultatima. Oni su ljuti ne samo na pobednike nego i na pravila igre. Da gubitnik koji prečesto gubi, nasilno dovodi u pitanje igru kao takvu: ta opcija vidljivim čini ozbiljni slučaj politike posle kraja istorije. Taj novi ozbiljni zaplet pojavljuje se u dva oblika: u libe­ ralnim demokratijama kao postdemokratska politika re­ da, koja se ispoljava kao degradacija politike u policiju i kao transformacija političara u agente zaštite potrošača; u neuspelim državama kao građanski rat, u kojem se ar­ mije snažnih a suvišnih ljudi međusobno uništavaju.40 U međuvremenu se videlo da nisu samo„protivrečnosti" u jezgru našeg sistema ono što u postkomunističkoj situaciji zadaje mnogo muka političkoj kulturi Zapada i njegovih filijala na Istoku i Jugu. Reč je o no­ vim pokretima militantnih nezadovoljnika i energičnih suvišnih ljudi, o brzom umrežavanju gubitničke mržnje, o podzemnim proliferacijama sredstava sabotiranja i uništavanja - sve to odgovorno je, izgleda, za povratak istorijskog terora i odgovarajućih nada. Tim fenome­ nima može se objasniti pojava mnogobrojnih traktata o „povratku" ili „ponovnom početku" istorije, koji već nekoliko godina preplavljuju esejističko tržište Zapada. Zajednički imenilac takvih komentara jeste mehanička pretpostavka da je s izbijanjem nasilja na globalnom 40 Up. Gunnar Heinsohn, Sohne und Weltmacht. Terror im Aufstieg und Fali der Nationen, Ziirich 2003, i njegov članak Finis Germaniae, Kursbuch 162, Hamburg 2005, str. 18-29.

66

Gnev i vreme

nivou povezan novi početak samo privremeno usporene„istorije". Očigledno je da je tu reč o pojednostavlje­ nim verzijama hegelijanizma: ako je dosadašnja istorija napredovala zahvaljujući borbi suprotnost? (kao što pretpostavlja popularizovana verzija dijalektike), onda s pravom možemo zaključiti da pojava novih borbi predstavlja nastavak istorije. Nasuprot tim traktatima treba jasno reći: istovre­ meno pojavljivanje terorizma u odnosu zapadne ci­ vilizacije prema spoljašnjem svetu i novog socijalnog pitanja u njenim unutrašnjim odnosima nikako se ne srne shvatiti kao nagoveštaj „povratka" istorije. Modus vivendi Zapada i njegovih kulturnih filijala zaista je u su­ štinskim tačkama postistorijski u tehničkom smislu (to jest: formalno se više ne može orijentisati prema epu ni prema tragediji; pragmatički se više ne može izgraditi na uspesima unilateralnog stila delovanja) - a alternati­ va zapadnom modelu, alternativa koja bi mogla da lan­ sira povratak u istorijska scenarija, kako sada stvari stoje nigde se ne nazire.41 Naročito takozvani globalni terori­ zam potpuno je postistorijska pojava. Njegovo vreme počinje kada se gnev isključenih poveže s infotainment 41 Teorema o kraju istorije postoji u bar četiri različite verzije: dve su Koževljeve - kraj istorije u staljinizmu i kraj istorije u amé­ ricain wayoflife i u japanskom snobizmu; jedna Dostojevskog: kraj istorije u „Kristalnoj palati"; ijedna Hajdegera: kraj istorije u dosadi. O poslednjim dvema verzijama up. Peter Sloterdijk, „Heideggers Politik: Das Ende der Geschichte vertagen", završno izlaganje na konferenciji: Heidegger. Le danger et la promesse, Strasbourg, 5. de­ cembar 2004; kao i Peter Sloterdijk, Im Weltinnenraum des Kapitals. Für eine philosophische Théorie der Globalisierung, Frankfurt 2005, str. 258-348. Tu se takođe može naći tehnička definicija „svetske istorije" kao uspešne faze unilateralizma i faze konstituisanja svetskog sistema (1492-1944).

67

Peter Sloterdijk

industrijom, stapajući se u nasilno sistem-pozorište za „poslednje ljude". Pripisivanje istorijskog smisla tom te­ rorističkom pogonu predstavljalo bi jezivu zloupotrebu već iscrpenih jezičkih zaliha. Večno vraćanje istog, bilo kao jednooki gnev bilo kao na oba oka kratkovida osve­ ta, nije dovoljno da bi se govorilo o restauraciji istorij­ skog postojanja. Ko želi nosiocima crnih naočnjaka da pripiše vidovitost u definisanju stanja evolucije? Što se tiče novog socijalnog pitanja, očigledno je da povratak greškama prošlosti neće doneti rešenje. Do relativnog smirivanja na tom frontu došlo bi samo ponavljanjem istorijskog kompromisa između rada i ka­ pitala, a to za budućnost znači: obuzdavanje Spekula­ tivne monetarne ekonomije (savremenije rečeno: kapi­ talizma parazitâ), i ubrzanom implantacijom na-privatnoj-svojini-zasnovane ekonomije u zemljama u razvoju. Upućivanje na nužnost da se socijalna država proširi do nadnacionalnog nivoa opisuje horizont ozbiljne nove socijalne politike. Jedina alternativa takvoj politici bio bi autoritarni zaokret svetskog kapitalizma, zaokret ko­ jim bi se na dnevni red vratile izvesne fatalne opcije dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka (ako pogledamo današnju globalnu situaciju, videćemo da postoji sasvim dovoljno indikatora koji ukazuju u tom pravcu). Ni drugi makropolitički zadatak budućnosti: inte­ gracija neljudskih aktera, živih bića, ekosistema,„stvarî" uopšte, u civilizaciju, nema više ništa zajedničko s pita­ njima tradicionalne istorije. Ono što se ponekad nazi­ va ,,eko-politikom" zasniva se perse na pretpostavci da će probleme koje su stvorili ljudi rešavati oni koji su ih prouzrokovan i oni koji su njima pogođeni - i to opet vodi organizacionim, administrativnim i civilizacijskim 68

Gnev i vreme

zadacima, a ne epovima ili tragedijama.421na kraju, tre­ ći veliki zadatak budućnosti - neutralizacija genocidnih potencijala u gnevnim mladim ljudima prenaseljenih država Bliskog i Srednjeg istoka i drugde - može se re­ siti samo politikom postistorijske dedramatizacije. Za sve te procese potrebno je vreme, ali ne u smislu po­ vratka ujstoriju", već isključivo kao vreme učenja za civilizovanje. Na ovom mestu prekinućemo ova uvodna razma­ tranja. Naša ukazivanja na timotičku dinamiku indivi­ dualne i kolektivne psihe, ukazivanja koja su podstakli Fridrih Niče, Aleksandar Kožev, Leo Štraus, Fransis Fukujama, Hajner Milman i Gunar Hajnzon dosta su posti­ gla u kontekstu ekspozicije problema ako pomognu da se predoče stvarnost i efektivnost dimenzije čovekove težnje za vrednostima i priznavanjem, dimenzije koja se ne može dalje redukovati. Čitaoca treba još samo upozoriti da se čuva od mogućeg nesporazuma - da gorenagovešteno pozivanje na Platona shvati kao po­ tajno vraćanje grčkom idealizmu. Platon se ovde priziva kao učitelj zrelijeg posmatranja kulturno i politički delotvorne dinamike ambicija - slušamo ga kao gostu­ jućeg docenta s ugasle zvezde. Okretanje višoj formi psihološkog realizma mora se inače izvesti teorijskim sredstvima našeg vremena. Ono će biti uspešno izve­ deno samo ako se odoli iskušenju kojem su evropski 42 Up. Bruno Latour, DasParlamentder Dinge. Füreinepolitische Ôkologie, Frankfurt 2001; Bruno Latour, Peter Weibel (ed), Making Things Public. Atmosphères of Democracy, ZKM Center for Art and Media Karlsruhe /The MIT Press, Cambridge Massachusetts/ Lon­ don 2005.

69

Peter Sloterdijk

intelektualci u dvadesetom veku rado i često podlegali, s vrlo izraženom pokornošću sugestijama realizma: da u ime uvek jednostrano, prema dole stilizovane „real­ nosti" pokazuju premnogo razumevanja za normalne, suviše normalne postupke ljudi podstaknutih željom i resantimanom. Što se tiče Ničeove glavne postavke o smrti Boga, ona u ovde naznačenom kontekstu dobija značenje čije se psihopolitičke implikacije osečaju s velikim za kašnje­ njem.„Bog je mrtav" - to u svetlu našeg iskustva znači: mi živimo u vremenu u kojem sve više nestaje apsorp­ cija gneva od strane neke stroge onostranosti koja zahteva da je poštujemo. Odlaganje ljudske osvete u korist božje na kraju vremena nije više prihvatljivo za veliku većinu ljudi.Takva situacija nagoveštava buru. Stoga se politika nestrpljenja sve više širi, naročito nalazi prista­ lice u ambicioznim i buntovnim ljudima koji smatraju da mogu preći u napad čim nemaju šta da izgube, ni ovde ni tamo. Ko bi mogao negirati da je bezmerno zlo prošlog veka - pomenućemo samo ruske, nemačke i kineske univerzume uništenja - nastalo onda kad su sekularne agencije gneva, polazeći od svojih ideoloških temelja, preuzele osvetu? Ko bi mogao tvrditi da se već danas nisu nagomilali oblaci iz kojih će grunuti oluje dvadeset prvog veka? Tako put k razumevanju nedavnih katastrofa i ka­ tastrofa koje se najavljuju vodi zasad preko podsećanja na teologiju. Povezivanje gneva i večnosti bilo je hrišćanski aksiom. Moraćemo pokazati kako se iz toga razvila konstelacija gneva i vremena - ili gneva i istorije. U našim religijski nepismenim decenijama ljudi 70

Gnev i vreme

su maltene potpuno zaboravili da je govoriti o Bogu u monoteizmu uvek značilo i govoriti o gnevnom Bo­ gu. Takav Bog je velika nemogućnost našeg vremena. A šta ako on potajno radi na tome da opet postane naš savremenik? Pre nego što ponovo skrenemo pažnju na taj lik koji je prekriven ruševinama istorije, biće nam od koristi da pobliže razmotrimo opšte uslove poslovanja ekonomi­ je gneva.

71

1. Poslovi s gnevom uopšte Osveta, ah osveta, zadovoljstvo mudrima namenjeno. Da Ponte, Mocart, Figarova ženidba, 1876.

Nema danas čoveka koji nije primetio da gotovo či­ tavu deceniju države i stanovnike Zapadnog sveta, a preko njih i ostale krajeve sveta, iritira nova tema. Sa samo upola glumljenom zabrinutošću, dobronamerni ljudi otad svakodnevno zvone na uzbunu:„Mržnja, osveta, neprevladljivo neprijateljstvo odjednom su se opet pojavili među nama! Mešavina stranih snaga, neizmerljivih poput zle volje, prodrla je u civilizovane sfere!" Neki moralno angažovani ljudi iznose slične opaske s realizmom punim prekora. Oni ističu da nam takozva­ ne strane snage i nisu toliko strane. Ono što mnogi na­ vodno doživljavaju kao strašno iznenađenje jeste, po moralistima, samo naličje domaćeg m o d u sa vivendi. Moramo prestati da se pretvaramo.„Građani, potrošači, prolaznici - krajnje je vreme da se trgnete iz umrtvljenosti! Vi ne znate da i dalje imate neprijatelje, a neće­ te to da znate zato što ste izabrali bezazlenost!" Novi

72

Gnev i vreme

pozivi upućeni narasloj savesti hoće da nametnu ideju da realnost nije ukroćena - čak ni u velikom mehuru irealnosti koji okružuje građane bogatog društva kao što materica štiti fetus. Ako realnim treba da smatra­ mo ono što nas može ubiti, onda neprijatelj predsta­ vlja najčistiju inkarnaciju realnog, pa nam s ponovnim pojavljivanjem mogućnosti neprijateljstva predstoji povratak realnosti starog stila. Iz toga se, uostalom, može naučiti da se kontroverzna tema nameće samo onda kad se iritacija pretvori u instituciju - u instituciju s vidljivim glasnogovornicima i stalnim saradnicima, s korisničkom službom, sopstvenim budžetom, ekspertskim konferencijama, profesionalnom pres-službom i stalnim izveštajima o stanju problema. Sve to može da iskoristi novi stalni gost na Zapadu, duh osvete. On mo­ že o sebi da kaže: iritiram, dakle postojim. Ko bi mogao negirati da su alarmisti, kao uvek, maltene potpuno u pravu? Pripadnici imućnih nacija obič­ no bauljaju uokolo opijeni nepolitičkim pacifizmom. Dane provode u pozlaćenom nezadovoljstvu. A u isto vreme, na marginama zona sreće, njihovi uznemirivači, čak njihovi virtuelni dželati proučavaju udžbenike o herniji eksploziva koje su pozajmili iz javnih biblioteka zemlje domaćina. Ako smo neko vreme slušali alarm, osećamo se kao da gledamo najavu obespokojavajućeg dokumentarca. Ono-što-je-bezazleno i suprotnost toga-što-je-bezazleno reditelj koji zna kako da proizve­ de efekte povezuje u perfidno upečatljivu sekvencu. Slikama koje se pred nama nižu nije potreban nikakav komentar: novi očevi otvaraju konzerve za svoje ma­ lišane; marljive, dvostruko opterećene majke stavlja­ ju piću u zagrejanu peć; kćeri hitaju u grad da pokažu svoju probuđenu ženstvenost. Zgodne prodavačice

73

Peter Sloterdijk

cipela koriste kratku pauzu da popuše cigaretu ispred prodavnice dok razmenjuju poglede s prolaznicima. U predgrađima, skamenjeni strani studenti vezuju pojas sa eksplozivom. Montaža takvih scena sledi logiku koju je lako razumeti. Mnogi autori koji se smatraju pozvanima da bu­ du politički vaspitači - među njima neokonzervativni uvodničari, politički antiromantičari, gnevni tumači principa realnosti, katolici-konvertiti i zgađeni kritičari konzumerizma - žele populaciji suviše opuštenih gra­ đana da ponovo približe osnovne pojmove o realnosti. U tu svrhu navode najnovije primere krvavog terori­ zma. Pokazuju kako mržnja prodire u standardne civil­ ne situacije i neumorno ponavljaju da iza sređenih fasa­ da već odavno caruje neobuzdani bes. Pri tom moraju neprekidno da viču: Ovo nije vežba! jer je prošlo već podosta vremena otkako se publika navikla na rutin­ sko prevođenje stvarnog nasilja u puke slike, u slike za­ bavne i zastrašujuće, u one kojima se nešto brani i one koje služe kao informacija. Suprotno kretanje publika s nevericom doživljava kao neukusno vraćanje dijalektu koji već odavno ne postoji. Ali kako na ozbiljan način gnev i njegove projekte, proklamacije i eksplozije predstaviti kao nešto novo? Šta se sve moralo zaboraviti pre nego što se pojavila sklonost da se na ljude koji se efikasno svete tobožnjim ili stvarnim neprijateljima gleda kao na posetioce iz dalekih galaksija? Kako se uopšte moglo pomislisti da smo, posle nestanka suprotnosti između Istoka i Zapa­ da 1991, dospeli u svet u kojem su pojedinci i kolektivi odbacili svoju sposobnost da imaju osvetnička oseća-

74

Gnev i vreme

nja? Pa zar nije resantiman, pre nego bon sens [zdrav razum], ono stoje najviše distribuirano po svetu? Još od mitskih vremena zna se d a je čovek životinja koja nije kadra da se izbori s mnogim stvarima. Niče bi rekao da u čoveku kao takvom ima nečeg nemačkog. Čovek ne može da svari mnoge otrove pamćenja i pati od duboko usađenih neprijatnih iskustava. Izreka „ponekad prošlost neće da prođe" čuva običnu verziju složenijeg uvida da ljudska egzistencija isprva nije ništa drugo nego vrh kumulativnog pamćenja. Sećanje nije samo spontana aktivnost unutrašnje vremenske svesti koja se„retencijom", to jest unutrašnjom, automatskom funkcijom zadržavanja koju ima vremenska svest, neko vreme bori protiv neposrednog nestajanja doživljenog trenutka; ono je povezano i s funkcijoom skladištenja koja omogućuje vraćanje neaktuelnim temama i sce­ nama. Na kraju, ono je i rezultat proizvođenja mreža pomoću kojih novost kompulzivno i opsesivno prelazi u starije epizode bola. Neurozama i nacionalnim osetljivostima zajednička su takva kretanja u krugu traume. O neurotičarima znamo da više vole da uvek iznova po­ navljaju svoju nesreću. Nacije sećanje na svoje poraze vezuju za kultna mesta na koja njihovi građani perio­ dično odlaze kao hodočasnici. Zato treba biti nepoverljiv prema svim kultovima sećanja, svejedno da li su zaodenuti u religijsko, civilizacijskog ili političko ruho. Pod maskom pročišćenja, oslobađanja ili samo stvara­ nja identiteta, sećanja neminovno podržavaju skrivenu tendenciju ponavljanja i reinscenacije. Čak i popularna viktimologija manje-više razume re­ akcije povređenih. Iz srećno-nehajnog centra društva oni su premešteni na njegove klizave margine, s kojih više nema jednostavnog povratka u normalni život. Tu

75

Peter Sloterdijk

ekscentričnu dinamiku lako je shvatiti: žrtvama neprav­ de i poraza uteha u zaboravu često izgleda nedostižna, pa ako je već nedostižna, onda je i nepoželjna, čak i neprihvatljiva. To znači da furor resantimana počinje u trenutku kada uvređena osoba odluči da uvredu pri­ hvati kao nešto stoje sama izabrala. Pojačati bol da bi bio podnošljiviji; iz depresije patnje uleteti u„šegačenje sa svojom bedom" - da navedemo senzibilno-humoristične reči Tomasa Mana o praocu Jakovu;1 osećanje pretrpljene nepravde pretvoriti u planinu, pa se onda u gorkom trijumfu popeti na vrh - takva eskalirajuća i izokrečuća kretanja stara su koliko i nepravda, a sama nepravada izgleda d a je stara koliko i svet. Nije li „svet" ime za mesto na kojem ljudi nužno skupljaju neprijatna sećanja, sećanja na poruge, uvrede, poniženja i svakoja­ ke epizode zbog kojih se javlja želja za osvetom? Nisu li sve kulture, otvoreno ili prikriveno, uvek i arhivi kolek­ tivnih trauma? Iz takvih razmišljanja možemo zaključiti da mere za gašenje ili suzbijanje tinjajućih sećanja na patnje moraju pripadati pragmatičkim pravilima svake civilizacije. Kako građani mogu mirno u krevet ako pre toga nije proglašen couvre-feu [policijski čas] za njihove unutrašnje vatre? Pošto kulture, dakle, uvek moraju da nude sisteme za lečenje rana, ima smisla razviti pojmove koji pokriva­ ju čitav spektar rana, i vidljivih i nevidljivih.To su uradile savremene nauke o traumama, koje polaze od saznanja da su fiziološke analogije donekle korisne i za moralne činjenice. Kod otvorenih telesnih povreda - da kao pri-

' Thomas Mann, Joseph und seine Brüder, Der junge Joseph, Frankfurt 2004, str. 271 (Tomas Man, Josif i njegova braća, Mladi Josif, Matica srpska, Novi Sad 1990, prevod Tomislav Bekić).

76

Gnev i vreme

mer upotrebimo nešto što nam je poznato - krv dolazi u dodir s vazduhom, posle čega biohemijske reakcije dovode do zgrušavanja krvi. Time se pokreće čudesni proces somatskog samolečenja, proces koji pripada animalnom nasleđu ljudskog tela. Kod moralnih po­ vreda, mogli bismo reći, duša dolazi u dodir s namernom ili nenamernom surovošću drugih agensa - a i u takvim slučajevima na raspolaganju su suptilni mehani­ zmi mentalnog izlečenja rana: spontani protest, zahtev da se krivac odmah pozove na odgovornost, ili, ako to nije moguće, namera da se stvari, kada dođe trenutak, uzmu u svoje ruke. Pored toga postoji povlačenje u se­ be, rezignacija, reinterpretacija pretrpljenog zlodela, poricanje da se bilo šta dogodilo, i na kraju, kada se čini da pomaže samo drastičan psihički tretman, interiorizacija povrede kao nesvesno zaslužene kazne, sve do mazohističkog obožavanja agresora. Kao dodatak toj kućnoj apoteci za povređeno sopstvo budizam, stoicizam i hrišćanstvo razvili su moralne vežbe kojima se ranjena psiha osposobljava da izađe iz kruga koji čine povreda i osveta.2 Sve dok je istorija beskonačno kre­ tanje između zadavanja i uzvraćanja udarca, potrebno je mudrosti da se to kretanje zaustavi. Nisu se samo religija i obična mudrost posvetile mo­ ralnom lečenju rana. Civilno društvo takođe nudi sim­ boličke terapije da bi se poduprle psihičke i socijalne reakcije pojedinaca i kolektiva na povrede. Još od starih vremena institucija suđenja stara se da žrtve nasilja i nepravde mogu pred okupljenim narodom očekivati nadoknadu. Takvim procedurama vrši se uvek-teška 2 Robert A. F. Thurman, Anger. The Seven DeadlySins, Oxford/ New York 2005.

77

Peter Sloterdijk

transformacija želje za osvetom u pravednost. Ali kao što postoji zagnojena rana usled koje loše stanje posta­ je hronično i zahvata ćelo telo, isto tako postoji psihička i moralna rana koja ne zaceljuje i stvara sopstvenu po­ kvarenu temporalnost - rđavu beskonačnost pritužbe koja se ne može rešiti.Tako nastaje proces bez zadovo­ ljavajuće presude, proces koji u tužiocu izaziva osećanje da se sudskim putem samo povećava nepravda koja mu je učinjena. Šta raditi kada se pravni put doživljava kao stranputica? Može li se stvar razrešiti sarkastičnom opaskom da će svet jednoga dana propasti zbog svoje administracije - opaskom koja se ponavlja kad god se građani suoče s indolencijom vlasti? Nije li bolje da sâm gnev deli pravdu i da kao samozvani izvršitelj pokuca na vrata počinioca?

Ispričana osveta O toj mogućnosti svedoče mnogobrojni egzem­ plarni slučajevi iz skorijih i davnijih vremena. Traženje pravde oduvek proizvodi drugo, divlje sudstvo u kojem povređena osoba nastoji da bude i sudija i zatvorski slu­ žbenik. Iz naše današnje perspektive, ono što je karakte­ ristično za te dokumente i njihove realne predloške je­ ste da je tek s početkom moderne izmišljen bio roman­ tizam uzimanja-u-svoje-ruke deljenja pravde. Mistifikaciji podleže svako ko o modernim vremenima govori ne vodeći računa koliko su obeležena do-tada-nepoznatim kultom ekscesivne osvete. Mora se priznati da je taj kult sve do dana današnjeg šlepa mrlja istorije kulture - kao da je„m it o civilizacijskom procesu" hteo nevidljivim da

78

Gnev i vreme

učini ne samo novovekovno oslobađanje najvulgarnijih manira (kao stoje to Hans Peter Dir podrobno prikazao) već i inflaciju fantazama osvete. Dok globalna dimenzi­ ja zapadne civilizacije teži neutralizaciji heroizma, mar­ ginalizaciji vojničkih vrlina i pedagoškom podupiranju miroljubivo-društvenih afekata, u masovnoj kulturi do­ ba prosvetiteljstva otvara se dramatična niša u kojoj se poštovanje osvetničkih vrlina, ako smemo da ih tako zovemo, diže do bizarnih visina. Taj fenomen se javlja u decenijama pre Francuske re­ volucije. Prosvetiteljstvo ne samo da oslobađa polemi­ ku znanja protiv neznanja - ono pronalazi i novi kvalitet osuđujućih presuda tako što sve stare uslove proglašava nepravednim pred zahtevom za novim poretkom.Time je poljuljan ekosistem rezignacije u kojem su ljudi oduvek bili naviknuti da se pomire s naizgled neizbežnom nesrećom i nepravdom. Samo je u okviru prosvetitelj­ stva bilo moguće da se osveta uzdigne do epohalnog motiva - kako u privatnim tako i u političkim stvarima. Otkako prošlost načelno nije u pravu, raste sklonost da se osveta, ne uvek ali uvek češće, opravdava. Naravno, već je antika znala za velike osvete. Od Orestovih furija do Medejinog besa - antičko pozorište odalo je dužno poštovanje ogromnoj potenciji osvet­ ničkih snaga. I mit je rano znao za opasnost koja, maltene kao prirodna katastrofa, preti od uvređenih žena. Kao što pokazuje primer Medeje, upravo ženska psiha zastrašujućom brzinom prevaljuje put od bola do lu­ dila i od ludila do svetogrđa. To je ono što je Seneka u komadu o goropadnoj junakinji hteo da pokaže kao zastrašujući primer. Služeći se savremenom terminolo­ gijom, mogli bismo reći d a je pasivno-agresivni karak-

79

Peter Sloterdijk

ter sklon ekscesima kad god se, što se retko događa, odluči na ofanzivu - a time počinje trenutak žena na pozornici osvete. Povlastica „velike scene" oduvek pri­ pada razbesnelom lepšem polu. Ljudima iz starog veka nikad nije padalo na pamet da takve primere smatraju nečim drugim a ne opomenama da se drže sredine i da izbegavaju krajnosti. U Eumenidama, jednom od ključnih komada atinske drame, kojim se završava Eshilova trilogija o Atridima, reč je ni o čemu manjem nego o potpunom prekidu sa starijom kulturom osvete i sudbine i o uvođenju po­ litičkog negovanja pravednosti. To negovanje imaće, od tog trenutka, svoje mesto isključivo u građanskim sudovima. Uvođenje tih sudova zahteva osetljivu teološko-psihosemantičku operaciju kojom se poštovane i strašne boginje osvete erinije preimenuju u eumenide, što znači „one koje su milostive" ili „one koje su dobronamerne". Tendencija promene imena sasvim je očigledna: gde je bila prinuda osvete, neka dođe urav­ notežena, promišljena pravednost. Biblioteke starog sveta možemo pretraživati po sva­ kojakim merilima; naći ćemo mnoštvo ukazivanja na elementarnu moć gneva i na pohode osvetničkog be­ sa, ali tragove poluozbiljne igre s romantičkom vatrom osvete nećemo pronaći, ili ćemo pronaći samo poneki. Upravo ta igra, počev od osamnaestog veka, postaje glavni motiv u nastajućoj kulturi građanstva, kao d aje sâm duh epohe odlučio da je došao trenutak novog tumačenja osvetničkih snova čovečanstva. Od tada veliki osvetnik progoni drugog na ekranima moderne imaginarnosti, a sve to, grozničavo i sa simpatijama, prati publika: od plemenitog razbojnika Karla Mora do pobesnelog veterana Džona Ramba, od Edmona Dan-

80

Gnev i vreme

tesa, tajanstvenog grofa Monte Krista, do Harmonike, junaka filma Bilo jednom na Divljem zapadu, koji je ži­ vot posvetio privatnoj osveti, od Ju de ben Hura, koji se duhu imperijalnog Rima osvetio pobedivši u kobnoj trci dvokolica, do Neveste, odnosno Crne Mambe, ju­ nakinje filma Kili Bili, koja ubija po svom spisku. Počelo je vreme onih koji žive za „veliku scenu".3 Kada Direnmatova stara dama dolazi u posetu, ona tačno zna ko od starih poznanika treba da bude likvidiran. Brehtova sanjarka Gusarka Dženi na pitanje„ko treba da umre?" daje još bolji odgovor: svi. Priče te vrste imaju odlike prave balade. Kao da zahtevaju uzvišeno recitovanje i epsku iscrpnost. Čineći vi­ dljivom vezu između doživljene nepravde i pravedne odmazde, novije velike osvete predstavljaju ilustraciju pojma kauzalnosti sudbine, pojma koga se i moderni ljudi nerado odriču, ma koliko inače prihvatali praktič­ no prosvetiteljstvo, to jest suspenziju slepe sudbine. Dobro sazdana priča o osveti daje narodu ono uzvi­ šeno. Publici ona daje kompaktnu formulu za odnose ako-onda čak i po cenu suspenzije sporog formalnog prava u korist brže odmazde. Štaviše, ona zadovoljava popularno zanimanje za delà kojima počinilac može da se ponosi: u takvim pričama osvetnik ili osvetnica ne­ posredno uzvraćaju milo za drago i tako uklanjaju deo nezadovoljstva pravnom kulturom. One pružaju zado­ voljavajući dokaz da moderni ljudi ne moraju uvek da idu krivim putevima resantimana ni strmim stepenica­ ma pravnog procesa kako bi artikulisali svoje timotičke

3 Up. Juliane Vogel, Die Furie und das Gesetz. Zur Dramaturgie der „grossen Szene" in der Tragôdie des 19. Jahrhunderts, Freiburg

2002.

81

Peter Sloterdijk

emocije. Za uvrede koje nas čine hronično bolesnima osveta je ipak najbolja terapija. To osećanje predstavlja osnovu uživanja u niskosti. Ovde ne treba detaljno da govorimo o opasnim vezama između motiva osvete i popularne narativne forme. One su očigledno tako duboke da se moderna umetnost ponekad čak vraća velikoj epskoj formi - kao što se to vidi u već pomenutom veličanstvenom nara­ tivnom filmu Bilo jednom na Divljem zapadu. S pravom se tvrdilo da je tim delom filmska umetnost dokazala dve stvari koje su se ranije činile nemogućim - dokaza­ la je svoju sposobnost da prisvoji ozbiljnu operu i svoju odlučnost da izgubljenom epu dâ savremenu formu. Afinitet između osvete i popularnih narativnih formi mogao bi se ilustrovati mnogobrojnim dokumentima novijeg datuma. Posebno je ilustrativan jedan primer: pitoreskna životna priča indijske odmetnice Fulan Devi (1968-2001). Fulan, poreklom iz indijske savezne dr­ žave Utar Pradeš, već kao vrlo mlada postala je glavna junakinja stvarne drame koja se s velikom napetošću pratila na čitavom indijskom potkontinentu. Pošto su je njen brutalni muž i drugi muški stanovnici sela (uključujući i policajce) kolektivno zlostavljali i silovali, ona je pobegla i priključila se grupi bandita s kojima je skovala plan da napadnu njeno selo i likvidiraju krivce. Leš njenog muža navodno su stavili na magarca koga su proterali kroz selo. Običan svet slavio je odmetnicu kao junakinju emancipacije i video u njoj avatar uzvi­ šene i okrutne boginje Durga Kali. Fotografija na kojoj se vidi kako Fulan Devi predaje oružje indijskim snaga­ ma reda spada među arhetipske novinske fotografije dvadesetog veka. Na njoj se vidi mlada pobunjenica koja se sa svim svojim koncentrisanim besom prepušta

82

Gnev i vreme

neizvesnoj sudbini. Posle jedanaest godina zatvora, bez suđenja, „kraljica bandita" bila je pomilovana, a zatim izabrana u indijski parlament, gde je služila kao inspirativni uzor bezbrojnim obespravljenim ženama svoje zemlje. U julu 2001. ubijena je na ulici u Delhiju - pret­ postavlja se d a je na nju pucao rođak jednog od onih koji su je silovali, a koje je ona sa svojom bandom pobi­ la. Još dok je bila živa, indijski foklor je prihvatio priču o tom harizmatičnom liku, pa je Fulan Devi pretvorena u junakinju narodne pesme koju još i danas indijski rapsodi pevaju po selima. Arhaično i moderno tumačenje osvetničkog gneva retko se tako neposredno dodiruju u jednoj jedinoj radnji. U onom što sledi razmotrićemo pretpostavku da se roman osvete, tokom modernizacije, sve češće iz li­ terarnog i ideološkog modusa vraća u život pojedinaca i u javnu percepciju. Sugestivan primer za to nedavno je uzburkao javnost u Nemačkoj, Švajcarskoj i bivšim sovjetskim republikama. Vitalij K., inženjer iz kavkaske republike Osetije, izgubio je ženu i dvoje dece u avion­ skoj nesreći izazvanoj ljudskom greškom. Posle više od godinu dana velikog tugovanja odlučio je da se osveti u ime svoje porodice. Prvog jula 2002. baškirski putnički avion, dolazeći iz Moskve, na jedanaest hiljada metara iznad Bodenskog jezera sudario se s teretnim avionom DHL-a i srušio kod mesta Ovingen; svi putpnici su poginuli - njih sedam­ deset i jedan. Nesreća se, između ostalog, dogodila usled pogrešnog uputstva kontrole leta u Zirih-Klotenu. Kada je dežurni kontrolor primetio da će se avioni sudariti, pilotu ruskog aviona dao je usmeno uputstvo da odmah počne sa spuštanjem. U isto vreme elektro­ nika u pilotskoj kabini pokazivala je da treba povećati

83

Peter Sloterdijk

brzinu. Postoje ruski kapetan više verovao usmenom uputstvu, a avion DHL-a, sledeći svoje elektronske in­ strukcije, takođe smanjio visinu, došlo je do fatalnog sudara. Vatrena lopta na nebu iznad Bodenskog jezera mogla se videti s udaljenosti od sto pedeset kilometara. Dvadeset četvrtog februara 2003, godinu i pô nakon nesreće, čovek iz Osetije, rođen 1956, koji je spadao među one koji su imali koristi od pada komunizma, pojavio se u kući danskog kontrolora leta blizu Ciriha i ubio ga na terasi - izbo ga je nožem. Već pre drame u februaru 2003, Vitalij K. privukao je pažnju time što se pokatkad pozivao na „kavkaske metode" rešavanja sukoba. Čin je očigledno bio posledica ne samo preterane tuge već i, u još većoj meri, transformacije rada tuge u rad osvete. Tom radu osvete pripadalo je i izricanje osuđujuće presude kontroloru leta na kraju kratkog procesa pred sudom počiniočeve sopstvene intuicije; presuda je bila dopunjena idejom o kazni - idejom u kojoj se sudija pretvara u dželata. Time se počinilac pokazao kao recipijent obrasca delovanja koji od početka modernog doba sve više pro­ žima javnu svest. Nije nimalo čudno što je ruska jav­ nost pomno pratila suđenje Vitaliju K. u oktobru 2005. u Cirihu i što je žestoko prostestovala zbog presude - osam godina zatvora. U svom zavičaju i u mnogim delovima bivšeg Sovjetskog Saveza osvetnik je postao narodni junak i mnogima služio kao predmet uživljavanja i identifikacije. Iz slučajeva kao što je taj može se zaključiti da se osvetnički impulsi ne vraćaju lako u stvarnost, bar ne dok kulturno kodiranje ne stvori uslove za taj povratak. O povratku, čak i o regresiji, možemo govoriti ukoliko

84

Gnev i vreme

se takva delà više ne mogu pozivati na zvanični kul­ turni kontekst. U istoriji ideja, mada ne svuda i u istoriji običaja, plemenska krvna osveta iza nas je više od dva milenijuma. Monopol na silu koji ima savremena država velika većina građana prihvata kao psihopolitičku normu, a zvanična pedagogija podupire takoreći bez pogovora. Pa ipak, nije moguće ne primetiti koliko prostora imaginarnost stvorena masovnim medijima daje fantazmu moralnog vanrednog stanja, uključujući i osvetničko prevazilaženje tog stanja. Da bi povratak osvetničkog delovanja bio prihva­ tljiv, mora se pretpostaviti d a je politička i pravna civi­ lizacija izgubila ugled. Kad se sumnja da javni poredak ne funkcioniše ili da je deo problema (pomislimo sa­ mo na neravnopravan položaj u sudskim procesima), pojedinci mogu smatrati da su pozvani da kao divlje sudije u nepravednim vremenima zastupaju bolji za­ kon. U tom smislu moguće je savremeni romantizam osvete smatrati posebnim delom obuhvatnijeg vraća­ nju heroizmu. Po Hegelovom mišljenju, junak u antici jeste neko ko već kao pojedinac radi ono-nužno što opštost još nije kadra da uradi; neoheroizam današnjih ljudi živi od intuicije da se i posle uspostavljanja vlada­ vine zakona javljaju situacije u kojima ono-opšte nije više operativno. Da čak država, odnosno vlada, može da bude determinisana neoherojskim i osvetničko-romantičkim refleksima, pokazuje slučaj izraelske premijerke Golde Meir. Posle napada palestinskih terorista na izraelsku ekipu tokom olimpijade 1972. u Minhenu ona je navodno naredila Mosadu, izraelskoj tajnoj slu­ žbi, da pronađe počinioce i njihove pomagače i da ih likvidira na licu mesta. Ta operacija (pod šifrom „Božji gnev") nije toliko bila u okviru državnog razloga koliko

85

Peter Sloterdijk

je bila u okviru imaginarnosti masovne kulture. Masov­ na kultura zaista već odavno zagovara da se sudnji dan prepusti ljudima.4 S popularnom i anarhističkom sumnjom u regulatornu moć „postojećih uslova" nije povezana samo tendencija prema novoj formi herojskog delovanja. Iz nje sledi i pretpostavka o permanentnom vanrednom stanju - i eo ipso sklonost akterâ da zahtevaju pravo da sebi pomognu u svojim singularnim situacijama. I zaista, neki teoretičari levice, naročito Valter Benjamin, a kasnije Antonio Negri, artikulisali su opasnu sugesti­ ju da je za većinu ljudi „pod kapitalom" permanentno vanredno stanje normalno stanje. Kada se „poredak stvari" jednom delegitimizuje, potrebne su improviza­ cije, pa i one grube. Od političke i moralne delegitimizacije prilikâ samo je jedan korak do njihove ontološke delegitimizacije, kojom se normativno tlo oduzima ne samo starom režimu (ancien régime) već i autoritetu prošlosti kao takve. Kada dođe taj trenutak, takozvana realnost postaje predmet revizije i, ako je potrebno, vrši se njeno demoliranje. Shodno tome, Sartrovu militant­ nu lozinku dvadesetog veka on a raison de se révolter [čovek ima razloga da se pobuni] trebalo bi prevoditi malo drugačije nego što je to uobičajeno: nije u pravu onaj ko se buni protiv postojećeg, već onaj ko se po­ stojećem osvećuje. • S obzirom na implikacije osvetničkog vanrednog stanja, u svom istraživanju pozabavićemo se najpre pi­ tanjem na koji način m o že m o zamisliti transformaciju akutnog gneva u praktikovanu osvetu - i u kojim se uslovima sirovina gnev prerađuje u vrednije proizvode, 4 Up. dole str. 144 i dalje i str. 175 i dalje.

86

Gnev i vreme

sve do nivoa„programa" koji pretenduju na svetskopolitički značaj. Pri opisivanju tih procesa na videlo izlaze obrisi složene privrede gneva.

Agresor kao davalac U svojoj analizi gneva najpre ću se pozabaviti njego­ vom energetskom dimenzijom, a zatim ću se posvetiti njegovom temporalnom i pragmatičkom aspektu. To zahteva izvestan asketizam prema svakodnevno uvežbavanim reakcijama i prema naučenim obrascima tumačenja. Najpre treba staviti u zagrade sklonost da se u gnevu naglašava pre svega njegova razorna dina­ mika. U svakom slučaju, pojam „razaranje" trebalo bi odvojiti od svakog moralnog vrednovanja i shvatiti ga kao metabolički fenomen koji se proučava izvan svake pohvale ili pokude. Takođe, ne srne se prerano u prvi plan stavljati navodna ili stvarna sklonost gneva da se isprazni bez obzira na budućnost. I na kraju, zasad će se zanemariti obične psihološke atribucije motivacije i dijagnoze karaktera. Zahvaljujući tome mirnije posmatramo fenomen gneva. Stoga imamo u vidu da se u prvom redu radi o intenzivnom obliku energije koja je spremna da eks­ plodira ili da se prenese. Ako sledimo sliku efervescencije, sliku koja je već stare autore navodila da govore o furoru, erupciji i srljanju napred, videćemo koliko izraz gneva ima davalačku, čak paradoksalno velikodušnu karakteristiku. Kao čista ekstraverzija, nesputani, ,,uspenušani" gnev dodaje svetskim činjenicama posebnu energetsku dopunu. Naravno, te činjenice se mahom

87

Peter Sloterdijk

pojavljuju u negativnom svetlu jer na prvi pogled kao da se sastoje samo od buke i patnje. Davalačka dimen­ zija gneva lakše se uočava ako se subjekt gneva posmatra s aspekta njegove sličnosti s darodavcem. Gnev, bez obzira da li se pojavljuje eksplozivno, tre­ nutno, ili kao hronični fenomen (posle svoje mržnjomizazvane transformacije u projekt), crpe snagu iz obilja energije koja teži oslobađanju. Gnev koji se manifestuje u kažnjavanju ili povređivanju često je povezan s uverenjem da u svetu, lokalno ili globalno, ima premalo patnje. To premalo proističe iz mišljenja da su izvesne osobe, pa i kolektivi, u određenim situacijama „zaslužili" da pate, ali nisu patili. Svoje najprihvatljivije ciljeve no­ silac gneva nalazi u ljudima koji neopravdano ne pate. On se nikad neće pomiriti s činjenicom da je bol nejed­ nako raspodeljen - toliko nejednako da je to neizdržlji­ vo. Pravedni deo viška koji se u njemu nakupio on hoće da vrati onome ko je bol izazvao a ostao nekažnjen. On je ubeđen da oni-bez-bola egzistiraju u stanju akut­ nog manjka - ono što im nedostaje jeste patnja. Kada vidi nepovređene i nekažnjene, gnevni čovek pomisli da ima ono što njima nedostaje. U odnosu na njih on hoće da bude davalac, rasipnik - čak i ako primaoce primorava da uzmu njegove darove. Njihova sklonost da odbijaju da prime darove dodatni je motiv gnevu i mržnji da se okrenu protiv njih. Nema nikakve sumnje da tu postoji veza između gneva i ponosa kojom ljutnja samoj sebi daje moralnu legitimaciju. Što je veći faktor ponosa u gnevu, to delotvornije ono „ti smeš" prelazi u ono „ti treba". Potpuno motivisano gnevno delovanje bilo bi stoga ono koje samo sebe smatra izvođenjem nezamenljive i pleme­ nite nužnosti. Empirijski obrasci takvog izvođenja jesu

88

Gnev i vreme

ubistva iz osvete na porodičnom nivou, a verski i oslo­ bodilački ratovi na etničkom i nacionalnom nivou. Kao stoje već rečeno, nosilac gneva ima neposred­ nu evidenciju da svojim sredstvima može ukloniti tuđi nedostatak. Časovi koji nisu provedeni u agoniji, veliki gubitak koji će se tek pretrpeti, kuća koja još nije razo­ rena, nož koji još nije u klevetnikovom telu: te nevolje mogu se prevazići. Još više nego kod zavisti, koja smera na poniženje i eksproprijaciju, kod gneva je (kao i kod mržnje, koja je oblik njegovog konzervisanja) u igri in­ tenzivno obraćanje adresatu, a pošto se radi o auten­ tičnom trošenju, s pravom se kaže daje nekome„zadat" bol. Gnevni zadavalac oseća - poput hvalisavca koji jed­ nom zbilja uradi ono čime se hvali - da je dovoljno bo­ gat da nešto od svog obilja može dati drugima. Kao po pravilu, bol-dar se isporučuje na tačnu adre­ su. Ali dar obično nadilazi neposrednog primaoca pa pogađa i njegovu okolinu. Davalac bola često odobrava taj višak: ako je pojedinac označen kao objekt gneva živeo ne pateći se, onda je svakako i njegova okolina živela tako. U tom smislu davaocu bola nikad se ne čini da sasvim greši što uključuje i okolinu. Ukoliko očajnije bezuslovna želja-za-davanjem nosioca gneva teži sebe da izrazi, utoliko je manje ograničena određenim adresiranjem. Kao što civilni entuzijazam ponekad zamišlja da je obuhvatio milione, tako se i gnev proširen u mr­ žnju obraća univerzumu nepoznatih ljudi. On je afekt koji je u stanju da stvara nejasne opšte pojmove i da se uzdiže do neodređenih apstrakcija. Kada se gnev pretvori u mržnju, u igru ulaze osnov­ ne operacije formiranja ideologije, pošto pojmovne fiksacije, kao što je poznato, predstavljaju najbolje sredstvo konzerviranja efemernih pobuda. Ko hoće

89

Peter Sloterdijk

da zapamati svoj gnev, mora da ga smesti u konzerve mržnje. Konceptuaiizacije gneva imaju prednost da se mogu izdašno koristiti, a da se zalihe ne smanjuju. Ap­ solutna mržnja, najekstremnija forma imanja-nečeg-napretek za druge, na kraju ne mora pred očima da ima određeni predmet. Upravo njena apstraktnost, koja se graniči s besciljnošću, garantuje njeno prelivanje u ono stoje opšte.Toj mržnji dovoljno je da zna da se obraća na opštu adresu, da se obraća izopačenoj stvarnosti u njenom punom obimu, pa da bude sigurna da se ne troši uzalud.Tu se postiže stadijum kada se može govo­ riti o trošenju kao takvom, o trošenju sans phrase.5 Pri takvim divestiturama gnevni davalac bola često rizikuje sopstveni život. U takvim slučajevima davalac pretvara sebe u fizički dodatak bombi koja treba da proizvede patnju koja nedostaje. Nema, dakle, nikakvog smisla samosvesnu mržnju povezivati s pojmom kao što je nihilizam - ma koliko taj način objašnjavanja bio omiljen. Uopšte uzev, pojam mržnje se pokazuje kao analitički neupotrebljiv jer se izvodi iz fenomena gneva i može se inteligibilnim uči­ niti samo kao forma konzerviranja gneva. Mora se istaći da gnev proširen u stanovište, čak u projekt, ni u kom slučaju ne održava „ljubavnu vezu" s ništavilom - kao što se to rado govori o mržnji. On nije samo militantna forma ravnodušnosti prema sebi i drugima. Čak i kada gnev pokazuje rukopis bezobzirnosti, bilo bi pogrešno misliti da je indiferentan prema svemu. Gnev stvrdnut u mržnju jeste odlučna dobra volja da se pobrine za na5 O izvoru formule „X kao takvo - X sans phrase" up. Karl Marx, Grundrisse der Kritik d erpolitischen Ôkonomie, Berlin 1974, str. 25.

90

Gnev i vreme

vodno nužan priraštaj bola u ovom svetu - najpre kao punktualni napad koji izaziva lokalni bol postuliran kao hitan - da bi se zatim nastavio u strašnim glasinama, u vestima o strahotama i u drugim medijskim preterivanjima. U tom pogledu on je subjektivni i strasni oblik onog što krivični sudovi žele da ovaploćuju objektivno i bez strasti. I gnev i ti sudovi počivaju na aksiomu da se ravnoteža sveta posle narušavanja može ponovo uspo­ staviti samo povećavanjem bola na pravom mestu. U slučaju individualnih donacija gneva, mrzilac ih crpe najpre iz sopstvenih zaliha gneva, uz opasnost da potroši svoju sposobnost doživljavanja gneva. Obič­ nom rasrđenom čoveku ništa ne garantuje neiscrpnost njegovih izvora. Sve dok se energija gneva ne transformiše u formu projekta i, štaviše, u stranačku formu (ko­ ja, kao što ćemo videti, uključuje i bankovnu formu), pojedinac može kroz satisfakciju ili usled iscrpenosti da povrati spokojstvo. Mali krug besa i njegovog pra­ žnjenja pripada energetskim procesima povezanim s našim emocijama. U tom smislu može se abreaktivni zločin shvatiti kao manifestacija snage koja traži pravo da se isprazni čak i kada time, u moralnom pogledu, čini nepravdu. Za­ to zločini iz takvih pobuda tendiraju iscrpenosti nakon počinjenja. Čim više ne vidi žrtvu, počinilac je u stanju da je zaboravi. Zar se o Josifovoj braći, pošto su ga pro­ dala u Egipat, ne kaže„da u njima viš,e nije bilo mržnje, i posle nekog vremena samo su se nejasno sećali koliko ih je taj glupak ljutio"?6Zato što je gnev isprva konačni resurs, njegovo zadovoljenje činom neretko je početak 6 Thomas Mann, Joseph und seine Brüder, navedeno izdanje, str. 270.

91

Peter Sloterdijk

njegovog kraja.To uključuje i blagotvorni obrt - osoba koja je iz gneva počinila zločin dobrovoljno se predaje vlastima. Egzemplaran slučaj povratka umornog gnevnog čoveka na izdržavanje kazne opisao je Fridrih Šiler u pripoveci „Zločinac zbog izgubljene časti" (1792).7 Ka­ da je Hegel, kao pažljivi čitalac te novele, kasnije kaznu označio kao zločinčevu čast, možemo neposredno po­ misliti na Šilerovog jadnog „gostioničara kod sunca", na pustahiju koji se pokajao, pa uglednom sudskom činov­ niku na sentimentalan način otkriva svoj pravi identitet i predaje se pravosudnim organima. Nešto slično, iako u mračnijem tonu, pokazao je Klajst u„Mihaelu Kolhasu", toj nemačkoj priči o strasti da se bude u pravu. Priča o preosetljivom osvetniku zbog dva ukradena konja opi­ suje luk kojim gnev privatne osobe ide do metafizike samostalnog postizanja pravde. Da pobesneli građanin, zadovoljivši svoju zadrtost, umire kao čestit čovek: u toj sugestiji, koju podupire Klajst, izražava se ništa manje nego anticipacija prevrednovanja svih vrednosti. Ro­ mantičari, koji su otvoreni prema estetici ekscesa, vrlo rano prihvataju osećanje da se više ne možemo pou­ zdati u božju pravednost. Oni pokazuju razumevanje što uvređeni u ovom svetu, već za života i svojeručno, doprinose sudnjem danu.

7 Ta pripovetka prvi put je objavljena 1786. u drugom broju ča­ sopisa Talija pod naslovom „Zločinac zbog infamije, istinita priča".

92

Gnev i vreme

Gnev i vreme: jednostavna eksplozija Kada trošenje gneva poprimi razvijenije forme, semenje gneva svesno se rasejava, a plodovi gneva brižljivo ubiru. Kulturom mržnje gnev dobija formu projekta. Kad god sazru osvetničke namere, mračne energije postaju stabilne tokom dužih perioda. Ono što je Niče rekao o genezi savesti: da savest kao pret­ postavku ima čoveka koji može nešto obećati, još u većoj meri važi za osvetnikovo pamćenje. Osvetnik je agent koji pamti ne samo nepravdu koja mu je nanese­ na već i planove kako da vrati milo za drago. Čovek koji „srne da obeća" jeste, po Ničeovoj složenoj karakterizaciji, subjekt s„postojanom voljom". Kada se jednom taj subjekt konstituiše, osvetničke namere mogu potrajati godinama - štaviše, mogu se prenositi s generacije na generaciju. Ako se dosegne stepen prenosa na sledećeg agenta, razvila se autentična ekonomija gneva. Gnev kao roba više se ne gomila slučajno i ne troši se kad se ukaže prilika; on postaje predmet projektovane proizvodnje i negovanja. Kao takav, on je blago koje svojim vlasnicima otvara pristup nadličnim motivima. Čim kolektivno čuvane količine gneva dobiju oblik za­ liha, blaga, imovine, nameće se pitanje da li se takve akumulirane vrednosti mogu investirati kao kapital. Na to pitanje odgovorićemo kasnije pomoću nove psihopolitičke definicije levičarskih stranaka: njih zaista tre­ ba shvatiti kao banke gneva koje, ako se razumeju u posao, svojim klijentima donose politički i timotički relevantnu dobit. Ako priznamo da je bankovna ili štedionička funkcija pojedinčevog imetka gneva stvarna i efikasna, razume-

93

Peter Sloterdijk

ćemo takođe kako se gnev od difuznog početnog obli­ ka razvija do viših nivoa organizacije.Tom progresijom ne prevaljuje se samo put od lokalne i intimne emocije do javnih i političkih programa. Vremenska struktura potencijalâ gneva takođe doživljava sveobuhvatnu mo­ difikaciju. Gnev prolazi kroz metamorfozu od slepog trošenja sada-i-ovde do dalekovidog svetskoistorijskog projekta revolucije u korist poniženih i uvređenih. Međutim, sve dok gnev ostaje na nivou eksplozi­ je, on se prazni u modusu „razbukćenja":„Tad silovito buknu gnev Ahilejev." Direktna timotička abreakcija predstavlja verziju ispunjene sadašnjosti. Za gnevnog čoveka, kao za srećnog, vreme ne postoji. Bešnjenje sa­ da-i-ovde neutrališe retrospektivne i prospektivne ek­ staze vremena, tako da nestaju u aktuelnom proticanju energije. To čini bes privlačnim za raspomamljenog čoveka. Život subjekta besa jeste penušanje u putiru situacije. Za romantičare energije delovanje u besu zna­ či verziju flow-a [proticanja]. Ona implicira povratak u mistično animalno vreme za koje poznavaoci tvrde da ima kvalitet stalno protičuće sadašnjosti.

Gnev kao projekt: osveta Stvaranje kvaIifikovanog ili egzistencijalnog vreme­ na -življenog vremena s retrospektivnim i anticipativnim karakterom - dešava se kroz odlaganje pražnje­ nja. Potencijal gneva pretvara se u vektor koji stvara napetost između tada, sada i kasnije. Zato se može reći: razgnevljeni čovek koji se privremeno suzdržava prvi je koji zna šta znači imati neku nameru. On je ujedno prvi

94

Gnev i vreme

koji ne samo da živi u istoriji nego istoriju i stvara - uko­ liko stvaranje tu znači da se iz prošlosti uzimaju motivi radi staranja o onom što dolazi. U tom pogledu ništa se ne može uporediti s osvetom. Aktivirani thym ossvojim zahtevom za zadovoljenjem otkriva svet kao prostor za projekte koji iz prošlosti uzimaju zamah za kasniji udarac. Gnev postaje m om entum [zamajac] kretanja u budućnost, koja se može shvatiti kao sirovina za istorijsku promenu. Ma koliko elementarna bila ova razmatranja, njiho­ ve implikacije zadiru u najunutrašnjije motive filozofije dvadesetog veka. Ako su ona tačna, onda za posledicu imaju važne modifikacije jedne od najpoznatijih teo­ rema savremene filozofije. Ako su ona tačna, onda se egzistencijalno vreme nikako ne srne tumačiti kao bivstvovanje-k-smrti, kao što je to Hajdeger u Bivstvovanju i vremenu predložio u interpretaciji koja je koliko pozna­ ta toliko i prenagljena. Mogućnost egzistencije da bude celovita, mogućnost do koje je stalo misliocu, uopšte ne zavisi od činjenice da pojedinac razmišlja o sopstvenoj smrti kako bi se uverio u svoju usmerenost prema neče­ mu što mu bezuslovno predstoji.Tubivstvovanje se mo­ že orijentisati i po tome što ono prevaljuje rastojanje od uvrede do osvete kao celinu. Iz tog napetog iščekivanja odlučujućeg trenutka proističe egzistencijalno vreme a to stvaranje bivstvovanja-k-cilju moćnije je od svake maglovite herojske meditacije o kraju.Tubivstvovanje, kada se ljuti, nema oblik napredovanja prema sopstve­ noj smrti, nego ima oblik anticipacije neizbežnog dana gneva. Pre bi se moglo reći da se radi o hitanju prema zadovoljenju. Ako se sada setimo protagoniste Ilijade, videćemo da mu je bivstvovanje-k-uništenju postalo druga priroda. Njegov odlazak u poslednju borbu is­

95

Peter Sloterdijk

pred zidina Troje označava početak niza događaja koji se završava junakovom propašću. U tom smislu legitim­ na je teza da Hajdeger sa svojom teoremom o bivstvovanju-k-smrti spada među one Evropljane koji su kroz vekove radili na mitu o Ahileju. Iz gneva kao projekta nastaje osveta.Taj pojam takođezahteva da ga najpre proučimo neutralno i ekološki. Želju za osvetom možemo mirne duše ubrajati među čovekove najneprijatnije porive. Da ona spada među uzroke najvećih nesreća, uči nas istorija, ukoliko je još možemo smatrati „učiteljicom života". Pod imenom ira taj poriv se svrstava među smrtne grehove. Ako ipak hoćemo da kažemo nešto u njegovu korist, možemo reći da s njim mogućnost besposlice nestaje iz osvetnikovog života. Ko ima čvrstu nameru da se osveti, sve to vreme neće se mučiti s problemima smisla. Postoja­ na volja isključuje dosadu. Velika jednostavnost osvete zadovoljava suviše-ljudsku potrebu za jakom motiva­ cijom. Jedan motiv, jedan agent, jedan nužan čin: to je formula savršenog projekta. Najvažnija karakteristika dobro organizovanog i dobro planiranog tubivstvovanja manifestuje se u nepostojanju proizvoljnosti. Osvet­ nik ostaje pošteđen „nevolje nemanja nevolje", za koju Hajdeger kaže da je znak egzistencije lišene smisla za nužnost. Zaista se ne može tvrditi da osvetnik živi kao list nošen vetrom. Slučajnost nema više moć nad njim. Na taj način osvetnička egzistencija dobija kvazimetafizičko značenje u postmetafizičko vreme: zahvaljujući osveti „utopija motivisanog života" ostvaruje se u sre­ dini u kojoj se sve više ljudi oseća prazno. Niko to nije jasnije izrazio od druga Staljina kada je o kolegama Kamenjevu i Đeržinskom rekao: „Izabrati žrtvu, pažljivo pripremiti udarac, neumoljivo utoliti žeđ za osvetom, a

96

Gnev i vreme

zatim otići na spavanje... Nema ničeg slađeg na ovom svetu."8

Gnev kao banka: revolucija Projektna forma gneva (koju bismo, u policijskom žargonu, nazvali uzimanjem pravde u svoje ruke ili ban­ ditizmom, a u političkom žargonu - anarhizmom ili ro­ mantizmom nasilja) može se izgraditi u bankovnu for­ mu.Time označavamo prerastanje lokalnih resursa besa i disperzovanih projekata mržnje u obuhvatnu instancu čiji zadatak, kao i zadatak svake prave banke, jeste da bude sabiralište ulaganjâ i agencija za iskorišćavanje ulaganjâ. Taj prelaz nužno još jednom aficira temporalnu strukturu potencijala investiranih u individualne projekte. Kao što već osveta kao projektna forma gneva vremenski produžuje gnev i omogućuje mu pragmatičko planiranje, tako i bankovna forma gneva zahteva da se individualni osvetnički planovi podrede superiornoj perspektivi. Ta perspektiva ponosno zahteva za sebe ime„istorija" - istorija, naravno, u jednini. Stvaranjem banke gneva (shvaćene kao depo za moralne eksplo­ zive i osvetničke projekte) individualni vektori dolaze pod centralnu režiju čiji zahtevi nisu uvek usklađeni s ritmovima lokalnih aktera i akcija. Ali sada podređivanje postaje neizbežno: mnogobrojne istorije osvete treba najzad da se objedine u zajedničku istoriju.

8 Citirano iz Robert Conquest, Der Grosse Terror. Sowjetunion 1934-1938, München 2001, str. 72; Conquest sumnja u autentič­ nost tih reci.

97

Peter Sloterdijk

Taj prelaz označava transformaciju iz projektne u istorijsku formu gneva. Samajstorija" dobija formu naj­ ambicioznijeg poduhvata čim se konstituiše kolektiv koji svoje potencijale gneva - kao i svoje nade i ideale - investira u zajedničke dugoročne operacije. Istorijska naracija preuzima tada zadatak da objašnjava delà i patnje merodavnog kolektiva gneva. Da to kažem go­ tovo istim recima kao ona dvojica čuvenih kolega 1848. godine: sva istorija jeste istorija korišćenja gneva. Kada se ekonomija gneva uzdigne do nivoa banke, anarhistička preduzeća sitnih vlasnika gneva i lokalno organizovane grupe besa postaju predmet oštre kritike. Zajedno s podizanjem nivoa organizacije gneva vrši se racionalizacija osvetničkih energija: one prevaljuju put od čiste impulsivnosti preko selektivnih udara do kon­ cepcije o napadima na stanje u svetu kao celini. Iz per­ spektive bankara gneva, akcije lokalnih agencija besa nisu ništa drugo nego šlepa trošenja, besmislena zato što gotovo nikada ne donose dobit, a ne donose je već i zbog toga što anarhističko oslobađanje snaga gneva redovno izaziva intervenciju snaga reda, koje uglav­ nom nemaju mnogo muke da neutrališu individualne erupcije mržnje i lokalne pobune. Na tom nivou, akcije gneva obično se tretiraju kao prekršaji ili kažnjavaju kao krivična delà. Nema, dakle, nikakve koristi od razbijanja telefonskih govornica ni­ ti od paljenja automobila ako se time ne teži cilju koji vandalsku akciju integriše u„istorijsku" perspektivu. Bes rušilaca i podmetača požara troši se u samoj akciji - a on ostaje šlep i onda kad se obnavlja zbog grubih reak­ cija policije i pravosuđa. Takav bes liči na teranje vetra kapom. Čak ni masovni pokret kao onaj vođe robova Spartaka od 73. do 71. godine pre n. e. nije postigao

98

Gnev i vreme

ništa više od rasplamsavanja mržnje prema vladavini rimskih zemljoposednika - rasplamsavanja koje se širilo Italijom, lako su pobunjeni gladijatori iz Kapue nekoli­ ko puta porazili rimsku vojsku, krajnji rezultat te pobu­ ne bile su aleje užasa u kojima je šest hiljada razapetih ustanika danima umiralo u agoniji. Posledica pobune bili su pojačana represija i gubitak svake nade. Oživlja­ vanje legende o Spartaku i njeno uključivanje u simbo­ lički arsenal modernih klasnih borbi ipak pokazuju da se u arhivima gneva računa na„nasleđe" staro preko dva milenijuma. Treba zapamtiti: ko želi da neguje gnev i da ga ostavi u nasieđe, mora svoje potomke da učini delom istorije žrtava koje zahtevaju osvetu. Analiza našeg istorijskog iskustva nesumnjivo po­ kazuje da je sitni zanat gneva osuđen da se iscrpljuje u skupom ošljarenju. Sve dok se lokalni imeci pobunje­ ničkih strasti ne objedine u dugoročna sabirališta gne­ va i dok ih ne koordinira vizionarska režija, oni se troše u svom ekspresivnom metežu. Izolovane količine besa kuvaju se u bednim posudama sve dok ne ispare ili dok od njih ne ostanu sprženi ostaci koji se više ne mogu podgrejati.To sasvim lepo pokazuje istorija manjih pro­ testnih stranaka. Samo kada se diskretne energije inve­ stiraju u superiorne, velike projekte i kada se dalekovidi, dovoljno mirni i dijabolični režiseri brinu o upravljanju kolektivnim imetkom gneva, mogu se mnoge i izolo­ vane vatre pretvoriti u postrojenje koje daje energiju za koordinirane akcije, sve do nivoa „svetske politike". Za to su potrebne vizionarske parole, parole koje se „obraćaju" ne samo akutnom besu ljudi već i njihovom dubokom ogorčenju, a naposletku i njihovim nadama i njihovom ponosu. Najhladniji gnev sastavlja izveštaj o svojoj aktivnosti u stilu vatrenog idealizma.

99

Peter Sloterdijk

Ekonomija gneva, baš kao i monetarna ekonomi­ ja, prekoračuje kritični prag kada gnev uznapreduje od lokalne akumulacije i selektivnog trošenja do nivoa si­ stematičnog investiranja i cikličnog umnožavanja. Kad je reč o novcu, ta se razlika opisuje kao prelaz od forme blaga na formu kapitala. U slučaju gneva, odgovarajuća transformacija se događa kada se osvetničko nanoše­ nje bola transformiše iz osvete u revoluciju. Revolucija, u najširem smislu reči, ne može biti stvar resantimana izolovanih privatnih osoba, mada u kritičnom trenutku ni takvi afekti ništa ne gube. Ona podrazumeva osni­ vanje banke gneva čije investicije moraju biti temeljno promišljene kao vojne operacije pred odlučujuću bitku - ili kao akcije multinacionalne korporacije pre neprija­ teljskog preuzimanja od strane konkurenta. Koncept dolazeće „revolucije", posmatran u svetlu dogadajâ iz 1917, zaključuje prelazak s aktualizma na futurizam gneva. On implicira potpuno odricanje od principa izražavanja, jer u društvenoj perspektivi izra­ zi osvete nisu ništa drugo nego narcističko rasipanje energije. Ko deluje kao profesionalni revolucionar, to jest kao činovnik banke gneva, ne izražava sopstvene napetosti, nego sledi plan. To pretpostavlja potpuno podređivanje pobunjeničkih afekata strategiji preduzeća. Više nije dovoljno „da se svet ulepša strahotama" - da se poslužimo sarkastično-lucidnim recima koje iz­ govara junak Šilerovih Razbojnika Karl Mor kako bi okarakterisao maksimu svoje pobune protiv nepravde. Ko ubuduće želi da ulepša svet, mora u poružnjavanju sve­ ta da ide mnogo dalje nego što je to mogao da sanja romantizam pobunjenikâ i atentatom. Pojedinačni cvetovi zla više nisu dovoljni - potrebna je čitava bašta.

100

Gnev i vreme

Ogrom na moć negativnog Pojmom revolucija - pojmom koji izdaleka još uvek zvuči fascinantno, iako sve više šuplje - označava se koncept ili, bolje, fantazam koji su imali na umu Lenjin i Mao Cedung, do sada najuspešniji preduzimači gneva. Pod revolucijom njih dvojica su podrazumevala da će se jednog dana disciplinovanim akcijama mržnje proizvesti toliko dodatnog bola, toliko prekomernog užasa, toliko parališuće sumnje-u-sebe kod snaga reda da će se sve postojeće istopiti tokom ne tako dalekog dana masovnog gneva. Kad postojeće izgubi večni i čvrsti oslonac, pokvareni svet može iznova da se stvori kroz vatru transformacije. Uslov za to jeste: sile unište­ nja moraju svoj posao da obave do kraja. Samo kada je ono staro sasvim iskorenjeno, na potpuno poravnanom terenu može da se započne s rekonstrukcijom istinskih odnosa. Ono što je Hegel nazvao ogromnom snagom nega­ tivnog dobija najjasnije obrise u toj religijski uslovljenoj spekulaciji. Ljudski gnev, iz svih izvora sakupljen i na efikasan način organizovan, po bizarnom proračunu velikih bankara gneva daje energiju za novo stvaranje. Strašan kraj, pod pretpostavkom daje dovoljno strašan, trebalo bi tada da postane epohalni početak. . Ko je u stanju da shvati razmišljanja takve vrste na visini njihove besprekorne bezobzirnosti, osetiće strah od kojeg bi se šarenom društvu buntovnikâ i saputnikâ lokalnih projekata mržnje sledila krv u žilama kad bi bili sposobni da sagledaju velike strateške perspekti­ ve. Apokaliptički preduzetnik gneva mora sprečiti da akcija lokalnih ćelija ugrozi brzopletošću veliki plan.To

101

Peter Sloterdijk

njemu samom nameće najveću askezu - a nju treba nametnuti i pristalicama. Svetski revolucionar mora se uvek boriti protiv svojih spontanih osećanja, mora uvek odbacivati svoje prve reakcije. On zna: bez najvećeg lišavanja u sadašnjosti neće biti najvećeg prisvajanja u budućnosti. Ukoliko je lokalno ogorčenje opravdanije, utoliko je s globalnog stanovišta neopravdanije. Ako je u planu transformacija svih stvari, nestrpljenje poje­ dinačnih osvetničkih stranaka mora se po svaku cenu suzbiti. Štaviše, sve frakcije koje su spremne da eksplo­ diraju treba naterati da budu mirne i spremne do dana sazrelog gneva. Zato vremensku strukturu revolucije treba zamisliti kao sveobuhvatni advent. Što god vodi revoluciji pri­ pada kvalifikovanom vremenu autentične istorije. Tok te istorije liči na gorenje fitilja. Potrebni su veliko istorijsko iskustvo i dobra količina intuicije pa da se pra­ ćeni u kojoj je meri fitilj već izgoreo. Ko ima i jedno i drugo, kvalifikovan je za poslove na čelu banke gneva. Takav šef može saradnicima narediti da im barut bude suv. U svakom slučaju, hladnokrvnost je prvi uslov za dvostruku strategiju skupljanja gneva kao sastavnog delà političkog projekta od globalnog značaja. S jedne strane, mora se stalno podsticati mržnja i ogorčenje, a s druge - stalno nametati suzdržavanje. Na taj način tubivstvovanje, u predeksplozivnim vremenima, zahteva podešenost na čekanje spremno na nasilje. Gde se može proučavati ta viša ekonomija? Niko ne­ će verovati da je akademsko proučavanje Hajdegera dovoljno da se stekne takvo opasno znanje. Ma koliko očigledna bila sličnost ovog našeg izlaganja s osnov­ nim stavovima u Bivstvovanju i vremenu, ipak se maj-

102

Gnev i vreme

stor iz Meskirha vremenskoj strukturi revolucionarnog resantimana približio samo na vrlo formalistički način pre nego stoje na neko vreme skrenuo u crnu idilu„nacionalne revolucije". Hajdeger nikad nije potpuno razumeo logičke i sistematske implikacije pojma revolucije, k a o ito nije razumeo ni vezu između naše istoričnosti i sposobnosti tubivstvovanja da bude prožeto resantimanom. Njegovo istraživanje o temporalnim struktura­ ma brinućeg, projektujućeg i umirućeg tubivstvovanja ne daje nam prikladan pojam o dubokoj povezanosti vremena i gneva. Rađanje istorije iz projektne forme gneva i, čak više, celina procesa koji vode do kapitalizacije resantimana ostali su nejasni u njegovom delu. Osim na Hajdegera mogli bismo se, naravno, pozva­ ti i na Marksa i Lenjina kao na autoritete za dinamiku predrevolucionarne i revolucionarne negativnosti. Čud­ no je što je danas gotovo nemoguće proučavati tu dvo­ jicu autora, ne zato što su tekstovi nedostupni, nego zato što zid duha vremena toliko onemogućuje pristup njima da ga i najuporniji jedva preskaču sopstvenom snagom. Delà marksističkih klasika, ako izuzmemo ne­ koliko „mesta" koja se još uvek mogu citirati, danas su praktično nečitljiva za ljude sa savremenim intelektual­ nim, moralnim i estetskim refleksima. Kao da su napi­ sana na nekom nepoznatom stranom jeziku. Toliko su prožeta zastarelim polemikama da njihova odbojnost zasad nadilazi i najveću istraživačku znatiželju. Štaviše, ona su ilustracija za veru i pojmove koju inače nglazimo samo u fundamentalističkim sektama, lako se poziva­ ju na nauku o„društvu" i njegovim„protivrečnostima", mnogi tekstovi iz pera levičarskih klasika (izuzev neko­ liko tehničkih primarnih tekstova kao što je, na primer,

103

Peter Sloterdijk

Kapital) mogu se čitati samo kao nenamerne parodije. Samo zahvaljujući potpuno nesavremenom asketizmu bilo bi moguće da se iz Marksovih i Lenjinovih delà iz­ vedu elementi za teoriju savremenosti (Maova delà mo­ raju se unapred skinuti sa spiska moguće literature). Pa ipak, radovi tih autora predstavljaju masivni kompendijum znanja o gnevu, znanja bez kojeg se drame dvade­ setog veka ne mogu prikladno opisati.Tom potonulom korpusu vratićemo se u trećem i četvrtom odeljku ovog našeg rada, jer nam on na indirektan način daje infor­ maciju o stvarima koje dolaze. Jedna od poslednjih prilika da se nešto više sazna o nepopularnim strategijama velike ekonomije gneva ukazala se, u zapadnom svetu, šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka - u onom stravič­ nom ali i veličanstvenom periodu kada su se poslednji put rascvetale hiljade cvetova radikalizma. Tada se čovek lako mogao uveriti u istinitost Marksove opaske da se istorijske drame, nakon što su premijerno bile iz­ vedene kao tragedije, redovno ponavljaju kao farse. U tom slučaju farsa se sastojala u pokušaju da se okolno­ sti iz tridesetih godina projektuju na okolnosti koje su postojale 1968. i kasnije, da bi se iz njih izvukla pravila za „pružanje otpora vladajućem sistemu". U vrlo ezote­ ričnim raspravama kadrovskih grupa tada se uvek izno­ va moglo čuti da strpljenje treba da bude prva vrlina revolucionara. U takvim opominjanjima odslikavao se generacijski konflikt između stare garde i buntovne levoradikalne omladine. Kasnostaljinistička inteligencija stalno je toj omladini govorila da, iako je revolucija već „počela" pa će se ubuduće sve računati „od sada", nika­ ko ne treba voluntaristički ubrzavati manifestnu erup­ ciju revolucije.

104

Gnev i vreme

Tek danas, na početku dvadeset prvog veka, kada je večni mir realnog konzumerizma ugrožen onim što se na mnogim mestima proklamuje kao„povratak istorije" (deo toga jeste i povratak levog fašističkog šaputanja na marginama visokoškolskih ustanova), imamo novu priliku da shvatimo šta je značila pohvala revolucio­ narne vrline. Strpljenje je označavalo stav istorijskog subjekta gneva, subjekta koji se hladnim, kvaziidealističkim asketizmom oslobodio ličnih motiva. Kada se privatni faktor umeša u nužnu osvetu statusu quo (ili, u skladu sa žargonom vremena, u praksu), voluntarizam i prevremeni izdaci jesu neizbežne posledice - ozlo­ glašene „dečje bolesti" revolucije koja raste. Ma koliko sa stanovišta akterâ takve eruptivne epizode izgledale opravdano, iz perspektive vodećeg saradnika svetske banke gneva one su nešto najgore što se može dogo­ diti pre nego što dođe dan„iks". Visokim funkcionerima je jasno da će preuranjene erupcije sprečiti pojavu najveće napetosti, a samo će ta napetost omogućiti skupljanje globalno raštrkanih količina gneva u jednu jedinu, završnu akciju koja se zove„svetska revolucija". Neprijateljsko preuzimanje „sveta" od strane onih ko­ je je svet zanemarivao pretpostavlja da mnogobrojne frakcije oštećenih ne troše više snagu u spontanim po­ jedinačnim poduhvatima. Najčuveniji upozoravajući primer anarhističkog ra­ sipanja imetka gneva jesu atentatori koji su 1. marta 1881. ubili cara Aleksandra Drugog, čoveka koji je uki­ nuo kmetstvo. Neposredne posledice bile su: pooštravanje represije i izgradnja sveprisutnog policijskog si­ stema. Još teže posledice imalo je besmisleno trošenje mržnje kod oponašalaca atentatom iz 1881, grupe stu­ denata s univerziteta u Sankt Peterburgu, koji su za 1.

105

Peter Sloterdijk

mart 1886. planirali da ubiju naslednika ubijenog cara, Aleksandra Trećeg - kao stoje poznato, dani političkog gneva teku po posebnom kalendaru. Među studentima se nalazio i dvadeset jednogodišnji Aleksandar Uljanov. Policija je osujetila njihovu nameru. Aleksandar je, za­ jedno sjoš četrnaest zaverenika, bio uhapšen, izveden pred sud i u maju 1887. obešen sa još četvoricom po­ bunjenika koja se nisu pokajala; ostala desetorica su po običajima ruske autokratije pomilovana i poslata u progonstvo. Vladimir Uljanov,„brat obešenog", kasnije je doživeo promenu iz koje je izašao kao„Lenjin", prvi integralni političar gneva u novijoj istoriji. U tom svoj­ stvu shvatio je da put do vlasti vodi jedino preko osva­ janja državnog aparata, a ne preko samo-simbolički-relevantnog ubijanja njegovih predstavnika. Često citirane, verovatno datirane ranije ili čak izmi­ šljene reči mladog Lenjina posle bratovljeve smrti:„Tim putem nećemo ići", s pravom se smatraju prvom rečeni­ com ruske revolucije.9 Njome započinje vek poslova s gnevom koji su se odrađivali u velikom stilu. Ko se mo­ že odreći ubijanja vladara, jednog će dana, kao dodatak osvojenoj vlasti, mrtvog vladara dobiti džabe.

9 O sumnjama u autentičnost tih reči up. Christopher Read, Lenin. A Revolutionary Life, London i New York 2005, str. 11.

106

2. Gnevni Bog: put ka pronalaženju metafizičke banke osvete

Na kraju Uvoda rekli smo da psihopolitičkoj konste­ laciji gneva i vremena (ili gneva i istorije) prethodi te­ ološka konstelacija gneva i večnosti. Šta to znači, sada ćemo pokazati. Budimo spremni da se u toku istraživa­ nja suočimo s netrivijalnim uvidima u funkciju i struk­ turu monoteističkih religija. Da teologija hoće, može i mora da bude politička veličina, proističe iz jednostavne konstatacije: religije koje su relevantne za tok zapadnoevropske istorije, to jest i mesopotamske i mediteranske religije, uveksu bi­ le političke, i ostaće takve ako prežive. U njima bogovi su transcendentni zastupnici svojih naroda i zaštitnici njihovih carstava. Tu funkciju oni obavljaju čak i onda kad moraju da najpre pronađu narod koji im odgovara i njegovo carstvo. To posebno važi za Boga monoteistâ (koji je prevalio dug geopolitički put - od svojih nesi­ gurnih egipatskih početaka do svojih rimskih i američ­ kih trijumfa), iako njegovi poštovaoci često tvrde da on nije samo Bog carstva (poznato je da su carstva kvar-

107

Peter Sloterdijk

ljiva roba), već je i nadvremenski, natpolitički tvorac i pastir svih ljudi.1 U stvari, i jedan Bog Izrailja bio je isprva Bog bez car­ stva. Kao saveznik jednog malog naroda, čije je ambici­ je da preživi smatrao svojom brigom, on na početku ni­ je, izgleda, bio ništa drugo nego jedan od provincijskih bogova. Ali vremenom on se transformisao u politički najvirulentnijeg Boga na nebu iznad Mesopotamije i Sredozemnog mora. Svestan svoje svemoći, iako su ga na zemlji jedva primećivali, zauzeo je ofanzivan stav prema raskošno inkarniranim carskim bogovima Bli­ skog istoka i Rima i jasno izrazio svoje pretenzije na su­ periornost. Kao pretendent na blistavi monopol pozvao je stari narod Izrailja da religiozno živi daleko iznad svo­ jih političkih prilika i da, uzdajući se u njega, glavu drži uzdignutije nego najmoćniji carevi. Time se pokazao kao prosto-naprosto deus politicus [politički bog], kao partijski čovek svih partijskih ljudi, kao sidro sakralne jednostranosti koja seartikulisala u sudbonosnom poj­ mu saveza. Kao što se u vreme procvata komunizma širila dogma da marksistička nauka objedinjuje u sebi objektivnost i partijnost, tako su jevrejske i hrišćanske teologije, koje su, kao što je poznato, bile stalno-cvetajuće rastinje, od samoga početka isticale da se božja univerzalna pravednost izražava u davanju prednosti jednom od naroda s kojima je sklopio savez. U razvoju globalnog upravljanja gnevom (to jest, iz savremene perspektive, u podređivanju politike mora­ lu, umeća mogućeg umeću poželjnog) treba pretpo­ staviti konstitutivnu prvu fazu koja traje više od dve 1 Up. Régis Debray, Dieu, un itinéraire. Matériaux pour l'histoire de l'Éternelen Occident, Paris 2003.

108

Gnev i vreme

hiljade godina. U toj fazi oblikuje se opasno i uzvišeno mišljenje da se suvereno vladajući i sudeći ali takođe učestvujući, osetljivi i„revnujući" Bog stalno upliće u tok ljudskih sukoba, to jest u istoriju; a pošto istorija čovečanstva u velikoj meri jeste sinonim za ono što Bo­ ga ljuti, ta uplitanja obično se događaju u vidu srdžbe - Bog se srdi na sopstveni narod koliko i na njegove protivnike. Svoj gnev on pokazuje šaljući ratove, epi­ demije, glad i prirodne katastrofe kao servilne duhove kažnjavanja (tehnički govoreći, ti duhovi su sekundar­ ni uzroci koji deluju u ime veličanstva koje je primarni uzrok). Kasnije se o tom istom Bogu govori da će na sudnji dan osuditi na večne telesne i duševne muke one koji se u svom ovozemaljskom životu nisu pokajali i koji su umakli pravednoj kazni za svoja delà. Motiv suda proistekao je iz staroegipatskih i blisko­ istočnih predstava o onostranosti.Tokom svoje kulmi­ nacije u kasnom srednjem veku i baroknom periodu on se pretvorio u najbleštaviju od svih vizuelnih ilu­ stracija. Ako bi trebalo, istorijski govoreći, da naznači­ mo poseban put hrišćanske inteligencije, mogli bismo reći sledeće: hrišćansko je (ili je bar donedavno bilo) ono mišljenje koje u svojoj brizi za spasenje zamišlja i njegovu suprotnost, pakao. Čak i u dvadesetom veku katolički Irac Džejms Džojs podigao je spomenik me­ tafizičkoj jezi i opisao, najsjajnijim i najcrnjim bojama, susret muke s večnošću.2 Pod uticajem te ideje pojam večnosti povezuje se sa slikom krajnje inistitucije za kažnjavanje i mučenje, institucije koja se oslanja na ob2 James Joyce, Ein Portrdt des Künstlers als junger Mann, Frank­ furt 1973 (Džejms Džojs, Portret umetnika u mladosti, Prosveta, Beograd 1991, preveo Petar Ćurčija).

109

Peter Sloterdijk

uhvatno božje pamćenje nepravde i na odgovarajuću nadležnost za osvetu. Uz pomoć tog skupa ideja strah je postao deo duhovne istorije hrišćanstva.3 Verovatnao je tačno da se teologija dvadesetog veka diskretno oprostila od neprijatnog balasta dogmatskih koncepci­ ja pakla. Lik gnevnog Boga, kada se u tragovima poja­ vi u savremenom pamćenju, još uvek budi sećanje na hrišćanski pakao. Ako se božji gnev prevede natrag u istorijsko vreme i preuzme ga ljudska, univerzalno orijentisana re­ žija, nastaje„istorija" s revolucionarnim klimaksom čiji je smisao da se za nepravdu koja izaziva gnev osveti njenim počiniocima, a još više njenim strukturalnim pretpostavkama. Moderna bi se mogla definisati kao epoha u kojoj se fuzionišu motivi osvete i imanencije. Ta veza generiše agenciju osvete, agenciju koja deluje na globalnom nivou - u sledećem odeljku partiju koja je uvek u pravu opisaćemo kao otelotvorenje takve in­ stance. Samo je kontrolni centar takvog nivoa mogao u praksi da sprovede Šilerovu izreku daje svetska istorija svetski sud. Pa ipak, neće prvo biti reći o prevođenju svetog gneva u sekularnu istoriju, već o njegovoj aku­ mulaciji u večnosti.

3 Jean Delumeau, Angst im Abenland: Die Geschichte kollektiver Ângste im Europa des 14. bis 18. Jahrhunderts, Reinbek 1985. i dalje (Žan Delimo, Strah na Zapadu (od XIV do XVIII veka), IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/Novi Sad 2003, prevod Zoran Stojanović).

110

Gnev i vreme

Preludijum: božja osveta sekularnom svetu Ako je tačno daje globalizacija gneva morala da pro­ đe kroz dugu teološku početnu fazu pre nego stoje bilo moguće da se ona podvede pod sekularnu kontrolu, su­ očavamo se sa suštinskom poteškoćom u razumevanju. Na početku ove rasprave pokušali smo da pokažemo zašto je modernim ljudima nemoguće da Ahilejev gnev razumeju u parametrima Homerovog doba. Ono što u sledećim odeljcima sledi jeste analogni dokaz za biblij­ ski dokumentovan judaistički profetizam gneva i za hrišćansku - sholastičku i puritansku - teologiju gneva. Današnji ljudi ne mogu da gnev jednog Boga poštuju onako kao što su ga propovedali egzegeti trijumfujućeg monoteizma na vrhuncu njegove samosvesti. Grdno se vara svako ko misli da je moguće odreći se ponovnog razmatranja starije istorije metafizičkog straha (horror metaphysicus) zato što savremeni islamizam nudi zamenu.Talas islamističkog nasilja svakako nam gbvori nešto o najnovijim inscenacijama od-starojevrejskih-dana-poznatih tropa revnujućeg Boga i revnovanja za Boga. Ali nam taj talas nije od pomoći kada je reč o pitanju kako je Bog mogao da stekne atribut gnevnosti. Da bi se ispravno shvatilo autentično učenje o bož­ jem gnevu, treba doslovnim smislom ispuniti dva poj­ ma, čije značenje u svakom slučaju još metaforički razumemo: slava i pakao. Sadržaj tih izraza, koji su ranije označavali ekstreme visokog i niskog u svetu prožetom božjim prisustvom, današnji ljudi, ma koliko se trudili, nisu u stanju da konkretizuju. Da je moderni čovek ka­ dar te pojmove da primenjuje u skladu s njihovim me­

111

Peter Sloterdijk

tafizičkim značenjem, morao bi se složiti s najstrašnijom rečenicom svetske književnosti - morao bi se složiti s natpisom iznad ulaza u pakao u Danteovom Paklu, s natpisom koji za sva vremena objavljuje:„Mene su stvo­ rile prva mudrost i prva ljubav." Nemogućnost prihvatanja tih terorističkih reči nagoveštava svu težinu zada­ taka koji bi trebalo resiti - a čije rešenje, verujemo, nije više moguće. Videti tu teškoću znači ući u razmatranje o ceni monoteizma. Zasad treba da kažemo sledeće: cena monoteizma plaćena je dvema transakcijama, o kojima se ne može lako reći koja je fatalnija. Jedna je bila uvo­ đenje resantimana u učenje o poslednjim stvarima, a druga - interiorizacija terora u hrišćanskoj psihagogiji. Pre nego što se približimo tim opasnim zonama, pokušaćemo da oslabimo cenzuru duha vremena, zbog koje su danas svakojaka teološka pitanja isključena iz oblasti tema o kojima prosvećeni ljudi mogu ozbiljno da raspravljaju. Kao što je poznato, „govorenje o Bogu" već više od sto pedeset godina prognano je iz evrop­ skog visokog društva. To je tako usprkos povremenim glasinama o povratku religije. Floberova dosetka iz Rečnika opstih mesta uz odrednicu,,konverzacija":„Politiku i religiju treba iz nje isključiti", ta dakle dosetka još uvek opisuje dato stanje.4 Možemo do mile volje da govo­ rimo o „revitalizaciji" religije, istina je ipak da iz zaista raširenog nezadovoljstva demistifikovanim svetom ni­ kako ne nastaje nova vera u vansvetovne i nadsvetovne stvari. Kada je Jovan Pavle Drugi isticao u melanholičnom tonu da ljudi u Evropi žive kao da Boga nema, po­ kazivao je više smisla za realne prilike od subverzivnih 4 Up. Gustave Flaubert, Le dictionnaire des idées reçues, Paris 2005, str. 41.

112

Gnev i vreme

kriptokatolika u kulturnim redakcijama nemačkih novi­ na, koji bi Gospoda najradije izabrali za ličnost godine. Možemo posebno naglasiti da hrišćanska objava već odavno nije dopuštena u sekularnom prostoru, da, štaviše, nije uverljiva. Jedini način da ona dopre do svoje klijentele jesu marginalna sredstva komunikacije - kao što su, na primer,TV kanali koji pripadaju određe­ nim sektama. Ta opaska izazvaće negodovanje mnogih predstavnika crkve koji ne žele da vera u Spasitelja bu­ de hobi sličan uživanju u horor filmovima ili uzgajanju pasa za borbu. To je sasvim razumljivo, ali nimalo ne menja supkulturni način postojanja hrišćanske stvari. Ono o čemu je tu reč ionako se ne može izraziti sociolo­ škim ili statističkim istraživanjima. Otuđenost današnje publike od jevanđelja daleko prevazilazi Pavlovo pri­ znanje daje priča o Hristu skandal za Jevreje, a budala­ ština za Grke. Ako zanemarimo skandal i budalaštinu, neprijatnost možda na najbolji način obeležava savremeni modus postojanja religije. Religijsko osećanje već se odavno povuklo u intimne zone psihe i smatra se pravim pudendumom [onim što je sramno] modernih ljudi. Posle prosvetiteljstva, čovek mora prekoračiti ši­ roki prag zbunjenosti da bi bio još ozbiljno dotaknut pitanjem o„onom višem biću koje poštujemo". Na tu si­ tuaciju teolozi rado reaguju opštom opaskom da savremeni čovek živi u istorijskoj situaciji „distance" prema Bogu. Ali već je i sama reč pogrešno izabrana. Problem koji postoji između Boga i današnjih ljudi nije u tome što su oni suviše udaljeni od njega. U stvari, oni bi mo­ rali dopustiti da im se Bog sasvim približi pa da njegove ponude ozbiljno shvate. Ni na jednom svojstvu Boga teologâ to se ne može bolje pokazati nego na onom najneprijatnijem: na njegovom gnevu. 113

Peter Sloterdijk

Posle ovog što smo rekli, sledeća teza možda ima smisla: naizgled najjasnija manifestcija novog značaja religije, čak nove religioznosti kao takve - pažnja koja se poklanjala umiranju i smrti pape Jovana Pavla Dru­ gog i izboru njegovog naslednika, Benedikta XVI, u aprilu 2005 - nije imala mnogo veze s religioznom stra­ nom smene straže na dužnosti Svetog Petra. De facto je fascinacija bila pretežno, ako ne i isključivo, posledica raskošnih rimskih liturgija koje počivaju na reliktima imperijalnog i cezarskog mita. Nemajući pojma šta se događa, mase i mediji su tom prilikom osetili kako lična aura papina još uvek zrači cezarskom harizmom. Ko je pažljivo pratio pontifikat Jovana Pavla Drugog, znao je daje kult pape, koji je on mudro osavremenio, suštinski bio obeležen medijskim cezarizmom. Uprkos svim na­ glašavanjima mističkog intenziteta događaja, evident­ no je bilo kako hrišćanska poruka daje religijske forme cezarskom sadržaju. Samo zbog tog potonjeg mogla je Roma aeterna [večiti Rim] tokom nekoliko nedelja da nastupa kao najuspešniji content provider [provajder sa­ držaja] za sve sekularne mreže. Ali šta drugo to poka­ zuje nego da crkva u borbi za pažnju pobeđuje samo onda kada predstavlja program koji se može pogrešno tumačiti na sekularni, tragični i spektakularni način? Ali, zar se stvarno radi samo o nesporazumu kada se„božji glumci" tiskaju napred? Pošto je katolicizam, bar u svom rimskom obliku, u krajnjoj instanci još uvek više imperija - tačnije rečeno, kopija imperije - nego crkva, neprijatnost religioznog govorenja može tokom glav­ nih događaja da se povuče u pozadinu i da pozornicu potpuno prepusti pompeznom aparatu. Još jednom: u postprosvetiteljskoj atmosferi „Bog" je upravo ona tema koja ni u kojim okolnostima ne može 114

Gnev i vreme

da bude tema - ako izuzmemo posebna izdanja elitnih časopisa za kulturu. A pogotovo je nezamisliva javna rasprava o„atributim a"tog nemogućeg predmeta. Još je nemogućije, ako takav komparativ postoji, zahtevati da se zamisli gnevni Bog ili čak Bog osvete - i to baš u vreme u kojem već i blagonakloni Bog jeste nepri­ hvatljiva hipoteza. A upravo tim nepopularnim likom - zasad ćemo ga označiti kao „figuru mišljenja" - mo­ ramo se pozabaviti da bismo razumeli pojavu moderne ekonomije gneva na preliminarnim stupnjevima njene transformacije u formalno bankarstvo. Najnoviju priliku da se pojmovi„Bog" i „osveta" vide u aktuelnoj konfiguraciji dala je debata o novom religijsko-političkom fundamentalizmu, koji je postao vidlji­ viji u kasnim osamdesetim godinama dvadesetog veka. Značajna knjiga iz tog vremena bila je Božja osveta: Radikalni muslimani, hrišćani i Jevreji u pobedonosnom napredovanju; objavljena je u Minhenu 1991. Francuski original pojavio se dve godine ranije pod naslovom La revanche de Dieu. Njegov podnaslov govori ne samo o pobedonosnom napredovanju nego direktno o recon­ quête du monde [ponovnom osvajanju sveta] - to je, na­ ravno, podsećalo na obrazac rekonkiste. Pisac knjige Žil Kepel, od tog trenutka jedan od najtraženijih ljudi kada treba nešto reći o kulturi i politici Bliskog istoka, u njoj istražuje strategije radikalno monoteističkih mobilizaci­ ja u raznim krajevima sveta. Orijentalistički aspekt teme tu kao da je još smešten u ekumenski registar starih i novih fanatizama. Ironičan ton izraza revanche de Dieu ne može se prečuti. Autor nedvosmisleno pokazuje da se svojim predmetima bavi koristeći isključivo sredstva dostup­ na savremenom proučavaocu kulture. Kada govori o 115

Peter Sloterdijk

„božjoj osveti", on se ne odnosi afirmativno prema teo­ logiji gnevnog Boga. U centru istraživanja je povratak militantnih religioznih grupa na svetsku političku scenu, grupa čije se pojavljivanje u međuvremenu obično tu­ mači kao„fundamentalističke reakcije" ili kao osveta raspaljenog religioznog miljea dominantnom sekularnom miljeu. Hronološki posmatrano, revija fundamentalizama počinje pojavom evangelističkih fundamentalista u SAD-u, koji sliku sveta savremenih prirodnih nauka tvr­ doglavo pokazuju kao đavolje delo i čiji uticaj na ame­ ričko društvo već decenijama raste; nastavlja se ultraortodoksnim Jevrejima Izraela, koji bi svoju sekularnu državu što pre da pretvore u rabinokratiju i čije agitacije nijedna vlada više ne može sasvim da prenebregava; neminovno se završava novijim islamističkim fenome­ nima. Doduše, islamisti, baš kao i njihovi hrišćanski pan­ dani, pokazuju sklonost militantnoj bigoteriji - poseb­ no je očigledna sličnost s borbenim i prkosnim rimskim katolicizmom kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka - ali ipak svojim političkim nastupima dodaju novi element. Oni istorijski islam uzimaju kao redi-mejd da bi ga proizvoljno instrumentalizovali u terorističkom reklamnom pohodu kroz svetsku javnost. Ono što je Marsel Dišan postigao za istoriju umetnosti ranog dva­ desetog veka, Osama bin Laden, potpomognut svojim religijskim tehničarima, ponavlja za islam dvadesetog veka. Značaj redi-mejd postupka za savremenu kultur­ nu ekonomiju pokazao je Boris Grojs u svojim suptilnim analizama - u analizama čiji su se rezultati tek počeli prihvatati u savremenim naukama o kulturi.5Kod islama 5 Up. Boris Groys, „Marcel Duchamps 'Readymade'", u Bo­ ris Groys, Über das Neue. Versuch einer Kulturkommune, München

116

Gnev i vreme

se zbog subverzivne interpretacije svetog nasleđa do­ gađa da tradicionalni autoritet uleme, saveta islamskih naučnika i pravnika, potkopava pučistička fascinacija religijskih gusara (koji se služe pre svega internetom). Ta„božja osveta" - koju su razni politički nadrealisti, teroristi i fanatici lansirali kroz medije zapadnih dru­ štava zabave, koji su uvek gladni dogadajâ - ipak je, kao što ćemo pokazati, samo polukomičan, polumakabričan epilog za višemilenijumske teološke tradicije u kojima se s dobro odmerenom ozbiljnošću svestra­ no promišljene discipline govorilo o božjem gnevu i božjem uplitanju u ljudske stvari, uplitanju istorijskom i eshatološkom. Podsećanjem na tradicije toga tipa za nas počinje silazak u katakombe istorije ideja. U njima ćemo se kretati na sledećim stranicama ove knjige, a s vremena na vreme imaćemo utisak da iscerene lobanje u nišama liče na naše savremenike.

Car gneva Ovde nas, naravno, mnogobrojna starozavetna uka­ zivanja na lik gnevnog Boga mogu zanimati samo u vrlo ograničenoj meri. Isto tako, novozavetne izvore i kasniju katoličku dogmatiku koristićemo samo selek-

1992, str. 73 i dalje; B. G.; „Simulierte Ready-mades von Fischli und Weiss", u Kunstkommentare, Wien 1977, str. 131 i dalje; B. G., „Fundamentalismus als Mittelweg zwischen Hoch- und Massenkultur", u Logik der Sammlung. Am Ende des musealen Zeitalters, München 1997, str. 63 i dalje; B. G., „On the New", Research Journal ofAnthology and Aesthetics 38 (2000), str. 5-17.

117

Peter Sloterdijk

tivno i sa suženog stanovišta. Tragove tog nasleđa u Kuranu ovde ćemo potpuno zanemariti jer, kada se uporede s korpusom jevrejskih i hrišćanskih iskaza, ne govore ništa novo. U ovom poglavlju mi ćemo, dakle, istražiti samo nekoliko od onih teoloških izraza koji su postali značajni za razvoj jednog „Boga" i odgovaraju­ ćih božjih naroda u skladišta gneva. Ostala preobilna ukazivanja na božanski afektivni život u euforičnom i disforičnom smislu nimalo nas ne zanimaju u tom kontekstu. Za znalce i laike trivijalna je činjenica da su rani por­ treti Jahvea, Gospoda izrailjskog, prožeti antropomorfizmima (ili bolje, antropopsihizmima). Svaki čitalac Bi­ blije mogao se uveriti da još Bog Egzodusa objedinju­ je crte teatralnog vremenskog demona i crte besnog i neobuzdanog warlorda [gospodara rata]. Ono što je presudno za sve što sledi jeste, naravno, pitanje kako se u tu primitivnu i energičnu, meteorološku i militari­ stičku sliku Boga unose prvi znakovi superiornog mo­ ralnog nadzora. Deo te promene jeste oblikovanje retencione funkcije, koja treba da spreči iščezavanje pro­ šlosti u ono što je zaista prošlo i što, zbog nepostojanja pamćenja, nije ni bilo. Božanskom retencijom nastaje zametak „istorije" koja znači više od večnog vraćanja istog - pa i više od izraza megalomanije i zaboravljanja, izraza u kojem imperije dolaze i odlaze. Istorijski put k „sveznajućem Bogu" dugo teče paralelno s putem koji vodi bogu dobrog pamćenja.6 Pojavljivanje i uobličavanje zadržavalačke, odlagalačke, čuvalačke i pamtilačke aktivnosti u Bogu označavaju ujedno transformaciju 6 Up. Raffaele Pettazzoni, Der allwissende Got. Zur Geschichte der Gottesidee, Frankfurt/Hamburg I960.

118

Gnev i vreme

njegovog vršenja vlasti od eruptivnog stila u habitus sudije ili cara.7 Za Boga koji ponekad preuzima ulogu gromovnika gnev je mogao da bude prihvatljivi, ali ne­ bitni atribut. Za Boga, međutim, koji kao carski sudija treba da u auri numinoznog veličanstva uliva strah i po­ štovanje, sposobnost gneva postaje konstitutivna. O takvom Bogu može se prvi put reći: suveren je onaj ko je u stanju da verodostojno preti. Uobličavanjem božje sudijske funkcije menja se temporalni profil njegovog delovanja: u ranijem pe­ riodu Bog je važio za zaštitnika svog naroda ili za impulsivnog intervencionistu (setimo se propasti misirske vojske u Crvenom moru ili iskorenjivanja čitavog ljudskog roda s izuzetkom Noja tokom potopa), pa se isprva odlikovao pravednim izlivima gneva - psihološki gledano, moglo bi se govoriti o trenutnim dekompen­ zacijama. Između božjeg gneva zbog grešnog čovečanstva i smrtonosne kiše protiče samo trenutak. Jedino priča o kajanju koje je Bog osetio zato što je stvorio čoveka ukazuje na nesklad između očekivanja i ostvarenja - ukoliko je kajanje modifikacija božanskog osećanja za vreme. Situacija se potpuno menja ako se uzme u obzir poslednja scena potopa. Tu Bog kroz dugu poka­ zuje simbol strpljenja koji je bitan za obe strane i koji izražava njegovu nameru da takav čin uništenja nikad ne ponovi, iako se čovečanstvo neće mnogo promeniti posle potopa - bar ne u moralnom pogledu. Ridiger Safranski je to s uljudnom neuljudnošću sažeo u opasci da se Bog posle potopa preobrazio„iz fundamentaliste u realistu". Realista je onaj ko priznaje da za stvari koje 7 Up. Jan Assmann, Politische Théologie zwischen Âgypten und Israël, München 1992, naročito str. 85 i dalje.

119

Peter Sloterdijk

treba popraviti treba vremena - a koje to stvari ne tre­ ba popraviti?8 Usled okretanja shvatanja Boga kao sudije i osvet­ nika sve se više naglašavaju „retencionalna" svojstva Gospoda na nebu. Kao što se intencije odnose na ono što je sadašnje, tako se retencije odnose na ono što je bilo, a pretenzije na ono što dolazi. Božje carsko-arhivarske i pravosudne nadležnosti od sada se snažno ističu. One uključuju sposobnost pamćenja pravde i nepravde, protokolisanja povrede zakona, a pre svega spremnost da se za sebe zadrži presuda o pravoj ka­ znenoj meri, uključujući i pravo na pomilovanje, i da se otvorenim ostavi trenutak kada će se kazna izvršiti.Ta­ kve koncepcije mogu se pojaviti samo u kulturi koja već duže vremena raspolaže dvama arhetipovima„retencionalne" tehnike, to jest ima, prvo, žitnicu ili, uopštenije, skladište za zalihe, a zatim knjigu ili, uopštenije, pismo i zbirku pisanih delà u bibliotekama (i sve to dopunjeno sudskim tehnikama kojima se utvrđuje šta je ispravno, a šta pogrešno). Funkcija arhiva proističe iz tih osnovnih obrazaca. Arhiv, kao institucija i kao kulturna funkci­ ja, razvija se čim dođe do interakcije između nervnih sistema, sjedne, i spoljašnjih skladišta i zapisivalačkih sistema, s druge strane, to jest kada se stvore formalne procedure za saradnju subjektivnog i objektivnog pam­ ćenja. Stoga je Bog-sudija, sasvim prirodno, prvi arhivar u oblasti morala. Posao mu je da zabeleži sećanje na sporne stvari kako bi se kasnije ponovo razmotrile.9 8 Rüdiger Safranski, Das Bose oder das Drama derFreiheit, München/Wien 1997, str. 32. 9 Pojam „arhiva" kasnije ćemo (str. 210 i dalje) pobliže objasniti oslanjajući se na kulturnofilozofske radove Borisa Grojsa.

120

Gnev i vreme

lako imanentna teologija Biblije već rano pokazuje tendenciju da Jahvea stavi izvan vremena, a naročito izvan maštanja o permanentnosti i izvan raskošnih ge­ nealogija okolnih imperija, on - kao sudija i predsedavajući sudskog veća za svoje pristalice - ostaje agent koji„provaljuje" u istorijsku sudbinu sopstvenih pristaša i drugih naroda. Zato jevrejski Bog-sudija mora konzistentno da se zamišlja kao vladajući car bez obzira na empirijsku besmislenost principijelno nevidljivog carstva. Pretvaranjem Boga u cara unosi se napetost u vremenski horizont njegovih intervencija. Božanske beleške o nepravdi i božansko očuvanje gneva omoguću­ ju velike razmake između trenutka „prestupa" i trenutka „osvete", ali još ne znače da se kazna odlaže do kraja vremena ili čak da se premešta u večnost.

Prekidanje osvete Prva knjiga Mojsijeva sadrži događaj koji je imao da­ lekosežne posledice po organizaciju ljudskog pamće­ nja gneva. Izveštaj o prvom ubistvu, koje je ratar Kain počinio nad mlađim bratom Aveljom, pastirom koga je Bog više voleo, jeste ujedno najstariji dokument o tajnama nepravde. U toj priči Bog se prvi put sasvim otvoreno pojavljuje kao gospodar fakticiteta: Aveljovu žrtvu on gleda blagonaklono, a za Kainovu ne haje. Za to razlikovanje nema ni traga motivacije. Pojmu Boga pripada sloboda da Bog može vršiti diskriminaciju ko­ ga god hoće i gde god hoće. (Sledeći, isto tako znača­ jan primer za tu tezu imamo u priči o lsavu i Jakovu: i tu Bog, ne navodeći razloga, jednoga voli, a drugoga 121

Peter Sloterdijk

mrzi - ali tvorevina ne sme pitati svoga tvorca: „Zašto si me takvu napravio10 da si me morao odbaciti?") Od osobe koja je diskriminisana očekuje se da obuzda svo­ ju uvređenost: „Tada reče gospod Kainu: što se srdiš? Što li ti se lice pro­ mijeni? Nećeš li biti mio, kad dobro činiš? A kad ne činiš dobro, grijeh je na vratima. A volja je njegova pod tvojom vlašću, i ti si mu stariji."11 Smisao te opomene, koja prethodi priči o počinje­ nom delu, sasvim je očigledan: bratoubistvo ne treba shvatiti kao spontani impulsivni čin; pre se ono mora smatrati rezultatom suspenzije jasno izrečene opome­ ne. Čin se ne događa u relativnoj nevinosti uzavrelog osećanja. Da bi delo počinio, počinilac mora namerno da pređe jasno povučenu liniju - i tek tim činom trans­ gresse ispunjavaju se uslovi da se zlodelo počini.Teško je da se to dovoljno eksplicitno naglasi: Kain ne sledi za­ kon inercije koja je svojstvena jakom afektu; on ne žuri sa svojim delom - brata, govoreći mu nešto, namamljuje na otvoreno polje kako bi ga tamo ubio. Od tog tre­ nutka on živi u posebnom vremenu krivice; prikovan je uz svoje delo:„Bićeš potukač i bjegunac na zemlji", kaže mu Gospod.,,... i da se skitam i potucam po zemlji, pa će me ubiti ko me udesi", odgovara počinilac.12Zatim Bog načini znak na Kainu „da ga ne ubije ko ga udesi". Istoričari religije Kainov znak povezuju sa znakovima upozorenja kod starog orijentalnog plemena u kojem

10 Up. Poslanica sv. apostola Pavla Rimljanima 9,20. 11 1 Moj 4,6-7. 12 1 Moj 4,12 И4.

122

Gnev i vreme

je uobičajena bila najstroža krvna osveta. Znak upozo­ rava: ko na nosioca znaka podigne ruku, mora računa­ ti da će njega i njegove zadesiti sedmostruka osveta. Među Kainovim potomcima pretnja osvetom eskalira u groteskne igre brojkama. Njegov prapraunuk Lameh junački objavljuje:„...ubiću čovjeka za ranu svoju i mla­ dića za masnicu svoju. Kad će se Kain osvetiti sedam puta, Lameh će sedamdeset i sedam puta."13 Ti eksplozivni brojevi izražavaju ambivalentnu si­ tuaciju: Kainov znak može se, doduše, čitati kao znak opšte zabrane osvećivanja; ako se ta zabrana prekrši, ipak preti ekscesivna odmazda. Sjedne strane, osveta je suspendovana, a s druge opet strane, može se očekivati ekstremna forma osvete ako se ta zapovest ne poštuje. Taj paradoks može se shvatiti samo kao simptom nepo­ stojanja efikasnog monopola na silu. Gde još ne posto­ ji centralni kazneni autoritet, zabrana osvete može se eksperimentalno uvesti samo pomoću ekscesivne pretnje reakcijom. Mora se sačekati na uvođenje stabilne pravne kulture s formalnim sudstvom pre nego što su na potezu poznate talionskejednačine:„...život za život, oko za oko, zub za zub, ruka za ruku, noga za nogu, užeg za užeg, rana za ranu, modrica za modricu" (2 Moj 21, 23-25). Znak jednakosti između leve i desne strane tih formula pokazuje da ubuduće pravednost treba shvatiti kao primerenost. Mera pretpostavlja nekoga ko meru nameće - obično je to rana država kao garant prava. Ako se kaznena mera direktno i materijalno izvodi iz patnje izazvane nanesenom nepravdom, nastaje kon­ cept pravednosti kao jednostavne ekvivalencije. Tako se izbegava pritisak da se uvećaju dimenzije odmazde. 13 1 Moj 4, 23-24.

123

Peter Sloterdijk

Umesto zastarelog jedan-prema-sedam ili čakjedanprema-sedamdeset sedam, od sada će se primenjivati uzvišena i jednostavna formula jedan-prema-jedan. Da bi se obezbedila umerena odmazda, potreban je ve­ liki sudijski autoritet, koji se isprva ovaploćuje samo u jakoj carskoj vlasti. Možda će savremeni posmatrači takav sistem, u neku ruku naturalnu razmenu surovostî, smatrati primitivnim i neljudskim, ipak treba imati na umu da su Mojsijeve zapovesti bile važan korak u ra­ cionalizaciji strategija odmazde. Uz to, znak jednakosti između vrednosti nepravde i vrednosti odmazde ima implicitni vremenski smisao, pošto se red može pono­ vo uspostaviti tek kada se stvori ekvivalencija između patnje izazvane delom i patnje izazvane kaznom. Če­ kanje na pravednost sada obeležava smisao vremena. Izjednačavanjem krivice i kazne postignutim pomoću pravosuđa ukidaju se (bar s idealnotipskog stanovišta) lokalne osvetničke napetosti kod žrtve ili tužioca. Kada se sunce zatim pojavi, ono će i dalje obasjavati praved­ nike i nepravednike; taj izlazak sunca ujedno najavljuje novi početak za stranke koje su izmirile svoje račune.

Prvobitna akumulacija gneva Situacija izgleda sasvim drugačije ako se patnja iza­ zvana nepravdom akumulira samo na jednoj strani, a da žrtve nemaju efikasni modus operandi za ponovno uspostavljanje ravnoteže.Tada se s velikom verovatnoćom stvaraju hronične napetosti gneva koje se akumu­ liraju u neku vrstu negativnog imetka. Za tu mogućnost možemo bar dva značajna primera naći u Starom zave124

Gnev i vreme

tu. Prvi je povezan sa sećanjima Izrailja na vavilonsko ropstvo u šestom veku pre n. e., na koje reč egzil uka­ zuje mnoštvom suptilnih konotacija. Drugi primer je jevrejska koncepcija apokalipse. Počev od drugog veka pre n. e., ta koncepcija je vodila do intenzifikacije profetizma koji je, u svom ekscesivnom preterivanju, išao do zahteva za božjom destruktivnom osvetom neizlečivo pokvarenom svetu u celini. Mentalni sedimenti izrailjskog egzila i apokaliptička zaoštravanja proročanskog antiimperijalizma (koji je bio okrenut isprva protiv helenskih, a zatim protiv rimskih gospodara) ostavili su duboke tragove u reli­ gijskoj tradiciji Zapada. I ti sedimenti i ta zaoštravanja ostaju nerazumljivi ako se ne pretpostavi stvaranje za­ liha gneva. Osobena dinamika tog stvaranja dovela je do strukturalne transformacije žrtvinog gneva u trajni resantiman. Ta transformacija imaće za specifičnu at­ mosferu starozapadne religije, metafizike i politike zna­ čaj koji se ne može preceniti. Za stvaranje imetka gneva tokom vavilonskog rop­ stva i kasnijih epoha starozavetne knjige daju nam mnoštvo dokaza - ponekad u suptilnim, a ponekad u direktnim artikulacijama. Primer za suptilnu artiku­ laciju tog razvoja pisanu tokom vavilonskog perioda i uključenu tek kasnije u Sveto pismo jeste priča o po­ stanju. Pogrešno se pretpostavlja daje ta priča oduvek predstavljala logični početak jevrejskog kanona. Ona je u stvari rezultat relativno kasnog teološkog manevra da se prevaziđe stanje heteronomije. Tim manevrom duhovne vođe Izrailja zahtevale su kosmičku superi­ ornost za svoga Boga nad bogovima dominantne im­ perije tokom nametnutog perioda progonstva. Ono što na prvi pogled izgleda kao nehajni izveštaj o prvim 125

Peter Sloterdijk

stvarima jeste zapravo rezultat redakcionog rada na sadržaju konkurentske teologije, rad čiji je smisao da se Bog političkih gubitnika reinterpretira kao apriorni pobednik. Neka, dakle, paganski gospodari, podržani od svoje politeističke pratnje, vladaju teritorijama i po­ robljenim narodima, nijedan od njihovih dekreta neće se nimalo približiti nivou zaista božanskog„neka bude". Starozavetnom knjigom koja se zove Postanje, trijum ­ falnim borbenim theologoumenonom, jevrejska teolo­ gija je slavila svoju najsuptilniju pobedu nad učenjima 0 bogovima mesopotamskih carstava. Što se tiče manje suptilnih oblika biblijskog akumuliranja gneva, zadovoljićemo se kratkim osvrtom na ozloglašene psalme proklinjanja i na molitve za uni­ štenje neprijatelja. Ti psalmi i te molitve mogu se naći u Psalmima Starog zaveta, zbirci koja se sastoji od sto pedeset egzemplarnih himni, pohvala i invokacija Boga 1koja preko dve hiljade godina Jevrejima i hrišćanima služi kao primarni izvor molitvene kulture. Taj korpus tekstova predstavlja duhovno blago koje se može upoređivati s najuzvišenijim dokumentima svetske religij­ ske literature, lako su pojedinačni delovi tog korpusa dosledno formulisani u modusu molitve i eo ipso u ha­ bitusu neteorijskog odnosa prema Bogu, oni u psiholo­ škom, teološkom i mudrosnom pogledu predstavljaju jedinstveno duhovno bogatstvo - kao što to pokazuje velika istorija njihove interpretacije, od Augustinovih Tumačenja psalama pa do studija Hermana Gunkela i Arnolda Štadlera. Psalam 139, da uzmemo jedan pri­ mer, pripada onom najuzbudljivijem i najdubljem što je ikad napisano o okruženosti ljudske egzistencije stva­ ralačkim miljeom i o obuhvaćenosti ljudske svesti zna126

Gnev i vreme

njem više vrste. U pogledu svojih latentnih metafizičkih i egzistencijalnih uvida, taj lirski tekst ne zaostaje ni za jednim indijskim ili kineskim tekstom koji sadrži spe­ kulativne uvide. Ipak, upravo je ta meditacija razbijena pozivom na osvetu, pozivom čijoj silini nema premca u istoriji religijske literature. Najpre onaj koji se moli pre­ dočava sebi svoje stvaranje:„Nijedna se kost moja nije sakrila od tebe, ako i jesam sazdan tajno, otkan u dubini zemaljskoj. / / Zametak moj vidješe oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano, i dani zabilježeni, kad ih još nije bilo nijednoga" (Ps 139,15-16). Odmah posle toga me­ ditacija se okreće moliočevim neprijateljima. Pobožni molilac neprekidno usmerava svoju pažnju na njih. Potčinjen je dvostrukom„kompulzivnom odnosu": s jedne strane, zato što je s neprijateljem, vavilonskim poroblji­ vačem, suočen kao s neizbežnim političkim protivni­ kom, a s druge strane, zato što politički neprijatelj pred­ stavlja i religijskog protivnika utoliko što dopušta sebi slobodu da se drži bogova ili idola sopstvene kulture i da tako prezire jevrejsku monolatriju. Oba aspekta tog fronta prisutna su kada molilac naglo pređe u najžešće proklinjanje:„Da hoćeš, Bože, ubiti bezbožnika! Krvopi­ je, idite od mene. / / Oni govore ružno na tebe; uzimaju ime tvoje uzalud neprijatelji tvoji. / / Zar da ne mrzim na one, koji na te mrze, Gospode, i da se ne gadim na one koji ustaju na tebe? / / Punom mrzošću mrzim na njih; neprijatelji su mi" (19-22). Tu objavu neprijatelj­ stava izraženu u stihovima sasvim ćemo pogrešno razumeti ako je shvatimo kao spontanu erupciju osecanjâ protiv dominacije. Takva osećanja samo su jedan od mnogobrojnih čvorova u mreži pamćenja u kojem su zabeležena sećanja na zlostavljanja i poniženja; u istoj mreži ekspresivni porivi za odmazdom stabilizuju se u 127

Peter Sloterdijk

ponovljivim oblicima. Uvodna formulacija devedeset četvrtog psalma: „Bože od osvete, Gospode, Bože od osvete, pokaži se!" mogla bi da posluži kao vodič kroz većinu psalama. Ona se pojavljuje na mnogim mestima, na primer u četrdeset četvrtom psalmu. Tu se sledeće reči upućuju Bogu zaveta:„S tobom ćemo izbosti neprijatelje svoje, i s imenom tvojim izgazićemo one koji ustaju na nas" (44,5). A zatim, nešto dalje, kaže se: „Ustani, što spavaš, Gospode! Probudi se, nemoj odba­ citi zasvagda" (44, 23). Vrhunac te osvetničke molitve­ ne retorike imamo u sto trideset sedmom psalmu, na čijem se kraju nalaze sledeći stihovi: „Kćeri vavilonska, krvnico, blago onome ko ti plati za djelo koje si nama učinila! / / Blago onome koji uzme i razbije djecu tvoju 0 kamen." To je umetnički oblik polemičke molitve ko­ ji je stran modernom shvatanju religije. Pa ipak, takvu molitvu možemo razumeti ako je prevedemo (ili bolje: vratimo) u kontekst koji se danas zove „psihološki rat". Pošto je stari Izrailj tokom dugih perioda živeo u hroničnoj ratnoj napetosti, njegova religija neminovno je bila 1religija fronta. Budući da ratovanje uvek razvija psihosemantičku dimenziju, njeno razrađivanje i zapisivanje ostaje verskim vođama - bar utoliko ukoliko religija i psihosemantika konvergiraju. Grubi izrazi u psalmima treba da kompenzuju psihopolitičku neverovatnost da će Izrailj preživeti posle mnogobrojnih poraza. Time se može objasniti isprva-zbunjujuća činjenica da su i molitve ponekad polemike. Isto tako čudna a ipak psihodinamički prihvatljiva jeste tada i činjenica da se čak i meditacija može upotrebiti kao propagand­ no sredstvo. Uranjajući u sebe, oni koji mole otkrivaju svoju mržnju i govore o njoj Bogu da bi on iz nje izvu­ kao ispravne zaključke - marcijalne pre svega, što je i 128

Gnev i vreme

razumljivo u datim okolnostima. Autoplastična funkcija molitve-poziva najjasnije se pojavljuje kada se molioci počnu nadmetati u izmišljanju slika uništenja u kojima tlačitelj nemoćno leži na tlu. To vrlo lepo pokazuje pe­ deset osmi psalam, psalam proklinjanja koji je neuporediv u problematičnom smislu.Ti stihove glase:„Bože! polomi im zube u ustima njihovijem; razbij čeljusti lavo­ vima, Gospode! / / Neka se proliju kao voda, i nestane ih. Kad puste strijele, neka budu kao slomljene. / / Kao puž koji se raščinja, neka iščile; kao dijete, koje žena pobaci, neka ne vide sunca. / / Prije nego kotlovi vaši osjete toplotu od potpaljena trnja, i sirovo i nagorjelo neka raznese vihor. / / Obradovaće se pravednik kad vidi osvetu, opraće noge svoje u krvi bezbožnikovoj. / / 1reći će lju­ di: zaista ima ploda pravedniku! zaista je Bog sudija na zemlji" (Ps 58, 6-11). Takve figure, po njihovoj funkciji, mogli bismo da opišemo kao endopropagandu. lako na prvi pogled nisu ništa drugo nego hate speeches [go­ vor mržnje], one po svojoj efektivnoj dinamici samo po­ sredno ciljaju na realnog neprijatelja. Vrlo je verovatno da nijedan Vavilonjanin nije primećivao neprijateljske fantazme jevrejskih robova; psihološki gledano, takođe je vrlo verovatno da nijedan pripadnik neprijateljskih naroda nije fizički stradao zbog takvih molitvi mržnje. Značaj tih verbalnih ispoljavanja snage gotovo je is­ ključivo u njihovom povratnom dejstvu na govoreći kolektiv. Učestvujući u tim religijskim jezičkim igrama proklinjanja, ugrožena grupa mobilizuje autoplastične efekte kolektivne recitacije (odnosno kolektivnog sluša­ nja recitatora ili pevača) i pri tom se sama rekonstruiše kao pošiljalac/primalac poruke rata i gneva.

129

Peter Sloterdijk

Genealogija militantnosti U našem kontekstu, jedini značaj ovih opaski o psal­ mima jeste što u obliku jevrejskih psalama o neprijate­ lju (u novije vreme činjeni su značajni pokušaji da se oni spasu interpretacijom14) imamo izvanredan dokaz o praistoriji fenomena militantnosti. Ko hoće da izradi obuhvatnu genealogiju militantnosti, mora se najpre pozabaviti psihološkom dinamikom komunikacije iz­ među gubitnika. Ta dinamika pokazuje kako poraženi u istorijskim konfrontacijama između narodâ, imperija ili ideoloških frakcija prerađuju svoje poraze u progra­ me opstanka - tu se ekscentrična arogancija pojavljuje isto tako redovno kao odložena nada i san o konačnoj osveti. Fenomen gubitnika čije reči nisu u skladu s njego­ vim porazom očigledno je star koliko i fenomen poli­ tičke spiritualnosti. U dvadesetom veku taj obrazac i njegove kasnije nereligijske varijante dobili su ime„otpor" - ko ne zna šta résistance [otpor] znači, taj nema nikakve veze s duhom levice. U kontekstu zapadne civi­ lizacije svedočanstva o tome sežu unatrag bar do teolo­ gije Jevreja u progonstvu i posle progonstva; najnovija svedočanstva su maltene savremena - nalazimo ih u spisima marksističkih i postmarksističkih romantičara. 14 Up. pre svega Erich Zenger, Ein Gott der Rache? Feindpsalmen verstehen, Freiburg/Basel/Wien 1994. Cenger se žestoko, i s dobrim hermeneutičkim razlozima, protivi izbacivanju jevrejskih molitvi mržnje iz hrišćanskog kanona i iz časlovca. Autorovi teolo­ ški argumenti nisu ubedljivi kao njegovi hermeneutički argumenti. Nije jasno šta znači kada kaže da „oštri zvuci psalama o neprijatelju mogu hrišćanstvo probuditi iz dobro temperovanog sna njegove strukturalne amnezije Boga" (str. 145).

130

Gnev i vreme

Za te romantičare, borba se nastavlja naročito onda kad je sve izgubljeno. Njih danas predvodi vatreni veteran Antonio Negri, koji bi svojim sugestivnim sondiranjima na polju takozvane multitude želeo da dügu sastavlje­ nu od mikroopozicija raširi iznad Zemlje koju je kapita­ lizam navodno integrisao u jednu jedinu imperiju. Militantnost, stara i nova, daje nam jedan od naj­ važnijih ključeva za konfiguraciju gneva i vremena, jer s njenim prvim pojavama započinje efektivna istorija kumulativnih pamćenja gneva. Ona stoga pripada praistoriji onog stoje Niče nazvao resantimanom. Resantiman se pojavljuje kada je osvetnički gnev sprečen da se neposredno ispolji, pa je prisiljen da ide zaobilaznim putem preko odlaganja, interiorizacije, premeštanja, is­ krivljavanja. Gde god se osećanja uzvraćenog udarca odlažu, cenzurišu i metaforizuju, stvaraju se lokalna skladišta gneva čiji se sadržaj čuva isključivo za kasni­ je pražnjenje i povratno premeštanje. Pohranjivanje gneva stavlja psihu sputanog osvetnika pred izazov da nagomilanost gneva poveže sa spremnošću gneva za neodređeni termin.To se može postići samo interiorizacijom koja se oslanja na uspešne eksteriorizacije. Postvavilonska jevrejska molitvena kultura pokazuje kako je to moguće. U toj kulturi, želja za osvetom biva takoreći potpuno inkorporirana i prodire u prisni dijalog duše s Bogom. Istovremeno se obrasci takvih unutrašnjih di­ jaloga objektivizuju u zbirkama tekstova i prenose se s kolena na koleno. Na kraju krajeva, u novijim odbranama psalama o neprijatelju, u odbranama koje potiču od katoličkih te­ ologa, može se uočiti tendencija da se uspostavi analo­ gija između jevrejske molitve i slobodnih asocijacija na psihoanalitičkom kauču. Potencijalnu potrebu za cen131

Peter Sloterdijk

zurom ti autori odbacuju tvrdeći da otvoreno izražene želje za uništavanjem imaju onu meru autentičnosti koja svedoči o produktivnom terapeutskom odnosu s Jahveom kao analitičarem i supervizorom. Oni ističu da se, dakle, potlačenima ne smeju oduzeti njihovi po­ zivi na osvetu ni njihova žestoka optuživanja tlačitelja, a to važi i danas kao što je važilo u antičko doba, po­ što im „sve to u usta stavlja već Biblija, objavljena reč božja".15 U grupi psalama o proklinjanju neprijatelja može se govoriti o autentičnom stvaranju zaliha gneva. Zalihe su ono što se nagomilava da bi se koristilo u vremenima oskudice. Crpsti iz tih zaliha znači povratiti konzervisanu jučerašnju patnju radi današnje nove upotrebe. Takve zalihe ispunjavaju svoju svrhu kada se izbledeli gnev može reanimirati iz nagomilanih ušteda. Vrednost akumulacije gneva nikako se ne može ograničiti na ljudsku ravan ni na smrtna sećanja. Skla­ dište gneva koje su podigli fanatici nije smešteno samo u sećanjima onih koji žele da se osvete, niti je dokumentovano samo u odgovarajućim zbirkama tekstova. Štaviše, presudna je koncepcija o transcendentnom ar­ hivu koji postoji naporedo s nužno nepotpunim ovo­ zemaljskim zbirkama i u kojem se pedantno zapisuju delà i nedela Jevreja i njihovih neprijatelja. Dakle, kao što smo videli, od jevrejskog Boga, koga je postvavilonska teologija uzdigla (kako kao tvorca kosmosa, tako i u političko-moralnom pogledu) iznad bogova okolnih imperija, očekuje se da kao sudija i car arhiva ima puni uvid u akta svačijeg života, a posebno u akta o grešnici15 Up. Ralf Miggelbrink, Der Zorn Gottes. Die Bedeutung einer anstôssigen biblischen Tradition, Darmstadt 2002, str. 450.

132

Gnev i vreme

ma i arogantnim neprijateljima. Na taj način empirijsko skladište gneva, koje obuhvata nacionalno traumatič­ no sećanje i zahteve za osvetom, može se povezati s transcendentnim arhivom, s božanskim pamćenjem nepravde. Patos vernosti, koji je tipičan za religiju Sta­ rog zaveta, ne izražava, dakle, samo iskustvo da savez između Boga i naroda svaka generacija mora iznova interiorizovati; on ujedno naglašava zahtev da se ne za­ borave stari dugovi sve dok stoje zapisani u knjizi osve­ te, sve dok nisu plaćeni.

Autoagresivna masa gneva Jevrejsko gomilanje gneva - gomilanje bez kojeg se uopšte ne može shvatiti pojam pravednosti s njegovim religijskim prizvukom koji se i dan-danas čuje - odvija se podjednako u dvama odvojenim skladištima, izme­ đu kojih postoje složene transakcije. U prvom skladištu nalazimo već-pomenute količine gneva, koje su uglav­ nom usmerene protiv spoljnih neprijatelja, okupatora, stranih vladara i poštovalaca drugih bogova. U nauci 0 Bibliji pod odrednicom „Reči o stranim narodima" nalazimo, pre svega u proročkim knjigama, čitav arhiv govora mržnje i sakralnih proklinjanja - tu se kroz sve padeže deklinira želja za uništenjem usmerena prema spoljašnjem svetu. Važno je istaći da se u tim spisima ne gaji samo mržnja pomoću brižljive artikulacije, već se posebno skupljaju i obrazloženja mržnje, ružna sećanja, gađenje i religijski prigovori strancima i inovercima 1drže se spremni da bi se opet upotrebili kada dođe trenutak. 133

Peter Sloterdijk

Pored toga stvara se i drugo skladište - ono koje se najbolje može opisati kao skladište za autoagresivne količine gneva.To blago gneva mora se, naravno, sku­ pljati kod samog Boga - i uglavnom će jevrejski narod u teškim vremenima trpeti od tog nakupljenog gneva. Ovog puta proročke „reci o Izrailju i Judeji" prate božji gnev protiv sopstvenog naroda. U božjem slučaju, aku­ mulacija gneva odvija se po jednostavnom principu: dok pažljivo posmatra kako žive deca Izrailjeva, u nje­ mu se skuplja toliki gnev da njegovo aktiviranje jeste bukvalno„samo pitanje vremena". U kritičnom trenutku potrebni su proroci da bi najavili nadolazeću kaznu ili da bi već nadošlo političko zlo, prirodne katastrofe i raspadanje životnog reda protumačili kao znakove kazne. Autoregresivna usmerenosttih količina gneva jasno se izražava u proročkim spisima, već počev od proroka lsaije.Taj gnev, koji deluje odozgo nadole, poverava se odabranim govornicima radi tumačenja. Proroku Jezekilju Bog je naložio da objavi sledeće:„...jaoh! radi svijeh gadnijeh zala doma Izrailjeva, jer će pasti od mača, od gladi i od pomora. / / Ko bude daleko, umrijeće od pomora; a ko bude blizu, pašče od mača; a ko ostane i bude opkoljen, umrijeće od gladi; tako ću navršiti gnjev svoj na njima. / / 1poznaćete da sam ja Gospod kad bu­ du pobijeni njihovi među gadnijem bogovima njihovijem, oko oltara njihovijeh... / / Jer ću zamahnuti rukom svojom na njih, i obratiću zemlju njihovu u pustoš... i poznaće da sam ja Gospod" (Jez 6,11 -14). Narod Izrailjev redovno se upoređuje s kurvom koja je spavala s mnogo muškaraca. Kada joj se bude sudilo, oni će biti pozvani. Prorok, nimalo se ne uzdržavajući, opisuje posledice tog suđenja:,,! dovešću na te ljudstvo, 134

Gnev i vreme

te će te zasuti kamenjem, i izbošće te mačevima svojim. / / 1popaliće kuće tvoje ognjem, i izvršiće na tebi sud pred mnogim ženama... / / 1namiriću gnjev svoj nad to­ bom, i revnost će se moja ukloniti od tebe, i umiriću se, i neću se više gnjeviti. / / Zato što se nijesi opominjala danâ mladosti, nego si me dražila svijem tijem, zato, evo, i ja ću obratiti put tvoj na tvoju glavu..." (Jez 16, 40-43). Pogrešili bismo ako bismo te pretnje tumačili samo kao simptome nezrelog ekstremizma. Grub ton prorokovog govora ne srne prikriti koliko sâm Bog radi na tome da stekne predikate strpljivosti, blagosti i tole­ rantnosti - iako s modernog stanovišta to baš i nisu sasvim prihvatljiva svojstva. U stvari, čak i u najgorim pretnjama uništenjem održava se pedagoška perspek­ tiva. Jedan Bog počinje shvatati da čak ni u njegovom izabranom narodu vera u njega ne može preko noći da pusti korena. Njegova često prizivana milost uvek već sadrži i refleksiju o njegovim previsoko postavljenim vaspitnim ciljevima. Tako se Jahve, kao hroničar svo­ je istorije s narodom Izrailjevim, seća onog kritičnog trenutka kada gaje posle izlaska iz Egipta hteo uništiti zbog nepraznovanja šabata - a ipak to nije učinio:,,... zato rekoh da ću izliti gnjev svoj na njih u pustinji da ih istrijebim. / / Ali učinih imena svojega radi da se ne oskrnavi... / / Ali ih požali oko moje, te ih ne istrijebih, i ne zatrh ih u pustinji" (Jez 20,13-17). Ne može se, međutim, monolatrijskoj pedagogiji prigovoriti da je mlaka. Ona uključuje kako delimično istrebljenje naroda tako i najekstremnije mere prevaspitanja. U prvom slučaju, nezaboravni primer jeste bit­ ka do istrebljenja u podnožju Sinaja: verni deo naroda revnosno je, pod vodstvom Mojsija, pobio grešni deo 135

Peter Sloterdijk

koji se egiptizovao i klanjao zlatnom teletu. S druge strane, vaspitno zastrašivanje ide čak dotle da se ne­ prijateljski narodi koriste kada se Gospod sveti sopstvenom narodu. Isaija o tome kaže:„Zato se raspali gnjev Gospodnji na narod njegov, i mahnuv rukom svojom na nj udari ga da se gore zadrmaše i mrtva tjelesa njego­ va biše kao blato po ulicama. Kod svega toga gnjev se njegov ne odvrati, nego je ruka njegova još podignuta. / / I podignuće zastavu narodima daljnijem, i zazviždaće im s kraja zemlje; i gle, oni će doći odmah, brzo" (ls 5, 25-26).,,A Isaija viče za Izrailja: ako bude broj sinova Izrailjevijeh kao pijesak morski, ostatak će se spasti. // Jer će on izvršiti riječ svoju, i naskoro će izvršiti po prav­ di, da, ispuniće Gospod naskoro riječ svoju na zemlji" (Rim 9, 27-28).16 Autoagresija koju artikulišu proroci i koja se izvodi kroz napade stranih naroda usmerena je na moralno prevaspitavanje naroda u smislu deuteronomističkog prava. Pošto narod svetaca ne nastaje ni preko noći ni tokom nekoliko decenija ili vekova, uvek iznova treba koristiti najžešće mere konverzije. Na to ukazuje JezekiIjeva opomena:„Kako se skuplja srebro i mjed i gvožđe i olovo i kositer usred peći, te se raspali oganj oko njega da se istopi, tako ću vas skupiti gnjevom svojim i jarošću, i složivši rastopiću vas. / / Da, skupiću vas, i raspaliću oko vas oganj gnjeva svojega, i istopićete se usred nje­ ga. / / ...i poznaćete da sam ja Gospod izlio gnjev svoj na vas" (Jez 22,20-22). Metalurško-alhemijsko poređenje ne smera toliko na istrebljenje grešnika koliko na nji­ 16 lsaijinu tvrdnju da će Bog zadržati samo ostatak Augustin će preuzeti na presudnom mestu svog nemilosrdnog učenja o m ilo­ sti iz 397. godine (De diversis quaestionibus adSimplicianum 1,2).

136

Gnev i vreme

hovo pročišćenje i preobraženje. lako vatra gneva guta veliku većinu onih koji hoće da ostanu onakvi kakvi su uvek i bili, obično ostaje deo s kojim se može nastaviti istorija verskih pobuna protiv političkih i antropoloških verovatnosti. Još i danas teolozi ponekad poseduju za­ divljujuću sposobnost da takve stvari pokažu u privlač­ nom svetlu: Bog Izrailjev jeste upravo„plamteća vatra etičke energije", vatra koja teži da raspali ljubav prema bližnjem. Ko više voli hladnije, tvrdoglavo priprema sopstveni pakao.17

Hiperbolični gnev: jevrejska i hrišćanska apokaliptika Ma kako se dva povezana skladišta gneva u univer­ zumu postvavilonskog jevrejstva procenjivala s psiho­ loškog, sociološkog i psihopolitičkog stanovišta (zasad ćemo ostaviti po strani pitanja o njihovoj spiritualnoj evaulaciji), gotovo se ne može osporiti da su ona svo­ jim ofanzivnim, ekspresivnim, autoplastičnim i vojnim učincima doprinela opstanku Izrailja u vreme hroničnih neprilika. Ona su razlog što je taj religiozni narod par excellence mogao da postane i nosilac kompleksne mudrosti gneva, ako je taj izraz prikladan - a osim toga, od početka hrišćanske ere, pored Grčke, najznačajnija nacija-izvoznik sistemâ za preradu gneva. Osnovna operacija proročkog tumačenja nesreće: svođenje očigledne jevrejske bede u politički teškim 17 Up. Gerd Theissen, Annette Merz, Der historische Jésus. Ein Lehrbuch, Gôttingen 1996, str. 249.

137

Peter Sloterdijk

vremenima na Jahveov kazneni i pročišćavajući gnev, ipak je pre ili kasnije morala doći do svojih granica. Čak na njenom vrhuncu, u doba pisaca-proroka i u teškim vavilonskim i postvavilonskim vremenima, njen uspeh uvek je zavisio od teških psihosemantičkih operacija. Atmosfera koja je stalno oscilirala između nade, stra­ hovanja i očajanja bila je potrebna da bi se spiritualno prihvatile neverovatne, neumerene i strukturno mazo­ hističke proročke interpretacije. Cena za razumevanje često vrlo obeshrabrujuće sudbine Izrailjeve kao delà pedagogije božjeg gneva prema sopstvenom narodu sastojala se u interiorizaciji ocekivanjâ nasilja, interiorizaciji koja je imala dalekosežne posledice. Osim toga, mogla se očekivati hipermoralna konfuzija ako se uvek iznova briše granica između kažnjavanja grešnika-pojedinaca (preuzimamo nasleđeni izraz ne jamčeći za njega) i kolektivnog istrebljenja. Zašto ceo narod da strada zbog pojedinačnih grešnika-provokatora? Mo­ glo se očekivati da će zajednica razviti stav krivice kao odgovor na trajni zov proročanstva.Taj stav je bio u pot­ punoj disproporciji s mogućim prekršajima članova te zajednice. Međutim, proročka agitacija, ma koliko bila razvijena, nije mogla zauvekda osigura interiorizaciju autoagresivnih impulsa. Nije onda čudno što je u po­ sebno teškoj, očajnoj, mukotrpnoj situaciji, situaciji koja se odužila, tradicionalna proročka paradigma propala ili što je bila zamenjena sasvim-novim konceptom. To se dogodilo u drugoj polovini drugog veka pre n. e., kada je Bliski istok, uključujući i stari Izrailj, bio pripojen helenističkim despotijama - poznatim i kao carstva dijadohâ - koje su nastale posle Aleksandrove smrti. U vreme seleukidske vlasti nad Izrailjom nedosta­ ci proročke, moralističke i autoagresivne prerade nesre138

Gnev i vreme

će postali su toliko očigledni da su se morale potražiti nove mogućnosti za prevazilaženje pritiskajuće bede. Prva se sastojala u razvijanju masivnog vojnog otpora, koji se vezuje za Makavejce (koji su uveli i teror protiv izdajnika u sopstvenim redovima). Druga se sastojala u stvaranju radikalno nove sheme tumačenja svetske istorije, sheme za koju se do danas upotrebljava pojam apokaliptike. Tamo gde apokaliptičke forme mišljenja i osećanja potpuno preovladaju, učestvovanje Ijudi-zabrinutihza-svoje-spasenje u političkim turbulencijama svog naroda gubi svaki smisao postoje po uverenjima nove škole svetsko vreme ušlo u ograničenu završnu fazu. U toj fazi proročki moralizam postaje bespredmetan. Neće više biti budućnosti u kojoj bi se vernik potrudio oko svog pročišćenja; neće više biti potomaka kojima bi se prenelo učenje; neće više biti neprijatelja kojima bi narod odolevao. I zaista, drugi vek pre n. e. jeste ključni period za širu istoriju militantnosti. Duh radikalnog nezadovoljstva postojećim prilikama suočava se s izborom koji je od tada ostao u suštini isti. Od tog osovinskog vremena disidentstva pa naovamo gnevni ljudi raspolažu epo­ halnom alternativom između makavejevske i apokalip­ tičke opcije, ukratko rečeno: između sekularnog antiimperijalističkog ustanka i religijske ili parareligijske nade da će propasti čitav sistem - raspolažu alternativom ko­ joj je moderna samo dodala treću, doduše presudnu, mogućnost: mogućnsot reformističkog, na srednji rok sračunatog prevazilaženja istorijskih loših prilika primenom liberalno-demokratskih procedura. Nema potrebe da objašnjavamo zašto je treća opcija jedina dugoroč­ no perspektivna strategija za civilizaciju. 139

Peter Sloterdijk

Sa stanovišta stvaranja skladišta gneva, prethrišćansko verovanje u apokalipsu vrlo je značajno u trostru­ kom smislu: prvo, ono ukida tradicionalnu političku teologiju božjeg gneva, koja je počivala na izjednača­ vanju istorije zavetnog naroda i istorije krivičnog suda. Drugo, akumulirane količine gneva ono vraća iz božjeg arhiva u političke centre moći - zbog čega u najavlje­ nim strahotama kraja sveta zemaljske agencije srdžbe besne jedna na drugu, besne sve dok se uništenje sveta i samouništenje potpuno ne poklope (tu se, po prirodi stvari, javlja ideja „svetskog rata"). I na kraju, iznad ze­ maljske ravni sukoba ono uvodi uređenu međuzonu anđeoskih sila i demona, koji vode suptilni svetski rat na nebu, s one strane ljudske apokaliptičke borbenosti. Na frontu tog nebeskog rata, pobunjeni anđeo pun ponosa - Satana, Lucifer, Iblis, ili kako se već zo­ ve - ulazi u istoriju ideja da bi sebi za naredni jedan i pô milenijum obezbedio glavnu ulogu. Ovde ćemo se zadovoljiti napomenom da je Đavolovo rođenje iz du­ ha apokaliptičkih borbi demonâ presudno za buduću istoriju agencija gneva. Njegova pojava suštinski menja topologiju onostranosti. Gde god ima davolâ, tu su i nji­ hove rezidencije. Gde god se nasele đavoli, tu nastaju paklena mesta - drugim recima, nastaju arhivi krivice u kojima se količine gneva i impulsi osvete čuvaju ra­ di stalnog ponavljanja. Danteovom geniju treba Evro­ pljani da zahvale za saznanje da su u tom režimu arhiv i pakao jedno te isto. Svaki krivac tamo večito gori u sopstvenom dosijeu. Personifikacijom gneva u liku velikog smutljivca „ја sam duh koji stalno poriče" - stvorena je centrala gneva iz koje će sve do početka prosvetiteljstva dolaziti bezbrojni impulsi. Postavši nadležan za stvari ljudske 140

Gnev i vreme

timotike, Đavo je u najvećoj meri podupro hrišćansko odbacivanje ljudske potrebe-za-priznavanjem, bor­ benosti i sklonosti nadmetanju - superbia! ira! invidia! [Gordost! Gnev! Zavist!] Pa ipak, njegov lik je dao naj­ upečatljiviji izraz svetske dominacije gneva.Tvrdnja da je Đavo gospodar ovog sveta pokazuje nam kolike su njegove nadležnosti. Ustupanje sveta đavolskoj upravi i s-tim-nužno-povezana dijabolizacija timotičkog bili su praćeni uzdizanjem božje slike i srozavanjem ljud­ ske sfere: otkako su božji timotički impulsi velikim delom izmešteni u dijabolički epicentar. Bog se potpuno uzdiže u najsublimnije sfere. Sada se krug božanskih svojstava mogao sasvim zatvoriti oko najsublimnijih arkanuma - kao što pokazuje nebeska ruža u najvišoj odaji Danteovog Raja. Od nekadašnjeg gneva se u sa­ mom Bogu zadržava samo onoliko koliko je potrebno za potvrdu njegove„slave". Cena za to oslobađanje Boga od uloge izvršioca svog gneva jeste pojava razvijenog protivsveta zla. Taj svet nije mogao da ima punu ontološku samostalnost - inače bi se morala priznati egzistencija protivboga ili drugog principa, što je nemoguće u okviru monoteizma. Ali i u svom podređenom položaju zlo ima dovoljno moći da stekne dovoljno poštovanja kao iz­ vor mnogih nevolja. Od tada su odnosi između Boga i suprotnih snaga određeni dijalektikom subordinacije i pobune. Oba impulsa karakteristična su za svet u ko­ jem se hijerarhija razvila u dominantnu formu mišljenja i života. Samo u svetu u kojem je sve hijerarhijski sređe­ no moglo je da važi tumačenje zla kao pokušaja da se izokrene poredak, tumačenje koje ne samo da karakteriše hrišćansku sliku Satané nego nastavlja da živi i u Ničeovoj kritici resantimanskih izokretanja. 141

Peter Sloterdijk

Za naš problem bitno je što se pronalaskom zla - kao figure i regiona - otvaraju potpuno nove mogućnosti uskladištavanja i primenjivanja gneva. Carstvo zla, zato što mu je porasla moć, dobija raznovrsnost i šarolikost koje su jedinstvene u istoriji ideja i strahova. Kao što smo već videli, didaktička, terapeutska i majestetičkopolitička upotreba straha nije bila nepoznata starijem monolatrijskom i monoteističkom religijskom životu. Ali tek od trenutka pojave zla u hrišćanskoj teologiji može se govoriti o zajedničkoj istoriji religije i terora.

Posude gneva, paklena skladišta: o metafizici finalnog deponovanja Ova psihoistorijska razmatranja završićemo kratkim rezimeom koji se odnosi na doktrine o božjem gnevu i na odgovarajuće figure đavoljeg gneva. Kao što smo napomenuli, i za jedno i za drugo polazna tačka jeste apokaliptika iz seleukidske epohe, kada je kod Azidejaca jasno formulisan dramatični koncept neposredno predstojećeg kraja sveta. Preduslov za stvaranje tog no­ vog religijskog arhetipa bila je produbljena individua­ lizacija vere. Takvo pomeranje naglaska bilo je nužno s obzirom na politički i društveni horizont koji nije poka­ zivao ni najmanji znak spoljašnje promene nabolje. Apokaliptika je religijska forma odricanja od sveta koja je mogla da nastane jedino u situaciji u kojoj su se pojedinci i grupe osećali samo kao nemoćni posmatrači sukobâ između superiornih sila. Ima dobrih razloga za tezu da je pronalaženje gledaoca u antici okončano je-

142

Gnev i vreme

vrejskom apokaliptikom: iako su Grci stvorili pozorište i stadion, kojima su Rimljani dodali krvavu gladijatorsku borbu u areni, tek se zahvaljujući apokaliptičkoj ideji o završnoj igri haotičnog sveta razvila vrsta gledanja koja uveliko prevazilazi prisustvovanje umetničko-kultnim ili sportsko-okrutnim prizorima. Apokaliptičari su pronašli ironiju koja seže dublje ne­ go Sokratova. Oni zamišljaju da se slažu s Bogom, koji sa svetom namerava da učini nešto sasvim drugačije nego što to žele njegova zemaljska deca. Deo te ironije jeste odbacivanje postojećih vrednosti. Posledica apokaliptičkog osećanja jeste odustajanje od svakog vida spiritualnog investiranja u„ovaj svet"18(u međuvremenu, politič­ ki apokaliptičari i anarhistički milenaristi, o kojima ćemo govoriti kasnije, aktivno rade na pogoršavanju situacije). Pošto je vernik povukao svoje afektivne investicije iz sve­ ta, on svet prepušta njegovom tobože nezaustavljivom toku - svet se primiče uskoro-predstojećem kraju. Prisu­ stvovati takvom događaju znači postati posebna vrsta pozorišnog posetioca. Među svim mogućim prizorima propast sveta jeste jedini za koji se ne moramo poseb­ no potruditi da bismo dobili dobro mesto. Dovoljno je roditi se tokom poslednjih dana čovečanstva i znati da se radi o poslednjim danima, pa da se stalno sedi u pr­ vom redu. Koje tu zauzeo mesto, može biti siguran da će zadovoljiti svoje antiimperijalne, antikosmičke, antiontološke resantimane, osim ako komad ne počne da se odvija suprotno očekivanjima gledalaca. 18 O metafizičkim implikacijama govorne figure „ovaj svet" (ili „ovaj život") up. Peter Sloterdijk, ,,lst die Welt verneinbar? Dber den Geist Indiens und die abendlandische Gnosis" u Weltfremdheit, Frankfurt 1993, naročito odeljak I: „Fingerspitzengedanken", str. 220-233.

143

Peter Sloterdijk

Nada apokalipticarâ može se svesti na jednostavnu i preteranu pretpostavku: da će pre ili kasnije, u svakom slučaju za svog života, doživeti propast „ovog sveta". Njihovu inteligenciju stimuliše zadatak čitanja znakova koji najavljuju jako-priželjkivanu katastrofu. Iz te sklo­ nosti nastaje mišljenje koje daje dijagnoze zasnovane na apokaliptičkim pretpostavkama, mišljenje koje stva­ ri pretvara u znakove, a znakove u znamenja - matrica svake„kritičke teorije". Životnim osećanjem apokalipti­ carâ dominiraju groznica iščekivanja i radosna nesanica onih koji zamišljaju da će svet biti uništen, a da će oni sami biti pošteđeni. Zato apokaliptičari mogu da zane­ mare gotovu svu zemaljsku bedu, ali ne mogu da zane­ mare jednu stvar: da svet odbija da sledi svoju sudbinu i da bude uništen. Ono što odbija da propadne jednog će se dana nazivati „postojećim". Mana sveta je što on opstaje. Otuda geslo među upućenima: „Katastrofa je što to i dalje ide na taj način." Ako apokaliptika pretrpi neuspeh, početak carstva božjeg mora se pomeriti, a ona neminovno doživljava neuspeh ako se predugo čeka najavljeni dan gneva. U tom slučaju osvetnička nestrpljivost sa svetom i nada u ono„što bi bilo drugačije" mora da prave postapokaliptičke kompromise s „postojećim". Hrišćansko doba počinje kada su pronađeni takvi aranžmani. Zato bi sva­ kom uvodu u istoriju hrišćanstva moralo da prethodi poglavlje s naslovom When apocalypticism faits [Kada propadne apokaliptika]. Iz tog poglavlja videlo bi se za­ što su hrišćanstvo i gnosa paralelni fenomeni koji se uzajamno objašnjavaju utoliko što su oboje izvukli sopstvene zaključke iz neprilike da se svet (zašto ga sada jednostavno ne nazvati Rimsko carstvo?) pokazao ot­ 144

Gnev i vreme

pornim na propadanje uprkos žurbi partizana koji žude za njegovim krajem. Na osnovu onog što smo rekli biva jasno zastoje hrišćanstvo isprva nastupalo kao smelo ukidanje akutne apokaliptičke konstelacije kraja vremena i božjeg gneva. U početku je i Isusova poruka maltene očigledno počivala na pretpostavci da Bog više nema strpljenja sa svetom. Otud poruka da je Strašni sud blizu iako su dan i čas još skriveni. U pretpostavku da se na dan svođenja računa veliki deo čovečanstva neće spasiti nije sumnjao niko od onih koji su bili zahvaćeni apokaliptičkom gro­ znicom, ni Jovan Krstitelj, ni sâm Isus, a pogotovo nije sumnjao Jovan, pisac hrišćanske priče o apokalipsi. (U tom smislu, kasniji otac užasa, Aurelije Augustin, nika­ ko se ne može smatrati pronalazačem rđavih dodataka učenju koje je prvobitno bilo dobro po svoj prirodi; on je samo najpažljiviji i najbezobzirniji tumač osnivačkih dokumenata.) Ako je carstvo nebesko blizu, onda je pogotovo blizu katastrofa čijim nastupom ono uspo­ stavlja svoju prisutnost. Od sada se reč„prisutnost" ne može više izgovarati bez straha i trepeta. Pošto je Me­ sija pogubljen, spasonosna katastrofa se izjednačava s trijumfalnim povratkom poniženih. Tako se teza o bož­ jem gnevu može zaoštriti hrišćanskim premisama - a sâm Hristos, kao donosilac mača, na kraju danâ predsedavaće Strašnim sudom. Ako bi bilo dopušteno da se za ličnosti iz svete istorije koristi kategorija originalnosti, nju bi trebalo pri­ pisati onoj Isusovoj inovaciji zbog koje je došlo do in­ genioznog novog datiranja i novog adresiranja carstva božjeg. S bitno novom porukom da carstvo koje dolazi jeste u stvari već stiglo i da od sada svoju stvarnost ima ,,u nama" i„među nama", apokaliptičko napeto iščekiva145

Peter Sloterdijk

nje predstojećeg kraja bilo je i održano i ukinuto, tako da pitanje termina u datom slučaju postaje nevažno - kao što se i dogodilo u pokolenjima posle Isusa. Taj originalni obrt omogućio je najpre Hristovu zajednicu, zatim Pavlovu mrežu misija i, na kraju, hrišćansku crkvu. Sve tri stvari su verzije iste misaone figure koja u pro­ stornom tumačenju daje tezu:„Novi svet se već smestio u starom svetu", dok u vremenskoj perspektivi sadrži stav: „Budući svet već je prisutan u aktuelnom svetu." Da čitav stari svet zaslužuje da propadne, ne srne se ni na trenutak gubiti iz vida uprkos konsolidaciji crkve u sakralnu ustanovu. U tom pogledu hrišćanstvo - kao kompromis između apokaliptike i mesijanskog učenja 0 spasenju - nije ništa drugo nego dugotrajno uvežbavanje revolucije. Usled povezanosti prezentističkih 1adventističkih motiva, prisutnost i udaljenost, sada­ šnjost i budućnost prepliću se na način koji ima nesagledive posledice. Može se reći da se od tada tok dogadajâ nalazi pod uticajem tih predstava o vremenskom obliku adventističkog prezentizma. Ništa ne dolazi što već nije na neki način prisutno. Ništa nije prisutno što ne bi na neki način tek trebalo da dođe. Cena koju je trebalo platiti za istorijski kompromis hrišćana između strpljivosti i nestrpljivosti, ili ljubavi i gneva, bila je, naravno, visoka. Koliko visoka - to može znati samo neko ko je sagledao posledice hrišćanske podele na dve „države", koje se posle Augusti na od­ ređuju, s jedne strane, kao božja zajednica, a s druge, kao zemaljska carstva. Troškovi zaista premašuju sva­ ki zamislivi iznos - oni se već hiljadama godina slivaju na račun protivnika. Pojam „crkvenog poreza" dobija zastrašujuće značenje u svetlu tih dobiti. On označava ne samo ekonomska davanja sekularnih grupa za para146

Gnev i vreme

lelno eklezijastičko društvo već i psihičke terete kojima je plaćena egzistencija crkve i njenog transcendentnog sveta - sveta izvan ovozemaljskog sveta.Tu se s pravom može govoriti o najskupljem transferu u istoriji svetske privrede. Prikažimo shemu operacije: postapokaliptičko hrišćanstvo obezbedilo je svoj opstanak kao crkva tako što je milje svog opstanka, svet ili saeculum, podvrgnulo korenitom obezvređivanju. Da bi Bog dobio svoj posed u crkvenom protivsvetu, primarni svet se morao prepustiti demonu koji je sada nadležan za njega - mo­ rao se prepustiti diabolusu koga crkveni protokol, kao što smo videli, korektno naziva vladarem tog sveta. U izdaji realnog sveta, izdaji koju je ratifikovao Augustin, motivi apokaliptike, gnose i dualizma isprepletani su na vrlo štetan način. Volterova tvrdnja daje istorija čovečanstva isto što i ekscerpti iz anala pakla predstavlja elegantni rezime posledica (ili bar sporednih posledica) hrišćanskog odbacivanja sveta. U našem kontekstu bilo bi neumesno da izlažemo detaljnu istoriju predstava o paklu. U kompleksu hrišćanskih slika pakla ovde je važna samo činjenica da je rastuća institucionalizacija pakla tokom dugog milenijuma između Augustina i Mikelanđela zaokruglila motiv transcendentnog arhiva gneva. Primanje umrlih u tu veliku zbirku jeste metafizička nužnost. Ubuduće niko ne može umreti bez završne provere. Kao što čita­ oci Dantea znaju, transcendentne lokacije podeljene su na tri kategorije: pakao uništavanja, pakao pročišćenja i raj, a smeštanje pridošlica u odgovarajuću sekciju re­ zultat je vrhovnog sudijskog sortiranja. Sva tri odeljka imaju arhivski karakter. Dok su pakao uništavanja i raj statički arhivi u kojima dominira večna prisutnost gne147

Peter Sloterdijk

va odnosno blaženstva, pakao pročišćenja je dinamičko međucarstvo u kojem velika gomila srednjih grešnika, po tačnoj meri svojih brižljivo protokolisanih ogrešenja, prolazi kroz sedmofazno pročišćavajuće mučenje (u skladu sa sedam smrtnih grehova), da bi konačno stigla do vrata raja.

Zašto je traženje razlogâ za božji gnev na pogrešnom putu Hrišćanske zablude Nimalo nas ne iznenađuje stoje novozavetno prekodirani didaktički komad o božjem gnevu zahtevao dodatna objašnjenja već u vreme prvih hrišćanskih zajednica. Pošto je hrišćanstvo u svojim prvim propa­ gandnim spisima predstavljalo sebe kao religiju ljubavi prema neprijatelju, praštanja, odustajanja od osvete i srdačne uključivosti, protivrečnost između njegove pri­ jateljske poruke i njegove furiozne eshatologije vrlo je brzo izazvala uznemirenje. Istaknuto mesto apokaliptičkih pretnji u zbirci autentičnih Isusovih govora uči­ nilo je konflikt neizbežnim. Čak i ako se ne slažemo s mišljenjem Osvalda Špenglera da Isusove pretnje pred­ stavljaju njegov stvarni duh na najautentičniji način,19 ne može se negirati da apokaliptički bes daje karakte­ rističan ton njegovim govorima. 19 Oswald Spengler, Der Untergang des Abendlandes. Umrisse einer Morphologie der Weltgeschichte, München 1972, str. 818 i dalje (Osvald Špengler, Propast Zapada, Utopija, Beograd 2003, prevod Vladimir Vujić).

148

Gnev i vreme

Tako se već u najstarijim teološkim dokumentima novog pokreta, u Pavlovim poslanicama, nimalo slučajčno raspravlja o toj dilemi. I kasniji tumači gneva, na čijem su čeluTertulijan i Laktantije, prihvataju se za­ datka da božji thymos odnosno božji orgé [bes] učine kompatibilnim s ostalim božjim osobinama. Tri crvene niti provlače se kroz ponuđena tumačenja, niti koje, po mišljenju autora, treba samo ispravno odmotati pa da se razume zašto je hrišćanski Bog ne samo potencijalno sposoban za gnev nego se i aktuelno mora ljutiti. Sva­ ka od tih niti odgovara jednom od osnovnih teoloških pojmova: prva objašnjava implikacije božje svemoći, druga - implikacije božje pravednosti, a treća - impli­ kacije božje ljubavi. Iz svake te niti, kako tvrde teolozi, može se sa zadovoljavajućom evidentnošću objasniti zašto je gnev deo spektra božjih osobina. Međutim, nužnost božjeg gneva ne može se ubedljivo opravdati u okviru teologije. Ona nikako ne proističe iz božjih„osobina", o kojima se ionako, kao što je to ne­ gativna teologija oduvek znala, može govoriti samo na posredan, analoški način. Šta se zaista postiže tezom o gnevu, može se prikazati isključivo funkcionalnom ana­ lizom koju bi trebalo izvesti u metateološkoj perspekti­ vi ili u jeziku psihopolitologije. U stvari, sa hristijanizacijom božjeg gneva stvorena je transcendentna banka za deponovanje odloženih ljudskih timotičkih impulsa i odloženih osvetničkih projekata, čiji globalni dizajn leži izvan pojmovnog horizonta bančinih služebnika. Štaviše, nameštenici i nisu smeli shvatiti način funkcionisanja banke zato što su se transcendentni poslovi vraća­ nja dugova mogli obavljati samo u modusu naivnosti. Banka je te poslove obavljala u formi govornih akata, koji naglašavaju kako egzistenciju božjeg gneva tako 149

Peter Sloterdijk

i razloge da se taj gnev shvati ozbiljno. Takvi akti mo­ raju, naravno, da se izvode bona Ude [dobronamerno], jer je to jedini način da deluju kao pretnja. Preterivanje je bitni deo tog delovanja, dok bi i najmanja ironija sve upropastila. Govori o božjem gnevu predstavljaju se u brizi za duše kao upečatljive propovedi. Sa stanovišta teologije, te propovedi su dogmatski diskursi kojima se dokazuje stav katoličke ontologije da je realno po­ stojeći pakao nužna institucija koja se nikako ne srne isključiti iz celine stvarnosti. Iz te perspektive gledano, veze između pakla i celokupnog plana stvaranja sve­ ta još su tešnje nego veze između Banco Ambrosiano i Vatikana. Sve teološke dedukcije gneva sastoje se od pseudoargumenata koji su samo od psihoistorijskog značaja i koji tek u svetlu funkcionalne analize dogmi postaju razumljivi, mada su neki od njih reformulisani još u dva­ desetom veku i ponuđeni kao najnoviji rezultati teolo­ ške sofistike. U takvoj narušenoj perspektivi oni su još uvek poučni jer daju uvide u mračnije zone istorijske antropologije, naročito u moduse stvaranja sveta kod homo hierarchicusa, u psihologiju dobrovoljnog rop­ stva, u mentalnu dinamiku ontološkog mazohizma, u ekonomiju resantimana i u opšte kulturnoekološke uslove očuvanja gneva. Samo vera pruža utočište trima stereotipnim de­ dukcijama gneva - onima iz božje svemoći, božje pra­ vednosti i božje ljubavi. Ali na otvorenom polju logičke provere one brzo propadaju. Već i najstarije svedočanstvo o hrišćanskoj zbunjenosti u pogledu predikata gneva pokazuje svu krhkost temelja. Poznato je da je Pavle u devetom poglavlju Poslanice Rimljanima zapi­ sao prvu hrišćansku reč u odbranu božjeg gneva - i to 150

Gnev i vreme

povodom neprijatnog otkrića koje se, samo što se bilo došlo do njega, istoga časa moralo prikriti: otkrića, na­ ime, da božanska svojstva svemoći i pravednosti nisu kompatibilna. Ta opasna nekompatibilnost uočava se u trenutku kada se preispitaju ontološke implikacije pojma božje svemoći. Pri tom se pokazuje da apsolutna moć stvara mogućnost slobodnih odluka (s ljudskog stanovišta: mogućnost proizvoljnih odluka) koje se ne mogu sve­ sti na racionalna i opšteprihvatljiva merila - inače bi Bog bio samo sekretar pojma što ga ljudski um stvara o njemu. Prema tome, slobodna božja svemoć odgo­ vorna je za mnogo više stvari u svetu nego što ih obja­ šnjava princip pravednosti. Primera za to ima dosta u Starom zavetu i apologetskoj literaturi. Bog zaista voli Jakova, a lsava mrzi; ako su izvori pouzdani, on više voli Izrailj i napušta Egipat kažnjavajući faraona. Naravno, u svakom od tih slučajeva on je mogao i drugačije da postupi. Međutiim, postupio je kako je postupio. Ali zašto? Jedini tačan odgovor glasi (po Pavlu i po njegovim mnogobrojnim sledbenicima) da, kada je reč o božjim odlukama, pitanja se ne postavljaju. Ko si ti, čoveče, da se raspravljaš s Bogom? Sa stanovišta arhitekture pogleda na svet, Bog je upravo ono što funkcionalisti nazivaju temeljem kontingencije: kod tog temelja zavr­ šavaju se svi logički regresi. Intelekt može da se odmori kod poslednje informacije: božja volja i slučajnost ko­ incidiraju u beskonačnosti. Tu ponovo susrećemo gorepomenutu tajnu diskriminacije, susrećemo ono što teolozi tihim glasom nazivaju mysterium iniquitatis [taj­ na nepravednosti], I zaista, o svemoći možemo govoriti samo ako se ona izražava u apsolutnoj slobodi diskrimi­ 151

Peter Sloterdijk

nacije ili davanja prednosti. Ako se ta sloboda ostvari, očekivanja ljudi da se s njima pravedno i jednako po­ stupa gube svaki osnov. Svemoć znači nepravednost u oblasti apsolutnog. Pavle odlično razume implikacije svoje teme. Zato on vidi opasnost po onaj drugi nužni atribut Boga - po pravednost. Pošto Bog ne može biti nepravedan, mora se priznati da njegova svemoć s vremena na vreme zasenjuje njegovu pravednost.Tako u devetom poglavlju (19-23) Poslanice Rimljanima Pavle piše o tradicional­ noj istini daje sâm Bog tvrdokornom učinio (obdurore) dušu faraonovu:„Reći ćeš mi: Zašto onda ukorava? Jer ko se suprotstavio volji njegovoj? // A ko si ti, o čovječe, da se prepireš s Bogom? Zar rukotvorina govori maj­ storu svome: zašto si me tako načinio? / / Ili zar lončar nema vlasti nad glinom, da od iste smese načini jedan sud za čast, a drugi za sram? / / A šta ako Bog, hoteći da pokaže gnjev svoj i da objavi moć svoju, podnese sa velikim strpljenjem sasude gnjeva, koji su spremljeni za propast. / / Da bi objavio bogatstvo slave svoje na sasudima milosti, koje pripravi za slavu..." Dvosmislenost je očigledna. Apostolu je potrebna Tvorčeva svemoć da bi objasnio nejednako postupanje s ljudima; on mora da ističe božju pravednost, kao i ljubav božju, da bi ublažio nepodnošljivost te svemo­ ći. Lako je razumeti da se u tom kretanju-tamo-amo gubi objašnjenje božjeg gneva. Jer ako je bezbroj lju­ di stvoreno da budu sasudi gneva, logički se to može opravdati samo zaključkom da gnev prethodi svojim povodima ili uzrocima. Bog se u neku ruku gnevi već i pri samoj pomisli da bi mu jedno od njegovih još nestvorenih stvorenja moglo jednog dana da uskrati po­ štovanje; pa ipak, on stvara takve sasude nepoštovanja 152

Gnev i vreme

da bi im zatim pokazao svoj pravedni gnev. Ko se onda još zapita otkud gnev prema okorelom grešniku pre nego što se taj za greh predestinirani grešnik i rodio, neka proveri nije li on sasud koji je osuđen da bude razbijen. Rešenje zagonetke nalazi se u rečniku autora Po­ slanice, naročito u stihovima 9, 22 i 9, 23. Tu se nagla­ šava božja „slava" (potentia, divitas gloriae), a i božja volja da „objavi" (notam facere) svoju moć i slavu i da ih „pokaže" (ostendere).le izraze treba shvatiti doslov­ no. Božji posao s gnevom temelji se na nužnosti da se sposobnost izražavanja gneva pokaže na najjači način. Po svojoj dubinskoj strukturi, taj posao je „ostentativan" - može se održati samo kao performans moći, kao demonstracija sjaja i slave. Ali šou gneva osuđen je da bude preludijum za glavni program koji se stalno odlaže. To je u skladu s aspektom pretećeg ponašanja koji retko kad nedostaje i u profanim ispoljavanjima gneva. U performansu gnev najavljuje da će sve biti još mnogo gore. Gnev je sâm po sebi afekt koji teži da sebe pokaže, da ostavi utisak, i to počev od nivoa ani­ malne ekspresivnosti, što uostalom ističe već Seneka u spisu Ognevu, kada govori o nemogućnosti da se poti­ snu fizički simptomi gneva. Svako osujećivanje njegove inherentne težnje da se pokaže dovodi do pomeranja njegove energije. U datom slučaju dolazi do pomeranja s ljudskog na božanski nivo. U meri u kojoj hrišćani interiorizuju zabranu gneva i osvete, zabranu koja im je nametnu­ ta, kod njih se razvija strasno zanimanje za božju spo­ sobnost da bude pun gneva. Oni uviđaju da gnev je ­ ste povlastica koje su se odrekli u korist onog jedinog Gnevnog. Utoliko je intenzivnija njihova identifikacija 153

Peter Sloterdijk

s njegovom slavom koja će se pojaviti na dan gneva. Hrišćani nikad nisu u stanju da zamisle svu silinu bož­ jeg gneva jer tek na taj dies irae [dan gneva] mogu da prekrše sopstvenu zabranu gneva kako bi se nagleda­ li poslednjeg prizora. Nije slučajno sto je zamišljanje Strašnog suda postalo pardigmatična tema hrišćanske imaginacije. Druge dve dedukcije božjeg gneva, ona iz božje pra­ vednosti i ona iz božje ljubavi, isto tako brzo vode nas u protivrečnosti i pogrešno zaključivanje. Prosto ukazi­ vanje na princip proporcionalnosti dovoljno je da po­ kaže kako se božji gnev ne može izvesti iz pravednosti. Taj princip služi kao regulativna ideja u oblasti onog što se smatra pravednim i prikladnim: za konačnu kri­ vicu nikad se ne dobija beskonačna kazna. Ali, pošto se upravo takve kazne koriste kao pretnja, bezmerna nepravednost božja (dakle, još jednom: božja svemoć) upotrebljava se da se demonstrira božja pravednost. Promašaj tog argumenta je očigledan. I kod njega je jedino prelaz u performativni registar odgovoran za in­ tenzifikaciju teologije gneva. Ništa, zaista, ne ostavlja jači utisak od zamišljanja božjih terrores [strahova] - a oni ulaze u igru čim se predstava o nepodnošljivim mu­ kama poveže s idejom večnosti. Gnev, koji se zamišlja kao posledica pravednosti, sledi u stvari autoritativnu političku logiku. Ta logika se ovaploćuje u imaginar­ nom pozorištu surovosti koje za večnost čuva ono što se u vremenu ne bi moglo podneti nijedan sekund. Otud veliki značaj vatre za terrorperpetuus [neprekidni strah]. Već-prvim-hrišćanima-očigledna psihopolitička nužnost da se Bog predstavi na vrhuncu njegove spo­ sobnosti za gnev bila je malo-pomalo pothranjivana teološkim argumentima - najotvorenije svakako kod 154

Gnev i vreme

velikog polemičara Tertulijana, koji se nije nimalo us­ tezao kada je obećavao da će na onom svetu potpuno zadovoljena biti žudnja za osvetom podsticana odrica­ njem od osvete. Više o tome biće reći malo kasnije. Ostaje još da se nešto kaže o dedukciji božjeg gneva iz božje ljubavi. I u toj vezi zanimljive su samo forme njenog neuspeha, jer tu posebno pada u oči dinami­ ka resantimana odgovorna za čitavo područje. Počev od Laktantija, apologeti teoreme o gnevu izvodili su iz božje ljubavi zaključak o božjoj neravnodušnosti prema čovekovom ponašanju, pa su na osnovu toga tvrdili da u božjem afektivnom životu postoji bipolarnost. Ako Bog ne bi mrzeo bezbožne i nepravedne, ne bi mogao da voli bogobojažljive i pravedne. Bog je, dakle, gnevan, što se moralo dokazati. Ko neće da gubi vreme na psihološku naivnost te teze, može videti da izvođenje gneva iz božje ljubavi propada i u ambicioznijoj varijanti, koja je, štaviše, go­ tovo savremena. Hans Urs fon Baltazar doktrinu o bož­ jem gnevu direktno povezuje s najvišim hrišćanskim theologoumenonom, to jest s učenjem o Trojstvu, tako što ravnodušnost ljudi prema trinitarnoj ljubavnoj ko­ munikaciji tumači kao uvredu božje časti, a samo gnev jeste adekvatan odgovor na tu uvredu. Želju Svemoć­ nog da sve ljude uključi u poruku svoje ljubavi treba isprva shvatiti kao znak velikodušnosti. Ta ljubav, među­ tim, postaje sumnjiva kada je prati zahtev za magičnom penetracijom, a odbacivanje tog zahteva predstavlja uvredu Trojstva. U tome se vidi, ne baš prikrivena, polno-mitološka spekulacije po kojoj jedino Bogu pripada muškost, a svi ostali učesnici u svetskoj komediji mora­ ju prihvatiti ženske pozicije - pod pretpostavkom da nisu religiozno frigidni. Pojam uvrede jasno pokazuje 155

Peter Sloterdijk

kako gruba regulatorna naivnost laktantijevske teologi­ je gneva prelazi u prefinjenu erotodinamičku naivnost polumoderne teopsihologije. Balzatar, najznačajniji tim otičar među teolozima dvadesetog veka, mudro naglašava božju čast: iz tog pojma sledi pre svega mogućnost da Boga koji voli vređa stvorenje koje ne voli ili je usmereno na druge vrednosti - što je u neku ruku apsurdno; s druge strane, dimenzija božjeg „narcisizma" i njegova težnja k slavi toliko se naglašava da to potvrđuje našu funkcional­ nu teoriju gneva. Po Baltazaru, Bog ima hronične po­ teškoće s nametanjem svoje slave, pošto ona oduvek ima okultnu stranu. Kako ono što je neupadljivo može ujedno svedočiti o božjoj slavi? S obzirom na tu kom­ plikaciju, opet se može izgraditi most prema psihopolitičkom tumačenju božjeg gneva: on, taj most, nastaje iz prinude da predstavlja moć koja izrasta iz nemoći. Mora se, u vidu rezimea, reći da se celokupno polje teza o božjem gnevu - uključujući i jezive eshatološke opise - može rekonstruisati samo u svetlu timotičke ekonomije. Biblijska i sholastička opravdavanja razgnevljenog Boga mogu da se zanemare zbog njihove logič­ ke nedoslednosti. U stvari, naziv „bog" u tim rasprava­ ma treba shvatiti samo kao oznaku mesta za skladište ljudskih ušteda gneva i zamrznutih želja za osvetom. Gnevni Bog nije ništa drugo nego upravnik sekular­ nih uloga resantimana koji se čuvaju kod njega ili kod njegovih podređenih dijaboličkih izvršilaca kako bi bi­ li spremni za kasnije podizanje. Ulozi nastaju, sjedne strane, usled osujećenih impulsa gneva, impulsa čije je oslobađanje sprečeno spoljašnjim okolnostima, a s dru­ ge strane, usled moralnih činova kao što su odustajanje od osvete ili opraštanje. U tom kontekstu božja slava 156

Gnev i vreme

služi kao garancija njegove poslovne sposobnosti kao upravnika i čuvara blaga. Ako ga smatraju gospodarem istorije, onda je to zato što istorija uključuje upravo one funkcije pamćenja bez kojih se ne bi mogla obezbediti stabilna veza između uplate i isplate ülôgâ gneva. Motiv dies irae nikad ne bi bio psihoistorijski efika­ san ako predstava o velikom danu plaćanja ne bi logički bila tesno povezana s komplementarnom predstavom o dugom periodu štednje. Štaviše, ono što se nazi­ va „istorijom" merodavnu koherentnost dobija samo označavanjem perioda tokom kojeg deponovane koli­ čine gneva i intenziteti osvete zadržavaju istu vrednost. Danu gneva moraju prethoditi dovoljno dugi periodi štednje gneva i deponovanja osvete. Istorija je most između prvih uplata i isteka svih rokova.Tokom tog pe­ rioda postoji stroga zabrana inflacije. Sa stanovišta kriti­ ke morala, inflacija znači pramenu vrednostî, a upravo tu pramenu treba sprečiti. Pod pretpostavkom da je Ničeova interpretacija tačna, istorijski hrišćani zaista su često osećali veliku resantimansku napetost. Oni su morali da odbace sva­ ku promenu vrednostî koja bi devalvirala istorijski-akumulirane ülôge gneva u transcendentnoj banci. Pošto su, međutim, teolozi imali stvarnu predstavu o neizbežnosti promene vrednosti i o nužnosti slabljenja impul­ sa gneva i osvete, kompenzovali su opasnost inflacije premeštanjem kazni u večnost.Tvrdeći da će sve velike paklene kazne važiti večno, obezbedili su da istorijskiuslovljeni gubici ili obezvređenja gneva ne budu pri­ hvaćeni. Ni kuća osvete neće ništa izgubiti. U tom kon­ tekstu, učenje o večnosti kazni, učenje koje je inače naj­ veća mrlja na„ruhu" religije pomirenja, može se shvatiti kao odlično utemeljeni zahtev. Gde se pamćenje krivice 157

Peter Sloterdijk

mora dugo čuvati, pozivanje na večnost je neizbežno. I u dobru i u zlu večnost je utočište resantimana.

Pohvala čistilišta U čast hrišćanskih teologa u vremenu posle sred­ njeg veka treba reći da su počeli osećati nepodnošljivost sopstvenih konstrukcija resantimana. Zato su bili prisiljeni da razmišljaju o ublažavanju ekscesa u svojoj teologiji gneva.To je dovelo do pronalaska čistilišta. Verovatno nećemo preterati ako kažemo da je teologija čistilišta, koja se od jedanaestog veka brzo širila, prava hrišćanska istorijska inovacija. Njome ne započinje sa­ mo epohalna strukturna promena u preradi resantima­ na, zahvaljujući njoj nastaje i nova logika prelazâ - na­ staje teorija druge prilike i trećeg mesta. Ko se potrudi da prouči te uveliko zaboravljene, mada dobro istra­ žene fenomene,20 pronaći će u posredničkim oblicima procesne logike gotovo sve što se u dvadesetom veku podrazumeva pod Merlo-Pontijevim nejasnim izrazom „avanture dijalektike". Posle svega što je rečeno, nedvosmislena je potre­ ba za trećim mestom - za mestom između pakla i raja. Za razliku od seljaka i kaluderâ ranog srednjeg veka, kojima je humilitas [poniženje] postao druga priroda,

20 U ovom kontekstu najvažniji su radovi Žaka Le Gofa. Up. Jacques Le Goff, Die Geburt des Fegefeuers. Vom Wandel des Weltbilds im Mittelalter, München 1991 (Žak Le Gof, Nastanak čistilišta, IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/Novi Sad 1992, prevod Ivanka Pavlović).

158

Gnev i vreme

građanstvo, koje se ponovo javlja, postavlja i na reli­ gijskom polju timotičke zahteve koji se više ne mogu uskladiti s terorom podređivanja alternativi spasenja ili prokletstva. Hrišćanski građani ponovo procvetalih evropskih gradskih kultura na početku visokog sred­ njeg veka bili su prvi koji su se uverili u neprihvatljivost nasleđenih eshatologija. Kod njih se najpre pojavila po­ treba da oštricu problematičnog binarnog izbora izme­ đu blaženstva i večitog prokletstva otupe tako što će uvesti prelaznu stanicu između ta dva pola. To otupljivanje bilo je utoliko nužnije što se eshatološke pretnje nisu upućivale pretežno nehrišćanima, pripadnicima genfesa,„paganima", bezbožnicima, već manje-više po­ božnim stanovnicima hristijanizovane Evrope. Koliko je patristička eshatologija bila stroga prema nehrišćanima, za koje se mislilo da zaslužuju osudu, može se videti u polemičkim spisima kartaginskog cr­ kvenog oca Tertulijana (oko 155 - oko 220), naročito u njegovoj raspravi O javnim priredbama, lako neugodan dokument doslednog hrišćanskog mišljenja za istoričara dogmi, ta rasprava je važno svedočanstvo za eks­ terno tumačenje metafizičkih strategija prerađivanja gneva. U njoj je veza između ovozemaljskog odricanja i onostranog zadovoljstva opsceno jasna - nije nimalo slučajno što su u svojim analizama resantimana Niče i Šeler eksplicitno ukazivali na taj spis. Nabrojavši još jed­ nom razloge zbog kojih hrišćani nemaju šta da traže na paganskim priredbama (pre svega zato što su pozorišta mesta gde se okupljaju demoni), Tertulijan neuvijeno govori o kompenzaciji na nebu za ovozemaljsko odri­ canje. On zna da će rimskim hrišćanima biti poteško da se odreknu „priredaba". Trke dvokolica u cirkusu, opscenosti u pozorištu, glupe vežbe ugojenih atleta na sta159

Peter Sloterdijk

dionu, a pre svega fascinantne grozote u areni - sve to je predstavljalo svakodnevnu zabavu rimskog društva. Tertulijan, međutim, nudi kompenzaciju za neposvećivanje rimskih priredaba. Ovozemaljskim predstavama suprotstavlja se božanska komedija koja ne samo da zadovoljava radoznalost gledalaca već i naglašava performativni karakter božje slave pomoću eksplicitnog demonstriranja osvete. Šta će spašenim dušama biti najveća satisfakcija na nebu? Moći će da gledaju izvr­ sno izvršavanje kazni: „30. A kakav nam prizor uskoro predstoji - povratak Gospoda koji se sada više ne dovo­ di u pitanje, koji je sada ponosan, koji sada trijum fuje!... Uslediće i drugi prizori, onog poslednjeg dana suda ... Čemu tada da se divim? Čemu da se smejem? Čemu da se radujem, čemu da se veselim dok gledam, dok gle­ dam tolike kraljeve ... kako glasno jecaju u dubinama tame?... Koga još vidim? One mudre filozofe kako crve­ ne pred svojim učenicima koji zajedno s njima gore.... Tragedije će se čuti još bolje jer su pesnici u sopstvenoj nesreći još glasniji; glumci će biti vidljivi - usled vatre biće još gipkiji; videće se kočijaš s trka kako sav crven stoji na kolima u plamenu ... osim ako neću ni tada da vidim te ljude, jer mi je draže da neprekidno gledam one koji su besneli na Gospoda.... Koji pretor ili konzul ... može to da ti ponudi svojom darežljivošću? Pa ipak, sve nam je to na neki način već pred očima, jer duh za­ hvaljujući veri može to da zamisli."21 Tertulijanove reći vrlo su važne jer se u njima vidi rani stadijum prerade gneva u postapokaliptičkom stilu - stadijum kada još nije bilo unutrašnje cenzure protiv 21 Tertullian, De spectaculis/Über die Spiele, latinsko/nemačko izdanje, Stuttgart 2002, str. 83-87.

160

Gnev i vreme

otvoreno pokazanog uživanja u zamišljenim grozota­ ma. Više od sto godina kasnije crkveni otac Laktantije još će jednom pričiniti sebi zadovoljstvo da u svom spi­ su 0 smrtiprogonilaca stvarne strahote rimskog odno­ sa prema hrišćanima premaši imaginarnim strahotama eshatološke osvete. Oba autora otvoreno naglašavaju osnovnu teatralnu crtu onostrane osvete. Poznato je da je Tertulijan i prvi teolog hrišćanskog odricanja od osvete.22On obećava da će suspendovani gnev bezgra­ nično zadovoljiti želju za posmatranjem osvete na dru­ gom svetu, i tako striktno primenjuje postapokaliptičku shemu tek-onda-a-ipak-već-sada. Taj aranžman se zasniva na pravnoj koncepciji od­ ricanja od osvete: ko se sada i ovde odriče od osvete, mora se pouzdati u Boga kao u opšteg osvetnika, koji vodi tačno knjigovodstvo. Onome ko ne posećuje uz­ budljive priredbe na ovom svetu, mnogo uzbudljivija predstava biće prikazana na onom svetu. Prizorom večnih muka potpuno se zadovoljava želja apokalipticarâ da se ceo svet pretvori u jednu jedinu priredbu. Tako se sjedinjuju teorija i resantiman. Čisto gledanje dobija oblik čiste kompenzacije. Spašeni ne samo da uživaju u usrećujućem prizoru Boga - oni i učestvuju u poslednjem pogledu-na-svet Boga, koji odozgo gleda na osu­ đeni i uništeni svet. Uvođenjem čistilišta hrišćansko upravljanje gnevom dobija zamah; do toga trenutka, kao što je rečeno, u

22 Up. Nicholas Kwame Apetorgbor, Tertullian:DieRache Gottes und die Verpflichtung des Menschen zum Verzicht aufRache. Die Bedeutung der Théologie Tertullians für das heutige afrikanische Christentum, Hamburg 2004.

161

Peter Sloterdijk

tom upravljanju vladala je primitivna tvrdoća izbora iz­ među prokletstva i blaženstva.Taj zamah omogućila je logička operacija čija se smelost teško može shvatiti u kontekstu modernih teorijskih pozicija. Da bi se uspo­ stavilo onostrano mesto pročišćenja kao treći eshatološki prostor, bilo je potrebno da se uvede procesualni moment u do tada statički i bezvremeno koncipirani nadsvet. Zahvaljujući toj inovaciji srednji segment večnosti bio je vraćen u vreme i pretvoren u pozornicu katartičkog epiloga ovozemaljske egzistencije. Tako je čistilišno postvreme bilo pridodato egzistencijalnom vremenu. Mogli bismo otvoreno reći da ječistilište ma­ trica i obrazac onog što se kasnije nazvalo istorijom one procesne celine koju treba misliti u singularu i u kojoj se čovečanstvo konstituiše kao globalni kolektiv, oslobađajući se korak po korak od tereta svojih lokalnih prošlosti. Ako se čak i u onostranosti odvija pročišćenje, preobražaj,„razvoj", onda mesto pročišćenja postaje la­ tentno istorijsko. Ako se ljudska istorija orijentiše prema pročišćenju (ili napretku), ona latentno preuzima čistilišne funkcije. Na kraju našeg izleta u istoriju religijske prerade gneva u svetu stare Evrope, ukazaćemo na sve veću sličnost čistilišnih praksi i formalnih novčanih transak­ cija. Tom sličnošću može se pokazati da govor o stvara­ nju riznice gneva ne treba shvatiti čisto metaforički; čak se i napomena o prelazu mase gneva iz forme blaga u formu kapitala kojim upravljaju banke može čitati do­ nekle doslovno. Kao što je poznato, pronalazak čistilišta ubrzo je prouzrokovao stvaranje velikog sistema pla­ ćanja unapred za onostrane kazne-čišćenice, sistema poznatog kao trgovina oproštajnicama. Zahvaljujući tim transakcijama papa i biskupi bili su prvi dobitnici u 162

Gnev i vreme

kapitalističkoj novčanoj ekonomiji koja se tada rađala. Luterani se verovatno sećaju daje reformatorova antirimska revnost bila, između ostalog, izazvana i prljavim poslovima sa strahom od pakla, kojima se pothranjivala iluzija da se„indulgencijama" osigurava onostrano bla­ ženstvo. Luterov impuls bio je zaista reakcionaran uto­ liko stoje svoju veru i patos milosti povezao sa strogim povikom „natrag k zasluženom gnevu božjem" (koji je zatim bio, naravno, kompenzovan milošću božjom). Kao borac za ili-ili odluku, Luter je prezirao modernost trećeg puta kojim je krenula katolička crkva uvođenjem novog kreditnog sistema. U tom sistemu, količine bož­ jeg gneva zbog oprostljivih grehova (količine o kojima se moglo pregovarati) ljudi su mogli da smanje plaća­ njem unapred - postupak koji, ne samo površno, podseća na savremenu kupovinu na rate. U tom smislu katolicizam se već bio približio novovekovnom mamonizmu mnogo više nego što će to ika­ da uspeti duhu protestantizma - duhu koji se kasnije toliko pominje i koji je povezan s duhom kapitalizma. Treba, međutim, reći da katoličko stvaranje riznice gne­ va i osnivanje prve opšte banke osvete još ne znače da je tu reč o svim važnim bankovnim funkcijama, jer pod hrišćanskim nadzorom nije bilo moguće da se zalihe gneva pretvore u pravi kapital, u kapital koji se pozajm­ ljuje ili se investira. Na tom nivou hrišćanska eshatologija mogla je da bude samo štedionica. Tek su u devet­ naestom i dvadesetom veku organizacije gneva mogle da pređu na investiranje aktive. Modernost katoličkog sistema indulgencija pokaza­ la se u otvorenosti s kojom je on prevazilazio poslovne granice između stvari ovog i onog sveta. Taj sistem je 163

Peter Sloterdijk

stvorio postupke plaćanja transcendentnih dugova se­ kularnim novcem. U dvadesetom veku ateistički katolik Žorž Bataj podsetiće nas na nužnost opšte ekonomije koja neće ostati pri prometu robe za robu, novca za ro­ bu i novca za novac, nego će, ponovo preko granice između ovog i onog sveta, dodatno uključiti transakcije života sa smrću. Tim ukazivanjem na stimulisanje rane moderne novčane privrede poslom sa eshatološkim strahom završavamo ekskurziju na religijske izvore upravljanja gnevom u staroj Evropi. Mi ne možemo reći ono stoje rekao Dante kada se vratio iz pakla - e quindi uscimmo a rivederde stelle.23 Po povratku u moderno doba vidimo tmurno nebo, nebo prekriveno političkim olujnim obla­ cima. Samo najednom mestu ono je procepljeno.Tamo se vidi crvena zvezda revolucije na Istoku koja nemirno treperi iznad kratkog dvadesetog veka.

23 „... izidosmo da ugledamo zvijezde" (Dante, Pakao, preveo Mihovil Kombol, Beograd 1963, 34,139).

164

3.Timotička revolucija O komunističkoj svetskoj banci gneva Sekira nek im igra po ćeli! Pobijte ih! Pobijte ih!! Bravo: a lobanje su dobre za pepeljare Osveta je ceremonijar. Glad je redar. Bajonet, brauning, bomba... Napred! Požurite! Vladimir Majakovski, 150miliona

Razmišljajući u poreklu, određenju i delovanju bož­ jeg gneva otkrili smo nešto što se gotovo uvek zane­ maruje: postoji grozničava veselost koju pruža jedino apokaliptička teorija. Ta veselost se raspaljuje očekiva­ njem da će na kraju sve biti sasvim drugačije nego što misle oni koji trenutno imaju uspeha. Apokaliptičarev pogled okolnosti i događaje pretvara u jasne nagoveštaje skorog kraja neodrživog starog sveta. A pošto se taj kraj žarko priželjkuje, čak i najmračniji znakovi vremena imaju jevanđelski naboj. Dok se grčka teorija razveseljava idejom da ima udela u bezvrem enoj sli165

Peter Sloterdijk

ci sveta koja pripada bogovim a, apokaliptička teorija opija se idejom da je sve od sada pa nadalje samo deo poslednje predstave. Kada seTertulijan posle svog napada na rimske pri­ redbe posveti razgovorima onih koji su spaseni, pa se zapita:„Čemu da se smejem? Čemu da se radujem, če­ mu da se veselim dok gledam, dok gledam tolike kralje­ ve ... kako glasno jecaju u dubinam a tame...",1onda se u tom povezivanju slike i afekta pokazuje pravo psihopolitičko lice (ili jedno od pravih lica) onog preokretanja pozicije koje će se kasnije nazivati revolucijom. Totalni prevrat s religijskim predznakom prelazi granicu izm e­ đu ovostranosti i onostranosti i zahteva strogo-sim etričnu zam enu između aktuelnog i budućeg položaja. Ko želi pojam revolucije da tum ači u geom etrijskom značenju, može da se zadovolji tim metafizičkim mane­ vrom - i samo tim metafizičkim manevrom. Tertulijan ne dopušta da se posumnja kako će konačni obrt iza­ zvan božjom svemoći bilanse afekata ljudske egzisten­ cije postaviti naglavce:„Neka smo tužni (lugeamus) dok se pagani raduju, da bismo se radovali (gaudeamus) ka­ da oni budu tužni..."2 Simetrija preokreta garantuje sa depozitima gneva pohranjenim kod Boga, a na sudnji dan, kada se ti depoziti podižu, vrši se kosmičko porav­ nanje patnje. Pati u vremenu, uživaj u večnosti; uživaj u vremenu, pati večno. Satisfakcija resantimana ovde se isključivo obezbeđuje anticipacijom buduće zam ene položaja.

1 De spectaculis, str. 83. 2 Ibid., str. 81.

166

Gnev i vreme

Ako revolucija nije dovoljna Kasnije realne „revolucije" samo su na početku bile pokretane idejom o takvoj simetriji. K o je ikad verovao da će poslednji biti prvi, za njega je ostvarenarevolucija stroga učiteljica koja kao vaspitno sredstvo često koristi razočarenje. U svojim Revolucionarnim noćima, pod datumom 13. jul 1789, Restif de la Breton pominje grupu razbojnika iz Fobura Sent Antoana,„strašnu ru­ lju" kojoj u usta stavlja sledeće reči:„Danas je poslednji dan za bogate i imućne: sutra smo mi na redu. Sutra će­ mo mi spavati na dušecima od perja, a oni kojima smo poštedeli život m ogu, ako hoće, živeti u našim mrač­ nim rupama."3 Za nekoliko nedelja istorijsko iskustvo će pokazati da revolucija ne dovodi do zamene stanova između bogatih i siromašnih. Dolazi, doduše, do novog zauzimanja položaja, možda do povećanja broja povlašćenih mesta i atraktivnih službi, ali nikada do zamene mesta izm eđu onog što je gore i onog što je dole, a kamoli do materijalne jednakosti. U najboljem sluča­ ju prevrat širi spektar elitnih funkcija, tako da veći broj ljudi može izvući korist iz novonastale situacije. Osoblje i semantika se menjaju, ali asimetrije ostaju. Da li je to 3 Restif de la Bretonne, Revolutionàre Nachte in Paris, ed. Ernst Gerhards (Brerpen: Manholt, 1989), str. 20. Tokom nemira 1848. g o ­ dine korišćene su slične parole. Aleksis de Tokvil priča o mladom siromašnom poljoprivrednom radniku koji je kao sluga radio u jednoj pariškoj porodici. „Prvog dana pobune, uveče, njegov ga je gospodar čuo kako, dok je raspremao sto, kaže:'U nedelju', a bio je četvrtak, 'mi ćemo jesti najbolje delove kokoškel' Na to je devojka, služavka, rekla: 'A mi ćemo nositi lepe svilene haljine!'" Up. Alek­ sis de Tocqueville, Érinnerungen. Eingeleitet von Cari J. Burckhardt, Stuttgart 1954, str. 211.

167

Peter Sloterdijk

neminovno? Samo nam istraživanje istorije može dati odgovor na to pitanje. Postoje asimetrija samo tehnički termin za nejedna­ kost - a pod egalitarističkim pretpostavkama i za „ne­ pravednost" - sve revolucija od one francuske 1789. praćene su talasima razočarenja i frustracije iz kojih se osim rezignacije i ciničnog napuštanja jučerašnjih ilu­ zija uvek iznova pojavljuju akutne i aktuelne formacije gneva. Iz tih formacija proisticale su za-epohu-tipične aspiracije na proširenu i produbljenu novu inscenaciju revolucionarne drame. Sve od događaja koji su usledili posle juriša na BastiIju ideološka i politička istorija Evrope obeležena je čeka­ njem razočaranih na drugu, istinsku, stvarnu i integralnu revoluciju, koja će naknadno dati zadovoljenje prevare­ nima i zanemarenima tokom velikih dana. Zato je moto protekla dva veka bio: Borba se nastavlja! Upotreba tog mota može se manje ili više eksplicitno dokazati u svim disidentskim pokretima od radikala iz 1792. do antiglobalista iz Sijetla, Đenove i Davosa. Pošto je 1789. pobednički treći stalež uzeo što mu pripada, poželeli su da se namire i tadašnji gubitnici, to jest predstavnici četvrtog staleža isključenog s gozbi buržoazije. Glavna krivica što mnogima nisu pripala bolja mesta obično se nije pripisivala strukturalnom pomanjkanju povlašćenih položaja. Umesto toga birala se argum entaciona strategija po kojoj je kom binacija tlačenja, iz­ rabljivanja i otuđenja bila odgovorna što nema dobrih mesta za sve. Konačnim prevazilaženjem te rđave tri­ jade trebalo je stvoriti svet iz kojeg bi bile proterane oskudica i nejednakost. Prvi put u istoriji čovečanstva ljudi su hteli da stvore pozorište u čijem bi gledalištu postojali samo prvi redovi.

168

Gnev i vreme

U dvovekovnoj tradiciji levice obično se zanemariva­ la činjenica da je podsticaj za društvene utopije samo u maloj meri proisticao iz odluke da se ukinu povlastice vladajuće klase. Doduše, Sen Žist, sm rtonosni anđeo egalitarizma, govorio je da je promena sveta u rukama nesrećnih. Treba li, kako bi se ispoštovao zakon je d ­ nakosti, m anjinu srećnika učiniti jednako nesrećnom kao bednu većinu? Ne bi li zaista bilo jednostavnije od dvadeset miliona Francuza srećni milion gurnuti u bedu nego buditi iluziju da se bednih devetnaest milio­ na može pretvoriti u zadovoljne građane? O d u ve kje m nogo privlačnija bila fantastična ideja da se povlasti­ ce srećnih preformulišu u egalitarne zahteve. Može se tvrditi da je ta operacija originalni doprinos Francuske psihopolitici devetnaestog i dvadesetog veka. Samo za­ hvaljujući njoj bilo je moguće da Francuzi, posle strašne epizode s giljotinom , spasu dušu - iako po cenu privr­ ženosti buntovničkim iluzijama, koje otad koriste goto­ vo svaku priliku da se pojave. U poslednjem trenutku revolucionarna nacija je ustuknula pred ponorom iz kojeg je mamio resantiman protiv srećnih, i skupila je hrabrosti za ofanzivu velikodušnosti u korist nesrećnih. Demokratizacija sreće predstavlja lajtmotiv moderne socijalne politike u Starom svetu, od maštarija ranih socijalista - „Da, šećerca za sve!" - do redistributivnih politika rajnskog kapitalizma. S obzirom na varljivu dinamiku implikacija „revolu­ cije koja napreduje", nije čudno što su najjači društveno-revolucionarni impulsi dolazili od onih aktivista koji su govorili u ime masa, ali nisu zaboravljali sopstvene ambicije da se penju na društvenoj lestvici. Slabost tih aktivista ispoljavala se u namernom zanemarivanju ele­ mentarne činjenice: čak i posle uspešnih prevrata do169

Peter Sloterdijk

bri položaji ostaju retki i za njih se vodi žestoka borba. To neosvrtanje na realnost ima metoda. Ako se može govoriti o slepoj mrlji u očima revolucionarâ, onda se ona sastoji u nepriznatom očekivanju da m ogu ubirati plodove promene koju su izazvali. Sm em o li stoga reći da su revolucionari karijeristi kao i svi ostali? Svakako jesu, ali ne bez ograničenja, jer revolucionarni posao, bar na početku, podleže zakonu nesebičnosti ili se bar tako čini. Nije slučajno što se u pohvalam a za najbezobzirnije funkcionere prevrata kaže da ništa nisu ra­ dili iz častoljublja.4To, međutim, samo pokazuje da je m oguće povezati veći broj slepih mrlja - neka sredi­ na, revolucionarna ili ne, uvek je i savez za zajedničko ignorisanje činjenica koje su očigledne onima koji joj ne pripadaju. Ono što se pri tom potiskuje pokazuje se naknadno u ogorčenosti neuspelih aspiranata zato što su ostali nezbrinuti dok su drugi stekli visoke položaje. Tada se čuje žalopojka daje revolucija opet pojela svoju decu. Porivi onih koji su ostavljeni pozadi jesu dokaz da gnev pripada obnovljivim energijama.

Jeziva raz veselja va nja U tim uslovim a neophodno je da gubitnici psiho­ loški ojačaju. U političkim krizam a m odernog doba veselost sklapa savez s pobunom da joj olakša posao: da s vremena na vreme obnovi iluziju kako će oni gore uskoro zameniti mesta s onima dole. Jedan svedok pari­ ških nemira iz 1848, niko drugi nego Aleksis deTokvil, u O slučaju Lazara Kaganoviča v. str. 241 i fusnotu 66.

170

Gnev i vreme

svojim Sećanjima opisao je epizodu koja smehu poniže­ nih i uvređenih daje proročansko značenje. Nju navodi Antonio Negri da bi Deridinim razmatranjima u Marksovim baucima, koja je smatrao suviše miroljubivim ili bezazlenim , suprotstavio grublju interpretaciju revo­ lucionarne sablasti. Scena se odigrava jednog junskog dana 1848. u lepom stanu na rive gauche [levoj obali], u sedm om pariškom arondism anu, za vreme večere: „Okupila se porodica Tokvil. Ali iznenada se u večernjoj tišini začuje topovska paljba buržoazije na pobunjene radnike - daleki zvukovi s desne obale Sene. Društvo za stolom oseća jezu, lica im se smračuju. Ali mladoj služavki koja poslužuje oko stola (upravo beše stigla iz Fobura Sent Antoana) om akne se smešak. Smesta dobija otkaz. Nije li, međutim, istinski bauk komunizma u tom smešku? Sm ešak koji izaziva strah u caru, p a p i... i gospodinu D eTokvilu? Nije li u smešku radosna svetlost koja je svojstvena bauku oslobođenja?"5 Taj znak veselosti već se potpuno razlikuje od forsi­ ranog smeha koji srećemo u Tertulijanovoj maštariji o sudnjem danu - na svoj način on je deo aktuelnih ne­ mira. Poput živahne pene on pliva na talasu dogadajâ, na talasu koji dokazuje da sve može biti i drugačije ne­ go što to misle sita gospoda. Pošto novija istorija preuzima suđenje starom sve­ tu, ona u ekstremnim trenucima izvršava presudu sa­ dašnjosti izrečenu prošlosti. Na trenutak se služavka, smeškajući se, diskretno a ipak jasno stavlja na stranu ustanikâ. Oni oko stola sigurno su imali razloga da se 5 Antonio Negri, „The Specter's Smile", u Michael Sprinker (ed.), Ghostly Démarcations: A Symposium on Jacques Derrida's SpectersofMarx, New York/London 1999, str. 15.

171

Peter Sloterdijk

boje njihovih presuda. Kasnije generacije ne znaju da li se u tom smešku ispoljavala klasna mržnja ili vesela anticipacija promena koje je najavljivala buka na uli­ cama. Da li se služavka smeškala misleći da će sledeće noći provesti s nekim od ustanika? Ili je čak verovala da će uskoro ona sediti za stolom, a posluživaće je go spo­ din De Tokvil? U svakom slučaju, za takav smešak više nisu potrebni apokaliptički izgovori. Aktuelni događaji dopuštaju svojim interpretatorima da predskazuju bu­ dućnost iz gneva sadašnjice. Ako se revolucionarna volja pretvori u delotvornu snagu i ako treba da potraje duže periode, neophodna je eksplicitna psihopolitika i prema spolja i prema unu­ tra. Takva psihopolitika stoji pred zadatkom da stvara­ njem raspoložive rezerve gneva onem ogući depresivna iskušenja koja se neminovno javljaju posle političkih neuspeha - setimo se, na primer, Lenjinovog émigration bluesa6 i njegovih sve težih nervnih bolesti pošto su mu se izjalovile revolucionarne nade 1905. Ispravan put sa­ stoji se, izgleda, u čvrstom povezivanju veselosti i militantnosti. U pismu Karlu Marksu od 13. februara 1851. Fridrih Engels je formulisao deo psihopolitičkih mudrih pravila koja revolucionaru omogućavaju da preživi usred istorijskog„vrtloga".Tome pripada da se ljubomorno ču­ va sopstvena duhovna superiornost i materijalna neza­ visnost „tako što će se suštinski biti revolucionarniji od ostalih".Treba, dakle, izbegavati svaku državnu funkciju, a po m ogućnosti i svaki partijski položaj. Koje zaista re­ volucionar, ne treba mu formalna potvrda kroz položaje, niti mu je potrebno aklamativno prihvatanje„od stada magaraca koji se u nas zaklinju jer misle da smo im jed ­ 6 Christopher Read, Lenin, London/New York 2005, str. 103.

172

Gnev i vreme

naki".7To znači:,,... ne sedeti ni u kakvim komitetima, ne preuzimati odgovornost za magarce, bespoštedno kritikovati svakoga, a uz sve to i veselost koju nam ne mogu oduzeti nikakve zavere tupoglavaca."8 Na taj se način Aristotelova preporuka:„Nikada ne mrzite, ali često prezirite" budi u novi revolucionarni život. U pismu koje je Roza Luksem burg 28. decembra 1916. iz berlinskog zatvora uputila prijateljici Matildi Vurm i koje je s pravom postalo slavno, slične figure afektivne dinam ike pojavljuju se u još bogatijoj orke­ straciji, dopunjene očajnički hrabrim, revolucionarno hum anističkim kredom, koji je, naravno, ušao u album levičarske militantnosti. Na početku pisma zatvorenica izražava veliko nezadovoljstvo zbog plačljivosti u pismu koje je nedavno dobila od prijateljice:„Melanholično pi­ šeš da ste 'premalo odvažni'. 'Prem alo'je prava reč! Vi se uopšte ne krećete, nego puzite. To nije razlika u stepenu, već u suštini. 'Vi' ste uopšte drugačija zoološka vrsta od mene, i nikad mi vaša džangrizava, zlovoljna, kukavička i mlitava priroda nije bila tako odvratna kao sa d a .... Što se mene tiče, ja sam (iako nikad nisam bila mekana) otvrdnula kao izglačani čelik, i od sada neću ni u političkim ni u ličnim stvarima praviti nikakve kompro­ mise... Da li ti je to dovoljno za novogodišnji pozdrav? Onda se potrudi da ostaneš čovek... a to znači biti čvrst, lucidan i veseo, veseo uprkos svemu i svačemu, jer samo slabići kukaju..."9 7 Marx, Engels, Werke, t. XXVII, Berlin 1972, str. 190. 8 Mohr an General. Marx & Engels in ihren Briefen, ed. Fritz J. Raddatz, Wien/München/Zürich/New York 1980, str. 40. 9 Rosa Luxemburg, Briefe an Freunde, ed. Benedikt Kautsky, Kôln 1976, str. 44-46.

173

Peter Sloterdijk

Taj jedinstveni dokum ent pokazuje da je ne samo m elanholija bila zabranjena u struji pobedonosnog buržoaskog napretka (kao što je to opisano u sada već klasičnoj studiji Volfa Lepeniesa Melanholija i društvo, 1969) nego je zabranjena bila i plačljivost kod buržoaskih vođa proletersko-revolucionarnog pokreta. Svako samosažaljevanje smanjivalo bi energiju agenata pro­ mené sveta - energiju neophodnu za veliki poduhvat. S obzirom na tu činjenicu, bilo bi zanim ljivo videti šta bi Roza Luksem burg napisala Dženi Marks, rođenoj Fon Vestfalen, o čijem je hronično mračnom raspoloženju Karl Marks pisao prijatelju Engelsu u novembru 1868: „Moja žena već je godinam a ... psihički potpuno neu­ ravnotežena. Kukanjem, razdražljivošću i lošim raspo­ loženjem strašno kinji decu..."10 Maltene sto godina kasnije i sa znanjem o neuspehu velikog sovjetskog eksperimenta, Antonio Negri će pokušati da povrati veselost - ali ne više u ime industrij­ skog proletarijata, koji je već odavno odigrao svoju ulo­ gu kolektiva gneva, kolektiva što stvara istoriju noseći mesijansku zastavu. Novi subjekti militantne veselosti treba od sada da budu siromasi, marginalci, umetnici u preživljavanju, koje Negri pod imenom„multitude" po­ ziva pod zastavu. On tvrdi d a je kod njih video perspek­ tivni smeh -„sirom ašni smeh otpadnikâ", koji se zauvek oslobodio postojećih prilika. Kao uzor poslužio mu je Čarli Čaplin, koji u Modernim vremenima na subverzivan način povezuje siromaštvo i neukrotljivu vitalnost.11 Po10 Mohr an General, str. 203. 11 Michael Hardt, Antonio Negri, Empire. Die neue Weltordnung, Frankfurt/New York 2002, str. 171 (Michael Hardt, Antonio Negri, Imperij, Multimedijalni institut, Zagreb 2003, prevod Živan Filippi).

174

Gnev i vreme

sle rastanka sa svetskom revolucijom čini se da večnoj militantnosti ostaje samo smeh onih koji zaista nemaju čemu da se smeju.

Epohalni projekt: pobuditi thymos poniženih Prethodne opaske ne daju nam samo, kao što bi se na prvi pogled pomislilo, dokaze o često potkrepljivanoj vezi između prisilne veselosti i resantimana. Iskrene reči Fridriha Engelsa, plahovito priznanje Rože Luksemburg i, na kraju, ukazivanje Antonija Negrija na jezivi smešak služavkin i na takoreći bezuslovni smeh društveno nemoćnih - sve to lepo nam pokazuje da se cilj tih poziva na veselost nalazi izvan ličnog raspoloženja. Pomenuti autori nikako nisu hteli da podrže nategnuto- optimistički stav prema životu, stav koji je bio prihvaćen u hrišćansko-malograđanskoj zlatnoj sredini (juste milieu). U stvari, zahtev za veselošću bitan je isključivo kao zahtev za suverenim ponašanjem. Suverenost koju žele disidenti ne traži se, međutim, na način ironičara - lebdenjem iznad meteža. Ljudi će je naći usred buke savremenih bitaka. Ona se stiče dobrovoljnim preuzimanjem tereta koji niko razuman ne bi preuzeo. Biti suveren znači izabrati čime se želimo preopteretiti. Iz toga proističe pojam revolucionarne militantnosti koji važi od devetnaestog veka. U permanentnoj borbi na dva fronta, protiv zadovoljstva i protiv ironije, mi- litanti pokušavaju da svoju egzistenciju oblikuju kao tačku koncentracije gneva koji menja svet. Oni su obrnuti romantičari - romantičari koji umesto da tonu u

175

Peter Sloterdijk

svetski bol žele da budu otelotvorenje svetskoga gneva. Kao što romantički subjekt shvata sebe kao mesto skupljanja gneva na kojem se gom ilaju ne samo lične nevolje već i svetske patnje, tako i militantni subjekt shvata sebe kao mesto skupljanja gneva na kojem se registruju svi neplaćeni računi da bi se kasnije platili. Pritom se pored sadašnjih razlogâ za ogorčenje obuhvataju i nekažnjene strahote celokupne istorije. Jake glave protesta su enciklopedisti koji skupljaju ljudsko znanje o gnevu. U njihovim okultnim arhivima pohra­ njene su ogrom ne količine nepravde one epohe koju levičarski istoričari opisuju kao epohu klasnih društava. Otud onaj za revolucionarnu afektivnost karakteristič­ ni spoj sentimentalnosti i neumoljivosti. Ko u sebi ne oseća gnev milenijumâ, nema pojma o ulozima koji su sada u igri. Jasno je, dakle, da je posle smrti Boga trebalo na­ ći novog nosioca gneva. Ko se dobrovoljno javi za tu ulogu, maltene eksplicitno daje na znanje: sama istorija mora da na sebe preuzm e izvršenje strašnog su­ da. Pitanje„Šta da se radi" može se postaviti samo ako učesnici prihvate zadatak da sekularizuju pakao i da sud premeste u sadašnjost. Da je neki vernik još oko 1900. izgovorio „Bože od osvete, Gospode, Bože od osvete, pokaži se!" (Psalam 94), m orao bi pristati da mu anarhisti i profesionalni revolucionari uđu u sobu. Pretvaranje poslednje strahote u potpuno ovozem alj­ ski, pragm atičan i politički događaj - to je cena koju treba platiti za okretanje k im anentnosti pred pozadi­ nom monoteističke tradicije. Najupečatljiviji oblik toga stava naći ćem o kod ruskih terorista koji su, počev od 1878, m nogobrojnim atentatima destabilizovali Rusko carstvo -„trideset godina krvavog apostolata" sažetih

176

Gnev i vreme

u recima optuženog Kaljajeva pred sudom:„Svoju smrt smatram najuzvišenijim protestom protiv sveta suza i krvi."12 Sa stanovišta militantnih aktivista, aktuelni društve­ ni odnosi - sada govorim o o periodu koji počinje u poslednjoj trećini osam naestog veka - pružaju u svakom pogledu žalosnu sliku. Ona je žalosna u dvostrukom smislu - da su stvari onakve kakve jesu i da ne iza­ zivaju m nogo veće ogorčenje, m nogo veću pobunu. Očigledno je da većini nedostaje ne samo sredstava za život dostojan čoveka već i gneva da se pobuni protiv tog nedostatka. Čim smo zajedno s buržoaskim teo­ retičarima napretka priznali da se svet može menjati čovekovim zahvatim a u prirodni i društveni poredak, sva pažnja nem inovno se usredsređuje na drugi nedo­ statak. Aktivisti smatraju da svojim metodima m ogu prevazići taj nedostatak. Dok se prihvata da se m a­ terijalna beda m ože ukinuti tehničkim napretkom i revolucionarnom preraspodelom postojećih dobara, a u krajnoj liniji čak i em ancipatornom reorganizaci­ jom proizvodnje, pristalice bezuslovne m ilitantnosti izjavljuju da su oni nadležni za povećavanje gneva i nezadovoljstva. Pošto, dakle,„društvo" primarno pati od neoprosti­ vog nedostatka manifestnog gneva prema sopstvenim prilikama, razvijanje kulture nezadovoljstva pomoću m etodičnog podsticanja gneva postaje najvažniji psihopolitički zadatak, zadatak koji je prvi put prihvaćen tokom Francuske revolucije, kada je ideja„kritike"zapo­ 12 Albert Camus, Der Mensch in der Revolte, Hamburg 1969, str. 135 i 140 (Alber Kami, Eseji, Pobunjeni čovek, Paidea, Beograd 2008, prevod grupe autora).

177

Peter Sloterdijk

čela svoj pobedonosni pohod kroz sferu pukih datosti. Radikalni habitus širokih miljea tokom devetnaestog i dvadesetog veka treba pripisati pobedi kritike: nepri­ hvatljivost „svega postojećeg" bila je za m nogobroj­ ne savremenike moralni faktum a priori. U toj tački su konvergirala militantna strujanja devetnaestog i dva­ desetog veka, bez obzira da li su sledila anarhističke, kom unističke, internacionalno socijalističke ili nacionalsocijalističke parole. Ako im am o u vidu samo darovitije ljude, svima je svojstveno izvesno m egalotim otičko raspoloženje. Ono se izražava u činjenici da sam o velikodušno ne­ zadovoljstvo čini nekoga kvalifikovanim da predvodi pokret. Naravno, militantnost, ma šta joj bio razlog, ne­ zamisliva je bez izvesne količine timotičke razdražljivosti. Ali sada „militirati" ne znači ništa drugo nego da se ljudskoj istoriji pripisuje novi subjekt - subjekt koji se obično modeluje od plazme,,narod" i plazm e„gnev" i kojem predvodnici dodaju znanje i revnost. U meri u kojoj se militantnost povezuje s moralnom i socijalnom inteligencijom samo naizgled privatni kompleks gnevai-ponosa njenih agenata prerasta u autentičnu megalotimiju. Militantni čovek ne gnevi se zbog sopstvenih stvari; ako je potrebno, on svoja lična osećanja pretvara u rezonantno tlo univerzalno-značajnog bujanja gneva. Da li će se poverovati u idealne generalizacije mahom dobro vaspitanih i dobro hranjenih buntovnika, isprva je samo pitanje ukusa. U svakom slučaju, militantni idealizmi koji su tokom poslednjih dvesta godina postali važni i čak presudni či­ nioci ozbiljne politike ostali bi sasvim nerazumljivi ako se u obzir ne bi uzeli njihovi megalotimični, obično am­ biciozni i arogantni nosioci - ti idealizmi svakako bi bili 178

Gnev i vreme

još čudniji nego što su ionako već čudni današnjim gra­ đanima Zapada, pripadnicim a epohe bez ideje o zna­ čajnoj politici. Oni ujedno pokazuju zašto su jači duhovi opozicije uglavnom bili moralno osetljivi građani koji su se, podstaknuti mešavinom am bicije i nezadovoljstva postojećim prilikama, priključili pobuni ili revoluciji. Za sve te građane važi ono što je Alber Kami rekao o rođe­ nju nove zajednice iz duha indignacije:„Ja se bunim, mi dakle postojimo"13 - rečenica čiji teško shvatljivi patos očigledno pripada prošlosti. U sličnom smislu, nekoliko decenija kasnije, jedan od likova Hajnera Milera kaže: „Zavičaj robova je pobuna."14 Ovde ne moramo podrobno objašnjavati zašto ta­ kve izreke nisu u skladu s današnjim ukusom. One zvu ­ če šuplje kao parole iz almanaha za obrazovane gubit­ nike. Istoričaru m ogu poslužiti kao dokaz da se „revo­ lucionarni subjekt" u psihopolitičkom smislu odnosio prvenstveno na timotički kolektiv sposoban da deluje. Naravno da se takav kolektiv nikad nije m ogao pojaviti pod takvim imenom - ne samo zato što se već u buržoaskom veku počelo zaboravljati na učenje o thymosu, već i zato što gnev, ambicija i nezadovoljstvo nikad nisu dovoljni za pojavljivanje na političkoj sceni. Ipak, sve se više uviđalo da bez prostačke osnove plemenita nadgradnja ostaje puka fikcija. Vergilijevsko-frojdovski motiv da čovek mora uzbuniti donji svet kako bi osvo­ jio nebeske bogove, ne samo da opisuje putovanja u Had; on i ukazuje na političke aranžm ane za osloba­ đanje snaga koje pod civilizacijskom koprenom čekaju 13 Ibid, str. 21. 14 Heiner Miiller, DerAuftrag, u H. M., Werke, Frankfurt 2002, t. V, str. 40.

179

Peter Sloterdijk

priliku da eksplodiraju, čekaju baš kao Tifon, stoglavo čudovište koje je Zevs davno zakopao ispod Etne. Retorika levice bila je od sam og početka suočena sa zadatkom da afekte „opasnih klasa" prevede na jezik idealâ. Misija revolucionarne semantike bila je da se po­ veže s energijama-u-usponu kako bi ih preobrazila po­ moću apolonskih parola. I zaista, to povezivanje onog dole s onim gore oblikovalo je fiks-ideju novoga doba: ko je ubuduće želeo stvarati istoriju u korist poniženih i uvređenih, morao je da prevaziđe puke postulate. Mo­ rao je pokazati da se ovoga puta istorijska tendencija poklapa s moralom. Snaga činjenica sadržanih u pro­ izvodnim odnosim a trebalo je da služi dobroj volji i da pom ogne u okončavanju vekovne nepravde. Podupi­ rati revoluciju značilo je sada učestvovati u izgradnji vozila za putovanje u bolji svet, vozila koje bi pokretale njegove sopstvene rezerve gneva i kojim bi upravljali dobri poznavaoci utopije. Rad na tom projektu morao je da počne unapređiva­ njem snaga pokretanih gnevom. Da su doktori radnič­ ke borbe još govorili latinski, formula za taj poduhvat mogla bi glasiti intellectus quaerens iram [intelekt koji traži gnevj. I zaista, čim um krene u potragu za gnevom, otkriva mnoštvo razloga da se pobuni. Ko bi hteo da zna šta znači onaj nekada toliko priželjkivani prelaz s te­ orije na praksu, trebalo bi prvu radoznalost da zadovolji upravo tim otkrićem. De facto, međutim, samo su inte­ lektualci zbunjeni što kod njih teorija prethodi praksi. Za praktično orijentisane ljude situacija je uvek bila obrnu­ ta. Oni pronalaze svoje borbene linije, pa tek onda tra­ že prikladna obrazloženja. Kada je, na primer, Bakunjin 1869, imajući u vidu otupelost ruskog naroda, rekao: „Svim sredstvim a m oramo narušiti taj pogubni dru180

Gnev i vreme

štveni san, tu monotoniju, tu apatiju... Hoćemo da sada samo delo ima glavnu reč...",15 on se u stvari obraćao dolazećem talasu terorista, kojima neće trebati teorija da bi delovali. Pod pretpostavkom d a je njihov gnev zaista bio usmeren na nešto s one strane njegovog horizonta, za njih je važila obrnuta formula - ira quaerens intellectum [gnev koji traži intelekt]. Na realnim pozornicama gnev, nezadovoljstvo ili„pokret" gotovo uvek prethode ideologijama. I ma čime borci objašnjavali svoje delovanje, tamo gde se razmišlja cum ira et studio [pristrasno] objašnjenje ide putem kojim je gnev već prošao. Za psihoistoričare i politologe bio bi koristan zadatak da istoriju društvenih pokreta od predvečerja Francu­ ske revolucije do epohe postmoderne razdrobljenosti ispričaju kao roman tim otičkih kolektiva. Militantnost modernoga doba zaista ima dugi niz preteča - u obliku tajnih društava, terorističkih organizacija, revolucionar­ nih ćelija, nacionalnih i nadnacionalnih udruženja, rad­ ničkih partija, svakojakih sindikata, hum anitarnih or­ ganizacija, um etničkih asocijacija, i svi su organizovani uslovima učlanjenja, ritualima života udruženja, kao i novinama, časopisima i izdavačkim kućama. Nemojmo zaboraviti da su i za ruske revolucionare u progonstvu izdavanje novina, naročito čuvene Iskre, i njihova tajna distribucija pod carističkim režimom predstavljali glav­ ni sadržaj njihovih aktivnosti. Sve te asocijacije gneva, ma koliko se razlikovali njihovi organizacioni oblici i mediji kom unikacije, nadmeću se jedna s drugom za 15 Up. Michail Bakunin, Staatlilchkeit und Anarchie und andereSchriften, Frankfurt/Berlin/Wien 1983, str. 103 (Mihail Bakunjin, Državnost i anarhija, CID, Podgorica 2010, prevod Drago Ćupić).

181

Peter Sloterdijk

glavnu ulogu u scenariju istorije posle 1789: za ulogu revolucionarnog subjekta koji bi strpljivo dovršio oslo­ bađanje, polovično izvedeno od strane buržoazije, i u isti mah demokratizaciju povlastica. Skupljanje gneva počinje, gotovo bez izuzetka, obra­ ćanjem „narodu". Kao rezervoar subverzivnog elana i eksplozivnog nezadovoljstva, ta mitska snaga uvek se iznova pridobijala za stvaranje pobunjeničkih pokreta. Tokom dva veka, iz te matrice nad matricama proisticali su konkretniji oblici tim otičkih kolektiva - od francu­ skog Jakobinskog kluba i pobesnelih ljudi (enragés) iz onih velikih dana, preko engleskih disentera i„Hristovih siromaha" (onih Veslijevih metodista koji su svoju subjektivizaciju doživeli kao poziv da budu propovednici morala16), sve do aktivista ruske, kineske, kubanske i kambodžanske revolucije i do novih društvenih pokreta u globalnom kapitalizmu. Nijedan od tih kolektiva ne bi stekao snagu bez čvrstog verovanja da su u njihovom „narodu" gnev i pravednost postali jedno. . U nepregledni spektar političko-timotičkih formacija devetnaestog veka ubrajaju se i one rane nemačke ko­ munističke grupe čijih se grubih nastupa Hajnrih Hajne uplašio, kao što je zabeležio u knjizi Priznanja (1854). 0 tim ranim huliganima on je u vizionarskoj pesmi„Pacovi koji se sele" napisao sledeće stihove: „Na glavu im tvrdu sjela Radikalno štakorska ćela."**

16 O značaju metodizma za istoriju demokratije up. Gertrud Himmelfarb, Roads to Modernity: The British, French, and American Enlightenments, New York, 2004, str. 116 i dalje. * Preveo Vladimir Nazor.

182

Gnev i vreme

Bio je šokiran što Vajtling, krojački kalfa s ekstrava­ gantnim utopijskim idejama, prilikom slučajnog susreta u jednoj hamburškoj knjižari nije skinuo kapu. S histe­ ričnom neposrednošću glum ca koji voli da pokazuje svoju patnju Vajtling je trljao gležanj na kojem stajao lanac dok je ležao u zatvoru. Pa ipak, deset godina rani­ je, Hajne je u Pismima o Nemačkoj, u skladnoj prozi, po­ hvalno govorio o psihoistorijskoj i, sa stanovišta istorije ideja, sasvim prirodnoj nužnosti tih novih pokreta: „Uništavanje vere u nebo ima ne samo moralni već i poli­ tički značaj. Široke mase ovozemaljsku bedu više ne pod­ nose s hrišćanskim strpljenjem, nego žude za srećom na zemlji. Komunizam je prirodna posledica toga promenjenog pogleda na svet, i on se širi po celoj Nemačkoj." Ono što najviše deluje u korist komunističke stvari, kaže Hajne, jeste moralna nepostojanostsavrem enoga društva, koje sebe brani samo iz puke nužnosti, „bez vere u svoje pravo, čak bez samopoštovanja, baš kao ono starije društvo čija se trošna struktura urušila kada je došao drvodeljin sin". Što se francuskih komunista tiče, u jednom dopisničkom izveštaju iz 1843. Hajne je napisao da vrlo rado govori o njima budući da jedino njihov pokret zaslužuje„veliku pažnju" zato što je „vrlo sličan proganjanoj crkvi (ecclesiapressa) prvog veka. Danas je on prezren i proganjan, a ipak ima propagan­ du čija verska revnost i mračna destruktivna volja takođe podsećaju na galilejske početke".17

17 Heinrich Heine, Lutetia, Anhang: Kommunismus, Philosop­ hie und Klerisei; pismo od 15. juna 1843.

183

Peter Sloterdijk

Pobuna bez teorije ili: Trenutak anarhije Hajne je umro deceniju prerano da bi pratio razvoj tendencija koje je smatrao neizbežnim . Dobro je uočio da su lepe umetnosti prešle svoj vrhunac i da se već vidi senka koju baca doba mračnog moralizma i neumetničkih borbi. U daljem toku dogadajâ, ikonoklastičke sna­ ge, koje nisu poštovale nijedan oblik više kulture, pomerile su se s komunističkog na anarhistički pol. Razlog tome bilo je sve radikalnije neprijateljstvo prema državi i religiji od strane anarhista, koji su u svoju rušilačku propagandu nolens volens uključili sve fenomene umet­ nosti i obrazovanja koji su posredno zavisili od sređene države. Za anarhiste šezdesetih i sedamdesetih godina devetnaesntog veka kao da je bilo politički korektno da odbace svaku umetnost koja se slaže s postojanjem buržoaskoga društva. Rani anarhizam nije prihvatao ni kasnije-toliko-om iljenu kulturu subverzije: za njega je jedino-prihvatljivo podrivanje postojećeg poretka po­ činjalo jevanđeljem bombe. U Principima revolucije, eksplicitnom manifestu na­ silja iz 1869, Bakunjin je izneo svoju koncepciju o pr­ venstvu destruktivnoga delovanja i pritom ukazao na znatno razlikovanje diskontinuiranih vremenskih faza u ukupnom revolucionarnom događanju: „Kada je o vremenu reč, pojam revolucije sadrži dve sa­ svim različite činijenice: početak, vreme razaranja posto­ jećih društvenih oblika, i kraj, izgradnju, to jest stvaranje potpuno novih oblika iz tog amorfizma."18 18 Michail Bakunin, Staatlichkeit und Anarchie, str. 101-102.

184

Gnev i vreme

Uspeh buduće revolucije, po Bakunjinovom mišlje­ nju, isprva zavisi isključivo od radikalizacije društvenih napetosti, koje treba da dovedu do sve češćih i sve že­ šćih akata nasilja, akata koji će kulminirati u potpunom rušenju starog poretka.Tok dogadajâ diktiraju pre sve­ ga razjareni, pobesneli ljudi, a i - zašto da ne? - krimi­ nalci i teroristi. Profesionalna slika revolucionara stvara se, u tom stadijumu, prema popularnom liku plem eni­ toga kriminalca, posebno prema slici ruskih šum skih razbojnika, kojima je Bakunjin posvetio sentimentalnu him nu19 - kao da je hteo osporiti Hegelov strogi sud o Šilerovim Razbojnicima da „samo dečacim a može biti primamljiv taj razbojnički ideal".20 Po toj doktrini, u toj fazi još dominiraju one „osobe koje u sebi ne mogu potisnuti rušilačku pomamu i koje, i pre početka opšte borbe, odmah pronalaze nepri­ jatelja i, bez razmišljanja, uništavaju ga".21 Može se reći da se taj stav o uništavanju neprijatelja „bez razmišljanja", stav koji je Bakunjin zabeležio bez m nogo promišljanja, tokom sledećih sto pedeset g o ­ dina ispunio bogatim empirijskim sadržajem - iako je nevinost početne lakomislenosti brzo nestala. Taj stav izražava tajnu habitusa uništavanja, habitusa koji je isprva na retoričkom nivou, a zatim sve više na praktič­ kom nivou - bio orijentaciona tačka ekstrem ističkim potkulturama na levici, a kasnije i na desnici. U svetlu tog habitusa mora se govoriti o anarhofašizmu koji je

19 Ibid., str. 95-99. 20 G. W. F. Hegel, Werke, t. XIII, Frankfurt 1970, str. 253 i dalje. 21 Michail Bakunin, Staatlichkeit undAnarchie, str. 101.

185

Peter Sloterdijk

in nuce anticipirao bitna obeležja levih i desnih fašistič­ kih pokreta, obeležja koja su se kasnije potpuno razvila - izuzetak je volja da se vlada urušenom feudalnom i buržoaskom državom. Gde god je u dvadesetom veku proklijalo seme ekstremizma, postalo je vidljivo ono što je u anarhističkim počecima bilo skriveno. U horizontu 1869. godine Bakunjin je izrazio svoju nadu da će individualne akcije besa ili fanatizma rasti „takoreći do epidem ijske strasti omladine",22 da će one rasti sve dok iz njih ne proistekne opšti ustanak. „То je prirodni put", kaže se u„Katihizm u pobune".23 Prema tome, ustanak mora započeti spektakularnim pojedi­ načnim delima koja kulminiraju u „uništavanju visoko pozicioniranih ličnosti".24„Posle toga posao biva sve lak­ ši",25jer od toga trenutka on klizi niz kosinu društvenog samoraspadanja. Cilj anarhističkog rušilačkog rada pojavljuje se u za­ gonetnoj reči „amorfizam": tek kada se stari poredak potpuno raspadne na bezoblične elementarne čestice, završena je destruktivna početna faza revolucije. Tek ta­ da se konstruktivni duhovi smeju umešati u tok stvari i započeti novu izgradnju sveta na temelju egalitarnih aksioma. Presudno je da se slobodna rekonstrukcija iz­ vodi jedino iz bezobličnih delića stvarnosti - bez dr­ žave, bez crkve, bez procesâ kapitala. Ko prerano misli na izgradnju, postaje izdajnik svete stvari razaranja jer joj se više ne može potpuno posvetiti. Napom enim o uzgred da je „amorfizam" u Bakunjinovo vreme dobio 22 23 24 25

Ibid. Ibid. Ibid. Ibid.

186

Gnev i vreme

tehničku podršku pronalaskom dinam ita. Vera da je m oguće „dići u vazduh" čitav društveni poredak ima­ la je svoju pragm atičku paradigm u ne samo u jurišu na Bastilju već i u najnovijim dostignućim a u oblasti eksplozivâ. Nije slučajno što su italijanskim anarhisti­ ma s kraja veka nadenuli donekle materijalno profesi­ onalno ime dinamitario [dinamitaš], Kao što je kasnije Lenjinov kom unizam hteo da stvori sintezu sovjetske vlasti i elektrifikacije, anarhizam se u svoje vreme trudio da predstavlja proizvod napravljen od želje za uništa­ vanjem i dinamita. Po anarhističkoj teoriji faza, prvu generaciju po­ bunjenika obavezuje jedino njihovo nezadovoljstvo postojećim prilikama. Pošto je početak autonom an u odnosu na kraj, autentični revolucionari na početku nemaju pravo da razmišljaju o„rajskoj zgradi budućeg života".26 U sadašnjosti treba, radi „početnog odvijanja revolucije",27 da se m obiliše sva snaga, sav gnev, sva mržnja. „Na osnovu zakona nužnosti i stroge pravednosti mora­ mo se, dakle, potpuno posvetiti stalnom, nezaustavlji­ vom, neprekidnom razaranju, koje mora rasti kao krešendo sve dok više ne bude postojećih društvenih oblika za razaranje... Revolucija opravdava sve... Polje je, dakle, otvoreno!... Neskriveno nezadovoljstvo naroda označilo je žrtve!... Nazvaće to terorizmom!... Pa šta, ne marimo za to... Sadašnja generacija mora sama da stvori bespoštednu sirovu sna­ gu i da nezaustavljivo ide putem razaranja..."28 26 Michail Bakunin, Staatlichkeit und Anarchie, str. 103. 27 Ibid. 28 Ibid., str. 104 i dalje. •

187

Peter Sloterdijk

Ono sto je u tom dokumentu značajno jeste povezi­ vanje gneva s vremenskim polom početka. Kada govori o revoluciji, Bakunjin u prvom redu misli na kretanje koje izaziva borbu. Time se polazak u revolucionarnu borbu koncipira kao čisti početni impuls.Taj impuls više je od kriminalnog čina izražavanja zato stoje postavljen u neizračunljivi horizont budućnosti. Pa ipak, revoluci­ onar treba svoje akcije da izvodi s toliko ekspresivnog elana da ih narod može tumačiti kao zanosne znakove osvete ugnjetačim a. Anarhizam uopšte ne krije da po­ tiče iz populizm a osvete. Pravi socijalni anarhista sanja o stapanju neobuzdanog rušilačkog besa pojedinač­ nih aktera s neizmernim latentnim gnevom naroda. On se nada m anifestnoj eksploziji toga gneva kao što su prvi hrišćani očekivali povratak Gospoda. Veruje da se gnev povećava tako što se„masama" uvek iznova daju znakovi nasilja i terora, sve dok u njima ne prepozna­ ju sopstvene tendencije i želje. Tim e bi eksteriorizacija užasa najzad postigla cilj. Hrišćanske„mase", od davni­ na povijene pod teretom straha božjeg, tada bi shvatile da su prošla vremena kada nisu imale drugog izbora nego da interiorizuju metafizički užas. Od prestrašenih robova pretvorile bi se u anarhističke gospodare i, kao takvi, u zastrašujuće tvorce istorije. Teror usmeren na­ polje jeste spasonosan sve dok dokazuje da je prošlo vreme svetog zastrašivanja. Iz relativno m alog političkog značaja bakunjinizma ne srne se zaključiti d a je on bio samo retorički pokret - forma političke predigre za nadrealizam. Ni estetička recepcija Bakunjina u boem skim krugovim a oko 1900. na bi trebalo da nam odvuče pažnju od njegovog uticaja na stvaranje aktivističkog habitusa. U stvari, neprikri­ vena filozofija destrukcije anarhista jedan je od izvora 188

Gnev i vreme

onih m obilizatoarskih i ekstremističkih stavova koji se kasnije uočavaju u fašističkim pokretima na levici i na desnici. Ipak su efekti anarhizm a više posredni. Najvažniji efekat verovatno je posredni uticaj na Lenjinovo mi­ šljenje. lako je vođa Ruske revolucije na nivou diskursa, da ne kažemo: na formalnom nivou, preuzeo Marksove porazne sudove o Bakunjinu (zna se da se Međuna­ rodni radnički savez, poznat i kao Prva internacionala, 1876. raspao zbog dubokog neslaganja između Marksa i Bakunjina), ipak je prećutno ostao veran terorističkom voluntarizm u Bakunjinovog shvatanja revolucije - bez obzira što je„voluntarizam " u boljševičkom rečniku bio psovka. U izvesnom smislu Oktobarska revolucija bi­ la je Bakunjinova osveta Marksu, jer je Lenjin u jesen 1917, u„najnezrelijoj" od svih m ogućih situacija, podi­ gao svetskoistorijski spom enik Bakunjinovoj doktrini o čisto destruktivnom elementu početne faze revolucije, a onda se, doduše, posvetio potpuno-nebakunjinovskom poslu despotske izgradnje države. U februaru 1875, iz Lugana, Bakunjin je Elizeu Rekliju pisao o svom očajanju zbog nepostojanja revoluci­ onarnog elana u delim ično rezigniranim, a delim ično oportunističkim „masama". Samo još neznatan broj ne­ pokolebljivih ljudi - oni iz kantona Jure i Belgijanci, ti „poslednji Mohikanci preminule Internacionale" - ima snage da u postojećim okolnostim a nastavi s borbom. Sada jedino izbijanje rata između evropskih imperijal­ nih sila može opet dati krila revolucionarnoj stvari: „А što se mene tiče, dragi moj, ja sam suviše star, suviše bolestan, suviše umoran i - moram ti reći - suviše razo­ čaran da bih učestvovao u tom poslu...

189

Peter Sloterdijk

Ostaje još druga jedna nada: svetski rat... Ali kakva je to perspektiva..."29

Klasna svest - Timotizacija proletarijata Najznačajnije stvaranje tela gneva odigralo se na levom krilu radničkog pokreta kad je to krilo tokom poslednje trećine devetnaestog veka sve više potpadalo pod uticaj Marksovih ideja. Retrospektivno gledajući na stvari, m ožem o reći da su strateški uspesi marksi­ zma počivali na njegovoj superiornosti u form ulaciji dovoljno preciznog modela za potencijalno i aktuelno istorijsko-m oćni tadašnji kolektiv gneva. Merodavna timotička m i-grupa trebalo je od tada da sezove„proletarijat" ili, tačnije,„industrijski proletarijat". Po Marksovom mišljenju, definiciji proletarijata ne pripada samo sistematski koncept eksploatacije. Tu koncepciju d o ­ punjava moralno-pretenciozna istorijska misija usredsređena na pojm ove otuđenja i ponovnog prisvajanja. Na kraju krajeva, pri oslobađanju radničke klase radilo se ni o čemu manjem nego o regeneraciji čoveka.Tim oslobađanjem uklonile bi se deformacije koje proizlaze iz životnih uslova većine u klasnom društvu. Da bi se razum ele tim otičke tendencije u ranom radničkom pokretu, treba - pored im pulsé dobijenih od hrišćanskih budilačkih sekti - imati u vidu i Pejnova Ljudska prava (1791-1792), koja je on form ulisao odgovarajući na Berkovu kritiku Francuske revolucije. 29 Michail Bakunin, Staatlichkeit und Anarchie, str. 852 i dalje.

190

Gnev i vreme

Poenta toga spisa može se sažeti u zahtev da se nemanje imovine ne može više prihvatati kao izgovor za političko obespravljivanje. Nemački refren revolucio­ narne pesme kom unističkog pokreta„Narodi, čujte sig­ nale..." završava se stihom„Internacionala če se izboriti za ljudska prava" i očigledno pripada tradiciji ovlašćiva­ nja proleterâ. Univerzalno shvaćena ljudska prava formalizuju pravo na dostojanstvo, pravo koje su Britanci do tada izražavali u zvučnoj formuli birthrightsa [prava koja pripadaju po rođenju]. Toj reči bilo je suđeno da razori političkim -običajim a-učvršćeno oligarhijsko iz­ jednačavanje poseda i pravne sposobnosti30 - u njoj odzvanja patos s kojim je Kromvelova konjica izabra­ nih napadala pozicije bezdušnog zem ljoposedničkog plemstva. Napad siromašne većine na bogatu manjinu, napad koji od otkrića „čoveka" utiče na tok političkih i ideoloških transakcija, počinje zapravo u trenutku kada se siromašna većina predstavi kao stranka ljudi i poželi da bude nosilac jednakih prava. Ljudska prava su arivistička prava - dok povlašćeni oduvek upozoravaju na svoju naviku da budu na vlasti, za siromašne„čovek" je uvek prevelika reč. Punu snagu govor o pravima koja pripadaju čoveku kao čoveku dobija tokom borbi za uspon i očuvanje poseda koje vode am biciozni srednji slojevi društva. Zbir borbi na tom frontu naziva se, od ranog devetnaestog veka, klasnom borbom. Snaga marksističke doktrine sastojala se u tome što je idealistički elan Pejnove deklaracije o ljudskim pra30 O ranoj fazi britanskog radničkog pokreta, koji je koristio re­ ligijske argumente i argumente zasnovane na ljudskim pravima, up. Edward P. Thompson, Die Entstehung der englischen Arbeiterklasse, Frankfurt 1987,1.1, str. 19-199.

191

Peter Sloterdijk

vima poduprla velikim brojem materijalističkih i prag­ matičkih agrumenata - i to u vreme kada su materija­ lizam i pragm atizam postajali religija racionalnih ljudi. Marksovim doprinosom težište obrazloienjâ ljudskoga dostojanstva premestilo se s hrićansko-hum anističkog pojma vrste stvorene po božjoj slici i prilici na istorijsku antropologiju rada. Suštinski temelj dostojanstva sada se pronašao u zahtevu da ljudi - kao tvorci sopstvenoga postojanja - imaju i pravo da uživaju u rezultatima svoga rada. Usled toga m ogao se opaziti polureligijski naboj pojm ova „rad", „radništvo", „proizvodni proces" itd., koji su konceptu proletarijata - isprva je„proletarijat" bio samo ekonom ski termin - dali mesijansku no­ tu. Ko je od tada Marksovim rečnikom govorio o„radu", nije označavao samo faktor proizvodnog procesa, koji stoji nasuprot „kapitalu" kao iskoristivi izvor stvaranja vrednosti. Rad je ujedno postao antropološka, čak demijurška veličina od čijeg delovanja potiču ljudi, civili­ zacija, bogatstvo i sve više vrednosti. Nije, dakle, nikakvo čudo što se tako obojeni govor o radu pretvorio u zov upućen tim otičkim porivim a radnog kolektiva. Proletarijat se odjednom našao pred izazovom da sebe - uprkos svojoj često naglašavanoj dehum anizaciji i reifikaciji - shvati kao matricu svake humanosti i svih potencijala budućnosti. S druge stra­ ne, ta konstelacija pojmova pokazala je da neprijatelj radnika jeste ujedno neprijatelj čovečanstva i da kao takav zaslužuje da bude gurnut natrag u prošlost. Sa­ da je trebalo još samo objasniti da je klasa kapitalistâ, bez obzira na svoj ponekad poštovanja dostojan privat­ ni moral, kao takva na poziciji neprijatelja radnikâ, pa da se vide frontovi građanskog rata dotad nepoznatog tipa - frontovi na kojima su strane u neizbežnom „po192

Gnev i vreme

slednjem sukobu" stajale jedna naspram druge. Poslednji rat trebalo je da oslobodi bezuslovno neprijateljstvo: buržuji koji poseduju kapital, zajedno sa svojom d o ­ bro snabdevenom pratnjom, kao objektivni neljudi na jednoj strani, a proletarijat koji jedini stvara vrednost, zajedno sa svojom eskortom gladnih potomaka, kao objektivno pravi ljudi na drugoj strani. U tom ratu bore se nejednake polovine ćele istine o čoveku proizvođa­ ču - a pošto jedna strana, navodno, ima samo parazitski odnos prema proizvodnji, dok druga obuhvata auten­ tične proizvođače, ta druga strana, gledano na srednji i dugi rok, mora s pravom da pobedi. Od toga trenutka, shvatiti suštinu realnosti značilo je: misliti o svetskom građanskom ratu.31 Pošto se taj rat zam išljao kao opšti, u njemu niko nije m ogao da bude neutralan. Samo u svetlu te antropološke pozadine m oguće je shvatiti uspeh koji je imao pojam „klasne svesti". Sada se lako vidi da u tom pojmu naglasak nije toliko na„svesti" (jer svest, strogo uzev, jeste svojstvo psihičkih siste­ ma ili individua), koliko je na „klasi". Danas bismo izraz „klasna svest" zam enili izrazom „klasna komunikacija", pod uslovom da je pojam klase kao takav još upotre­ bljiv.32 Budući da, po čistoj revolucionarnoj doktrini, u građansko-kapitalističkim uslovima postoji samo jedna istinska ljudska klasa, upravo klasa pravih proizvođača, koja stoji nasuprot klasi prividnih ljudi ili vampira koji 31 Taj izraz pojavljuje se, između ostalog, i u komentarima Tomasa Mana tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. O daljem razvoju pojma svetskog građanskog rata up. Nikolaus Sombart, Rendezvous mit dem Weltgeist. Heidelberger Reminiszenzen 1945-1951, Frankfurt 2000, str. 268-276. 32 O lenjinističkom zaoštravanju pojma klase i njegovoj s tim povezanoj kompromitaciji up. dole str. 220 i dalje.

193

Peter Sloterdijk

sišu vrednost, radništvo se kao kolektiv pozvan u bor­ bu još samo mora ubediti da uprkos svojoj empirijskoj bedi ovaploćuje pravo čovečanstvo i njegov futuristički potencijal. Iz povećanog sam orazum evanja najpre bi proistekao revolucionarni stid, a iz toga stida - revo­ lucionarni gnev. Proletarijat, čim otkrije da predstavlja poniženo čovečanstvo, neće više prihvatati svoje po­ stojeće stanje. Odricanjem od svoje bede - Hegel bi re­ kao: negiranjem svoje negiranosti kao ljudi - klasa koja je najzad stekla svest o sebi krenuće u globalni juriš na Bastilju. Dovršavajući konačnu revoluciju, klasa pravih ljudi uništila bi uslove„u kojima je čovek poniženo, potčinjeno, napušteno, prezreno biće".33 Na osnovu rečenog očigledno je da govor o klasnoj svesti radnika nije zapravo ništa drugo nego tim otizacija proletarijata. Pod tim otizacijom se podrazum eva subjektivni aspekt pripreme za sveobuhvatni ratni po­ hod. Klasna svest nije, dakle, nikad značila da se fabrički radnik po povratku s posla kući pribere i da čita Šilerovu Orleansku devicu u Reklamovom izdanju kako bi pro­ širio svest suženu zbog buke i briga. Taj izraz sigurno nikad nije uključivao da radnici u svojoj bedi treba da razmišljaju koristeći ekonom ske termine. Autentična klasna svest znači svest o građanskom ratu. Kao takva, ona može da bude samo rezultat ofanzivno vođenih borbi u kojima potpuno izlazi na videlo istina o polo­ žaju klase koja se bori. Pošto je to tako,„istinska klasna svest", ako se dovolj­ no artikulisala, veoma je udaljena od „realno-psiholo33 Up. Karl Marx, „Zur Kritik der Hegelschen Rechtsphilosophie. Einleitung" u Die Frühschriften, ed. Siegfried Landau, Stutt­ gart 1968, str. 216.

194

Gnev i vreme

ških misli ljudi o svom životu" kao stoje, u donekle pretećem tonu, rekao Đerđ Lukač u martu 1920.34 Sasvim otvoreno preteći, isti autor je nastavio s dociranjem: u odnosu na budućnost nije važno šta stvarno misle rad­ nici sada i ovde, važno je šta moraju misliti u skladu s objektivnom partijskom doktrinom. Po učenju strategâ klasne borbe, nijedan elem ent društvenog totaliteta ne može izbeći izazov da razvije istinsku svest o svom položaju i funkciji u celini - a najmanje proletarijat. Lu­ kač priznaje da bi za buržoaziju autentična klasna svest bila isto što i saznanje o neminovnosti njene predsto­ jeće propasti - što nije dobar ali je dovoljan razlog što buržoazija beži od svoga tragičnog znanja u nesvesno i iracionalno; po njemu, razaranje uma i insistiranje bur­ žoazije na uzaludnoj borbi za svoju stvar predstavljaju jedno te isto.35 Samo neki pojedinci imaju moralne sna­ ge da izdaju sopstvenu klasu - da se odreknu svoga porekla i da pređu na „stanovište proletarijata". Jedino onaj ko prihvati to stanovište bio bi u stanju da pomiri um i sposobnost za budućnost. Za proletarijat, međutim, sticanje klasne svesti po­ staje vesela nauka o njegovoj pozvanosti da„vodi isto-

34 Georg Lukécs, Oeschichte und Klasenbewusstsein. Studien über marxistische Dialektik, Berlin 1923, reprint Amsterdam 1967, str. 63 (Đerđ Lukač, Povjest i klasna svijest, Naprijed, Zagreb 1977, prevod Milan Kangrga i Danilo Pejović). 35 Godinu dana posle Staljinove smrti Lukač je objavio knji­ gu Die Zerstorung der Vernunft (1954) (Razaranje uma, Kultura, Beograd 1966, prevod Milan Damnjanović), koja pokazuje kako lenjinističko-staljinistički kompromitovano mišljenje samo sebe ekskulpira bekstvom u montirane procese iz istorije ideja. O ideo­ loškom montiranom procesu kao postupku ekskulpacije up. dole str. 254 i dalje.

195

Peter Sloterdijk

riju". Nažalost, takva suverena koncepcija ne stiče se preko noći i besplatno. Sam o prolazeći kroz „beskraj­ no mučnu, neuspesima ispunjenu revoluciju" budući „subjekt istorije" može se probiti do istinskog pojma o samom sebi, a uz to ide i teret samokritike,36 koju akti­ visti moraju neprekidno da obavljaju - srećom, nikad bez pomoći partije, koja je uvek u pravu. Ako verujemo samoproglašenim idejnim predvodnicima radničke kla­ se, ta klasa je bila„istorijskom zakonitošću" osuđena na revolucionarni put:„...proletarijat ne može izbeći svoju misiju."37 Principi te autodidaktike svode se na sentencu da se rat uči samo pomoću rata. Da bi klasna svest dospela na visinu svoje misije, morala bi u sebi da stvori savršeni spoj klasnog zna­ nja, klasnog ponosa i klasnoga gneva. Prvi faktor bio je, po mišljenju komunista i anarhista, dat već životnim iskustvom radnikâ, ma koliko da je iziskivao dopunu borbenim iskustvom, samokritikom i dijalektičkom te­ orijom. Drugi faktor morao se temeljiti na argumentima ljudskih prava, antropologije rada i političke ekonom i­ je - trebalo je da pom ognu proletarijatu da glavu drži onoliko visoko koliko je to odgovaralo njegovoj ulozi stvaraoca vrednosti. I na kraju, treći faktor valjalo je ši­ riti i kanalisati propagandnim sredstvima:„Pravda, kao oganj u vulkanu // Sada silovito izbija na površinu"38 - tako Internacionala dočarava tim otičku mobilizaciju. Smislene erupcije događaju se, međutim, samo ako je proletarijat dovoljno dugo išao u školu gneva. U sva36 Georg Lukâcs, Geschichte undKlassenbewusstsein, str. 88. 37 Ibid., str. 89. 38 Odgovarajući stihovi francuskog originala Internationale glase: „La raison tonne en son cratère // C'est l'éruption de la fin."

196

Gnev i vreme

kom slučaju, dovršena klasna svest pretpostavlja da se zbir ponosa i znanja pomnoži gnevom tim otičkoga ko­ lektiva. Zreli rezultat proleterskog procesa učenja može se, dakle, manifestovati još samo praktično - u militant­ nom revolucionarnom aktivizmu. Nije potrebno da podrobno objašnjavam o zašto predstava o proizvodnoj klasi kao pobedničkom istorijskom subjektu nije dovela ni do čega drugog nego do lošeg ostvarenja filozofije. Kobna greška te koncep­ cije nije bila samo u pustolovnom izjednačavanju indu­ strijskog radništva i čovečanstva. Ona se još više nala­ zila u holističkom ili organološkom pristupu po kojem dovoljno organizovana asocijacija ljudi može na višem nivou da ponovi dostignuća i svojstva pojedinca. Time je klasična levica ušla u prostor iluzija u kojem se kreću supstancijalni kolektivi, omiljeni počevod vremena ro­ mantizma, i zlokobni uzvišeni subjektiviteti. Klasa proizvodacâ, postavši samosvesna, bila bi, dakle, velečovek - uporediv s Platonovom idealnom državom - u kojem su um, osećanje i volja spojeni u monološko, dinamičkipersonalno jedinstvo. Idejni predvodnici radničkog po­ kreta odmah su uočili besmislenost te sugestije, pa su je prikrivali tako što su isticali da je klasna svest u velikoj meri povezana s„problemom organizacije". Čarobna reč „organizacija" prizvala je skok s nivoa „mnogih aktivnih pojedinačnih volja" (Engels) na nivo hom ogenizovane klasne volje. Ali nemogućnost uspešne homogenizacije ogrom nog broja spontanih pojedinačnih volja već je na prvi pogled (da principijelne razloge i ne pominjemo) toliko očigledna da se iluzija klasne kohezije mogla odr­ žati samo surogatskim konstrukcijama. Najznačajnija od tih konstrukcija na istorijsku sce­ nu stupila je u vidu Lenjinovog pojma partije. Lako se

197

Peter Sloterdijk

može videti na koji se način koncept partije i koncept klasne svesti uzajamno podupiru: p o sto je postignuta klasna svest kao uvid proletarijata u svoj položaj unutar društvenog totaliteta bila nemoguća, partija je smela i morala da sebe predstavi kao zastupnicu empirijski još nezrelog kolektiva. Prema tome, partija je branila svoj zahtev da bude„predvodnica istorije". Ali, budući da bi avangarda bez izgleda da će je mase slediti bila odsečena od svoje „baze", morala je po svaku cenu da kod onih koje je predvodila održava fikciju o principijelnoj dovršivosti klasne svesti. Praktični zaključak stoga glasi: jedino partija otelotvoruje legitimni kolektiv gneva uto­ liko što preuzima zakon delovanja zastupajući „mase", koje još nisu sposobne da rasuđuju ni da deluju. Partija je, dakle, istinsko ja još uvek otuđenog radničkog ko­ lektiva. Nije slučajno što ona voli da se kiti impresivnim nazivom „organ celokupnog proletarijata" - i uvek bi­ smo m ogli reč„organ" da zam enim o izrazima „mozak", „centar volje" ili „bolje sopstvo". Lukač smatra da partiji pripada„uzvišena uloga da bude savestnjegove (proletarijatove) istorijske misije'?9 Odluke partije nisu ništa drugo nego citati iz idealizovanog unutrašnjeg m ono­ loga radničke partije. Samo u partiji gnev pronalazi in­ telekt; samo partijski intelekt srne da krene u potragu za gnevom masa. Koliko je taj intelekt bio pronicljiv, pokazuje istorija radničkog pokreta sve od danâ Gotskog kongresa 1875. Na svom dugom maršu kroz moderno doba on je, to se ne može osporiti, došao do značajnih otkrića. A koje je greške napravio, pokazuje između ostalog izbor kom u­ nističkih simbola - u prvom redu zvanični znak srpa-i-3 9 39 Georg Lukécs, Geschichte undKlassenbewusstsein, str. 53.

198

Gnev i vreme

čekića, koji je već 1917. bio potpuno zastareo. Činjenica da su se sim boličke alatke nem ačkog konzervativnog zanatstva40 pojavile na zastavi Sovjetskog Saveza do­ voljno govori o nespretnosti odgovornih. Već i posle kratkog razmišljanja m oglo bi se prigovoriti da indu­ strijski radnici ne koriste čekić, a da seoski proletarijat već dugo ne upotrebljava srp. Još je fatalniji bio izbor simbola nemačke radikalne levice koja se krajem Prvog svetskog rata konstituisala kao Spartakovsavez - s im e­ nom razapetog roba-gladijatora kao reklamnim natpi­ som, kao da se svesno tražila analogija s hrišćanstvom, a u stvari se nesvesno citirala tradicija poraza. Samo je crvena zvezda revolucionarne Rusije dugo čuvala svo­ ju tajnu i tek na kraju sovjetske epizode pokazala svoje apokaliptičko poreklo kao znak propasti. I partija kao„organ" proletarijata počivala je na drugostepenoj fikciji o velečoveku. Budući da se kao subjekt„višeg stepena" konstituisala iz pojedinačnih od­ lučnih aktivista čija se sinhronizovanost i hom ogenost nikada nije mogla obezbediti (kao što pokazuje stalna prinuda na ne samo ideološke čistke), ona je ostala za­ visna od avangarde avangarde, koja je predstavljala poslednji koncentrat klasne svesti - takoreći njenu istin­ sku dušu. Saobrazno okolnostima, to je ukazivalo samo na glavnog teoretičara revolucije. Sam o u njegovom mišljenju trebalo je da se autentično odvijaju unutra­ šnji m onolozi partije. On je predstavljao istinsko ja rad­ ničkog pokreta utoliko što je kao centar volje i gneva ovaploćavao poslednji izvor njegovog legitimiteta. Na­ 40 Karlheinz Weissmann, Schwarze Fahnen, Runenzeichen: Die Entwicklung der politischen Symbolik der deutschen Rechten zwischen 1890 und 1945, Düsseldorf 1991.

199

Peter Sloterdijk

lik na često pominjanu svetsku dušu, koju je Hegel, po sopstvenom tvrđenju, video kako projahuje na konju posle bitke kod Jene i koja je nosila ime Napoleona, teorijsko-timotička glava revolucionarne organizacije bila bi vitalno mesto u svetu, mesto na kojem bi očovečenje gneva našlo svoje aktuelno savršenstvo - u početku je to bio Karl Marks lično. Daleko od toga da bi ga njegova mržnjom i resantimanom prožeta ličnost diskvalifikovala za njegovu istorijsku dužnost (kako glasi uobičajena adhominem kritika autora Kapitala), on je imao upravo potrebna svojstva za ispunjenje svoje misije. Posedovao je ne samo lucidnost i volju-za-m oć rođenog vo­ đe već i dovoljno gneva za sve koji bi krenuli njegovim stopama. Svaki Marksov sledbenik morao bi da bude meren po tom e da li je u stanju da na isti način kao i Marks predstavlja inkarnaciju progresivnog svetskog gneva i fokus znanja o revolucionarnom procesu. Posle prerane smrti Rože Luksem burg više nije bilo nikoga ko bi osporio Lenjinovu pretenziju da bude Marksov naslednik. On je zaista bio čovek koga je Bog u gnevu stvorio za političara - da reči Maksa Vebera o pesniku ErnstuToleru primenim o na pogodnijeg adresata. To svođenje klasne svesti na partiju a partije na nje­ nog prvog mislioca nije ništa drugo nego romantično preterivanje. Ono je zaista to, ali ono i om ogućuje da se do kraja promisle spekulativna preterivanja koja se sadrže u pojmu klase i pojmu partije, i da se gnev i svest lokalizuju tamo gde stvarno imaju svoje mesto: u kon­ kretnoj individui. Takva individua ne srne se, naravno, smatrati običnim savremenikom. Biće bolje da se ona razume kao egzem plarni čovek koji, kada razmišlja i ka­ da se srdi, u sebi koncentriše pravedno afektivno stanje čovečanstva u eri klasnog društva. U njoj je thymos do­

200

Gnev i vreme

voljno pobuđen da može tražiti novi svetski poredak. S tog stanovišta Marks bi bio ne samo Filoktet m oder­ ne filozofije, ma koliko neke crte njegovog karaktera podsećaju na sm rdljivog borca za Troju, koji je zbo g kukanja postao nepodnošljiv svojim saborcima na lađi pa su ga zajedno s Ahilejevim lukom ostavili na ostrvu Lemnu. On je ujedno predstavljao zapadnog mahatmu, obuhvatnu dušu, koja je čak i u gnevu pokazivala nadljudsku veličinu. Njegova radikalno partijska inteli­ gencija funkcionisala je kao memorijski mehanizam za učeno nezadovoljstvo epohe. U onom što sledi pokazaćem o da je politički agent „partija" na i njemu samom jedva dokučiv način zavisio od ideološke figure vođe-ideologa - i to u tolikoj meri da je sama partija funkcionisala samo kao monološka mašina u kojoj su se vođini monolozi nastavljali na ši­ roj bazi. Glava revolucionarnog pokreta morala je svoje znanje i svoju volju da kao teorijski i moralni monarh izračuje u partijsko telo kako bi to telo u celini, ili bar nje­ gov centralni komitet, pretvorila u kolektivno-monarhijski„organ". Epizode-diskusije unutar kom unističkog pokreta uvek su bile samo dodaci nenarušivo monološkom idealu. Već smo ranije rekli da egzem plarni mili­ tantni čovek u vreme revolucionarnog adventa svojoj egzistenciji nameće formu mesta za skupljanje gneva. Ako iz te opaske izvučem o zaključke, shvatićemo da se odlučni„subjekt revolucije" morao ponašati kao bankar kojem je povereno da upravlja globalnom finansijskom institucijom . Sam o tako m ogao je revolucionarni su­ bjekt poverovati d a je izabran za centar svetskog doga­ đanja: u toj banci ne samo da se nakupljena ogorčenja, sećanja na patnje i impulsi gneva komprimuju u masu vrednosti i energije; od sada se ti revolucionarni intezi-

201

Peter Sloterdijk

teti i stavljaju na raspolaganje za reinvesticije u realnom svetu. Budućnost bi tada postala supstancijalno iden­ tična s dobiti od pametno investiranih količina gneva i nezadovoljstva. Upravo su te aktivnosti skupljanja i reinvestiranja morale pri stvaranju većeg m ilitantnog tela da budu predstavljene na proširenoj skali. Čim bi se izvršio trans­ fer radikalne subjektivnosti s vođe na radikalne partij­ ske štabove (i na nove tajne policije), nastao bi potpuno nov politički organizam: ona banka gneva koja je treba­ lo da vodi istorijske poslove s ulozima svojih klijenata. Zahvaljujući njenoj pojavi na tržištu strasti kolektivni gnev se iz pukog agregata psihopolitičkih poriva pre­ tvara u kapital koji zahteva da bude iskorišćen.

O pojavi nemonetarnog bankarstva Pokazali smo da je koncept anarhističke ćelije u de­ vetnaestom veku stvoren po uzoru na popularne ruske razbojničke bande. Taj uzor, naravno, nije se smeo su­ više otvoreno priznavati pred anarhistima. Nije onda nimalo čudno što se u Bakunjinovim spisima o organi­ zaciji anarhističkog pokreta m ogu naći parareligijska prikrivanja revolucionarno-krim inalnog posla, naročito u Izlaganjima o principima i organizaciji međunarodnog revolucionarno-socijalističkog tajnog društva iz 1866. i u

Programu i pravilima tajne organizacije međunarodnog bratstva i međunarodne alijanse socijalističke demokratije iz 1868. Pri proučavanju tih dokumenata pada u oči srodnost s tajnim društvima osamnaestog veka i eo ipso s hrišćanskiim redovima: tu kao da se pripadnici rozen-

202

Gnev i vreme

krojcerovskih društava zaklinju bombam a da će izvršiti svoju istorijsku misiju. Nije stoga bila puka slučajnost što su Bakunjinove pristalice često upoređivali s jezui­ tima. Budući d a je bakunjinizam naznačavao isključivodestruktivni nalog revolucije, njegovi programski spisi m ogli su da tolerišu prikriveno izjednačavanje anarhi­ stičkog saveza s kriminalnom organizacijom. Kao člano­ vi crkve totalne destrukcije, Bakunjinove pristalice bile su oslobođene zadatka socijalne rekonstrukcije. Sasvim drugačija bila je situacija za komuniste, koji su verovali u neraskidivo procesualno jedinstvo prevra­ ta i novog građenja. Budući da su nastojali da osvoje dr­ žavnu vlast, neprihvatljivi su im bili anarhistički ustupci romantizmu kriminaliteta i nezakonite kontrakulture. Državna vlast, i posle preuzimanja od strane kom uni­ stičkih funkcionera, neminovno bi zadržala jasna eta­ tistička obeležja - ta činjenica je s kom unističkog po­ lazišta isključivala paradigm u plem enite razbojničke bande ili kriminalnih redova. Borci motivisani Lenjinovim idejama priželjkivali su organizacioni model koji bi udovoljio zahtevim a dugoročne politike prevrata odozgo. U datim okolnostima takav model m ogao se preuzeti samo od najuspešnijih ustanova građanskog i polufeudalnog društva: od vojske, od koje bi se pre­ uzeo koncept hijerarhije u kom andovanju da bi se iz tog koncepta izvela najstroža partijska disciplina, kao i od moderne upravne birokratije, koja je svojom kvaziautomatskom, „nesebičnom" efikasnošću trebalo da bude sugestivni obrazac za socijalistički partijski apa­ rat. Dosta se pisalo o Lenjinovom divljenju organizaciji nemačke pošte. Ko bi se udubio u istorijske izvore i sa­ stavne delove realsocijalističkog filistarsta, pronašao bi m nogo toga kod mehanizama subordinacije u nemač203

Peter Sloterdijk

koj autoritarnoj državi oko 1900. Sâm Lenjin nikad nije krio svoje uverenje da organizacija ruskih „protestnih potencijala" mora krenuti putem kojim su išli nemački državni kapitalizam i strogo upravljanje pruskom rat­ nom industrijom posle 1914. Nikad se ozbiljno nije poricalo da su kasnofeudalne i građanske forme vojske i uprave poslužile kao model za stvaranje lenjinističke«partije. Zato je Roza Luksemburg bila u pravu kada je vrlo rano upozoravala na Lenjinovu germ anofilsku sklonost„ultracentralizmu". Ali ukaziva­ njem na takve uzore epohalna novina organizovanog kom unizm a pre se zam agljuje nego što se objašnjava. Kao što je već rečeno, posebnost komunizma pojavljuje se u adekvatnom svetlu tek kada u njemu, saobrazno njegovom efektivnom dizajnu, prepoznam o pre ban­ karsko preduzeće nego vojni ili birokratski entitet. Da bismo objasnili taj samo prividan paradoks, moramo se osloboditi predrasude da banke obavljaju isključi­ vo novčane poslove. U stvari, funkcija banke obuhvata oblast koja je m nogo šira nego oblast monetarnih tran­ sakcija. Procesi analogni procesima bankovnim poja­ vljuju se svuda gde se kulturni i psihopolitički entiteti - kao što su naučna saznanja, akti vere, umetnička delà, politički akti protesta itd. - akumuliraju, pa se, kada do­ stignu određeni nivo akumulacije, iz blaga pretvaraju u kapital. Ako prihvatimo postojanje nemonetarnog ban­ karstva, jasno je da banke drugačijeg tipa, kao politič­ ka mesta za sakupljanje afekata, m ogu poslovati tuđim gnevom isto onako kao što monetarne banke posluju novcem svojih klijenata. Radeći to, svoje klijente one oslobađaju tereta preuzimanja inicijative, a ipak obe­ ćavaju dobit. Ono što su u jednom slučaju prihodi od kapitala, u drugom su timotičke premije. 204

Gnev i vreme

Takve banke obično se predstavljaju kao političke partije ili pokreti, naročito na levom krilu političkog spektra. Preobražaj poriva gneva u „konstruktivnu po­ litiku" može pritom u svakom taboru da važi kao mag­ num opus psihopolitike. (Uostalom, može se pretposta­ viti da funkcionalna diferencijacija na podsisteme kao što su pravo, nauka, umetnost, privreda, zdravstvo, re­ ligija, pedagogija itd., koju Niklas Luman obelodanjuje u svojoj teoriji društvenih sistema, da ta diferencijacija ukazuje na svaki put posebnu regionalnu kapitalizaciju i na tom e-na-specifičan-način-odgovarajuću formaciju banke.) Politička ekonomija definiše banku kao mesto sku­ pljanja kapitala. Njen glavni zadatak jeste da imetkom svojih klijenata upravlja tako da se vrednost čuva i po­ većava. U praktičnom smislu to znači da se ulozi klijena­ ta, koji su u trenutku uplate beskorisno novčano blago, odmah pretvaraju u kapital; oni se, dakle, investiraju u poslove koji donose profit. Jedna od najvažnijih funk­ cija banaka jeste u tome da deluju kao zaštita od rizika koja klijentim a om ogućuje da učestvuju u uspešnim investicijama, a čuva ih od neuspeha koliko god je to m oguće. Taj aranžman kontroliše se pomoću kamate, koja dakako raste srazmerno riziku.41 U našem kontekstu treba sada imati na umu da se vremenski profil novca presudno modifikuje kada no­ vac iz svog oblika blaga prelazi u svoj kapitalski oblik. Jednostavno blago još je potpuno u službi čuvanja vrednosti. Objedinjujući materijalne rezultate prošlih 41 Up. Dirk Baecker, Womit handeln Banken? Eine Utersuchung zur Risikoverarbeitung in der Wirtschaft. Mit einem Vorwort von Ni­ klas Luhmann, Frankfurt 1991.

205

Peter Sloterdijk

žetvi i pljački, blago ima čisto konzervativnu funkciju (da zasad ne govorim o o im aginarnim posebnim vrednostima stvaranja blaga). Ono negira proticanje vre­ mena da bi prikupljena dobra ukotvilo u permanentnu sadašnjost. Ko stoji pred sandukom s blagom ili ulazi u riznicu, u punom smislu reči shvata šta znači prisutnost. Vremenska forma stvorena prisutnim blagom jeste, da­ kle, trajanje poduprto prošlošću, trajanje kao stalna sa­ dašnjost onog što je skupljeno - zajedno s uzvišenom dosadom kao doživljenim refleksom. Nasuprot tome, kapital ne zna za dosadnu sreću skupljene prisutnosti. Z b o g svog dinam ičnog načina bivstvovanja on je osuđen na stalnu eksternalizaciju; on se samo epizodno, na primer kada se pravi bilans, predstavlja kao virtuelno prisutna suma. Stalno zaoku­ pljen uvećavanjem sopstvene vrednosti, on ni u je d ­ nom trenutku ne poseduje sebe potpuno. Iz toga sledi da proizvodi „futurističke" efekte. On stvara hroničnu anticipacionu napetost prema onom što dolazi, nape­ tost koja se na svakom dostignutom nivou artikuliše kao obnovljeno očekivanje dobiti. Njegova vremenska forma jeste zabavni period akumulacije, koji se odvija kao stalna kriza. Zato sam o dinam ika kapitala posti­ že ono što je Trocki, zbog dobrodošle zbrke pojmova, želeo da poveri revolucionarnom političkom vodstvu: „permanentna revolucija" tačno opisuje modus vivendi kapitala, a ne ponašanje kadrova. Stalna briga za pro­ šireno nastavljanje sopstvenog kretanja - to je stvar­ na misija kapitala. On se oseća pozvanim da ukloni sve okolnosti u kojim a običaji, navike i zakoni osujećuju njegov pobedonosni pohod. Zato: nema kapitalizm a bez trijum falnog širenja onog pom anjkanja respekta kojem kritičari vremena sve do devetnaestog veka daju 206

Gnev i vreme

pseudofilozofsko ime nihilizma. U stvari, kult ništavila samo je nužni sporedni učinak m onetarnog monoteizma za koji su sve druge vrednosti puki kumiri i iluzije. (Uostalom, i teologija tog monoteizma jeste trinitarna jer se ocu „novcu" pridružuju sin „uspeh" i sveti duh „ugled") Prema kapitalističkoj logici, banke imaju ključ­ nu ulogu u stvaranju sveta koji funkcioniše isključivo na temelju novca, jer samo su te agencije perm anentnog produktivnog nemira u stanju da efikasno skupljaju i usmeravaju novčane tokove. Ideja o mestu skupljanja kao takvom jeste, naravno, m nogo starija nego ideja o banci. Kao što je poznato, svoje do danas prepoznatljive obrise banka je dobila tek u italijanskoj ranoj renesansi. Istorija ideje o mestu skupljanja seže sve do ere takozvane neolitske revo­ lucije, kada se s prelaskom na gajenje žitarica ujedno razvila praksa stvaranja zaliha. Na tu praksu nadovezuje se dugi niz tehničkih i m entalnih inovacija, koje uključuju kako izgradnju skladistâ tako i uvežbavanje gazdovanja oskudnim zalihama (ne treba zaboraviti ni pronalazak osvajačkog rata kao druge žetve kroz oti­ manje tuđih zaliha). Najvažniji idejni refleks rane agrarne kulture stvara­ nja zaliha pojavljuje se u obrascu delovanja koji se zove žetva. Otkako postoji veza između setve i žetve, seljački život je obeležen sveprožim ajućim habitusom: svake godine čeka se trenutak sazrevanja. Posledica žetve je ­ ste pronalazak zaliha kao osnove zajedničkog života to­ kom godišnjeg ciklusa. Arhetip zalihe nameće inteligen­ ciji prvih seljaka i činovnika obrasce delovanja kao što su „štednja",„mudro raspoređivanje zaliha tokom go di­ ne" i„preraspodela". Ako shema žetve postane metafo207

Peter Sloterdijk

rički upotrebljiva, sve vrste blaga mogu, poput plodova, da se skupljaju kao zalihe - počev od oružja i nakita pa sve do lekova, umetničkih delà, zakona i znanja, kojima kultura obezbeđuje svoj simbolički opstanak. Kao sto je poznato, Martin Hajdeger je predložio da se filozofski pojam logosa, pojam koji se izvodi iz grč­ kog glagola legein, poveže s agrarnom shemom „bra­ nja", „prikupljanja". Prema tome, logičko razumevanje tekstova i interpretacija konteksta na neki bi način bili nastavak žetvenih radova sim boličkim sredstvima. To nas navodi na pomisao da sfera znanja po svojoj for­ mi predstavlja viši oblik privrede zaliha u kojem seme tradicije treba da sazri svakoj narednoj generaciji kako bi se uvek iznova skupljalo tokom žetve saznanja. U ta­ kvim okolnostim a m ogli su i filozofi (koji inače striktno zavise od urbanog konteksta) da sebe još zamisle kao hibridne seljake. Hajdegerovo učenje o logosu kao prikupljanju smi­ sla ostaje, dakle, na predmodernom pojmu znanja. Dr­ žeći se antičkog i srednjovekovnog arhetipa skupljene zalihe ili blaga, mislilac je odbio da prihvati modernizovanje produkcije znanja kroz istraživanje. U tom modernizovanju on je video kobno izo b ličavan jejzvo m o na­ raslog", predtehničkog načina datosti stvari. Istraživanje se zaista - u značajnoj analogiji s razvojem bankarstva u novijoj finansijskoj privredi - izvodi u institutima organizovanog skupljanja znanja i inovacija, posebno u naučnim akademijama i modernim univerzitetima. Sa svojim osobljem i aparatima oni igraju ulogu autentič­ nih banaka znanja - a banke, kao što je poznato, uvek kooperiraju kao partneri i posmatrači preduzeća. U kog­ nitivnoj oblasti funkcija preduzeća pripada istraživač­ kim institutima. Čim znanje iz forme blaga - nju su, kao 208

Gnev i vreme

poslednji, ovaploćivali pansofski naučnici baroka sve do Lajbnica - pređe u formu kapitala, ono se više ne sme akumulirati kao inertna zaliha. Obrazovno pravilo„steci ga da bi ga posedovao" više ne važi za znanje koje je dinam izovano radi istraživanja. Znanje se više ne prisvaja kao posed, već služi kao materijalna baza za svoju proši­ renu reprodukciju, isto onako kao što se moderni novac, umesto da se čuva u slamaricama i čarapama, vraća u sferu cirkulacije da bi se oplodio na višem nivou. Ta promena forme znanja nije inovacija dvadesetog veka, iako je tačno da se u tom veku prvi put govorilo eksplicitno o ekonomiji znanja i kognitivnoj privredi da bi se došlo sve do hibridnih koncepata kao što je kon­ cept „društva znanja". Proces znanja je suštinski posta­ vljen na kapitalu-analogne osnove otkako se dostupna zaliha naučnih saznanja koristi za proširenu reproduk­ ciju pomoću organizovanog istraživanja. Osnivanje na­ učnih akademija, do kojeg je Lajbnicu toliko bilo stalo, jeste jedan od glavnih sim ptom a tog prelaska. Zato, u oblasti znanja, istraživanje odgovara kom ­ pleksu aktivnosti koje se u monetarnoj sferi označavaju kao investiranje: ono, istraživanje, implicira kontrolisani rizik da se, radi buduće dobiti, na kocku stavi ono što se već steklo. Od krivulje toka takvih rizičnih operacija očekuje se da će, uprkos cikličnim fluktuacijama, opisati kontinuiranu akumulaciju. Naravno da kapital znanja, baš kao i monetarni kapital, zna za specifične krize u kojima je njegova buduća produktivnost dovedena u pitanje. Rešenje takvih kriza obično se sastoji u onome što novija sociologija znanja naziva pram enom para­ digm e. Tokom te promene uništavaju se starije kogni­ tivne vrednosti, ali posao se još intenzivnije nastavlja u novim osnovnim konceptualnim uslovima. 209

Peter Sloterdijk

Slične opaske moguće su o novijoj istoriji umetnosti. I u oblasti um etničkog stvaranja najkasnije od ranog devetnaestog veka (posle priprema započetih još u pet­ naestom veku) dogodio se prelaz sa skupljanja koje se izvodi u formi blaga na skupljanje koje se izvodi u formi kapitala. Taj prelaz najbolje se vidi kada se proučava dinam ična istorija muzeja i promene njegove funkcije. S tim procesima upoznale su nas sve razvijenija muzeologija i novije studije za zanim anje kustosa - discipli­ ne koje su se tokom druge polovine dvadesetog veka etablirale kao nacionalna i globalna ekonom ska nauka o svetu umetnosti, iako se kustoska praksa retko kad oslanja na svoje nove teorijske osnove. Ali kao što slu­ žbenici banke m ogu odlično da rade i bez poznavanja opšte logike bankarstva, tako su i kustosi na savremenoj umetničkoj i kulturnoj sceni u stanju da budu kori­ sni a da ne razmišljaju o opštem kretanju um etničkog kapitala. Treba ponajpre zahvaliti istraživanjima Borisa Grojsa što je m oguće da se na pojm ovno precizan način rekonstruiše endogena kapitalizacija sistema um etno­ sti.42 Naglasak na endogenom karakteru tih procesa po­ kazuje da tu nije toliko reč o interakciji novca i umet­ nosti na tržištu umetnosti, pa ni o takozvanom robnom karakteru um etničkog delà, koji je imao ključnu ulogu u gotovo izum rloj m arksističkoj kritici um etnosti. U stvari, sistem umetnosti u celini interno se pretvorio u 42 Up. Boris Groys, „Readymade" u Über das Neue. Versuch einer Kulturkommune, München: Fischer Verlag 1992; „Fundamentalismus als Mittelweg zwischen Floch- und Massenkultur" u Logik der Sammlung. Am Ende des musealen Zeitalters, München: Flanser 1997, i Politik der Unsterblichkeit. Vier Gesprache mit Thomas Knoefel, München 2002.

210

Gnev i vreme

strukturu analognu sistemu kapitala, uključujući i for­ me interakcije preduzetništva i bankarske funkcije. U tom procesu rezultati dotadašnjeg stvaranja umetnosti predstavljaju kapital iz kojeg aktuelni proizvođači umetnosti m ogu pozajmljivati da bi tom pozajmicom stvarali nova, dovoljno različita delà. Kapital akum uli­ ranih umetničkih objekata Grojs je opisao kao „arhiv" - ali, za razliku od Fukoove upotrebe tog termina, Grojs njime ne označava sivu, prašnjavu, mrtvu stranu skla­ dišta, već njegove žive, progresivne i za-odluku-bitne tendencije. U krajnjoj liniji samo država (u svom svoj­ stvu garanta kulture) ili imaginarna internacionala dr­ žava može da bude okrilje„arhiva" (dok privatne zbirke svoju relativnu vrednost m ogu očuvati samo u odnosu na javne zbirke i njihovu virtuelnu sintezu u „arhivu"). Arhiv je inteligentna forma im aginarnog muzeja. Dok je André Malro sa svojom poznatoam sintagm om zastao kod tupe ideje o uvek prisutnom globalnom bla­ gu, Grojs je u arhivu, otelotvorenju m odernizovanog visokokulturnog skladišta kulture i umetnosti, prepoznao funkcije sam ooplođavajućeg kapitala. Time je Grojs na­ veo razlog što se aktuelni život umetnosti može shvatiti samo kao sadejstvovanje umetnikâ i menadžera umet­ nosti u neprekidnoj proširenoj reprodukciji arhiva. U stvari, arhiv, koji je uvek prisutan u pozadini, primorava tekuću produkciju umetnosti da stalno proširuje pojam umetnosti. Rezultate umetničke produkcije procenjuju agenti arhiva. Kad god postoji zadovoljavajući nivo diferencijacije u odnosu na prikupljeni materijal, njeni rezultati se uključuju u zbirku.43 Na taj način i ono što 43 Up. odeljak: „Das Neue als das wertvolle Andere" u Boris Groys, Überdas Neue, str. 42 i dalje.

211

Peter Sloterdijk

je bilo suprotnost umetnosti prodire u svetilište umetnosti. Otkako je taj sistem ovladao tržištem, popularna izreka da je nešto „zrelo za muzej" znači suprotno nego što je ranije značila. Što god je pronašlo svoj put u m u­ zej ili, uopštenije rečeno, u arhiv, postaje deo večnog vraćanja novog. Međutim, kao i svaka akumulirana za­ liha vrednosti, i ona u arhivu izložena je riziku devalva­ cije ili potpunog gubitka vrednosti. Naročito pojava no­ vih umetničkih vrsta usled razvoja novih medija izaziva krize koje arhiv kao efikasna banka kulture i umetnosti obično prevazilazi prevred nova njem vrednosti.44 Najzad, fenom en stvaranja blaga, koji vodi sve do praga form alnog bankarstva, može se sresti i u religij­ skoj oblasti. Ono što hrišćani od prvog veka svoga po­ stojanja nazivaju ekklesia, ni u kom slučaju nije samo grupa ljudi povezanih zajedničkim dogm am a. Od sa­ mog početka koncept crkve značio je i skupljalište za svedočanstva koja dokazuju realnost spasenja u vreme­ nu. Ekleziogeno sakupljanje počelo je najkasnije u dru­ gom veku prikupljanjem jevandeljâ i apostolskih spisa. Njihova kondenzacija u novozavetni kanon imala je već vrlo rano veliku polemičku vrednost budući da se istorija„istinske religije" odvijala kao permanentna odbrana od skretanjâ. Jevanđelskom jezgru su se, u neprekidnoj akumulaciji, pridodavale apostolske priče iz rane misije, zatim priče o m učenicim a iz perioda„tlačene crkve". Za te dodatke odgovorni su i te kako bili učinci apokalitike i još živo očekivanje skorog povratka. Od tada je istorija crkve uvek bila u izvesnoj meri istorija m učenika 44 Za sistemsko razmatranje sveta umetnosti up. Beat Wyss, Vom Bildzum Kunstsystem, Kôln 2006,1.1, str. 117-284.

212

Gnev i vreme

- srećne epohe crkve su prazne stranice martirologije. (,Martyrologicum Romanum, književna kosturnica celokupne istorije vere, u novom izdanju iz 2001. obuhvata ne manje od 6.990 zapisa. On predstavlja blago svedočanstava o hrišćanskoj spremnosti na žrtvovanje od najstarijih progona pa sve do dvadesetog veka.) Zatim dolaze žitija svetaca, legende o pustinjacima i bezbroj priča o životu blagoslovenih i uzornih ljudi. Ta poučna zbirka hrišćanskih primera dopunjena je doktrinarnim blagom koncilskih formulacija (dopunjena je„Dencingerom" kao kosturnicom dogmatike), blagom koje svo1 je volum inoznije verzije dobija u prilozima akreditovanih teologa. Na kraju, hronika biskupâ i istorija redova i misija dodaju šareni arhiv svetlucavom blagu vere. U katolicizm u, dakle, autoritet - pored koncila bi­ skupâ i doctoresâ - uvek znači i sjaj „crkvenog blaga". Zahvaljujući dvom ilenijum skoj akumulaciji uvek novih egzem plifikacija, to blago mora da svedoči o„realnosti spasenja" prisutnoj u ekleziji. Neizvesno je, doduše, da lije katoličko upravljanje tim „realnostima" u stanju da izvede uspešno prelaženje iz forme blaga u formu ka­ pitala budući da briga crkve o pravovernosti jako spu­ tava reinvesticiju tradicionalnih vrednosti u inovativne projekte. Pa ipak, ideja o proširenoj reprodukciji blaga spasenja nije strana savremenom katolicizm u. Jovan Pavle II na svoj je način odgovorio na izazov modernog doba, pa je u vreme slabih rezultata „preduzeća" uve­ ćao značajni segm ent sakralnog kapitala, broj svetaca, za preko sto procenata. Za njegovog pontifikata izvrše­ ne su četiristo osam deset tri kanonizacije (i još hiljadu dvesta šezdeset osam beatifikacija), a to je samo deo obuhvatne ofanzive da se inertno blago spasenja pre­ tvori u operativni kapital spasenja. Istoričari crkve su 213

Peter Sloterdijk

izračunali da je broj kanonizacija koje je izvršio Jovan Pavle II veći od broja kanonizacija izvršenih posle ka­ snog srednjeg veka. Nema sumnje da će se značaj toga pape određivati na osnovu njegove uloge u mobilizaciji crkvenog blaga. Upućivanje na to rimski adm inistrirano blago svedočanstava o permanentnoj „realnosti spasenja" jasno pokazuje da istorija uspeha hrišćanstva nije bila ubr­ zana sam o osnivanjem m etafizičke banke osvete, o kojoj smo podrobno govorili u prethodnom poglavlju. Njegov uspeh može se takođe pripisati ovde-nagoveštenom procesu koji bismo možda najbolje opisali kao stvaranje blaga ljubavi, čak možda kao stvaranje svetske banke spasenja. Njeni rezultati pripadaju i svetovnjacima, koji se ne zanimaju za crkveno blago spasenja, ali su spremni priznati da uspešna „društva" svoj „soci­ jalni kapital" moraju pažljivo regenerisati i reinvestirati. Čak i nehrišćani m ogli bi razumeti zašto su se procesi koji su gore opisani m ogli iz unutrašnje crkvene per­ spektive tum ačiti kao delo Svetog duha. U našem kon­ tekstu biće dovoljno da i na tom primeru ukažemo na realnost nemonetarnog bankarstva. Što pristaje uz delà ljubavi, pristajaće i uz delà gneva.

Kominterna: svetska banka gneva i fašističke narodne banke Sledeća razmišljanja o osnivanju banke gneva koja bi delovala globalno postaju konzistentna u okviru opšte fenom enologije stvaranja blaga i njegovog prevo­ đenja u regionalne procese kapitala. Ono što se tu zove 214

Gnev i vreme

stvaranje blaga, empirijski se manifestuje kao.efekt ko­ munikacija koje datu glavnicu oblikuju organizacionim sredstvima. Kritični trenutak pom enutog prevođenja uvek je transformacija nagom ilane vrednosti i energije u veličinu koja se može investirati i koja treba da se po­ sveti zadacim a proširene samoreprodukcije. Što se tiče skupljanja blaga gneva u glavnim kapitali­ stičkim zemljama tokom druge polovine devetnaestog veka, očigledno je da je hronična povezanost ekonom ­ ske bede i političke represije kod širokih „masa" zahva­ ćenih kapitalizm om bila kriva za izdašni dotok sirovine gneva i nezadovoljstva. Ti amorfni, slabo artikulisani disidentski impulsi isprva su bili u rukama svojih indi­ vidualnih posednika, gde su ponajčešće bili nemoćni, sve dok ih nisu preuzele zainteresovane organizacije, skupile i pretvorile u korporacioni kapital progresivne opozicione politike zasnovane na gnevu. Na ovom stepenu m oga istraživanja lepo se vidi ka­ ko su politički savezi i stranke starije levice morali da prihvate ulogu sabirališta disidentstva. Po toj definiciji, deo funkcije levih stranaka jeste da organizuje thymos onih koj su zapostavljeni. Ti savezi i stranke daju prag­ matički, medijalni i politički oblik vezi između moći gne­ va i želje za uvažavanjem. Osnova njihovog poslovanja jeste obećanje klijentima da će dobiti timotički prihod u vidu povećanog sam opoštovanja i proširene vlasti nad budućnošću ako odustanu od trenutnog ispoljavanja gneva. Prihodi se postižu političkim operacijama banaka gneva kojima proširuju, i materijalno i sim bo­ lično, egzistencijalne m ogućnosti svojih članova. Pošto instituti za skupljanje imaju različite strategije ulaganja gneva, ostaje da se vidi kako će levičarske banke postu­ pati s ulozima koji su im povereni. 215

Peter Sloterdijk

I zaista, tokom poslednje trećine devetnaestog veka iskristalisala su se bar tri različita stila - iskristalisali su se „stilovi" anarhističko teroristički, kom unističko centralistički i socijaldem okratsko reformistički (i sindikalistički), odnosno procedure koje su se, naravno, pojavile u mnogobrojnim kompromisnim tvorevinama, pri čemu je pomešanost s desničarskim formama sku­ pljanja izazvala nove komplikacije. Za sve tri procedu­ re bilo je evidentno da su isprva obavezni regionalni i nacionalni formati skupljanja gneva imali pragmatični i prolazni karakter. Antikapitalistički impuls m ogao se održati na visini svog protivnika samo ako je, kao i on, organizaciono i operativno postigao nadnacionalni ni­ vo. Iz tog uvida proistekao je internacionalistički patos koji je za sve autentične stranke levice bio obavezan počev od vremena M eđunarodnog udruženja radnika (1864-1876) i Druge internacionale (1889-1914; a on­ da opet kao Socijalistička internacionala od 1923. do danas). U istorijskim prikazim a dvadesetog veka avgust 1914. jednoglasno se i sa suviše očiglednim razlozima označava kao sudbonosni datum političkog modernog doba. Isto se tako jednoglasno tvrdi d a je ulazak evrop­ skih im perijalnih nacija u Prvi svetski rat izazvao pro­ past socijalističkog internacionalizma, jer je velika ve­ ćina umerenih levičarskih stranaka, s obziorm na nemi­ novni vojni sukob, prednost dala nacionalnim motivima za borbu. Sramne reči iz govora Vilhelma II 4. avgusta 1914, s trona u berlinskom parlamentu, da više ne po­ znaje nikakve stranke, da poznaje samo Nemce (nešto slično tome nalazi se u njegovom drugom govoru od 31. jula, kada se s balkona obratio narodu), te dakle reči proklamuju i ujedno registruju, na nemačkom primeru, 216

Gnev i vreme

potpuni slom nadnacionalne solidarnosti. Zaista je maltene svuda došlo do integracije pretežno socijaldem o­ kratskih, parlamentarno integrisanih radničkih pokreta u euforičnu mobilizaciju nacionalno-im perijalnih drža­ va. Kao što izvori dokazuju, odobravanje ratnog zajma od strane Socijaldemokratske partije Nemačke izazvalo je moralni šok kod m nogih pripadnika levice. U našem kontekstu fatalnost tih procesa m ože se opisati kao neizbežna kriza banaka u kojoj su uloge gneva„m asâ" deponovane u m eđunarodnim kućama poslovođe, izvevši nagli obrt, stavile na raspolaganje za sporne poslove nacionalnih političkih rukovodsta­ va. To je bilo isto što i globalno uništavanje akum ulira­ nih vrednosti odnosno njihovo investiranje u pogrešne objekte, jer su se specifični interesi radničkog disident­ stva teško m ogli naći u ratnim projektima nacionalnih generalštabova. Time što su decenijam a akumulirane količine gneva i disidentstva povukle s prve linije borbe protiv kapitalističkog poretka, vođe umerenog radnič­ kog pokreta počinile su jedinstven „ekonomski zločin". Za ogrom nu proneveru kapitala gneva koji im je bio poveren vođe su se, doduše, m ogle delim ično izviniti ukazivanjem na ratni entuzijazam svojih klijenata. Slike veselja iz avgusta 1914. zaista su, čak i posle gotovo sto godina, skandal ne samo u političkom već i u antropo­ loškom smislu. Sa stanovišta kulturne teorije, pomeranje gneva od internacionalizma k nacionalizmu nije ništa drugo nego povratak na istorijske formate pri stvaranju političkih stresnih grupa koje su kadare da podnesu rat. Druga internacionala ostala je prelabava asocijacija da bi svo­ je pripadnike, u uslovima pritiska, mogla da poveže u efikasnu borbenu grupu (rečeno term inim a Hajnera 217

Peter Sloterdijk

Milmana: u operativnu veličinu maksimalne koopera­ cije stresa45). Ona je bila potpuno nesposobna da stvori psihopolitičko telo koje bi bilo kadro da podnese rat. Tada su, suočeni s ratnom opasnošću, čak i sim bolično pouzdani internacionalisti gotovo automatski skrenuli u nacionalne frontove, jer su ti frontovi u tom trenutku bili identični sa spoljnim granicam a em ocionalno definisanih političkih kolektiva za obrađivanje stresa - sa izuzetkom onih retkih duhova koji su psovku „пераtriotska vucibatina" nosili kao filozofsko odlikovanje. Počev od devetnaestog veka, egzistencija nacionalno formatiranih jedinica za sam oodržanje ojačava se ar­ mijama vojnih obveznika organizovanim oko centara profesionalne vojske. Uostalom, trebalo je čekati sve do početka dvadeset prvog veka pa da u Evropi na po­ litički dnevni red dođu postnacionalne vojne jedinice. Činjenica da su ti procesi teški i spori pokazuje nam jačinu izjednačavanja nacije s poslednjom političkom jedinicom opstanka, izjednačavanja koje i dan-danas ima posledica. S obzirom na uvek vrlo labavu koordinaciju izm e­ đu nacionalnih kom ponenata D ruge internacionale, često ispoljavano veliko razočarenje predstavnikâ ra­ dikalnog krila radničkog pokreta posle avgusta 1914. moramo smatrati znakom naivnosti ili hipokrizije - kao da se ozbiljno m oglo očekivati da će većina proletarija­ ta Francuske, Engleske, Nemačke itd. u slučaju rata biti distancirana prema nacionalnoj m obilizaciji u dotičnim zemljama. Ako svedemo račune polazeći od događaja iz 1917, teško ćem o se oteti utisku da je„imperijalistički 45 Heiner Mühlmann, Die Natur der Kulturen. Entwurf einer kulturgenetischen Théorie, Wien: Springer 1996.

218

Gnev i vreme

rat" direktno išao naruku zastupnicim a tvrde linije. Na­ da koju je Bakunjin zabeležio 1875, nada da će svetski rat biti poslednja prilika za revolucionarne težnje, ispu­ nila se posle nešto manje od četrdeset godina. U političkoj obradi popularnih tim otičkih poriva iz­ bijanje rata 1914. svakako je predstavljalo ozbiljan pre­ kid. Neposredni rezultat izbijanja rata sastojao se, kao što smo već rekli, u naglom prevrednovanju najvećeg delà antikapitalističkih vrednosti gneva u akutna na­ cionalna neprijateljstva. Psihopolitičke posledice toga ispoljavaju se u kom pleksu dogadajâ koji je, ne bez skrivenih primisli, bio označen kao„doba ekstrema". To doba bilo je sje d n e strane određeno pokušajem nasil­ nog ponovnog prisvajanja izgubljenog gneva od strane lenjinizma, u čemu treba pre svega prepoznati realpolitiku revolucije po svaku cenu. Druga karakteristika toga doba bila je stalna am algam acija gneva s militantnim nacionalnim pokretima, koji su posle svetskog rata uzburkavali političku scenu Evrope. Borba za iznevereni gnev proletarijata izazvala je sučeljavanje dveju forma­ cija ekstremističke militantnosti, čiji je duel presudno uticao na svetsku politiku između 1917. i 1945. Prvi kontrahent, Treća internacionala pod dom ina­ cijom lenjinizma, isprva kao da je bio u stanju da istupi s legitim nim zahtevom da bude svetska banka g n e ­ va koja pripada levici. Ojačani pobedom Oktobarske revolucije, članovi upravnog i nadzornog odbora tog preduzeća mislili su da raspolažu novim organom za skupljanje gneva, organom pogodnim za operativno sjedinjavanje širom sveta raštrkanih disidentskih po­ tencijala u jedinstvenu antiburžoasku, antikapitalističku i antiimperijalističku politiku s velikim dividendam a za aktivirane„mase". 219

Peter Sloterdijk

Tragedija tog novog okupljanja počela je već pr­ vih dana Ruske revolucije, kada se pokazalo da je Lenjinova trezvenost moralno demistifikovala radikalnu levicu - nekoliko generacija bilo je potrebno da bi se prihvatila ta demistifikacija. Već u jesen 1918. radnici Petrograda bili su pozvani da masakriraju ruske soci­ jaldemokrate: „Drugovi, tucite desno krilo socijalrevolucionara bez milosti, bez saosećanja, sudovi i sudski procesi nisu potrebni. Neka radnički gnev ruši sve pred sobom... istrebite neprijatelje."46 Nije, dakle, tek posle gušenja pobune mornarâ u Kronštatu marta 1921, u kojoj su Lenjinove najvernije pristalice zahtevale sovjet­ sku demokratiju, a bile protiv monopolizacije revolucije od strane boljševičkog rukovodstva, nije tek posle tog gušenja postalo jasno kuda ide revolucionarno putova­ nje. Činjenica da se organizator Crvene armije i kasnija nada antistaljinističkih iluzija LavT ro cki isticao u po­ kolju kronštatske opozicije pokazuje klizavi put kojim se kretala stvar levice u Rusiji - pokazuje ga isto tako jasno kao što ga pokazuje i činjenica da se sâm Lenjin nije ustručavao da na desetom kongresu Komunističke partije Rusije, koji se održavao u isto vreme kad i pokolj kronštatskih mornara, veliku većinu bona-fide-socija­ lističkih pobunjenika denuncira kao m alograđanske kontrarevolucionare. Već 1918. Lenjin je prihvatio dogm u da se u borbi protiv varvarstva m ogu koristiti varvarski m etodi.Time je u kom unizam uključio anarhističku eksternalizaciju terora. Čovek koji je u trenutku dolaska na vlast zapi­ 46 Citirano prema Ernst Nolte, Der europàische Bürgerkrieg 1917-1945. Nationalsozialismus un dBolschewismus, 6. izdanje, Mün­ chen 2000, str. 339.

220

Gnev i vreme

sao:„lstorija nam neće oprostiti ako sada ne uzmemo vlast", ili:„Sada oklevati naprosto je zločin",47 očigledno nije hteo da propusti priliku ma koliko gruba sredstva osvajanja i m onopolizacije vlasti bila u oštroj suprot­ nosti s plem enitim ciljevim a poduhvata. Već se tada m oglo predvideti da će se revolucija zaista pretvoriti u trajni puč, koji će iziskivati sve grotesknija sredstva da bi se odglum ila vernost programu. Izabravši teror kao recept za uspeh revolucionarnog stvaranja države, lenjinizam je uništio dinamičnu vezu između nezadovolj­ stva i idealizma, koja je do 1917. bila političkoutopijska povlastica levice. To je imalo dalekosežne posledice po ono što se ka­ snije nazvalo „političkom suspenzijom morala". Svaki savremenik 1917. godine m ogao je shvatiti da je zapo­ čela epoha vanrednih stanja. Izvesno je bilo takođe: u vremenima grčevitih novih počinjanja indignacija lepih duša zbog nesrećnih okolnosti nije više bila dovoljna. Pa ipak, niko nije bio pripremljen za kulminaciju revolu­ cionarnog ekstremizma, koji se takoreći od prvog dana borbe pojavio na sceni u punoj opremi. Po Lenjinu, prva dužnost revolucionara bila je da uprlja ruke. Jasno predosetivši nove prilike, boljševici su u svom glasilu, u listu Pravda, 31. avgusta 1918. objavili svoj program:„Himna radničke klase od sada će biti pesma mržnje i osvete!" Eksplicitno ukidajući petu zapovest„ne ubij", Lenjinovo učenje vodilo je od nužnosti revolucionarne brutalnosti do otvorenog raskida (mada se taj raskid još prikazivao kao privremen) s judeohrišćanskom i civilnom moral­ nom tradicijom stare Evrope. S doslednošću fanatičnog konvertita Đerđ Lukač je već 1920. predlagao da se ta 47 Citirano prema Christopher Read, Lenin, str. 178.

221

Peter Sloterdijk

nova pravila ubijanja-radi-dobra promišljaju sa stano­ višta „druge etike".48 U tom kontekstu,„druga" je treba­ lo da znači da, doduše, postoji sećanje na prvu etiku, to jest na etiku judeohrišćanske tradicije, etiku koja je protiv ubijanja, ali da se ona namerno suspenduje kako bi se bez oklevanja pristupilo revolucionarnom delovanju. Apsolutni idealizam revolucionarnog angažm a­ na oslobađa totalni instrumentalizam u odstranjivanju svega što je prepreka novom. Za obojicu, i za Lenjina i za Lukača, bilo je izvan svake sumnje d a je revoluciji ko­ ja se realno događa dodeljena čistilišna misija: iz logike carstva između klasnog društva i komunizma nužno jer proistekao obrazac „čišćenja". Pošto se svetska istorija pretvorila u svetski sud, istinski revolucionar je morao da pokaže strogost prema ostacima prošlosti. Nije ni­ malo slučajno što je moto ruskog avangardizma glasio: „Vreme je uvek u pravu." Kada budućnost pokuca, ona ulazi kroz vrata užasa. U m anje suptilnim kontekstim a ta politička su­ spenzija morala - ili jednostavnije: dužnost da se či­ ne zločini - pozivala se na jednostavno kvantitativno razmišljanje: da bi se spasili životi miliona ljudi, mora se pristati na žrtvovanje nekoliko hiljada osoba - niko razuman, govorilo se, ne može odbaciti taj argum ent. Samo malo kasnije video se prizor kako se m ilioni žr­ tvuju da bi se na vlasti održalo nekoliko hiljada, a na kraju sam o nekoliko desetina, pod vodstvom podozrivog kralja-filozofa - ma koliko ti malobrojni i dalje tvrdili da drže vlast u interesu najuzvišenijih nada čo48 Up. Norbert Bolz, Auszug aus der entzauberten Welt. Philosophischer Extremismus zwischen deri Weltkriegen, München 1989, str. 13-20.

222

Gnev i vreme

večanstva. Nikada paradoks egalitarizm a nije bio veći nego na vrhuncu boljševizm a: tada su alfa životinje besklasnosti uspele da u svojim rukama akum uliraju svu vlast.49 Uostalom, već vrlo rano čule su se i grublje varijante tih tragičnih kalkulacija. U Lenjinovom neposrednom okruženju bile su form ulisane teze poput ove: u je d ­ nom tako mnogobrojnom narodu kao što je ruski može se bez ikakvog ustručavanja žrtvovati desetina ako bi bilo m oguće da se nastavi saradnja s ostatkom.50 Autor tih klasnogenocidnih fantazama, Lenjinov najbliži saradnik Zinovjev, ne bi tako nešto nikad izgovorio da nije bio siguran da će se s tim složiti vođa revolucije. Od 1918. arhetip desetkovanja pojavljuje se u ukazima partijskog vođe: ako se tu i tamo svaki deseti eliminiše, ostali će se gotovo autom atski pretvoriti u poslušnu masu.511zaTrockog znam o d a je kao kom andant Crve­ ne armije i zbog sitnice naređivao da se strelja svaki de49 Po Staljinovim recima, Komunistička partija je imala tri do četiri hiljade najviših rukovodilaca („generalitet naše partije"), za­ tim trideset do četrdeset hiljada srednjih rukovodilaca („naši par­ tijski oficiri") i sto do sto pedeset hiljada nižeg kom andnog osoblja („naši partijski podoficiri"). 50 Prema jednom pouzdanom izvoru, ta hunska teza pripisuje se Grigoriju Zinovjevu, jednom od Lenjinovih najbližih saradnika, koji je na partijskom skupu u Petrogradu 17. septembar 1918. re­ kao: „Od sto miliona stanovnika sovjetske Rusije moramo pridobiti devedeset. S ostalima nećemo razgovarati, moramo ih istrebiti." Prema jednom novinskom izveštaju, Zinovjevljev govor bio je pri­ hvaćen s velikim odobravanjem. Citirano po: Ernst Nolte, Der europaische Bürgerkrieg 1917-1945. Nationalsozialismus und Bolschewismus, šesto izdanje, München 2000, str. 89,513 i dalje. 51 Up. Alexander Jàkowlew, Die Abgründe meines Jahrhunderts. Eine Autobiographie, Leipzig 2003, str. 154 i dalje.

223

Peter Sloterdijk

seti vojnik. Lenjinova opaska da je samo u prelaznom periodu iz kapitalizma u kom unizam represija još po­ trebna nikad nije bila ništa drugo nego parola kojom su se potiskivali moralni obziri. Argum ent koji se katkad dodavao, da je ovaj put reč o tlačenju manjine od stra­ ne većine, što je obećavajuća novina i što je saobrazno stilu borbe„socijalističkog humanizma", pokazao se kao formula ućutkivanja koja je trebalo aktiviste da poštedi uvida u fatalni smer njihovog projekta. U retrospektivi, svako ko nema razloga da to ne želi znati može jasno videti zašto je kom unizam , osvojivši vlast, od prvog do poslednjeg dana ostao tranzicija od lošeg ka gorem .52 Ako se složimo s tezom po kojoj je„fašizam" u svojoj početnoj fazi značio pokušaj da se energija ratnih socijalizama prenese na životne forme posleratnih „dru­ štava", onda ne m ožem o poreći sledeće: Lenjinove di­ rektive, počev od kasne jeseni 1917, podstakle su prve autentično fašističke inicijative dvadesetog veka. Musolini i njegovi klovnovi m ogli su samo kao epigoni da se odnose prema tim direktivama.53 Pristupi starije mili­ 52 To se još odražava u postkomunističkoj književnosti, na pri­ mer u satiričnom romanu o Putinovoj eri Viktora Peljevina, Dijalek­ tika preiaznog perioda: iz niotkuda u nikuda, Plato, Beograd 2006, prevod Natalija Nenezić. 53 Tezu da je Lenjin inaugurisao fašizam izneli su tokom pe­ desetih godina sovjetski naučnici, na primer dobitnik Nobelove nagrade za fiziku Lav Davidovič Landau. I Romen Rolan, posle ominoznog susreta sa Staljinom u julu 1935. predvodnik zapad­ nog prosovjetizma, krajem dvadesetih godina zabeležio je da je komunizam proizveo fašizam utoliko što je fašizam samo „preo­ krenuti boljševizam" (un bolchevisme au rebours). Up. François Fu­ ret, Le passé d'une illusion. Essai sur l'idée communiste au XXe siècle, Paris 1995, str. 321 (Fransoa Fire, Prošlost jedne iluzije: komunizam u

224

Gnev i vreme

tantne desnice na tom polju pre 1914, na primer pristu­ pi Francuske akcije (Action Française), nisu bili m nogo više nego brikolaži napravljeni od svugde dostupnih socijalističkih i nacionalističkih kopija. Čak i apeli Žorža Sorela borbenom proletarijatu bili su samo neke od uspešnijih među uobičajenim him nama o nasilju kao leku protiv liberalne„kulture kukavičluka". Tek Lenjinovom intervencijom m obilizatorski mit je stupio na tlo realnosti. Na levofašističkom originalu lenjinovske provenijencije pojavile su se, u konačnom vidu, karakteristike novog političkog stila, koji nikad nije krio da potiče iz realizma svetskog rata. Među nji­ ma treba pomenuti: latentna ili manifestna m onološka koncepcija odnosa između vođe i vođenih; trajna m obilizatorska agitacija „društva"; prenošenje vojnog habitusa na ekonomsku proizvodnju; rigorozni centra­ lizam rukovodnih štabova; kult militantnosti kao forme života; asketski kolektivizam; mržnja prema liberalnim načinima ponašanja; prinudni entuzijazam za revoluci­ onarnu stvar; monopolizacija javnog prostora pomoću partijske propagande; potpuno odbacivanje buržoaske kulture i pristojnosti; potčinjavanje nauka zakonu partijnosti; preziranje pacifističkih ideala; nepoverenje prema individualizm u, kosm opolitizm u i pluralizm u; stalno špijuniranje sopstvenih sledbenika; ekstrem i­ stički način ophođenja s političkim protivnikom i, na dvadesetom veku, Paidea, Beograd 1997, prevod Vera llijin). Anto­ nio Negri priznaje da i dan-danas izvesne varijante populizma i fa­ šizma predstavljaju deformisane izdanke socijalizma. Up. Antonio Negri, Multitude. Krieg und Demokratie im Empire, Frankfurt/New York 2004, str. 282. Laudauova teza radikalnija je i tačnija nego Rolanova i Negrijeva zato što ona lenjinizam ne identifikuje samo „di­ jalektički" kao provokaciju fašizma već i kao njegov prototip.

225

Peter Sloterdijk

kraju, od jakobinsko g terora preuzeta sklonost krat­ kom sudskom procesu u kojem optužnica već sadrži presudu kojom se optuženik proglašava krivim. Na vrhu tog spiska karakteristika tipičnih za fašizam nalazi se eksplicitno ukidanje pete zapovesti, pa makar i samo tokom „prelaznog perioda" koji traje dok se ne iskoreni klasni neprijatelj (isprva još nazivan „narodni neprijatelj"). Tu se, da ne bi bilo zabune, nije radilo o onim izuzecima od starozavetne zabrane ubijanja koje su oduvek predstavljali jevrejski borci i hrišćanski vojni­ ci. Korisnici zakonâ o izuzeću ovaj put su pripadali polucivilnoj eliti koja kao osvetnička avangarda čovečanstva nije morala da se pokorava običnom moralu. Samo za članove tog reda žrtvovanja važila je oznaka „pro­ fesionalni revolucionar", čijim je pronalaskom Lenjin napravio odlučujući korak prema praksi hipermoralno m otivisanog amoralizma. Kada je Alber Kami u svom pametnom rezimeu Hegelovog am oralizujućeg uticaja na mišljenje revolucionarâ u devetnaestom i dvadese­ tom veku zapisao: „Svaki moral postaje provizoran",54 to ukazuje na sve veće otuđenje revolucionarnog aktivizma od svojih idealističkih izvora. Pragmatički razlozi za postajanje-provizornim morala u vrem enim a per­ manentnih borbi pojavili su se u modusu operandi Ru­ ske revolucije, kada je ubijanje zarad dobra poprim ilo hronična, profesionalna i institucionalna svojstva. Već posle kratkog vremena praksa ubijanja bila je habitualizovana, sistem atizovana i birokratizovana, a da nikad nije izgubila svoju nepredvidivost. Pošto niko više nije m ogao reći da li će se moralno vanredno stanje ikad završiti, nije čudno što su se ubrzo pojavili glasovi koji 54 Alber Camus, DerMensch in derRevolte, str. 117.

226

Gnev i vreme

su manje ili više direktno preporučivali moral koji bi bio prikladniji stalnom ratu. Aktivisti su bili uvereni da je ubijanje u službi velike stvari značilo tragično odustajanje od vrline. Neki su u njemu videli žrtvovanje svog ličnog morala u korist boginje Revolucije. Među komesarima sposobnost ubi­ janja veličala se kao sveštenička kompetencija po ko­ joj se revolucionar razlikuje od buržuja.55 Nespremnost na ubijanje u očim a aktivista bila je najsigurniji znak za kontinuiranu buržoasku indolenciju. Kao što nam je poznato, legendi o Lenjinu pripadala je i velika doza 55 Buharin je s puno razumevanja hvalio pripadnike Čeke, koji su se sa svog „paklenog posla" vraćali kao „ruine", kao ljudi nervno rastrojeni. Brehtov didaktički komad Mera iz 1930. pokazuje koliko je mobilizacija spremnosti na ubijanje bila važna za komu­ nizam. Tim komadom trebalo je da se uvežbavaju sloboda da se srne ubijati i navikavanje da se mora ubijati u službi revolucionar­ ne nužnosti. U sličnom smislu André Malro je u početnom prizoru Ljudske sudbine (1933) pokazao kako junak, počinivši ubistvo, do­ lazi u stanje opijenosti revolucionarnim aktivizmom. O Brehtu up. Slavoj Žižek, Diepolitische Suspension des Ethischen, Frankfurt 2005, str. 195 i dalje. Pred odgovarajućom pozadinom Hajrih Himler je u svom ozloglašenom govoru održanom u Zlatnoj dvorani zam ­ ka u Poznanju 4. oktobra 1943. pokušao devedeset dva prisutna esesovska oficira da uveri kako, u pogledu prikladne sposobnosti ubijanja, nemačke elitne trupe moraju postići nivo sovjetskih ko­ mesara. Uznemiravala ga je činjenica da su sovjetski funkcioneri zaduženi za masovno ubijanje imali dvadeset godina prednosti. - Godine 2001. Robert Kaplan, koji je lenjinista a da to i ne zna, u svojoj knjizi Warrior Politics: Why Leadership Demands a Pagan Et­ hos (New York: Vintage, 2003) predložio je američkoj vladi da uki­ ne judeohrišćanski moral bezuslovne zaštite života i da, s obzirom na buduće zadatke, usvoji „paganski" mentalitet sposobniji za ubi­ janje. Čarls Krauthamer i drugi neokonzervativni ideolozi Bušove administracije unilateralizam SAD-a spreman na ubijanje opisuju malo diskretnije kao „demokratski realizam".

227

Peter Sloterdijk

m oralnog kiča čiju paradigm u predstavljaju panegi­ rici Gorkog za vođu revolucije preosetljivog za svoju misiju. Kasniji fašistički pokreti na nacionalističkom krilu, o čijoj se ugroženosti zbog preterane osetljivosti nije moralo nimalo brinuti, samo je trebalo da objavu rata klasnom neprijatelju zamene objavom rata narodnom ili rasnom neprijatelju kako bi Lenjinov model primenili na nacionalne pokrete srednje i južne Evrope. Njihov bes - a ni to se ne može osporiti - sigurno nije bio samo imitativne prirode. Sopstveni doprinosi nemačkih, italijanskih, rumunskih, hrvatskih i drugih radikalno nacio­ nalnih stranaka ukupnoj slici ekstremističkih pokreta u Evropi dovoljno su veliki, ako bi se pravio završni račun. Zadovoljim o se ovde gotovo rezigniranom konstata­ cijom d a je obični moral preopterećen vrednovanjem makrokriminalnih kompleksa. Neumoljiva statistika po­ kazuje nam da su u dvadesetom veku na jedno ubistvo u ime rase dolazila dva ili tri ubistva u ime klase. Iz antiburžoaskih m odela ratnog nacionalizm a mogli bismo ga nazvati socijalizmom fronta - proistekli su takozvani fašistički pokreti u Italiji i drugde, pokreti koje u okviru naših razmišljanja najbolje možemo okarakterisati kao narodne banke gneva. Po svojoj osnov­ noj funkciji oni su takođe bili protestna okupljališta koja su pokazivala jasne funkcionalne sličnosti s levičarskim partijam a - ali s narodnjačkim , regionalističkim i nacionalističkim akcentima. Njihov naglašeni antikapitalizam uvek je bio samo fasada. Često uočavane sličnosti izm eđu kom unističkih i fašističkih pokreta lako se m ogu shvatiti u svetlu psihopolitičke analize. U oba slučaja postoje akum ulacije gneva koje do se­ žu nivo velikih banaka. Fašizam je socijalizam u jednoj 228

Gnev i vreme

zemlji - a da se ne intendiraju internacionalističke do­ pune. Ako naglasak stavim o na kolektivizam fronta i na egalitarizam proizvodnje, onda moramo reći d a je fašizam socijalizam bez proletarijata56 odnosno egali­ tarizam na narodnoj osnovi. N jegov modus operandi jeste stapanje stanovništva u timotički mobilisanu rulju koja umišlja d a je ujednjena pravom na veličinu naci­ onalnog kolektiva. Nacionalne banke akum ulacije gneva imale su psihopolitičku prednost da su m ogle direktno raditi s po­ rivima patriotskog thymosa - nisu morale da idu zao­ bilaznim putem preko univerzalističkih ideja ili drugih iscrpljujućih fikcija. To je i te kako doprinelo uspehu mi­ litantnih resantim anskih pokreta u zemljam a koje su poražene u Prvom svetskom ratu, naročito u Nemačkoj, jer je u njoj tražnja za opcijama brze transformacije uvreda u sam opotvrđivanje bila iz razumljivih razloga najveća. Ako uzm em o u obzir da je posleratno vreme oduvek imalo ključnu funkciju za kulturnu reorijentaciju borbenih kolektiva, shvatićemo kobnu tendenciju koja je zahvatila nemačku desnicu posle 1918, kada je odbila da prihvati pouku koja joj je data. Italija je takođe izbegla zadatak da pravila sopstvene kulture dotera u svetlu svog ratnog iskustva. Om ogućivši Italijanima da u poslednjem trenutku pređu na stranu pobednikâ, saveznici su im dali priliku da preskoče poststresnu re­ viziju i da pobegnu u herojsko sam ouzdizanje.57

56 Up. Zeev Sternhell, Ni droite ni gauche. L'idéologie fasciste en France, Paris 1983, str. 206 i dalje. 57 O doterivanju kulturnih normi posle faza obeleženih pre­ velikim stresom up. Heiner Mühlmann, Die Natur der Kulturen. Versuch einer kulturgenetischen Theorie, str. 50-97.

229

Peter Sloterdijk

Ono što se moralo dogoditi, zaista se i dogodilo. Ne­ m inovno je bilo da se dva velika preduzeća u oblasti političke ekonomije gneva m eđusobno u jednom tre­ nutku identifikuju kao konkurenti. Čim su se uzajamno uzeli na nišan, borbu protiv onog drugog proglasili su za primarni razlog svog postojanja. Antiboljševizam fa­ šističkih pokreta i antifašizam Kom interne preklapali su se tobože a priori. Takozvani fašizmi svoje poslovne ciljeve od sam og su početka predstavljali u antiboljševičkom registru zbog vremenske i stvarne prednosti komunističkih fenomena: radikali s desnog krila imali su na umu primer levičarskog konkurenta kada su po­ čeli da kopiraju njegove formule za uspeh. Ono što je fašističke vođe zabrinjavalo jeste činjenica da je istočni rival imao teško dostižnu prednost u najosetljivijoj tački nove politike - u masovnim ubijanjima. Komunizam je, međutim, pričekao neko vreme dok nije prepoznao svoju priliku u m obilizaciji svih snaga u borbi protiv konkurenta na desnici. Iz Staljinovih direktiva protiv desničarskih radikalnih pokreta u Evropi zaista su proisticale gotovo neodolji­ ve moralne prinude. Predstavivši se svetu kao garant otpora nacističkoj Nemačkoj, vođa boljsevikâ nam et­ nuo je svim hitlerovskim protivnicima „antifašizam" kao jedinu moralno opravdanu opciju epohe. Na taj način on je Sovjetski Savez im unizovao protiv unutrašnjih i spoljašnjih kritičara.58 Ti kritičari morali su se bojati da 58 U ideološkom nadmetanju s umerenijim levičarskim siste­ mima skupljanja gneva Kominterna nije zazirala ni od kakvog preterivanja: još u kasnim dvadesetim godinama njeni agenti su sma­ trali ideološki korektnim i politički oportunim da parlamentarne socijaliste zapadnih zemalja denunciraju kao „socijalfašiste". Fatal­ nost tog načina govora možda nikad nije bila dovoljno eksplicitno

230

Gnev i vreme

će biti denuncirani kao profašisti ako išta zamere Staljinovoj politici. Koliko je taj strah bio opravdan, pokazala je Staljinova propaganda - ona jeTrockog i Hitlera pominjala zajedno kako bi imenovala opasnosti po otadž­ binu svetskog proletarijata. Ali, vratimo se jedan korak kako bismo videli formi­ ranje revolucionarnog thymosa u ranoj fazi: počev od Lenjinovih„dekreta o crvenom teroru" od 5. septembra 1918, uzimanje talaca i masovna streljanja„antirevolucionarnih elemenata" postali su revolucionarna dužnost. Samo 1919. navodno je bilo pola miliona egzekucija; već godinu dana ranije teror je poprim io masivne ražmere - Čeka je naročito volela da objavljuje spiskove streljanih kako bi stanovništvu utuvila u glavu smisao novih mera. Prelaz od ustanka protiv stare vlasti na te­ ror protiv sopstvenog naroda, a zatim i protiv sopstvenih kolebljivih pristalica, proizveo je klimu koja se približila„amorfizmu" koji je Bakunjin zahtevao. U avgustu 1918, podstaknutaktivističkom groznicom, Lenjinje po celoj zemlji slao telegrame u kojima je zahtevao masov­ no vešanje nepokornih seljaka -„uradite to tako da to narod vidi s udaljenosti od stotinu vrsta i da zadrhti".59 U istom duhu je Kriljenko, narodni komesar za pravosuđe, od svojih potčinjenih zahtevao da likvidiraju i one koji obelodanjena. Posle 1945. činjeni su veliki napori da se zaboravi či­ njenica da je antifašističko ubeđenje konstitutivno za Novu levicu druge polovine dvadesetog veka debitovalo u prvoj polovini dva­ desetog veka kao antisocijaldemokratija. „Borbi protiv socijalistič­ kog centra" Moskva je posle 1919. zaista pridavala primarni značaj. Tom direktivom antimenjševička linija poput prinudne neuroze boljševizma došla je do izražaja i na spoljnopolitičkom planu. 59 Citirano iz Alexander Jakowlew, Die Abgründe meines Jahrhunderts, navedeno izdanje, str. 155.

231

Peter Sloterdijk

su očigledno nevini: samo takvo postupanje, govorio je, dovoljno će impresionirati „mase". Računica na kojoj su počivale te komesarove reči bila je i te kako duboka: zar se jedn og dana iz prekomernosti ekscesâ neće zaključiti o pravednosti stvari za koju su te žrtve bile potrebne? Poljski pesnik Alek­ sandar Vat logiku hladnokrvnog besa jasno je prikazao u svojim razgovorima s Česlavom Milošem:„Ali, znaš, reč je o toj apstraktnoj krvi, o toj nevidljivoj krvi, o krvi na drugoj strani zida... 0 krvi koja se proliva preko, na drugoj obali reke - koliko čista i veličanstvena mora biti ta stvar za koju se proliva toliko krvi, nevine krvi. To je bilo strašno privlačno..."60 Tamo gde je sve pokaziva­ lo tendenciju da postane bezmerno i masovno, zar tu nije bilo očigledno da će se slične proporcije izabrati i pri uništavanju protivnikâ? Osip Mandeljštam već je 1922. shvatio da se Sovjetski Savez pretvara u orijen­ talnu despotiju.„Možda smo mi zaista Asirci, pa se zato tako ravnodušno odnosimo prema masovnom ubijanju robova, zatvorenika, talaca i neposlušnih."61 Statistike o pogubljenjim a koje su sačinili istoričari ubedljivo nam pokazuju d a je pod Lenjinovom vlašću iz nedelje u nedelju likvidirano bez procesa više ljudi nego što ih je za vreme carske valsti na osnovu procesa pogubljeno tokom celog prethodnog veka. Ti parametri označavaju prostor višeznačnosti u ko­ jem su zalutali bezbrojni compagnons de route [saput60 AlexanderWaCJense/tsi/onWahrheitundLüge.MeinJahrhundert. Gesprochene Erinnerungen 1926-1945, Frankfurt 2000, str. 75. 61 Nadeschda Mandelstam, Das Jahrhundert der Wôlfe. Eine Autobiographie, Frankfurt 1971, str. 297.

232

Gnev i vreme

nici] realnog komunizma. Koncept saputništva, mogli bismo reći, politički je oblik onog stoje Hajdeger u fundam entalnoontološkom smislu označio kao „lutanje". Tamo gde se „luta", ljudi se kreću u prostoru između divljine i puta - sâm Hajdeger je sa svojom privreme­ nom sklonošću nacizm u eminentni sved o kto g stanja stvarî. Postoje lutanje nešto između kretanja i vrludanja, putnici (i saputnici) neminovno stižu na mesto koje se razlikuje od onoga na koje su želeli da stignu kada su polazili na put.„Putovanje" s kom unizm om pretvorilo se u odiseju saputnikâ, jer je ono pretpostavljalo ne­ što što nikada nije bilo istina: da komunistički akteri idu koliko-toliko civilizovanim putem do dostižnih ciljeva. Saputnici su zapravo podupirali diktaturu razvitka koja je koristila ekscesivno, idealistički obojeno nasilje da bi postigla ono što bi liberalna država za kraće vreme postigla spontanije, efikasnije i uglavnom bez prolivanja krvi. Što se žargona antifašizma tiče, zb o g hronologije događaja Lenjin nije naučio da ga upotrebljava. Kad je Musolini u oktobru 1922. organizovao„M arš na Rim" (njegova stranka je tek godinu dana bila u parlamen­ tu), Lenjin se posle dva moždana udara upravo vratio za svoj radni sto. Kada se„duče" uzdigao do diktatora Itali­ je, vođa revolucije je preminuo posle trećeg moždanog udara. S druge strane, Staljinov propagandni aparat u datom je trenutku proklamaciju antifašizma prepoznao kao svoju epohalnu priliku. U stvari, fašizam i nacional­ socijalizam dugo nisu za ranu Kominternu imali prvo­ razredni značaj. Tokom dvadesetih godina njih je u dru­ gi plan potiskivala karikaturalna slika socijalističkog ili socijaldem okratskog rivala na Zapadu, rivala za čiju se 233

Peter Sloterdijk

denuncijaciju specijalizovao kom unistički pokret. Tog rivala komunisti su nastojali da ocrne prilepljujući mu ružne etikete (na primer, etiketu „socijalšovinizma") ili unište tvrdeći da je„m lak, lažljiv i lenj".62 To je bilo m oguće samo zato što se mržnja prema umerenoj levici pretvorila u fiks-ideju radikalne levice. Usred haosa u jesen 1918, Lenjin je našao vremena da u profesorskom stilu napiše tiradu od gotovo stotinu stranica protiv„renegata Kauckog", vođe evropske par­ lamentarne levice, u kojoj je izneo poznati prigovor da Kaucki hoće „revoluciju bez revolucije" - što jasno pokazuje da je već tada Lenjin izjednačavao praktič­ ni prevrat i neograničenu primenu nasilja.63 Članstvo u Trećoj internacionali, koja se konstituisala u martu 1919, m ogao je dobiti samo onaj ko se javno obavezao da će se boriti protiv socijaldem okratije kao glavnog neprijatelja. Tek kada je vrem eza efikasne odbrambene saveze protiv pobedonosnih nacionalnih revolucionar­ nih pokreta bilo isteklo, komunističko vodstvo u Moskvi posvetilo je pažnju akumulaciji gneva u drugim , naci­ onalnim socijalizmim a. U to vreme socijaldem okrati i komunisti već su se zajedno nalazili u koncentracionim logorima. Refleksi borbe za m onopol nad thymosom prodrli su i u mišljenje suptilnijih duhova Zapada. U svojim re-

62 Tako piše u Manifestu Komunističke internationale proletari­ jatu čitavog sveta, sastavljenom u martu 1919. 63 Odgovor Kauckog bio je isto tako oštar. Up. Karl Kautsky, Terrorismus und Kommunismus, Ein Beitrag zur Naturgeschichte der Révolution, Berlin 1919. U toj knjizi on boljševizam osuđuje kao „ta­ tarski socijalizam" i kao antisocijalistički povratak u varvarstvo.

234

Gnev i vreme

fleksijama „О pojmu istorije", pisanim 1940, Valter Be­ njamin je kritikovao socijaldem okrate zbog njihovog verovanja da će buduće generacije jednog dana profi­ tirati od poboljšanih životnih uslova. Orijentacijom na buduće uspehe, prigovarao je Benjamin, radničkoj klasi se šeće „tetiva najveće snage", jer ona, vaspitavajući se za evolucionarno strpljenje, zaboravlja „mržnju i želju za žrtvovanjem". Onaj ko treba da mrzi, mora da zabo­ ravi nadu i da se drži strašnih slika prošlosti.64 Takvim argumentima autor istorijsko-mesijanskih teza želeo je da uzdigne klasnu mržnju, koju su komunisti cenili. Ko želi da razume snagu levofašističkog zavođenja - a i diskretni šarm teološke nadinterpretacije minulih do­ gađaja - mora priznati da je čak i autor Benjam inovog ugleda bio namamljen na takve filosovjetske opaske i na posvećenje nasilja. Ko, međutim, želi da zna kako je to kada nadinterpretacija razdragano prekorači prag indecentnosti, od dvadesetih godina pa naovamo naći će mnoštvo pri­ mera - naročito među političkim teolozima. Paul Tilih, na primer, bio je dovoljno inspirisan da se odvaži na tvrdnju da odluka za socijalizam može u određenom periodu biti ekvivalentna odluci za carstvo božje. Za Tiliha je „određeni period" bio identičan s erom posle Lenjinove smrti: leta Gospodnjeg 1932. odlučni nemački protestant osećao se pozvanim da afirmativno shvati Staljinov kairos. Da Sveti duh u svom slobodnom duvanju katkad dostiže velike brzine vetra, istorija religije dobro je do64 Walter Benjamin, „Über den Begriff der Geschichte", XII. „Jer se obe (i mržnja i želja za žrtvovanjem, P. SI.) hrane slikom po­ robljenih predaka, a ne idealom oslobođenih unuka."

235

Peter Sloterdijk

kumentovala. Kako on po narudžbini isporučuje orka­ ne: ta demonstracija bila je rezervisana za parakletičkog frontmena Eugena Rozenštok-Hisija, kada je evropsku istoriju, bez m nogo premišljanja, propovedao kao ep o Svetom duhu koji je postao kreativan zahvaljujući revo­ lucijama. Godine 1951. taj fosforescentni laički teolog smatrao je prikladnim da ljude pouči o Sovjetskom Sa­ vezu: „Rusija će nas preobraziti i revolucionisati jer se tamo nastavlja istorija stvaranja čoveka... u Moskvi sede nove dogm atske pape koje odlučuju o spasenju naših života."65 Takvi iskazi m ogu se prihvatiti samo zato što iluminirani interpretatori čak i u najtežim okolnostima insistiraju na svom pravu da svetsku istoriju do poslednjeg detalja tum ače kao istoriju spasenja. Profani posmatrači takvih pobeda nad verovatnošću dolaze do zaključka da teologija i akrobatika moraju imati zajed­ nički koren. Treća internacionala, osnovana 1919, od sam og je početka nastupala kao izvršni organ lenjinizm a, kao izvršni organ koji je isticao kako mu je cilj „da poveže istinski-revolucionarne partije svetskog proletarijata". Tvrdila je da će proletarijatu pom oću sovjeta stvoriti „sopstveni aparat", koji će biti u stanju da zam eni buržoasku državu.Tim e se na svetskoj sceni pojavljuje ni­ šta drugo nego sistem proleterskog katolicizma. Odnos između partije i sovjeta bio je nedvosmisleno obliko­ van saobrazno odnosu između rimske crkve i njenih župa. Posle nekoliko godina pokazalo se, međutim, da je od zvučnih najava Manifesta Komunističke internaci65 Eugen Rosenstock-Huessy, Die europàischen Revolutionen und dèr Charakter der Nationen, Moers 1987, str. 527.

236

Gnev i vreme

onale proletarijatu čitavog sveta, od marta 1919, osta­ lo samo obećanje da se borbe nastavljaju unedogled. Čak i koncept armije sovjetâ, koji je bio proklamovan u Manifestu, brzo je ustupio mesto konvencionalnom vojnom aparatu u rukama m onološkog partijskog ru­ kovodstva. Predstavljajući se kao „Internacionala akcije", Kominterna naglašava svoju nameru da disperzovane disidentske potencijale proleterskih „masa" akumulira u svetskoj banci gneva. Ta banka je svojim klijentima obećavala da će tim otički kapital investirati u revolu­ cionarne projekte kako bi ga iskoristila za globalni, do­ slovno katolički,,,celini saobrazno"form ulisani projekt. Uspesi te banke trebalo je da se pokažu u stvaranju ponosnog proletarijata i u globalnom poboljšanju nje­ govih životnih uslova - u onoj meri u kojoj se dobit od tim otičkih investicija „masa" izražava u transformaciji osvetničkih poriva u ponos i samoafirmaciju. Zašto se to nije dogodilo, ovde ne m oram o opširno objašnja­ vati. Poznato je da je Lenjin pretpostavljao da će Ru­ ska revolucija vrlo brzo poslužiti kao okidač za revolu­ cionarne nemire u svetu - da će poslužiti kao okidač naročito nemačkom proletarijatu, čijem je ponašanju pripisivao ključnu ulogu. Ta procena bila je prihvatljiva: zaista su u zapadnoj hemisferi postojali veliki potenci­ jali za protest, a nemačko pitanje je bez sumnje bilo od presudnog značaja. Međutim, disidentske energije pre su poprimile oblik nacionalrevolucionarnih okupljanja, pogotovo u Musolinijevoj Italiji i u desnoradikalnom spektru nesrećne Vajmarske Republike - i to iz razloga koji u svetlu psihopolitičke analize bivaju jasni. Rani teroristički obrt ruskih događaja nedvosm isle­ no, od sam og početka, pokazuje sledeće: nova central237

Peter Sloterdijk

na banka nije se ni u jednom trenutku mogla zadovoljiti realnim ulozima svojih klijenata. Pošto su depoziti gneva sovjetskog proletarijata bili suviše mali, potrebna ak­ tiva morala se prisilno prikupiti od ogrom nih seljačkih „masa". Moglo se, naravno, pretpostaviti da i tu postoje veliki potencijali gneva i disidentstva. Ništa, međutim, nije nagoveštavalo da će se ti potencijali dobrovoljno sliti u komunistički fundus, jer interesi seoske sirotinje jedva da su imali zajednički im enilac s interesima mar­ ginalnog marksističkog radništva, a kamoli s interesima komesara-naredbodavaca. U toj situaciji direkcija nedovoljno kapitalizovane svetske banke gneva prešla je na strategiju ucenjivanja pom oću koje je nenaklonjene seljačke „mase" htela prisiliti da svoje timotičke ušteđevine deponuju kod nje. Tajna m enadžmenta Ruske revolucije sastoja­ la se u tome da su količine gneva koje su nedostajale pribavljene prinudnim kreditima. Stvorene su, dakle, ogrom ne količine iskoristivog straha - zajedno s iznu­ đenom spremnošću da se simulira podrška za projekte revolucionarne politike gneva. U toj tački impresivne su analogije između katoličke politike spasenja i kom uni­ stičkog evangelizm a. Verovatno je najveći uspeh Ruske revolucije bio u tome što je uspela da iznudi široki talas simulirane saglasnosti. Tom učinku treba zahvaliti što se otkrilo da klasna mržnja, koja je preduslovza legitim isanje revo­ lucionarne politike, ne mora postojati - kao što ni institucionalizovana religija ne pretpostavlja uvek istinsku veru. Afekt se m ogao proizvesti i veštačkim putem - bi­ lo agitacijom i merama mobilizacije, bilo iznuđivanjem aplauza za borbene projekte partije. Svoju teoriju simulakruma Žan Bodrijar je umesto iz savremenog kultur238

Gnev i vreme

nog života m ogao izvesti iz kom unizm a kao državne vlasti. Tek sim ulatorsko-m obilizatorskim m anevrom so­ vjetskog rukovodstva Kominterna je kao svetska ban­ ka gneva postala poslovno sposobna. S obzirom na masovno iznuđenu saglasnost s poduhvatim a banke gneva, bilo je, doduše, a priori evidentno da klijenti ne­ će više videti svoje depozite - plodove gneva, koji su zapravo bili plodovi straha od političara gneva, treba­ lo je, kao što je poznato, upotrebiti za stvaranje državnokapitalističkog sistema, koji je preraspodelu svojih dobitaka morao odložiti na neodređeno vreme, to jest zauvek. Pošto iznuđivanje saglasnosti pom oću straha nije m oglo samo da nosi sovjetsku diktaturu razvitka, po­ trebno je bilo da se stvori katalog pozitivnih slika u koje bi oni koji su revoluciju isprva samo pasivno sledili m o­ gli da investiraju svoje ambicije i fantazije. Tom zadatku dirigenti boljševističke psihopolitike pristupili su ne bez smisla za tim otičke realnosti. Da bi proizveli potrebnu meru kolektivnog ponosa, aktivirali su neke od najmoć­ nijih m itskih modela novog doba - na prvom mestu prometejski kompleks, koji je oduvek bio karakteristi­ čan za tehnofilsko osnovno raspoloženje buržoaske moderne, a zatim ponos na velika dostignuća sovjet­ ske tehnike i gradogradnje (setimo se samo kulta koji je okruživao moskovski metro) i, na kraju, figuru atlete koji svojim dostignućim a brani čast kolektiva. Pretvara­ nje industrijskih dostignuća u sport išlo je u sovjetskoj ideologiji tako daleko da se u ozloglašenim stahanovcima, tim teškim atletama ispunjenja plana, lik proletera poklapao s likom pobednika u atletskom takmičenju na stadionu. Pa ipak, veštački podstican ponos kom239

Peter Sloterdijk

somolaca, članova om ladinske organizacije koji su se zaklinjali Staljinu i koji su se dobrovoljno prijavljivali za proizvodnu bitku, nije m ogao sasvim da prikrije bedne prilike u zemlji. Osetljivost funkcionerâ na i najmanju kritiku pokazivala je svu nestabilnost situacije. Pone­ kad je naizgled bezazlena i objektivno tačna opaska, kao na primer opaska da su sovjetske cipele lošije, bila dovoljna da njen autor dospe u neki od m nogobrojnih kažnjeničkih logora. Bitna karakteristika nove afektivne privrede sasto­ jala se u prinudnom povezivanju klijenata s institutom akumulacije. Zbog ukidanja svake opozicije oni više ni­ su mogli svoje imetke gneva da povuku iz partije i da ih deponuju u neko drugo preduzeće. Da je banka vraćala kredite straha i tako svojim klijentima om ogućavala da se slobodno odluče, sovjetski ulagači verovatno ne bi oklevali da povuku svoje imetke iz komunističkih insti­ tucija kako bi ih investirali u manje despotske projekte. Pošto je situacija bila takva kakva je bila, gašenje računa značilo bi odvajanje od partije - s odgovarajućim posledicam a.To prinudno uzimanje od ulagacâ pomoću re­ volucionarnog sistema sputavanja klijenata jeste nešto što se, ne baš sasvim neprikladno, može označiti inače spornim pojm om „totalitarizma". Totalitarna je retransformacija klijenata u kmetove preduzeća. Na osnovu svega toga može se shvatiti zašto crve­ ni teror nikad nije bio samo nužno zlo iz„tranzicionog perioda" - bez obzira da li se taj period zam išljao kao epizoda ili kao epoha. Sovjetski režim je iz principijelnih razloga zavisio od stalne regeneracije užasa. Bez konfi­ skacije timotičkih potencijala najširih slojeva boljševički kadrovi ne bi na vlasti ostali ni pola godine. Za uspeh rigidne linije ne m ožem o stoga ni u kom slučaju kriviti 240

Gnev i vreme

samo Lenjinovu krutost, ma koliko često abnormalna netolerantnost vođe partije i revolucije bila dokumentovana od strane njenih svedoka i žrtava. Gušenje sva­ ke opozicije bila je, u stvari, prosta poslovna nužnost ukoliko partija nije htela odustati od zahteva da jedino ona zastupa timotičke energije„masa" u domenu svoje vladavine. Nju je na to primoravala slika koju je sama stvorila o sebi, da celinu istine o„društvu" zastupa pred samim „društvom" - po tome se ona može uporediti s drugim katolicizmom. Kom unistički sistem je doživeo slom kada je oslabila njegova univerzalistička autohipnoza. Dok je bio na vlasti, morao je konfiskovati sva sredstva izražavanja samopoštovanja - a budući da po­ stoji evidentna veza između svojine i samopoštovanja, uništavanje svojine bio je najsigurniji put ponižavanja drugova sovjetskog carstva. Da bi sistem uspešno vla­ dao, u zemlji nije bio dopušten nijedan neboljševički nukleus za artikulaciju thymosa. Kako bi se postigao monopol komunizma nad imetkom gneva, ponosa i disidentnosti stanovništva koje je kom unizam povukao za sobom, sa polazišta m onopolista bilo je apsolutno nužno da se pojedincim a i grupam a onem ogući svaki pristup alternativnim izvorima sam opoštovanja.66 Dugoročne posledice tih psihičkih eksproprijacija osećaju se u atmosferi postkom unističkog univerzuma 66 Nešto pre svog epohalnog govora na XX kongresu KPSS-a o Staljinovim zločinima i strašnim posledicama kulta ličnosti Nikita Hruščov je izgovorio zapanjujuću opasku: „Proćerdali smo sav skupljeni kapital poverenja koje narod ima u partiju. Ne možemo beskonačno da iskorišćavamo poverenje naroda" (citirano iz Ale­ xander Jakowlew, Ein Jahrhundert der Gewalt in Russland, str. 31). U ovoj knjizi pokušavam da objasnim o kakvom se kapitalu zapravo radilo.

241

Peter Sloterdijk

čak i danas, posle decenija otopljenja i desovjetizacije. Usled despotizm a, kojem su tokom više generaci­ ja pripadali eksproprijacija gneva, slam anje ponosa i uništavanje opozicije, u carstvu lenjinizma i staljinizma nastala je klima sverazornog ponižavanja, klima koja podseća na Špenglerove mračne dijagnoze o felasima opustošenih civilizacija. Njena svakodnevna stvarnost bila je opšta rezignacija. Politički režim se podnosio kao sarkastični dodatak sudbine strašnim ruskim zi­ mama. Ako bism o želeli da sovjetsku klimu svedem o na doprinose pojedinačnih aktivista, naišli bism o i na lik činovnika Lazara Kaganoviča, na jednu od najmonstruoznijih Staljinovih kreatura, o kojoj se zna da je od revolucionari svečano zahtevao da odustanu od svog sam opoštovanja i od svoje osetljivosti.67 U toj atm o­ sferi ruski narod se pretvorio u kolektiv pasivnih mističara kojima je država olakšavala da odustanu od se­ be. U jednom autobiografskom razgovoru s Borisom Grojsom um etnik lija Kabakov podsetio je na osnovno raspoloženje ruskog „društva" pre i posle Staljinove smrti:"...sovjetska vlast prihvatala se kao snežna olu­ ja, kao klimatska katastrofa."„Uprkos svoj košmarnosti tadašnjeg života imali smo slatko osećanje da svi žive tako..."68 Retimotizacija postsovjetskog„društva" pokazuje se kao dugotrajni poduhvat zbo g oskudice u psihičkim i moralnim resursima. Ona je najpre mogla da otpoč-

67 Up. Robert Conquest, Der grosse Tenor. Sowjetunion 1934­ 1938, str. 24. 68 llly Kabakov, Boris Groys, DieKunstdes Fliehens. Dialogeüber dieAngst, das heilige Weiss undden sowjetischen Müll, München/Wien 1991, str. 61.

242

Gnev i vreme

ne samo preko nacionalizma - ideja koja je dosta nova za Rusiju.69 Poznavaoci aktuelnog stanja kažu da rusko „društvo" trenutno ne robuje bezgraničnom konzumerizmu, kao što bi se m oglo očekivati, već da se posvetilo svakodnevnom bellum omnium contra omnes. Povratak samoafïrmativnim životnim stilovima pre se odvija kao generalizovani m obing. Ta dijagnoza dopušta povolj­ nu prognozu. U zemlji u kojoj niko ne poštuje nikog jer je svako video svakog u ponižavajućoj situaciji, pro­ cvat podlosti svih prema svima m ogao bi da bude znak oporavka.

Nabavljanje gneva pomoću ratnih zajmova Gornja razmatranja pokazala su zašto je Lenjinov re­ volucionarni projekt bio obeležen velikim manjkom timotičkog kapitala. Neminovnost tog manjka proistekla je iz istorijske situacije. Doduše, 1917. nije nedostajalo anticarističkih afekata. Štaviše, m oglo se pretpostaviti da postoji veliki rezervoar aspiracija u pravcu dem okratije, samoupravljanja, slobode kretanja i preraspodele zemlje. Međutim, te tendencije, koje je lako bilo pobuditi ili pojačati, nisu bile usklađene s forsiranim državnokapitalističkim razvojnim konceptima lenjinističkog učenja o prelaznom periodu. U jeziku insajdera revolucije taj nalaz bio je potvrđen ukazivanjem na još nedostajuću„klasnu svest". Naravno da samom Lenjinu 69 Up. Boris Groys, Die Erfmdung Russlands, München 1995, str. 14 i dalje.

243

Peter Sloterdijk

te okolnosti nisu mogle ostati nepoznate. Da bi sačuvao koherentnost svojih vizija, on se nadao skoroj proleter­ skoj revoluciji u Nemačkoj - očekivao je da ta revolucija poveća nedovoljnu rusku kapitalsku bazu. Kada je ona izostala i kada su njeni ionako slabi začeci potpuno pro­ pali posle ubistva njenih vođa, nužnost alternativnih m obilizacija thymosa u Rusiji postala je akutna. Već sam ukazao na konstitutivnu ulogu terora u dobijanju široke saglasnosti za ciljeve revolucije. Tero­ ru je ubrzo bio pridodat kulturnorevolucionarni front: na tom frontu se vodila bitka za masovnu proizvodnju poželjnih stavova pomoću najintenzivnije propagande povezane s m onopolizacijom vaspitanja zahvaljujući boljševički indoktriniranim nastavnicima i nastavnim planovima. S tim kampanjama poklapa se procvat ruske umetničke avangarde, koju je zaustavila nova rigidna kulturna politika vođena posle Staljinovog dolaska na vlast. Još veće posledice imalo je, međutim, stvaranje solidarnih kolektiva borbenog stresa, koji su prouzro­ kovan poželjnu timotičku hom ogenizaciju postignutu zajedničkom percepcijom neprijatelja. U okviru psihopolitičke logike može se bez preterivanja tvrditi d a je Rusku revoluciju u njenim prvim g o ­ dinama spasila kontrarevolucija — baš kao što Kineska revolucija za svoju pobedu treba na kraju krajeva da zahvali Japancim a, koji su okupacijom Kine od 1937. do 1945. stvorili uslove u kojima su slabe komunističke re­ zerve bile ojačane velikim prilivom patriotskih emocija. Mao Cedung posle pobede svojih jedinica otvoreno je priznao da bi kineski komunizam bez japanske invazije bio propao. Bio je dovoljno duhovit da svojim posetiocima iz Japana govori kako Kina njihovoj zemlji duguje večnu zahvalnost za okupaciju. 244

Gnev i vreme

Takve opaske potvrđuju pretpostavku da i timotička realpolitika ima sopstvene zakonitosti. Direktori nove svetske banke morali su podršku da traže tam o gde su je zbog biologije stresa i kulturne dinam ike m ogli najlakše naći: u izvorima ponosa, gneva i samopotvrđivanja borbenih zajednica koje su nacionalno sintetizovane. Zato je od sam og početka bilo potrebno da se kapitalska baza svetske banke gneva proširi - nezavi­ sno od terorom iznuđenih pozajm ica - mobilizacijom patriotske timotike. Nije nimalo slučajno što je Lenjin voleo da dočarava sliku Rusije kao„opsednute tvrđave", lako se sovjetski eksperim ent odvijao u postnacionalnom horizontu, predstava o ugroženoj otadžbini bila je preko potrebna matrica za proizvodnju borbenih energija. Pa ipak se pojam otadžbine uvek tum ačio i u internacionalističkim perspektivama pošto je Sovjetski Savez,„zavičaj svih trudbenika", predstavljao hibridno telo koje je istovremeno obuhvatalo teritoriju i ideju. Zlokobni koncept„socijalizma u jednoj zemlji" ne samo da je nudio privremeno rešenje s obzirom na stalno od­ gađanje svetske reovlucije. On je sadržavao i priznanje da se hitno potrebne timotičke rezerve mogu crpsti je ­ dino iz akutno ugroženog kolektiva borbenog stresa. Borba protiv nacionalnog neprijatelja sigurno je oduvek bila vrlo prihvatljiva. Po svim istorijskim iskustvi­ ma, ona je u ratu takoreći prirodna i neizbežna, Niko to nije znao bolje od Karla Marksa, koji je o političkom avanturizm u pariških komunara iz 1871. (usred rata protiv Pruske pokušali su da izvedu puč protiv francu­ ske buržoaske vlade) strogo primetio: „Svaki pokušaj da se sruši nova vlada u trenutku kada ne­ prijatelj već kuca na kapije Pariza bio bi očajnička glupost.

245

Peter Sloterdijk

Francuski radnici moraju da izvršavaju svoju građansku dužnost..."70 Građanski rat takođe može da oslobodi ekstremnu motivaciju ukoliko je front prema unutrašnjim neprija­ teljima dovoljno jasno m oralno naznačen. Budući da od 1921, posle okončanja građanskog rata, nisu više imali neprijatelja kojeg bi u dovoljnoj meri m ogli eksternalizovati, boljševici su morali svoje timotičke ratne zajmove da interno refinansiraju i da otvore novi front iz duha čiste mobilizacije. Tom operacijom počelo je najm račnije poglavlje sram ne istorije revolucionarnih poslova s gnevom . Govorim o o nam ernom preusm eravanju „m asovnog gneva" na imućnije seljake Sovjetskog Saveza, naroči­ to na seljake u Ukrajini, koji su žalosnu slavu stekli pod imenom kulaka. Oni su još uvek najveći kolektiv žrtava genocida u istoriji čovečanstva - ujedno oni su grupa žrtava koja se najmanje može boriti protiv zaboravlja­ nja nepravde što im je učinjena. Prema marksističkoj doktrini, sovjetsko rukovodstvo moralo je u seljaštvu da vidi proizvodnu klasu koja je u izvesnoj meri analogna proletarijatu. Pošto su pri­ padali predindustrijskom univerzum u, seljaci su ipak bili kategorija lažnih proizvođača, proizvođača koji su istorijski osuđeni na propast. Tako su se seljaci Rusije i drugih sovjetskih država već vrlo rano našli na dvo­ strukom udaru revolucionara - sjedne strane, kao otelotvorenje grozne zaostalosti, koja se mogla iskoreniti 70 Marx/Engels, Werke, t. XVII, Berlin 1973, str. 277. Ta izjava ni­ je sprečila Marksa da ubrzo potom promeni mišljenje i da u najvi­ šim tonovima hvali aktere propale Pariške komune.

246

Gnev i vreme

samo merama prisilne m odernizacije; s druge strane, kao proizvođači životnih namirnica, na koje su revolu­ cionarni elementi od prvih dana nemirâ polagali pra­ vo. Sâm Lenjin nametnuo je grubi ton u politici prema kulacima time sto je samostalne seljake stavio uz one „klase" koje najpre treba likvidirati - uz buržoaziju, kler („što više predstavnika reakcionarnog klera streljamo, to bolje") i menjševičke reformatore. Tek zbog povratka fmansijskim kompromisima (u okviru Nove ekonomske politike posle 1921) većina pomenutih grupa mogla je privremeno da odahne. Sve je opet počelo po starom kada je Staljin oko 1930. okrenuo točak natrag ka čistoj komandnoj privre­ di. Od tada je„uništavanje seljaštva kao klase" stajalo na samom vrhu revolucionarne agende. Pošto u regular­ nom marksizmu nije bilo nikakve osnove za represivne mere protiv seljaštva kao takvog, Staljin je, prihvativši Lenjinove direktive, shemu borbe između buržoazije i proletarijata morao toliko proširiti da je sada uključivala i klasnu borbu koja nije bila predviđena - uključivala je borbu između sirom ašnijih i ne tako siromašnih, po­ nekad čak im ućnih slojeva seoskog stanovništva. Tim potonjim slojevima odjednom je pripala sumnjiva čast da budu proglašeni supstitutom za iskorenjenu buržo­ aziju - čak predstavnicima„kapitalizma u poljoprivredi". Prema tome, nova m obilizacija bila je usmerena protiv onih seljaka koji su usred opšte ekonom ske propasti (od 1917. do 1921. broj umrlih od gladi u Lenjinovom carstvu popeo se na preko pet miliona) još m ogli rela­ tivno uspešno da privređuju. Sasvim je razumljivo što ti „veleseljaci" nisu bili oduševljeni kada su im funkcioneri revolucionarne države plenili žetvu. Njihovo oklevanje da isporuče ono od čega su živeli označavano je kao 247

Peter Sloterdijk

sabotaža i kažnjavalo se u skladu s tim. Kobna kolektivizacija poljoprivrede pod Staljinom imala je cilj da konfiskaciju žetve pojednostavi počinjanjem od pro­ izvodnje. „Dekulakizacija" tokom ranih tridesetih godina, koju je samo u zimu 1932-1933. životom platilo osam miliona ljudi (toliko ih je umrlo od gladi), značila je psihopolitičku cezuru u poslovnom ponašanju poslovodstva banke gneva. Za njeno sprovođenje nisu se koristili sa­ mo oni afekti koji su na početku prevrata 1917. imali svoju ulogu: anticaristička mržnja u širokim slojevima stanovništva, radnički gnev prema marginalnoj buržo­ aziji, moralni idealizam obrazovanih ljudi i patriotsko osećanje seljakâ. Od 1930. pa nadalje u Staljinovoj po­ litici prema kulacima, koja je svoj vrhunac imala u eksterminističkim deportacijama i genocidnim odlukam a o izgladnjivanju, mračne strane narodnog thymosa (resantiman, zavist, potreba za ponižavanjem naizgled ili stvarno im ućnijih ljudi) došle su do izražaja kao bitne pogonske snage u poslovanju revolucionarnog preduzeća. Ako je opravdano da se istorija dogadajâ u Sovjet­ skom Savezu ispriča kao drama o izgubljenoj nevinosti revolucije, usmeravanje mržnje na krupne seljake, a od 1934. i na takozvane srednje (koji su imali do dve krave), označava u staljinizovanom SSSR-u prelaz na otvorenu psihopolitiku prljavih energija.Tokom tog usmeravanja „klasa" polugladnih upućivana je u borbu protiv„klase" onih koji su još m ogli da se najedu - pod izgovorom da je to najaktuelniji oblik revolucionarne borbe u otadž­ bini svetskog proletarijata. Opravdanje za to dao je sâm Staljin time što je, jašući na metli usamljeničkog prosvetljenja, izložio novu„klasnu analizu": po toj analizi, sme248

Gnev i vreme

lo se u ime marksističkih klasika pozivati na „likvidaciju kulakâ kao klase". Kulakom ili „veleseljakom" smatrao se svako ko je proizvodio dovoljno da hrani sopstvenu porodicu i nekoliko pomoćnih radnika - uz povremene viškove koji su se m ogli prodavati pazarnim danima ili u gradskom trgovanju.Ta nepravda prema radnim ma­ sama nije m ogla da ostane nekažnjena. Osveta zbog te nepravde pokazaće šta može da učini „terorizam u jednoj zemlji".71 Neshvaćena pouka tih događaja krila se u proizvolj­ nom proširivanju koncepta „klasna borba". Odjednom se više nije govorilo da je klasne suprotnosti buržoaska epoha „pojednostavila" do jasne opozicije buržoazije i proletarijata, kako se kaže u Komunističkom manifestu. Pošto je Staljin kulake uzdigao do ranga„klase" i dodao predikat„kontrarevolucionarna", ta„klasa"je kao zam ena za jedva postojeću i brzo zatrtu buržoaziju preko no­ ći bila određena za likvidaciju. Od tog trenutka za sve koji su hteli da znaju bilo je evidentno da je sa svakom vrstom „klasne analize" virtuelno povezana demarkacija granica na kojima su oni koji likvidiraju sučeljeni s onima koji se likvidiraju. Mao Cedung se takođe poja­ vio s novom „klasnom analizom" kada je u velikoj Kul­ turnoj revoluciji kinesku om ladinu nahuškao na„klasu" starih. Tu, da ne bi bilo zabune, nije reč samo o term ino­ loškim finesama. Ko posle Staljina i Maoa još govori o klasama, govori o počiniocim a i žrtvama u potencijal­ nom ili aktuelnom (klasnom) genocidu. „Klasa" je, kao 71 O izrazu „teror u jednoj zemlji" up. Arno Mayer, The Furies: Violence and Terror in the French and Russian Révolutions, Princeton 2000, str. 13 i str. 607-701.

249

Peter Sloterdijk

što su to pametniji marksisti oduvek znali, samo na po­ vršinskom nivou opisni pojam iz sociologije. U stvari, tom pojmu pripada pre svega strateška realnost jer se njegov sadržaj materijalizuje jedino formiranjem bor­ benog kolektiva (konfesionalno ili ideološki formirane jedinice za maksimalnu kooperaciju stresa72). Ko taj po­ jam koristi afirmativno i, eo ipso, performativno, u sušti­ ni odlučuje ko koga pod kojim izgovorom ima pravo da likvidira.73 Ljudi još nisu shvatili koliko je klasizam ispred rasizma kada je reč o oslobađanju genocidnih energija u dvadesetom veku. Ono što događajim a pokrenutim Staljinovim im ­ provizacijama daje njihov uznemiravajući značaj jeste lakoća s kojom su rukovodioci sovjetske Komunističke partije uspeli da u bezbrojnim učesnicima i izopačenoj igri indukuju onu opijenost zavišću koja svoje nosioce osposobljava da budu pom agači pri zatiranju obezvređenih „klasa". 0 motivima Hitlerovih revnosnih po­ magača istraživanja su dala m nogo informacija; što se Staljinovih armija pom agača tiče, one ostaju skrivene u katakom bam a istorije. Zaista se u genocidnim eks­ cesima u ime klase pokazalo u kojoj je meri„društvena povezanost", na koju se pozivaju sociolozi, uvek satka72 Up. Heiner Mühlmann, MSC. Maximal Stress Coopération. The Driving Force of Cultures, Wien/New York 2005. 73 Zato nije sasvim bezazleno kada Antonio Negri u Multitu­ de, nav. izd., dolazi do zaključka da osim primarnog fronta rada i kapitala postoji „potencijalno neograničeni broj klasa". Ni postsocijalističko pojednostavljeno pretvaranje postmodernih frontova u opoziciju siromašnih i bogatih ne bi bilo bez rizika. U svetlu ko­ munističkog terora mora se dopustiti pitanje da li se i u današnjim diskursima novi borbeni kolektivi ne snabdevaju okultnim manda­ tom za krvave akcije.

250

Gnev i vreme

na i od mržnje koja spaja one koji su oštećeni s onima koji su prividno ili stvarno povlašćeni. Gde zavist oblači ruho socijalne pravde, javlja se uživanje u ponižavanju drugih, uživanje koje je već pola puta do uništavanja. Od te mrlje - koju čak ni moskovski procesi nisu mo­ gli nadmašiti - boljševički sistem nikad se ne bi opora­ vio da staljinizam nije spasen ratom koji je Hitler uneo u Sovjetski Savez. Silina idealizovanja, koju su ispoljavali njegovi agenti i simpatizeri, nikad ne bi bila dovoljna da u celini kom penzuje mračne strane sovjetskog eks­ perimenta da se m oglo doći do tačnih i pravovremenih informacija o događajim a u zemlji. Imperativ da se tih godina bude protiv Hitlera bio je kriv što je u odnosu prema grozotama staljinizma preovlađivao interes da se te grozote ne primećuju - taj interes je preovlađivao naročito kod zapadnih pristalica i simpatizera, koji su istrajavali u svojoj uzvišenoj imunosti prema činjenica­ ma. Kod mnogih pripadnika nove levice na Zapadu faza priželjkivane zaslepljenosti potrajala je sve do Solženjicinovog šoka iz 1974. Tek s pojavom Arhipelaga Gulag i spisa novih filozofa {nouveauxphilosophes) prodrla je izmenjena optika, iako su se m nogi predstavnici večne militantnosti i tada zadovoljavali da modernizuju svoju odbranu ignorancije. Posle 22. juna 1941. u vojnoj odbrambenoj bici Rusâ protiv nemačkih osvajača još jednom se pokazalo da se izazivanjem nacionalnog thymosa m ogu osloboditi najveće borbeno-kooperativne energije u napadnutom kolektivu, čak i kada je taj kolektiv na unutrašnjem fron­ tu upravo doživeo najteža poniženja - možda upravo tada zato što rat između nacija može da donese izvesni oporavk od ideološke infamije. Stoga je isprva bilo konzistentno što je Staljinova propaganda borbu protiv 251

Peter Sloterdijk

Hitlerovih armija označila kao Veliki otadžbinski rat - u svesnoj analogiji s „otadžbinskim ratom" Rusâ protiv Napoleona 1812. Gorka ironija istorije pokazala se tek kada su heroizam i spremnost na žrtvovanje ruskog na­ roda i njegovih saveznika posle dobijenog rata upisani na konto„antifašizma". Kao što je Boris Grojs pokazao, komunizam se kao m obilizaciona snaga konstituisao od sam og početka isključivo u m edijum u jezika.74 Nije stoga nimalo čud­ no što su se i u tom pogledu njegovi uspesi sastojali pre svega u nametanju strateške kodifikacije jezika. Iz razumljivih razloga ti uspesi su išli daleko izvan sfere sovjetskih diktata. U celokupnoj sferi uticaja staljinizma, a i u novoj levici, ingeniozno samopredstavljanje levog fašizma kao antifašizma postalo je dominantna jezička igra posleratnog vremena - s dugoročnim posledicama, s posledicama koje se sve do današnjih dana mogu videti kod disidentskih supkultura Zapada, naročito u Francuskoj i Italiji. Nije preterivanje ako se bekstvo ra­ dikalne levice u „antifašizam" označi kao najuspešniji jezičkopolitički manevar u dvadesetom veku. Da je taj manevar bio i ostao izvor vrlo poželjnih konfuzija, proističe iz njegovih premisa. Nastavljanje te igre od strane zapadne levice posle 1945. dogodilo se pre svega iz potrebe za obuhvatnom samoamnestijom. Takozvano suočavanje s prošlošću i traganje za„izvorima" fašizma bili su podređeni tom im­ perativu - pri čemu je idenje unatrag sve do Lenjinovog inicijalnog doprinosa bilo od sam og početka blokira­ no zabranom mišljenja. Lako se može objasaniti zašto 74 Up. Boris Groys, Das kommunistische Postskriptum, Frank­ furt 2006.

252

Gnev i vreme

je levici bilo potrebno to pom ilovanje. S obzirom na porazne rezultate staljinizma, ona je morala da prikrije, opravda i relativizuje preobilje grešaka, propusta i iluzija. Dobronamerni saputnici su znali šta nisu hteli da znaju - i o čemu u kritičnim vremenima nisu ništa čuli. (Sartr, na primer, znao je za deset miliona zatvore­ nika u sovjetskim logorima, a ćutao je da ne bi napustio front antifašistš.) Njihova uvek problematična saradnja s moskovskim manipulatorima, njihovo slepilo za prve znakove i sve veći obim crvenog terora, njihovo jedno­ strano sim patisanje s kom unističkom stvari koja je već odavno bila duboko kompromitovana u teoriji i praksi - sve to moralo se hitno razumeti, ulepšati i oprostiti. Apsolucija je, naravno, morala doći od sopstvenih ljudi i iz sopstvenog fundusa jer nije bilo nezavisnih instancija koje bi im m ogle oprostiti. Ne može se tvrditi da je ekstremna levica u Evropi posle Drugog svetskog rata tajila svoje emocije od se­ be. U svom saosećanju sa sobom samom uzdigla se na ogromne visine velikodušnosti. Uvek iznova ističući svoj antifašizam, zahtevala je zajedno s osnovnom istorijskom legitim nošću - pa imala je grandiozne planove pravo da nastavi tamo gde su revolucionari pre Staljina prestali. Izmišljena je viša moralna matematika po kojoj se nevinim smatrao onaj ko dokaže da je neko drugi bio veći kriminalac od njega. Zb o g takvih računica Hitler je m nogim a spasao savest. Da bi se skrenula pažnja s afinitetâ sopstvenog angažm ana s ideološkim premi­ sama najobimnijih akcija ubijanja u istoriji čovečanstva, inscenirani su istorijskoidejni procesi u kojima se sve svodilo na kaplara iz svetskog rata, na ličnost koja je dovršila istoriju Zapada. Zahvaljujući totalizujućim for­ mama kulturne kritike - na primer, izvođenju Aušvica iz 253

Peter Sloterdijk

Lutera i Platona ili kriminalizaciji zapadne civilizacije u celini - ljudi su nastojali da izbrišu tragove koji su poka­ zivali njihovu bliskost s klasnogenocidnim sistemom. Mudra preraspodela sramote imala je željeni učinak. Zaista se došlo do tačke kada se svaka kritika kom u­ nizma denuncirala kao„antikomunizam", a antikom unizam kao nastavljanje fašizma liberalnim sredstvima, lako posle 1945. stvarno nije bilo otvorenih bivših faši­ sta, nije nedostajalo paleostaljinista, bivših komunista, alternativnih komunista ni radikalnih nevinih ljudi s naj­ ekstremnijih krila, koji su glavu tako visoko držali kao da su zločini Lenjina, Staljina, Maoa, Čaušeskua, Pola Pota i drugih kom unističkih vođa bili počinjeni na planeti Pluton.Timotička analiza pomaže nam da razum em ote fenomene. Isti ljudi koji su iz dobrih razloga suviše po­ nosni za stvarnost - o n a raison dese révolter- ponekad su iz manje dobrih razloga suviše ponosni za istinu.

Maoizam: o psihopolitici čistog besa Ко veruje da je kontrola tim otičkih energija pom o­ ću staljinističkog upravljanja gnevom dosegnula naj­ viši stepen realpolitičke hladnokrvnosti, njega će ma­ oizam razuveriti na dva načina. Prva lekcija sastoji se u pronalaženju nove vrste gerilskog rata, vrste koju je unapredio Mao Cedung i koja je proveravana u vreme građanskih ratova između 1927. i 1945. - koja je m no­ gim „oslobodilačkim armijama" Trećeg sveta poslužila kao izvor nadahnuća. Druga lekcija može se naučiti iz ozloglašene Kulturne revolucije šezdesetih godina, u kojoj je borba između društvenih klasa bila zam enje254

Gnev i vreme

na oslobađanjem mržnje podjarene om ladine prema starijoj generaciji nosilaca kulture. I tu su centralno mesto imali problemi upravljanja gnevom . Ono što je od prvog trenutka obeležavalo Maovu politiku bila je m etodična supstitucija nedostajućih revolucionarnih energija grupnim besom koji je provociralo i instrumentalizovalo vojno-političko rukovodstvo. Maova slava povezana je pre svega sa zadivljujućim uspesima koje je postigao kao strateški vođa dvadesetpetogodišnjeg građanskog rata; u tom ratu vodila se borba za vlast u postfeudalnoj Kini. Protagonisti te epske borbe, Kuom intang i komunisti, najpre su sarađivali od 1924. do 1927, a zatim od 1937. do 1945, u prvoj fazi protiv vojnih zapovednika u provincijama, u drugoj protiv japanskih okupatora. Od 1927. do 1936. i od 1945. do 1949. bili su, katkad prividno, katkad stvar­ no, ogorčeni neprijatelji. Maova vojna obuka počela je otporom koji su komunističke jedinice pružale diktaturi nacionalrevolucionarnog generala Čang Kaj Šeka, koji je posle ozloglašenog napada u Šangaju marta 1927. na komuniste, dotadašnje saveznike, prigrabio svu vlast. U svom romanu Ljudska sudbina iz 1933. André Malro je napad kuom intangovaca na šangajske kom uniste izabrao kao pozadinu da bi opisao prizor pun mržnje i aktivnog očaja. Na toj pozadini oblikovala se ideja o ap­ surdnom angažm anu koja je u Sartrovoj varijanti posle 1945. bacila senku na evropsku inteligenciju. Maove strateške intuicije polazile su od pretpo­ stavke da difuzni antifeudalni gnev kineskih seljačkih „masa" nije dovoljna baza za mobilizaciju asketsko-herojskih trupa koje su mu bile potrebne. Pošto za Maoa organizacija pokreta industrijskog proletarijata nikad nije bila opcija - Kina je u tom pogledu bila još neraz255

Peter Sloterdijk

vijenija nego Rusija 1917. - vrlo rano se suočio s pro­ blem om kako da od pukih seljačkih energija napravi efikasnu ratnu mašinu. Rešenje se sastojalo u stvaranju doktrine o vođenju gerilskog rata - male pokretne je ­ dinice boriće se s velikim vladinim trupama. To rešenje je počivalo na koliko jednostavnom toliko i efikasnom principu da se protivnikova superiornost iskoristi kao poluga za povećanje sopstvene snage. Mao je primetio d a je brutalnost državnog vojnog aparata, kojim je ru­ kovodio Čang Kaj Šek, u uzbuđenim masama seoskog stanovništva stvorila dovoljno očajanja da se, prikladno vođene, na sopstvenom tlu brane do kraja od naoruža­ nih napadača. Izvukavši iz toga krajnje zaključke, Mao je shvatio da je za slabe ključ uspeha u totalnoj mobilizaciji. Govorio je da se ona, naravno, ne može postići sam o„revolucionarnim agrarnim ratom". Po njemu, za željenu veliku mobilizaciju m nogo bolji je nacionalni rat - a za to mu je japanska invazija 1937. pružila priželjkivane uslove. Taj obrt značajan za istoriju ratova Sebastijan Hafner je označio kao pronalazak „totalne gerile" - s jasnom aluzijom na Gebelsovu histeričnu objavu „totalnog ra­ ta". Mao je dokazao ništa manje nego činjenicu da se i gerilski rat može uzdići do svog specifičnog ekstrema. U lucidnom komentaru o Mao Cedungovim spisima o teoriji rata Sebastijan Hafner je korišćenje nacional­ nog rata za revolucionarnu gerilu istakao kao Maovu epohalnu inovaciju. Njen princip je integralna m obi­ lizacija radikalizovanih boraca koji se suprotstavljaju velikoj nadmoći osrednje m otivisanih trupa. Presudna je pritom odlučnost vođa da sopstvenim jedinicam a u borbi uvek onem oguće povlačenje kako bi ih izložili situaciji apsolutnog stresa. Na taj način rat je trebalo 256

Gnev i vreme

takoreći projektovati na molekularni nivo. Čak i najma­ nje selo zahvaćeno ratom moralo se po komandantovoj volji pretvoriti u reaktor očaja spremnog na žrtvu. Odgovarajuća Maova lozinka glasila je:„Snaga Kine le­ ži u njenom prevelikom siromaštvu."75 Revolucionarni narodni rat trebalo je da bude svakodnevni plebiscit spremnosti na eksces. Najveći vođa bio bi, dakle, stra­ teg koji bi svoje jedinice vodio u borbu isključivo tamo gde njihov očajnički bes obećava pobedu. Dok je po Klauzevicu rat„čin nasilja" kako bi se„neprijatelj prisilio da uradi ono što želimo", Mao polazi od aksioma da rat nije ništa drugo nego postupak„da se održim o i da uništimo neprijatelja". To je definicija rata koja je karakteristična za biopolitičku epohu - ta epoha svetsku pozornicu vidi naseljenu samo konkurentskim kompleksima života. Pritom se, nota bene, konkurenci­ ja ne shvata kao pozivanje na sud tržišta o tome koji je proizvod najkorisniji, već kao takmičenje u uništavanju na bojnom polju vitalnosti. Zahvaljujući tom zaoštrava­ nju bio je pronađen način da se prevaziđu amaterska obeležja terorističkih transakcija Bakunjinovih revo­ lucionara i da se ta obeležja zam ene doslednim eks­ tremizmom - kakav je inače poznat samo iz Hitlerove koncepcije rasne borbe i iz realizacije te koncepcije pomoću fašističke države (a možda još iz Lenjinovih i Zinovjevljevih jedva prikrivenih imperativa koji su se odnosili na globalno desetkovanje). S Maovom totalnom gerilom povezana je predstava o„rastu", koja borbenim ćelijama, u početku vrlo slabim, dopušta da postepeno korumpiraju neprijateljevo telo 75 Up. Simon Leys, Maos neue Kleider. Hinter den Kulissen der Weltmacht China, München 1972, str. 22.

257

Peter Sloterdijk

tako što se jedva primetno ali stalno umnožavaju na neprijateljev račun. Moglo bi se govoriti o ratnim modelu napravljenom po ugledu na kancer. Maova strategija ima, dakle, m nogo sličnosti s političkom kancerologijom . Da se poslužim o recima Sebastijana Hafnera:„Prerasti neprijatelja, prerasti ga do smrti" - „to je suština Maovog ratovanja."76 Maova bizarna sklonost nepopu­ larnom „dugotrajnom ratu" proistekla je iz saznanja da je revolucionarnim ćelijama za njihov destruktivni rast u velikoj zemlji potrebno m nogo vremena.77 Već tih nekoliko napomena jasno pokazuje da Mao Cedung ni u jednom trenutku svoje karijere nije bio marksista, ma koliko se trudio da privid revolucionarne korektnosti zadrži oslanjajući se na lenjinističku retori­ ku. Sa svojim verovanjem u m ogućnost velikog skoka Kine iz feudalizma u komunizam pre je ličio na koncep­ tualnog umetnika koji je navodno-prazni prostor svoje zemlje želeo da ispuni grandioznom instalacijom .Tim e je montirao istočnoazijski pandan „totalnom umetničkom delu Staljin" o kojem je Boris Grojs govorio u svojoj rekontekstualizaciji sovjetskog avangardizma.78 Mao se pojavio kao mistični voluntarista čija su se uverenja te­ meljila pre na primitivnoj ontologiji neprekidne borbe nego na razvojnoj teoriji zapadnog tipa. Osnovne pret­ postavke vođe Kineske revolucije m ogli bismo najbo76 Sebastijan Haffner, Der neue Krieg, Berlin 2000, str. 60. 77 O tome up. Maov ključni tekst „Über den langdauernden Krieg" (maj 1938) u Mao Tse Tung, Vom Krige. Diekriegswissenschaftlichen Schriften. Mit einem Geleitwort von Brigadegeneral Heinz Karst, Giitersloh 1969, str. 181-278. 78 Up. BorisGroys,GesamtkunstwerkStalin. DiegespalteneKultur inderSowjetunion, München/Wien 1988 (Boris Grojs, Umetnost uto­ pije, Plavi krug/Logos, Beograd 2011, prevod Dobrilo Aranitović).

258

Gnev i vreme

lje opisati kao frugalni oblik filozofije prirode u kojem najveći značaj ima motiv bipolarnosti. Seljački sin Mao bio je, tipološki govoreći, neopresokratovac istočne škole. Konvencionalne taoističke intuicije prevodio je na žargon političke ekonomije, kojom se uostalom čita­ vog života bavio samo površno. O vlasništvu, industriji, bankarstvu i gradskoj kulturi nije znao gotovo ništa, a 0 seljacima je govorio da ima krupnih, srednjih i sitnih 1 da su ti potonji u velikoj većini, zbog čega treba ovla­ dati tom grupom . Može se donekle razumeti zašto je ta mešavina Marksa i Lao Cea na m noge posmatrače i posetioce ostavljala utisak dubine. Neki zapadni sanja­ ri, poput m ladog Filipa Solersa, koji se i inače retko kad postideo zbog pogrešnih sudova, čak su verovali da je Mao kinesko ovaploćenje Hegela. S malo distance ipak se vidi d a je reč o ukrštanju dveju vrsta banalnosti koje se m ogu ujediniti samo u velikom čoveku. Moskovska centrala svetske banke gneva već je rano primetila aktivistu Mao Cedunga. U vreme kada svetska revolucija u industrijalizovanim zemljam a nije napre­ dovala ni jedan jedini korak, pažljivo su se pratile vesti o drugim frontovima - pa i one iz haotične feudalne i agrarne Kine, za koju se činilo da će u dogledno vreme Kominterni biti pre teret nego oslonac. Više iz speku­ lativnih razloga nego iz simpatije Kominterna je jako podupirala Maove inicijative, kao što je uostalom po­ državala i aktivnosti Čang Kaj Šekove, jer se m oskov­ skim rukovodiocima sviđalo da sebe vide kako povlače konce lutaka koje se m eđusobno bore. Pa ipak, Mao je za Moskvu uvek bio nezgodan partner, jer je svojim uspesima otkrivao tajnu ratničkog voluntarizma, koji je od sam og početka bio svojstven i Lenjinovim inicijati­ vama. Ko je Maoa shvatao ozbiljno, razumeo je pre ili 259

Peter Sloterdijk

kasnije da je Oktobarska revolucija bila samo državni udar koji je želeo da sebe naknadno prekvalifikuje u revoluciju. S druge strane, Мао je bio dramaturg jedin­ stvenog seljačkog rata koji je vrhunac imao kada je se­ ljački general preuzeo vlast. Posle pobede kineske Crvene armije Maova mobilizatorska psihotehnika morala je doći do svojih granica, jer se izgradnja države i moderne privrede, svejedno da li se radi o hijerarhijsko-državnoj ili o vlasničko-preduzetničkoj privredi, odvija po pravilima potpuno druga­ čijim od pravila kojima se timotički profilisane borbene zajednice mogu dovesti u stanje besa koje obećava pobedu. Istorija državnika Mao Cedunga mora se, dakle, ispričati kao izveštaj o neuspesima ekscesivnog mobilizatora. Strateg Mao je čak i posle 1949. bio uveren da se principi njegove totalne gerile m ogu manje-više nepromenjeni primeniti na munjevito stvaranje kineske industrije. Iz tog pogrešnog zaključka proistekao je niz događaja, od kobnog „Velikog skokak napred" (1958­ 1961) do Kulturne revolucije (1966-1969, de facto do Maove smrti 1976) i najzad do uljudne marginalizacije Velikog kormilara. Kao rukovodilac nacionalne banke revolucionarnih afekata, Mao je posle stvaranja narodne republike bio uveren da će raspolagati neograničenim kreditom ako bude uspeo da napravi provereni amalgam gneva, oča­ ja i revolucionarnog ponosa, smešu koja mu je tokom građanskog rata poslužila na najčudnije načine. Da bi ubrzao industrijalizaciju Kine, objavio je 1958. parolu „Veliki skok napred", koju je svaki nezavisni posmatrač m ogao da protumači samo kao samovoljnu psihotizaciju čitave zemlje. Međutim, ono što je već tada bilo karakteristično za Kinu bila je likvidacija svakog oblika 260

Gnev i vreme

unutrašnjeg nezavisnog posmatranja, tako da su Maovi hirovi i izreke za šeststo miliona ljudi bili svakodnevni zakon i večne istine. U tim okolnostim a najveća lakrdija u ekonom skoj istoriji čovečanstva mogla se predstaviti kao izraz ge ­ nijalne politike: ogrom ni propagandni aparat godina­ ma je hvalio ideju d a je na dobrobit Kine i njene slavne revolucije ako se - naporedo s prinudnom kolektivizacijom poljoprivrede - proizvodnja gvožđa premesti iz gradova u sela. Stotine miliona neobaveštenih, začuđe­ nih i prisiljenih seljaka bilo je zbijeno u njima strane kooperative. Rezultat: njihova motivacija i radna sposob­ nost naglo su oslabile. Ujedno su se preko noći suočili sa zadatkom da izgrade primitivne visoke peći kako bi lokalnim metodima povećali proizvodnju čelika u zemlji -ta d a jedan od najvažnijih pokazatelja ekonomske mo­ ći. Službeno proklamovani cilj bio je da se za petnaest godina nadmaši proizvodnja čelika po glavi stanovnika u Engleskoj. Rezultati tih besomučnih aktivnosti, čija se beskorisnost ubrzo pokazala, odvozili su se na udaljene deponije i tu se nagomilavali (nastajala su čelična brda) - ako u Kini ikad dođe do demaoizacije, te skrivene nadrealističke zarđale planine trebalo bi proglasiti svetskom kulturnom baštinom. (Demaoizacija Kine jeste, naravno, neverovatna hipoteza: politički, zato što Maova ikona i za aktuelno (a i za buduće) rukovodstvo zemlje pred­ stavlja preko potrebno sredstvo integracije; kulturno, zato što postojani sinocentrizam gotovo kategorički odbija da bolje-informisani Kinezi iz inostranstva ili nekinezi pouče Kineze o njihovoj istoriji.79 S druge strane, 79 Oba razloga mogu se identifikovati u reakcijama Kinezâ na porazne podatke iz velike Maove biografije koju su napisali Đung

261

Peter Sloterdijk

formalna dem aoizadja nije više na dnevnom redu jer je Kina svojom novom ekonomskom politikom faktički već odavno okrenula leđa snovima i noćnim morama Maove epohe.) Uprkos potpunoj besm islenosti tog načina proiz­ vodnje, besm islenosti koju su vođe vrlo brzo prepo­ znale, m obilizacija radnikâ neprekidno se nastavljala. Filmske slike iz onog vremena pokazuju bezbrojne ki­ neske zemljoradnike ispred beskrajnog horizonta kako u grozničavom baletu jure između peći koje se dime. Zanem arivanje poljoprivrede Мао i njegove pristalice prihvatili su kao neizbežnu posledicu tog novog utvr­ đivanja prioritetâ. Burleska Velikog skoka, po aktuelnim procenama, koštala je života između trideset pet i četr­ deset tri miliona ljudi (ili, po konzervativnijim procena­ ma, oko trideset miliona); u nekim provincijama četrde­ set posto stanovništva umrlo je od gladi i iscrpenosti. Tu je reč o jedinstvenom slučaju masovnog uništavanja ljudi pomoću rada za čije obavljanje nisu bili potrebni ni logori. Činjenica da je kinesko rukovodstvo takođe Čang i Džon Halidej (Jung Chang/Jon Halliday, Mao: The Unknown Story, London 2005): vlada je zabranila objavljivanje knjige u Kini, a patriotski kineski intelektualci odbacuju tu knjigu, ako je suditi po prvim utiscima, kao spoljašnje mešanje u unutrašnje stvari Ki­ ne. Sa stanovišta teorije civilizacije, implikacije tih odbrambenih reakcija sežu vrlo duboko. Na kraju krajeva, one su uperene protiv uvoza etike u čijem je centru žrtva. To znači: ako Kinezi u zemlji sami ne pitaju za žrtve Maove politike, emigranti nemaju pravo da im nameću takva pitanja, a pogotovo ga nemaju nasrtljivi istoričari i posmatrači sa Zapada. Prema zvaničnoj verziji koja u Kini važi od 1981. i po kojoj je Maovo nasleđe sedamdeset posto dobro, a trideset posto loše, onih šezdeset do sedamdeset miliona ljudskih života koji idu na račun maoizma posle 1949, kao da su teret koji se može savladati samo autohtonim umećem pravljenja bilansa.

262

Gnev i vreme

insistiralo na stvaranju sopstvenog gulaga potvrđuje pravilo da se nijedan fašizam, kada dođe na vlast, ne odriče zadovoljstva da svoje protivnike slomi dehum anizujućim saterivanjem na jedno mesto.80 Potrajalo je nekoliko godina dok partijsko rukovod­ stvo nije bilo sprem no da prizna neuspeh kampanje - gotovo do kraja nije se našao niko ko bi se usudio da Maoa direktno obavesti o njegovim greškama. Izuzeci su bili samo maršal Peng Dehuaj, koji je zbog očigled­ nog debakla lično napao Maoa već na konferenciji u Lušanu u leto 1959. (i odmah potom nestao), i nekoliko pisaca, koj su odmah doživeli teške represalije. Ostali članovi rukovodnog kadra ćutali su ili su se povukli u diplom atske bolesti kako bi na krucijalnim konferen­ cijama izbegli Maoa. Sâm Mao je, kada su ga direktno upozorili na veliki broj žrtava njegovih direktiva, na­ vodno rekao da su i ti mrtvi korisni jer se njima đubri kinesko tlo. Poslednji vrhunac Maova m obilizatorska tehnika dostigla je između 1966. i 1969, kada je vođa, u među­ vremenu marginalizovan, hteo ponovo da prigrabi vlast time što je pronašao novi kapital gneva, kapital koji se m ogao lako aktivirati. Slično Staljinu, koji je oslobađa­ njem ogromnih rezervi resantimana inscenirao pseudoklasnu borbu između najsiromašnijih i ne tako siroma­ šnih seljaka Sovjetskog Saveza, Mao je u svojoj zemlji otkrio novu „klasnu suprotnost" -„suprotnost" između mladih i starijih, ili između živih elemenata pokreta i elem enata koji su bili u stanju birokratske okoštalosti. Sam ovoljno zaoštravanje te „suprotnosti" trebalo je Maou pom oći da se vrati svojoj koncepciji totalne 80 U p. dole str. 320.

263

Peter Sloterdijk

gerile. Njegova kvaziprirodnofilozofska doktrina o večnoj borbi suprotnosti očigledno je bila pogodna da se svaka strukturno uslovljena društvena razlika pretvori u polaznu tačku građanskog rata koji se može proglasiti klasnom borbom - stotinama kilometara udaljeno od konfrontacije rada i kapitala. Time se Veliki kormilar sve do gorkog kraja Kulturne revolucije pokazao onim što je bio od sam og početka - pokazao se kao nacionalistički-nastrojen vrhovni kom andanat s levofašističkim principima i carskim ambicijama. On je ostao čovek ko­ me su potrebni bili uvek-novi izgovori za borbu kako bi se održao na vlasti - i koji je svaki takav izgovor lako od­ bacivao čim su to okolnosti dozvoljavale ili zahtevale. Maou je bilo dovoljno da identifikuje bilo koji novi kolektiv resantimana, pa da ga nahuška na njegovog označenog neprijatelja - i već se taj sukob m ogao pro­ glasiti savremenim oblikom „klasne borbe". Da „klasa" nastaje tek u njenoj borbi ili njenom suzbijanju - taj strateški stav spretne levice u datoj prilici eklatantno se potvrdio. Mao je tada želeo da razbije partijski apa­ rat oko Lju Šaočija, koji se usudio da ga potisne posle debakla Velikog skoka. U kineskoj doktrini o strateškim lukavstvim a metod koji je Mao izabrao zove se „ubiti neprijatelja tuđim nožem".81 Mao je svoj instrum ent pronašao u bujici raspomamljene om ladine koja je na vođin poziv napustila škole i univerzitete i poput oslo­ bođenih ptica selica preplavila čitavu zemlju šireći fi­ zički i psihički teror. Ključna parola za to buntovničko širenje om ladine po selima opet je glasila„povezivanje teorije s praksom". 81 Up. Xuewu Gu, „List und Politik" u D/'e List, ed. Harro von Senger, Frankfurt: Suhrkamp, 1999, str. 428 i dalje.

264

Gnev i vreme

Sećamo se slika o Maovim pekinškim susretima sa svaki put više od miliona euforičnih studenata i crvenih gardista iz svih provincija kojima je izražavao svoje razumevanje za nasilje koje će počiniti. Krvave posledice revolucionarnih pričešćivanja između poluboga i mase nisu izostale. Nije li uvek smisao takvih okupljanja da narod dobije priliku da pročita vladareve misli? Upe­ čatljivim prizorima Kulturne revolucije pripadaju javna ponižavanja naučnika, koje su, dok im je na glavi bila kapa srama, jurili po trgovima, tukli, prisiljavali na sam ooptuživanja, a u m nogim slučajevim a čak i ubijali. Još i danas mogu se na pekinškim buvljacima naći kera­ mičke skulpture u socrealističkom stilu onog vremena koje pokazuju profesora kako kleči pod čizmom crvene gardistkinje s natpisom oko vrata:„Ja sam smrdljivi broj devet" - što treba da znači: intelektualac. Ne srne se smetnuti s uma da je Filozofski fakultet Pekinškog univerziteta 1966. predmet filozofija preime­ novao u„mišljenje Мао Cedunga". Za zastupnike pojed­ nostavljivanja studijskih program a na univerzitetima i visokim um etničkim školam a u Evropskoj uniji (tzv. bolonjski proces) reći ćem o sledeće: među ciljevim a kineske kulturne revolucije pominjalo se i skraćivanje vremena studiranja. Potrajalo je pune četiri godine dok se u kineske škole nije vratila uobičajena nastava. Do tog trenutka, prema najnovijim procenam a, život je izgubilo pet miliona ljudi. Još jednu deceniju kineska privreda je trpela zbog izostajanja nekoliko generacija studenata. Holokaustska divljanja Kulturne revolucije - koja su zapadni posmatrači trivijalizovali opisujući ih kao veće nemire - događala su se donekle istovremeno kad i stu265

Peter Sloterdijk

dentski pokreti u Berkliju, Parizu i Berlinu, gde je svuda bilo angažovanih grupa koje su mislile da je ono malo što su znale o događajim a u Kini i njihovim uzrocima dovoljan razlog da sebe predstave kao maoiste. Neki tadašnji koketni obožavaoci Maoa, koji su već odavno sebi oprostili kao da se ništa nije dogodilo, do danas su aktivni kao politički moralisti. Dospevši u godine kada se pišu memoari, oni - ne sasvim neopravdano - za­ padni maoizam i svoje učešće u njegovim performansima predstavljaju kao žalosni kasni oblik nadrealizma.82 Drugi smatraju da je ispod njihovog dostojanstva da sami sebi opraštaju, pa i dalje tvrde da su u stvari bili u pravu - samo je tok dogadajâ (naročito posle „termidora" podm uklog Denga) krenuo u pogrešnom smeru, pa je na vlast opet došla „restauracija".83 Godine 1968. izgledalo je da je Pariz čvrsto u rukama radikalnog felj­ tona koji je u predsedniku Pompiduu, čoveku desnog centra, video desni radikalizam na vlasti i koji nije krio svoje simpatije prema događajim a u Kini, zemlji zidnih novina, Maove biblije i klanja naucnikâ. Opet je mal fra­ nçais, podela sveta na revoluciju i restauraciju, izazvao globalnu epidemiju, iako je ta epidemija bila ograniče­ na pretežno na akadem ske krugove. Kada je usled po­ litičkog otopljavanja 1972. jedan američki predsednik prvi put posetio Narodnu Republiku Kinu, m nogi pri­ padnici nove levice u Evropi i Americi užasnuli su se pri 82 U svojim memoarima, Une rage d'enfant, Paris 2006, str. 114 i dalje, André Glucksmann je eksplicitno izrazio žaljenje zbog svog učešća u fantazmagoričnom kultu Maoa u Francuskoj izme­ đu 1968. i 1972. 83 Odbranu „autentičnog" maoizma, a i upečatljivi primer su­ verenog anahronizma daje Alain Badiou u svojoj knjizi Le siècle, Pa­ ris 2005, str. 89 i dalje.

266

Gnev i vreme

pomisli da će se svetla pojava Маоа rukovati s huljom kao stoje Ričard Nikson. Iste godine André Gliksman je u Les temps modernes izjavio da je Francuska fašistička diktatura. Visoka škola neprihvatanja pouka našla je svog uči­ telja u Žan-Polu Sartru koji je uživljavanje u revolucio­ narno nasilje već poodavno bio pretvorio u mazohistič­ ke duhovne vežbe. Pa ipak, i on je bio samo eminentni predstavnik jedne generacije fakira koji su sebe mučili na dasci s ekserima da bi se samoponižavanjem iskupili za svoju pripadnost buržoaziji. Čak i danas Evropljane s nešto smisla za istorijski takt vređa kada ponovo vi­ de slike iz 1970. koje jednog od najvećih intelektualaca dvadesetog veka, autora Bića i ništavila i Kritike dijalek­ tičkog uma, pokazuju kako radi kao ulični prodavač ra­ dikalno konfuznog poučnog časopisa maoističke pro­ leterske levice {gaucheprolétarienne) da bi se u Francu­ skoj, kako se govorilo, borio za ugroženu slobodu onih koji drugačije misle. Takvi snimci pripadali su završnoj fazi jednog ciklu­ sa učenja koji je trajao dvesta godina. Tokom tog pe­ rioda evropska levica je, posustajući i ne posustajući, tražila načina kako da gnevu oštećenih pribavi jezik ko­ ji će voditi primerenom političkom delovanju. Što su slike grotesknije, to jasnije pokazuju do kojih dubina ide nepodnošljivost između gneva i principa primerenosti. Zahvaljujući njima shvatljiv biva paradoks revo­ lucionarne politike uopšte. Oduvek se revolucionarna politika previše trudi da nađe meru za nešto što samo po sebi teži onom što nema mere.

267

Peter Sloterdijk

Poruka Monte Krista Tri godine pre objavljivanja Manifesta komunistič­ ke partije u februaru 1848. francusku javnost bila je za­ hvatila groznica zbog jednog romana - i ta groznica je trajala maltene godinu i pô dana. Od avgusta 1844. do januara 1846. pred očima opčinjene i nezasite publi­ ke odvijala se najveća priča o osveti u svetskoj književ­ nosti, pripovedno delo u formi romana-feljtona sa sto pedeset nastavaka u Journal des débats, koje je, kada je 1846. objavljeno kao knjiga, imalo preko hiljadu petsto stranica. Ono što, po Hegelovom mišljenju, u m o­ dernom „stanju sveta" nije više bilo m oguće: pojava junaka čije putovanje po svetu perse daje ep - tu je na najočigledniji način još jednom postalo moguće, iako samo u um etnički malo respektabilnom obliku zabav­ nog romana. Masovna kultura je om ogućila ono što je visokoj kulturi već odavno bilo zabranjeno - om ogućila je modernu Ilijadu, čiji junak, mladi mornar iz Marselja Edmon Dantes, koga su denuncirali zavidljivci i karijeri­ sti, provede četrnaest godina nevin u tamnici priobalne tvrđave lf, da bi posle oslobođenja živeo isključivo ra­ di ispunjenja svoje svečane zakletve da će se osvetiti. Njegovo stradanje počelo je za vreme Napoleonovog boravka na Elbi 1814. - put uskrslog vodio je, posle de­ cenije oporavka, putovanja i priprema za osvetu, u Pariz 1838, u vreme najvećeg procvata julske monarhije, ka­ da je finansijski svet krupne buržoazije konačno preu­ zeo vlast od stare aristokratije. Naslov i radnja romana sasvim jasno pokazuju d a je Dima želeo ispričati priču o mesiji koji se vraća kako bi se osvetio. Nije slučajno što spis Dantesovog duhovnog

268

Gnev i vreme

mentora i druga u tamnici opata Farije, ima moto iz te­ ologije gneva:„Aždaji ćeš iščupati zube i lavove izgaziti, rekao je Gospod."84 Ostajući veran svojoj zakletvi, tajan­ stveni grof želi da pokaže „koliko zla u naša moderna vremena može svojim neprijateljima naneti neko ko ras­ polaže bogatstvom od trinaest ili četrnaest miliona".85 Kao majstor m asovne zabave, Dima je uvideo da maštu široke publike ništa ne podstiče kao profana pri­ ča o spasenju. Možda je on bio prvi koji je metafizičku misiju masovne kulture video u tome da mit o povratku premesti s neba na zemlju. Gnev božji trebalo je da po­ stane ljudska osveta - a čekanje onostrane odmazde da postane ovostrana praksa, dovoljno hladna da mudro postigne svoj cilj, ali i dovoljno vruća da nimalo ne od­ stupi od svog zahteva za zadovoljenjem . Tu se osveta neskriveno opisuje kao ono što je po svojoj timotičkoj prirodi oduvek bila - opisuje se kao eliminacija nepod­ nošljivog nedostatka patnje, nedostatka koji vlada u svetu punom neokajanih nepravdi. Ako se posmatra s tog stanovišta, Edmon Dantes ovaploćuje svetsku dušu bužoarske epohe. On na ja ­ san i jednostavan način zna ono za čim su tadašnji po­ litički menjači sveta još morali tragati. On je čovek koji je pronašao svoju borbu. Njegov modus vivendi je prožetost motivacijom koja briše svaku dvomislenost. Ko živi za osvetu, poseduje ono jednostavno, apodiktično „zato da bi", kojim se, po Kjerkegoru, apostol razlikuje

84 Alexandre Dumas, Der Graf von Monte Christo,t II, „München 2002, str. 675 (Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo, Večernje novo­ sti, Beograd 2010, prevod Andrija Milićević i Živko Kostić). 85 Alexandre Dumas, Der Graf von Monte Christo,t. I, München 2002, str. 221.

269

Peter Sloterdijk

od genija.86 Dok genije uvek mora čekati nove ideje a one su dovoljno ćudljive da u svakoj prilici menjaju pravac - apostol zna jednom zauvek šta treba da či­ ni. Ono što su m ladohegelovci na drugoj strani Rajne postulirali u filozofskoj term inologiji, Aleksandar Dima je sa svim posledicama postigao u svetu romana. Grof Monte Kristo predstavlja francuski pandan Marksovim Tezama o Fojerbahu. U velikom narativnom aparatu ta priča je razvila stav:„Poniženi i uvređeni dosad su, pod raznim izgovorim a, samo bili milostivi prema huljama ovog sveta; radi se o tome da im se osvete." Prelaz na praktikovanje osvete pretpostavlja da osvetnik od početka zna gde da traži zločince. Dima postupa sasvim u skladu s tim zakonom velike istorije osvete. Od prvog dana radnje njegovi zlikovci m ogu se precizno identifikovati - svi imaju lica vladajuće kla­ se u epohi buržoaskog kraljevstva. U izvesnom smislu oni su uvek i svugde„karakterne maske kapitala" - ali se njihova krivica nikako ne može svesti na njihov kla­ sni položaj. Predvodi ih sitni prevarant Kadrus, koji je u izdaji Dantesa igrao ulogu doušnika - on ovaploćuje večitog potrčka koji u svim režimima nanjuši svoju korist, svejedno da li u francima, rubljama ili dolarima. Za njim sledi korumpirani sudija Vilfor, koji je znao da je optuženik nevin, ali ga je ipak osudio na doživotnu robiju kako ne bi ugrozio sopstvenu karijeru - i on je oličenje večitog oportuniste, pa nije čudno što je uspeo da dobije mesto vrhovnog državnog tužioca. I na kraju dva neposredna tvorca zavere protiv m ladog kapetana, Fernan i Danglar, od kojih je jedan bio vođen Ijubomo86 Sôren Kierkegaard, Über den Unterschiend zwischen einem Genie und einem Apostel (1848).

270

Gnev i vreme

rom, a drugi zavišću zbog karijere. Prvi je pod Lujem Filipom dogurao do generala, a drugi je postao uspešni bankar, ukrašen kupljenom plemićkom titulom. Poučan je spektar tih karijera: za razliku od burbonske reakci­ je, arivisti julske monarhije nisu više sputani fatalnom alternativom crvenog i crnog. Broj dobrih položaja dra­ matično se povećao, grad Pariz vibrira od dobrih prili­ ka. M ogućnosti napredovanja toliko su se umnožile da se prvi put u istoriji stare Evrope na vrhu našla većina novih ljudi. U prikazima tih likova Dima izražava uverenje da zlo u međuljudskim odnosima u krajnjoj liniji ne proističe iz društvenih struktura, već iz srca korumpiranih poje­ dinaca. Protiv večne infamije ništa se ne može uraditi političkim prevratom - jedino mirna, do kraja izvedena osveta om ogućuje da se ponovo uspostavi narušena ravnoteža sveta. Zato se popularnoj književnosti dodeIjuje zadatak da depolitizuje gnev onih koji su oštećeni i da ga usmeri na njihove„prirodne" objekte, na precizno identifikovane pokvarenjake. Pravo zadovoljenje, ako je verovati jevanđelju po Monte Kristu, ne leži u pobedi kolektiva poniženih i uvređenih nad svojim starim gospodarim a. Ono se postiže samo kao rezultat osvete izabrane žrtve onima koji su joj upropastili život. Samo jednom , na vrhuncu osvete - koji je Dima sa­ čuvao za kraj - u grofovom obračunu s neprijateljima pojavljuje se nešto napetosti svojstvene klasnoj bor­ bi. Dantes se na kraju svoje misije ne zadovoljava da bankara Danglara uništi berzanskim manipulacijama; u svom pohodu on mora da ide do uništenja kapitalistič­ ke ličnosti kao takve. Tako se Monte Kristo sim bolično sveti ćelom duhu buržoaske epohe. Danglara, po gro­ fovom naređenju, zarobi banda italijanskih razbojnika 271

Peter Sloterdijk

koju predvodi izvesni Luiđi Vampi - pitoreskni bandit koji u slobodno vreme čita PlutarhovŽ/Vof Aleksandrov, što verovatno znači da je ranije bio student. Bankara, koji nikako ne shvata smisao otmice, uljudno i strogo drže u zabačenoj pećini.Tek postepeno uviđa u kakvoj je situaciji: u svojoj ćeliji zatvorenik je prisiljen da bira jela s „jelovnika Luiđija Vampija". Za svako jelo alterna­ tivnog restorana on mora da plati određenu cenu,„kao što to i priliči svakom poštenom hrišćaninu" - ali cene su apsurdno visoke, tako da je cicija, mučen glađu, pri­ nuđen sav svoj imetak, izuzev sim boličnog ostatka, da potroši na svakodnevni život, pet miliona franaka za dvanaest dana - iznos koji je grof, kako se u romanu kaže, odmah prosledio bolnicama i sirotištima. Čitalac koji pomno prati Danglarovu propast shvata koliko je Marks pogrešio kada je tvrdio da proletarijat ne mora da ostvaruje nikakve ideale.87 Postoji proleter­ ski idealizam koji se izražava u smislu za uspešnu osve­ tu. U takvim slučajevima - kao u narodnom zahtevanju smrtne kazne - do kraja izvršena okrutnost doživljava se kao ostvarenje uzvišene misije. U tim prizorima, koji se opisuju s uživanjem, zahtev za osvetom prekoračuje prag preko kojeg nema više uvećavanja. Kada Danglar posle nepune dve nedelje, potpuno sed, nesigurnim korakom napušta tam nicu, već se dogodilo sve što se m oglo postići sekularnim zakonom . Najveću satisfakciju pruža razaranje buržo-

87 Up. Marx/Engels, Werke, t. XVII, Berlinn 1973, str. 343: „Rad­ nička klasa ne mora da ostvaruje nikakve ideale; ona mora samo da oslobodi elemente novog društva što su se već razvili u krilu buržoaskog društva koje propada" (Der Bürgerkrieg in Frankreich, 1871).

272

Gnev i vreme

askog karaktera. Tim razaranjem se razotkriva princip korumpirane karijere kao takav, a karijerista doživljava zasluženu kaznu. Ako se razbojnikov jelovnik prouča­ va onoliko pažljivo koliko mu to priliči kao gastronom ­ skom obliku društvenog ugovora (contratsocial), videće se da on nije ništa drugo nego popularni komentar pojma eksploatacije. Preokretanjem smera eksploata­ cije rom anopisac pretvara milionara u siromaha koji lično doživljava šta znači kada se radi golog opstanka život iz dana u dan nudi na tržištu. On ne mora da pro­ daje svoju radnu snagu kako bi preživeo, već mora da žrtvuje svoju kupovnu moć kako ne bi umro od gladi. Naravoučenije tih prizora jeste očigledno. Ono glasi: svaki krvopija živi s rizikom da će kad-tad naići na ja ­ čeg vampira. Suštinska poruka Monte Krista sastoji se u potpu­ noj suspenziji vlasti kapitala nad željama građana. Ta promena ne treba da se dogodi eksproprijacijom sred­ stava za proizvodnju, kao što je to želela marksistička vulgata, već pronalaženjem blaga koje zasenjuje čak i najveće bogatstvo iz industrijskih i bankovnih tran­ sakcija. Lozinka glasi: natrag u potragu za blagom , a ne: napred u eksproprijaciju eksproprijatora! Tako se potraga za blagom pokazuje kao fenomen koji je dublji od rada, profita i preraspodele. Tom demonstracijom napuštamo pozornicu političke ekonom ije i uranjamo natrag u svet bajki. Ali, zar se dublji slojevi svake kritike političke ekonom ije ne dotiču samo kritikom bajke o obogaćivanju? Zar sva maštanja o novcu ne počivaju na motivu da junak pronađe način kako da troši svoje pare, a da ostane likvidan? Istinskom miljeniku sudbi­ ne ne srne ponestati m agične mane ni onda kada je velikodušno deli narodu. Upravo taj efekt ovaploćuje 273

Peter Sloterdijk

misteriozni grof otkako je počeo da se kao orijentalni fantom pojavljuje u razgovorima pariškog društva. Zaista nije nimalo iznenađujuće što se takva priča završava bezazlenom laži. Pošto je izmirio sve otvorene račune i planski, jednog po jednog, poubijao sve one koji su bili odgovorni za njegovu patnju, grof se u senti­ mentalnom oproštajnom pismu odriče osvete i priznaje da je kao nekada satana podlegao iskušenju da bude Bog. Sada, međutim, kada je prevazišao želju da bude sudija na sudnji dan, vraća se ljudskoj meri. Ubuduće želi da bude običan čovek među ljudima ili, čak bolje, bogataš među bogatašima. Od svojih prijatelja oprašta se opom injući ih „da je sva ljudska mudrost u recima: čekati i nadati se!" 0 tom čoveku publika iz razumljivih razloga ništa više ne želi da čuje. Sasvim je opravdano što, nimalo ne žaleći, pušta da se povuče privatnik koji je postao nezanimljiv. Jedan pripadnik zadovoljne klase više ili manje - to neće promeniti stanje u svetu. Šta nas bri­ ga za sudbinu dezertera koji izneverava uzvišenu stvar nesreće čim je sebe zadovoljio? Ko prekrši zakletvu du­ hu osvete, izgubio je pravo na našu pažnju. Čitalac se, dobro rasuđujući, i dalje drži onoga koji se nije preo­ bratio, koji je posle uskrsnuća iz tam nice insistirao na egzekuciji svog gneva kao na svetom pravu. Jedino o njemu sanjari i Fidel Kastro kada u dugim havanskim popodnevim a prelistava svoju om iljenu knjigu Grof

Monte Kristo.

274

4. Disperzija gneva u doba centra „Konzervativci počinju razočaranjem, progresisti završavaju razočaranjem , svi pate od ep o h e i u to m e se slažu. Kriza postaje opšta." Niklas Lum an,

Protest

Ako bismo jasnu karakteristiku savremenog psihopolitičkog stanja u svetu želeli da izrazimo u jednoj re­ čenici, ona bi glasila: ušli smo u doba bez sakupljaliitâ gneva koja imaju globalnu perspektivu. Ni na nebu ni na zemlji ne zna se šta da se radi s„pravednim na­ rodnim besom". Sveti od kojeg je Žan-Pol Mara, jedan od najvećih i najgorih agitatora iz 1789, očeki­ vao stvaranje novog društva, danas ne vodi ničemu. On proizvodi samo nezadovoljno žamorenje i izaziva jedva nešto više od izolovanih simboličnih akcija. Ma koliko velike moramo, realno uzev, zamišljati kontradik­ torne potencijale današnjice, svejedno da li u zemljama centra ili u onima na periferiji, oni se više ne skupljaju u istorijski poznatim oblicima radikalnih stranaka niti u međunarodnim opozicionim pokretima, koji vrše priti­ sak na građanski centar ili na autoritarnu, to jest pseu-

fureur,

275

Peter Sloterdijk

doliberalnu državu. Vagabundski disidentski kvantiteti kao da više ne znaju da li još imaju bilo kakav zadatak. Tu i tamo vide se protestne povorke s transparenti­ ma,1zapaljeni automobili pokazuju gnev deklasiranih imigranata, a oportunistički talasi ogorčenja pretvara­ ju stare kulturne nacije u debatne klubove u kojima se nedeljama raspravlja o nedozvoljenim poređenjima s Hitlerom i o sumnjivim besplatnim letovima ministara. Ponekad se pojave pretenciozniji politički projekti ili mreže od regionalnog značaja (koji sebe rado uzdižu na svetski nivo). Nigde se, međutim, ne artikuliše vizija koja bi otvarala perspektive skupljanju sposobnom za akciju - o posebnom slučaju radikalnog političkog isla­ ma govorićemo kasnije. Disperzija snaga je u velikoj suprotnosti sa svepri­ sutnom glasinom o umreženosti sveta novim mediji­ ma. Ne označava li možda sama umreženost tek sta­ nje organizovane slabosti? U velikim defovima Trećeg sveta, ukoliko želimo da ga i dalje tako zovemo, baš kao i u nekim zemljama nekadašnjeg Drugog sveta, užasno stanje ne čini se ništa manje fatalnim od polo­ žaja engleske radničke klase u devetnaestom veku po mučnom opisu Fridriha Engelsa. Moglo bi se pomisliti d aje suma patnje, bede i nepravde u svetu, suma koja potencijalno izaziva gnev, dovoljna za deset erupcija kada se uporedi sa situacijom u oktobru 1917. - po­ gotovo ako se u obzir uzmu znatno poboljšani uslovi informisanja. Pa ipak, malo se pažnje posvećuje tim energijama. Gotovo da i nema konstruktivne upotre­ be psihopolitički relevantnih afekata - timotička polja1 1

Zornige Bürger. Vom Sinn und Unsinn des

Manfred Hattich, 1984.

Protestierens, München

276

Gnev i vreme

ne uspevaju da se stabilizuju. Gnev kao da više ne želi da uči. On ne dopire do saznanja, a saznanje ne dopire do njega. Ogorčenje ne može više da pokaže nikakvu svetsku ideju. Očigledno je da su tradicionalne levičarske stranke jednu dimenziju preglupe za sopstvene ambicije, ukoliko nisu suviše lenje da uopšte pokažu svoje ambicije. Intelektualci čekaju da ih neko pozove i citiraju jedan drugog. Ako ambiciozni zaista imaju od­ lučujuću reč, onda imaju preča posla nego da se brinu o poniženima i uvređenima. I na Istoku i na Zapadu od nada nekadašnjih revolucionara, reformista, onih koji su hteli promeniti svet i onih koji su hteli oslobodi klase preostali su samo„fosili" - da podsetimo na bizaran iz­ raz Hajnera Milera, bizaran zato što nade obično venu, a ne postaju fosili.

Afther Theory Čini se, dakle, da je „doba ekstrema" prošlo - nesta­ lo kao sablast za koju se kasnije više ne zna šta je nju činilo tako moćnom. U zapadnoj hemisferi radikalnost je značajna još samo kao estetički stav, možda kao filo­ zofski habitus, a ne više kao politički stil. Centar, najbezobličniji od svih monstruma, s velikom doslednošću razumeo je zakon trenutka i sebe proglasio glavnim glumcem, čak jedinim zabavljačem na postistorijskoj pozornici. Što god dotakne, odmah postane kao on - dobrodušno, beskarakterno, despotsko. Nekadašnji agenti ekstremističkog nestrpljenja ostali su bez po­ sla, duh epohe ne nudi im nikakvu ulogu. Sada se tra­ že izdržljivi dosadnjakovići. Od njih se očekuje da za

277

Peter Sloterdijk

velikim okruglim stolovima pronađu svetske formule kompromisa. Istrajno mekani centar pretvara sve i sva­ šta u hibride. U ovom trenutku još je teško razumeti sav značaj te cezure. Čitav jedan vek smisao za realnost se tru­ dio da se nastani u krajnostima - verovatno zato što je uvek bio blizu ratova, čak zato što je svugde video ili želeo videti rat. Ko je živeo u doba ekstrema, bio je svedok stanja u kojem je, kako je Hobs zapisao, „volja za borbu dovoljno poznata".2 Ono što je izgledalo kao mir, neminovno je bilo raskrinkano kao lažno lice rata. Svako posedovanje, svaki pomirljiviji gest kao da su bili izdaja grube stvarnosti ekstrema. Sada, međutim, sve što je jednostrano i preterano ismejava se kao nespo­ sobnost da se shvati uslovljeni i posredovani karakter svake pozicije. Tu-bivstvovanje i bivstvovanje-u-sredini znače danas isto. Hajdeger bi verovatno rekao: egzisti­ rati znači biti postavljen u sredinu-umerenost.3 Te opaske donekle se poklapaju s onim na šta misle savremeni istoričari, kolumnisti i nezaposleni sovjetolozi kada govore o postkomunističkoj situaciji. Legitimna je tvrdnja: svi oni postdiskursi koji su poslednjih dece­ nija naizmenično zaokupljali pažnju publike svode se naposletku na koncepciju postkomunističke situacije (koja je, u stvari, postojala počevod poslednjih godina Brežnjevljeve ere). Pošto je sovjetski eksperiment neo­ sporno bio ključni politički događaj dvadesetog veka,

Leviathan (1651), Hamburg 1996, str. 104 Levijatan, Kultura, Beograd 1961, prevod Milivoje

2 Thomas Hobbes, (Tomas Hobz, Marković).

3 Up. Henk Oosterlink, dam 2002.

Radicale middelmatigheid,

278

Amster­

Gnev i vreme

njegov formalni kraj 1991. značio je presudnu cezuru od koje počinju sva kasnija, objektivno važna datiranja. Inflacija prefiksa „post-", koja traje dobre dve decenije, simbolično pokazuje da nezaustavljivo gasnu futuristič­ ke energije kulture gneva i disidentstva. Ako se u novije vreme čuje čak i teza da se nalazimo u situaciji (tako glasi naslov eseja iz pera Terija Igltona, Njujork 2003, koji nije baš potpuno ob­ radio tu temu), onda ta elegantna sugestija ima smisla samo ako se odnosi i na postkomunističku situaciju. Jer „teorija" koju prizivaju neki njeni razočarani ljubitelji bespredmetna je ako se ne odnosi na komunističku utopiju. Ko se u jeku marksističkog uticaja bavio dru­ štvenom teorijom, morao je već iz predmetnih razloga da pogled usmeri na celinu sveta - ne, naravno, u mo­ dusu akademske kontemplacije, već kao učesnik u raz­ matranju situacije, a kada stvari postanu ozbiljne, i kao član ratnog saveta. U diskurzivnu praksu autoritativnog radikalizma „teorija" se mogla pretvoriti samo zato što je, eksplicitno ili diskretno, značila konsultaciju svetske revolucije - to je bio razlog što se ona čak i u najsuvoparnijem predavanju mogla prepoznati po svom me­ sijanskom vibratu. Zanimanje za teoriju poticalo je iz uglavnom prikrivene, ali nikad demantovane sugestije da bi moglo postojati nešto poput logičke kominterne -filozofska, sociološka i psihoanalitička supervizija ve­ likog čina osvete koji se zove svetska istorija. Ako se taj komad više ne igra, nema onda ni drame ni teorije. Ko kaže misli zapravo na „Posle politike" živi svako ko više ne veruje da ono što se još može uraditi doprinosi„revoluciji".Time se raspada prezentistički adventizam, koji je svoju formu nametnuo predrevolucionarnim i revolucionarnim oblicima živo-

after theory

after theory,

after politics.

279

Peter Sloterdijk

ta. Dok su aktivisti bili čvrsto uvereni da je sadašnjost puna tragova budućnosti, današnji ljudi, lišeni iluzija, žive u ubeđenju da je budućnost već postojala - i niko ne priželjkuje njen povratak. Praktikovana na izvesnom nivou,„teorija" je bila ra­ dikalno romantičan posao jer je, poput kulturne tajne službe, uhodila ono-nesvesno klasnih „društava" kako bi otkrila šta se dogodilo s osujećenom željom ljudi za nečim drugim. Zato se u dosjeima te službe uvek go­ vorilo o alteritetu. Amalgam koji je tokom neomarksizma u vidu kritičke teorije ili teorije bez epiteta kružio po nemačkim i angloameričkim univer­ zitetima (a tadašnja Francuska dodala je svoje resurse jakobinizma i formalizma) nije zapravo bio ništa drugo nego apokaliptička semiologija koja je išla naruku na­ uci o krizi „establišmenta". Ona je davala oruđe za posmatranje visoke politike - uvek spremna da tumači iskrsavajuće znakove kraja sveta i revolucije u svetu ili žalosni i teško razumljivi izostanak tih događaja.4 Pošto je svetska banka gneva obustavila poslovanje, mnogobrojne ideološke agencije takođe su bankrotira­ le. Samo malobrojnima, Naomu Čomskom i nekolicini novih monotonih mislilaca, posrećilo se restrukturira­ nje gotovo na nivou nekadašnjih uspeha - iako samo na autsajderskim tržištima. To ne znači da ostali savremenici zlovoljno ćute. Ni u kom slučaju ne moramo biti nemi ako želimo izraziti [boljku] naših dana

indian sum-

mera

mal d’être

4 Postojao je i drugi oblik „teorije": zvanična državna filozo­ fija marksizma-lenjinizma koja se učila u svim zemljama Istočnog bloka, jedinstvo dijalektičkog materijalizma, istorijskog materijali­ zma i naučnog komunizma, amalgam koj je bio tako dosadan da ga se oni što su ga učili sećaju samo s užasavanjem.

280

Gnev i vreme

samo zato što Istok više nije crven. Naprotiv, iznenađu­ juće je kako se brzo savremena inteligencija prilagodila situaciji, situaciji u kojoj ne postoji univerzalno skladi­ šte za gnev, nezadovoljstvo, disidentstvo, subverziju i protest, a pogotovo ne postoji emisiona centrala za budućnosne projekte koji bi uverljivo prevazilazili aktuelni svetski sistem. Pa ipak, kad god se među intelek­ tualcima stare škole poziva na ponovno pronalaženje političkog, pojavljuje se čežnja za vremenima u kojima se želelo verovati da dan gneva samo što nije došao. lako je Sovjetski Savez najkasnije posle Staljinove smrti 1953. na svetskoj sceni figurirao kao moralno ugašeni kolos i iako je izgubio svaku privlačnost za di­ sidentsku maštu, njegovo faktičko postojanje služilo je kao garancija da je princip imao neku vrstu seku­ larne utemeljenosti. Tako se Žan-Pol Sartr, iako nikad nije formalno bio član komunističke partije, mogao još 1952. izjasniti„za vodeću ulogu Sovjetskog Saveza". Baš kao što je sama rimokatolička crkva u periodima najve­ će izopačenosti svojim pukim postojanjem svedočila o transcendentnoj misiji, demistifikovani „Istočni blok" je pružao oslonac moralnom i ontološkom postulatu da mora biti prostora za opcije koje se nalaze izvan okvira kapitalističkog svetskog sistema. Verodostojnije nego danas duh utopije mogao je insistirati na svom zahtevu da se „levo od establišmenta" otvori polje na kojem će procvetati potencijalni svetovi. Nikome ta­ da ne bi pao na pamet tupavi slogan: drugačiji svet je moguć. Drugačiji svet bio je usred nas, i bio je užasan. Ono što se zahtevalo bila je drugačija drugačijost - u toj situaciji reč „alternativan" započela je svoju karije­ ru. Naravno, totalna apsurdnost i pokvarenost„ostva­ renog" socijalizma bile su očigledne, ali dokle god je

levo

281

Peter Sloterdijk

pokvareni i apsurdni kompleks postojao, gola činjenica njegove egzistencije bila je razlog što se verovalo da se njegovi opravdani motivi mogu ostvariti i na način neapsurdan i neperverzan. Svi disidentski potencijali još nisu bili osuđeni da se sklanjaju u noćne programe i subverzivne pantomime umetničkog sveta; horizont još nije bio sužen na zabavna mesta za erotski uzbuđe­ ne poslednje ljude. Za danas dominantni neograničeni pluralizam osim epistemološkog prekida sa staroevropskom monološkom koncepijom istine - uglavnom je odgovoran oproštaj od dogme homogene evolucije koja je dogma određivala i evropsko prosvetiteljstvo, pa je u tom po­ gledu ono naslednik srednjovekovne logike. Taj opro­ štaj značio je kraj iluzije da se epohom može vladati iz jedne jedine metropole, ma kako se zvala - Moskva, Pariz, Berkli, Frankfurt ili Hajdelberg. U m eđuvrem e­ nu „pluraliteti", diferencijacije, singulariteti toliko su popularni da su njihovi nosioci čak mogli i zaboraviti da pripadaju jednom jedinom „čovečanstvu". Godine 1951. Alber Kami je, s obzirom na protekle užase, za­ pisao: „Nesreća je danas naša zajednička otadžbina." Današnji ljudi uglavnom neće više da čuju za zajednič­ ke otadžbine izvan sopstvenih interesnih sfera. Čak ni negativna utopija, očekivanje globalne prirodne kata­ strofe, ne može da stvori transcendirajući horizont za­ jedničkih prodora. Duh desolidarizacije, svejedno da li je on privatan, lokalan, nacionalan, multinacionalan ili imperijalan, seže tako duboko da svaka jedinica čvrsto veruje kako će ostati pošteđena, čak i ako druge progu­ ta vrtlog. Naredne decenije pokazaće koliko je opasna ta multiegoistička situacija. Ako je jedna od pouka dva-

282

Gnev i vreme

desetog veka bila da univerzalizam odozgo mora pretrpeti neuspeh, stigma dvadeset prvog veka biće možda nemoć da se odozdo blagovremeno razvije smisao za zajedničke situacije. Te promene uništile su moralne, retoričke i doktrinske osnove tradicionalne levice. Zbog promene svako­ dnevnih evidencija čak su i njene nekada najuspešnije jezičke igre postale neprihvatljive. Poštenjačke gineko­ loške slike kojima se marksizam opijao u dobrom porađačkom raspoloženju potpuno su izgubile uporište u stvarnosti. Ko bi još ozbiljno ponovio frazu da sredstva za ostvarenje besklasnog „društva" rastu „u krilu" buržoaskog „društva" - kako bi se jednog dana nezadrživo pojavila, a zašto da ne i pomoću krvavog carskog reza zvanog „revolucija". Isto tako bilo bi danas ako bismo i dalje koristili tradicionalnu metaforu „podzemlja", kao da tamo dole čuče istina i budućnost spremne za veliki skok uvis. Predstava o skrivenom „društvu" ispod „dru­ štva", o tajnom svetu podrumâ i tunelâ, gde se pronic­ ljivo i planski potkopavaju buržoaske građevine, pot­ puno je besmislena - samo smušeni„spavači", zaštićeni normalnošću, čekaju dan svog aktiviranja. Podzemni bunkeri koji se danas grade - na primer, za tajne nemirnodopske nuklearne programe ekspanzivnih srednjih sila - mogu biti svašta, ali svakako nisu inkubacione će­ lije za srećne budućnosti. Propadanje mitologije podruma i podzemlja ide da­ nas tako daleko da je čak i nepokolebljivi zagovornik komunističke ideje kao što je Antonio Negri morao da napusti staru totemsku životinju levice, krticu. U svetu napravljenom od samih površina, kaže Negri, to stvo­ renje koje rije po skrivenim mestima izgubilo je svoj politički značaj - njega treba da zameni zmija, životinja

283

Peter Sloterdijk

s bogatim gnostičkim predživotom koja je zbog svoje okretnosti u horizontali savršeno prilagođena povr­ šnom, transparentnom svetu koji stalno menja oblik i boju - i levici koja nešto šuška.5 Da se vratimo ironiji situacije: otkako socijalizam više ne postoji realno, shvatamo strašnu poentu postkomunističke situacije: posle 1991. nije bilo ničeg što u principu ne bi bilo jasno pažljivim posmatračima sovjetskog eksperimenta nakon 1918. i Lenjinovih de­ kreta o crvenom teroru, simpatizerima leve opozicije nakon 1921, hladnokrvnim „saputnicima" nakon čist­ ki u tridesetim godinama, zadrtim antifašistima nakon 1945, utopistima-inadžijama nakon 1956. i umno ogra­ ničenim učenicima istorije nakon 1968. Čak i umeće čitanja nazvano „dekonstrukcija", de­ žurna predstavnica radikalne kritike, moglo se na sceni održati samo zato što se jasno distanciralo od mitova podzemlja. Ono ni ne pomišlja da se spusti u nemogu­ će dubine tekstova i institucija kako bi uz„fundamente" postavilo eksploziv. Ono obazrivo ukazuje na labilnost i višeznačnost naizgled najčvršćih konstrukcija; pokazu­ je neodređenost navodno jasnih binarnih suprotnosti; otkriva skrivene samoprotivrečnosti najkoherentnijih diskursa. Kao nova verzija tumačenja snova na svakoja­ kim tekstovima, naročito na tekstovima staroevropske

Empire

5 Up. Michael Hardt/Antonio Negri, (Cambridge, Mass.: Harvard University Press 2001). Negrijeva izdaja totemske životi­ nje klasične levice ide tako daleko da je delegira u drugi politički tabor: „Krtica reakcionarnog mišljenja opet se pojavljuje", kaže on u polemici sa Hantingtonom (Michaele Hardt/Antonio Negri, New York: Penguin 2004, str. 34 / Michael Hardt/Antonio Negri, Multimedi­ jalni institut, Zagreb 2009, prevod Tomislav Medak i Petar Milat).

titude: War and Democracy in the Age o f Empire, Mnoštvo,

284

Mul­

Gnev i vreme

metafizike, dekonstrukcija je, iako njene pristalice često tvrde suprotno, usavršena verzija hermeneutike koja se s kritičkim aparatom i povišenim patosom posvećuje zadatku da zasad sve ostavi onako kako jeste.6Ako po­ đemo od tog rezultata, moći ćemo, uostalom, shvatiti prikriveno saučesništvo između dekonstrukcionizma i američke masovne kulture: i ova potonja ima misiju da ne dira „postojeće". Njeno sredstvo za tu svrhu jeste neprekidno prizivanje sna o gorem svetu pored kojeg postojeći svet izgleda kao ostvarena utopija, dostojna da se brani svim sredstvima. Mogli bismo prikupiti mnogo takvih opaski da bi­ smo uvek iznova potvrdili istu činjenicu: posle povla­ čenja istočnog suparnika iz svetskog građanskog rata od 1917. do 1945. i posle završetka Hladnog rata izme­ đu dveju prvih nuklearnih sila, ideološko klatno koje se kretalo iz ekstrema u ekstrem gotovo da je stalo. Gde se sve seli u centar, tu gravitacija nadjačava antigravitacione tendencije. Berlinski slikari grafita to su shvatili: bivstvovanje unosi nesklad u svest. Pod „bivstvovanjem" se sada podrazumevaju gravitacione sile jedinstvenog centra. Stvarno je samo ono što ima snagu da vuče nadole. Šta bi u toj situaciji bilo očiglednije od činjenice da se nova nesrećna svest kao nekada odvaja od bivstvovanja? Upravo je to obeležje epohe koja želi da bu­ de sve, samo ne kritična. Na širokom frontu inteligen­ cija se okrenula od kritike da bi opet glasala za primat

6 Up. Peter Sloterdijk, Derrida, un égyptien. Le problème de la pyramide juive, Paris 2006, Editions Maren Seli. Na nemačkom: „Derrida, ein Àgypter. Überdas Problem derjüdischen Pyramide", predavanje održano na memorijalnoj svečanosti Un jour Derrida, Centre Pompidou, Paris, 21. novembra 2005.

285

Peter Sloterdijk

religije. Desekularizacija se svakodnevno širi, potreba za iluzijom koja služi životu nadvladala je„istinu"-a šta taj obrt dugoročno znači za proces civilizacije, danas se još ne može sagledati. Da se razumemo: kritika je bila posledica ontološke pretpostavke da fikcije mogu pro­ pasti zbog činjenica. A sada činjenice propadaju zbog fikcija - već zato što činjenice ubuduće dobijaju samo status uspešnih fikcija. Budući istoričari potvrdiće da je poslednjom treći­ nom dvadesetog veka dominirao motiv povratka cen­ tru - centru koji se nikada nije mogao potpuno odlučiti za svoje motive i filozofske implikacije. Ti istoričari će nespremnost intelektualaca da centru ili srednjim po­ zicijama priznaju pozitivne vrednosti prepoznati kao jedan od simptoma krize te epohe - neprekidnim ro­ mantizmom radikalnosti bili su blokirani procesi učenja koji bi nas pripremili za probleme dvadeset prvog veka. Oni će morati da rekonstruišu kako je došlo do propa­ danja zapadnih demokratija, koje su se posle 1990, a još više posle 2001, u sve većoj meri priklanjale neoautoritarnim, delimično i neobelicističkim tendencijama. Ako se vratimo današnjim perspektivama, imamo utisak da je horizont još relativno otvoren, iako niko ne­ će tvrditi da su izgledi, makar i na srednji rok, povoljni. Ono što karakteriše situaciju nije realno smanjenje ras­ položivih količina gneva kod isključenih, ambicioznih, neuspešnih i onih željnih osvete. Njihov broj mora u slo­ bodnim uslovima da bude veći nego u propalim autori­ tarnim sistemima Istoka, gde je egalitarizam obeshrabrenosti određivao klimu. Karakteristika situacije jeste pre gubitak funkcije simboličnih institucija odgovornih za političku akumulaciju i transformaciju disidentskih

286

Gnev i vreme

energija tokom dvaju vekova ispunjenih konfliktima. Time se postavlja pitanje kako naše vreme tumači for­ mulu - čak se postavlja pitanje da li se danas uopšte još može pronaći put revitalizacije veze između nezadovoljstva i sposobnosti učenja, veze koja je tokom dvesta godina određivala politiku (ili bar učestvovala u njenom određivanju).

ira quaerens intellectum

Erotizacija Albanije ili: Pustolovine postkomunističke duše Uza sve to, čini se da se nema na koga adresirati ne samo gnev, nezadovoljstvo i opšte protivljenje. Sva psihička domaćinstva već su neko vreme osuđe­ na na reprivatizaciju iluzija.7 Doba serijske reprodukci­ je samoobmane takođe je počelo. Moglo bi se, dakle, predvideti da će oslobođeni od komunizma tokom kri­ tičnog perioda pokazati znatno veću prijemčivost za dizajnerske iluzije. U funkcionalnom pogledu postkomunistička situaci­ ja implicira, kao što smo već rekli, povratak iz komand­ ne privrede u vlasničku privredu, to jest zamenjivanje medijuma jezika medijumom novca.8Psihopolitički posmatrano, konverzija odgovara tranziciji iz dinamičkog 7 Up. Boris Groys, Privatisations, or The Artificial Paradises of Post-Communism, katalog za izložbu: Privatisierungen. Zeitgenôssische Kunst aus Osteuropa, maj-jun 2004, ed. Revolver (Frankfurt: Archiv fiir aktuelle Kunst, 2005), str. 5-15. 8 Up. Boris Groys, furt: Suhrkamp, 2006.

Das kommunistische Postskriptum,

287

Frank­

Peter Sloterdijk

sistema gneva i ponosa u dinamički sistem pohlepe ili, ako se poslužimo pojmovnim okvirom psihopolitičke analize, ta konverzija odgovara odustajanju od primata timotike u korist neograničene erotizacije. Da se suština erotike ne može razumeti pomoću po­ sebnog slučaja seksualnog libida i njegovih estetskih pokretača, kao što pretpostavlja novija socijalna psi­ hologija, nego da se ona temelji na stimulaciji ideja o nedostatku i svakojakih osećanja insuficijencije i da se artikuliše u odgovarajućim akcijama htenja da se ima i htenja da se stekne: to se ne može bolje ilustrovati ni na jednom fenomenu novije psihoistorije nego na recep­ ciji prakapitalističke ideje novca-koji-proizvodi-novac u zemljama nekadašnjeg „Istočnog bloka". Marks, koji Hegela često citira loše, mogao bi o tim dešavanjima, po­ zivajući se na berlinskog redovnog profesora, reći da se sve istorijske farse događaju dva puta, prvi put krvavo, a drugi put smešno. Stvarno bismo voleli da pročitamo kako bi autor komentarisao veliku proneveru uloga u kojoj su proleteri i seljaci Istočne Evrope u ime komunizma sedamdeset godina ostajali bez svog sku­ pljenog gneva i bez svojih aspiracija na respekt i ponos. Takođe bismo voleli da znamo kako bi objasnio talase privrednog kriminala koji su posle sloma komunističkog režima preplavili zemlje bivšeg„lstočnog bloka". Talas je krenuo ubrzo posle nezaboravnog 25. de­ cembra 1991, kada se crvena zastava poslednji put spu­ stila s Kremlja. Njegove prve manifestacije pojavile su se, ako se ne varam, u postkomunističkoj Rumuniji, koja je posle streljanja diktatora Čaušeskua 1989. - takođe 25. decembra - napravila prve korake na nepoznatoj sceni demokratije i tržišne privrede. Od 1992. zemlju je počela da trese dotad-nepoznata novčana groznica,

18. brimera

288

Gnev i vreme

izazvana invazijom navodno novih sistema ulaganja, od kojih se onaj najuspešniji zvao - ime koje je ulivalo poverenje. Agenti tih sistema - navodno je samo u Rumuniji bilo šeststotinak takvih zavera protiv verovatnoće - obećavali su da će najzad svojim klijenti­ ma doneti dašak radosti realno postojećeg kapitalizma. Ulagačke igre, obećavajući neverovatne dobitke, prosto su opčinile velike delove stanovništva - u početnoj fazi talasa navodno je na dnevnom redu bilo da će se„uloženi" novac uosmostručiti za nekoliko nedelja ili meseci. Za godinu dana tada-pedesetogodišnji poslovni čovek Jon Stojka, osnivač postao je junak na­ cije. Fabrički radnici, činovnici, ljudi bez posla - ko god je mogao ulagao je svoje poslednje pare da bi došao do ogromnih premija. Mnogi su pod hipoteku stavljali kuću ili je prodavali da bi došli do gotovine. Stojka je dve godine redovnim visokim isplatama uspešno va­ rao oduševljene ulagače o pravoj prirodi poduhvata - jer se kod „dobitaka" nije, naravno, radilo o dobiti iz regularnih poduhvata, već, kao što je uobičajeno u pi­ ramidalnim igrama, igrama grudvom snega, o pukom prebacivanju novca kasnijih ulagača na račune onih koji su u igru ušli ranije. Priča se d a je gotovo dvadeset procenata rumunskog stanovništva kupilo kupone te najraširenije investicione igre. U proleće 1994. došlo je do zastoja u isplatama, a ubrzo zatim sistem se urušio. Veliki broj ljudi suočio se s ogromnim dugom. Rumunska vlada je imala dosta muke da spreči narodni usta­ nak. Prevarenima nije bila baš neka uteha što je Stojka osuđen na šest godina zatvora. Uprkos toj zastrašujućoj epizodi, ubrzo potom duh pokojnog Čarlsa A. Poncija (1882-1949) počeo je da kruži mnogim drugim postkomunističkim zemljama.

Karitas

Karitasa,

289

Peter Sloterdijk

Ponci, italijanski pustolov koji je 1903. došao u SAD, lansirao je u Bostonu 1919. prvu od takvih investici­ onih igara. Za devet meseci postao je multimilioner, a zatim je mnoge godine proveo u raznim zatvorima i posle dugog lutanja umro u bedi u Rio de Žaneiru. Dok je imao uspeha, oduševljeni ulagači su ga slavili kao prvog finansijera dvadesetog veka, a njegov sistem zasnovan na trgovanju kuponima za odgovor poštom (sistem koji je navodno koristio razlike u vrednosti između američkih i italijanskih novčanica) simpatizeri su smatrali najelegantnijom mašinom-zaproizvodnju-novca svih vremena. Otad su širom sveta lansirani bezbrojni pokušaji da se pomoću takozvane Poncijeve sheme brzo stekne imetak. Sledeći Poncija, Rus Sergej Mavrodi svojom piramidalnom igrom MMM, koja se urušila 1994, a u koju je bar pet miliona njego­ vih zemljaka uložilo ogromne sume novca, u najkraćem je roku postao šesti najbogatiji čovek u Rusiji - što ne­ što znači u zemlji novih milijardera. Da bi izbegao kri­ vično gonjenje, Mavrodi, koga su pristalice obožavale kao spasitelja, učestvuje 1995, i pobeđuje, na izborima za poslanike Dume. Kada mu je ukinut poslanički imu­ nitet, pobegao je u inostranstvo, čvrsto verujući kako su dani talentovanog čoveka suviše dragoceni da bi se provodili u zatvorima nove Rusije. Iste godine varanica je preskočila u Poljsku, Če­ šku, Bugarsku i Srbiju. Iz Poljske je navodno prešla u Albaniju. U poučne momente desovjetizacije spada i činjenica da je upravo najsiromašnija evropska zemlja postala najveća laboratorija za postmoderni lopovski kapitalizam. Za pljačku iluzija u Istočnoj Evropi bio je pored ostalih odgovoran ijedan mladi poslovni čovek iz Hamburga, sumnjivog ugleda, čiji je novi i sektaškim

get-rich-quick

290

Gnev i vreme

psihotehnikama propagirani sistem grudve snega no­ sio ime pre nego što je zbog opasnosti da bude raskrinkan preimenovan u zahvaljujući poljskim menadžerima u navodno je ta lančana igra, po­ novo prelakirana, dospela u Albaniju - ali je tu, kako se priča, bila samo jedna od bar dvanaest piramidalnih igara.Tu su menadžeri intenzivno propagiranog talasa igara, u periodu veštog prikrivanja od 1994. do 1996, uspeli da najveći deo zemlje gurnu u psihozu pohlepe. Ideju da se novac uvećava pukim pozajmljivanjem „in­ vesticionom društvu" prihvatilo je, zbog primamljivih stvarnih isplata na početku igre, celokupno stanovni­ štvo, koje je decenijama pod Enverom Hodžom živelo u strogoj siromaškoj i informacionoj klauzuri - a u po­ sredne posledice te klauzure spada i neobaveštenost o rumunskom slučaju, koji se nedavno bio dogodio. Do kraja 1996. više od polovine od 3,3 miliona Albanaca „investiralo" je širom zemlje u piramidalne igre - mnogi od njih bili su založili kuće i imanja kod realnih banaka. I tu su se obećavali profiti do sto procenata za nekoliko meseci, a katkad su se i isplaćivali. U završnoj nervoznoj fazi igre obećavalo se čak četrdeset i pedeset proce­ nata mesečno - dovoljno primamljivo da se zanemari svako razumno oklevanje. Albanske piramide bile su tako privlačne i zato što su se reklamirale na državnoj televiziji - što su mnogi ulagači pogrešno tumačili kao dokaz ozbiljnosti. Kada su se u januaru 1997. igre urušile, ljudi su se razočarali, u čitavoj zemlji nastala je panika. Ogorčenje je bilo ogromno: ljudi su dobro platili da se oslobode stvarnosti, pa se njen povratak nije mogao oprostiti. Gnevni ulagači optuživali su državu i vladu da nisu preduzeli potrebne mere radi zaštite ulagacâ - što je

Džamp

Titanu

Titan;

291

Peter Sloterdijk

bilo tačno jer su odgovorni ignorisali odgovarajuća upozorenja Svetske banke. Oštećeni ljudi spontano su se okupljali i palili policijske stanice, a bande besnih radnika i službenika pljačkale su vojna i policijska skla­ dišta oružja. U šake im je palo oko šeststo hiljada koma­ da ručnog vatrenog oružja. Posledica toga bila je da se narednih godina stopa ubistava u Albaniji upetostručila - najveći deo tog oružja nikad nije vraćen. Državne strukture kao da su se preko noći raspale, mnoge gra­ dove u provinciji zauzeli su ustanici koji su pretežno bili iz redova opozicione Socijalističke partije. U glavnom gradu Tirani viđali su se prizori građanskog rata. Neko­ liko nedelja nije bilo nikoga ko bi uveo red, valjda i zato što su mnogi državni službenici i sami bili prevareni, pa su se priključili protestima. Mnogi policajci vratili su se na radna mesta tek kada im je obećano utrostručenje plate. Albanski predsednik Sali Beriša, koji je bio lični lekar Envera Hodže, a čija je Demokratska stranka na najočigledniji način bila povezana s menadžerima pi­ ramida, morao je da podnese ostavku. Na vrhuncu nemirâ masa je, vođena mešavinom pr­ kosa i želje za osvetom, krenula da zauzima škole i uni­ verzitete, kao i mnogobrojne fabrike i javne ustanove, i da uzima sve što je mogla poneti, a ostalo je uništa­ vala u šlepom besu. Zapadni posmatrači koji su ubrzo potom posetili Albaniju izveštavali su da gotovo nikad nisu videli takav stepen razaranja, čak ni u zemljama opustošenim ratom. Javne zgrade bile su opljačkane do poslednje kvake; u hladnim stanovima porodice su sedele umotane jednim ćebetom i gledale čitavog dana reklame na italijanskoj televiziji. Iz straha od sveopšteg besa mnogi Albanci su na pretovarenim mornaričkim brodovima i u jadnim ribarskim čamcima, pa čak i na

292

Gnev i vreme

splavovima pokušali da napuste zemlju - za samo ne­ koliko dana Brindizi i drugi italijanski gradovi na Jadra­ nu bili su preplavljeni izbeglicama. Evropski ministri spoljnih poslova bili su, kao obično, nesposobni da se dogovore o kvotama za prihvat tejn vazije ocajnikâ" u zemljama Evropske unije. Što su se u relativno kratkom vremenu prilike normalizovale, treba zahvaliti pre svega priznanju novoformirane albanske vlade da je i država kriva za debakl. Štaviše, albanska centralna banka us­ pela je, zamrzavajući piramidalne račune, da za ulagače spase znatna sredstva; drugi deo gubitaka trebalo je da se namiri iz državnog budžeta. U našem kontekstu nije reč o tome da izrazimo pri­ znanje hladnokrvnoj nečasnosti organizatorâ takvih igara koje su bile kao stvorene da se iskoristi naivnost odnosno nagla spremnost-na-kapitalizam bezbrojnih građana u zemljama bivšeg „Istočnog bloka". Ono što opisane događaje čini simptomatičnim jeste okolnost da se u zaraznoj energiji, kojom se talas širio u vrlo siro­ mašnim zemljama kao što su Rumunija i Albanija, krije poruka o suštini kapitalizma kao takvog - bar o spoIjašnjem izgledu sistema kako se taj sistem predstavlja u sanjarenjima ljudi koji su tokom više generacija bili isključeni iz iskustva slobodnog tržišta i vlasničke pri­ vrede. Tragikomedije rumunska i albanska stvarno su - pored mnogih aspekata ljudske prirode - razotkrile bajkovitu suštinu kapitalističke koncepcije bogatstva: razotkrile su ideju da novac korišćen kao kapital ima svojstva fluida koji sâm sebe uvećava - ili da novac kao kapital jeste moćna amajlija koja onom ko je ima obećava stalno pristizanje dobara sreće. Moramo priznati: ta fantazija nije lišena svakog osnova, iako ozbiljniji tumači tržišne privrede odno-

per

se

293

Peter Sloterdijk

sno vlasničke ekonomije već odavno upozoravaju na prenapetosti čisto spekulativne upotrebe novca, čak smatraju da taj izdvojeni kazino-kapitalizam predstavlja opasnost po svetsku privredu u celini. I zaista, stran­ ka koja stvara realnu vrednost unutar kapitalističkog kompleksa neprekidno naglašava da proces stvaranja bogatstva počiva najpre i, u najvećoj meri, jedino na vesto usmeravanoj sinergiji privatne svojine, stvaranja novca, rada, organizacije i inovacije, dok sve ostale tran­ sakcije, naročito one čisto monetarne, ma koliko kvanti­ tativno uzele maha, nisu ništa drugo nego koluti dima u virtuelnom prostoru. Nasuprot tome, stranka lakih dobitaka čvrsto se drži uverenja da bogaćenje nije ništa drugo nego prirodna nagrada za Spekulativni rizik. Za nju, bogatstvo nije rezultat rada i pregnuća - iako ne negira sasvim njihovu nužnost. Po njoj, pravi smisao bogatstva sastoji se u demonstraciji suverenosti Fortu­ ne, koja bira svoje miljenike, a druge ostavlja praznih šaka. Rečeno manje mitološki: ko dobija, u pravu je, a ko gubi, ne srne se žaliti. Greška Albanaca bila je, dakle, u tome što su sasvim pogrešno shvatili činjenice Spekulativnog kapitalizma. Štaviše, Albanci su podlegli kasnosocijalističkoj haluci­ naciji koja im je sugerisala da u kapitalističkom sistemu postoji glavni dobitak za svakog. U svojoj spremnosti da se odreknu fantoma socijalističkog ponosa i da najzad, kao i ostali pripadnici slobodnog sveta, prednost da­ ju želji, oni su iskreno prihvatili novonastale okolnosti. Zbog svoje nesposobnosti i nespremnosti da stvore re­ alistički pojam o izvorima priželjkivanih dobitaka, ostali su zatočenici prošlosti. Nema sumnje d a je u navali na piramidalne igre izvesnu ulogu imalo i osećanje da su predugo bili isključeni iz bogatstva i njegove raspodele.

294

Gnev i vreme

Posle pola veka pod diktaturom neimaštine, pod dikta­ turom koja je narod kljukala uzvišenim frazama, ljudi su najzad poželeli da imaju udela u prijatnim nepravdama bogatog sveta - čak i ako će neko drugi morati da plati račun za fantastično uvećanje njihovih uloga. Kao i svi koji slede poziv popularnog Erosa, probuđeni Albanci bili su uvereni da su ovog puta oni na redu da odvedu kući prelepu nevestu.

Realni kapitalizam: odlaganje sloma u dinamičkim sistemima pohlepe Kada je reč o albanskoj nesreći, ništa neumesnije nije bilo od sarkazma nekih zapadnih posmatrača prema„šiptarskom kapitalizmu". U stvari, samo bi mali broj pristalica regularnog kapitalizma uspeo da dovoljno precizno definiše razliku između ekonomskog sistema koji oni favorizuju i jednostavne piramidalne igre. Ne može se negirati da i stari igrači kapitalističkog sistema visoko cene fenomen nezasluženog dobitka ili, uopštenije rečeno, prihoda bez rada. Za imaginarnu stranu modernih nacionalnih ekonomija magični i iracionalni aspekti nejednake raspodele blagostanja imaju značaj koji bi se mogao nazvati arhetipskim, kad taj izraz ne bi imao varljive konotacije iz dubinske psihologije. Mo­ derna vlasnička privreda od samog je početka privlačila bleštavu auru m a š ta la o sreći, auru za koju je termin fortuna-kapitalizam prikladan. Vanevropski korisnici si­ stema brzo su shvatili tu realno-imaginarnu dimenziju novih ekonomskih procesa. Ako modema vlasnička i

295

Peter Sloterdijk

monetarna privreda - koja se često naziva pogrešno kapitalizmom - ima fascinantnu moć koja prevazilazi kulturne granice i koja ponekad zasenjuje čak i njene praktične prednosti, onda ta moć nesumnjivo potiče iz tog izvora. Uostalom, veru u fortunu koja se vratila i ko­ ja posredstvom banaka i berzi pomaže svojim miljeni­ cima treba shvatiti kao posthrišćansku reinterpretaciju protestantskih maštanja o izabranosti - uz opasnost da se time razotkrije surova suština kalvinizma, čije se pra­ vo lice pokazuje u mističnoj opscenosti osećanja blizine Bogu posle zbrajanja računa u blagajni. Osnova za objektivno upoređivanje regularnog ka­ pitalizma i Poncijeve sheme jeste neosporna činjenica da oba modela predstavljaju na-kreditu-zasnovane si­ steme rasta koji, i u dobru i u zlu, zavise od proširene re­ produkcije. Ijednom i drugom svojstvena je tendencija k slomu, a postupanje s tom tendencijom konstitutivno je za celokupnu dinamiku sistema. U čistom Poncijevom sistemu do sloma mora doći relativno brzo (ili se namerno izazove), jer već posle ne­ koliko krugova nema više novih igrača - zbog čega, čak i uz dobru kamuflažu, igra teško da može potrajati duže od nekoliko godina. Sâm Ponci dogurao je do devet meseci, a njegovi istočnoevropski naslednici najviše do dve godine. S druge strane, regularni kapitalizam, kapi­ talizam koji se temelji na industriji i bankama, odlikuje se time da njegovi igrači na pritisak kamata odgovaraju privrednim rastom, koji je uglavnom posledica sinergije tržišne ekspanzije, inovacija u proizvodnji i tehničke racionalizacije. Njegov modus „bežanja napred" jeste, dakle, elastičan, dugoročan i srođen s krizom. Njegovo kretanje uključuje inovativno i civilizovano postupanje, a ponekad ne zazire ni od revolucionarnih kulturnih is-

296

Gnev i vreme

koraka. Čak su i njegovi agenti iznenađeni stoje dosad kapitalski proces pokazivao kako je u stanju da, i tokom dužih faza kolebanja i stagnacije, kontroliše tendencije koje nagoveštavaju slom. Danas se regularni kapitali­ zam može pozivati na manje-više koherentan razvojni proces koji traje oko deset ljudskih generacija - ukoliko se industrijska revolucija iz osamnaestog veka smatra njegovim početkom, a čak dvadeset generacija ako kao Imanuel Valerštajn mislimo da se globalni kapitalistički sistem počeo pojavljivati već oko 1500. godine. S obzirom na to dostignuće, treba reći da je principi­ jelno aistorijski ili čisto futuristički ustrojen kapitalistički sistem ipak proizveo istoričnost posebne vrste. Njena tendencija se u početnoj fazi igre mistifikovala singularnim pojmom „napretka". To mnogo ne menja ironičan odnos kapitalizma prema prošlosti. Preduzetnički pokretanom svetu prošlost je u stvari potrebna još samo kao nešto što će ostaviti iza sebe.9 Pred svojim saigračima i kritičarima danas se kapi­ talizam pojavljuje s visokim standardom ozbiljnosti, naročito posle nestanka takozvane socijalističke alter­ native. To se može sažeti u tezu da kapitalizam nudi model rasta koji [model] ima budućnost principijelno neiscrpnu. U ime tog modela može se od aktera zahtevati spremnost da učestvuju u oblicima života kojima pripadaju permanentna tehnička pramena i prožetost svih oblasti života komodifikacijom i novčanim posre­ dovanjem. Istina je daje budućnost te igre nešto manje sjajna nego što to njeni egzegeti neumorno tvrde. Do-

9 Up. Peter Sloterdijk, „Goodbye Fortschritt: Das heilige Feuer der Unzufriedenheit" u: (Gôttingen: Steidl, 2005), str. 69 i dalje.

Energie, Âsthetik

Das neue Denken, das Neue denken. Ethik,

297

Peter Sloterdijk

sustainability

voljno je da se sveprisutna reč [održivost] čita kao neurotički simptom pa da se shvati samosumnja u kritičnu tačku. Kao što ta reč pokazu­ je, obazriviji među ekonomskim ekspertima već imaju jasnu ideju o onom što je nespojivo sa sistemom. Čak i sistemi koji nisu Poncijevi (to jest regularne na­ cionalne ekonomije posebno i svetska privreda uopšte) zaista su neuravnoteženi sistemi koji se stalno moraju boriti sa znatnom količinom unutrašnje ugroženosti. Konsolidovani kapitalizam može svoju tendenciju ka kolapsu (tendenciju čiju su prvu manifestaciju pred­ stavljale krize hiperprodukcije koje je opisao Marks) da kompenzuje samo neprekidnim bežanjem prema napred. Ono što današnji klijenti smatraju dokazom pra­ vih poslovnih principa svodi se na usavršavanje upra­ vljačkih instrumenata čiji se ključni mehanizam mora videti u„umeću centralne banke".100 tom umeću može se pojednostavljeno reći da se svodi na postupak da se ozbiljnim učini nešto što je neozbiljno - drugim recima, da se svodi na tehniku usporavanja sloma. Dizanjem i snižavanjem primarnih kamatnih stopa centralna banka minimalizuje sistemske rizike sloma - minimalizuje ih tako što pritisak kamata podešava prema konjunkturno podnošljivom nivou. Kada donosi regulacione odluke, ona se orijentiše prema aktuelnim i očekivanim rezul­ tatima u realnom sektoru privrede, to jest prema zbiru efekata tržišne ekspanzije, proizvodnih inovacija i po­ većanja produktivnosti. U tom kontekstu, opštepoznata fraza „pokretanje proizvodnje" ne znači ništa drugo

statusa quo

10 Up. Hans-Joachim Stadermann, Die Fesselung des Midas. Eine Untersuchung iiber deri Aufstieg und Verfall der Zentralbankkunst (Tübingen: Mohr, 1994).

298

Gnev i vreme

nego smanjivanje rizika nesolventnosti za jedinice koje su u dugovima. Kada postoji profesionalno upravljanje, pritisak servisiranja dugova na svim nivoima ekonom­ ske aktivnosti ne mora biti koban po celokupni sistem, iako mnogobrojna preduzeća i privatna domaćinstva stalno propadaju. Gledano u celini, pritisak dugova prisiljava ekonomski proces na stalno obnavljanje i na stalni rast. Prinuđenost na ekspanziju i inovaciju, prinuđenost koja je svojstvena kapitalističkom načinu proizvodnje, svodi se, dakle, na vesto ograničen ali nikad potpuno eliminisan Ponci-faktor unutar celokupnog sistema.11 Kapitalističko-ekonomski kompleks stvara globalnu mrežu operacija za premeštanje dugova. Ali čak i naj­ bolje kompenzovani Poncijev sistem dugoročno ne može ništa drugo nego da na neodređeno vreme od­ gađa svoju demistifikaciju - najkasnije do trenutka u kojem se ekspanzija prekida jer nema više novih igrača koji bi se uključili u igru. Aktuelni svet još je podaleko od toga, tako da završna groznica zasad nije opravdana. Neodređenost trenutka razočaranja učesnici u igri još mogu, s izvesnim opravdanjem, da tumače kao princi-1 11 Sinergija između usporavanja sloma i mobilizacije kompenzujućih pregnuća danas je, naravno, ukinuta u osetljivom podsistemu kapitalističkih nacionalnih država: sve više građana u evropskim zemljama počinje shvatati da država blagostanja, naro­ čito sa svojom osnovnom konstrukcijom, penzionim sistemom, liči na piramidalnu igru u kojoj stariji građani, prvi ulagači, intenzivno izvlače pare, a već igrači trećeg kruga ostaju praznih šaka. Štaviše, ekstremno zaduženi državni budžeti većine zemalja u znatnoj meri liče na Poncijeve sisteme čija stabilnost velikim delom počiva na kvazireligioznoj nesposobnosti poverilaca da zamisle nesolvent­ nu državu (iako je kriza nesolventnosti u Rusiji i Argentini potvrdila da se i nemoguće stvari događaju).

299

Peter Sloterdijk

pijelnu otvorenost budućnosti. Pa ipak, klijente bi tre­ balo upozoriti na mišljenje izvesnog broja stručnjaka da efekt otvorenosti - privid neograničene produžljivosti igre pod današnjim uslovima - teško da može po­ trajati duže od nekoliko decenija. Drugi interpretatori daju igri znatno više vremena, naročito oni koji su toliki optimisti da iscrpljenje fosilne energije predviđaju tek za dvadeset drugi vek. Što se tiče psiholoških pretpostavki Čarlsa A. Poncija, one za ovih gotovo sto godina, koliko je prošlo od njegovog bostonskog poduhvata 1919, nisu ni na koji način opovrgnute. Može se svakako reći da generalno one vrlo tačno pokazuju psihomotoriku kapitalistič­ kog načina proizvodnje. Čak i za moralno nesumnjive i ekonomski solidne manifestacije sistema zaista je po­ trebna izvesna količina osnovnih odluka utemeljenih na dinamici pohlepe. Te odluke motivisane su jakim ekspanzionim tendencijama koje sve dublje prodiru u životne forme svojih kultura-nosača, tehničkije rečeno: u psihosemantička domaćinstva saigracâ - obično pre­ ko kulturnih medija kao što su roman, pozorište, film i televizija.Ti mediji sinergetski proizvode klimu sve veće liberalizacije - a to [na dugi rok], kako po­ tvrđuju sva iskustva, pobeđuje i konzervativne reakci­ je. U tom kontekstu, recepcija moderne umetnosti ima značaj koji sistemski jedva da se može preceniti - ima ga zato što ona svojim doslednim uvežbavanjem onog [sve ide] deluje kao obrazovni centar za avangardnu potrošnju. Ono što rade avangarde„mase" obično počnu vrlo brzo da oponašaju. Pošto se kvantitativna ekspanzija monetarnih proce­ sa ne može odvojiti od kvalitativnih promena životnih oblika, ansambli kapitalističkih igrača kulturno se mo­

à la longue

everything goes

300

Gnev i vreme

raju prilagoditi permanentno revizionističkoj klimi. Ono što se od 1800. naziva duhom vremena ne može se za­ misliti bez duha novca. Ma koliko se u konzervativnim krugovima želelo da se polarnost novca i duha prikaže kao antiteza, ti polovi se, u celini gledano, približavaju jedan drugom. Govori se o sopstvenom vremenu da bi se išlo u korak s njim. Očekivanje prilagođavanja manifestuje se u zahtevu za „mobilnošću" i „doživotnim učenjem", s ciljem da se profesionalne biografije fleksibilizuju i da se ujedno omogući najviši nivo potrošnje u starosti - to je smisao nedavno-i-u-Nemačku-prispele propagande za metazalemski kapitalizam kalifornijskog tipa. Ma koliko se činilo da se u tom stalnom kretanju traže ozbiljne vrednosti, globalna tendencija igre zahteva sve veću frivolnost igračkih populacija. Čak i u naj­ povoljnijim okolnostima - kada socijalna država uspeva da na širokom frontu pomiri stanovništvo i kada se dr­ žavno obuzdavanje i podsticanje kapitalske ekonomije u jednoj zemlji odvijaju bez smetnji tokom dužeg pe­ rioda - sistem zahteva da se sve veći deo stanovništva uvlači u riskantnije aktivnosti pohlepe i ofanzivnije smi­ calice lakoumnosti - činjenica koja se samo donekle opisuje otrcanim izrazom „potrošačko društvo". Ono što se tu zove potrošnja označava spremnost klijenata da učestvuju u na-kreditu-zasnovanim igrama ubrzavanja zadovoljstva - uz opasnost da veliki deo života provedu otplaćujući kredit. Tajna potrošačkogjajfstajla" krije se u tome da u svojim učesnicima izazove neoaristokratsko osećanje potpune prikladnosti luksuza i rasipništva. U kapitalizmu aristokrata je neko ko ne mora razmišljati kako bi znao da zaslužuje samo najbolje. Pohlepa je afekt koji ukazuje na ontološku pretpo­ stavku da je moguće održati trajnu asimetriju između

301

Peter Sloterdijk

davanja i uzimanja. Ako kod nekog igrača dugoročno dominira uzimanje, većinom se govori o njegovom uspehu. U običnom smislu, uspeh označava fenomen preplaćenosti - fenomen koji je često povezan s ten­ dencijom ponavljanja onog što je neverovatno. Stabilizovana preplaćenost, kod onih koji su preplaćeni, izaziva pretenzije na elitni status. Oni koji su hronično preplaćeni, često iznad prošeka razvijaju talent da svoje premije smatraju prikladnom naknadom za svoj učinak - ili, kada učinka nema, za svoju puku eminentnu egzi­ stenciju, pa i, zašto da ne, za svoj fizički izgled. Tipično je da potpuno izgrađenim sistemima pohlepe pripada i uzdizanje dobrog izgleda u dovoljni razlog da se oče­ kuje preplaćenost. Za razvijenu kulturu pohlepe karak­ teristično je da njeni agenti i agentkinje pretpostavljaju da će biti najviše nagrađeni upravo za ono za šta su ta sami najmanje zaslužni. Nije slučajno što se religija nezahvalnosti, globalno širi. Njegovi misionarski uspesi zasluga su masovnih medija omladinske kulture, koji već odavno objavljuju radosnu vest daje za uspeh dovoljno ako izgledate kao neko koga poznajete zahva­ ljujući masovnim medijima. Što se tiče kapitalističke forme erotike, ona malo-pomalo pokazuje paradoks„preplaćenosti za sve". Njome se proklamuje ljudsko pravo na neograničenu pohlepu. Tržište izgleda pretvara se, dakle, u tržište nad tržištima - na njemu se potencijalni objekti požude pomoću dro­ ge preplaćenosti pretvaraju u subjekte pohlepe. Nije teško shvatiti zašto će poslednji „klasni antagonizam" u kapitalizmu biti između onih koji su preplaćeni i onih koji su normalno ili loše plaćeni. Malo će se teže razumeti zašto je ta podela približno jednaka suprotnosti između i ljudi kojima izgled ništa ne

lookism,

beautiful people

302

Gnev i vreme

donosi. Ako u razvijenom kapitalizmu želimo defmisati reč„narod", nailazimo na mnoštvo onih koji su isključe­ ni iz preplaćivanja. Narod su ljudi koji mogu biti sigurni da ni ubuduće neće ništa dobiti za puki izgled. Svojim ponašanjem elite pohlepe prihvataju postu­ lat da mora postojati potencijal za permanentne igre na sreću - ili bar za dovoljno duge faze uspeha da bi se srećnicima obezbedilo obilje za ostatak njihovih života. Uopšte uzev, akutnu pohlepu prati osećanje da se za­ služuje više sreće nego što se dosad imalo - to je jedan od razloga što nije moguće odrediti unutrašnje granice za aktivnosti motivisane pohlepom. Samo vrlo mali broj aspiranata na fortunu ponoviće ono što je rekao Endru Karnegi:„U životu sam imao mnogo više sreće nego što m ije pripadalo."12 Što se tiče nesrećnih Albanaca i njihove inicijacije u duh špekulativnog kapitalizma, treba reći da su, u celini gledano, imali sreće u nesreći. Njihovi gubici, iako je u celoj zemlji propalo oko dvadeset hiljada manjih preduzeća, bili su po završetku krize mnogo manji nego što se u prvi mah pretpostavljalo. Oni koji su preživeli krizu naučili su da se restrukturiranje komandne privrede u privredu zasnovanu na privatnom vlasništvu ne može izvršiti pukom špekulacijom. Naučili su ono što je ve­ teranima kapitalizma poznato: svakodnevno stvaranje vrednosti ima posebnu inerciju koja se ne može neka­ žnjeno preskočiti. Ko hoće da stekne imetak, obično mora neko vreme da radi i da se odriče. Ma koliko san o brzom bogaćenju bio neophodan za pogonsku dina­ 12 Andrew Carnegie, Leipzig 1922, str. 189.

Geschichte meines Lebens, drugo izdanje,

303

Peter Sloterdijk

miku kapitalizma, kapitalizam pretpostavlja regularnu preduzetničku kulturu i disciplinovani svet rada, svet koji pristaje da se kreće po samo malo kosoj ravni. Kao što je već rečeno, regularni kapitalizam, koji ume da se zadovolji profitnim stopama zarađenim u realnoj ekonomiji, obeležen je napetošću između tereta kama­ ta i povećanja produktivnosti - uključujući sve psihopolitičke faktore, bez čije modifikacije ne bi moguć bio preobražaj datog stanovništva u asocijaciju potrošača sposobnih za potražnju. Dok su se piramidalne krize u istočnoj i južnoj Evropi mogle svesti na akutnu psihozu pohlepe (to jest na naglu i grubu erotizaciju afektivnih ekonomija), tokom konsolidacione faze koja je zatim usledila morale su se ispoljiti dublje-usađene, diskretne i hronično delotvorne forme erotizacije„društva". Sada možemo razumeti zašto psihodinamičko modernizovanje „društava" koja pokreće novac ima lice erotike: u ekonomskoj moderni na dnevnom je redu ništa manje nego da savremenija psihopolitika prora­ čunate pohlepe i oponašanja požude zameni (samo na­ izgled arhaično) timotičko upravljanje afektima zajed­ no s njegovim (samo naizgled iracionalnim) aspektima koji su nespojivi s tržištem. Ta transformacija ne može se postići bez zamašne depolitizacije stanovništva - a s tim povezano: bez sve većeg gubljenja značaja jezika u korist slike i broja. Pre svega klasične levičarske stranke, ukoliko deluju kao banke gneva i disidentstva, moraju u toj novoj klimi izgledati kao disfunkcionalni relikti. One su osuđene da se ružnim govorima bore protiv slika lepih ljudi i tabela s neumoljivim brojkama - nemoguća misija. S druge strane, modernizovane socijaldemokratije u elementu kapi­ talističke erotike osećaju se kao riba u vodi - one su

perse

à la New Labour 304

Gnev i vreme

prestale da budu stranke ponosa i gneva i priznale su prednost apetitâ. Postkomunističkim nacijama se uvo­ đenjem zapadno formirane kulture slikâ stavlja na ras­ polaganje skladište iluzija koje se obraća istovremeno erotskoj požudi i smislu za nužnost čekanja. Tokom transformacije dolazi do sa-stanovišta-istorije-morala-jedinstvene stimulacije rivalstava - u pogle­ du želje - između ucesnikâ u generalizovanim igrama požude. U zapadnim populacijama strukturna pramena požude trajala je vekovima - sa znatnim ubrzanjem u devetnaestom veku. S kulturnoistorijskog stanovišta to se vreme označava kao vek operete zato što je erotizacija građanstva i malograđanstva, koju je zahtevao duh vremena, svoj najefikasniji medij stvorila u tom žan­ ru.13 Doduše, već su dvorski i ranograđanski „društve­ ni" poreci pokretali talase rivalstva i iskazivali žestoka nadmetanja između ucesnikâ u dvorskim spletkama i rukovodilaca trgovačkih preduzeća. To su bili sistemi delovanja, sistemi koje je već bila prožela emocional­ na „modernizacija", a pre svega konsolidacija druženja i odgovarajuća intenzifikacija [opa­ snih veza], to jest strateških interakcija. Međutim, još ni u jednoj istorijskoj formaciji nije bio potreban tako visok stepen konkurencije vođene pohlepom i zavišću kao u razvijenom„društvu" masovne potrošnje,,,društvu" koje se - posle predigre što je trajala preko sto godina - to­ kom druge polovine dvadesetog veka, po evro-američkim modelima, trijumfalno proširilo svuda po svetu. Ti procesi pokazuju da se sve modernizacije svode na manje-više dramatičnu reviziju morala koji je oba­

liaisons dangéreuses

13 Siegfried Kracauer, Jacques Offenbach und das Paris seiner Zeit, Frankfurt: Suhrkamp, 1994.

305

Peter Sloterdijk

vezujući od vremena antike. Pošto današnji sistemi ne pretpostavljaju borbene kolektive već erotizovane populacije, oni odustaju da traže ukidanje pete starozavetne zapovesti - jedne od najkarakterističnijih crta levog fašizma, koja se, kao što smo pokazali, vratila u nacionalsocijalizmu. Te dve formacije timotičkog modelovanja afekata zahtevale su odlučne borce i majke spremne da rađaju, a ne ambiciozne ljubavnike i potro­ šačke luksuza - i zaista su britanske pristalice Komuni­ stičke internacionale tridesetih godina pevale sledeću pesmu: „Prekinimo s ljubavlju // Sve do revolucije // Dotad ljubav je // Neboljševička stvar."14 Primat borbe bio je za aktiviste očigledan, a eros se prezrivo nazivao „građanskim luksuzom". Sve dokje ubijanje imalo pred­ nost u odnosu na ljubav, duh revizije bio je usmeren pre svega protiv pete zapovesti.15 S druge strane, u razvijenoj sferi potrošnje ljubav, želje i uživanje postaju prva građanska dužnost. Sa­ da su, štaviše, propisi o apstinenciji i antimimetičke zabrane ljubomore iz Deset zapovesti ono što treba, saobrazno vremenu, staviti u zagrade i zameniti nji­ hovim preokretanjima. Dokje deseta zapovest glasila: „Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bli­ žnjega svojega, ni sluge njegova, ni sluškinje njego­ ve..." (2 Moj 20, 17), prva zapovest novog moralnog sistema glasi: Iz toga neposredno proističe druga zapovest koja treba da pojača uticaj prve zapovesti. To je zapovest o egzibiciji, zapovest koja, u

Poželi sve, i uživaj u svemu, što ti drugi pokažu kao poželjno dobro!

14 Citirano iz: Eric Hobsbawm, Gefahrliche Zeiten. Ein Leben im 20. Jahrhundert, München 2006, str. 146. 15 V. gore str. 226 i dalje.

306

Gnev i vreme

dijametralnoj suprotnosti s tradicionalnim propisima o diskreciji, uzdiže u normu otvoreno pokazivanje ličnog uživanja, pokazivanje kojem je cilj da izazove opona­ šanje.16 Bilo bi kratkovido ako bi se mislilo da su uticaji principa egzibicije ograničeni na svet reklame i noćnih klubo­ va - čitava konstrukcija realnosti subjektivizovanog kapitalizma sagrađena je, u stvari, na nadmetanjima za vidljivost. Vidljivost označava mogućnosti stimula­ cije impulsé ljubomore u svetu robe, u svetu novca, u svetu znanja, u svetu sporta, u svetu umetnosti. Da bi kompenzovala opasne učinke disinhibicionih zapovesti, treća i zaključna zapovest mora zahtevati:

Ne prikrivaj svoju požudu ni svoje uživanje!

Eventual­ ne neuspehe u nadmetanju za pristup objektima požude i privilegijama uživanja ne pripisuj nikom drugom nego samom sebi! Disperzovano disidentstvo Mizantropska internacionala Dosadašnjim razmišljanjima došli smo do nekoliko pretpostavki za očiglednu nemogućnost skupljanja i organizovanja aktuelnih količina gneva i disidentstva u najvažnijim zemljama neokapitalističkog

wayoflife

16 Up. Peter Sloterdijk, „Erwachen im Reich der Eifersucht. Notiz zu René Girards anthropologischer Sendung". Pogovor u René Girard, München/Wien 2002, str. 241-254.0 perverznoj strukturi novog imperativa uživanja govori i Slavoj Žižek na mno­ gim mestima svoga delà.

lch sah den Satan fallen wie einen Blitz. Eine kritische Apologie des Christentums,

307

Peter Sloterdijk

[načina života]. Najvažnija među tim pretpostavkama u sažetom je vidu već više puta pomenuta: danas se nigde ne vide pokreti ni stranke koji bi opet mogli da preuzmu funkcije svetske banke za utopijsko-proročansko korišćenje timotičkih poriva. Zbog nepostoja­ nja operativno uspešnog sakupljališta gneva s obavezujućom perspektivom na ono što treba činiti, ujedno nedostaju teorijska stanovišta s kojih bi moguće bile rasprave o zaista globalnim stvarima, lako je godinama javnost Zapada i zemalja koje se ubrzano industrijski razvijaju preplavljena moralizujućim izjavama o tako­ zvanoj globalizaciji, iz ukupnog zbira tih diskursa ne nazire se ni trag nekog novog „organona" - osim ako ne želimo da takvim organonom smatramo global­ na sociološka odeljenja Pentagona i štabove koji se bave takozvanim [ratom protiv terora]. Ista okolnost izražava se tezom da u ovom času nema formi pozitivne apokaliptike koje bi se mogle popularizovati i koje bi bile u stanju da potencijalni slom trenutno uspešnih društvenih i privrednih sistema prevede u privlačne vizije za vreme posle tog sloma. Proteklih godina ni u Davosu ni u Porto Alegreu nije se verodostojno govorilo o postkapitalističkim mode­ lima. Drugim recima, to samo dokazuje da kapitalizam želi od sada da bude celokupna kultura. Time on sâm sebe postavlja kao neprekoračivi horizont današnjice. Ono što posle njega dolazi mogu, po njegovom samorazumevanju, da budu samo njegove neprekidne metamorfoze i eurofična uvećavanja. Jedino se u ras­ pravama solarnog pokreta i sličnih antisistemskih po­ kušaja sadrže projekcije s izvesnom vremenskom du­ binom, projekcije koje dominantni sistem suočavaju s neizbežnim krajem zbog njegove zavisnosti od fosilne

war on tenor

308

Gnev i vreme

energije koja će se kad-tad iscrpsti. Neke od tih pro­ jekcija identifnkuju samo razloge za prelaz na nefosilni energetski režim, druge idu do horizonta s one strane kapitalističke privrede.17 I drugi glavni razlog za obezvređivanje impulsâ gneva u afektivnoj ekonomiji kapitalističkih demokratija mi smo, bar posredno, već dotaknuli: valja ga potraži­ ti u činjenici da savremene prilike po svojoj tendenciji onemogućuju većinu varijanata fundamentalističkog mišljenja - uključujući i mladohegelovske likove koji sebe predstavljaju kao praktičnu realizaciju mišljenja „koje seže do korena". Svi oblici bradate teorije isklju­ čeni su iz savremenog kanona. Tipične bradate teorije bile su one koje su, doduše, slike sveta svojih protiv­ nika komentarisale sa stanovišta kritike ideologije (pa utoliko operisale na nivou posmatranja drugog reda), ali su u svoj stvari i dalje upotrebljavale naivne svetske semantike - u tome se mogu uporediti s najprostijim verskim sistemima. One su povezivale timotiku i ekstre­ mizam sjedne strane, a s druge ekstremizam i monološko mišljenje.18Što u takvim uslovima gnev ne vodi k 17 U knjizi Immanuel Wallerstein, Utopistik.HistorischeAlternativen des21.Jahrhunderts, Wien 2002, na temelju apstraktnih sistem­ skih razmišljanja postulira se nastajanje postkapitalističkog poret­ ka, ali nema konkretnijih ukazivanja na njegov O solarnopolitičkom obrtu up. Herman Scheer, peto izdanje, München 2002, i Herman Scheer, München 2005.

modus operandi. Solare Weltwirtschaft.

Strategie für die ôkologische Moderne, Energieautonomie. Einen neue Politik für erneuerbare Energien,

18 Up. Peter Sloterdijk, „Was geschah im 20. Jahrhundert? Unterwegs zu einer Kritik der extremistischen Vernunft", inauguralno predavanje za Katedru Emanuela Levinasa, Strasbourg, 4. marta 2005; i Peter Sloterdijk/Hans-Jürgen Heinrichs, Frankfurt 2001, str. 304-320.

Tod. Dialogische Untersuchungen,

309

Die Sonne und der

Peter Sloterdijk

saznanju, to je iznenađujuće samo za one koji su sami investirali u posao s naivnošću. Treći razlog za difuziju potencijala gneva i protesta može se locirati u promenu mitova koji ih organizuju i medijâ koji ih skupljaju. Dok je za klasno svesne pro­ letere kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka već postojala mogućnost da lokalne patnje i borbe integrišu u ep radničkog pokreta, možda čak i u veliku priču o dolasku revolucije, današnji nosioci gneva ne raspolažu nikakvim scenarijima koji bi im poslužili kao orijentacija, nikakvim uverljivim narativima koji bi im određivali vitalno mesto u svetskim događajima. U ta­ kvoj situaciji sasvim je razumljiv povratak na etničke ili supkulturne narative. Ako takvih narativa nema, na nji­ hovo mesto dolaze konstrukcije mi-oni. Ukoliko neza­ dovoljnici postmoderne ne mogu svoje afekte da ispra­ zne na drugim mestima, ostaje im samo da pobegnu u sopstvenu ogledalsku sliku koju nude masovni mediji čim prizori nasilja privuku pažnju javnosti. Brzo odslikavanje samopočinjenih ekscesa u novinskim i televi­ zijskim slikama može akterima doneti trenutno zado­ voljenje, a u izvesnim slučajevima ono može značiti čak i neku vrstu zadovoljavajućeg dokaza o egzistenciji. Ali upravo u takvim epizodama zakon medija pokazuje se jačim od sadržaja. Tu se još jednom pokazuje da in­ strumenti „građanske javnosti" ne mogu funkcionisati kao kolektori odnosno kao akumulacioni i kultivacioni mediji za timotičke subjekte (što znači da oni ni­ su u stanju da modernizuju preobražaj gneva u ponos i nadu). Nema sumnje da moderni masovni mediji imaju potencijal da izazovu afektivne epidemije - sve udar­ ne teme šire se, kao što je poznato, po principu virusne infekcije. Istovremeno ti mediji neutralizuju svoje

in spe

310

Gnev i vreme

teme da bi sve događaje potčinili zakonu standardi­ zacije. Njihova demokratska misija jeste da izazivaju ravnodušnost time što brišu razliku između glavnih i sporednih stvari. I na kraju, postoji i četvrti motiv za političku regresiju levičarske kulture gneva - on proizlazi iz već pomenute konverzije novcem prožete civilizacije u primat erotike. Nova zapovest ljubavi nalaže da dobra u kojima uži­ va tvoj komšija voliš kao da će biti tvoja. Očigledno je da se te ekstenzivne zapovesti uživanja možemo jedva jednostavnije pridržavati nego hrišćanske zapovesti ekstenzivne ljubavi prema bližnjem. Pritisak erotizacije, koji opterećuje na-požudu-osuđene saigrače pohlepom-dinamizovanog „društva" neminovno dovodi do situacije u kojoj sve više razdraženih i izolovanih pojedi­ naca vidi sebe okruženog nemogućim ponudama veza. Iz hroničnog očekivanja ljubavi, koje zbog nedostatka unutrašnjih i spoljašnjih sredstava pristupa mora pretrpeti neuspeh, proističe sklonost mržnji prema svemu što pripada opsadnom prstenu sastavljenom od pseudoobjekata. Dok kolektivni sistemi afekata u okviru postmodernih ironizacija prelaze od pobune na partici­ paciju, impulsi disidentnosti, gneva, pobune, društveno izolovani i jezički osiromašeni, počinju da otupljuju. U toj situaciji vandalski odnos prema nemogućim objek­ tima nameće se kao najprihvatljiviji. Vandalizam bi se mogao opisati kao negativnost glupakâ, a na taj način i kao forma gneva koji je zauvek odustao da dođe do nekih saznanja. Ne postoji događaj iz novije prošlosti u kojem su se ovde-opisani mehanizmi eksplicitnije manifestovali nego u pariškim koji su izbili

banlieue-neminma, 311

Peter Sloterdijk

krajem oktobra 2005, da bi, po pravilima medijski na­ građivanog oponašanja nasilja, za nekoliko dana za­ hvatili mnogobrojne gradove ili gradske aglomeracije u Francuskoj. Sasvim je očigledno da se u tim neočeki­ vanim eksplozijama nasilja grupe adolescenata islamsko-arapskog i hrišćansko-afričkog porekla radilo o mešavini abreakcionih nemira i provokativnog zabavljačkog vandalizma - to jest upravo o afektivnom kok­ telu s kojim politička hermeneutika francuske hegemonističke centrističko-levičarske kulture naprosto ne zna šta da radi. Pariški feljtoni zadovoljili su se, dakle, prizivanjem jezičkih igara koje su na tržištu dostupne, a kojima je svaki povod za autocitiranje dobrodošao. („Oni pale automobile - mi se igramo svojim omiljenim teorijama.") I dok je sve to trajalo, samo je jedna stvar bila oči­ gledna: nijedna politička stranka nije mogla, ili nije htela, da se ponudi kao skupljačica i preobraziteljka prljavih energija koje su se pojavile. Mogla su se, do­ duše, čuti maglovita izjašnjavanja za obaveze republi­ kanske pedagogije, ali ništa što bi ukazivalo na novu strategiju političkog koriščenja gneva. Kao dovitljivi interpretator psihopolitičke situacije istakao se jedino tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi: otvoreno nazivajući izgrednike „ološem" ( ) ko­ ji treba počistiti kaminom-cisternom za pranje ulica, on ne samo da je prekinuo s pravilima političkog [ispraznog govorenja], nego je i pokazao da, saobrazno stavu nove moralne većine u zemlji, ovog puta neće biti pokuSajâ političke integracije, već samo beskompromisnih postupaka eliminacije. Možda se zahvaljujući tom verbalnom ispadu rodila nova para­ digma političke semantike. Predstavnici desnog centra

racaille

be­

au parler

312

Gnev i vreme

na taj bi način razumeli postrepublikanski imperativ po kojem politika ne treba da znači ništa drugo nego sistem mera za militantnu zaštitu potrošača. Na reto­ ričkoj ravni, prelaz sa socijalne terapije na uklanjanje suvišnih jasno je formulisan - on izražava aktuelni kon­ senzus između konzervativne teskobe širokih slojeva društva i neoliberalnog principa nemilosrdnosti kojeg se drže imućne elite. Nasuprot tom savezu nalazi se levica koja ni u svom postkomunističkom ni u svom socijaldemokratskom obliku nije kadra da razvije pri­ kladne postupke akumulacije gneva i njene investicije u timotički lukrativne projekte.19 Slabost tekućih objašnjenja za neočekiva­ ne erupcije nasilja u Francuskoj pokazuje se pre sve­ ga u činjenici da se u tim erupcijama najčešće želelo videti samo trenutne simbolične akcije - pri čemu su interpretacije simbolizovanih afekata znatno varirale: zavisno od interpretatorove sklonosti, one su išle od bespomoćnog besa preko pražnjenja impulsa osvete za hronično ponižavanje pa do manifestacije čistog „uži­ vanja u zlu". Ništa manje pogrešna nije ni tvrdnja nekih desničarskih političara da su paljenja automobila i zgra­ da kao i drugi akti vandalizma bili planirane, možda čak i usmeravane akcije. U stvari, talas nasilja krenuo je u trenutku kada je stvoren objekt gneva, a stvaranje tog objekta nagra­ đeno stimulativnom povratnom spregom u francuskim

ad hoc

19 Oskar Lafonten, koj je pre nekoliko godina objavio knjigu s naslovom (München: Econ, 2002), u jesen 2005. imao je uspeha na izborima s novom opštenemačkom partijom levice. Taj uspeh nagoveštava da bi hronično slabo artikulisani prigovori nezaposlenih, slabo plaćenih i marginalizovanih mogli opet steći nukleus za samoafirmacije.

Die Wut wachst

313

Peter Sloterdijk

masovnim medijima s velikom pažnjom i podsticajima na oponašanje. Ukoliko su tačne aktuelne rekonstruk­ cije dogadajâ u kritičnoj noći, za sve je bilo krivo mu­ njevito širenje glasine da je policija 27. oktobra 2005. ubila dvojicu mladića iz predgrađa. Ta sugestija (koja je bila samo upola tačna jer nije bilo direktne veze iz­ među smrti mladicâ i policijske potere) bila je dovolj­ na da kod mnogobrojnih mladića na mestu događaja pobudi primitivni scénario mi-oni.Taj scénario brzo se proširio na mnoga druga mesta. Na strani „oni" bila je, naravno, državna policija, a takođe, iz razumljivih razlo­ ga, elokventni ministar unutrašnjih poslova i konfuzni kompleks ličnosti, simbola i institucija u kojima su se za tu mušku imigrantsku decu zgusnuli tuđost i nepri­ jateljstvo francuske sredine. Formiranje negativnog objekta bilo je, uprkos svo­ joj neodređenosti, dovoljno artikulisano da za nekoliko nedelja u mnogobrojnim mladićima stvori predstavu o realno odigrivom borbenom prizoru. Tokom nemira na ulicama Kliši su boa, Le blan meni, One su boa itd. odvijalo se vrlo privlačno teatralno okupljanje iako, ko­ liko se moglo videti, nigde nije bilo političke režije koja je davala uputstva. Prikladna interpretacija tog feno­ mena prevazilazi domašaj običnih sociologija; pre se ima utisak da bi ritam dogadajâ mogli da osvetle opisi zasnovani na logici roja, na mediologiji i mimetologiji. U svakom slučaju, ono što je bilo presudno za rapidnu eskalaciju nemira jeste da je tipična akcija na bojištu, paljenje slučajno zatečenih automobila, predstavljala već-odavno-habitualizovani obrazac, maltene ritual s inicijacijskim svojstvima. S jakim prilivom novih igrača taj obrazac pričešćivanja destrukcijom odjednom je dospeo u žižu medijske pažnje.

314

Gnev i vreme

U jednom oštrom komentaru za dnevni list Liberasion20 Žan Bodrijar je shvatio suštinu onog što je bilo skandalozno u skandalu: tekje zahvaljujući novembar­ skim nemirima francuska javnost primetila da se u nje­ noj zemlji tokom čitave godine iz noći u noć u nizu gra­ dova zapali prosečno devedeset vozila - samo tokom 2005. navodno ih je bilo preko dvadeset osam hiljada, od toga oko devet hiljada otpalo je na -nemire i njihove imitacije u provinciji. Vrhunac tih piromanskih igara bio je dosegnut u noći 7. novembra, kada je širom zemlje gorelo više od hiljadu četiristo automobila. Osim toga, statistika za 2005. godinu, do novembra, navo­ di sedamnaest hiljada i petsto zapaljenieh kontejnera za smeće i gotovo šest hiljada vandalskih oštećenja na javnim telefonskim govornicama i autobuskim stajali­ štima. lako sociologija počinilaca daje nešto složeniju sliku hroničnih napada, postoji velika sličnost između akterâ akutnih nemira i aktera permanentnih paljevina. Uvek se radi o istim gnevnim mladim ljudima čijoj je dvostrukoj nevolji nezaposlenosti i prevelikog pritiska hormona pridodat i eksplozivni uvid u svoju društvenu suvišnost. Bili bismo nesmotreni ako ne bismo shvati­ li da su oni potencijalni regruti svakog rata koji bi im otvorio perspektivu da izađu iz kotla svoje nedobrovoljne apatije. S obzirom na svakodnevne paljevine, koje godina­ ma nisu privlačile pažnju medijâ, Bodrijar sarkastično govori o novom večnom plamenu koji gori u čast Ne­ znanog imigranta i koji se može uporediti s plamenom

banlieue

20 Jean Baudrillard, „Nique ta mère! Voitures brûlées et non au référendum sont les phases d'une même révolte encore inache­ vée", 18. novembar 2005.

Libération,

315

Peter Sloterdijk

ispod Trijumfalne kapije. Divlji plamenovi svedoče tada o psihopolitičkom debaklu francuskog „društva", koje ne uspeva da velikom delu svojih arapskih i afričkih imigranata i njihovih potomaka usadi svest o pripada­ nju političkoj kulturi zemlje u kojoj se nalaze. To je, me­ đutim, pogrešan opis situacije jer nije reč o francuskoj „političkoj kulturi", čije lepote gnevna omladina ne vidi, već o atraktivnim društvenim položajima, na koja po­ tomci imigranata nikad ne mogu doći. Kada postavlja pitanje: „Pripadanje čemu?" Bodrijar već, provocirajući mudro, pretpostavlja iščezavanje republikanskog etosa kao merodavne političke snage u francuskom civilnom „društvu". Režiš Debre je dao sličnu dijagnozu s mediološko-kulturnoteorijskim naglaskom kada je, ne bez tuge, konstatovao da u Francuskoj nema prave civilne religije. Ako je njegova dijagnoza tačna, to bi značilo ni­ šta manje nego da je zemlja nepovratno ušla u situaciju koja je ne samo postdegolistička već i postrepublikanska. S druge strane, Bodrijar dolazi do provokativnog zaključka da se većina Francuza već ponaša kao nesi­ gurni i resantimanom mučeni imigranti u sopstvenoj zemlji. Da su domaćini, mogu pokazati još samo tako što će diskriminisati druge imigrante. Ekscesivna teza da je„društvo" samom sebi postalo fantomski kolektiv ukazuje na psihopolitičke posledice kapitalističke erotizacije.21 Verovatno bi strpljiviji po­ gled na demokratsko-republikanske rezerve francuske političke kulture pokazao daje stanje njene sposobno­

21 O motivu „imigranti u sopstvenoj zemlji" ili postmoderne nacije kao azili za domaće stanovništvo up. takođe Peter Sloterdijk/Hans-Jürgen Heinrichs, Frankfurt 2001, str. 188 i dalje.

tersuchungen,

Die Sonne und der Tod. Dialogische Un-

316

Gnev i vreme

sti regeneracije ipak nešto bolje nego što misle duho­ viti pesimistični komentatori. To potvrđuju štrajkovi po celoj zemlji koji su u martu 2006. vladu premijera De Vilpena naterali da povuče zakon ofleksibilizaciji tržišta rada za radnike-početnike zakon koji je već bio izglasan u parlamentu. S druge strane, ti protesti pokazuju da francuska omladina živi u iluzijama pa brani povlastice kao da su osnovna prava. Naravno da aktuelni nivo subverzivne masovne erotizacije ilustruje takođe koliko su, takoreći iza leđa akterâ, politikom žudnje u popularnom kapitalizmu oslablje­ ni, a delimično čak i razbijeni, tradicionalni timotički ansambli kao što su narod, nacija, partija i konfesija. Tom se politikom svaki pojedinačni građanin-potrošač - ukoliko ga ne podupiru porodične, kulturne i korpo­ rativne protivsnage - sve više fiksira u zatrovanoj usa­ mljenosti na-neuspeh-osuđene iritacije požude. Kada su u maju 2005. na referendumu o evropskom ustavu glasali protiv, Francuzi su, po Bodrijarovom mišljenju, uradili nešto što je po svom političkom i gestikulacijskom sadržaju predstavljalo tačan ekvivalent neredi­ ma koje su po predgrađima izazvali oni neintegrisani u društvo. U velikoj većini ponašali su se kao glasači-palikuće. Njihovo ponašanje bilo je ponašanje onih koji su odbijali integraciju i koji su se prema objektu Evropa slavljenom od strane političke klase ponašali jedva ma­ nje podrugljivo nego -omladina prema atrak­ cijama francuske republike. Te opservacije, na kojima počivaju dijagnoze Bodrijarova i Debreova, konvergiraju u tamnoj zoni. One obelodanjuju amorfni negativizam čija se fenomenolo­ gija već neko vreme sporadično istražuje dok terapija i politika tapkaju u mestu. U svom eseju

(Contrat premier embauche),

banlieue

Izgledi za gra-

317

Peter Sloterdijk

danski rat iz 1993. Hans Magnus Encensberger citirao je socijalnog radnika iz pariškog banlieue-a [predgrađa] koji je jasno opisao vandalsku dinamiku - na načn koji je i dan-danas do detalja prepoznatljiv: „Već su sve uništili, poštanske sandučiće, vrata, stepeništa. Demolirali su i opljačkali polikliniku u kojoj se besplatno leće njihova mala braća i sestre. Ne priznaju nikakva pra­ vila. Razbijaju lekarske i zubarske ordinacije i uništavaju svoje škole. Ako im se napravi fudbalsko igralište, pretesterišu stative."22

Encensberger niže ta zapažanja i stvara panoramu prizorâ zapuštenog nasilja, nasilja koje sažima pod naslovom„molekularni građanski rat".Tipični gest tog„rata" i njegovih„ratnika" jeste besciljno pustošenje terena koji je samo naizgled„sopstveni". Takvo ponašanje, po autorovom mišljenju, predstavlja odgovor na mračno saznanje koje iz svih slika prepunih sabirnih centara i To sazna­ sumornih predgrađa govorkjm a nas nje mora da izbezumi one koji su do njega došli. Ako takvi ljudi, neretko dotad neupadljivi likovi s društvene margine, najzad požele, naslepo udarajući oko sebe, da u svoje ruke uzmu „ukidanje suvišnih", oni to čine zato što„potajno sebe ubrajaju među njih".23 Znakovi „molekularnog građanskog rata" isprva se gotovo neprimetno umnožavaju: sve više smeća po ulicama, razbijene pivske flaše po kolovozima i troto­ arima, odbačeni špricevi po parkovima, svuda mono­ toni grafiti „čija je jedina poruka autizam". Vremenom

previše!'

22 Hans Magnus Enzensberger, Frankfurt: Suhrkamp, 1993, str. 93. 23

Aussichsten aufden Biirgerkrieg,

Ibid., str. 48 i dalje.

318

Gnev i vreme

simptomi razaranja dolaze do kritičnog praga: uništen školski nameštaj, probušene gume, presečene žice jav­ nih telefona, spaljeni automobili - sada postaje jasno da tu svoje znakove postavlja potmuli jezik nezado­ voljstva postojećim stanjem. Međutim, to još nisu ni tragovi „građanskog rata". 0 takvom ratu moglo bi se govoriti ako bi formirane strane boraca istupile jedna protiv druge kao suprotstavljive realnosti. Umesto to­ ga, u vandalskim improvizacijama pojavljuju se talasi predobjektivne negativnosti, koji svedoče o nesposob­ nosti svojih nosilaca da deluju kao građani, pa makar i kao građani koji se bore. Kao što Encensberger lucidno primećuje, u svemu tome ispoljava se„bes prema onom što je neoštećeno",„mržnja prema svemu što funkcioniše", kivnost na postojeće stanje „koja je neraskidivo povezana sa samomržnjom".24 Uostalom, autor je već tada pokazao da je televizija tesno povezana sa svim oblicima praktikovanog vandalizma, pošto ona funkcioniše„kao jedan ogromni grafit"25što su ga na zidu naškrabali gnevni poluludaci koji znaju kako da pomoću pivske flaše napunjene benzinom, upaljača i predusretljivih kamermana dospeju u večernje vesti. Ono što smo nazvali„jezikom nezadovoljstva posto­ jećim stanjem" opisuje epidemiju negativnosti čijim se širenjem ono što se nekad nazivalo nelagodnošću u kulturi zaoštrava do pobune u neuspeloj civilizaciji.Ta vrsta negativnosti ima malo zajedničkog s dosad ob­ rađivanim formama gneva koji se može moralno artikulisati i politički sakupljati. Što se tih fenomena tiče, tek naknadno shvatamo sav obim antropološkog i po­ 24 25

Ibid., str. 52. Ibid., str. 70. 319

Peter Sloterdijk

litičkog nemara za koji je kriva bila tradicionalna levica, naročito njeno boljševičko krilo, ali i njene liberalnije forme, pošto je kod svojih članova i kod takozvanih masa pretpostavljala, bez provere, prirodno i neambivalentno prihvatanje druženja ljudi s ljudima u velikim društvenim savezima. Najmanje što bi se moralo reći o tim primarnim sociofilnim pretpostavkama jeste da počivaju na jednostra­ nom viđenju okolnosti. Realno bi bilo da se uvek računa s takođe primarnom sociofobičnom komponentom u ljudskoj socijalizaciji. Ni najmanjeg izgleda na uspeh nikad ne bi imala nijedna društvena politika koja ne bi razumela da smisao društvene organizacije mora biti u tome da ograničava opterećivanje čoveka čovekom. Tu zapovest namerno su prekršili kolektivistički režimi dva­ desetog veka time što su izmislili besprimerni sadizam zbijanja ljudi: najveće zlo logorskih svetova, onih koje su stvorili Lenjin, Staljin, Hitler i Mao, ne sastoji se toli­ ko u činjenici da je čovek redukovan na status „golog života", kao što je Đorđo Agamben pokušao da pokaže u zaoštrenoj interpretaciji. Pre će biti da logor počiva na intuiciji po kojoj su pakao oni drugi čim jedni drugima nameću neželjenu blizinu - u drami Sartr je samo zamenio makropakao za mikropakao. Ko svoje neprijatelje natera na totalnu koegzistenciju, pobrinuće se da svakog pojedinca trese laka groznica indukovanog neprijateljstva prema svojima. Jedino sveci mogu preživeti logorske situacije a da ne budu dehumanizovanil.„Logor" je samo konvencnionalni naziv za modema žarišta mizantropije. Ako zanemarimo okultni mizantropski supstrat - samo nagovešten u prikrive­ nom svakidašnjem ubeđenju da ljudi ne treba da žale druge ljude (Selin:„Jedan gad manje") - ekstremistički

Iza zatvorenih vrata

320

Gnev i vreme

ekscesi novije prošlosti bili bi još opskurniji nego inače, uprkos svim dosad pokušanim istorijskim i psihološkim objašnjenjima. Kada se imaju u vidu ti aspektei, izreka [čovek je čoveku vuk] gubi verodostojnost. Ko govori o dvadesetom veku kao o veku vu­ kova, još uvek razmišlja suviše bezazleno. I ksenofobija desnice samo je jedan od kalupâ u ko­ je se uliva mfzantropska plazma. Ta plazma nije vidljiva kao takva sve dok se pojavljuje u konkretno adresira­ nim oblicima, koji su njeni pseudonimi, njeno ideološko ruho. Ko negoduje samo zbog političkih i ideoloških kostima socijalnog gađenja, ne primećuje mizantropsku poruku kao takvu. Za uobičajenu kriti­ ku neprijateljstva prema strancima od predstavnikâ liberalno-filantropske većine karakteristična je pretpo­ stavka da se svako obezbedio ako se dovoljno glasno čudi tuđem čuđenju. Ne želi se nikako znati za mračni­ je aspekte mizantropskog raspoloženja, ni u sebi ni u drugima. U stvari, sociofobično-mizantropska tenden­ cija podjednako je prisutna i na levici i na desnici. U svim oportunim idiomima ona besni protiv nametanja koegzistencije s bilo čim i s bilo kim. Tek epidemijski amorfni vandalizam omogućuje da ta negativna iskon­ ska supa izbije na površinu. Zahvaljujući njoj, primarna, čista i neublažena mizantropija, beskrajno nezadovolj­ stvo savremenicima i društvom, čak i postojanjem sve­ ta uopšte, može se prikazati kao radikalno ponašanje. Pri tom se pokazuje d a je sama mizantropija specijalni oblik amorfne negativnosti koja bi se mogla odrediti pojmovima kao što su mizokosmija ili mizontija: nepri­ jateljstvo prema svetu i prema bivstvujućem u celini. Ona iznosi na videlo averziju prema nametanju egzi­ stencije i koegzistencije kao takve.

homo homini lupus

eo ipso

321

Peter Sloterdijk

U moluskoidnim ključanjima te vrste gnevje na nul­ toj tački artikulacije. Posle povratka na difuzno-univerzalni nivo nezadovoljstva g n e v je izgubio svaku mo­ gućnost da bude skupljen, transformisan i obrađen. On ne zna više za tesnu povezanost osećanja za vrednost, pravog senzibiliteta i sposobnosti za indignaciju - tu matricu demokratske kulture iritacije. On sada kao da se srozao na suptimotički nivo od kojeg se više ne mo­ že polaziti u isticanju sopstvene vrednosti i sopstvenih zahteva.26 Na „dnu" najmračnije forme gneva budi se, difuzno i neartikulisano, žudnja za krajem ponižavanja od realnosti. Reč je o ekstremizmu umora - o radikalnoj tuposti koja odbija svako oblikovanje i kultivisanje. Nje­ govi agenti najradije ne bi učinili ništa ako bi praviti-semrtav bilo sredstvo da se izađe iz kotla neuspeha. Kada udaraju oko sebe da bi uništili ono što im se slučajno nađe na putu, to se događa kao u stranom jeziku gestova u čiji smisao ni sami ne veruju.Tim ekstremistima 26 Neki psihoterapeuti tvrde da su čak i vrlo destruktivne ten­ dencije reverzibilne kod nosilaca fanatičnih osećanja mržnje ako je onima koji su zahvaćeni tim osećanjima pruženo dovoljno prilika da steknu kompenzirajuća pozitivna iskustva; up. Carl Goldberg, „Terrosim from a Psychoanalytic Perspective" u ,' ed. Jerry Piven, Chris Boyd, and Henry Law­ ton (Giessen: Psychosozial, 2004), str. 212-213. Nije razjašnjeno da li to važi i za ovde pomenute fenomene amorfnog negativizma. Što se tiče mnogobrojnih regruta militantnog islama, informaci­ je koje su dali terapeuti nemaju za njih nikakvog značaja. S jedne strane, ta često citirana mržnja kod njih praktično ne igra nikakvu ulogu, ona je samo kôd i infektivni habitus, nije lično osećanje; novija istraživanja socijalne psihologije u SAD-u čak su došla do zaključka da su teroristi manje neurotični od prosečnog građani­ na. S druge strane, te velike grupe ne predstavljaju potencijalne pacijente, već političke izazivače kojima se može odgovoriti samo političkim sredstvima.

Terrorism, Jihad,

andSacred Vengeance

322

Gnev i vreme

prezasićenosti sopstveno masovno pojavljivanje ništa ne znači. Ne žele znati da bi možda bili najjača stranka - ako bi se ujedinili i učinili nešto u svoju korist. Ta Internacionala onih kojima su drugi ljudi dodijali egzistira u stalnom samorastakanju. Iz noći u noć ona se raspada na milione izolovanih anestezija, svakog ju­ tra skida s dnevnog reda sebe i svoje zahteve. Nijedna konstitutivna skupština ne bi bila u stanju da dâ sadr­ žaj i formu njenom neizmernom protestu protiv stanja stvarî. Kad god se dogode fragmentarna okupljanja, teze ucesnikâ sutradan se prepoznaju po krhotinama, razvalinama i nagorelom limu. Nije nimalo čudno što članove te nemoguće Internacionale ne privlači ideja o organizovanom skupljanju. Svaka forma namerne kooperacije s onima koji su im slični značila bi korak prema transcendenciji, neumoru, nepobeđenosti. Nečinjenje tog koraka jeste njihova najintimnija osveta

statusu quo.

Globalno pozorište pretnji Na kraju, sebi ćemo dopustiti panoramski pogled u stilu svetkoistorijskog razmatranja i sumarno se osvrnu­ ti na sudbinu timotičkog tokom poslednjih dvesta go­ dina da bismo je stavili naspram pozadine dvaju mono­ teističkih milenijuma. Pri tom će se jasno videti da dva najmoćnija organa metafizičkog i političkog skupljanja gneva u zapadnoj civilizaciji, katoličko učenje o bož­ jem gnevu i komunistička organizacija antiburžoaskih i antikapitalističkih masa gneva, nisu odolela izazovima vremena ni promeni mentaliteta.

323

Peter Sloterdijk

Katolicizam je preživeo pojavu modernog doba sa­ mo po cenu neželjenog prilagođavanja trenutku, prilagođavanja koje je potrajalo puna dva veka. U tom du­ gom periodu on je uživao u gestovima nepristajanja koji su u nekim aspektima vrlo slični teocenetričnom antimodernizmu islamskog i islamističkog tipa, nama poznatom iz savremenih izvora. Tokom svoje faze opi­ ranja on je besneo protiv arogantnog zahteva modernistâ da se religija učini privatnom stvari, i u stilu zilotskog Bog-je-jedan-pokreta bunio se protiv tendencija da se stvori namerno-laička ili od religije distancirana, religijski neutralna državna kultura. Međutim, promena osnovnog stava u katolicizmu dugoročno se nije mo­ gla izbeći, iako se ona nije okončala pre druge polovine dvadesetog veka. Ta promena je izazvala veliki teološki zaokret: kako bi se najzad pomirio s modernim dobom, Rim se morao distancirati, stoje nekada izgledalo ne­ izvodljivo, od antihumanističke i antiliberalne tradicije, koja je bila ukorenjena u apsolutizmu božjih prava. Pre­ obražaj je došao do tačke na kojoj je katolička teologija samu sebe definisala kao organon za dublje obrazlo­ ženje ljudskih prava. To je, naravno, povuklo za sobom odustajanje od degradirajućeg zastrašivanja vernikâ apokaliptičnim pretnjama i jezivim D/es-/rae-tonovima. Zatim su, u okviru crkve, napušteni starostavna učenja o božjem gnevu i slike o osvetničkom Strašnom sudu na kraju vremena - oni su u međuvremenu degradirani na kuriozitete koji se s uživanjem brižljivo ispituju kao metafizički žanr horora, pod pretpostavkom da to ne­ koga uopšte i zanima. Što se tiče pokušaja komunizma da stvori globalno sakupljalište za timotičke energije s globalno uverljivim ljudskim dividendama, razočarenje i ogorčenje starijih

324

Gnev i vreme

svedoka te sablasne epohe još su preveliki da bi se mo­ ralo objašnjavati zašto svaka pomisao na „poboljšano" izvođenje sličnih eksperimenata znači za njih čisto lu­ dilo. U očima onih koji su se rodili kasnije, komunistička avantura već i danas predstavlja mračni kuriozitet, isto toliko gotički koliko i zaboravljena katolička eshatologija. U drugom i trećem poglavlju ove knjige govorili smo o motivima, postupcima i obećanjima dvaju ve­ likih skupljanja gneva. 0 posledicama njihovog raspa­ da govori se u prvom poglavlju, u kojem se u opštim crtama ukazuje na slobodno plutanje osvete u ranoj posthrišćanškoj situaciji, i u ovom četvrtom poglavlju, u kojem se pažnja usmerava na političko beskućništvo gneva u postkomunističkoj situaciji. Pri tom nismo imali ambiciju da istražujemo moguće i stvarne veze izme­ đu katolicizma i komunizma - u stvari, bilo bi prihva­ tljivo da se komunizam predstavi kao sekularizovani oblik hrišćanske teologije gneva, čak i kao materijali­ stički prevod ideje o carstvu božjem. Zadovoljimo se stoga opaskom (koju ovde nećemo dalje razvijati) da je komunizam stvarno imao mnoge karakteristike jed­ nog novog katolicizma. Kada se 1848. s trijumfalističkim zadovoljstvom tvrdilo da Evropom kruži bauk koji svim vladama između Pariza i Sankt Peterburga uteruje strah u kosti, te su reči ukazivale na situaciju nastalu posle„smrti Boga", na situaciju u kojoj je i funkcija Stra­ šnog suda - pored mnogobrojnih drugih božjih poslo­ va - morala preći na sekularne agencije. Prema stanju stvari, rani komunizam je bio najpogodniji da zahteva to nasleđe.„Baukovski" karakter tog pokreta, koji je ista­ kao Žak Dérida u svojoj već više puta pomenutoj knjizi nije, naravno, proizlazio toliko, kao što

Morksovi bauci,

325

Peter Sloterdijk

Dérida sugeriše, iz činjenice da je komunizam predsta­ vljao racionalističku utopiju, to jest ideju koja ionako može da se pojavi samo u vidu priviđenja, a nikad kao figura od krvi i mesa. Ono sto je nadolazeći komuni­ zam činilo sablasnim i što mu je davalo snagu da na sebe privuče paranoidne reflekse svojih protivnika bila je njegova sposobnost, koja se rano mogla uočiti, da na uverljiv način zapreti radikalnom pramenom Kada je izgubio sposobnost da preti, on je bio go­ tov i kao bauk - i nikakva animacija na filozofskim kon­ gresima neće toj šupljoj tikvi uliti novu sablasnu moć. Posle sloma komunizma posao svetskoistorijske osvete, opštije rečeno: posao univerzalnog uravnote­ ženja patnje, morao je ljudskim agencijama iskliznuti iz ruku. Postojali su, dakle, dobri razlozi što je katolička crkva mogla sebe da predstavi kao istinski postkomunizam, čak kao dušu autentičnog i spiritualnog komu­ nizma - teatralno poslanje Karala Vojtile bilo je da tu priliku prepozna. Katolička poruka uključuje, naravno, povratak klasičnom moralnokonzervativnom stavu po kojem se i današnji čovek mora osloboditi gneva i revol­ ta kako bi pronašao ono što je izgubio usled dogadajâ iz 1789: strpljenje i skrušenost. Što se tih preporuka ti­ če, najčešće se previđa da su mnogohvaljene vrline na slabim nogama ukoliko ih ne podupire preteča snaga uverljivo propovedane teologije Strašnog suda. Te opaske pokazuju da se Hegelovoj figuri lukavstva uma još uvek ne može osporiti izvesna upotrebljivost, ma koliko asketska bila očekivanja koja se danas usmeravaju na indicije za mogućnost skrivenog uma u istoriji. Ako bi trebalo na distanciran način sažeti dostignuća komunizma, najvažnije bi bilo pomenuti njegove eks­ terne učinke, koji su po produktivnosti višestruko nad­

statusa

quo.

326

Gnev i vreme

mašili njegove interne učinke.Ti eksterni učinci bili su, naravno, toliko paradoksalni da gotovo nikad nisu bili pominjani. Nema potrebe da se ovde još jednom prisetimo često isticanih napora Sovjetskog Saveza u borbi protiv invazionih armija nacionalsocijalizma. Najvažniji spoljašnji efekt realnog komunizma nastao je, u stvari, tek posle 1945, kada se na pozadini Staljinovog režima, koji je zveckao oružjem, i njegovih srednjoevropskih i zapadnoevropskih predstraža ukazala istorijski jedin­ stvena prilika za izgradnju evropskog sistema socijalnih država. Ironično je što je komunistička svetska banka gneva svoj najznačajniji uspeh postigla u vidu nenamernog sporednog učinka. Akumuliravši uistinu zastrašujući politički i ideološki potencijal pretnji, ona je svojim ne­ kadašnjim glavnim protivnicima, zapadnim umerenim socijalistima i socijaldemokratima, pomogla da postig­ nu vrhunac svoje stvaralačke sposobnosti. Parlamen­ tarno integrisanim socijalističkim strankama u Evropi olakšala je da od liberalnih i konzervativnih upravljača kapitala iznude niz ustupaka u preraspodeli bogatstva i izgradnji socijalnih mreža. U toj konstelaciji socijalnim partnerima Zapada činilo se prihvatljivim da se država stara o velikim delovima nacionalne industrije, naročito u Francuskoj i Velikoj Britaniji. Ako je tačno kako suverenitet označava mogućnost da se verodostojno preti, onda su zapadnoevropske radničke partije i sindikati postigli svoje najveće suverenitetske učinke zahvaljujući indirektnoj pretnji kla­ snom borbom, pretnji koju su mogli uključiti u tarifne pregovore, a da sami ne moraju stisnuti šaku. Bilo im je dovoljno da pažnju skrenu na stvarnost Drugog sveta pa da poslodavcima pokažu kako i u Zapadnoj Evropi

327

Peter Sloterdijk

socijalni mir ima svoju cenu. Na kraju, ne preterujući mnogo, možemo reći: socijalne tekovine posleratne Evrope, a naročito često-pominjani Rajnski kapitalizam sa svojom ekstenzivno izgrađenom socijalnom drža­ vom i preteranom kulturom terapije, bile su pokloni staljinizma - plodovi gneva koji su, doduše, samo posle izvoza u slobodniju klimu mogli sazreti do određenog stepena slatkoće. Troškovi za socijalni mir na Zapadu morali su se iz­ nova računati kada je potencijal levice da preti nastavio nezaustavljivo da opada - ne ponajmanje zbog činjeni­ ce da se Sovjetski Savez nije više shvatao ozbiljno kao pošiljalac pretnji na adresu Zapada. Najkasnije u zavr­ šnoj fazi Brežnjevljeve ere nije više bilo pretpostavki za bilo kakvu uspešnu misionarsku i ekspanzionistič­ ku aktivnost koja bi dolazila iz Moskve. Ni maoizam izvan Kine nikad nije bio nešto više od kratkotrajnog plamena seljačkog romantizma u Trećem svetu (setimo se Če Gevarinih konfuznih izleta u Afriku i Boliviju) i od bogataške ćudljivosti na zapadnim univerzitetima. Ionako je bilo očigledno da Istok - zbog dogmatskog zanemarivanja pitanja svojine - nikako nije mogao pobediti u konkurenciji sistema. Osim toga, u desetogodišnjem uzaludnom ratu protiv avganistanskih ustanika (1979-1989), koji su pomoć dobijali od SAD-a, ruska armija je pokazala da nije u stanju da opravda ugled koji je uživala. U tim okolnostima organi radništva na Zapadu izgu­ bili su povlasticu da bez sopstvenog napora profitira­ ju od straha što ga je komunizam ulivao kapitalističkoj strani. Liberalno-konzervativni tabor je shvatio da je u pregovorima oko plata suočen s oslabljenim, ako ne i propalim protivnikom. S jedne strane, taj je protivnik

328

Gnev i vreme

bio izvan forme zbog relativne zasićenosti; s druge stra­ ne, on je podlegao podmukloj paralizi koja je bila rezul­ tat ideološke deflacije levice. Konsekvence iz tih zapažanja određuju psihopolitičku atmosferu Zapada počev od ranih osamdesetih pa sve do danas - njihovi rezultati sada se sabiraju s uticajima 11. septembra 2001. i sve verovatnijim čine neoautoritarni zaokret kapitalizma s liberalno-belicističkom pozadinom. Iz današnje perspektive, godina 1979. mora se smatrati ključnim trenutkom poslednje četvrtine dvadesetog veka. Ulazak u postkomunističku situaciju počinje tada u trostrukom pogledu: početak kraja Sovjetskog Saveza posle invazije njegove vojske na Avganistan, dolazak Margarete Tačer na čelo britan­ ske vlade i konsolidacija islamističke revolucije u Iranu pod ajatolahom Homeinijem. Ono što se naziva neoliberalizmom nije, u stvari, bilo ništa drugo nego novo računanje troškova unutrašnjeg mira u zemljama kapitalističko-socijaldemokratske„mešovite privrede" evropskog tipa ili„regulisanog kapita­ lizma" na američki način.27 U tom izračunavanju nemi­ novno se došlo do zaključka da je zapadna preduzetnička strana, pod privremenim političkim i ideološkim pritiskom s Istoka, preskupo platila socijalni mir. Videlo se da je došlo vreme za mere snižavanja troškova, za mere kojima se naglasak pomerao s pune zaposlenosti na korporativnu dinamiku. Stvarno je došlo do pravog preokreta u duhu vremena: on se sve brže udaljavao od posleratne revoltističke i dirigističke etike komfora

27 Up. Daniel Yergin/Joseph Stanislaw, Staat oder M arki Die Schlüsselfrage unseres Jahrhunderts, Frankfurt/New York 1999, str. 22-87.

329

Peter Sloterdijk

(koja je preživela samo u Francuskoj) kako bi prednost dao novopreduzetničkoj etici rizika - a uz to, verovalo se da se kao eksterni faktor troškova može tolerisati frustriranost nove „klase" onih koji više nisu bili potrebni, koji su bili otpisani i odbačeni. Od tada se stalno razi­ laze parcijalne kulture negovanja zabave i upravljanja depresijom unutar evropske kristalne palate. Koliko su precizno te dijagnoze odgovarale situaciji i koliko su radikalni bili zaključci koji su iz njih izvučeni, pokazalo se tokom četvrt veka od„tržišne revolucije" u Velikoj Britaniji, koju je koncipirao Džozef Kit, a Marga­ ret Tačersprovodila od 1979, i koja se ubrzo proširila na Kontinent i na velike delove Zapadnog sveta, naročito na Reganovu (1981-1988) i Klintonovu (1993-2001) Ameriku. To se najeklatantnije pokazuje u permanent­ nom trendu neoliberalizma - u dugom maršu u ma­ sovnu nezaposlenost, koja je u društveno-političkom smislu odredila ton. Nove okolnosti donele su sa so­ bom ono što je do tada jedva bilo i zamislivo: stope nezaposlenosti od deset i više procenata stanovništvo evropskih država prihvatalo je manje-više bez borbe čak ni znatno smanjivanje usluga socijalne države nije do sada izazvalo rasplamsavanje vatre klasne borbe. Odnosi suverenosti preokrenuli su se preko noći: rad­ ničke organizacije imaju malo toga čime bi mogle efi­ kasno da zaprete, pošto je privilegija pretnje maltene potpuno prešla na preduzetničku stranu.Ta strana sada može čak prilično plauzibilno da tvrdi kako će sve biti još mnogo gore ukoliko druga strana ne bude razumela i prihvatila nova pravila igre.

330

Gnev i vreme

Treće skupljanje: može li politički islam da stvori novu svetsku banku disidentstva? Moramo imati na umu taj scénario ako želimo da shvatimo pod kojim je uslovima islamistički terorizam mogao proslaviti svoj uspon do moći sposobne da preti. Isprva se imao utisak da islamisti nisu ništa dru­ go nego drski paraziti postkomunističke konstelacije. U vreme njihovih prvih nastupa niko ne bi pomislio da nastaje nešto poput trećeg katolicizma ili poput orijentalne alternative komunizmu. Pa ipak, malopomalo islamistički aktivisti su uspeli da se Zapadu postbipolarne ere, najpre SAD-u, a zatim bespomoć­ noj Evropi, nametnu kao novi neprijatelj. U toj ulozi oni su od samog početka ambivalentno interpretirani. Za tragičke politologe, koji su uvereni da je potreb­ no imati uvek neprijatelja, bes islamizma bio je ravan poklonu s neba. Tako isprva ne mnogo opasan u ma­ terijalnom smislu (sve dok njegovi agenti nemaju pri­ stupa ABH-oružju i dok je kontrola migracije dovoljno stroga), islamizam psihopolitičku napetost zapadnih iritiranih kolektiva drži na priželjkivanom nivou. S dru­ ge strane, za poklonike liberalne idile islamistički teror je nerado viđen gost - u neku ruku ludi crtač grafita koji opscenim porukama nagrđuje fasade društva bez neprijatelja. Međutim, ma kako da procenjujemo ambivalentnu recepciju novog terora od strane njegovih zapadnih adresata, on nikad ne bi bio nešto više od neprijatnog marginalnog fenomena (u najboljem slučaju od glasni­ ka političke oluje) da u bilanse nije ušao kao zanimljiva

331

Peter Sloterdijk

stavka pri novom izračunavanju troškova socijalnog mi­ ra u zapadnim društvima. Dokje komunistička pretnja, kao što smo već videli, dovela do znatnog povećanja troškova socijalnog mira, pretnja islamističkog terora snižava, sumarno uzev, te troškove. Vršeći imaginarni stresni pritisak na napadnuti kolektiv, islamistički teror doprinosi da se u tom kolektivu, uprkos u poslednje vreme enormno produbljenim socijalnim razlikama, stvori osećanje pripadanja realnoj solidarnoj zajednici, to jest jedinici opstanka koja se bori za svoju buduć­ nost. Osim toga, novi teror, zahvaljujući svom neizdiferenciranom neprijateljstvu prema zapadnom načinu života, stvara klimu difuzne zastrašenosti u kojoj pitanja političke i egzistencijalne sigurnosti stiču jasnu pred­ nost u odnosu na pitanje socijalne pravednosti [što je i trebalo ostvariti]. S uzdizanjem sekuritaranog imperativa do svemoć­ ne teme aktuelnih medijskih demokratija duh vremena je posle 11. septembra 2001. prešao na novi ekosistem pretnjî i odbrambenih mera - pri čemu ovog puta, ma koliko frivolno to zvučalo, sa stanovišta radikalizovanog kapitalizma ugrožavajuće tendencije islamističkog te­ rora generalno ukazuju ,,u dobrom pravcu". Osećati se ugrožen opštepoznatim bliskoistočnim terorom znači sada: videti razloge da se eventualno prihvati skretanje zapadne političke kulture u postdemokratska stanja. ima idealno svojstvo da se ne može dobi­ ti - pa se stoga nikad ne mora ni završiti.Te perspektive nagoveštavaju da će postdemokratski trendovi i te ka­ ko potrajati. One stvaraju uslove u kojima demokratski izabrani lideri mogu nekažnjeno da se ponašaju kao vrhovni komandanti. Tamo gde se političko mišljenje ograničava na savetovanje vrhovne komande, koncepti

quod

erat operandum

Waron terror

332

Gnev i vreme

kao što su demokratija i nezavisna pravna kultura samo su žetoni u strateškoj igri.28 Psihopolitička sudbina Sjedinjenih Američkih Drža­ va tokom prve i druge Bušove administracije ilustruje te odnose mnoštvom očiglednih primera. U svega ne­ koliko godina svet je bio svedok kako je demokratija koja se ponosila svojom kulturom neslaganja-u-mišljenju doživela naglô gašenje političke raznovrsnosti mi­ šljenja zato što je bila pod uticajem svesno i namerno izazvane fikcije borbe za opstanak, borbe koju treba da vodi celokupna nacija. Političko polje nacije je preko noći potpalo pod uticaj homogenizujućih snaga. Kao i u pravim ratovima, i u tom [čudnom ratu] unutrašnja opozicija je paralizovana patriotskim imperativom. Taj razvoj u dobroj je meri delo neokonzervativnih mula u SAD-u, koje se ne ustežu da na sav glas prizivaju sablast„četvrtog svetskog rata"29 kako bi, kad god je to moguće, zatrle zametak stvaranja nove unutarkapitalističke opozicije s obzirom na sve veće so­ cijalne nejednakosti. Pri istraživanju nove raspodele potencijalâ-za-pretnju na današnjim geopolitičkim kartama postavlja se

drôle de guerre

28 Up. Eliot A. Cohen, Suprême Commcmd: Soldiers, Statesman, and Leadership in Wartime, New York: Free Press, 2002. 29 Up. Thomas Pany, „Die Fürsten des IV. Weltkriegs. US-ThinkTanks und das Netzwerk der Neokoservativen", deo I, 28. april 2003. U zapadnom taboru izraz „četvrti svetski rat" smisli su neokonzervativni autori kao što su Eliot Cohen, Irving Kristol i Nor­ man Podhoretz - smislili su ga kao oznaku za nužnost obuhvatnog ratnog plana protiv političkog islama. Treba reći da je izraz „četvr­ ti svetski rat" prvi upotrebio Markos iz Čijapasa u Meksiku kako bi „globalizaciju" označio kao veliki napad kapitala na siromašne u svetu.

Telepolis,

subcomandante

333

Peter Sloterdijk

pitanje na koji način treba zapravo shvatiti često pominjanu islamističku opasnost. Preko kojih medija ta opasnost utiče na psihopolitičku strukturu Zapada i islamskih država? Ima li ona zaista potencijal„da zameni komunizam kao svetsku dogmu", kao što se može, ne samo iza zatvorenih vrata, čuti u radikalno islamističkim krugovima između Kartuma i Karačija tokom poslednje decenije?30 Novi bauk, koji kruži po Evropi, SAD-u i dru­ gim delovima sveta - odakle mu snaga da preti lideri­ ma etabliranih sila? Može li politički islam - svejedno da li se pojavljuje s terorističkom komponentom ili bez te komponente - da se razvije u alternativnu svetsku banku gneva? Da li će se on pretvoriti u globalno privla­ čan depo antisistemskih ili postkapitalističkih energija? Može li se islamizam uopšte koristiti za nastavak malaksalih velikih zapadnih narativa o pobuni poniženih i uvređenih protiv svojih gospodara, starih i novih? Je li dovoljno da se o pojmu džihada razmišlja sve dok se taj pojam ne pretvori u pseudonim za klasnu borbu? Ili - zar frontovi, koji se pojavljuju iz erupcija islamskog sveta, nemaju sopstveni smisao koji se samo po cenu nesporazumâ i iskrivljavanjâ može uskladiti sa zapad­ nim narativnim figurama o kontinuiranoj revoluciji, univerzalnoj emancipaciji i progresivnom ostvarivanju ljudskih prava? Ono po čemu je politički islam mogući naslednik komunizma jesu tri prednosti koje su se na analogan način mogle uočiti u istorijskom komunizmu. Prva proističe iz okolnosti da je islamizmu svojstvena zarazna di­ namika misije, dinamika koja mu omogućuje da stvori brzorastući kolektiv uglavnom novih preobraćenika, to 30 Up. Avi Primor,

Terrorals Vorwand, Düsseldorf 2004, str. 29. 334

Gnev i vreme

jest „pokret" u užem smislu reci. Ne samo da se kvaziuniverzalistički obraća „svima" bez diskriminacije na­ cija i društvenih klasa, on je naročito privlačan upravo oštećenima, neodlučnima i ozlojeđenima (ukoliko nisu ženskog pola, a ponekad i njima). On to čini tako što nastupa kao branilac duhovno i materijalno zanemare­ nih siromaha i što stiče simpatije kao srce u svetu koji je bez srca. Pojednostavljenost primanja igra pri tom presudnu ulogu. Čim je neko primljen u redove vernikâ, on odmah postaje član borbene zajednice - a u nekim slučajevima može se odmah iskoristiti i kao mučenik. Uranjanjem u vibrantnu zajednicu novopridošlice če­ sto stiču osećanje da su prvi put pronašli zavičaj i da ne igraju nevažnu ulogu u dramama sveta. Druga privlačnost političkog islama proističe iz či­ njenice da on - kao pre njega samo komunizam - mo­ že svojim pristalicama da ponudi preglednu, agresivnu i grandiozno-teatralnu „sliku sveta" koja počiva na ja­ snom razlikovanju prijatelja i neprijatelja, na nedvo­ smislenom nalogu da se pobedi i na opojnoj utopijskoj završnoj viziji: na ponovnom uspostavljanju svetskog emirata, koji treba da bude globalno utočište za islam­ ski milenijum, od Andaluzije do Bliskog istoka.Tako se figura klasnog neprijatelja zamenjuje figurom verskog neprijatelja, a figura klasne borbe figurom svetog rata - uz zadržavanje dualističke sheme rata principâ, rata koji će neminovno biti dugotrajan i s mnogo žrtava, a u čijoj će poslednjoj bici, kao i uvek, pobediti strana dobra. Lako se može videti da takozvani fundamentalizam, kada se upotrebljava u političke svrhe, jeste manje stvar verovanja nego stvar podsticanja na delovanje ili, pre­ ciznije, stavljanja na raspolaganje uloga koje velikom

335

Peter Sloterdijk

broju potencijalnih aktera omogućuju da s teorije pre­ đe na praksu - još pre s frustracije na praksu. General­ no uzev, tačno je ono do čega se došlo demografskim istraživanjem: „Religija obezbeđuje ... dodatno ulje za vatru čije početno gorivo ne potiče od nje."31 Kao matri­ ca radikalnih aktiviranja, islamizam je ravan istorijskom komunizmu, a možda je čak i superiorniji od njega zato što se, s obzirom na kulturu iz koje potiče, može pred­ stavljati kao pokret revolucionarne obnove, a ne kao pokret radikalnog prekida. Treći i politički najvažniji razlog za neminovno rastu­ ću dramatiku političkog islama (iako u ovom trenutku, posle niza poraza, kao da je izgubio nešto od početne privlačnosti) proizlazi iz demografske dinamike njego­ vog regrutacionog polja. Baš kao i totalitarni pokreti dvadesetog veka, i on je u suštini pokret omladine ili, preciznije, pokret mladih muškaraca. Njegov elan je u najvećoj meri rezultat nezadrživo rastućeg talasa neza­ poslenih i socijalno beznadežnih mladića između pet­ naest i trideset godina - većinom drugi, treći i četvrti sinovi, koji svom uzaludnom gnevu mogu dati oduška samo tako što će učestvovati u programu agresije koji im se prvi ponudi. Islamističke organizacije, stvarajući u svojoj zemlji svet suprotan postojećem poretku, kre­ iraju mrežu alternativnih pozicija na kojima se gnevni mladi ljudi s ambicijama osećaju važni - a tome pripada i silna želja da se udari na bliske i daleke neprijatelje, bolje danas nego sutra. Te u pogledu broja ogromne grupe predstavlja­ ju prirodnu pratnju agitatorâ iz starije generacije, čije 31 Gunnar Heinsohn, Sôhne und Weltmacht. Tenor im Aufstieg und Fali der Nationen, Ziirich 2003, str. 31.

336

Gnev i vreme

propovedi građu gotovo automatski crpu iz spremnosti njihovih pristalica da se pobune - pri čemu islamska tradicija daje samo semantičke forme za tekstualizaciju aktuelnih napetosti besa i nasilja. Kao kod eksperimen­ ta u laboratoriji, te odnose mogli smo posmatrati kada su pokrenuti„spontani neredi" zbog danske karikature Muhameda (u februaru 2006). Dok su se politički ko­ rektni Evropljani očajnički trudili da se izvine tobože-ilistvarno-uvređenim muslimanima, anonimni aktivisti u Iraku nastavili su da okreću točak provokacije ili, čak bo­ lje, točak ratničke samostimulacije razorivši bombama Zlatnu mošeju u Samari, jednu od najvažnijih šiitskih svetinja severno od Bagdada, a u protivnapadu bilo je uništeno na desetine sunitskih džamija. Ti događa­ ji govore jasnim jezikom. Oni otkrivaju više o gladi za nekim povodom kod grupa spremnih na napad nego o nekom tobože neizbežnom sudaru kultura. Agitatori­ ma bi bilo žao ako bi uvideli da je onima koji su im dali povoda stvarno žao. U tom pogledu može se s pravom reći da se islam, u svojoj islamističkoj varijanti, pretvorio u religijski koji može odlično poslužiti za mobilizaciju.32Ta njegova upotrebljivost proističe iz karakteristika musli­ manske dogmatske teologije koja se od samog početka javno obavezala na borbu protiv„nevernikâ". Nepripremljeni čitalac Kurana ne može da se ne čudi kako jedna sveta knjiga, ne plašeći se da će samu sebe demantovati, može gotovo na svakoj stranici neprijateljima Pro­ roka i vere pretiti da će večno goreti. Da se to čuđenje

ready-

made

ready-madea

32 O logici unutar i izvan umetnosti up. Boris Groys, „Marcel Duchamps 'Readymade'" u Boris Groys, München 1992.

Neue. Versuch einerKulturkommune, 337

Über das

Peter Sloterdijk

prevaziđe, teško da mogu pomoći i objašnjenja naučni­ ka koji pokušavaju da polemičke pasuse Kurana svedu na njihov istorijski kontekst: u tim pasusima, tvrde oni, Prorok na način ranog socijaliste kritikuje bogataše svo­ ga doba, arogantne i beskrupulozne trgovce iz Meke, koji ne žele više da čuju za egalitarne i plemenite vrednosti staroarapske plemenske kulture. Na te vrednosti, kažu oni, nadovezalo se Muhamedovo učenje kada je svoje sledbenike zadužio da se staraju o slabima. Ni naprvi-pogled-prihvatljivo ukazivanje na monoteističku privilegiju revnovanja za Boga a protiv nevernikâ ne daje sasvim-zadovoljavajuće objašnjenje, jer je takođe očigledno da niko ne bi mario za mutna mesta u Kura­ nu da nema milionskih agresivnih bandi bogotražitelja koji reci iz tih pasusa prikupljaju za svoja buduća delà (dok isto tako vruća mesta u starozavetnim psalmima o osveti već odavno ne dotiču malobrojne vernike po crkvama i sinagogama). Nove mobilizacije - svejedno da li su one sa stano­ višta kuranske teologije legitimne ili nelegitimne - mo­ gle bi, pod pretpostavkom da natalitet ostane visok, da samo u arapskoj hemisferi do polovine dvadeset pr­ vog veka utiču na rezervoar od nekoliko stotina miliona mladića koji egzistencijalno atraktivan horizont smisla vide verovatno samo u prihvatanju projekata autodestrukcijezaodenutih u političko i religijsko ruho. U hilja­ dama kuranskih škola, koje odnedavno niču kao gljive posle kiše gde god postoji uzavrelo mnoštvo mladića, anksiozne kohorte indoktriniraju se pojmovima svetog rata. Samo mali deo njih moći će da se dokaže u eks­ ternom terorizmu, a mnogo veći deo verovatno će bi­ ti investiran u razorne građanske ratove na arapskom tlu - u ratove koje je nagovestio iransko-irački masakr

338

Gnev i vreme

između 1980. i 1988, ali koji će u svojim kvantitativnim proporcijama, to može da se predvidi, narasti do mon­ struoznog nivoa. Velike uništavalačke bitke između šiita i sunita nisu nezamislive - uzajamno razaranje džamija i svetih mesta verovatno su samo predigra za takve bit­ ke. Ne može se prevideti da Izraelu predstoje još mno­ ga iskušenja. Bez dalekovide politike izolacije jevrejska enklava neće opstati narednih decenija. Istina je: čak ni poznavaoci situacije nemaju danas pojma kako da se miroljubivim sredstvima zaustavi nadirući muslimanski najveći talas genocidnih mladića u istoriji čovečanstva.33 Ta ukazivanja na aktuelnu masovnu bazu radikal­ nih islamističkih pokreta ujedno označavaju granicu na kojoj se završava njihova uporedljivost s istorijskim komunizmom. Pristalice (ni one današnje ni one koje tek treba da dođu) islamističke ekspanzionističke ide­ je nimalo ne liče na klasu radnika i nadničara koji se ujedinjuju da bi osvajanjem državne vlasti okončali svoju bedu. Pre će biti da oni predstavljaju pobunje­ ni subproletarijat, još gore: očajnički pokret ekonom­ ski suvišnih i društveno nekorisnih za koje u njihovim sopstvenim sistemima ima premalo prihvatljivih me­ sta, čak i ako bi državnim udarom ili izborima došli na vlast. Zbog demografskih okolnosti, slika neprijatelja u takvim pokretima ne može se sociološki definisati, kao što je to bio slučaj s marksistički shvaćenom „klasom

youth bulge,

33 O genocidnim potencijalima dvadeset prvog veka, naroči­ to na Bliskom istoku, up. Gunnar Heinsohn, Isti autor suvopamo kaže: sledećih dvadeset Nobelovih nagrada za mir treba dodeliti ljudima kojima padne na pamet nešto o rešavanju tih napetosti bez upotrebe sile!

Sôhne und Weltmacht.

339

Peter Sloterdijk

eksploatatora". Ona se može definisati samo pomoću religije, političke orijentacije ili kulture. Interno, ona je uperena protiv u-očima-aktivista-prezira-dostojnih eli­ ta koje čine previše političkih ustupaka Zapadu. Eks­ terno, uperena je protiv Zapada kao takvog, ukoliko se on prikazuje kao otelotvorenje uvredljivog, razornog i opscenog kulturnog uvoza. Naravno, islamističke vođe pokušaće, pre ili kasnije, da osvoje vlast u rentijerskim zemljama Bliskog istoka kako bi zauzeli komandna mesta u preraspodeli ogromnih bogatstava koja dolaze iz posla s naftom. Tako bi privremeno umirili svoju kli­ jentelu - dopuštajući joj da učestvuje u naftnoj mani. Pošto će rastuće cene energije u sledećim decenijama pripomoći provokativnoj lenosti postojećih naftnih teokratija u sprovođenju reformi, ustanci u tim zemljama više su nego verovatni. Slučaj Irana pokazao je šta se tada događa. Međutim, ma koliko bilo tačno da islamistička teokratija počiva na formalno i materijalno totalitarnom zahtevu da se sav život u virtuelno islamizovanom glo­ balnom društvu uredi saobrazno kuranskom pravu, ona gotovo ne bi bila u stanju da se suoči s ekonomskim, političkim, tehničkim i umetničkim činjenicama savremenog doba. Dok je komunizam predstavljao autentič­ ni izraz zapadnih modernizacionih tendencija, pa čak u izvesnom pogledu, iako ne u onom ekonomskom, bio avangarda tih tendencija, politički islamizam jasno je obeležen svojim antimodernim osnovnim stavom i svojom neusklađenošću s modernim svetom - deo toga jesu njegov problematični odnos prema global­ noj kulturi znanja i njegov potpuno parazitski odnos prema zapadnoj tehnologiji naoružanja. Tu situaciju ne može zasad da promeni ekstremna demografska di­

340

Gnev i vreme

namika islamskog sveta, čije se stanovništvo između 1900. i 2000. povećalo sa sto pedeset miliona na mi­ lijardu i dvesta miliona - što predstavlja osmostruko uvećanje. Kao što je Gunar Hajnzon pokazao,^„stanov­ ništvo kao oružje" jeste, doduše, modernog porekla, ali se ono mora okrenuti protiv svojih vlasnika u slučaju da nedostaju mogućnosti ekspanzije i iseljavanja. Kada je nedavno jedan od vođa Hamas, palestinski lekar Ab­ del Aziz Rantizi, izjavio da će idući vek biti vek islama, pobrkao je kulturu i biomasu - greška koja je danas uobičajena. On bi bio u pravu samo u neverovatnom slučaju - u slučaju kada bi čitav islamski svet ubrzo iza­ šao iz zaostalosti za koju je sâm kriv. Čak ni najdobronamerniji posmatrači ne vide u ovom trenutku kako bi se to moglo dogoditi. Ako otmicu dvaju aviona, koji su se ujutro 11. sep­ tembra 2001. zabili u kule njujorškog Svetskog trgo­ vinskog centra, posmatramo u kontekstu naših razmi­ šljanja, ona nije bila demonstracija islamističke snage, već simbol gorke oskudice koja se mogla kompenzovati jedino sakralno-maskiranim žrtvovanjem ljudskih života. Nikakav Marks političkog islama neće moći da tvrdi kako je moderna tehnologija ponikla iz krila za­ padne civilizacije, ali će tek u rukama islamskih korisni­ ka dobiti svoje puno određenje. Pouka 11. septembra glasi da neprijatelji Zapada očekuju uspeh samo od osvetničkog okretanja zapadnih oruđa protiv onih ko­ ji su ih napravili. Islamofil Fridrih Niče danas bi morao da modifikuje svoje sudove. Prigovori koje je upućivao hrišćanstvu kao da su iza njegovih leđa stigli na drugu adresu. Radikalni islamizam naših dana prvi je primer3 4 34 Up. Gunnar Heinsohn,

Sohneund Weltmacht, str. 72-112. 341

Peter Sloterdijk

čiste osvetničke ideologije koja zna samo kako da ka­ žnjava - ona ne zna kako da stvori nešto novo.35 Slabost islama kao političke religije, svejedno da li je reč o njegovoj umerenoj ili radikalnoj varijanti, počiva na njegovoj posseističkoj osnovnoj orijentaciji. Dosad njegove vođe nisu umele da za svet sutrašnjice formulišu ništa drugo nego netehničke, romantičarske, be­ som obojene koncepte. Nema sumnje da se u idućih pedeset godina retorikom gnevne grandioznosti mo­ gu pokrenuti sve veće mase pobunjenika na Bliskom i Srednjem istoku. Kao mobilizator ogromnih timotičkih zaliha, islamizam zaista još nije na svom vrhuncu. San aktivista o neomedievalnom islamskom velecarstvu i dalje će nadahnjivati mnogobrojne sanjare, čak i ako u svakom pogledu nedostaju politički uslovi za njego­ vo ostvarenje. S druge strane, iz verovatnih regionalnih formacija islamskih država mogu se u najboljem sluča­ ju razviti centralne sile. Nije verovatno, da ne kažemo nije moguće, da bi one mogle proizvesti izvoznu kul­ turnu robu, koja bi na drugim mestima probudila libi­ do oponašanja. Ono što ostaje presudno za tok stvarî jeste činjenica da umne glave islamizma, sa svojom današnjom usmerenošću, uopšte nisu u stanju da do­ prinesu pisanju sledećih poglavlja kulturne evolucije, a kamoli da propisuju ta poglavlja, ma koliko zemlje iz kojih potiču ponosno nosile „pobedničku zastavu raz­ množavanja".36 Islam je dosad pokazao malo toga što bi ga osposobilo da kreativno usavršava tehnološke,

35 O političkoj i kulturnoj kreativnosti modernog hrišćanstva up. Eugen Rosenstock Huessy, Stuttgart: Kohlhammer, 1951.

der Charakter der Nationen,

36 Up. Gunnar Heinsohn,

Die europàischen Revolutionen und

Sôhne und Weitmacht, str. 24 i dalje. 342

Gnev i vreme

ekonomske i naučne egzistencijalne uslove za čovečanstvo dvadeset prvog veka. Već bi bilo titansko dostig­ nuće ako bi uspeo da u dogledno vreme modernizuje sopstveni inventar. Sigurno je samo da se probudio iz dogmatskog dremeža. Posle viševekovne stagnacije vraća se na svetsku scenu - i zbunjeno primećuje ka­ ko je nesposoban da se nadoveže na velika kulturna delà kosmopolitskog, umerenog i stvaralačkog islama do trinaestog veka. Moglo bi potrajati i stotinak godina dok se o njegovim predstavnicima ne počne govoriti ne zbog njihovih pretnji već zbog njihovih dostignuća. Za Zapad to neće biti prazno vreme čekanja. Pošto u islamskom svetu postoji nekoliko demografski eksplo­ zivnih država s planovima za agresivnu imperijalnu po­ litiku - pre svega Iran i Pakistan, a u manjoj meri Egipat i Maroko - Zapad će se u idućim decenijama suočiti s nizom nekoherentnih, ali spontano udruženih ofanziva koje bi mogle podsećati na polumoderne pokrete gnevnih gubitnika iz Italije i Nemačke tokom najgorih vremena. U tim okolnostima očekivanja od islamizma kao po­ tencijalnog naslednika komunizma u ulozi globalnog opozicionog pokreta treba postaviti nisko. U stvari, ona su potpuno iluzorna. Naprosto se ne vidi kako bi islamizam mogao da organizuje novo univerzalno skupljanje potencijalâ disidentstva u zemljama globalizovanog kapitalizma. Međutim, niz velikih regionalnih banaka gneva još će tokom dužih perioda akumulirati ogromne timotičke potencijale. Ali te će banke, po svemu sude­ ći, svoj kapital krvavo trošiti umesto da ga investiraju u obećavajuće kulturne i privredne poduhvate. U prvoj polovini dvadeset prvog veka islamistički omladinski pokreti u dvanaestak zemalja Bliskog i Srednjeg isto­

343

Peter Sloterdijk

ka biće najopasnija žarišta nemirâ na kriznim mapama strateških analitičara. Ali ma šta islamistički proboji pri­ ložili politici gneva u idućim decenijama - a sledećih dvadeset ili trideset godina mogle bi da budu najfatalniji period svih vremena ako se ostvare pretpostavke o [o najgorem mogućem slučaju] - njiho­ vi projekti iz imanentnih razloga teško da će prevazići nivo političkog crnog romantizma. Tako bi se mogao označiti princip mobilizacija koje zaobilaznim putem preko bogomdanih borbi teže mračnom cilju: samouništavanje suvišnih. Onome ko se čvršće drži zahteva da se svetska istorija mora odvijati kao Strašni sud predstoje razočaravajuća vremena. U svakom slučaju, valja potražiti druge sudije. Pošto se od krivičnih sudova ne može očekiva­ ti ništa dobro, možda bi se više postizalo arbitražnim sudovima. Kako sada stvari stoje, za tu ulogu u obzir dolazi samo globalni kapitalizam. Samo bi on mogao u sledećoj rundi da postane svoj sopstveni protivnik, protivnik koji sebe razdražuje do tačke kada mora sebe da shvata ozbiljno kao borca koji odlučuje ko treba da postoji, a ko ne treba da postoji.

worstcase

344

Zaključak S one strane resantimana Posle svega što je rečeno tokom ovog istraživanja, bilo bi besmisleno tvrditi da je gnev već proživeo svoje najbolje dane. Naprotiv, uverili smo se da gnev (zajed­ no sa svojom timotičkom sestrom i braćom - potrebom za uvažavanjem, ponosom i resantimanom) predstavlja osnovnu snagu u ekosistemu afekata, svejedno da li međuljudskih, političkih ili kulturnih. Ta teza ostaje validna čak i ako se ubuduće gnev više ne može zgušnja­ vati u univerzalnim skupljanjima komunističkog tipa, već još samo u regionalnim okvirima. Ako pođemo od pretpostavke da se ne treba spuštati ispod dostignu­ tog nivoa političke psihologije, timotičke energije (o kojima sam ovde, višestruko podstaknut, govorio) mo­ raju zvanično da budu akreditovane u pravednijoj sli­ ci realnosti, ma koliko dosad bile žrtva organizovanog ignorisanja. Ono što je stvarno došlo do svog kraja i što je sada u potpunom raspadanju jeste psihoistorijska konstelacija religijski i politički prenaglašenog mišljenja o odmazdi koje je obeležavalo hrišćanske, socijalističke i komuni­ stičke sudnice. Niče je pronašao pravi pojam da tačno

345

Peter Sloterdijk

označi suštinu te konstelacije kada je - imajući u vidu Pavla i njegov izum „hrišćanstva" - postavio dijagno­ zu: i resantiman može da bude genijalan. Dokle god je veza između duha i resantimana bila stabilna, žudnja za pravdom u svetu - bilo s one strane ovozemaljskog života, bilo u aktuelnoj istoriji - mogla je pribežište da nađe u fikcijama o kojima se ovde opširno govorilo: u teologiji božjeg gneva i u timotičkoj globalnoj ekono­ miji komunizma. Ono što je u oba sistema bilo u pitanju nije bilo ništa manje nego ispravljanje racunâ patnje i nepravde u moralno neuravnoteženom svetu. Ijedan i drugi sistem pokušali su da resantiman pretvore u pozi­ tivno osećanje kako bi budnim održali čulo za neprihva­ tljivost nepravednog sveta. Njihovim naporima treba da zahvalimo što se u zapadnoj civilizaciji razvio krajnje neverovatan fenomen „kritike" - ukoliko pod kritikom podrazumevamo ingenioznim-resantimanom-podstican duh nepotčinjavanja pukim činjenicama, naročito činjenicama nepravde.„Kritika" u tom smislu nije apso­ lutna privilegija Zapada, ma koliko da se paradigmatično razvila na Zapadu; ona postoji u svakoj kulturi koja je uspela da se udalji od dominacije servilnih, holistič­ kih, monoioških i mazohističkih motiva. Svako kome je stalo da se održi moguća univerzalnost demokratskih formi politike i života trebalo bi da uzme u obzir kultu­ ru savetovanja, postupke raspravljanja i tradiciju kritike „kod drugih" kao regionalne izvore demokratije.1 Sledeći uvid treba prihvatiti kao aksiom: u globalizovanoj situaciji nije više moguća politika širokog uravnotežavanja patnji koja bi počivala na nepraštanju ne­ 1 Up. Amartya Sen, La démocratie des autres. Pourquoi la li­ berté n'est pas une invention de l'Occident, Paris 2005.

346

Gnev i vreme

kadašnje nepravde, svejedno da li je ona, ta politika, kodifikovana spasiteljskom, socijalnomesijanskom ili demokratskomesijanskom ideologijom. To saznanje postavlja uske granice moralnoj produktivnosti pokreta okrivljavanja čak i kada se - kao, na primer, socijalizam, feminizam i postkolonijalizam - zalažu za nešto stoje samo po sebi dostojno poštovanja. Sada je mnogo va­ žnije da se delegitimizuje nasleđena fatalna veza inte­ ligencije i resantimana kako bi se napravilo mesta za buduće paradigme detoksinizovane životne mudrosti. Merila te mudrosti nisu naročito nova - Džon Lok, ide­ olog liberalne engleske buržoazije, njih je 1689. jedno­ stavno formulisao: reč je o osnovnim pravima na život, slobodu i svojinu.2 Što se tiče istorije uspeha te trojke, dokazi su očigledni: samo u onim krajevima sveta u kojima se te norme poštuju stvarno rasvetljavanje sve više uzima maha. Dvesta godina posle Loka Fridrih Ni­ če je - u formi suviše patetičnoj, ali terapeutski sasvim opravdanoj - te premise uspešnog civilizovanja dopu­ nio higijenskim programom koji na dnevni red stavlja oslobađanje od duha resantimana. Niče se brinuo o zamenjivanju toksične figure „osvetoljubive poniznosti" inteligencijom koja se iznova uverava u svoje timotičke motive. Očigledno je da se to ne može uraditi bez otvorene kulture ambicije.Ta kultura morala bi da bude postmonoteistička u tom smislu da potpuno napušta fikcije metafizike odmazde i njene političke reflekse. Cilj je meritokratija, koja unutarkulturno i transkulturno uravnotežuje antiautoritarno opušteni moral, sjedne

Zwei Abhandlungen über die Regierung, Franfurt Dve rasprave o vlasti, Mladost, Beograd 1978, pre-

2 John Locke, 2006 (Džon Lok, vod Košta Čavoški i Nazija Savčić).

347

Peter Sloterdijk

strane, i dinstinktivnu normativnu svest i poštovanje neotuđivih ličnih prava, s druge. Pustolovina morala odvija se paralelogramom elitnih i egalitarnih sila. Je ­ dino u tom okviru može se zamisliti premeštanje nagla­ ska s nagonâ prisvajanja na vrline davanja. Investicioni troškovi za taj obrazovni program visoki su. U tom programu reč je o stvaranju [kodeksa ponašanja] za multicivilizacione komplekse. Takva shema mora biti dovoljno izdržljiva kako bi izašla na kraj s činjenicom da komprimovani ili globalizovani svet zasad ostaje multimegalomanski i interparanoičan. Univerzum energičnih, timotički osetljivih aktera ne može se integrisati idealnim sintezama odozgo, već se samo može održavati u ravnoteži pomoću odnosa između snaga. Visoka politika događa se samo u mo­ dusu vežbi za ravnotežu. Uvežbavanje ravnoteže ne znači izbegavanje nužne borbe, već znači izbegavanje suvišnih sukoba. Znači takođe da se ne odustaje od tr­ ke s entropijskim procesima, pre svega s razaranjem životne sredine i demoralizacijom. Sastavni deo svega toga jeste i učenje da sebe uvek gledamo tuđim očima. Ono što se nekada trebalo postići prenapregnutom re­ ligioznom skrušenošću, sada će morati da se postigne kulturom racionalnosti, kulturom koja je zasnovana na posmatranjima drugog reda. Samo ona može da zau­ stavi malignu naivnost povezivanjem želje za uvažava­ njem s autorelativizacijom. Za rešavanje tih zadataka potrebno je vreme - ali to više nije istorijsko vreme epa i tragedije. Suštinsko vreme treba definisati kao vreme učenja civilizovanosti. Ko želi samo da stvara „istoriju", ostaje ispod te definicije. Reč „uvežbavanje" ne srne nas navesti na zanema­ rivanje činjenice da se vežba uvek izvodi u uslovima

code ofconduct

348

Gnev i vreme postojanja realne opasnosti kako bi se ta opasnost, kad god je moguće, izbegla. Greške nisu dozvoljene, ali su ipak verovatne. Ako vežbe teku dobro, mogla bi se po­ javiti grupa interkulturno obavezujućih disciplina koja bi se prvi put mogla s pravom označiti izrazom dosad uvek brzopleto korišćenim: svetska kultura.

349