Karl Marks : biografija 9788685941856

Table of contents :
0 SADRŽAJ
1 IDEJE
2 DELA
3 OTKRIĆA
4 POSLEDICE

Citation preview

Rolf Hosfeld

KARL MARKS BIOGRAFIJA

Prevela s nem ačkog

Mirjana Avramović Redakcija prevoda Goran Bojović

K arpos

2014

SADRŽAJ

I. IDEJE

Svetski duh........................................................................................ 7 Liberalizam.....................................................................................20 Zagonetka moderne........................................................................ 27 Predestinacija..................................................................................41 Fenomenologija komunizma................................... 46 Pronalazak jednostavnosti..............................................................54 Novi naraštaj....................................................................................58 II. DELA

futurizam ............................ 61 Svetski ra t........................................................................................ 71 Trauma egzila .................................................................................. 88 Izgubljene iluzije............................................................................ 114 III. OTKRIĆA

Strašni projektil................................................ 133 Kriza i kraj...................................................................................... 147 IV. POSLEDICE

Ka suncu, ka slobodi.................................................................... 157 Spas s Istoka.................................................................................169 Zahvalnost.....................................................................................179 Literatura ...................................................................................... 181 Napomene.....................................................................................189 Indeks im ena.................................................................................211

IDEJE

Svetski duh Karl Marks je u pariškom egzilu 1844. godine pisao: „Oružje kritike ne može zameniti kritika oružja".1 Bio je to — ne samo to ali i to - rezime jednog ličnog iskustva. Uzmimo tu rečenicu tada dvadesetšestogodišnjeg momka najpre kao autobiografsko saopštenje. Zbog stanja u cenzuri, on se 18. marta 1843. godine povukao s mesta glavnog urednika liberalnih „Rheinische Zeitung".2 Go­ dina mu je već počela pod mnogim mračnim znamenjima ,3 ali sada mu je oduzeto oružje kritike. Zbog pruske cenzure mnogi­ ma je tada gotovo ponestalo vere. Mnogi su postali radikalniji. Marks je i zbog tog iskustva postao onaj radikal kakvog ga je potomstvo upamtilo. I on je bio dete svog vremena. Za to je manje-više bio lično odgovoran car Nikolaj I jer odluka protiv kelnskog lista nije doneta sasvim bez pritiska iz Rusije. Caru se nisu dopali antiruski članci u kojima je kritikovana zavisnost Berlina od Peterburga i odlučno je protestovao. Na jednom dvorskom balu od pruskog izaslanika zatraženo je objašnjenje. Usledilo je oštro pismo iz Zimskog dvorca u Potsdam. „Rheinische Zeitung" su zabranjene. Marks je morao da ode. ,,U Nemačkoj ne mogu ništa više da započnem", pisao je početkom 1843. godine. „Ovđe čovek samo kvari samog sebe."4 Voditi ispravan život u laži? Ne, to nije bilo moguće. Otišao je u Pariz, evropsku metropolu koja je mnogo godina pre toga iz istog razloga već privukla nemačkog pesnika Hajnriha Hajnea.

RolfHosfeld / Karl Marks

8

Hajnea su tada privukla obećanja pariške Julske revolucije. Kada su do njega stigle prve novinske vesti o oslobodilačkim bor­ bama u francuskom glavnom gradu, nazvao ih je „sunčevi zraci uvijeni u štamparski papir."5 To je za njega bilo kao putovanje iz Hada u život. Jul 1830. godine je predstavljao prekretnicu za ćelo 19. stoleće. „One ulične borbe u Parizu", pisao je Benedeto Kroče (Benedetto Croce) u delu Istorija Evrope u devetnaestom veku (Storia d'Europa nel secolo decimonono), „poprimile su znače­ nje bitke u svetskom ratu: onome ko se bojažljivo osvrtao unazad, izgledale su kao magla i kao mračni oblaci na političkom horizon­ tu Evrope kroz koje se odjednom probija sunce: julsko sunce“ .6 A Hegel je 1831. godine svojim studentima u Berlinu lakonski rekao daje s vladavinom Burbona, uspostavljenom ponovo na Bečkom kongresu posle Napoleonovog pada, inscenirano malo više od petnaestogodišnje farse.7 Jedna tvorevina Svete alijanse neočekivano se srušila i savremenicima ponudila igrokaz slomljene veČnosti. Nije ona is­ pisala svetsku istoriju ali je, kako je znao da kaže Hegelov učenik Eduard Gans (Eduard Gans), dugo očekivani poraz restauracije u Francuskoj bio veliki evropski događaj.8Time je pre svega po­ kazano da će dalji tok 19. stoleća biti određen principom revo­ lucije, a ne principom restauracije. Prva posledica je bila neza­ visnost Belgije. Engleska je 1832. godine doživela reformu gla­ sačkog prava, Španija je 1834. godine dobila ustavnu povelju. U Nemačkoj su se 1832. godine u dvorcu Hambah**okupili liberali i demokrate da proslave bratimljenje naroda. Iste godine, Đuzepe Macini (Giuseppe Mazzini) je osnovao slobodarski pokret La giovine Italia" i otvorio ga za evropsku misao. Međutim, pobeda pariške Julske revolucije već je nagovestila početak novog rascepa između bourgeoisie i peuple. Revoluciju * Proslava je održana od 27. maja do 1. juna 1832. u dvorcu u Hambahu i u oko­ lini grada, kao i u Nojštatu na Hartu u pokrajini Rajna-Pfalc, koja je tada pripa­ dala Bavarskoj. Smatra se vrhuncem građanske opozicije u vreme restauracije i početkom doba Vormarz-а, perioda koji je prethodio nemačkoj Martovskoj revoluciji 1848. godine. Učesnici slavlja su tražili nacionalno jedinstvo, slobodu i suverenost naroda. Zahtevi su predstavljali otpor nastojanjima ka restauraciji Nemačkog Saveza. Svečanost se smatra uvodom u takozvano „proleće naroda". - Prim. prev. ** Ital. - Mlada Italija. - Prim. prev.

Ideje

9

je na čuvenom platnu Sloboda predvodi narod zabeležio Ežen Delakroa (Eugène Delacroix). Bilo je to iznenađenje na pariškom godišnjem slikarskom salonu 1831. godine. Alegorija slobode? Da. Međutim, ona je tek s mukom mogla da drži balans izme­ đu građana i onih proleterskih likova iz predgrađa koji su jurišali napred na barikade. „Sve što živi vodi tuzi“, napisao je slikar u kratkoj belešci naslovljenoj sa „Metafizika'**(,,Metaphysik“).9Ne­ što neizvesno, gotovo melanholično, nadvijalo se nad tom apote­ ozom slobode golih grudi iz herojskih dana Jula. Iste godine Karl Marks je pošao u treći razred gimnazije Fridrih Vilhelm u Triru. Pripadao je, na izvestan način, „generaciji revolucija" svo­ ga stoleća. U Lionu su se tkači svile 1831. i 1834. godine digli s bojnim pokličem „Vivre en travaillant ou mourir en comba­ ttant", živeti radeći, ili umreti boreći se. Godine 1835, tri godi­ ne nakon slavlja u Hambahu, Marks je postao student. S rajn­ skom krizom* 1840. godine iskusio je snažan emocionalni izliv germanstva i mržnje prema Francuzima, što u njemu ipak nije ostavilo trag. Kao kršteni Jevrejin iz Trira, on ionako nije mo­ gao da prati novi uzlet nacionalizma nastalog nakon antinapoleonovskih oslobodilačkih ratova a koji je sada, zbog francuskog poziva na aneksiju oblasti levo od Rajne, dobio novi zamah. To nije bio njegov svet. Imao je on svojih problema s Prusima, no sećanja na Francuze su imala više nostalgične crte. Bile su to srećne godine kada je na Mozelu uveden Code Civil'* i proglaše­ na emancipacija Jevreja. Međutim, 1840. godine se pojavila i knjiga Organska hernija u primeni na agrikulturu i jiziologiju (Die organische Chemie in ihrer Anwendung a uf Agricultur und Physiologie) Justusa Libiga (Justus Liebig), prekretnica na putu ka racionalnoj poljoprivredi i modernom svetu. Marks je putovanje od Koblenca do Bona, na svoj prvi seme­ star, prevalio parobrodom. Od 1827. godine postojala je redovna * Diplomatska kriza između Kraljevine Francuske i Nemačkog Saveza, koja je usledila nakon zahteva Francuske da njena istočna granica bude Rajna, što bi oko 32000 km2 nemačke, tada pre svega pruske, teritorije ponovo dovelo podfrancusku vladavinu. Oblasti levo od Rajne, koje su francuske trupe osvojile 1795. godine potpale su, prilikom nove teritorijalne podele na Bečkom kongresu 1814. godine, ponovo pod nemačku, odnosno prusku upravu (rečje o Rajnskoj provinciji). - Prim. prev. ** Franc. - Građanski zakonik. - Pri. prev.

Rolf Hosfeld / Karl Marks

10

linija između Majnca i Kelna i ona je preko noći promenila sve predstave o vremenu i prostoru. „Parobrodi prebrzo plove“, žali se junakinja Vali u jednom romanu Karla Guckova (Karl Gutzkow) iz 1835. godine. Čovek je iz doba sporosti u novo vreme ušao iritiran. Na svakom koraku je bio vidljiv „napredak", magična reč 18. stoleća. Nastajala su prva industrijska naselja, parobrodi su odjednom postali deo siluete romantične Rajne, a železnica će ubrzo poput srpa zaseći u idiličnu prirodu. Promena je bila snažna. Budućnost je postala nova parola u svetu koji je stolećima počivao na tradiciji. Upravo to je obeležilo „generaciju revolucija". U Berlin, drugo mesto svojih studija, Marks je u oktobru 1836. godine još morao da se zaputi poštanskom kočijom. Prva železnica - između Berlina i Potsdama - biće izgrađena tek za dve godine. Od Mozela do reke Špreje to je dakle, uobičajenom sporošću, trajalo dobrih nedelju dana. Industrijalizacija pru­ skog glavnog grada, dobrim delom još ruralnog, pravila je tada prve bojažljive korake, uprkos osvetljenju na gas. Avgust Borzig (August Borsig), kasniji kralj lokomotiva, upošljavao je u vreme Marksovog dolaska samo pedesetak radnika. Zelja Marksovog očaje bila da Marks studira u Berlinu, jer je ta­ mošnja visoka škola uživala glas radničkog univerziteta prikladnog za potpuno drugačije napredovanje vaspitanika u odnosu na bon­ sku Almu Mater, kojom je dominirao raspusan vojnički karakter. Samog Marksa je svakako pre mogao da privuče glas akademske slobode. Tamo je još glavnu reč imao ministar kulture, Štajn cum Altenštajn (Stein zum Altenstein), koji je kao politički program negovao ideal Vilhelma fon Humbolta (Wilhelm von Humboldt) o naučnom prostoru gotovo sasvim slobodnom od uticaja drža­ ve. Visoka škola Unter den Linden važila je za jedini manje-više necenzurisan javni prostor u Pruskoj, a atmosferu Berlina je, po recima Hegelovog učenika Karla Rozenkranca (Karl Rosenkranz), karakterisala grozničava intelektualna radoznalost. Tu će Marks, tokom godina koje će uslediti, stremiti „oružju kritike". Njegova prva ideja razvila se iz neodoljivog susreta s Hegelovom filozofijom tokom jednog oporavka na poluostrvu između Špreje i Rumelsburgškog jezera. Početkom 1837. godine stu­ dent je privukao pažnju doktora usled grudobolje i povreme­ nog ispljuvavanja krvi, a malo kasnije je zbog osetljivih pluća

Ideje

11

bio proglašen invalidom. U leto je Marks otpočeo s prvom od mnogih kura koje će pratiti njegov život. Bolest je upravo bila moda u ono hipersenzibilno vreme bidermajera, u kome je on odrastao. Sa svojim dispozicijama lako je mogao da se preda ši­ roko rasprostranjenom kultu Weltschmerz-a [svetskog bola], za koji je romansijer Karl Imerman (Karl Immermann) 1836. go­ dine rekao, kako je prokletstvo tadašnje generacije „da se i bez ikakve posebne patnje oseća nesrećno". Marks nije to činio, ali pisma su mu uvek bila puna informacija o stanju njegovih pluća i njegovih bronhija, njegove žuči i jetre, i njegove furunkuloze; čitavog života se borio sa svojim slabim zdravljem. Trebalo je da sada svež seoski vazduh u ribarskom selu Štralau, pred kapija­ ma pruskog glavnog grada, izleči anemičnog mršavka. Upravo je završio drugi semestar u Berlinu. U početku mu je bila pomalo strana groteskna melodija stena (Felsenmelodie) Hegelove filozofije, ali sada je izvanredno odgovarala njegovoj potrebi za mirom. Na obali Rumelsburgškog jezera, pacijent se pri mesečini udubljivao u Hegela od početka do kraja, trčao kao lud po vrtu kraj prljave vode Špreje, na kraju pao neprija­ telju u ruke i postao hegelijanac. Ovo je zaključak jednog devetnaestogodišnj aka : „Od Kantovog i Fihteovog idealizma koje sam, uzgred reče­ no, upoređivao i njima se hranio, dospeo sam do toga da ideju čak tražim u stvarnom. Ako su bogovi ranije živeli iznad Zemlje, sada su bili njen centar.“ Svet je po sebi bio uman, čak i kad je po sebi bio protivrečan. Drugi zaključak letnjih nedelja u Štralauu: ,,U konkretnom izra­ zu živog intelektualnog sveta, kao što je pravo, država, priroda, cela filozofija, tu mora da se osluškuje sam objekt u svom razvo­ ju; ne smeju da se unose proizvoljne podele, racionalnost same stvari mora da teče kao nešto po sebi konfliktno i da u sebi nađe svoje jedinstvo."10 Naučno saznanje je, to je naučio od Hegela, značilo „odavanje životu predmeta,"11 i iz predmeta samog - mi­ saonim apstrahovanjem - destilisanje pojmova i kategorija koje taj predmet klasifikuju i određuju. To polaganje prava na poten­ cijalno apsolutno znanje pratiće ga čitavog života. Samo malo kasnije Marks će tvrditi daje tek on, a ne Hegel, našao stvarni12 ključ za to jer je on materijalan.

RolfHosfeld / Karl Marks

12

U Hegelu je on ipak najpre našao ključ za ono što će se u njegovom kasnijem rečniku zvati kritika. Posmatrati sadašnjost „kritički" značilo je, za njega i njegovu generaciju mladohegelijanaca, ne prihvatati je kao datost već iz njenih unutrašnjih protivrečnosti izvesti one principe i tendencije koji bi ukaziva­ li na ono što je nadilazi, na budućnost. Bašta jedne pivnice na obali Špreje u Štralauu postala je laboratorija takvih misaonih eksperimenata. Tu se u leto 1837. godine sastajao berlinski Klub doktora, jedan ekscentričan kružok kritički orijentisanih Hegelovih učenika, u koje se sada ubrajao i mladi student Marks;1u tom donekle boemskom ambijentu iskazivano je mnogo opreč­ nih mišljenja13, po svoj prilici ponekad i žučno i bučno. Teolog Bruno Bauer, koji će na Marksa izvršiti najsnažniji uticaj, nije pripadao toj grupi od samog početka. On je u to vreme bio još pravoverni hegelijanac. Hegelijanska levica, ona bez koje je teš­ ko zamisliv Marksov dalji razvoj, stvarana je u gostionici u Štra­ lauu i prilikom redovnih književnih susreta u jednom kafeu u Francuskoj ulici, a ne u akademskim seminarskim prostorijama ili salama za predavanja. Tumačeći Hegela donekle jednostra­ no, tvrdili su da je ono što je samo po sebi stvarno manje umno (verniinftig), a da je um (Vernunft) zapravo prava stvarnost. Um je pak suštinski bio instanca koja negira, dakle „kritički". Ovo apstraktno pitanje moglo je da postane neposredno po­ litičko, ako bi se svelo na prusku državu. Da li je ona za Hegela već bila po sebi umna tvorevina, ili je um u njoj tek trebalo da se obrazuje? Nije li Hegelova form a ideje, slobode, pitao je Marks malo kasnije, nužno zahtevala i slobodu neograničenog javnog izražavanja misli?14 Da li je Pruska po sebi i dalje bila krajnje bezumno političko telo? Hegel bi verovatno odgovorio: načelno ne, konkretno da. Tako je u svakom slučaju to formulisao u jednom pismu držav­ nom kancelaru Hardenbergu, kada mu je poslao primerak svoje knjige Filozofija prava (Rechtsphilosophie).15 Međutim, Hegel je bio već šest godina mrtav kada se Marks udubljivao u njegova delà. On je Hegelovu filozofiju u biti upoznao preko njegovog najtalentovanijeg učenika, Eduarda Gansa, a to je bio već libe­ ralno korigovani Hegel. Gans je u to vreme bio slavna ličnost na Berlinskom univerzitetu. U zimskom semestru 1838-39. godi-

Ideje

12

13

ne, Marksovom devetom semestru u Berlinu, Gans je ponovo počeo svoja „dnevno-politička" predavanja o politici i socijalnim pitanjima u savremenoj Evropi, koja je pet godina pre toga pod pritiskom vlasti prekinuo. Bio je sjajan govornik koji je bezmalo hipnotisao: na njegova javna predavanja neretko je hrlilo više stotina slušalaca i u vremenu pruske agonije važio je, kao i njegov uzor Mirabo (Mirabeau), za navestitelja nove liberalne vere. Slušaonice su jedva mogle da odole navali, a oduševljeni studenti su mu priređivali bakljade. Hegel je učio da je država „kretanje Boga u svetu", stvarnost običajnosne ideje.16 Gans je, doduše, takođe u to verovao ali je on za razliku od Hegela smatrao da se u modernom dobu ta „stvarnost" može uspostaviti još samo kroz javno i slobodno rivalstvo mišljenja, kroz „opoziciju". „Ukoliko država nema posla s opozicijom", govorio je, „ona se olenji." Ukoliko pak pri tom, na primer zbog represija prema opoziciji, ne bi bila moguća ravnoteža između građanskog društva i države, onda bi kad-tad neizbežno došlo do revolucije,1? koju „svaki bolji i napredniji čo- vek" doslovno mora da priželjkuje.18 Bilo je to doba Vormarz-a *. Stara Evropa, to je znao i arhitekta restauracije, knez Meternih (Metternich), nalazila se na „početku svog kraja", bez ikakvog izgleda na „časnu kapitulaciju."1^ Nakon 1840. godine bilo je sve teže zamislivo da je moguće uspostaviti ravnotežu između vlade i društva koje se ubrzano modernizovalo. Te godine je Fridrih Vilhelm IV (Friedrich Wilhelm IV, 1795-1861) postao kralj Pruske. Po recima ruskog izaslanika, Petera fon Majendorfa (Peter von Meyendorff), u početku je izgledalo kao da novi kralj želi da pruskoj vladi dâ „une certain couleur libérale", izvesnu liberalnu obojenost. Proglasio je amnestiju za političke kažnjenike i favorizovao nekoliko poznatih junaka oslobodilačkih ratova i protivnika Meter- nihovog sistema. Skupštine i novine su postale slobodnije, što je bilo dovoljno da smenu na prestolu prati talas oduševljenja. Međutim, vrlo brzo će se pokazati da Fridrih Vilhelm IV nikako nije bio liberal.

RolfHosfeld / Karl Marks

14

Marks je spadao u one malobrojne koji su to rano shvati­ li. „Već prilikom odavanja počasti u Kenigzbergu on je oprav­ dao moju slutnju da će pitanje sada postati čisto lično", rekao je osvrćući se na to. „On je svoje srce i svoju dušu proglasio za budući državni ustav provincije Pruska, svoje države."20 U Ke­ nigzbergu je inscenirao moćnu i izveštačenu predstavu, u želji da izmisli sakralnu tradiciju pruske monarhije - tradiciju koje nije bilo. Bio je romantičar posvećen prošlosti koji je hladan Meternihov svet hteo da iznenadi nečim ekstravagantnim .21 To ekstravagantno bila je „hrišćanska država" Fridriha Vilhelma, proizvod mašte kasnoromantičarske veštačke religije koja je sa­ njala o hrišćanskoj obnovi iz duha prahrišćanstva, shvaćenog pre estetski nego religiozno, i o božanskom poreklu kraljevskog dostojanstva. Imao je svoju „stalešku gospodu" i svoje „vitezo­ ve", i sanjao o prividnom sakralnom unio mystica [mistično je­ dinstvo] sa svojim'podanicima, kao što figura Hrista u njegovoj Friedenskirche u Potsdamu širi ruke, izveštačeno zaštitnički i blagosiljajući. Ono pak što je u početku obećao o izvesnoj libe­ ralizaciji štampe, nije bilo ništa drugo do „pristojan publicitet"22 uklopljen u staleško uređenje njegove lične vladavine. Bilo je to živo poricanje racionalne države fridrihovskog kova, u koju su Hegel i u sve manjoj meri njegovi učenici polagali nade da ju je moguće iznutra reformisati. Marks je lakonski rekao da je u Pruskoj u stvari sistem sâm kralj, i da je samo pitanje vremena kada će smešna istorijska komedija tog novog viteza završiti u tragediji. Naime, dok se na dvorufantaziralo staronemački, drugde se već odavno prešlo na na jilozofiranje na novonemačkom. Drugim recima, bilo je toliko drskosti da se želelo čoveka učiniti čovekom ,23 čime je on udaljen od, navodno Božjom voljom nastalog, korseta staleža i podanika. Bio je to radikalan preokret u mišljenju, ne samo u odnosu na kraljevski romantizam. Za Marksov dalji razvoj od velikog će značaja pri tom biti to što je taj preokret imao teološko polazi­ šte. U berlinskom Klubu doktora pod vodstvom Bruna Bauera, koga je jedan prijatelj tada nazvao „Robespjerom teologije"24, oko 1840. godine doslovno je nastupilo „vreme terora za na­ uku".25 Kao posledica najavljeno je „ukidanje" ideje religije, a istim potezom pera i ukidanje ideje hrišćanske države. „Cajt-

Ideje

15

gajst“ (Zeitgeist)**je već godinama bila pomodna reč, a pesnik Georg Herveg (Georg Herwegh) je 1840. godine rekao da se „mač revolucije" uvek najpre oseti kao „kritički nož" u književ­ nosti. Sa stilom se promenio i jezik. Postao je brz, „kao kretanje vremena, britak kao mač, šlep kao sloboda i proleće".26 Među mladohegelijancima se raširilo shvatanje da se nalaze na pragu novog perioda prosvetiteljstva, jedinstvenog u istoriji, i oni su zaista počeli da očekuju budućeg nemačkog Robespjera i Maraa u vlastitim redovima. Čovek se tada, zapisao je Marks u radnim beleškama uz doktorski rad, osećao kao Prometej koji je ukrao vatru s neba i počeo da gradi kuće i naseljava se na Zemlji.27 Atmosfera u kojoj se sve to odvijalo bila je prilično napeta. Kad je Marks počeo da studira u Berlinu, debatu među Hegelovim učenicima i dalje je izazivao pamflet Život Isusov tibingenskog teologa Davida Fridriha Štrausa (David Friedrich Strau6): taj pamflet je smatran provokacijom. Hegelijanac Štraus je bio istraživač mitova. Polazio je od toga da je cela hristologija istorijske figure Isusa iz Nazareta podmetnuta, ali za razliku od ateista francuskog prosvetiteljstva 18. veka, on to nije smatrao svesnom prevarom, ili lukavom izmišljotinom, već mitom koji u obliku nesvesne predstave izražava duboku istinu28 - naime istinu o Božjoj inkarnaciji. Međutim, tu istinu ne treba svoditi na to da li je Isus stvarno začet, živeo i vaskrsao na način kako su to opisali jevanđelisti. Prva poruka se, štaviše, sastoji u tome da čovek ,,u svojoj neposrednoj svesti zna da je jedno s Bogom".29 Ovo gledište je s izvesnim pravom moglo da se pozove na Hegela koji je isto tako polemisao protiv - za njega apstraktne - teorije svešteničke obmane 18. stoleća, i nasuprot tome tvrdio da i reli­ gija raspolaže istinom, samo ipak ,,u formi predstave".30 Štraus je, pored toga, bio savremenik Grimovih istraživanja legendi i bajki i Niburove'* kritike izvora.31 S istorijskim izvorima se više * Nemač. - Duh vremena. - Prim. prev. ** Karl Paul Rajnhold Nibur (Karl Paul Reinhold Niebuhr, 1892-1971), uticajni američki teolog, filozof i politikolog. Pod uticajem Avgustinovog filozofskog dualizma razvio je dijalektički antropološki koncept koji, između ostalog, podrazumeva da čoveku intelektualna sloboda daje sposobnost da stvara kako dobro, tako i zlo. Pošto su konačnost i oskudnost temeljne koordinate njego­ vog delanja, čovek biva zaveden da stvara iz samouverenosti i ponosa. Na nivou međunarodne politike, to vodi imperijalističkom delovanju moćnih nacija. Ni-

RolfHosfeld / Karl Marks

16

nije moglo postupati onako naivno i prostodušno, kako su to još Hegel i Gete činili - što nije ostalo bez uticaja ni na Marksa. Spekulativna filozofija je, рге svega krećući se kroz pojedinačne nauke, sve više morala da se suočava s izazovima faktičkog i em­ pirijski proverljivog. Međutim, najpre se suočila s unutrašnjim protivrečnostima teorije. Teolog Bruno Bauer je u krugu berlinskog Kluba doktora nekoliko godina pri tom bio figura koja je sve nadilazila. Od 1834. godine je predavao na univerzitetu Unter den Linden, a na sebe je prvi put skrenuo pažnju 1835. godine, kada je objavio oštru kritiku Štrausovog spisa o Isusovom životu, za šta mu je povod dao pravoverno-pijetistički teolog Ernst Vilhelm Hengstenberg (Ernst Wilhelm Hengstenberg). Međutim, 1840. godine je izvršio potpuni zaokret, i Štrausov spis sada nazvao događajem koji je kao munja promisli udario u carstvo teološkog blaženstva. Malo kasnije je objavio delo Kritika sinoptičkihjevanđelja (Kritik der Synoptiker) u kojoj je, kako je tada rekao teološki potpuno obra­ zovan Marks, najiscrpnijom egzegezom dokazao da spisi jevanđelista usled odstupanja ne mogu da budu pouzdane zabeleške istorijskih činjenica.32 Bio je to uistinu temeljan kritički rad, i još je Albert Švajcer (Albert Schweitzer), u knjizi Istorija istraživa­ nja Isusovog života (Geschichte der Leben-Jesu-Forschung) pi­ sao 1933. godine da Bauerova kritika evangeličke istorije sinoptičkih jevanđelja vredi desetak dobrih Isusovih životopisa i da je to najgenijalniji i najpotpuniji registar muka Isusovog života koji je do tog trenutka uopšte postojao. Sa svojim shvatanjima Bauer je tada ipak naišao na zid, po­ gotovo što je iz svoje kritike izvukao vrlo radikalne zaključke. Jevanđelja su, tvrdio je on, proizvod duha vremena u koji spa­ daju i priče o Isusovom životu, isto kao što je to slučaj i s klišeima jevrejskih, aleksandrijskih, grčkih i rimskih mitova i filozofi­ ja. Drugim recima, jevanđelja nisu ništa drugo do kasnoantički prolazni stadijum ljudske samosvesti, koja je u hrišćanskoj reli­ giji poprimila institucionalizovane oblike i tako se osamostalila i konzervisala. bur je kritikovao ne samo lažni utopizam komunizma, koji vodi u despotizam, nego i samouverenu osornost Sjedinjenih Država da se osećaju kao izabrana nacija. - Prim prev.

Ideje

17

Marks je krajem tridesetih godina 19. veka bio Bauerov uče­ nik, pohađao je njegove kolegije na Univerzitetu i među prijate­ ljima u Klubu doktora važio je za pravi arsenal misli. Bauer gaje pozvao da sarađuju na novom izdanju Hegelovih predavanja o filozofiji religije, što je Marksa navelo da poželi da i sâm napiše nešto slično: tu zamisao nikada nije ostvario. Bauer je bio dubo­ ko impresioniran raskošnom intelektualnošću mladog Marksa. Kao što je, obrnuto, i teolog Bruno Bauer izvršio snažan uticaj na Marksa. „Ono je sada bilo sve, bilo je Ja, a ipak je bilo prazno", kaže Bauer 0 ranom hrišćanstvu u trećoj knjizi Kritike sinoptičkih jevanđelja, ,,i nije se usuđivalo da shvati sebe kao sve i kao opštu moć, to jest ono je još ostalo religiozni duh i dovršilo je svoje otuđenje suprotstavivši svoju opštu moć samom sebi kao tuđu, i u odnosu na tu moć delalo je u strahu i drhteći za svoje održanje i blaženstvo...."33 U religiji se dakle jedna imaginarna tvorevina ljudske samosvesti osamostalila u sopstvenu suštinu. Živima je počeo da vlada okamenjeni produkt ljudskog duha. Čoveka u religiji lišavaju njega samog, rekao je Bauer, oteto mu se biće premešta na nebo i tako se od bića pravi nebiće, ono ne­ ljudsko.34 Iz začaranog kruga ove misaone figure jedne obrnute teolo­ gije Marks nikada neće izaći. Za njega će još kapital modernog ekonomskog procesa biti taj opšti, samostvoreni demijurg koji se čoveku suprotstavlja i njime gospodari kao strana sila. Bila je to grandiozna vizija jednog sveta bez bogova, u kome je čovek bio pravi povod celokupnog društva, politike, sveta ideja i istorije, njegova prava, ali napuštena i otuđena causa sufi,35 а čiju istinu je pak mogao da spozna tek kada mu je kritika otvorila oči. Kada je 1842. godine napisao delo Otkriveno hrišćanstvo (Das entdeckte Christentum), Bauer se već sasvim osećao kao radikalni prosvetitelj, a to je trebalo da pokaže i aluzija na na­ slov ateističkog polemičkog spisa Paula Hajnriha Ditriha fon Holbaha (Paul Heinrich Dietrich von Holbach) Razgolićeno hrišćanstvo (Le christianisme dévoilé), objavljenog osamdeset godina ranije. On je kritikujući religiju hteo da prekine „delirijum čovečanstva" i tako ljudski rod ponovo dovede do spo­* * Lat. - Uzrok samoga sebe. - Prim prev.

RolfHosfeld / Karl Marks

18

znaje samog sebe.36 Hrišćanska država Fridriha Vilhelma je bila prva politička meta, jer država koja bi po Baueru bila tvorevina samosvesti više ne bi mogla da bude hrišćanska. Kao najmanji preduslov za to bila je potrebna legalna, prosvećena i kritička opozicija.37 Politički gledano, to je bilo liberalno stanovište. Međutim, Bauera su prilike u Pruskoj oterale u dalji radi­ kalizam. Kao rezultat književnog konflikta s moćnim Hengstenbergom, on je 1839. godine iz predostrožnosti premešten u Bon, isprva kao privatni docent ali s izgledima da tamo ubrzo dobije profesuru. Hteo je što je pre moguće da dovede Marksa kod sebe i navaljivao je na njega da konačno položi svoj „bedni ispit", a u izgled mu je stavio da bi sledećeg leta u Bonu mo­ gao već da drži predavanja.38 Međutim, tada je umro Altenštajn (Altenstein), a s njim i poslednji eksponent liberalne nauke o politici u Pruskoj. Njegov naslednik, Fridrih fon Ajhorn (Frie­ drich von Eichhorn) pobrinuo se, počev od 1840. godine, da sve temeljno prestruktuira. Fridrih Julijus Štal (Friedrich Julius Stahl), koji je državu smatrao neophodnom posledicom grešne ljudske prirode, nasledio je 1840. godine rano preminulog liberala Eduarda Gansa, a 1841. godine je iz Minhena u Berlin pozvan stari Šeling (Schelling) da, kako mu je preko poverenika saopštio Fridrih Vilhelm, svo­ jim autoritetom đezinfikuje ćelo to mrsko gnezdo hegelijanstva, „zmajevo seme Hegelovog panteizma, plitkog sveznanja i prav­ nog rastakanja domaćeg vaspitanja".39 Takođe, studenti Univer­ ziteta Hale koji su 1841. godine predali peticiju da se David Fri­ drih Štraus (David Friedrich Strau B) pozove za profesora, prive­ deni su u policiju na ispitivanje. Samo još teolog, rekao je Marks kasnije, može da veruje da je u raspravama tog vremena reč o religiji kao religiji.40 Zapravo, reč je bila o temeljnim ideološkim stubovima hrišćanske države. Ni za Bruna Bauera nije prvenstve­ no bila kobna njegova kritička teologija, već njegovo pozivanje na Hegela kada je - tokom posete južnonemačkog liberala, Karla Teodora Velkera (Cari Theodor Welcker) Berlinu - javno održao zdravicu Hegelu, a posebno njegovom ustavno-pravnom shvatanju države.41 Nakon tog nastupa kralj je lično naložio Ajhornu da neodložno ukine Baueru položaj privatnog docenta u Bonu i da mu onemogući svaku dalju akademsku karijeru.

Ideje

19

Napadi na Hegela su krajem tridesetih godina pojačani. Hegelova teorija ustavne države ne predstavlja samo napad na princip ličnosti u čistoj monarhiji, rekao je šleski monarhista Karl Emst Šubart (Karl Ernst Schubarth) 1839. godine. Ona je po njemu bila i poziv na negodovanje i pobunu, a cela spekulativna dijalektika sa svojim takozvanim određenim negacijama nije u stvari ništa drugo do prikrivena crna misa, u kojoj Bog mora skrušeno da moli đavola „da mu on, kao negacija koju je moguće ukinuti, pomogne da dospe do bivstvovanja (Existenz) sebe kao Svevišnjeg.42 Tako i treba, replicirao je iz svih građanskih koloseka izbačeni Bruno Bauer. He­ gel je zapravo bio ateista koji je samo dobro znao da se maskira, a u stvari je s porukom daje Bog kao ličnost mrtav predstavljao „koren zlobe", objavio je Bauer kao krajnje pravovemi pijetista, pišući pod pseudonimom luteranskog biskupa. Njegova teorija je, preciznije govoreći, bila „sama revolucija."43 Satirični „ultimatum" od citata iz Hegelovih sabranih delà, objavljen anonimno u oktobru 1841. godine pod naslovom Zvuk trube strašnog suda nad Hegelom, ateistom i antihristom (Die Posaune desjiingsten Gerichts iiber Hegel, denAtheisten undAntichristen) trebalo je da njegovu teori­ ju predstavi kao javnu provokaciju. Marks je verovatno učestvovao u tom intelektualnom karnevalu: u svakom slučaju trebalo je da sarađuje na nastavku, u radu na drugom Ultimatumu ^ Marks je u to vreme boravio u Bonu. Pijetisti imaju dobar njuh - izazivao ga je Bauer još nakon Berlina - „predosećaju krizu kao životinje pred promenu u prirodi". Međutim, ono što čovek namerava da im prigovori, za njih postaje katastrofa, „užasna, duboko razarajuća" i „veća i čudovišnija" od katastrofe s kojom je u svet ušlo hrišćanstvo.45 Bilo je u tome nečeg nenamerno blaziranog, kao i kada su dvojica mladih „kritičara", Bau­ er i Marks, praznikom jahali na magarcima po Godesbergu, pri tom uznemiravali pristojno bonsko društvo i sjajno se zabavljali na pomen filistara pruskog birokratskog grada na Rajni. Da li su hteli da oponašaju ekscentričnog kneza Piklera (Piickler)*, * Knez Hermann Ludwig Heinrich von Pückler-Muskau (1785-1871), pruski plemić, pejzažni arhitekta, pisac i svetski putnik (putopise je objavljivao pod pseudonimima „der Verstorbene" ili ,,Semilasso“) i u svoje vreme poznat član visokog društva. Pikler je majstorski umeo da privuče pažnju na svakom mestu, bilo da su u pitanju bili društveni saloni, novine, ili udvaranje verenici vožnjom u jelenjoj zaprezi duž bulevara Unter den Linden u Berlinu. - Prim. prev.

Rolf Hosfeld / Karl Marks

20

u čiji omiljen nastup je spadala vožnja jelenjom zapregom duž berlinskog bulevara Unter den Linden? Ili je Marks, kao Rajnlanđanin, na umu imao karnevalsku tradiciju sajma magaraca? Živelo se (i pijančilo), kako rekosmo, ponekad u frenetičnom raspoloženju iz doba rane adolescencije, kada se osećamo nad­ moćno i nemamo kočnice. Onda je knjiga Zvuk trube zabranjena. Vreme karnevala u filozofiji, o kome je Marks pisao u rukopisnim beleškama za svoju disertaciju, više nije bilo prohodan put. Doktorirao je 15. aprila 1841. godine radom o razlici između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Otpuštanjem njegovog mentora Bauera s Bonskog univerziteta bila je iznenada, i jednom za svagda, razbijena svaka nada u buduću akademsku karijeru. Više se nije zahtevala intelektualna zabava poluduša u kuli od slonovače, već mišljenje kompletnih vojskovođa46

Liberalizam Čovek je, poput Temistokla kada je Atini pretilo uništenje, pisao je Marks još kao doktorant, mogao da bude prinuđen daje sasvim napusti i da na nekom drugom mestu osnuje novu Atinu .47 Drugim recima, čovek je sada morao da se odlučno okrene liberalnoj političkoj opoziciji koja je kao partija s konceptom jedina bila u stanju da ostvari realan napredak.48 Marks je imao dvadeset dve godine kada je ove reči stavio na papir. Sa dvade­ set četiri godine se nalazio na najboljem putu da postane pozna­ ta ličnost u Nemačkoj. Postao je politički novinar. To što je pruska vlada 1. januara 1842. godine ne samo do­ zvolila nego zapravo i podržala izdavanje „Rheinische Zeitung fur Politik, Handel und Gewerbe“, posledica je verskih rasprava u Rajnskoj pokrajini. Odnos Berlina prema katoličkim podanicima na Rajni bio je krajnje napet još od sukoba oko mešovitih brako­ va 1837. godine koji je okončan utamničenjem nepokornog nad­ biskupa Drostea fon Fišeringa (Droste von Vischering). Fridrihu Vilhelmu IV je doduše bilo stalo do jednakosti i čak je proslavu podizanja katedrale u Kelnu 1842. godine inscenirao kao neku

Ideje

21

vrstu vaseljenske priredbe u svenemačko-hrišćanskom duhu, ali je samovolja Rajnske oblasti i dalje bila primetna. Želja je bila da se pruži efikasan otpor, umeren naročito prema „Kdlnische Zeitung" izdavačke kuće DuMont-Schauberg, koje su se sa svo­ jih osam hiljada pretplatnika ubrajale u vodeće novine u Nemačkoj, a u Berlinu važile za glas katoličkog ultramontanizma koji je predstavljao smetnju. Tako se desilo daje koncesija za „Rheinische Zeitung" odobrena relativno jednostavno. Keln je tada, s parobrodskom plovidbom i početkom grad­ nje železnice, doživljavao značajan ponovni uspon nakon dugog vremena agonije. Industrijalci i bankari poput Gustava Mefisena (Gustav Mevissen), Ludolfa Kamphauzena (Ludolf Camphausen), Davida Hanzemana (David Hansemann) i Salomona Openhajma (Salomon Oppenheim) predstavljali su osvešćeni sloj nove rajnske više klase koja je želela politički uticaj. Indu­ strija je u međuvremenu postala samostalna sila, rekao je Mefisen 1840. godine, a gde je industrija moćna, tu je i politička snaga i sloboda. Nesumnjivo je da se i politički ide u susret no­ voj eri. Mefisen, između ostalog član direkcije Rajnskog železničkog društva i po oceni Hansa-Ulriha Velera (Hans-Ulrich Wehler) pristalica ranog socijalnog liberalizma,49bez sumnje je bio najzanimljivija figura tih liberala udruženih u jedan kelnski krug. Tu je spadao i Mozes Hes (Moses Hess), poreklom iz bogate jevrejske porodice, kome pripada zasluga stoje prvi, po­ red konzervativnog hegelijanca Lorenca fon Štajna (Lorenz von Stein), upoznao Nemačku s komunističkim idejama Francuske. Za Marksa je Hes bio prvi komunista koga je on lično upo­ znao. Obojica su bili Rajnlanđani, obojica iz građanskih porodi­ ca i obojica su bili pod uticajem Hegelove filozofije. Hes je bio duboko impresioniran Marksom kada ga je upoznao u septem­ bru 1841. godine, još tokom perioda kada je Marks, kao i Bruno Bauer, živeo u Bonu. Marks je na Hesa ostavio „impozantan uti­ sak" i već posle prvog susreta Hesa je prožela slutnja d aje sreo „najvećeg, možda jedinog živog pravog filozofa" koji će uskoro a Hes je time mislio na slušaonice Bonskog univerziteta - „pri­ vući na sebe poglede Nemačke"50. Hes je prilikom pregovora o osnivanju „Rheinische Zeitung" igrao vodeću ulogu. U intelektualnom smislu, bio je čak duša

RolfHosfeld / Karl Marks

22

čitavog poduhvata i predsednik jednog socijalističkog kluba u koji su spadali i Gustav Mefisen i imućni advokat Gustav Jung, nekadašnji član berlinskog Kluba doktora. Duhovi su još bili bliski. Liberalizam i socijalizam su, za razliku od hrišćanske države Fridriha Vilhelma, u filozofskom smislu stajali na tlu imanentizma, shvatanja po kome se sreća nalazi na Zemlji. U Istočnoj Pruskoj privržen više Kantovim ide­ jama, a na Zapadu tradicijama Francuske revolucije i Napoleonovom vremenu, liberalizam je bio u suštini postrevolucionarni pokret, isto kao što je Hegelova filozofija bila postrevolucionarna filozofija Francuske revolucije. To što su zbog toga, pa i u kru­ govima više klase oko „Rheinische Zeitung", ova dva politička stanovišta bila bliska radikalnim intelektualcima iz okruženja Hegelove škole, može da začudi samo na prvi pogled. U osnovne zahteve liberala spadalo je pravo na slobodu mišljenja i slobodu štampe, dok su konzervativci zastupali mišljenje da sme da po­ stoji samo sloboda istine koju su đefinisali oni sami. Liberali su zatim tražili stvarna predstavništva i ta su predstavništva sma­ trali, potpuno u Hegelovom smislu, institucijama ostvarenog uma. Svuda je, kaže Tomas Niperdej (Thomas Nipperdey), u to doba bilo neke vrste kriptopolitike koja se preokretala u stvarnu politiku. Iza svih partija je u osnovi stajala jedna metapolitička filozofija, jedna posvetovljena teologija.51 Metapolitička je bila i koalicija „Rheinische Zeitung" kada je list zaživeo s akcijskim kapitalom od 20.000 talira. Dagobert Openhajm (Dagobert Oppenheim), koji je u Berlinu dospeo među mladohegelijance a sada živeo kao suvlasnik banke Sa­ lomon Oppenheim jun. & Cie u Kelnu, udesio je 1841. godine, ako ništa drugo, u cilju osnivanja novog časopisa finansiranje prospektom za komanditno društvo. Prvi Marksov članak u „Rheinische Zeitung" pojavio se 5. maja 1842. godine i bavio se debatom o slobodi štampe u rajn­ skom parlamentu. U vreme feljtona u kojima se raspravljalo o idejama, njegov članak se isticao izveštavanjem na osnovu de­ taljnog istraživanja i, ako hoćemo, jasno je ukazivao na to da se autor članka spustio na zemlju s visina filozofske spekula­ cije. U članku se citiraju pojedini govornici, čovek stiče sliku o malograđanskim interesima pojedinih oblasnih skupština i na

Ideje

23

kraju je uveren u to da zakon o cenzuri ne predstavlja zakon već policijsku meru, da nasuprot tome samo slobodan zakon o štampi može da bude stvarni zakon jer je to pozitivno postoja­ nje slobode.52 To je bila Hegelova Filozofija prava primenjena na konkretne dnevne događaje, a rajnski liberali oko Mefisena i Kamphauzena u vezi s tim pitanjem sigurno nisu mislili dru­ gačije. Mogli su da osete da su shvaćeni i u Marksovoj oštrojpolemici protiv istorijske škole prava, jer je ta polemika u stvari ciljala na samog kralja i prebacivala mu da zastupa pravo ar­ bitrarnog nasilja.53 Ako je ikada u istoriji postojala hrišćanska država, kaže Marks, onda je to bila Vizantija, jer su samo u toj cezaropapističkoj tvorevini religijske dogme istovremeno bile i državna pitanja.54 Sva ta polemika još se kretala Hegelovim stazama. Međutim, Marksova generacija je imala potpuno drugačije iskustvo istorije nego što ga je imala Hegelova. Kada je Hegel objavio svoju Filozofiju prava još nije bilo pruskih staleških skupština po provincijama*. Sada su pak od skupština sve više počele da se formiraju partije, što je još baron Fon Štajn 1831. godine neposredno pred smrt smatrao pozitivnim razvojem,55a sami staleži su sve manje mogli da, kako je to još Hegel predvideo, predstavljaju građansko društvo. Staleži su u osnovi bili „priroda", ili kako bi rekao Marks, zoologija - dok su partije predstavljale princip umnog (verniinftigen), ili makar razu­ mnog (verstândigen) duha, primeren modernom dobu. „Bez partija nema razvoja", pisao je Marks 14. jula 1842. godine na godišnjicu Francuske revolucije u „Rheinische Zeitung", „bez razdvajanja nema napretka."56 Mogao je da zna da se i u tome slaže s rajnskim liberalima, u tolikoj meri da se David Hanzeman, kao pruski ministar finansija nakon martovske revolucije 1848. godine, još nosio mišlju da darovitog mladog čoveka do­ vede u Berlin kako bi ga uvukao u politiku. Marks je imao dvadeset pet godina kada je 15. oktobra 1842. godine postavljen za Rédacteur en Chef [glavnog urednika] „Rheinische Zeitung-a“. Već od tog leta on je sve više obavljao * Staleške skupštine (nem. Provinzialstânde) su u Pruskoj 1823-1824. sačinjavali predstavnici provincija birani iz redova staleža (viteštva, gradova, seoskih zajed­ nica). Posle 1875. godine one su prerasle u pokrajinske parlamente. - Prim. prev.

Rolf Hosfeld / Karl Marks

24

posao urednika, pogotovo otkako je tadašnji glavni urednik, Adolf Rutenberg, njegov najbolji prijatelj iz vremena Kluba doktora u Štralauu, zbog alkoholičarskih ispada bivao sve više diskreditovan. Marks je faktički već u julu zamenio Rutenberga. On jepotpuno nesposoban, rekao je tada Arnoldu Rugeu (Arno­ ld Ruge), izdavaču mladohegelijanskih „Deutsche Jahrbiicher" u Drezdenu, i pre ili kasnije će svakako morati da mu se pokaže put .57 Već u tim recima jasno se nazirao ton „Marksove diktatu­ re", kako je pruska cenzorska institucija nazvala vreme kada je on bio glavni urednik. Mefisen gaje opisao kao „autoritativnog, nestrpljivog, strastvenog" i ,,s neizmernom količinom ega", ali pri tom i kao „duboko ozbiljnog i učenog."58 Međutim, Marks je pre svega često bio nemirne duše, povremeno donekle kompulzivan, kako ga opisuje novinar i savremenik Karl Hajncen (Karl Heinzen), a pri tom i neko ko je rado ispoljavao svoju moć nad drugima. „Uništiću te", frktao je na Hajncena jednom, povodom neke nesuglasice u vezi s pruskom birokratijom.59 Međutim, za raspravu s Rutenbergom bilo je i objektivnih razloga. Rutenberg je ostavljao suviše odrešene ruke svojim berlin­ skim drugovima, „slobodnjacima" nekadašnjeg Kluba doktora, koji su se ponašali sve više boemski. Edgar Bauer je, na primer, početkom juna u „Rheinische Zeitung" besneo protiv juste mili­ eu više klase, potpune suprotnosti onima koji su, kao on, hteli radikalno-kritički da isteruju „principe do same krajnosti."60 Ovaj napad nije bio naročito bitan, ali članci kao ovaj ipak su vodili znatnom neraspoloženju izdavača i podstakli Marksa da u jednom pismu Dagobertu Openhajmu najavi korigovanje ured­ ničke politike. On ni u kom slučaju nije želeo da izaziva cenzuru besmislenom provokacijom. Naime, pre svega je principijelno bio protiv takve vrste lakog provokativnog novinskog štiva. „Prava teorija", pisao je Openhajmu, „mora da se razjasni i ra­ zvije unutar konkretnih prilika i na postojećim odnosima".61 Zahtevao je da se pokaže više stručnog znanja, a ne da se komuni­ stičke i socijalističke dogme en passant [uzgred] i neprikladno krijumčare kroz pozorišne kritike i slične eđukativne članke.62* * Juste milieu (franc, prava ili zlatna sredina, srednji put, zadržavanje prave mere) - kao politički slogan izraz se koristio posle francuske Julske revolucije 1830. godine za opis vladavine koju karakterišu umerenost i kompromisi. - Prim. prev.

Ideje

25

Ukratko, hteo je novinarstvo koje čvrsto stoji na zemlji i koje je u empirijskom smislu podrobno, a ne onakvo kao kod njegovih starih prijatelja, kojima se ubrzo podsmevao kao zajednici nadahnutih ' nove svete porodice. „Znate već da nas cenzura svakodnevno bespoštedno čerupa tako da novine često jedva uspevaju da izađu“, javio je krajem novembra Rugeu: „Usled toga je palo mnogo članaka „slobod­ njaka". Isto onoliko tekstova koliko i cenzor, dopustio sam sebi da i sam povučem, pošto su nam Majen (Меуеп) i saučesnici, navikli da uz Rutenbergov potpuni nedostatak kritike, samo­ stalnosti i sposobnosti „Rheinische Zeitung" smatraju svojim bezvoljnim glasilom, slali gomile đubreta krcatog svetskim previranjima a misaono praznog i stilski aljkavog, izmešanog s nešto ateizma i komunizma (koji gospoda nikada nisu učila), a ja sam verovao da više ne smem da dozvolim to puštanje vode" na stari način. To odbacivanje nekoliko neprocenjivih proizvo­ da .slobode’, jedne slobode koja prvenstveno nastoji da bude slobodna od svih misli’, bio je dakle prvi razlog pomračenja berlinskog neba.“63 Ruge je pak odgovorio da tu „suludost stu­ dentske plitkosti" koja se beskrupulozno razbacuje sloganima kao „ateizam, komunizam, obezglaviti i giljotinirati" treba po svaku cenu držati podalje od sebe.64 Poslednji prilog iz pera jed­ nog berlinskog „slobodnjaka" izašao je u „Rheinische Zeitung" 8. decembra 1842. godine.65 To je u Marksovom životu bio prvi veliki politički razvod iz principijelnih razloga, a za njim će sle­ diti i mnogi drugi. Međutim, tiraž novina je osetno porastao - od ispod hiljadu primeraka u oktobru na tri i po hiljade primeraka pred Božić 1842. godine —otkako su se oprostile od napisa iz pera berlinskih saradnika u kojima se razmišljalo u skladu s duhom vremena, i sve više se okretale pitanjima realne države, praktičnim pitanji­ ma66 i konkretnim problemima Rajnske oblasti. Već od samog početka novinama su stalno pretile intervencije i zabrane, ali nji­ hov severnonemački67, prema Pruskoj principijelno prijateljski* * Nadahnuti su hrišćanska slobodna crkva. Pored Biblije oni kao izvor božanskog otkrovenja priznaju i Svetim; Duhom nadahnut govor. - Prim. prev. ** Marks je tu upotrebio izraz ,,das Wasserabschlagen“ stoje anahronizam za „pustiti vodu“, odnosno urinirati. - Prim. prev.

RolfHosfeld / Karl Marks

26

duh, usmeren protiv ultramontanizma „Kolnische Zeitung“-a, privremeno im je obezbedio posebno mesto čak i kod Ajhorna. Marks se na tom poslu upoznao s konkretnom politikom. Upoznao je parlament s oblasnim predstavnicima kvalifikovanim prema statusu i posedu, s njegovim ograničenim interesi­ ma čija stvarnost je toliko protivrečila idealnom stanju iz Hegelove filozofije prava. Beda siromaštva, koju je on tematizovao povodom debate u parlamentu o zakonu o krađi drva, predstav­ ljala je predindustrijski problem koji je inače prilično okupirao i Mefisena. Bio je to problem znatnih razmera. Rad dece i loše plaćen rad žena bili su uobičajeni. Siromaštvo je od 1830. godi­ ne postalo masovni fenomen u Nemačkoj i popis sirotinje u Kelnu beležio je sredinom četrdesetih godina oko 25000 osoba na 95000 stanovnika.68Međutim, Marksu je nevolje donela pre svega odbrana izveštaja njegovog dopisnika iz regiona Mozela o neprilikama mozelskih seljaka prouzrokovanim otvorenim gra­ nicama carinske unije, odbrana koju je on započeo recima da će pri stalnom opticaju štampe cela istina malo po malo bivati obelodanjena.69 Izveštaj je pružao detalje, činjenice, statistike, što je sve stiglo do Berlina i postidelo čak neobaveštene kraljeve savetnike koji su pomalo bespomoćno bulaznili nešto o nužnim prelaznim pojavama. Već je skandal sam po sebi bilo to što su stvari uopšte doprle do javnosti, jer je Fridrih Vilhelm IV ob­ znanio moto da Pruska ima da važi za blagoslovenu i srećnu zemlju. Izveštaje o socijalnim nevoljama i gladi u Gornjoj Šleziji cenzura je po pravilu negirala. Istraživački izveštaji s Mozela - kojima su osramoćeni naj­ viši državni činovnici i cenzura - oštra kritika same cenzure i konačno samog cara lično, okončali su skromnu slobodu libe­ ralne kelnske štampe. Doktor Marks je sa svojim „neobičnim talentom" i „zadivljujućom dijalektikom", rekle su tada „Маппheimer Abendzeitung", bez sumnje bio vodeći duh u „Rheinische Zeitung", koje su tek s njim dobile svoj istorijski značaj.70 Međutim, zabrana „sestre bludnice",71 kako se izrazio Fridrih Vilhelm, za Marksa je značila privremenu obustavu izuzetnog oružja kritike.

Ideje

27

Zagonetka m oderne „Rheinische Zeitung" su, zabeležio je Marks nakon zabrane, uvek isticale samo ono što je po uverenju uredništva umno, bilo s koje strane da to dolazi. Kraljevska reakcija mu je, nasuprot tome, izgledala kao novo izdanje onih opskurnih likova koji su nekada, mimo svake pameti, na indeks stavili i nevažećim pro­ glasili Kopernikov sistem sveta.72Zabrana „Rheinische Zeitung“ jasno je pokazala da vladajuće misli u Pruskoj na silu treba da ostanu misli vladajuće klase tog vremena, ma koliko one bile bezumne i vremenu neprimerene. Marksova prva ideja je bila ideja umne slobode. Izjalovila se zbog pruskih prilika njegovog vremena, a njen neuspeh gaje odveo na put revolucije. . Marks se, kako mu je prilikom njegovog ulaska u redakciju „Rheinische Zeitung“ pisala dugogodišnja verenica Dženi fon Vestfalen (Jenny von Westphalen), „umešao u nešto najvratolomnije“ što se tada moglo zamisliti: u politiku. Sye nade daje kao glavni urednik konačno dosegao častan položaj dobre prilike za ulogu supruga odjednom su se raspršile. Odbio je ponudu da ga kupi Pruska i da stupi u berlinsku državnu službu, što je verovatno bio utanačio Dženin polubrat i potonji pruski ministar unutrašnjih poslova, Ferdinand.73 Bio je, kako je u svojoj završ­ noj oceni - ne bez potajnog divljenja - u Berlin pisao kelnski cenzor Sen-Pol (Saint-Paul), neko kome se na teret moglo sta­ viti „skoro sve drugo, ali ne i neprincipijelnost“.74 Arnold Ruge je u međuvremenu napravio plan da posle represije njegovih „Deutsche Jahrbiicher", „dok traje ovaj policijski bes“,7S projekat nastavi u inostranstvu, u Cirihu, ili možda u Parizu, kako bi time umakao „autokastraciji nemačkog duha“. „Da li možete da izađete na kraj s 550 ili 600 talira fiksnog prihoda?" upitao je, početkom februara 1843. godine, još uvek glavnog urednika „Rheinische Zeitung".76 Ako se tome doda očekivani honorar pisca, Marks je kao saizdavač Rugeovog novog projekta mogao da računa s 850 talira godišnjeg prihoda. Kada ugovor bude potpisan, to će biti dovoljno kao prihvatljiv temelj za dugo že­ ljenu priliku. „Veren sam već duže od 7 godina", rekao je Rugeu sredinom marta, „i moja verenica je za mene vodila najteže bit-

Rolf Hosfeld / Karl Marks

28

ke koje su gotovo potkopale njeno zdravlje: vodila ih je dêlom sa svojim pijetističko-aristokratskim rođacima za koje su 'Gospod na nebu’ i 'gospodar u Berlinu" podjednako kultni predmeti, a dêlom s mojom porodicom u kojoj se ugnezdilo nekoliko popo­ va i drugih neprijatelja".77 Da bi samu Dženi oslobodila pritiska njenog polubrata, Fer­ dinanda, njena blagonaklona majka ju je iznenada povela sa sobom na duže letovanje u Krojenah, čije je novo moderno jav­ no kupatilo te godine bilo upravo dovršeno. Bez porodice i bez građanskog venčanja, uobičajenog po Code Civil s leve strane Rajne, 19. juna 1843. godine obavljeno je u Krojenahu venčanje u crkvi Sv. Pavla umesto na obali reke Nave. Posle višenedeljnog bračnog putovanja u Švajcarsku i Bađen, par se vratio u Krojenah i ostao tamo još četiri meseca u kući majke, Karoline fon Vestfalen (Caroline von Westphalen). Za Marksa je to bila prilika da se - nakon obustave „Rheinisehe Zeitung" - povuče s javne scene u radnu sobu, što će reći da taštin salon preplavi knjigama, ceduljama s izvodima i rukopisima da bi, nakon najnovijih pruskih iskustava, mogao intenzivnije da se uhvati u koštac s Hegelovom filozofijom pra­ va. O laboratoriji svojih tadašnjih misli kasnije je izveo ovakav zaključak: „Moje istraživanje je dovelo do rezultata da se pravni odnosi i državni oblici ne mogu razumeti ni iz sebe samih, ni iz takozvanog opšteg razvitka ljudskog duha, već da im je koren štaviše u materijalnim životnim odnosima čiju sveukupnost He­ gel, po uzoru na Engleze i Francuze 18. veka, podvodi pod ime građanskog društva, a da se anatomija tog građanskog društva mora tražiti u političkoj ekonomiji."78Drugim recima, nalazio se na putu ka svojoj drugoj ideji, istorijskom materijalizmu. Međutim, prvi koraci njegovih izučavanja u Krojenahu vodili su ga najpre od liberalizma ka sistematičnoj teoriji radikalne demokratije. Bila je to pozicija koja gaje na izvesno vreme sasvim približila stavu Arnolda Rugea. Rugeov zahtev za uzdizanjem „slobodnog čoveka na nivo principa, a naroda na nivo svrhe, i to u svim sferama", ukratko postulat „rastvaranja liberalizma u demokratizam"79, doveo je, početkom 1843. godine, do zabrane njegovih „Deutsche Jahrbiicher". Frontovi Vormarz-a su poče­ li sve više da se radikalizuju. Marks je, takođe, u svojoj analizi

Ideje

29

Hegelovog državnog prava u Krojcnahu došao do rezultata da ustav tek u demokratiji može da se smatra onim što bi po svojoj suštini i morao da bude, naime slobodan proizvod čoveka. „He­ gel polazi od države", rekao je u jednoj od svojih prvih, kasnije slavnih, filozofskih inverzija, ,,i od čoveka pravi subjekt pretvo­ ren u državu; demokratija polazi od čoveka i od države pravi čoveka pretvorenog u objekt. Kao što religija ne stvara čoveka, već čovek stvara religiju, tako ni ustav ne stvara narod, već na­ rod ustav."80 Međutim, ovde je reč bila o nečem drugom, a ne o čistoj filozofiji. U pitanju je bilo stvaranje partije. U Pruskoj do 1848. godine uopšte nije bilo Ustava, pa ni Hegelovog. Zato je upravo sada bilo važno znati kako bi svet trebalo da izgleda nakon predvidivog pada ancien régime-а [starog režima]. Li­ beralizam je hteo ustavno ograničavanje, državno-pravno ome­ đivanje moći države, a u predstavničkim organima u najboljem slučaju cenzusno izborno pravo; radikalni demokratizam koji je nastajao u Nemačkoj hteo je, nasuprot tome, neograničen suve­ renitet naroda i vladavinu većine. Za tek oženjenog Marksa iz toga je, za njegovim pisaćim sto­ lom u salonu u Krojcnahu, kroz kritiku Hegela nastala zamisao jednog političkog sistema bez posredovanja. Čitava konstruk­ cija Hegelovog državnog prava za njega nije bila zastarela zbog toga što je počivala na zastareloj konstrukciji oblasnog pred­ stavljanja i na aroganciji državne birokratije koja ima vodeću ulogu. Ta konstrukcija je bila zastarela više zbog toga što je u njoj prisutni skromni pluralizam polagao pravo na to da je u stanju da uspostavi onu ravnotežu između interesa države i gra­ đanskog društva koja u naše vreme pripada sistemu partija i saveza. Marks je u osnovi hteo sistem bez ikakvog diferencira­ nja, jer je u međuvremenu došao do uverenja da interese drža­ ve i građanskog društva ne mogu da zastupaju međuinstance. Bio je to jedan od najranijih primera njegovog načina mišljenja koji je Zorž Gurvič (Georges Gurvitch) jednom nazvao „inflaci­ ja antinomija".81 „Stvarne krajnosti", rekao je Marks, „ne mogu međusobno da budu posredovane, upravo zato što su stvarne krajnosti. Naime, njima i nije potrebno posredovanje, jer su one po suštini suprotstavljene." On je tu, navodno neobjašnji­ vu, suprotnost države i društva hteo da rastvori u demokratiju

RolfHosfeld / K a r l Marks

30

ili svakako u ono što je on smatrao demokratijom, jer u pravoj demokratiji politička država u stvari nije ništa drugo do naročit oblik opstanka naroda. Hegel je, doduše, dubinu pokazao u tome što je odvajanje građanskog društva od političkog osećao kao protivrečnost, ali je svojim predlogom instanci posredovanja privid jednog razrešenja pogrešno proglasio samom stvari. Spekulativna filozofija, objasnio je Marks gestom novovekovnog prosvetitelja, s instancama posre­ dovanja dijalektičke trijade opšteg, posebnog i pojedinačnog daje logici doduše političko telo, ali ne razvija sopstvenu logiku politič­ kog tela, što bi bilo primereno.82A šta bi trebalo da bude sopstvena logika političkog tela? Emanacija naročitog oblika opstanka jed­ nog naroda? Marks je tim mračnim recima verovatno imao u vidu nešto slično. Međutim, njegova kritika onda nije pogodila samo Hegelovu filozofiju državnog prava. Ona je zapravo time dovela u pitanje svako raslojeno državno pravo uopšte. Hegelov zahtev za diferenciranjem nije se, pre svega, mo­ gao jednostavno odbaciti kao voluntarizam nekog navlačenja logičkih kategorija na empirijske odnose. On je u prvom redu bio rezultat iskustava Francuske revolucije i ćorsokaka njene jakobinske faze apsolutne slobode čija je amorfnost, za Hegela, neizbežno morala da vodi u teror. U Fenomenologiji duha (Phanomenologie des Geistes) on je opisom vladavine jakobinaca kao „iskorenjivanja svih staleža u koje se celina raščlanjava“, kao „leša iščezle nezavisnosti realnog bića (Sein) ili bića u koje se veruje“, kao puke „furije iščezavanja",83 ispisao poglavlje dijalektike prosvetiteljstva koje je u Marksovoj generaciji oči­ gledno ponovo palo u zaborav. Traženje diferenciranja i po­ sredničkih instanci imalo je mnogo više veze s tim istorijskim iskustvima nego s proizvoljnom primenom filozofske ontologije na političke odnose. Čak i ako je njegovo učenje o institucijama bilo u svojim pojedinostima podložno kritici, ipak se nije moglo prevideti daje to bio Hegelov pokušaj da u kompleksnijem sve­ tu moderne iznova promisli, po njemu za svetsku istoriju zna­ čajne, impulse Francuske revolucije kako bi ih sačuvao. Međutim, za Marksovu generaciju Francuska revolucija je iz drugih razloga važila kao nedovršen događaj. Činilo se da nije rešila savremenu zagonetku udvajanja sveta u državu i društvo.

Ideje

31

On je u Krojcnahu smatrao da neograničena, neposredna demokratija Rusoovog (Rousseau) stila, kada svi pojedinačno imaju udela u zakonodavnoj vlasti, može da savlada taj problem i da kroz kretanje dijalektičkog posredovanja ukine odvajanje drža­ ve i društva. Ako bi, naime, za početak svi bez razlike delovali kao deo istog političkog tela, apstrahovanje tog tela bilo bi do te mere dovedeno do krajnosti da bi sâmo neposredno uzrokovalo ukidanje apstrahovanja.®4 Da li je ta dinamika trebalo možda da čini onu „stvarnu" logiku političkog tela koja je zahtevana protiv Hegela? Bile su to krajnje spekulativne misli jednog mla­ dog čoveka koji se upravo spremao da iskoreni filozofsku spe­ kulaciju. Malo kasnije on će svoju zamisao radikalizovati tvr­ deći da je zagonetka rešena tek kada stvarni pojedinačni čovek povrati u sebe apstraktnog građanina, i kada kao individualni čovek postane biće vrste u svom empirijskom životu, u svom individualnom radu, u svojim individualnim odnosima.85 Marksove zamisli su uvek ostajale vrlo maglovite i filozofski neodre­ đene kada je reč bila o budućnosti. Živele su, kako je to jednom formulisao Jirgen Habermas (Jiirgen Habermas), od iluzije da svi objektivirani, svi sistemski osamostaljeni društveni odnosi mogu u principu da se vrate u horizont sveta života (Lebenswelt).86 U osnovi su to bili iznenađujuće jednostavni odgovori na krajnje kompleksna pitanja. Ipak, lebdeli su u vazduhu i bili donekle povezani s novim problemima i protivrečnostima industrijskog društva u nastan­ ku. Pjer Leru (Pierre Leroux), francuski socijalista, pisao je još 1831. godine u „Revue encyclopédique": „Već četrdeset godina jedan državni oblik ide za drugim ijedan za drugim kao da pada u neku provaliju. Za to vreme, sfinga revolucije još uvek preko čela nosi svoju tajanstvenu traku s ispisanom formulom zadat­ ka koji su postavili naši očevi: sloboda, jednakost, bratstvo".87 Sloboda predvodi narod Ežena Delakroaa (Eugène Delacroix) je zapravo bila prva ikona te sfinge, „čudna mešavina Frine', prodavačice ribe i boginje slobode", kako ju je opisao Hajnrih Hajne.88 Francuski socijalisti i komunisti su se 1830-ih i 1840-* * Opijvri, čuvena starogrčka hetera iz IV veka pre nove ere čije je pravo ime bilo Mnesareta (MviprapETij) - „опа koja se priseća vrline". Ime Frina (koje znači ,,žaba“) dobila je zbog žućkaste boje svoje kože. - Prim. prev.

Rolf Hosfeld / Karl Marks

32

ih godina različitim nacrtima budućnosti mučili oko ove sfinge; Marks je sada pitanju zagonetke moderne prilazio s iste strane. Postao je komunista ubrzo nakon što se sa Dženi iz Krojcnaha preselio u pariški egzil. U francuskom glavnom gradu bilo je pravih komunista i tamo su, iako su po Hajneovim recima najpre bili mala eccle­ sia pressa , igrali značajnu ulogu. Oni su, rekao je on sredinom 1843. godine, bili jedina partija u Francuskoj koja zaslužuje be­ zrezervno poštovanje89 u jednom ranokapitalističkom društvu enrichissez-vous'*, koje inače poglavito odlikuje večni razdor iz­ među sadašnjosti zavisne od bogaćenja bez moralnog uporišta, i njegove herojske, revolucionarne prošlosti: „svađa luđaka sa aveti",90Na tom brodu luđaka komunisti su, rekao je Hajne, kao jedina snaga vođeni „demonskom nužnošću". Oni su „predestinirane sluge pomoću kojih najviša svetska volja ostvaruje svoje čudovišne odluke", a Pjer Leru, izdavač „Revue indépendance", već je preuzeo ulogu jednog od njihovih „crkvenih otaca".91 Mar­ ks je u decembru 1843. godine u Parizu lično upoznao Hajnea i ubrzo usvojio njegove hegelovske misli o predestiniranim slu­ gama, ne deleći međutim Hajneov pesimizam u pogledu kulture povezan s takvim predviđanjima. Pjer Lem je spadao u one Francuze koje su Marks i Ruge u Parizu hteli da pridobiju za svoj projekat „Godišnjaka" („Jahrbuchprojekt"), pogotovo što je Ruge u dijapazonu autora Lemove „Revue" video upravo model za novi projekat. Lemu je tada bilo oko pedeset godina i Hajne gaje opisao kao tipično „dete naroda" čija je fizionomija već nosila „tragove jednog proletera."92 Lem je * * Potlačena (progonjena) crkva - ekklesla (starogrčki екккцта, lat. ecclesia) u grčkoj antici je bila narodna skupština, skuština slobodnih građana (ili skupština vojnika), ali u periodizaciji hrišćanstva termin ecclesia pressa je tehnički termin za doba od smrti apostola Jovana pa do početka vladavine cara Konstantina Velikog kao jedinog vladara Rimskog carstva (dakle, od oko 100. pa do 324. godine nove ere), i podrazumeva period proganjanja ,,hrišćana-neznabožaca“ koje su vršile vlasti Rima: to je vreme hrišćanskih mučenika i heroja koji su se radosno odricali ovozemaljskih blagodati i sopstvenog života kako bi „nasledili kraljevstvo Božje i uzneli se u raj“. - Prim. preo. ** „Enrichissez-vous par le travail, par l’épargne et la probité" (Obogatite se radom, štedljivošću i čestitošću), izreka koja se pripisuje francuskom min­ istru Fransoau Gizou. Istorije politike često je beleže kao ciničan kredo materijalističke vladavine Luja Filipa. - Prim. prev.

Ideje

33

pak, blizak s književnicom Žorž Sand (George Sand), u stvari bio romantični proleter po sopstvenom izboru, koji je iz odvratnosti prema Mamonu posao brokera okačio o klin i razvio se u tipografa, slovoslagača, a pre svega u uticajnog novinara.93Predstavljao je ti­ pičnog francuskog engagé [aktivistu] svog vremena, za koga se po Hajneovim recima filozofija u prvom redu sastojala od pokretanja „opštih ispitivanja društvenih problema" - stoje Marksu i te kako odgovaralo. Među socijalističkim teoretičarima svog doba Leru je sigurno bio jedan od najzanimljivijih, iako je Hajne njegove utopi­ stičke nacrte ismevao kao puteve ka „sanjanoj, izmaštanoj buduć­ nosti", ili ka nekoj „još neotkrivenoj zvezdi na Mlečnom putu".94 Međutim, kao socijalni teoretičar koji je još pre Marksa klasnu suprotnost novog industrijskog društva objašnjavao ekonomskim datostima, Leru je mogao biti shvaćen apsolutno ozbiljno.95 Ipak, Leru je imao jednu duboko religioznu - ako ne i panteističku - crtu, zbog čega je odmah s velikim nepoverenjem dočekao ponude radikalno-demokratskih ateista pristiglih iz Nemačke. Iz istog razloga, Marks i Ruge nisu ništa bolje prošli ni s ljudima kao što su Alfons de Lamartin (Alphonse de La­ martine), Felisite de Lamene (Félicité de Lamennais), Lui Blan (Louis Blanc), ili Pjer-Žozef Prudon (Pierre-Joseph Proudhon). Projekat ambiciozno najavljen kao „Deutsch-Franzôsische Jahrbücher“ nije na kraju našao ni jednog jedinog francuskog saradnika, iako je Ruge u svom predgovoru potvrdio da ,*Јаћгbiicher“ imaju „kosmopolitsku misiju" u pravom smislu te reči. Svaka nacionalna mržnja prema Francuskoj nije ništa drugo do „šlepa averzija protiv političke slobode".96 U doba ponovnog ši­ renja mržnje prema Francuzima u Nemačkoj posle Rajnske kri­ ze 1840. godine, bio je to jedan evropski demokratski program vredan poštovanja. Bureau des annales, redakcija „Deutsch-Franzôsische Jahrbücher“, nalazila se u Rue Vaneau 22 u sedmom arondismanu, u parteru kuće s malom baštom. Časopis je štampan u Worms & Cie na Bulevaru Pigal, preduzeću u vlasništvu nemačke gastarbajterske i emigrantske zajednice u Parizu koja je tada brojala najmanje osamdeset hiljada ljudi. Žak Granžonk (Jacques Grandjonc) je svojim temeljitim radom u arhivima došao do značaj­ nog broja od sedamdeset četiri emigrantska časopisa koja su iz­

RolfHosfeld / Karl Marks

34

među 1830. i 1848. godine morala da izlaze u inostranstvu zbog cenzure.97 Među mnogobrojnim emigrantskim glasilima svoga doba Jahrbiicher" su, uprkos neočekivanim francuskim otkazi­ vanjima saradnje, ipak ostvarili jedan projekat zavidnog nivoa, a u Parizu je zaista moglo da se obznani i jedno pridobijanje. Reč je bila o Hajnrihu Hajneu. On je još u jesen 1842. godine izrazio mišljenje da se čovek mora složiti s Rugeovim „Hallische Jahrbiicher" i Marksovim „Rheinische Zeitung" i „loše nazvati pravim imenom, a dobro braniti bez obzira na svet“.98U prvom i jedinom broju,Jahrbiicher" on je bio zastupljen satiričnim hvalospevima bavarskom kralju Ludvigu. Jedno drugo nemačko nastojanje je zamalo moglo da bude potpuno uzaludno, iako je najzad ono karakterisalo čitav duh „Jahrbiicher". Nezavisni naučnik i filozof, Ludvig Fojerbah (Ludwig Feuerbach), bio je zastupljen sa samo jednom stranom. To zapravo uopšte i nije bio prilog već samo kopija pisma koje je Fojerbah napisao Rugeu još u junu 1843. godine, a u kome je izrazio mišljenje d aje zabrana njegovih „Deutsche Jahrbiicher" jednako sudbonosna za slobodu Nemačke kao propast Poljske.99 Međutim, on lično više voli da ga u to vreme puste da „tiho radi“ za pisaćim stolom svoga zamka u Brukbergu.100 Marks je bio taj koji se svojim oštrim perom u Jahrbiicher" pobrinuo da on ne bude pušten da tiho radi. Fojerbah je bio pravo otkrovenje za Marksa tokom njegovih studentskih meseci onog leta u Krojcnahu. Upravo ,,entuzijastički“ je, kako je kasnije pisao Engels, upio u sebe Fojerbahovu kritiku upućenu Hegelu.101 On ga je naučio da okrene Hegela, dakle da filozofsku spekulaciju koja „dubi na glavi“ postavi, kako je rekao, „na noge"102, onako kako je to pokušao prvi put u Krojcnahu, kroz kritiku Hegelovog državnog prava. U leto 1843. godine u Cirihu i Vinterturu su se pojavili Rugeovi Neobjavljeni prilozi najnovijoj nemačkoj filozofiji i pu­ blicistici (Anekdota zur neuesten deutschen Philosophie und Publizistik) s Fojerbahovim delom Privremene teze za reformu filozofije (Vorldufige Thesen zur Reform der Philosophie), u ko­ jima je stajalo da spekulativnu filozofiju treba samo „okrenuti" da bi se shvatila neskrivena istina. „Mišljenje je iz bića“ (Sein), rekao je Fojerbah, „ali biće nije iz mišljenja".103 Biće određuje

Ideje

35

svest, formulisaće kasnije Marks. Možda je to saznanje izgleda­ lo novo jednoj generaciji koja je bila začarana Hegelovim speku­ lacijama, ali ono svakako nije bilo toliko novo onome ko je, na primer, jednom bacio pogled u delo Ogled o ljudskom razumu (An Essay Conceming Human Understanding) Džona Loka (John Locke), ili u delà njegovih učenika. Lok je 1690. godine raščišćavao s Aristotelovom spekulacijom s kojom se u Oksfordu tada postupalo kao s kodifikovanom svetinjom. Trebalo je da se filozofija ubuduće oslanja samo na činjenice. Džon Lok je bio pravi utemeljitelj novovekovnog mišljenja, ali njegove pretenzije su bile daleko skromnije u poređenju s euforijom koja se oko Fojerbaha sad dizala u Krojcnahu i Pa­ rizu. Mišljenje i sav društveni život nastaje iz opažaja (Wahrnehmung), iz bića (Sein), učio je Lok, i tom jednostavnom mi­ šlju on je jednim udarcem otvorio sva vrata nepristrasnoj nauci. Sva istorijska nauka koja je smatrala da se razvija u njegovoj tradiciji empirijskog mišljenja bila je stoga uvek i neka vrsta istorijskog materijalizma. Lok je svakako bio svestan da su sa­ znanju, upravo zbog usmerenosti ka istraživanju činjenica, uvek postavljene određene granice. „Naše poslanje na ovom svetu", rekao je, „nije to da sve znamo".104Međutim, Fojerbahov prekid s Hegelovom spekulacijom nije u prvom redu ciljao na svet či­ njenica. Fojerbah je hteo da razotkrije jednu tajnu. „Tajna teologije je antropologija", objavio je u Privremenim tezama, „ali tajna spekulativne filozofije je teologija".105 Fojerbahova kritika religije nije u pitanje dovodila samo Boga kao apsolutni subjekt, nego s njim i apsolutnu ideju spekulativne filozofije. Bog i apsolutna ideja spekulativne filozofije su za nje­ ga bili iluzorna udvostručavanja čoveka lišenog svojih prirodnih temelja, čoveka čija se svest o pripadnosti vrsti (Gattungsbewusstsein) zbog toga obrazovala u ideološkim otuđenjima, umesto u svojoj prirodnoj stvarnosti. Bog ili ideja nisu bili ništa drugo do kao u ogledalu obrnute predstave potpunog, „stvarnog" čo­ veka. To je delovalo kao prosvetljenje. Dos Wirkliche [stvarno] je od tada za Marksa postala gotovo magična reč. „Poštovani gospodine!", pisao je Marks Fojerbahu u Brukenburg 11. septembra 1844. godine iz Rue Vaneau, „drago mi je što mogu da vas uverim u moje izvanredno visoko poštovanje i -

Rolf Hosfeld / Karl Marks

36

dozvolite da upotrebim tu reč - ljubav, koje gajim prema Vama“. Njegovi prilozi, više u obliku teza u poslednje vreme, uprkos svom ograničenom formatu, imaju svakako veću težinu od celokupne savremene nemačke književnosti uzete zajedno, pisao je. Fojerbah je, naime, u svojim delima najzad filozofski utemeljio socijalizam. I dalje: „Jedinstvo ljudi s ljudima koje je zasnovano na stvarnoj različitosti ljudi, pojam ljudske vrste spušten s neba apstrakcije na stvarnu zemlju, šta je drugo nego pojam društva?“ 106 Iza tih reče­ nica krio se jedan jedini program, a on je sadržavao daleko više od najave neke buduće sociologije. Marks je rekao da se u pojmu društva nalazi ključ za razumevanje čitave zagonetke istorije. Još je Hegel na izvestan način zaključivao u sociološkom duhu i uz to je neprekidno, potpuno svestan značaja onoga što je Džon Lok postigao, zagovarao empirijsko istraživanje. On je, naime, samo smatrao da se činjenice moraju sistematski pore­ dati i da im se mora dodeliti primereno mesto u svetskoj istoriji duha i istoriji njegovog bivstvovanja. Međutim, dalji prodor empirijskog istraživanja u Hegelov sistem doveo je do erozije njegove metafizike. Eduard Gans je bio primer toga. On je na osnovu intenzivnog bavljenja istorijom prava došao do zaključ­ ka da je ideja prava od početka bila neznatno prisutna baš kao i njeno ostvarenje u istoriji, i da ona, štaviše, „paralelno teče s istorijom".107 To je već bila daleko više sekularna istorija duha, nego Hegelova metafizika. Drugi primer je bio David Fridrih Štraus (David Friedrich Straufi). Treba, recimo, pomenuti i Lorenca fon Štajna (Lorenz von Stein) koga je Mozes Hes (Moses Hess) okarakterisao kao „hegelijanca centra".108 On je svojim delom Socijalizam i komunizam današnje Francuske (Sodalismus und Communismus des heutigen Frankreichs) iz 1842. godine bio prvi koji je nemačkoj publici ne samo skrenuo pažnju na nova politička strujanja susedne zemlje, već je istovremeno izričito ukazao i na ozbiljne socijalne probleme i nepremostive klasne suprotnosti novog kapitalističkog industrijskog društva koje se u Evropi razvijalo, a sve to je Nemačkoj uveliko tek pred­ stojalo. Štajn je smatrao da „uređenje društva određuje ustav države", a da to uređenje u suštini jeste „sistem proizvodnje".109 Njegovo delo je, po recima Herberta Markuzea (Herbert Mar­ cuse), predstavljalo prvu nemačku sociologiju.110 Međutim, ono

Ideje

37

što je Hes prebacivao Štajnu bilo je to što je mogućim smatrao „posredovanje suprotnosti u stanju suprotstavljenosti." Drugim recima, što je svojim drastičnim opisom izrabljivanja i osiroma­ šenja, i proleterskih reakcija na to - reakcija koje su se mogle viđeti u Francuskoj - pledirao za odlučnu preventivnu državnu socijalnu politiku, umesto za socijalizam. Štajn je bio, rekao je Hes, ništa drugo do hladan „politički racionalista".'11 A upravo to Marks nije bio. Za njega je istorija imala jedan nedvosmislen cilj, a time i jednu inherentnu istinu, a to je bilo praktično ukidanje otuđenja čoveka koje je za njega neizbežno proizlazilo iz premisa Fojerbahove dijalektičke kritike ideologi­ je. Kod Marksa je do preokreta došlo iz filozofskog, a ne iz em­ pirijskog istraživanja, a kad je govorio o stvarnosti uvek je u pr­ vom redu, umesto čovekovog iluzornog sveta, u vidu imao ono zemaljsko a manje svet činjenica i brojki. To što je time posle Fojerbaha bio usmeren ka empirijskom istraživanju zemaljskog sveta ima svoju logiku, i ćelo njegovo obimno delo jeste dokaz s kakvom se predanošću posvetio tom zadatku. Međutim, pitanje je da li je empirizam kod Marksa ikada suštinski uopšte igrao drukčiju ulogu nego kod Hegela, ili je više opravdavao neku vr­ stu novog materijalističkog panteizma istorije. Bila je to, dakle, materijalistička teleologija u kontekstu koje je sada povezivao svoja francuska iskustva. „Morali biste da pri­ sustvujete nekom skupu francuskih ouvriers“ [radnika], pisao je Fojerbahu u njegovoj kući na selu, „da biste mogli da verujete u devičansku svežinu, u plemićko dostojanstvo koje izbija iz tih radom istrošenih ljudi. Engleski proleter pravi džinovske kora­ ke, ali mu nedostaje kulturni karakter Francuza. Međutim, ne smem da zaboravim da istaknem teorijske zasluge nemačkih za­ natlija u Švajcarskoj, Londonu i Parizu." Među tim varvarima našeg civilizovanog društva, obaveštavao je generatora svojih ideja, priprema se svakako izrazito praktičan temelj za čovekovu emancipaciju ,112 ono što je Fojerbah nazvao srcem filozofije, „izvorom patnji, konačnosti, potrebe, senzualizma".113 Fojerbah je sigurno razumeo aluziju na kasnoantičko translatio im perii, * * Translatio imperii (lat. prenos carstva, prenos vladavine) - politička teorija koja potiče iz srednjeg veka i s početka novog veka, prema kojoj svetska carstva linearno smenjuju jedno drugo. - Prim. prev.

RolfHosfeld / Karl Marks

38

ali teško da je stvari video kao Marks. Radije se, kao nekada Boetije* na dvoru gotskog kralja Teodoriha, za utehu preventiv­ no hvatao filozofije. Nove vrste, novi duhovi, pisao je Fojerbah mesec dana kasnije mladom obožavaocu, nastaće „kao nekad iz sirovih germanskih plemena" ali će tužan, iako nenameravan, rezultat komunizma biti jedino u tome da „ono stoje na samom vrhu obrne nadole, a ono što je na dnu - nagore."114 Marksovi članci u „Deutsch-Franzosische Jahrbilcher“ bili su potpuno prožeti entuzijastičkim duhom njegove nove ideje inspirisane Fojerbahom. Naveštavali su pravi kopernikanski obrt istorijskog i političkog viđenja sveta. „Religija je samo ilu­ zorno sunce koje se kreće oko čoveka, dok god se on ne kreće sam oko sebe" kaže se tu: „Dakle, pošto je onostranost istine nestala, zadatak istorije je da izgradi istinu ovostranosti. Bu­ dući d a je sveti lik ljudskog samootuđenja raskrinkan, zadatak jilozofije koja je u službi istorije jeste ponajpre u tome da samootuđenje raskrinka u njegovom ne-svetom liku. Kritika neba se time preobražava u kritiku Zemlje, kritika religije u kritiku prava, kritika teologije u kritiku politike“.ns To je 1844. godi­ ne bio ambiciozan program njegove vlastite vizije istorijskog materijalizma. Hteo je da metodom imanentne kritike sveta iz principa sveta razvije nove principe ,116 i da okamenjene odnose prisili na ples tako što će im se pevati njihova melodija.117 Godinu dana kasnije bilo je gotovo novo učenje. Prepustimo samom Marksu reč u nekoliko dužih odlomaka. „Pretpostavke kojima mi počinjemo nisu niti proizvoljne, niti dogme, to su stvarne pretpostavke od kojih se može apstrahovati jedino u mašti", kaže se u jednom rukopisu o nemačkoj ideologiji, napi­ sanom zajedno s Fridrihom Engelsom 1845/46. godine: „То su stvarne individue, njihova delatnost i njihovi materijalni uslovi života, kako zatečeni tako i stvoreni njihovom sopstvenom delatnošću. Ove pretpostavke se dakle daju konstatovati čisto em­ pirijskim putem."***I dalje: „Tako, činjenica je ova: izvesne odre­ đene individue, koje su proizvodno delatne na izvestan odre* Anicius Manlius Severinus Boethius (oko 480/485-524/526) - kasnoantički rimski naučnik, političar, filozof-novoplatonista i teolog. - Prim. prev. ** Karl Marks/Fridrih Engels, Nemacka ideologija, I knjiga, (preveo dr Dušan Nedeljković), Beograd: Kultura, 1964, str. 156 - Prim. prev.

39

Ideje

đeni način, ulaze u ove određene društvene i političke odnose. Empirijsko promatranje mora u svakom pojedinačnom slučaju pokazati empirijski i bez ikakve mistifikacije i spekulacije uza­ jamnu povezanost društvene i političke strukture s proizvod­ njom. Društvena struktura i država neprekidno izviru iz proce­ sa življenja izvesnih određenih individua; ali ovih individua, ne takvih kakve one mogu u svojoj ili tuđoj predstavi izgledati, već onakvih kakve one stvarno jesu, to jest kako one deluju, materi­ jalno proizvode, dakle, kako su one delatne pod izvesnim odre­ đenim materijalnim i od njihove volje nezavisnim granicama, pretpostavkama uslovima." * U nastavku: „Ljudi su proizvođači svojih predstava, svojih ideja itd., ali stvarni, delatni ljudi, ta­ kvi kakvi su, uslovljeni su izvesnim određenim razvitkom svo­ jih proizvodnih snaga i njima odgovarajućim opštenjem sve do njegovih najobuhvatnijih formacija. Svest ne može nikada biti ništa drugo do svesno biće, a biće ljudi jeste njihov stvarni život­ ni proces". Tako sveobuhvatno, tako trezveno. Tako britanski, moglo bi se gotovo reći, ako ozbiljno shvatimo Marksov novi jezik empirijske nauke. Međutim, njegov problem je, kao što je pomenuto, bilo ne­ što drugo. Hteo je da dokaže daje dotadašnja istorija dubila na glavi i da su ljudima vladali proizvodi njihove vlastite delatnosti i da ta protivrečnost zahteva rešenje u tekućoj epohi. „Ovo okrutnjavanje društvene delatnosti", kaže se nekoliko stranica dalje, „ovo konsolidovanje našeg sopstvenog proizvoda u stvar­ nu silu iznad nas, koja je umakla našoj kontroli, isprečila se na putu naših očekivanja, svodila naša računanja na ništa, jedan je od glavnih momenata u dosadanjem istorijskom razvitku, i baš iz ove protivurečnosti posebnog i opšteg interesa, opšti in­ teres uzima na sebe, u vidu države, izvestan samostalan oblik, odvojen od stvarnih pojedinačnih i zajedničkih interesa, i time se javlja kao iluzorna društvenost, ali uvek na realnoj osnovi, koja postoji u svakom porodičnom ili plemenskom konglome­ ratu vezâ po mesu i krvi, jeziku, podeli rada u širim razmerima i drugim interesima - i naročito, kako ćemo to kasnije razviti, na osnovu podelom rada već uslovljenih klasa, koje se u svakoj takvoj ljudskoj skupini izdvajaju i od kojih jedna gospodari svi­ * Ibid, str. 21. -

Prim. prev.

RolfHosfeld / Karl Marks

40

ma ostalima. Iz ovoga sledi da sve borbe u državi, borba između demokratije, aristokratije i monarhije, borba za izborno pravo itd., itd., nisu ništa drugo do iluzorne forme u kojima se vode stvarne uzajamne borbe između različitih klasa".118** Jedna važna dopuna potiče iz 1859. godine. „Stoga čovečanstvo postavlja sebi uvek samo one zadatke koje može da resi", napisao je u predgovoru za Kritiku političke ekonomije (Kritik der Politischen Ôkonomie), „jer kad tačnije posmatramo, uvek ćemo naći da se sâm zadatak rađa samo onde gde materijalni uslovi za njegovo rešenje već postoje ili se bar nalaze u proce­ su svoga nastajanja. U opštim linijama mogu se azijski, antički, feudalni i savremeni buržoaski način proizvodnje označiti kao progresivne epohe ekonomske društvene formacije. Buržoaski odnosi proizvodnje su poslednji antagonistički oblik društve­ nog procesa proizvodnje..." Tom formacijom se, kaže Marks, završava predistorija ljudskog društva119" i društvene evolucije prestaju da budu političke revolucije .120 Dakle, istorija je ljudi­ ma ne samo postavljala zadatke već im je na misteriozan način predočavala i rešenja. Naime, da na mesto vladavine odnosa i slučajnosti nad pojedincima, stave vladavinu pojedinaca nad slučajnošću i odnosima .121 Time bi se, uostalom, razrešile sve izvitoperenosti i otuđenja, a s njima i udvostručavanja sveta u državi i društvu. Komunizam će, kao radikalna demokratija vra­ ćena u život vrste društvenog čoveka, napraviti savez u kome više neće moći da bude prave političke sile .122 Marks je time na umu imao Čovekovo potpuno obnavljanje i prisvajanje sada transparentnog sveta koje bi državu, kao iluzorno i gospodareće udvostručavanje društva, učinilo suvišnom. Pomenute hipoteze bile su najvažnije za Marksov istorijski materijalizam. U suštini, posredi je bila čista filozofija istorije i sekularna priča o neposredno predstojećem izbavljenju, u kojoj su takozvane progresivne epohe bile veoma bliske Hegelovim stadijumima razvoja uma na njegovom putu od Azije do Srednje Evrope. Sada je, pak, Hegelov „napredak u svesti o slobodi" raz­ matran materijalistički kao ciljno izdvajanje Čoveka od Priro* Ibid., str. 31 .-P r im .p r e v . ** Karl Marks, Prilog kritici političke ekonomije (preveo Moša Pijade), Uvod, Beograd/Zagreb: Kultura 1964, str. 3f. - Prim. prev.

Ideje

41

de. Već kod Hegela je moglo da se pročita d aje taj razvojni put čovečanstva bio popločan otupljivanjem i otuđenjem. Teorija otuđenja je, sama po sebi, bila apsolutno važno otkriće utoliko što je doprinela razumevanju struktura vladavine i moći, svoj­ stvenih svakom sistematskom osamostaljivanju. Međutim, nije morala nužno da završi u eshatologiji. Marks je ipak verovao da je svojim nacrtom razumeo i ujedno misaono prevazišao za­ gonetno, kako fascinirajuće tako i zastrašujuće, moderno indu­ strijsko doba u kom se Evropa tih godina, iznenada naglavačke bačena, našla kao u nekoj magičnoj vremenskoj mašini.

Predestinacija Savremeni sistem zarade i trgovine, svojine i izrabljivanja ljudi, pisao je Marks u maju 1843. godine Rugeu, neizbežno vodi do sloma unutar društva koji sâm sistem ne može da izleči, je r on uopšte ne leci i ne stvara već samo egzistira i uživa. Za re­ voluciju koja nam predstoji,123 i koju je on i u Nemačkoj uskoro očekivao, Marks je sada tragao za onim opštim staležom za koji je Opat Sijes (Abbé Sieyès) na početku herojskih pariških dana 1789. godine jednom rekao da je ništa, a morao bi da bude sve. To je bila njegova treća ideja. „Samo u ime opštih prava društva može neka posebna klasa da zahteva opštu vlast za sebe", pisao je početkom 1844. godine aludirajući na Francusku revoluciju. Da bi jedan stalež bio par excellence stalež oslobađanja, neki drugi stalež mora recipročno da bude očigledno stalež podjar­ mljivanja". Međutim, ako je suprotnost između plemstva i bur­ žoazije 1789. godine još i omogućavala to dramatično zaoštrava­ nje, to se više ne može očekivati u epskom metežu postrevolucionarnog sveta, a posebno ne uz filistarsku osrednjost nemačke buržoazije. Za revolucionarnu situaciju danas bi, za razliku od 1789. godine, bila potrebna klasa s radikalnim ulančavanjem, koja kroz svoju univerzalnu patnju zadobija univerzalni karak­ ter, koja je potpuni gubitak čoveka i koja se može emancipovati još samo potpunom regeneracijom čoveka, koja dakle nije ništa a morala bi da bude sve. To rastvaranje društva kao posebnog

RolfHosfeld / K a r l Marks

42

staleža, kaže Marks, jeste moderni proletarijat koji više ne može da nosi neki istorijski već jo š samo čovečanski naziv .124 Njegova prognoza odnosila se na dolazeću revoluciju u Nemačkoj gde je u to vreme beda bila, doduše, masovna ali jedva da je bilo stvarnog modernog proletarijata. Sredinom četrde­ setih godina je u oblasti carinske unije, bez rudarstva i meta­ lurgije i bez tekstilnog zanata koji je upražnjavan uglavnom u domaćoj radinosti, u 13600 fabrika bilo zaposleno ne više od 170000 radnika.125 Siromaštvo je ipak predstavljalo široko ra­ sprostranjen problem; za industrijalce poput Fridriha Harkorta (Friedrich Harkort) ono je 1844. godine bilo indicija daje „pravi put promašen", a za Gustava Mefisena (Gustav Mevissen) ono je bilo „vesnik istorijske krize" koja je, bez blagovremenih reformi, morala da dovede do revolucije.126 Međutim, Marks je u princi­ pu mislio antinomično, možda i zbog toga što je, tokom četrde­ setih godina, upravo njegova generacija posebno traumatično osetila taj prelaz iz jednog predindustrijskog sveta u industrij­ sko društvo koje je osciliralo između napretka i bede. Uostalom, njegova konstrukcija proletarijata kao opšteg sta­ leža nije bila izvedena mnogo ubedljivije od, recimo, Hegelovog izvođenja monarhističkog principa iz Prirode. Hegel je naime re­ kao da nešto „svojevoljno nepokretno" može da se nađe samo u Prirodi a ne u interesnom svetu građanskog društva punom kon­ flikata, i stoga je nužno da poslednje Sopstvo (Selbst) državne vo­ lje bude određeno „na neposredno prirodan način", „prirodnim rođenjem" monarha.127Marks je smatrao da društvena egzisten­ cija proletarijata isto tako prirodno, ako baš hoćemo, zaobilazi interesni svet građanskog društva, što je sjajno formulisao u delu Sveta porodica, nešto kasnijem obračunu sa starim mladohegelijanskim prijateljima. „Nije reč o tome", kaže se u knjizi, ,,šta ovaj ili onaj proleter ili ceo proletarijat zamišlja privremeno kao svoj cilj. Suština je u tome šta je on i šta će shodno tom biću istorijski biti prisiljen da čini. Njegov cilj i njegovo istorijsko delovanje je očigledno neopozivo zacrtano u njegovoj ličnoj životnoj situaciji, kao i u celoj organizaciji današnjeg buržoaskog društva".128 Bila je to ta antiteza koja je terala na novu sintezu, a koja će ga celog života zaokupljati i kao filozofski utemeljen cilj unapred odrediti ne samo svaku naučnu znatiželju već i njene rezultate.

Ideje

43

Deset godina stariji Ruge je osećao d aje sve to malo preten­ ciozno i epigramski, suviše veštački „bezoblično i preuobličeno“. Njemu su se Marksove teze, uprkos njegovom nespornom kritičkom talentu, činile ponekad kao visoki uzleti „dijalektike izvitoperene u oholost".129 Na neslaganja nije trebalo dugo če­ kati, što i nije čudno. Projekat ,Jahrbûcher" se nije razvijao kako je očekivano. Krajem februara 1844. godine izašao je prvi dvobroj, ali pruska policija je oduzela više stotina primeraka prilikom pokušaja da se prokrijumčare preko granice. Francu­ zi su pokazali malo zanimanja za dvonacionalno najavljivan ali naposletku isključivo nemački časopis. U Berlinu su protiv Marksa, Hajnea i Rugea izdati nalozi za hapšenje. Međutim, Rugeu je sve više smetala Marksova iznenadna ko­ munistička euforija i njegova bliskost s onim grupacijama koje „sve ljude hoće da oslobode tako što će ih sve učiniti zanatlijama".130 On ih je prepoznavao, na primer, u liku učitelja Germana Mojrera (German Mâurer), vodećeg člana komunističkog Saveza praved­ nih koji je živeo u Rue Vaneau 43, i lekara Hermana Everbeka (Hermann Ewerbeck) - sledbenika komunističkih utopija Etjena Kabea (Etienne Cabet). Marksu je prebacivao aktivno druženje s tim .jednim i po šegrtom" i istovremeno njegov „razvrat", njegov boemski raspusan život i sklonost elegantnim salonima liberalne ruske aristokratije. U to je ubrajao i prijateljstvo s Georgom Hervegom koji se upravo bio oženio jednom imućnom bankarskom ćerkom i za koga se govorilo da se već ubrzo potom spetljao s groficom D’Agu (đ’Agoult), bivšom ljubavnicom Franca Lista (Franz Liszt). Ruge je smatrao da čovek naprosto mora da zna šta čini kada se ženi, a Marks je malo arogantno i s indignacijom ocenio daje Herveg genije, a da su Rugeova mišljenja o braku prilično filistarska. „Od tada se", kaže Ruge krajem maja 1844. godine, „više nismo videli." Marks je od oholosti i jeda pomahnitao.131 Ruge je, s druge strane, za Marksa ubuduće bio samo još jedan Prus. Po njemu, to se videlo pre svega u vezi s Rugeovom suzdr­ žanom procenom šleskog ustanka tkača 1844. godine. Konkuren­ tnost jeftinih proizvoda mehaničke tekstilne industrije u Engleskoj dovela je do brzog pada nadnice šleskim tkačima u Petersvaldauu i Bilauu, koji su još radili u domaćoj radinosti, tako da mnogi usko­ ro više nisu mogli da prehrane svoje porodice. Njih tri hiljade je

RolfHosfeld / Karl Marks

44

4. juna formiralo protestnu povorku, a kad je lokalni poslodavac njihove zahteve za povećanjem plate podrugljivo odbio, jurnuli su na njegovu kuću, pocepali knjigovodstveni materijal i menice i po­ razbijali mašine. U Rugeovim očima taj ustanak je imao isključivo lokalni značaj, bez političkih posledica vrednih pomena. Ipak, u Berlinu je pobuna shvaćena kao napad na temelje države i 6. juna je ugušena uz pomoć vojske. Četiri topa i mo­ bilna konjica došli su radi intervencije i na strani tkača bilo je jedanaestero mrtvih - među njima i žene i deca. Skoro sto tkača je uhapšeno i izručeno višem pokrajinskom sudu u Breslauu. „Nema više samilosti, nema prisebnosti", zabeležio je Karl Au­ gust Farnhagen fon Enze (August Varnhagen von Ense) 16. juna u svoj dnevnik: „Ali sud Gospoda neće izostati. Čekajte samo, doći će drugi dani!“.132 Zbog te preterane reakcije, pomešane s moralnim cinizmom i ravnodušnošću prema bedi, ustanak je dobio nacionalni značaj. Dok su do tada liberali, potekli iz građanskih slojeva, bili zapravo snaga koje se moralo bojati kao opozicije, sada je kroz društvene pobune osiromašenih slojeva očigledno stvoren nov protivnik, možda daleko opasniji po ure­ đenje hrišćanske države. A Hajne je pevao: „I čunak leti, puca razboj taj, Mi tkamo vredno noć i dan Stara Nemačko, pokrov tkamo ti mi, U njega tkamo kletve tri, Mi tkamo, mi tkamo!"133 Na ovakvo mišljenje verovatno ga je naveo Marks. „Šleski ustanak", pisao je on 10. avgusta u pariškom dvonedeljniku „Vorvvartz", „počinje upravo onim čime se francuski i engleski ustanci završavaju: svešću o suštini proletarijata. Sama akcija nosi taj uzvišeni karakter. Razbijaju se ne samo mašine, ti rivali radnika, nego i trgovčeve knjige, ti dokumenti o vlasništvu; i dok su se svi drugi pokreti najpre okretali samo protiv indu­ strijskog gospodara, vidljivog neprijatelja, ovaj pokret se okre­ će istovremeno i protiv bankara, skrivenog neprijatelja". Slika koju je on ovde skicirao bila je kolosalna, sasvim različita od Rugeove minijature. Nisu nedostajale ni eshatološke slike. Dži-

Ideje

45

novske dečje cipele nemačkog proletarijata u kojima je on hteo da vidi šleske tkače imale su na sebi nešto od mitskog arhetipa puer senex, odraslog dečaka kojim je Vergilije jednom navestio zlatni vek', dečaka koji se pojavio i u jaslama Vitlejema. Indu­ strijski ustanak, smatrao je Marks, ma koliko bio parcijalan, u principu ima u sebi univerzalnu dušu. Stoga se samo socijalna revolucija nalazi na stanovištu celovitog; time je, još sasvim u Fojerbahovom duhu, mislio na stanovište čoveka za razliku od pukog državljanina. On kaže daje, s pariške udaljenosti, upravo to video u događajima u Petersvaldauu i Bilauu. Taj ustanak je zapravo bio predindustrijski oblik društve­ ne pobune s izrazito arhaičnim obeležjima. On nikako nije bio usmeren protiv samog sistema izrabljivanja, već protiv pojedinih fabrikanata koji su svojim izuzetno ciničnim ponašanjem izazvali gnev tkača. Drugi su bili pošteđeni. Ispred kuće fabrikanta Felmana (Fellmann) radnici su čak dopustili da ih namire jednokrat­ nom isplatom od po pet srebrnjaka svakom pa su se potom po­ vukli. Ruge je stvari video mnogo realnije od Marksa. Međutim, Marks je bio u začuđujućem - doduše s obrnutim predznakom - ,,sazvučju“ sa histerijom koja je izbila u vladajućim krugovima Berlina i drugde. Naime, ono što je kod njih izazvalo panične strahove, kod njega je dovelo do euforije anticipirane istorijske sinteze. Kao što je Francuska revolucija bila klasičan period poli­ tičkog razuma, tvrdio je on, sa Šleskim ustankom je prva vidljiva znamenja posejalo doba revolucionarnog uma. Ni jedan jedini od francuskih i engleskih radničkih ustanaka, rekao je sasvim oz­ biljno, nije imao tako osvešćen i teorijski karakter kao ustanak Šleskih tkača.134 Ovo njegovo gledište je, izuzimajući potpuno neprimereno viđenje događaja, vrlo informativno za njegov način mišljenja jer sadrži jednu čudnu, nesvesno panteističku odliku. Marks time nije hteo da kaže da su tkači bili teoretičari. Naprotiv, rekao je da je u samim njihovim akcijama, u stvarnom pokretu onako kako ga je on interpretirao, delovao prikriven revolucio­ narni um. U polemičkoj raspravi s francuskim socijalistom Pje-* * U četvrtoj od deset Izabranih pesama - Ekloga (Eclogae) proslavlja se očekivano rođenje nekog božanskog deteta s kojim treba da otpočne novi zlatni vek: ova je pesma čuvena po tome što je u Srednjem veku interpretirana kao mesijansko otkrovenje, zbog čega je Vergilije smatran svojevrsnim mistikom i čarobnjakom. Prim.prev.

Rolf Hosfeld / Karl Marks

46

rom-Žozefom Prudonom (Pierre-Joseph Proudhon) on će nešto docnije ustvrditi daje kao teoretičar dužan samo sebi da podnese izveštaj o onome što se pred njegovim očima u stvarnosti odigra­ valo i da sebe učini organom tog dešavanja.135

Fenom enologija komunizma U poređenju s tim, komunizam s kojim se sreo u Parizu za Marksa nije bio ništa drugo do nepotpuna dogmatska apstrak­ cija. Taj komunizam je i sam samo „jedna izdvojena pojava humanističkog principa, inficirana svojom suprotnošću, a to je privatnost", pisao je u „Deutsch-Franzosische Jahrbiicher“. Nisu zato slučajno pored komunizma nastala druga socijali­ stička učenja „jer on sam predstavlja samo jedno posebno, jed­ nostrano ostvarenje socijalističkog principa". Marks je time u prvom redu mislio na koncepte Šarla Furijea (Charles Fourier) i Kloda-Anrija de Sen-Simona (Claude-Henri de Saint-Simon) koji su se socijalnim problemima sadašnjosti posvetili iz različi­ te perspektive i s drugačijom imaginacijom u odnosu na filozo­ fe istorije i sociologe. On se u Parizu vrlo intenzivno bavio tim školama, a i komunističkim grupacijama čije jednostranosti je po njemu trebalo poništiti u višoj sintezi, po uzoru na Hegelove fenomenološke stupnjeve svesti koja je samoj sebi nejasna .136 „Ukidanje samootuđenja pravi isti put kao samootuđenje", piše sasvim hegelijanski u svojim tek posthumno objavljenim Pariškim rukopisima (Pariser Manuskripte) i pominje Prudona koji je svojinu javno osuđivao kao krađu, zatim Furijea koji je nivelisan, parcelisan i zato neslobodan rad smatrao izvorom otuđene egzistencije, kao i Sen-Simona koji je prvi razmatrao industrijski rad kao takav i iz toga izveo zahteve za poboljšanje položaja radnika. Komunističke škole su najzad, iako samo ne­ potpuno, stigle do stupnja pozitivno shvaćene privatne svojine. Prvo pozitivno ukidanje privatne svojine, sirovi komunizam, kaže se dalje na dobar hegelijanski način, tako je samo jedna pojavna form a podlosti privatne svojine, savršenstvo zavisti i apstraktna negacija čitavog sveta obrazovanja i civilizacije.

Ideje

47

Neke pojavne forme sirovog komunizma još su političke priro­ de, demokratske ili despotske, druge, opet, žele da ukinu drža­ vu, ne baveći se dalje suštinom privatne svojine, dakle: otuđe­ njem čoveka. U obe forme, kaže Marks, komunizam već zahteva pravo reintegracije ili povratka čoveka sebi. Međutim, pošto nije shvatio suštinu privatne svojine, komunizam je u svojim egalitarističkim idejama podele još sasvim opterećen i inficiran njom. On je, doduše, shvatio njen koncept ali jo š ne i njenu su­ štinu, rekao je na kraju.137 Pariški komunizam četrdesetih godina bio je dete Francu­ ske revolucije. Njime je u duhovnom smislu dugo vladala figura njegovog oca, Filipa Buonarotija (Filippo Buonarroti), potomka italijanskog slikara Mikelanđela (Michelangelo) i bivšeg člana pariškog kluba jakobinaca, preminulog 1837. godine, koji se povremeno kretao u najužem krugu Robespjera (Robespierre). Buonaroti je 1795. godine upoznao ,,Grakusa“ Babefa („Gracchus“ Babeuf) koji je, nakon pokušaja da sirotinju iz predgrađa povede u ustanak pod parolom „hleb i ustav iz 1793!“, ležao u zatvoru Collège du Plessis iz koga je kao republikanac ipak pu­ šten posle jedne rojalističke pobune. Kada ga je 1796. godine Napoléon definitivno oterao u ilegalu, formirao je tajnu, strogo centralistički vođenu komunističku Organizaciju zavere jedna­ kih, čiji istorijat je Buonaroti ponovo popularizovao tridesetih godina knjigom Zavera za jednakost zove se Babef (Conspira­ tion pour l’E galité dite de Babeujj, izdatom 1828. godine. Ba­ bef i Buonaroti su predstavljali onaj, kako g a je Marks nazvao, „sirovi" komunizam u njegovoj despotskoj verziji. Posebno je Buonaroti, najčistiji rusoista, smatrao da put u kolektivnu sreću u jednom moralno korumpiranom društvu neizbežno mora da bude nasilno nametnut nepopustljivom vaspitnom diktaturom (Erziehungsdiktatur). Bila je to, kazao je Marks, prva ideja o novom svetskom poretku proizašla iz Francuske revolucije.138 Maksimilijan Robespjer (Maximilien Robespierre) je bio veliki Buonarotijev heroj i Buonaroti je stvorio mit, uvrežen od tride­ setih godina u svetu, o tome kako bi mere jakobinskog Odbora za socijalnu brigu - prva narodna republika u istoriji i model za svaku buduću pobunu - na kraju dovele do jednakog druš­ tva da nisu nasilno bile prekinute hapšenjem i pogubljenjem

RolfHosfeld / Karl Marks

48

Robespjera. Bounarotijevom programu priključila se pomena vredna struja novih sledbenika Babefa, a kao najvažnije vodeće figure u njoj bili su Robespjerovpoštovalac, Alber Laponrej (Al­ bert Laponneraye), u Marksovim očima najveći naučnik među francuskim komunistima, Teodor Dezami (Théodore Dézamy) i zaverenik Luj-Ogist Blanki (Louis-Auguste Blanqui) koji će na izvestan način postati legitimni naslednik Grakusa Babefa, i kome je Marks uvek pristupao s ambivalentnim odnosom ljuba­ vi i mržnje. Ovi novi „babefovci" su bili pristalice klasne borbe i za cilj su imali, kaže Laponrej, nasilno „istrebljenje izrabljivanja koje ljudi među sobom vrše".139 Demokratičniju varijantu, o kojoj je govorio Marks, pred­ stavljao je Etjen Kabe. On je bio daleko najuticajniji komunista svog vremena s oko dvesta hiljada pristalica, između ostalog i zahvaljujući naširoko dostupnom časopisu „Populaire" i njego­ vom Putu u Ikariju (Voyage en Icarie), književnom putopisu u kome je opisao jedno komunističko društvo. Knjiga je imala pet izdanja. U Ikariji je vladala zajednička svojina a centralna planska komisija starala se o proizvodnji i raspodeli prema po­ trebama. Politička strukturisanost njegove utopističke države budućnosti sledila je model direktne demokratije. Kao realnu budućnost Francuske Kabe je zamišljao put demokratske re­ publike koja bi, bez prevrata i nasilne eksproprijacije, demo­ kratskim putem uvela komunizam tokom jednog prelaznog perioda od pedeset godina.140 Sredinom četrdesetih godina, u vreme kada je Marks živeo u Parizu, Kabe je ipak postao znat­ no radikalniji. Kod njega se sve više učvršćivalo uverenje da će komunizam biti moguć samo kao rezultat organizovanog rad­ ničkog pokreta.141 Marks ga je iz tog razloga i kasnije smatrao dostojnim poštovanja, upravo zbog njegovog praktičnog stava prema jrancuskom proletarijatu. Slično je, svakako do 1848. godine, gledao i na socijalistu Luja Blana (Louis Blanc), koga je nekada trebalo pridobiti za saradnju na ,Jahrbiicher“ i čiji je poziv na „organisation du travail", na isključenje konkurencije putem organizacije rada, uživao visoku popularnost i bio inspi­ racija za Marksove ideje o planskoj privredi. Prudonovo prvo delo Š ta je svojina? (Qu’est-ce que la pro­ priété?) Marks je smatrao njegovim daleko najboljim delom.

Ideje

49

Prudon se u tom delu prema Sen-Simonu i Furijeu odnosio ot­ prilike kao Fojerbah prema Hegelu. Pokrenuo je prave proble­ me i cilj postigao dovođenjem u pitanje pravnog temelja svo­ jine, iako nije bio ozbiljan teoretičar. Takva senzacionalistička delà mogla su i u naukama da odigraju ulogu katalizatora isto tako dobro kao i romani. Marks je zaista, u teorijskom smislu, imao mnogo više da zahvali Sen-Simonu i Furijeu nego komu­ nističkim školama svog vremena, a takođe i Prudonu koji je tada bio na vrhuncu slave i s kojim je on u leto 1844. godine .noćima sedeo raspravljajući.142 Komunizam je nudio projekte, ali ne i stvarnu filozofiju istorije. Friđfih Engels je u Sen-Simonu i Furijeu i kasnije video prve prosvećene prosvetitelje prosvetiteljstva, najznačajnije pred­ stavnike dijalektike prosvetiteljstva u njihovo vreme, pored Hegela. Država uma (Vernunftstaat) tokom Francuske revolucije se bila raspala, a Rusoov Društveni ugovor je ispunjenje našao u jakobinskom teroru. Obećanje večnog mira preokrenulo se u Napoleonove beskrajne osvajačke ratove, a društvo uma (Vernunftgesellschaft) pokazalo se kao stanje koje očigledno nije moglo da se održi bez siromaštva i bede radnog naroda.143To su bili problemi, kaže Engels, s kojima su bila suočena ova dvojica pomenutih autora. Marks i Engels su se tog leta 1844. godine u Parizu bliže upoznali. Bio je 28. avgust kada su za mermernim stolom tra­ dicionalnog Café de la Régence, gde su se okupljali šahisti i u koji su navraćali još Volter (Voltaire) i Ruso (Rousseau), a koji je Didro (Diderot) opisao u Ramoovom sinovcu (Le neveu de Rameau), prvi put vodili duži razgovor u četiri oka. Oni su se, doduše, već jednom sreli u Kelnu u vreme izlaženja „Rheinische Zeitung" ali Marks je Engelsa tada smatrao razdraženim izasla­ nikom berlinskih „slobodnjaka" i nije bio zainteresovan za bliže poznanstvo. Ipak, u međuvremenu je promenio mišljenje, pre svega na osnovu dva priloga koja je Engels dostavio za „Deutsch-Franzosische Jahrbilcher“. Na Marksa, uvek osetljivog na podsticaje, kao prosvetljenje je naročito delovao Engelsov Na­ crt za kritiku nacionalne ekonomije (Umrisse zu einer Kritik der Nationalokonomie) koji je on i kasnije nazivao genijalnom skicom .144

RolfHosfeld / Karl Marks

50

Engels se upravo vratio iz Mančestera, kuda gaje otac bio po­ slao kao izaslanika elberfeldske tekstilne firme Ermen & Engels. Tamo se susreo sa surovim svetom rada modernog industrij­ skog društva. U Engleskoj je ubrzo video ništa drugo do podlu klasnu državu koja vlada klasnim društvom, a koje se čak i po recima filantropskih torijevaca, poput lorda Ešlija (Lord Ashley) i Bendžamina Dizraelija (Benjamin Disraeli) sastojalo zapravo od ,,two nations", od dve nacije koje su se međusobno nalazi­ le u ratnom stanju. Mladić iz Elberfelda, krajnje impresioniran sanjarskim idejama svog rajnskog prijatelja Mozesa Hesa o ko­ munizmu, od samog početka je na razdražujući moderni svet s one strane Lamanša gledao očima čoveka punog očekivanja hilijastičkih kriza. I njegova kasnija knjiga o položaju radničke klase u Engleskoj, velikim delom impresivan rezultat ranog em­ pirijskog socijalnog istraživanja, još će nositi te hilijastičke crte kada je reč o posledicama po neposrednu budućnost. Tokom tog prvog boravka u Engleskoj, Engels je počeo da piše za ko­ munistički „New Moral World" Roberta Ovena (Robert Owen) i „Northern Star" radikalnog čartiste, Džordža Džulijana Harnija (George Julian Harney). U početku je bio sasvim pod uticajem Prudona koga je nazvao „najznačajnijim piscem"145 među fran­ cuskim socijalistima jer je svojina za njega postala krucijalna tačka za objašnjenje suprotnosti modernog sveta. Međutim, Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije je, pored toga što se bavio klasicima engleske ekonomske nauke, već po­ kazivao jasne tragove rasprave sa Šarlom Furijeom, posebno kada je reč o destruktivnom dejstvu trgovinskih kriza. Civiliza­ cija se kreće u kružnom toku s greškom, a Furije je time mislio na industrijsko društvo u nastanku. Industrija se razvija da bi se stvorila radna mesta, a samo se zapravo povećava vojska neza­ poslenih; povećava se proizvodnja i izaziva kriza hiperproduk­ cije; povećava se izobilje i time produbljuje siromaštvo. Civili­ zacija, „najmlađe od naših naučnih priviđenja",146 kaže Furije, ne znači u stvari ništa drugo nego industrijsku anarhiju. Bio je to izvrnut svet. Dvadeset trogodišnji Engels je na to isto tako gledao. „Šta da se misli o zakonu", pitao se gledajući stalno po­ navljanje trgovinskih kriza prethodnih godina, „koji može da se nametne samo periodičnim revolucijama? To je upravo prirod-

Ideje

51

ni zakon koji počiva na neukosti učesnika." Smatrao je da si­ stem slobodne trgovine izgrađen na Bogatstvu naroda (Wealth o f Nations) Adama Smita (Adam Smith) nije svetu doneo ništa drugo do „dvoličnost, nedoslednost i nemoralnost".147 On je bio upravo nerazuman, autodestruktivan i prema tome prolazan. Na Marksa je to ostavilo snažan utisak i te misli su produblje­ ne tokom narednih nedelju i po dana prilikom svakodnevnih susreta u Rue Vaneau. „Kada sam posetio Marksa u Parizu u leto 1844. godine", sećao se kasnije Engels, „ispostavilo se da se potpuno slažemo u svim teorijskim oblastima i od tog trenutka datira naš zajednički rad".148 Bio je to početak jednog doživot­ nog prijateljstva, najčešće u podjednako ustreptalom duhu. Kada su Marks i Engels boravili u Parizu, škola Sen-Simona je već neko vreme bila u rasulu. Svako ko je poticao iz nje, kao Pjer Leru, davno se već bio okrenuo drugim grupacijama, ali njene centralne misli ipak su i dalje bile žive. Škola je svoj vr­ hunac dostigla krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina, kada je Leru bio izdavač sen-simonističkog časopisa „Globe",149 a Sen-Aman Bazar (Saint-Amand Bazard) izlagao sistematizovano učenje Sen-Simona u nedeljnim predavanjima sredom u Rue Taranne 12, u nekadašnjoj kući barona i filozofa Paula Hajnriha Ditriha fon Holbaha.150 O „belle formule" sen-simonista, krilati­ ci o „exploitation de l’homme par l’homme",151 izrabljivanju koje ljudi među sobom vrše, ubrzo su svi, kako je početkom tridesetih godina pisao Hajnrih Hajne, govorili na sav glas152. Sen-simonisti su društvenu krizu, koja je trajala od Francu­ ske revolucije, videli kao zatvoren krug. Revolucija nije mogla da bude shvaćena jer je i dalje trajala, a nastavljala se zato što nije shvaćena. A nije shvaćena, govorio je Bazar, zato što nije shvaće­ no izrabljivanje. Pečat modernom svetu nije u stvari davao um, nego „poslednji preobražaj" ropstva, kroz „odnos gospodara pre­ ma primaocu nadnice". Međutim, svojina čini „osnovu političkog uređenja" i podređena je kao sve na svetu zakonu napretka. Čovek mora da prestane da izrabljuje drugog čoveka, najavljivao je Bazar pred probranom publikom intelektualaca i umetnika, te prema tome mora da nestane i stanje svojine kroz koje izrablji­ vanje postoji i dalje. Industrijske krize, izazvane stanjem svojine, počivaju samo na nedostatku jednog opšteg plana.

Rolf Hosfeld / Karl Marks

52

Međutim, budućnost je već počela u samom „klijanju" sa­ dašnjosti, učio je Bazar ukazujući izričito na Lajbnicov pojam tendencije (Tendenzbegriff). Na delu je „plan proviđenja",153 a nastavljanje božanskog delà stvaranja na Zemlji, koje je sada na dnevnom redu, sastoji se u tome da se svi antagonizmi izra­ bljivanja i konkurencije zamene u socijalnom smislu racional­ no vođenim upravljanjem stvarima, pomoću ujedinjenja nauka pod jedan opšti metafizički princip i putem planske organizacije industrije.154Gotovo sve neekonomske misli kasnijeg socijaliz­ ma, govorio je Engels s izvesnim pravom, u suštini su sadržane već kod Sen-Simona.155 Međutim, uprkos ukazivanju na proviđenje, još je nedosta­ jao teleološki dokaz nužnosti iz takozvanog stvarnog toka istorije. Marks je iz tog razloga u Parizu ponovo prionuo na Hegela nakon kratke ushićenosti Fojerbabom. U Hegelovoj Fenome­ nologiji duha, pisao je Marks u Pariškim rukopisima, skriveni su svi elementi kritike i često pripremljeni i dorađeni na način koji daleko nadilazi Hegelovo stanovište. Naime, veličina Fe­ nomenologije sastoji se u tome što Hegel čovekovo samostvaranje shvata kao proces, opredmećenje kao raspredmećenje, kao otuđenje i kao ukidanje tog otuđenja: dakle, u tome što je shvatio suštinu (Wesen) rada a konkretnog čoveka, istinskog čoveka, shvata kao rezultat njegovog vlastitog rada, zato što je on stvarni čovek. Za Marksa je tu ležalo skriveno pitanje o suštini svojine koje Prudon nije rešio. „Dobili smo mnogo za rešenje zadatka", smatrao je, „već samim tim što smo pitanje o poreklu privatne svojine pretvorili u pitanje o odnosu otuđenog rada prema toku razvoja čovečanstva. Naime, kada se govori o privatnoj svojini, mislimo da imamo posla s nečim što je izvan čoveka. Kada se govori o radu, onda imamo posla neposredno sa samim čovekom. To novo postavljanje pitanja već podrazumeva njegovo rešenje." Subjektivna suština (Wesen) privatne svojine nije ništa drugo do rad, kao što je kod Hegela sluga bio suština gospodara. Celokupno ljudsko ropstvo, kaže se dalje, sa­ držano je u odnosu radnika prema proizvodnji, a „svi ropski od­ nosi samo su modifikacije i posledice tog odnosa".156 Engels mu je svojim Nacrtom ukazao na to da je, prema shvatanju ekono­ mista, kapital „akumulisani rad". Raskol između kapitala i rada

Ideje

53

koji je posledica privatne svojine, kaže Engels, nije ništa drugo do „podvajanje rada u samom sebi".157Marks je iz toga zaključio da tu počiva razvijen, i utoliko moćan odnosprotivrečnosti, od­ nos koji iziskuje razrešenje. To je zahtevalo još jedno obrtanje Hegela, ali ga je ono odvo­ dilo od Fojerbaha i opet ga udaljavalo od njega. Kad Hegel bogat­ stvo, državnu moć i tako dalje shvata kao od ljudske suštine otu­ đene pojmove, rekao je, oni su otuđeni samo u formi misli. „Сеlokupno kretanje se zato završava apsolutnim znanjem",158 kaže Marks, s pukom interpretacijom razvoja sveta kao traga ljudskog samootuđenja. Hegelov put svesti je na taj način, doduše, sproveo negaciju negacije, ali je ona vodila samo do duhovne transparentnosti samostvorene istorije, ne ukidajući stvarna otuđe­ nja i njima uslovljene, opredmećene strukture vladavine jednog naopakog sveta. Tek kopernikanski obrt komunizma, kao istina ovostranosti u kojoj se čovek kreće oko samog sebe u svarnom životu, umesto oko iluzornog sunca,159smatrao je Marks, omogu­ ćava stvarno, materijalno ukidanje otuđenja. Tek je komunizam, dakle, prava negacija negacije i konačno rešenje zagonetke isto­ rije.160 I to kao kretanje sâme materijalne istorije. Privatna svoji­ na, zajedno su formulisali Marks i Engels neposredno gledajući tadašnji svet, nastavlja sama sa sopstvenim ukidanjem krećući se u nacionalnim ekonomijama, a proletarijat samo izvršava pre­ sudu koju je privatna svojina sebi izrekla stvaranjem proletarija­ ta.161 To je bila upravo prognoza predstojećeg strašnog suda, na kome stvarni narod, proletarijat, kako je Marks proricao, može sasvim da nastupi i kao puer robustus, sed malitiosus, kao sna­ žan i opasan dečak.162 Fantazije? Da, i to kakve! Marksova jedanaesta i često neshvaćena, naširoko citirana teza o Fojerbahu, napisana 1845. godine, konsekventno je glasila: „Fi­ lozofi su samo različito tumačili svet, a stvar je u tome da se on izmeni".163 Cela teza ima smisla samo ako se poveže s Hegelovom konstrukcijom apsolutnog znanja. Međutim, ako se pitanje tako postavi, materijalistički filozof je prisilno morao da postane revo­ lucionarni političar ako nije hteo da napusti program ukidanja sa­ mootuđenja. Hegel se na kraju pomirio sa svetom onakvim kakav je bio, ali ga je tumačio kao proizvod čoveka i hteo je da ga na taj način učini transparentnim. Iz toga je, kao posledica, apsolutno

RolfHosfeld / Karl Marks

54

mogao da nastane i zahtev za menjanjem, ali nikada zahtev za uki­ danjem kompleksnog diferenciranja uslovljenog upravo sudbinski istorijskim razvojem. Da li je Marksu bilo jasno da je upravo to morala da bude posledica njegovog nacrta? Ili je on samo sledio samokretanje jednom pojmljene misli? Hegel je, rekao je jednom Karl Levit (Karl Lowith), u poređenju s Marksom bio u svakom slučaju daleko veći realista.164

Pronalazak jednostavnosti I Marksova četvrta ideja bila je povezana s tim eliminisanjem kompleksnosti. Odnosila se na njegove predstave nivoa političkog i države kao instance vladajuće klase koja ugnjetava. Hegel i Fran­ cuska revolucija su opet bili kamenolom iz koga su te ideje vađene. Porodica i građansko društvo su od sebe napravili državu;165oni su ti koji su stvarno delatni, potpuno različito i obrnuto od Hegelove konstrukcije, napisao je još u Krojcnahu u kritici hegelovskog dr­ žavnog prava. Malo kasnije, u kritici upućenoj nemačkoj ideologiji, stajaće da država proizlazi iz stvarnog, materijalnog životnog pro­ cesa, te stoga ne' raspolaže sopstvenom istorijom. Realna osnova države je materijalni život, način proizvodnje, i on to ostaje na svim stupnjevima, što je na izvestan način inače prepoznao već Levija­ tan Tomasa Hobsa (Thomas Hobbes), za koga je moć predstavljala osnovu svakog prava. Država ne nastaje iz neke vladajuće volje već je država, nasuprot tome, proizašla iz materijalnog načina života ljudi, te poprimila i oblik vladajuće volje, smatrao je Marks.166 Njegov pravi problem ostala je ipak moderna država kakva je stvorena kroz Francusku revoluciju i savremeno građansko društvo. Marks se u to vreme vrlo intenzivno bavio francuskom revolucionarnom istorijom, naročito novijim delima nekoliko liberalnih političara pod uticajem Sen-Simona, a među njima delima Fransoaa Ogista Minjea (François Auguste Mignet) koji je dramu Francuske revolucije opisao kao borbu svih u nju umešanih klasa, koja se donekle smirila tek s građanskom vla­ davinom Direktorijuma nakon pada Robespjera. Kao što je En­ gleska revolucija otvorila eru novih oblika vladavine, tako je s

Ideje

55

Francuskom revolucijom počelo doba novog društva u Evropi. Minje je takođe izneo tezu da u činovima utemeljenja istorije još nikada nije bilo nekog „drugog suverena osim nasilja",167 i ubrzo je u modu ušao jedan pojam koji će postati centralni za Marksa: pojam klasne borbe. „Moderna Evropa je rođena u borbi različitih društvenih klasa", objavio je Fransoa Pjer Gijom Gizo (François Pierre Guillaume Guizot) 1828. godine, ispred gale­ rija jedne slušaonice pariškog Faculté des lettres: „Borba među njima nije postala polazna tačka stagnacije, već uzrok napret­ ka". Već u delu o istoriji engleske revolucije iz 1826. godine Gizo je svojinske odnose opisao kao osnovu svake klasne borbe168 i time revidirao i svoju raniju tezu, koja je najzad poticala iz delà Istraživanja starih vlada Francuske (Recherches sur l’ancien gouvernement de la France) Anrija de Bulenvijiea (Henri de Boulainvilliers) po kome nastanak klasa u Francuskoj treba pri­ pisati jedino osvajanju Galije koje je izvela jedna franačka rat­ nička kasta. Gizo je međutim suprotnosti klasa smatrao datom činjenicom i zato je, kao i Hegel, tražio posredovanje suprotno­ sti kroz državu, kao opšte treće lice.169 Inače je smatrao da će „nacionalno jedinstvo" u savremenoj Evropi dovesti do smiriva­ nja klasne borbe.170To je bilo pre Julske revolucije. Međutim, francusko društvo je nakon 1830. godine navelo svakog pažljivog posmatrača da tu prognozu shvati kao himeru. Konzervativni hegelovac Lorenc fon Štajn (Lorenz von Stein) je 1850. godine rekao da je Julska revolucija doslovno bila signal za niz novih ljutih borbi, a „stanje koje je usledilo bilo je trajno ratno stanje".171 U vreme kada je Marks boravio u Parizu, Gizo je bio ministar spoljnih poslova i zapravo istinski moćan čovek u kabinetu kralja-građanina,Luja Filipa (Louis Philippe). Moto ovog francuskog kalviniste: „Enrichissez-vous par le travail et par l’espargne", obogatite se radom i štedljivošću, prilično je doprinela zaoštravanju socijalne klime u Julskoj monarhiji. Buržoazija je 1830. godine konačno mogla da ispuni svoje želje iz 1789. godine, rekao je Marks tada, „samo s tom razlikom što je njeno političko prosvećivanje sada bilo završeno, što više nije mislila da kroz ustavnu, reprezentativnu državu teži idealu države, ni spasenju sveta i opštim ljudskim ciljevima, već ju je više prepoznala kao svoju zvanično izraženu isključivu vlast i

Rolf Hosfeld / Karl Marks

56

kao političko priznavanje vlastitog posebnog interesa".172 Zaista nikada, ni u jednom trenutku, izuzimajući možda Englesku, nije bilo tako neograničene vladavine buržoazije, kao u vreme fran­ cuske Julske monarhije, koja je debitovala u pariškom Hôtel de Ville recima finansijskog magnata Lafita (Lafitte): Od sada će vladati bankari.173 Marks je od toga napravio teoriju. „Buržoazija je primorana, jer je klasa, a ne više stalež, da se nacionalno, a ne više lokalno organizuje i svom prosečnom interesu da dade izvestan druš­ tveni oblik"; malo kasnije je pisao: „Putem emancipacije privat­ ne svojine od zajednice država je postala posebna egzistencija pored i izvan građanskog društva; ali nije ona ništa drugo do oblik organizacije, koju buržuji sebi nužno daju kako prema spoljašnjosti tako i unutra radi uzajamnog obezbeđenja njihove svojine i njihovih interesa." I dalje: „Pošto je država ona forma u kojoj pojedinci jedne vladajuće klase dovode svoje zajedničke interese do uvaženja i kojom se čitavo građansko društvo jedne epohe drži kao celina, onda iz toga sledi da se sve zajedničke ustanove posreduju državom, dobijaju političku formu. Otud i nastaje iluzija, kao da zakon počiva na volji, i baš na volji otr­ gnutoj od njene realne baze, na slobodnoj volji.174* Nije, narav­ no, isključivo iskustvo govorilo iz takvih rečenica. Reč je, u pr­ vom redu, bila o viđenju države i politike koje je nužno moralo da sledi iz Marksove nove paradigme nadgradnje osnove istorijskog materijalizma. Država za njega u svakom slučaju, pa čak ni u delovima, nije predstavljala neutralan i pozitivno kreativan pravni poredak. I učenje o podeli vlasti za njega je ostalo jedino vladajuća ideja, uzdignuta na nivo večnog zakona, u jednom prelaznom vreme­ nu u kome su se monarhija, aristokratija i buržoazija svađale oko vlasti.175 To je možda u izvesnoj meri bilo tačno za Monteskjea (Montesquieu), ali kao opšta teza ta misao je patila od so­ ciološkog redukcionizma i potpunog nerazumevanja komplek­ snih političkih institucija i pravila, što je ostalo karakteristično za Marksov istorijski materijalizam uopšte. Sve političke borbe za njega nisu bile ništa drugo nego samo oblici pojavljivanja * Karl Marks/Fridrih Engels, Nemačka ideologija, I knjiga, (preveo dr Dušan Nedeljković), Beograd: Kultura, 1964, str. 6 6 f. - Prim. preo.

Ideje

57

društvenih sukoba,176 a demokratska reprezentativna država sa svojim emancipovanim robovlasništvom samo spiritualističko-demokratska iluzija. „Kakva kolosalna varka",177 srdio se zbog toga u jednom rukopisu koji gotovo podseća na Furijeove satirične polemike. Marks je imao poteškoća da toj teoriji dâ neku konzistentnu formu. Naročito kada je trebalo da svoje filozofski sistematično obrazloženje potkrepi empirijskim detaljima, ponekad je zapa­ dao u opšta mesta koja bi u drugoj prilici sigurno ismejao kao banalnosti britanskog utilitarističkog mišljenja. Modernu državu su, kaže se na primer u Nemačkoj ideologiji (Die deutsche Idéo­ logie), privatni vlasnici postepeno kupili porezima. Ona je preko državnih dugova potpuno potpala pod njihovu vlast, i postala je zavisna od rasta i pada državnih obveznica na berzi kao i od ko­ mercijalnog kredita koji joj daju privatni vlasnici.17®Čak i daje to na izvestan način bilo tačno za Julsku monarhiju - Hajne je pari­ ški kurs državnih obveznica 1832. godine nazvao „termometrom narodne sreće", a berzansku halu mestom „gde žive interesi koji u ovo vreme odlučuju o ratu i miru"179 - teško da se ovo moglo nazvati sistematičnim i produbljenim teorijskim obrazloženjem. A nije se dalje ni razvijalo. Eiigels će ga 1884. godine gotovo istim recima još ponoviti u delu Poreklo porodice, privatne svojine i države (Der Ursprung der Familie, des Privateigentums und des Staates). Ponoviće čak i tezu o spiritualističko-demokratskoj iluziji. U demokratskoj republici, rekao je, bogatstvo svoju moć sprovodi „posredno ali utoliko sigurnije", posebno kod opšteg prava glasa. Naime, dokle god potlačena klasa ,još nije zrela" za svoje samooslobađanje, tvrdio je, „ona će sve dotle postojeće društvo shodno većini shvatati kao jedino moguće, i biti politič­ ki rep kapitalističke klase, njeno krajnje levo krilo".180 Ukratko, demokratska država ostaje klasna država sve dotle dok radnici većinski još ne postanu marksisti i ukinu je. Teško da se to moglo nazvati modernom teorijom države.

RolfHosfeld / Karl Marks

58

Novi naraštaj Marksova peta ideja bila je ideja diktature proletarijata kao neizbežnog rezultata savremene klasne borbe. Tu tezu nikada nije sistematično obrazložio, a ipak ju je već rano smatrao naj­ važnijim rezultatom svojih istinskih otkrića. ,A što se mene tiče“, pisao je 1852. godine jednom prijatelju u Njujorku, „ne pripada mi zasluga ni da sam otkrio postojanje klasa u modernom druš­ tvu, ni njihovu međusobnu borbu. Građanski istoričari su davno pre mene prikazali istorijski razvoj te klasne borbe, a građanski ekonomisti njihovu ekonomsku anatomiju. Ono što sam ja novo učinio bilo je: 1. da dokažem da postojanje klasa jeste vezano jedino za određene istorijske razvojne faze proizvodnje; 2. da klasna borba neizbežno vodi diktaturi proletarijata; 3. da sama ta diktatura čini samo prelaz ka ukidanju svih klasa i ka beskla­ snom društvu.“m Pojam diktature proletarijata pojavio se prvi put u statutima Svetskog društva revolucionarnih komunista iz 1850. godine.182 Reč je bila o ugovoru koji je i Marks potpisao, između nemačkih komunista, blankista i revolucionarnih čartista koji su bili pod uticajem engleskog prevoda Buonarotijeve knjige o Babefii. To društvo nije bilo dugog veka. Statuti su ipak istorijski zanimljivi jer pokazuju da je Marks naziv „diktatura proletarijata" preuzeo od blankista. To je zapravo bio koncept čiste diktature vaspitanja. Na pitanje demokratskog socijaliste, Teofila Torea (Théophile Thoré): „Šta će vam diktatura, kad iza sebe imate narod?" „Égalitaire" je 1840. godine odgovorio: zbog vekovne naviknutosti na demorališuću tiraniju.183 Neobabefisti i 1 blankisti očigledno nisu videli nikakvu suprotnost između dikta­ ture vaspitanja i suverenosti naroda. Oni su je jednostavno poni­ štili u političkom contrat pédagogique, vaspitnom ugovoru, ana­ logno onom u četvrtoj knjizi Rusoovog Emila (Emile). „Oslobodi me", kaže Emil tamo svom vaspitaču, „tako što ćeš me zaštititi od mojih strasti koje nada mnom vrše nasilje! Spreči me da budem njihov rob i prisili me da budem svoj gospodar tako što neću slu­ šati svoja čula, već svoj um!".184Narod je dakle bio suveren samo ukoliko se, zarad sopstvenog dobra, dobrovoljno potčinjavao. Marks je već u svojoj trećoj tezi o Fojerbahu takvim ide­ jama zamerao da dele društvo na dva delà od kojih je jedan

Ideje

59

nadmoćan u odnosu na drugi, a da zaboravljaju da sâm vaspitač mora da bude vaspitavan .l8s Statuti Svetskog društva su u pojedinostima bili politički kompromis. Međutim, to što se Marks osećao bližim blankistima nego svim drugim strujanjima francuskog socijalizma i komunizma kazuje nešto. Nije on njih smatrao velikim teoretičarima, ali oni su bili odlučni branioci klasne borbe i bezuslovno su potvrđivali tvoračku ulogu nasi­ lja u istoriji. Povrh toga, bili su pobornici koncepta neprekidne revolucije. Sve to im je u njegovim očima davalo nekakvu nesvesnu dubinu, jer su bez ulepšavanja, mada još pomalo sirovo, objasnili šta je proletarijat i šta će, shodno svom istorijskom biću, biti prisiljen da čini.186 Zbog toga je s divljenjem govorio o onom revolucionarnom socijalizmu za kojije buržoazija sama izmislila ime Blanki (Blanqui). Taj Blankijev socijalizam je neprekidna objava revolucije, klasna diktatura proletarijata kao neophodna prelazna tačka ka ukidanju klasnih razlika uopšte, ka ukidanju sveukupnih proi­ zvodnih odnosa na kojima te razlike počivaju, ka ukidanju sve­ ukupnih društvenih odnosa koji odgovaraju tim proizvodnim odnosima, ka temeljnoj promeni svih ideja koje proizlaze iz tih društvenih odnosa.1® 7 Međutim, to su bile upravo druga i treća tačka Marksovih navodno istinskih otkrića. U principu, on je samo nasleđe Zavere jednakih zaodenuo filozofskim ogrtačem svog istorijskog materijalizma i diktaturu proletarijata uklopio u eshatološku figuru negacije negacije. Tek na taj način je od Blankijevog projekta nastala istorijska neophodnost, bolnoraskomadan ali nezaobilazan prelazni stupanj ka kraju ljudske predistorije. Jedna „glava puna krvi i rana“ (Haupt voli Blut und Wunden),' smrt jedne naopake moderne i vaskrsenje jedne spasene moderne. Ono što je Marksa ipak razlikovalo od Blankija, bila je Blankijeva ideja da se komunizam može u svako doba uvesti spretno orkestriranim državnim udarom odlučne manjine. „Što više vre­ mena mislećem čovečanstvu događaji ostavljaju da razmisli, a onima koji pate da se saberu", smatrao je on, „utoliko će savrše­ niji na svet doći proizvod koji sadašnjost nosi u krilu".188 Marks * „О Haupt voli Blut und Wunden“ - evangelistička crkvena pesma: prevod himne Salve caput cruentatum s latinskog na nemački. - Prim. prev.

Rolf Hosfeld / Karl Marks

60

je uvek smatrao da radnička klasa za svoju emancipaciju mora da se izbori sama ,189 a ne preko neke avangardne manjine. Me­ đutim, ta navodno apsolutno najvažnija tačka njegove političke teorije ostala je i najmaglovitija i postala kritična Ahilova peta u istoriji komunizma. Ko rešava taj zadatak radnika?, pitao se u delu o klasnim borbama u Francuskoj 1850. godine. Revolucija nikako nije stvar kratkog daha. A onda sledi zagonetna rečeni­ ca: sadašnji naraštaj liči na Jevreje koje Mojsije vodi kroz pu­ stinju. „Ovaj naraštaj mora ne samo da osvoji novi svet, već on mora da propadne da bi napravio mesto ljudima koji su dorasli novom svetu.“19° Tako je govorio i Zaratustra kada je natčoveka proglasio smislom Zemlje.191 Pravi kustosi muzeja eshatološkog plamena u sekularnom 19. veku su, paradoksalno, bili u manjoj meri veliki teolozi u odnosu na svetovno pobožne „ateiste" po­ put Marksa i - Ničea.192

II. DELA

Futurizam Osvajanje zemlje putem železnica bio je jedan od snova koji su već vrlo rano opsedali grofa Anrija de Sen-Simona. Krajem četrdesetih godina na tom planu su mogli su da se osete tek skromni počeci, izuzimajući Englesku i Ameriku. Međutim, za­ hvaljujući ubrzanju saobraćaja predeli su postali neuporedivo dostupniji već po uspostavljanju mira nakon Bečkog kongre­ sa. Brze poštanske linije ubrzo su skratile vreme putovanja na novim drumovima od Berlina preko Kelna do Minhena s 130 na 78 časova. U Berlinu je 1825. godine počeo da radi gradski saobraćaj koristeći autobuse s konjskom zapregom. Pruska je 1847. godine raspolagala s preko 3200 kilometara železničkih linija. Probijani su tuneli kroz planine, razapinjani mostovi pre­ ko dolina i reka, a nasipi su ubrzo postali sastavni deo pejzaža naslikanog, recimo, na klasičnom ulju na platnu Adolfa Mencla (Adolph Menzel) Železnica na liniji Berlin-Potsdam (Die Berlin-Potsdamer Eisenbahn) iz 1847. godine. Ako je Menclov kolos koji se dimi još delovao kao bolni trn zaboden u pejzaž kome je već zadat smrtni udarac, to je Kiša, para i brzina, Ve­ lika zapadna železnica (Rain, Steam and Speed, the Great Western Railway) Vilijema Tarnera (William Turner) iz 1844. godine bila već dovršena apoteoza novog vremena u kome je sve izgledalo kao da je uronjeno u blještave ružičaste boje nove industrijske vatre. Nemački graditelj harfi J. A. Štumpf (J. A. Stumpf) koji je živeo u Londonu pevao je:

RolfHosfeld / Karl M arks

62

„Blistavi čelik klizi gore-dole, Sve udove potiče da teže Ka jednom cilju. Velika naprava Uvek tačno sledi naum majstora."193 Atmosfera tog vremena bila je futuristička. Tim duhom futurizma zračio je i Komunistički manifest iz 1847. godine, koji su Marks i Engels napisali u Briselu. Tek je buržoazija, kaže se tu, „pokazala šta je ljudska delatnost u sta­ nju da uradi. Ona je stvorila sasvim drukčija čuda nego što su egipatske piramide, rimski vodovodi i gotske katedrale; ona je izvela sasvim drukčije pohode nego što su bile seobe naroda i krstaški ratovi." Bila je to revolucija kakvu svet još nikada nije video a odvijala se pred očima savremenika koji su tek pre krat­ kog vremena naučili da kultivišu male niše i ljupke svakodnevne stvari pitomog sveta bidermajera. „Buržoazija je u svojoj jedva stogodišnjoj klasnoj vladavini stvorila masovnije i kolosalnije proizvodne snage nego sve prošle generacije zajedno." I dalje: „Potčinjavanje prirodnih sila, mašinska proizvodnja, primena hernije u industriji i zemljoradnji, parobrodarstvo, železnice, električni telegrafi, privođenje poljoprivredi čitavih delova sveta, pretvaranje reka u plovne, čitava stanovništva koja kao da su nikla iz zemlje - koje je ranije stoleće slutilo da su takve proizvodne snage dremale u krilu društvenog rada?"194* Kako je Marks pisao još u svom doktoratu, to je stvarno bilo vreme koje je podsećalo na Prometeja kada je bogovima ukrao vatru s neba.195 Bilo je nečeg gotovo zastrašujućeg u tome, u kojoj meri i kojom brzinom su čoveku nadošle snage koje kao da su čitavu zemljinu kuglu dovele u stanje neprekidne industrijske, eko­ nomske i komunikacijske revolucije. Marks je tu iznenadnu i bezmalo nadfaraonsku silu i snagu kapitalizma smatrao tako krhkom da se nije nadao njenom du­ gom veku. „Buržoaski odnosi proizvodnje i prometa", smatrao je Komunistički manifest, „buržoaski odnosi svojine, moderno buržoasko društvo, koje je volšebnički izazvalo tako silna sred­ stva za proizvodnju i promet liči na čarobnjaka koji više ne može * Karl Marks/Fridrih Engels, M anifest komunističke partije (preveo Moša Pijađe), Beograd: BIGZ, 1982, str. 13. - Prim. prev.

Delà

63

da savlada podzemne sile koje je dozvao.“ Istorija industrije i tr­ govine već je decenijama istorija pobune modernih proizvodnih snaga i svojinskih odnosa, što naročito jasno izlazi na videlo u periodičnom izbijanju tržišnih kriza, koje sve opasnije dovode u pitanje egzistenciju čitavog građanskog društva. U takvim društvenim epidemijama pokazuje se ceo besmisao kapitalistič­ ke moderne. Stari svet, koji je stalno patio od nestašice, nije po­ znavao takve epidemije i ne bi ih smatrao mogućim ni u svojim najsmelijim snovima. Bile su to upravo epidemije hiperpodukcije koje vode opštem ratu do istrebljenja jer, usled iznenadnih zastoja na tržištu, od neregulisanog obilja nastaje dramatična nestašica koja čovečanstvo u vreme ekonomskih kriza nenada­ no vraća u stanje trenutnog varvarstva.196' Tek je uređeni umni svet komunizma u stanju da ljude izvede iz tog haosa i da stvar­ no dovrši Prometejevo delo. Marks je u međuvremenu postao član Saveza komunista. Jedan neuspli atentat na Fridriha Vilhelma IV naglo je prekinuo njegov prvi pariški boravak. Kada su pruski kralj i kraljica 26. jula ujutru 1844. godine iz dvorišta prometnog berlinskog dvora polazili na svoj uobičajeni letnji odmor u Šleziju, prišao im je bivši gradona­ čelnik Storkova, Hajnrih Ludvig Čeh (Heinrich Ludwig Tschech) s dvocevnim revolverom i ispalio dva hica koji su tek za dlaku pro­ mašili cilj. Pariški ,,Vorwarts“ izvestio je o tome bez mnogo pijeteta a vlada njegovog veličanstva u Berlinu sve nestrpljivije je otad zahtevala od Pariza mere protiv radikalnih nemačkih emigranata u Parizu, među njima i Marksa. On se u ,,Vorwarts“-u, sredinom avgusta, još jednom prezrivo oglasio o visokoparnim recima Fridriha Vilhelma koji je izjavio kako je Božja ruka brižno odvratila metak atentatora od njega i da on sada, poštujući božanskog spasioca, gvozdenom rukom ide na suzbijanje zla, siguran upobedu . 197 Gizo iz francuske obzirnosti nije mogao da progna Hajnriha Hajnea koji je u Berlinu bio najomraženiji zbog svojih političkih rugalica. Po­ štovao je njegov međunarodni renome evropskog pisca - a jedan Volter se“, kao što se u Francuskoj već tada znalo, „ne hapsi“ - no Marks je morao da ide. Marks je 1. januara 1845. godine dobio naređenje o izgnan­ stvu. U poštansku kočiju za Brisel, u kome će ostati do izbijanja * * Ibid., str. 14.

RolfHosfeld / Karl Marks

64

evropske revolucije u proleće 1848. godine, popeo se 3. febru­ ara. Dženi je deset dana kasnije pošla za njim. Mesec dana su živeli u gostionici Bois Sauvage a u maju 1845. godine su se use­ lili u jednu gradsku kuću u Verbondsstraat na istočnom obodu grada, na adresi koja se tada još zvala na francuskom, Rue de l’Alliance. Nešto kasnije im je Karolina fon Vestfalen, Dženina majka, u kuću poslala Helenu Demut (Helene Demuth), ćerku jednog pekara iz Trira, za služavku. ,,Lenica“ će od tada voditi domaćinstvo sve do Marksove smrti. „Brisel je tada vrveo od izbeglica i emigranata svake vrste", pisao je u sećanjima pisac Alfred Majsner (Alfred Meifiner): „Nije manjkalo problematičnih persona koje su se sklonile s puta policiji Luja Filipa."198 I Marks je sada spadao među one koje je policija Luja Filipa proterala, okupljene u glavnom gra­ du te tada najslobodnije ustavne monarhije na kontinentu. Po­ četkom 1847. godine postao je član Saveza komunista. Savez je prvobitno osnovan 1836. godine u Parizu pod drugim imenom. „Za vreme mog prvog boravka u Parizu", sećao se Marks kasni­ je, „družio sam se s tamošnjim rukovodiocima Saveza, kao i s vođama većine francuskih tajnih radničkih društava, ne pristu­ pajući pak bilo kom od tih društava." No u Briselu, kuda me je prognao gospodin Gizo, stupio je u Savez nakon što mu je ponuđeno da zajedno s Engelsom iznova formuliše program Sa­ veza na temelju vlastitih mišljenja. Marks je u međuvremenu postao autoritet među nemačkim komunistima u inostranstvu. Takav njegov status je u znatnoj meri bio posledica raznih aktivnosti koje je on, najčešće s Englesom, razvio ü Briselu. „Objavili smo istovremeno seriju jednim delom štampanih, a jednim delom litografisanih pamfleta", sećao se kasnije, ,,u koji­ ma je mešavina francusko-engleskog socijalizma ili komunizma i nemačke filozofije, koja je tada činila tajno učenje Saveza, bila podvrgnuta nemilosrdnoj kritici, a umesto toga je izloženo na­ učno saznanje o ekonomskoj strukturi građanskog društva kao jedino održivoj teorijskoj osnovi i, konačno, na razumljiv način objašnjeno kako nije reč o sprovođenju bilo kakvog utopistič­ kog sistema, već o samosvesnom učešću u istorijskom procesu temeljite promene društva koja se odvija pred našim očima . “ 199 Zato je Marks, kako je Engels pisao u jednom osvrtu, bio uve-

Delà

65

ren daje njegovo vlastito materijalističko shvatanje istorije koje je stekao okrećući Hegela bilo „od neposredne važnosti za savremeni radnički pokret".200 U tome se sastojala njegova prva i najvažnija politička paradigma. Bila je to, u osnovi uzev, para­ digma nove vrste apsolutnog znanja. Iza toga se doslovno krilo pravo da bude jedini samosvesni i autentični glasnogovornik istorijske volje tobože realnog istorijskog cilja svog vremena. Taj kompleks superiornosti sve više je određivao i ton ra­ sprava. To je prvi osetio krojač s komunističkim ubeđenjima, Vilhelm Vajtling (Wilhelm Weitling) koji je voleo da teoretiše a kome je Marks još 1844. godine potvrdio da su njegova ge­ nijalna delà bezmeran i briljantan debi nemačkih radnika . 201 Vajtling je u osnivačkim organizacijama Saveza komunista od 1836. godine igrao značajnu ulogu i njegova su delà - između ostalih Čovečanstuo. Kakvo jeste a kakvo bi trebalo da bude (Die Menschheit. Wie sie ist und sein solite), Jevanđelje je d ­ nog sirotog grešnika (Das Evangelium eines armen Siinders) i Garancije harmonije i slobode (Garantien der Harmonie und Freiheit) - dugo važila za merodavni katehizam konspirativne tajne organizacije. Kada se u februaru 1846. godine preselio u Brisel, za sobom je imao tek odležanu jednogodišnju zatvor­ sku kaznu.202„Međutim, on više nije bio naivni krojački šegrt koji, zapanjen sopstvenom darovitošću, pokušava da razume kako bi moglo da izgleda jedno komunističko društvo." Tako ga je opisao Engels po njegovom dolasku. „Bio je veliki čovek progonjen od zavidljivaca zbog svoje superiornosti koji je svu­ da naslućivao rivale, tajne neprijatelje, zamke; bio je iz jedne zemlje u drugu progonjeni prorok koji je u džepu nosio gotov recept za ostvarenje raja na zemlji i uobražavao daje svima cilj da mu ga ukradu."203 Krajem marta 1846. godine došlo je do skandala s Marksom za vreme jedne duže debate o komunistič­ kim perspektivama budućnosti, u kojoj je učestvovao i liberal­ ni ruski zemljoposednik, Pavel Anenkov (Павел Василвевич Анненков), Marksov prijatelj. U takvim raspravama Marks je, dajući sebi - kao glas istorijske istine - ulogu same personifikovane stvari, znao da reaguje izuzetno oštro i arogantno. Vajtling je opširno iznosio svoje buduće projekte, dok ga Marks nije nestrpljivo prekinuo recima daje naprosto prevara huškati

R olf Hosfeld / Karl Marks

66

narod na otpor a ne dati mu čvrste, dobro promišljene osnove za njegovo delovanje. Fantastične nade nikada nisu dovele do spasenja onih koji pate, ali jesu do njihove propasti. Kako Anenkovpiše, zaključujući Spinozinim citatom, „Neznanje još nikada nikome nije koristilo",204 ignorantia non est argumentum. Na to je Vajtling rekao da Marks očigledno insistira na filtriranju komunističke partije.205To je stvarno pogodilo u srž stvari. Sada je, naime, bilo važno, kaže Engels, „pridobiti za naše uverenje evropski, a ponajpre nemački proletarijat".206 Drugo odlučno odbijanje, za koje je u ovom slučaju prvi čuo Anenkov, odnosilo se na Pjera-Žozefa Prudona. Marks i Engels su planirali uspostavljanje internacionalne korespondentske kancelarije u Briselu, svojevrsne praforme svih kasnijih internacionala. Trebalo je da ona služi za pripremanje dolazeće evropske revolucije. Prudon je prvobitno, između svih zamislivih sagovornika, bio jedan od značajnijih jer je Marks izbija­ nje novog revolucionarnog proleća naroda u Evropi očekivao samo od „kukurikanja galskog petla".” Želja je da se uspostave nove veze između nemačkih, francuskih i engleskih socijalista, pisao je u maju 1846. godine Prudonu, da bi se kroz bespristrasnu kritiku uklonila postojeća razilaženja u mišljenju, a on ne može da zamisli boljeg dopisnika u Francuskoj od njega.207 Ovaj pokušaj je bio prva Marksova vežba iz praktične politike. Ubr­ zo će se pokazati šta je on podrazumevao pod bespristrasnom kritikom. Prudonov odgovor na poziv za saradnju u komunističkoj pre­ pisci sveden je na suzdržano odbijanje. „Tražimo, ako hoćete, zajedno zakon društva", kaže Prudon, „ali ne sanjajmo, zaboga, o tome da ljudima namećemo naše mišljenje nakon što smo po­* * „Proleće naroda" je slogan nastao u 19. veku i označava borbu za nacionalnu nezavisnost i jedinstvo. Pojam je igrao posebnu ulogu u vreme nemačkog Vormarz-a i tokom nemačke martovske revolucije 1848-49, a postao je popularan preko kritičkog časopisa „Die Waage. Blâtter fur Bürgerleben, Wissenschaft und Kultur" („Vaga. Listovi za građanski život, nauku i kulturu") koji je od 1818. godine izdavao Ludvig Berne (Ludwig Borne). - Prim. preo. ** Galski petao smatra se simbolom Francuske. Konkretan razlog za to nije poznat, ali se pretpostavlja da je izraz „galski petao" nastao iz dvoznačnosti latinske reci ,gallus‘ (,petao", a istovremeno i ,Gal‘). Tokom Francuske revolucije 1789. godine petao je na vojnim zastavama zamenio insignije burbonskog kraljevstva. - Prim. prev.

Delà

67

čistili sve apriorne dogmatizme."208Francuska je bila težak teren. To se još ranije videlo kroz uzaludno traganje za francuskim saradnicima u ,,Deutsch~Franzosische Jahrbiicher". Marks nije odgovorio. „Gospodin Prudon brka ideje sa stva­ rima", pisao je u decembru Anenkovu nakon čitanja Prudonove nove knjige Filozofija bede (Système des contradictions écono­ miques ou Philosophie de la misère) i tada još jednom izložio središnju, temeljnu tezu svog istorijskog materijalizma.209 Kao odgovor na neostvarenu korespondenciju napisao je delo na francuskom Beda filozofije (Misère de la Philosophie), pravo in­ telektualno pogubljenje Pruđona. U suštini, prave političke ra­ zlike su se nalazile u poslednjem poglavlju. Knjiga se otrgla kon­ troli, kao i polemika protiv nekadašnjih prijatelja mladohegelijanača objavljena godinu dana pre pod naslovom Sveta porodica, otkrivajući u oba slučaja više ličnu ozlojeđenost koja nikako nije bila izazvana samo samom stvari. Kompulzivnim ponavljanjem koje se činilo bezmalo manično, Marks se u delu protiv Prudona podrobno ustremio na nevidljivog neprijatelja. Bio je to Hegel na koga se Prudon, uostalom, uopšte i nije pozivao i čiju je filozofiju u najboljem slučaju poznavao samo u osnovnim crtama, iz preda­ vanja nemačkog emigranta Hajnriha Arensa (Heinrich Ahren) na Collège de France.210Na mnogo stranica Marks izlaže Prudonovu filozofsku glupost, umesto da pređe na stvar. Mnogo toga podseća na svađu teologa u berlinskom Klubu doktora, pa i insinuacija koja se stalno ponavlja - da bi Hegel, a s njim i Prudon, sveo sve na logičke kategorije umesto da pođe od stvarnih odnosa. Nakon pojavljivanja knjige Prudon je Marksa nazvao „pantljičarom so­ cijalizma" i time prilično tačno u nerv pogodio sada svog neprija­ telja, nazvanog ironično mon cher philosophe. 211 Vođe Saveza komunista su Vajtlinga već otpisale kada im je Marks sredinom maja predložio saradnju u svojoj interna­ cionalnoj korespondentskoj kancelariji. Mnogi od njih izbegli su u London nakon razbijanja ustanka 1839. godine koji je organizovao Ogist Blanki a u kome su učestvovali. Među njima se posebno izdvajao Karl Šaper (Karl Schapper) koji je nakon pariškog ustanka izdržao duže zatočeništvo u tvrđavi*, da bi ga* * Nemač. - Festungshaft - zatvor u tvrđavi: do 1953. godine u nemačkom zako­ nodavstvu posebno definisana forma kazne lišavanja slobode. To je bila custo-

R o lf Hosfeld / Karl M arks

68

policija Luja Filipa potom prognala iz zemlje. Šaper je bio bivši član konspirativnog Društva za ljudska prava Georga Bihnera (Georg Biichner) u Hesenu, pripadao je naoružanim napada­ čima na frankfurtsku Konstablerwache' početkom aprila 1833. godine, a 1834. godine se priključio pokretu Giovine Europa Đuzepea Macinija (Giuseppe Mazzini). Sa Šaperom, obućarom Hajnrihom Bauerom (Heinrich Bauer) i časovničarom Jozefom Molom (Joseph Moli) London je početkom četrdesetih godina postao novi centar Saveza komunista.212 Nakon propalog ustanka blankista, Šaper je došao do saznanja da se „nove ideje mogu nasilno nametnuti čovečanstvu baš kao što se drvo može prisiliti da raste".213 Ta transformacija ga je sve više udaljavala od Vajtlingovog revolucionarnog voluntarizma, i njego­ vu radoznalost usmeravala na rad Marksa i Engelsa u Briselu; oni su tu vodili nemačko udruženje radnika u kome je Marks, na pri­ mer, držao predavanja o nepomirljivoj suprotnosti najamnog rada i kapitala. Pred oko sto slušalaca on je tu, između ostalog, izlagao tezu da suštinu modernog proizvodnog koeficijenta kapitala odli­ kuje eksploatatorska vladavina nagomilanog, minulog, opredmećenog rada nad neposrednim, živim radom, s ciljem sticanja profita.214 „Deutsche Briisseler Zeitung" bile su Marksu i Engelsu novinsko glasilo u kome su se mogla pročitati njihova mišljenja. Njihova delà bila su —bar posvećenicima — poznata, posebno Engelsovo đelo Položaj radničke klase u Engleskoj (Die Lage der arbeitenden Klasse in England) koje je objavljeno 1845. godine i počinjalo recima da ljudi tek sada dolaze do saznanja o značaju in­ dustrijske revolucije za svetsku istoriju. Završavalo se recima: „Ne verujem da će narod sebi dopustiti više od još jedne krize".215 U proleće 1847. godine Jozef Mol se pojavio kod Marksa u Briselu, a malo kasnije kod Engelsa koji je boravio u Parizu,* dia honesta (lat. „časna kazna") bez prinudnog rada i izricana je pretežno pri­ padnicima viših staleža, političkim kažnjenicima ili protiv učesnika u dvoboju. - Prim. prev. * Konstablerwache - danas je centralni gradski trg i deo pešačke zone u Frank­ furtu na Majni. Nekada je to bila vojna stražarnica. Oko 50 ustanika je 1833. go­ dine pokušalo da napadom na frankfurtske stražarnice izazove opštu revoluciju u Nemačkoj. Pored Vartburg-festa i Hambaher-festa ovaj juriš na stražarnice spada u najspektakularnije političke akcije nemačkog Vormarz-a, kao jedan od uvoda u martovsku revoluciju 1848. godine. - Prim. prev.

Delà

69

uputivši im, u ime svojih londonskih drugova, molbu da pristu­ pe Savezu komunista. Oni su se otrgli od starih konspirativnih tradicija i sada žele njima dvojici da pruže priliku da svoj kritički komunizam predstave na kongresu Saveza, kao novu doktrinu Saveza. Međutim, zato bi morali prvo da postanu članovi.216Na­ kon višenedeljnih debata u prostorijama Komunističkog udru­ ženja za obrazovanje radnika u londonskoj Druiy Lane 191, u kojima su učestvovali komunisti različitih nacionalnosti, konač­ no je početkom decembra 1847. godine kao zvanični program Saveza komunista jednoglasno prihvaćen Manifest komunistič­ ke partije . 217 Manifest je od početka važio za program usmeren ka svim nacijama i trebalo je da bude objavljen na najvažnijim evropskim jezicima;218 to je bio prvi dokaz ogromnog uticaja koji je Marks, sa svojim poimanjem istorije, imao na ,,klete“ u svetu, uticaja koji će se još više osnažiti. U spisu o Prudonu Marks je napisao: „Ukoliko potlačena klasa treba da bude u stanju da se oslobodi, onda mora da bude dostignut stupanj na kome ne mogu paralelno da postoje već zatečene proizvodne snage i postojeće društvene institucije. Od svih proizvodnih instrumenata, najveća proizvodna snaga je sama revolucionarna klasa . " 219 Zadatak članova Saveza ko­ munista, preobraženih u duhu Marksove definicije, bio je da tu revolucionarnu proizvodnu snagu uzdignu do samosvesti u po­ gledu sopstvene misije. Komunistički manifest je to ovako formulisao: „Komunisti... u teorijskom pogledu imaju to preimućstvo nad ostalom masom proletarijata što razumeju uslove, tok i opšte rezultate proleterskog pokreta." Oni s jedne strane nisu posebna partija u odnosu na druge radničke partije, ali s druge strane oni u vidu uvek imaju interes celokupnog pokreta i sebe stoga smatraju praktično najpresudnijim, pokretačkim dêlom radničkih partija svih zemalja. Komunisti, kažu Marks i Engels, u sadašnjem pokretu zastupaju ujedno i budućnost pokreta220' i ta maksima će određivati i njihove koalicione opcije u budućoj revoluciji. Naime, prema postavkama Hegelove logike koje su autori Manifesta prihvatali, tek kada se steknu svi uslovi, neka stvar je mogla i da se ostvari.221 Bio je to u osnovi dinamičan* * Karl Marks/Fridrih Engels, Manifest komunističke partije (preveo Moša Pijadc), Beograd: BIGZ, 1982, str. 44, - Prim. prev.

RolfHosfeld / Karl M arks

70

koncept neprekidne revolucije. Predviđali su da bi predstojeća buržoaska revolucija mogla da bude samo neposredna predi­ gra proleterske revolucije, naročito u Nemačkoj koja bi u bu­ dućoj evropskoj revoluciji igrala glavnu ulogu. Marks i Engels su očekivali revoluciju u Nemačkoj na primeru francuskih događaja između 1789. i 1794. godine, ujedno i zbog toga što po njihovim zamislima građansko društvo si­ stemski nije raspolagalo nikakvom dinamikom ujednačavanja, te je zato jednom pokrenuta revolucija morala nužno da se radikalizuje. U osnovi ove njihove ideje ležalo je predviđanje neizbežnog osiromašenja radnika u savremenom svetu kapitala. „Moderni radnik, naprotiv", kaže se u Komunističkom mani­ festu „umesto da se podiže s napretkom industrije, srozava se sve dublje ispod uslova svoje sopstvene klase. Radnik postaje osiromašen, a siromaštvo se razvija još brže nego stanovništvo i bogatstvo. Time jasno izlazi na videlo da je buržoazija nespo­ sobna da još duže ostane vladajuća klasa društva i da životne uslove svoje klase nameće društvu kao regulatorni zakon."222* Bila je to apokaliptična prognoza. Dinamiku revolucije protiv sistema Svete alijanse sada ne bi mogao da zadrži nikakav novi građanski Direktorijum, kao posle pada Robespjera. Socijaldemokratski teoretičar Franc Mering (Franz Mehring), Marksov prvi biograf, smatrao je da se Manifest kretao još sasvim u ravni zakona o najmu kako g a je britanski ekono­ mista Dejvid Rikardo (David Ricardo) razvio na osnovu Maltusove teorije o stanovništvu. Zbog toga je on, kaže Mering, mogućnost da se reaguje na tendencije osiromašenja video još suviše-jednostrano u svetlu političke revolucije. Za Marksa i Engelsa je upravo iz tog razloga bliska budućnost morala da se formira po modelu Francuske revolucije. Tek će otkrivanje „ela­ stičnog" karaktera zakona o nadnici tokom Marksovog rada na Kapitalu - zakona koji je kod određivanja visine radničke nad­ nice uključivao kulturološki stečene činioce i koeficijente izvoje­ vane sindikalnim borbama - dovesti u pitanje model Francuske revolucije. On je otvarao perspektive čije političke posledice, međutim, Marksu nikada nisu bile zaista jasne. Godine 1848. jakobinizam je za njega u svakom slučaju još bio suštinski ute-* * Ibid, str. 20. - Prim .prev.

Delà

71

meljen u tezi o osiromašenju. Inače, Komunistički manifest u to doba rasprave o ustavu nije sadržavao ni jednu jedinu reč o ne­ kom budućem ustavu. „А o tome kako će klasa početi da vlada, da upravlja i sudi“, pitao je jednom s pravom Dolf Šternberger (Dolf Šternberger), „nije se razmišljalo, u svakom slučaju to bar nije rečeno".223Stvarni pokret će to već pokazati i stvoriti odgo­ varajuće institucije.

Svetski rat Marks i Engels su u to vreme bili duboko uvereni u to da će prolazna vladavina nemačke buržoazije potrajati najviše nekoli­ ko godina nakon izbijanja revolucije. „Samo se vi hrabro borite i dalje", pisao je Engels krajem januara 1848. godine u „Deutsche Briisseler Zeitung". „Bićete nagrađeni tako što ćete kratko vreme vladati. Diktiraćete zakone, sunčaćete se u sjaju veličanstva koje ste stvorili, organizovaćete bankete u kraljevskoj sali i prositi lepu kraljevu kćer, ali ne zaboravite - dželat stoji pred vratima."224Malo kasnije, sâm Engels je sedeo u kraljevskim odajama pariške Palais des Tuileries na ručku s jednim francuskim prijateljem, nekada izbeglicom u Briselu. Narod Pariza digao se 24. februara i proglasio republiku. Ranjeni u uličnim borbama oporavljali su se u odajama zbačenog i u Englesku izbeglog kralja-građanina, Luja Filipa i pušili svoje lule. Napolju su, kako je zapazio Engels, narodna garda i naoružan narod uz zvuke Marseljeze pozdravljali pogrebnu povor­ ku s telom radnika revolucionara koji je podlegao povredama.225 U isto vreme, književnica Fani Levald (Fanny Lewald) gledala je gomile kaldrme dignute s pariških ulica, polomljena kola za hleb i prevrnute omnibuse* koji su u februaru upotrebljeni za podizanje barikada. Na Palais Royal koja se sada zvala Palais National, videla je polupana sva prozorska stakla, polomljene prozorske ramove i okna, a kraljevska stražarnica je ležala u ruševinama pocrnelim od dima. Na bulevarima je ležalo oboreno drveće, cevi i stubovi česama bili su iščupani, a na pozorištima, iznad portala crkava i na svim javnim zgradama, svuda se vijorila trobojka.226 * U to vreme, dugačko vozilo s više sedišta, s konjskom zapregom i obaveznim krovom. - Prim. prev.

R o lf Hosfeld / Karl M arks

11

Godina je počela jednim ustankom u Palermu. Ferdinand II, kralj obe Sicilije, morao je 29. januara da se saglasi s Ustavom. Međutim, bura koja je krajem februara izbila u francuskom glavnom gradu imala je potpuno druge dimenzije. Brzinom vetra zahvatila je ćelu Evropu i svetu prvi put prikazala veliku dramu istorijskog jedinstva evropskog života. Činilo se, kako je nekada pisao Benedeto Kroče, kao da su sve one moćne barijere na koje se već pola veka uzalud jurišalo odjednom izgubile svu svoju užasnu magiju pri zvuku truba, gotovo kao zidovi Jerihona.227 Bila je to revolucija protiv sveevropskog sistema prinu­ de Svete alijanse i policijske suverenosti koju je ona razuzdala. Manifest komunističke partije ju je već bio najavio. A to da će početi kukurikanjem galskog petla, Marks je prorekao još 1844. godine. Od jula 1847. godine republikanska opozicija je vodila kampanju za uvođenje opšteg prava glasa u Francuskoj, ali se Gizoova vlada ponašala krajnje odbojno dok situacija nije eska­ lirala zabranom jednog skupa za pravo glasa 22. februara 1848. godine. Prve ulične borbe izbile su 23. februara. U Parizu su po­ dignute barikade, na Bulevaru Kapucina vojska je u napredova­ nju usmrtila preko pedeset ljudi i veliki broj njih ranila. Nakon što je razjarena gomila svoje mrtve položila na kola i uz svetlost baklji provezla gradom, ustanak se sledećeg dana proširio na ceo Pariz. Uveče, 24. februara proglašena je republika. Vest je u Brisel stigla 26. februara. Kralj Leopold je na to odgovorio d aje spreman da abdicira čim to narod poželi. To je zapravo, rekao je Marks, samo lukavstvo kako bi se belgijske de­ mokrate navele da ništa ne preduzimaju protiv tako dobrog kra­ lja. Belgijske institucije su ipak počele da sastavljaju spiskove osoba koje bi trebalo uhapsiti kao potencijalno opasne po javni red. A kada je došlo do prvih hapšenja, pljuštale su pesnice, šu­ tiranje i udarci sabljom. Uhapšene strance su strpali u zatvor­ ska kola i odvezli ih do francuske granice.228 Belgijska vlada je, rekao je Marks, iznenada sasvim stala na stranu Svete alijanse. Njemu je 3. marta u pet sati uveče stiglo naređenje da u roku od dvadeset četiri časa napusti kraljevstvo. Te noći g a je deset po­ licajaca uhapsilo nakon zasedanja Centralnog komiteta Saveza komunista u gostionici Bois Sauvage, a sledećeg jutra su i nje­ govu ženu Dženi strpali u jednu mračnu ćeliju gradskog zatvora

Delà

73

u Rue de l’Amigo nedaleko od Grand Place.229 Malo kasnije su stigli u Pariz kuda ih je sprovela policija. Ferdinan Flokon (Fer­ dinand Flocon), demokratski socijalista i u međuvremenu član privremene vlade, još 3. marta je „hrabrom i iskrenom Marksu" dostavio vest: „Tiranska vlast Vas je prognala, slobodna Fran­ cuska Vam ponovo otvara svoje kapije".230 Marks je smatrao da će ratoborna reakcija belgijske vlade izazvati oduševljenje kod Meterniha.231 Međutim, i njegovi dani su bili odbrojani. Engels je 9. marta Marksu u Pariz javio sjajne vesti iz Nemačke: u Nasauu dovršena revolucija; u Minhenu ustanak zbog kraljevske metrese Lole Montes (Lola Montez); u zapadnoj Nemačkoj sloboda štampe i nacionalna garda. Signal je poslala manhajmska narodna skupština 27. februara. Na skupštini je traženo: naoružavanje naroda sa slobodnim izborom oficira, sloboda štampe, sudovi s porotom po engleskom uzoru i trenut­ no sazivanje nemačkog parlamenta. Te tačke su, kao takozvani „martovski zahtevi", obišle ćelu Nemačku. U Karlsrueu su još jednom iznete pred hiljadama ljudi koji su železnicom bili do­ putovali iz Manhajma i Hajđelberga, a 4. marta su iznete i u Vizbadenu. Opet se železnica, kojoj je još Manifest komunistič­ ke partije predskazao ulogu buduće lokomotive revolucije,232 pobrinula za to da se pred kneževskom palatom nađe na hiljade ljudi. Preko noći su svuda u Nemačkoj nastajale liberalne, tako­ zvane „martovske vlade", najčešće predvođene građanima. „Kad bi samo F. V. IV ostao tvrdoglav!", pisao je Engels Mar­ ksu u vezi s pruskim kraljem koji je o svemu odlučivao. „Onda je sve dobijeno i za nekoliko meseci ćemo imati nemačku revo­ luciju. Kad bi se samo čvrsto držao svojih feudalnih formi! Ali đavo će znati šta će ta ćudljiva i luda osoba učiniti."233 Varnica je ipak izazvala požar prvo u centru Habzburške monarhije koja se tokom poslednjih decenija pokazala kao najmanje sposobna za reforme, i u kojoj je najrigoroznije primenjivan Meternihov sistem. Pariškim virusom je 13. marta zahvaćen Beč kao prva nemačka metropola. Taj dan je bio uvod u ćelu godinu demo­ kratske revolucije u svim državama Nemačkog Saveza i u evrop­ skim zemljama s kojima se Savez graničio. „Pariška revolucija je kao udar groma osvetlila mrak našeg položaja", pisao je svojoj majci već 5. marta saksonski savetnik ambasade u Beču, Karl

R o lf Hosfeld / Karl M arks

74

Fridrih grof Victhum fon Ekštet (Cari Friedrich Graf Vitzthum von Eckstàdt): „Neraspoloženje je opšte i samo se bojim da ga odozgo neće prepoznati onako kako bi trebalo."234 Osam dana kasnije u Beču je vladala otvorena pobuna. „Kapije su zatvore­ ne", kaže Victhum fon Ekštet 13. marta: „Na dvoru, pred tvrđa­ vom, ispred sedišta kancelara, na Stefansplatz-u - svuda sto­ je topovi. Ulicama patroliraju jake straže. U nekim ulicama se dižu barikade. Čuju se povici: Ura! Ustav!"235Popodne oko četiri sata više hiljada demonstranata okupilo se ispod kancelarovih prozora i zahtevalo povlačenje Klemensa fon Meterniha (Clemens von Metternich), koga su iz sveg glasa nazivali austrijskim prokletstvom. Kancelar se još tog jutra u ministarskom savetu usprotivio svim ustupcima ustanicima i kategorično odbijao mogućnost revolucije u Austriji, čak i kada se pod njegovim pro­ zorima već pucalo. Sve su to, rekao je, „samo Jevreji, Poljaci, Italijani i Švajcarci koji huškaju narod".236Ali nekada svemoćan policijski diktator iz doba evropske restauracije morao je uveče da napusti sve svoje dužnosti i da se prerušen zaputi kroz zadnja vrata, preko Praga u London. Te večeri se čulo o prvim nemirima i u Berlinu. Narod­ na skupština pod šatorima u Tirgartenu zahtevala je da kralj osnuje ministarstvo rada, jer „kapitalisti i zelenaši ugnjetavaju narod".237 Međutim, kruna je dovela u grad vojsku, došlo je do prvih sukoba i bilo je pojedinačnh žrtava. Vesti o Meternihovom padu stigle su u Berlin 15. marta, što je na dvoru primljeno k znanju s panikom, kako je utvrdio mladi doktor u berlinskoj kli­ nici Charité, Rudolf Firhov (Rudolf Virchow). Fridrih Vilhelm je reagovao onako kako se Engels i pribojavao. Popustio je, složio se s ukidanjem cenzure i sazivanjem ujedinjene skupštine za 2. april. „Pojavio se proglas u bombastičnom stilu", komentarisao je Firhov bez oduševljenja taj kraljevski čin.238 Međutim, kada se vest o tome pročula, hiljade Berlinaca je oduševljeno pohr­ lilo prema gradskom dvoru. Hteli su zapravo da zahvale kralju zato što je popustio. Trebalo je da to bude manifestacija radosti zbog rađanja novog vremena u Pruskoj. Kada se kralj pojavio na balkonu dvora najpre je pozdravljen glasnim povikom ,,ura“. Raspoloženje među demonstrantima se u trenutku preokrenulo

Delà

75

kada su opazili zbijenu masu dragona* okupljenih na dvorskom trgu radi zaštite kralja. Čuli su se zahtevi da se vojska povuče; atmosfera je postajala sve više neprijateljska, tako daje nesigur­ ni kralj, koga je najednom prestrašila izgledna promena narod­ nog raspoloženja, izdao nepromišljeno naređenje generalu fon Melendorfu (Moellendorff) da isprazni trg. Narod koji se zapra­ vo okupio da oda počast kruni, bio je nasilno sabljama dragona oteran s trga. Međutim, to nije bilo okupljanje koje se moglo rasturiti na uobičajen način. Bio je to početak državne krize, što je Fridrih Vilhelm morao da zna nakon nemira poslednjih dana i događaja u Parizu i Beču. „Od tog trenutka je počela revolucija", kaže Rudolf Firhov, učesnik sukoba. „Svi su vikali „izdaja" i „osveta". Za nekoliko sati ceo Berlin je bio pod barikadama i ko god je mogao da dobi­ je oružje, naoružao se."239 Oko podneva 18. marta 1848. godine izbile su velike borbe koje će Prusku promeniti za izvesno vreme. Kasno uveče, kraljeve trupe su naterane u bekstvo nakon višečasovne žestoke borbe na Alexanderplatz-u. Bila je svetla noć obasjana mesečinom, kako piše slikar Adolf Mencl, u ko­ joj su meci, ispaljeni iz izdeljanih pušaka građanskih streljačkih udruženja, često pogađali daleko preciznije od metaka iz pro­ stih vojnih pušaka kraljevske pešadije.240 Građanska brigada veterinara Urbana (Urban) uhapsila je generala fon Melendorfa i odvela ga u streljački dom gde je pod prinudom potpisao nare­ đenje pukovima „Car Franc" i „Aleksandar" da odmah obustave vatru i povuku se u kasarne. Kralju je dostavljena poruka da će general biti odmah ubijen u slučaju da bude ispaljen samo još jedan metak. Fridrih Vilhelm je zaista potpisao proglas svojim „dragim Berlincima" i obećao povlačenje svih trupa. Od tog tre­ nutka nije ispaljen više nijedan metak. Kovčezi s palim ustanicima položeni su 22. marta na odar na jednoj velikoj skeli kraj Neue Kirche na Gendarmenmarkt-u. Muški horovi su intonirali pogrebne marševe i duhovne pesme. Oko deset časova pogrebna povorka je krenula put dvora. Na * Dragonima su prvobitno nazivani pešadinci koji su konje koristili prvenstveno za transport. Tokom vremena gotovo svuda su se razvili u bojnu konjicu. Već u 17. veku engleski dragoni su prerasli u tešku konjicu. Kraljevina Pruska je pod Fridrihom II sledila engleski primer. - Prim. prev.

RolfHosfeld / Karl Marks

76

balkonu je stajao ađutant s crnim barjakom, a naspram njega oficir građanske odbrane s visoko podignutom crno-crvenozlatnom zastavom. Kralj se gologlav pojavljivao svaki put kad bi naišla nova povorka s kovčezima, i svaki put je stajao dok povorka ne prođe. „Njegova glava je sijala iz daleka kao bela mrlja" - taj gotovo nadrealni dodatak ćelom prizoru posmatrao je Adolf Mencl prodornim pogledom slikara nestvarnih estet­ skih efekata.241 Bio je to, kaže Mencl, sigurno najstrašniji dan u kraljevom životu. Na ulicama su defilovali ljudi s crnim flo­ rom i crno-crveno-zlatnom kokardom. Iz građanskih kuća su se vijorile crno-crveno-zlatne zastave. I na palati pruskog princa stajala je crno-crveno-zlatna zastava i natpis „Vlasništvo ćele nacije". Prethodnog dana kralj je, u pratnji prinčeva, prvi put ponovo projahao Berlinom s nekoliko generala i ministara svoje prelazne vlade kratkog veka. I on i svi u pratnji nosili su crnocrveno-zlatne trake oko ruke. Kralj je danas usvojio „stare nemačke boje", pisalo je u kraljevskom proglasu za taj dan; time je obnovljena legenda da su crna, crvena i zlatna zapravo bile boje Svetog rimskog carstva i njegovog cara Barbarose koji je već bio mit.* Ovaj politički romantičar na kraljevskom tronu spretno je pokušao da svoje nazadno carstvo, odano doktrini božanskog prava kraljeva, poveže sa simbolima revolucije u vreme najveće opasnosti i time prećutno prisvoji pravo na njih. Zaista je bilo teško predvideti, kao što je Engels vidovito slutio, kakve će još šahovske poteze biti u stanju da povuče izumitelj hrišćanske dr­ žave i sakralne tradicije Hoencolerna - „ta ćudljiva i luda osoba." Marks je u to vreme živeo u jednoj sporednoj ulici buleva­ ra Beaumarchais u blizini Bastilje, i u početku je bio potpuno zaokupljen time da nemačke komuniste u Parizu drži na oku­ pu. Ovde buržoazija opet postaje grozno drska i reakcionarna, mais elle verra , 242 ali tek će videti ona svoje, pisao je Engelsu 16. marta. Očekivao je neposredno predstojeći drugi oružani sukob, ovoga puta između buržoazije i proletarijata i tražio od * Fridrih I iz roda Štaufera, zvani Barbarosa (*oko 1x22-1190. bio je knez Švapske): poznat je kao Fridrih III, pa rimsko-nemački kralj, a potom car Rimsko-nemačkog carstva. U okviru nemačkog nacionalnog pokreta u 19. stoleću Fridrih Barbarosa je postao nacionalni mit. Prema vekovima staroj leg­ endi, on sa svojim vojnicima spava u pećini na planini Kifhojzer da bi se jednog dana probudio i zauvek spasao Carstvo. - Prim. prev.

Delà

77

nemačkih komunista da ostanu u Parizu i da se pripreme za nastupajuću bitku, jer je smatrao da bi ishod te borbe odlučio sud­ binu revolucionarnog pokreta u čitavoj Evropi. Centralni komi­ tet Saveza komunista je reorganizovan i Marks je od 10. marta bio njegov formalni predsednik. Onda su 19. marta stigle vesti iz Beča, a 20. marta one iz Berlina. Prvih deset hiljada odštam­ panih primeraka Manifesta komunističke partije bilo je upravo poslato iz Londona za Pariz, a s njima je, kao i sa zahtevima Ko­ munističke partije u Nemačkoj u prtljagu, put stare domovine krenulo četiristo nemačkih komunista. Marks je Pariz napustio početkom aprila i zaobilaznim putem, preko Majnca, 10. aprila stigao u Keln. Dženi je s njihovo sada dvoje dece najpre otišla u Trir, a tri meseca kasnije mu se pridružila na Rajni. Zahtevi Komunističke partije izlazili su samo u nekoliko tačaka izvan okvira martovskih zahteva o kojima se tada rasprav­ ljalo svuda u zemlji. Trebalo j'e da feudalna imanja, rudnici i sva transportna sredstva budu podržavljeni, da nasledno pravo bude ograničeno, da budu uvedeni nepopustljivi progresivni porezi, osnovane narodne radionice i da svim radnicima bude osigurana egzistencija.243 Sasvim u duhu zamisli Marksa i Engelsa, u Nemačkoj reč nije bila o neposredno predstojećoj soci­ jalističkoj, već o buržoaskoj revoluciji u kojoj su ljudi pak hteli od samog početka da vide sadržane određene zahteve koji razvi­ jaju dinamiku koja nužno samu sebe prevazilazi. Samo tako se u njihovim očima mogla razviti željena radikalizacija i najzad obrt ka proleterskoj revoluciji. Zato su privremeno odlučno odbijali samostalne političke akcije nemačkih radnika. Međutim, njih je bilo. „Radnici počinju da se pomalo pokreću, još vrlo divlje, ali masovno. Odmah su napravili koalicije", pisao je Engels Marksu sredinom aprila iz Vupertala. „Međutim, to nama baš stoji na putu“.244 Takvih akcija je bilo i u Kelnu. U Berlinu se 3. marta, mnogo pre borbi na barikadama, više hiljada ljudi okupilo na trgu ispred skupštine ijedna njihova de­ legacija je prodrla u salu za sednice da bi iznela sopstvene mar­ tovske zahteve. Predvodili su ih komunisti: Andréas Gotšalk (Andréas Gottschalk), kelnski doktor koji je lečio siromašne, kao i Avgust fon Vilih (August von Willich) i Fridrih Aneke (Fri­ edrich Anneke), obojica bivši pruski poručnici. U središtu nji-

RolfHosfeld / Karl Marks

78

hovih zahteva bili su pravo na rad i besplatno školovanje dece, a ti su zahtevi velikom broj kelnskih siromaha bili veoma omi­ ljeni. Jedan bataljon 16. kelnskog puka rasturio je gužvu oko devet sati uveče: bilo je mrtvih i nekoliko povređenih ubodima bajonetom, a Gotšalk, Vilih i Aneke su otišli u zatvor245, iz koga ih je berlinska revolucija međutim posle dve nedelje oslobodi­ la. Od tada je u Kelnu vladala izvesna ravnoteža snaga između gradske milicije, koja je bila potčinjena mesnim demokratama, i pruskog garnizona. Gotšalk je osnovao kelnsko udruženje rad­ nika koje je za kratko vreme imalo osam hiljada članova i sredi­ nom maja je istupio iz Saveza komunista. S Marksom se zavadio naročito po pitanju učešća na izborima za pruski parlament i frankfurtsku narodnu skupštinu, a smetala su mu i Marksova nastojanja da, sasvim u duhu svog dinamičnog koncepta revo­ lucije, za početak učestvuje u Kelnu u osnivanju Demokratskog društva. Marks je u početku čak gajio izvesne nade da će levo orijentisani krugovi gornjih slojeva građanstva podržati njegov novi novinski projekat koji je trebalo da se zove „Neue Rheinische Zeitung“. Engelsa je zato postavio u Stare (Alten) u Barmenu, ali je prijatelj odgovorio da treba „prokleto malo računati" na akcije iz tih krugova. Stvar je u osnovi u tome, obavestio je Marksa u Kelnu, „što ovde i ti radikalni buržuji vide u nama svoje budu­ će glavne neprijatelje i neće nam dati oružje u ruke jer bismo ga ubrzo okrenuli protiv njih samih".246Tako je i bilo. Oto Kamphauzen (Otto Camphausen), brat Marksovog ranijeg pokrovitelja u vreme „Rheinische Zeitung" upozoravao je već rano na „opa­ snost od potpune vladavine rulje",247a Gustav Mefisen je rekao da sada mora da se „zgrabi prilika" i dogovori „ustav s Krunom".248 U martu 1848. godine stigli su do cilja svojih želja koje su ih pet godina ranije navele da „Rheinische Zeitung" ožive jedan liberal­ ni opozicioni list s Marksom kao glavnim urednikom. U Pruskoj je 29. marta Ludolf Kamphauzen (Ludolf Camphausen) postao predsednik vlade, a David Hanzeman (David Hansemann) mi­ nistar finansija. Za projekat sada od njih nije trebalo ništa više očekivati. A ni od drugih. Marks je akcijski kapital procenio na trideset hiljada, a skupilo se jedva trinaest hiljada. Ostatak je mo­ rao da podmiri iz predujma svog nasleđstva.

Delà

79

„Neue Rheinische Zeitung“ su sebe smatrale „organom dempkratije". Međutim, uredništvo na njih ni u jednom trenutku nije gledalo kao na list frankfurtske parlamentarne levice; štaviše, smatralo je da se najvažniji zadatak novina sastoji u tome da novinarski nadgledaju te demokrate s vlastitog političkog sta­ novišta. Ta politika je pak u izvesnoj meri bila privremeni žirondizam iz perspektive prosvećenih montanjara* koji su pre svega naučili da bi greška koja vodi u propast mogla biti prerani udar - kao i prerano uzmicanje. Ona je, potpuno sledeći dinamičke principe Komunističkog manifesta, pokušavala da u sadašnjem - pokretu zastupa ujedno budućnost pokreta . 249 Sadašnji pokret je za „Neue Rheinische Zeitung", iz razloga istorijskog redosleda, bio prosto građansko-demokratska revolucija u zemljama Nemačkog Saveza. To je i bio razlog zašto su jedva izveštavale o istovremenim zbivanjima u radničkom pokretu u Nemačkoj koja 1848. godine nisu bila ni tako beznačajna.250 Šaper i Mol su po Rajnskoj oblasti i Vestfaliji osnovali mrežu komunističkih radničkih udruženja. Štefan Born (Stefan Born), nekadašnji slovoslagač u „Deutsche Briisseler Zeitung" i stari član Saveza komunista našao se u Berlinu već ubrzo nakon izbija­ nja revolucije. Tamo je osnovao Radničko bratstvo koje je uskoro podržavao značajan broj pristalica od dvanaest hiljada radnika u velikim gradovima Pruske, Saksonije, ali i Franačke i Virtemberga, i time bilo najznačajnija radnička organizacija na konti­ nentu.251 Berlinski proletarijat je, javljao je Born početkom maja Marksu, skroz naskroz revolucionaran i on pokušava da ga, ako je to moguće, spreči u pravljenju „beskorisnih nereda". Marks se verovatno složio s tim. Međutim, ono što mu je smetalo u Bornovim aktivnostima bila je njegova sklonost ka štrajkaškim pokreti­ ma, reformama uz podršku države i projektima sindikalnih i pro­ izvodnih udruženja, dok je zapravo trebalo političkim pobedama doprineti prodoru jednog dinamičnog revolucionarnog procesa u Nemačkoj i Evropi. U Marksovoj viziji taj revolucionarni pro­ ces bi, posle pada monarhija i jedne buržoaske međufaze, nužno morao da se završi vladavinom proletarijata.252Sitni svakodnevni * Montanjari (franc, la montagne - brdo) su leve političke grupe u Skupštini; na sednicama su zauzimali mesta u najvišim redovima klupa, te su po tome i dobili ime. - Prim. prev.

RolfHosfeld / Karl Marks

80

problemi s kojima se Radničko bratstvo tada mrcvarilo ionako više ne bi igrali nikakvu ulogu. O Savezu kao takvom, pisao je Born u istom pismu, ne može ništa da kaže. Izgleda da se ras­ pao.253 Reč je zapravo bila o tome, kako je Marks kasnije pisao, da je delovanje Saveza za vreme revolucije bilo gotovo obustavljeno jer su sada, kako je on to video, za ostvarenje njegovih ciljeva bili otvoreni delotvorniji putevi.254 Za njega je to u prvom redu bila redakcija „Neue Rheinische Zeitung“-a čijim publikovanjem je on hteo da ubrza evropsku revoluciju. Međutim, Keln nije bio Pariz. Iz njega je čovek teško mogao da postigne neki učinak na nacionalnom nivou. Slavljene kasni­ je kao daleko najbolji politički list iz vremena četrđesetosme, „Neue Rheinische Zeitung" su ostale nešto regionalno, a ono što je njihovoj prethodnici donelo prednost, naime koncentracija na Rajnsku oblast, pokazalo se kao nešto što ima suviše ograni­ čen radijus delovanja u stvarnim revolucionarnim vremenima. Međutim, verovatno nećemo pogrešiti ako pretpostavimo da se Marks orijentisao prema velikim pariškim partijskim organi­ ma, kao što su „Réforme11 i drugi iza kojih su, međutim, stajale stvarne grupacije koje su zaista igrale neku ulogu u narodnoj skupštini i vladi. Marks ipak nije imao nikakve veze s radikal­ nom levicom u Pfalcu i Badenu, a ni s levičarskim poslanikom, Ludvigom Zimonom (Ludwig Simon) u svom zavičajnom gradu Triru; aktivnosti Štefana Borna je, kao što je pomenuto, posmatrao sa znatnim nepoverenjem. On je, doduše, imao na raspolaganju korespondente i emi­ sare iz kruga Saveza komunista, kao što su bili verni Vilhelm Volf (Wilhelm Wolfï) u Breslauu i drugi255, ali „Neue Rheinisc­ he Zeitung“ su za vreme revolucije ostale u osnovi partija poli­ tičke filozofije, koja je aktuelno dešavanje komentarisala kritički u duhu postulata Komunističkog manifesta. Pojavile su se dve nedelje nakon što su se prvi put sastali ustavotvorni parlamenti u Frankfurtu i Berlinu kojima su one uputile i prvu kritiku. Re­ cimo: „Skupština u Frankfurtu radi parlamentarne školske vežbe a pušta vladu da dela.“ Naime, jedna ustavotvorna narodna skupština, kažu „Neue Rheinische Zeitung", morala bi pre svega da bude „aktivna, revolucionarno-aktivna skupština".256To je već zahtevala manjina oko Hekera (Hecker) i Štrufea (Struve), južnih

Delà

81

Nemaca u frankfurtskom pred-parlamentu'; kada s tim nisu mo­ gli da pridobiju druge, Heker je sredinom aprila u Konstanci jed­ nostavno prevratom proglasio nemačku Republiku. Sve se zavr­ šilo debaklom. Demokratska partija se isuviše prepustila zanosu prve pobede, kritikovale su „Neue Rheinische Zeitung“, a objaviti nešto ni uz najbolju volju još ne znači da je to i ostvareno. Sada je najvažnije da konačno postane svesna svog položaja . 257 Nemačka je bila komplikovana. Svako provizorno stanje države posle neke revolucije, objavljivale su „Neue Rheinische Zeitung", zahteva diktaturu i to energičnu diktaturu.258Ovakvim podsećanjima na comité du salut public" Marks je ipak ostao usamljen glas u nemačkim zemljama. Zbog toga se u početku još jedino nadao ponovnom oživljavanju revolucije u Francuskoj. Do toga je došlo 22. juna. Za samo nekoliko sati na istoku Pa­ riza, otprilike duž ose ulica Rue Saint-Denis i Rue Saint-Jacques, radnici te četvrti podigli su preko hiljadu i po barikada. Bio je to odgovor na brutalno rasturanje narodnih radionica kojima je ko­ alicija privremene Februarske vlade"**pokušala da reši problem nezaposlenosti. Međutim, ta koalicija više nije postojala još od po­ bede buržoaskih republikanaca na izborima za narodnu skupštinu krajem aprila. Narodna garda istoka priključila se pobunjenicima 22. juna, dok je nasuprot njima stajala narodna garda zapada za­ jedno s vojskom. Predstojao je drugi oružani sukob koji je Marks očekivao još u martu. „Pariz pliva u krvi, pobuna se razvila u najve­ ću revoluciju koja se ikada desila, u revoluciju proletarijata protiv buržoazije", pisale su „Neue Rheinische Zeitung" 27. juna, „to su naše najnovije vesti iz Pariza. Za džinovski zamah ove Junske re­ volucije nisu dovoljna ona tri dana Julske revolucije i Februarske * Pred-parlament je bila skupština od 574 osobe koja je u frankfurtskoj Paulskirche zasedala od 31. marta do 3. aprila 1848. sa zadatkom da pripremi frank­ furtsku narodnu skupštinu. Poslanici te skupštine nisu bili birani niti su je činili predstavnici država Nemačkog Saveza. To je zapravo bio parlament znamenitih ličnosti bez demokratskog legitimiteta. - Prim. prev. ** Comité de salut public (Komitet javnog spasa) je osnovala Narodna skupština 6. aprila 1793. godine za vreme Francuske revolucije, kao odbor za društveno blagostanje i opštu odbranu. - Prim. prev. *** Građansko-demokratska Februarska revolucija 1848. u Francuskoj okončala je 24. februara 1848. godine vladavinu prvobitno liberalnog ,,kralja-građanina“ Luja-Filipa od Orleana i dovela do proglašenja Druge francuske republike. Prim. prev.

RolfHosfeld / Karl Marks

82

revolucije, ali pobeda naroda je izvesnija nego ikada. Francuska buržoazija je pokušala nešto što francuski kraljevi nikada nisu po­ kušali: sama je bacila kocku. Tim drugim činom francuske revolu­ cije tek počinje evropska tragedija".259 Nikada više u životu Marks neće pasti u takvu revolucionarnu euforiju kao toga dana. Junska revolucija je za njega bila prva revolucija koja je stvarno podelila „čitavo društvo u dva velika neprijateljska ta­ bora",260 tačno onako kako je predskazao Manifest komunistič­ ke partije. Međutim, ustanak je okončan drugačije nego što se Marks tog dana nadao - nikako porazom buržoazije. Republi­ kanski general Kavenjak (Cavaignac) proglasio je vanredno sta­ nje, doveo artiljeriju kod Notr-Dama i čak pomišljao da zapali ćelu četvrt Panteona. Za vreme borbi ubijeno je pet hiljada usta­ nika, hiljadu petsto je streljano po odluci prekog suda, dvadeset dve hiljade je uhapšeno i velikim delom deportovano u Alžir. Fraternité februarskih dana je bilo najokrutnije ugušeno u krvi. Marksu je u osvrtu bilo jasno da je u tim danima odlučena sudbina evropske revolucije 1848. godine. „Kada je junska pobu­ na širom kontinenta podigla samopouzdanje buržoazije i pustila je da nastupi otvoreno protiv naroda, u savezu s feudalnom mo­ narhijom", pisao je 1850. godine, „koje bio prva žrtva tog saveza? Sama buržoazija na kontinentu".261 Ova dijagnoza sigurno nije pogrešna kada se uzme u obzir da su gotovo sve strukture monarhističko-vojne vladavine u nemačkim državama i habzburškoj monarhiji neoštećene preživele sve meteže revolucionarnog vremena. Marks će 1852. godine ustvrditi da je junski ustanak svakome otkrio da buržoaska republika u stvari znači samo ne­ ograničen despotizam jedne klase nad drugim klasama, a da je republika ionako samo politička forma prevrata građanskog društva a nikako njegov konzervativni životni oblik . 262 Kavenjak je tokom juna 1848. godine protiv pariških radni­ ka postupio s takvom brutalnošću na kakvu se čak ni VindišGrec (Wihdisch-Graetz) protiv ustanika u Pragu, i Radecki (Radetzky) protiv pobunjenika u Gornjoj Italiji nisu usudili ni da pomisle. Za Marksa su sada postojale samo još dve alternative: radikalna revolucija ili dovršena kontrarevolucija. Pre februara 1848. godine, rekao je, revolucija je značila radikalnu promenu državne forme; posle junskih događaja mogla je još samo da

Delà

83

znači radikalnu promenu građanskog društva . 263 Nakon ona­ kve borbe kao u junu 1848. godine, pisale su „Neue Rheinische Zeitung“, moguć je „samo još terorizam" sjedne ili s druge strane.264 Marks je sada podlegao pritisku radikalizacije koji je Sen-Žist (Saint-Just) u vreme francuskih revolucionarnih rato­ va jednom nazvao rezultatom force des choses, sile same stvari, u borbi na život i smrt. Sada je bio sklon akcionizmu. U to je spadao svetski rat pro­ tiv Rusije, kao centra evropske reakcije, neprestano propagiran u „Neue Rheinische Zeitung" po modelu francuske levée en ma­ sse* iz 1792. godine - revolucionarnog rata koji je Erik Hobsbaum (Eric Hobsbawm) jednom nazvao prvim totalnim ratom u istoriji. Već tada je reč bila ili o totalnoj pobedi revolucije, ili o totalnom porazu i pobedi kontra-revolucije.265 Samo rat s Rusi­ jom je rat revolucionarne Nemačke, objavile su „Neue Rheinis­ che Zeitung" 12. jula 1848. godine, rat u kome ona može da spe­ re „grehe prošlosti", u kome može da se osokoli, u kome može da pobedi i sopstvene autokrate.266 Pod „gresima prošlosti" mi­ slilo se na obaranje Napoleona u kome je Nemačka učestvovala zajedno s Rusima i Britancima, jer su francusko zakonodavstvo i uprava Nemcima već tada mogli da pruže čvrstu osnovu za njihovo nacionalno ujedinjenje, a povrh toga bili bi pošteđeni i trideset trogodišnje sramote i tiranije.267 Marks je na Silvestrovo, 31. decembra 1848. godine, s piscem Ferdinandom Frajligratom (Ferdinand Freiligrath) bio u Kelnu pozvan na večeru kod gospodina Kina (Keene) iz britanskog dnevnika „Daily News". Pričalo se o događajima protekle godine i nazdravljalo revoluciji u Beču, oktobarskom ustanku s izraženim proleterskim crtama koji su ugušili knez Vindiš-Grec i hrvatski general fon Jelačić, kao i mađarskom ustanku pod vodstvom Lajoša Košuta (Kossuth Lajos). Marks je posle pada Beča u „Neue Rheinische Zeitung" govorio o kanibalizmu kontrarevolucije i zastupao uverenje da postoji samo jedno sredstvo da se strahoviti samrtnički bolovi starog društva skrate, pojednostave, koncentrišu - revolucionarni terorizam ,268 Krvavo obaranje Bečlija na kolena te novogodišnje večeri još je smatrano samo delimičnim porazom u velikoj evropskoj revolucionarnoj drami.269 * Franc. - Masovna mobilizacija, masovno dizanje na oružje. - Prim. prev.

R olf Hosfeld / Karl M arks

84

Sledećeg dana, i. januara 1849. godine, „Neue Rheinische Zeitung“ su svojim čitaocima otkrile scénario čitavog sveta ne­ prijatelja: „Poraz radničke klase u Francuskoj i pobeda francu­ ske buržoazije, istovremeno su bili pobeda Istoka nad Zapadom, kapitulacija civilizacije pred varvarstvom. U Vlaškoj su Rusi i njihove alatke, Turci, počeli da ugnjetavaju Romane; u Beču su Hrvati, panduri, Česi, Serešaneri* i sličan ološ ugušili ger­ mansku slobodu i car je u ovom trenutku sveprisutan u Evro­ pi. Lozinka evropskog oslobađanja je dakle pad buržoazije u Francuskoj, trijumf francuske radničke klase uopšte. Međutim, zemlja koja ćele nacije pretvara u svoje proletere, koja svojim divovskim rukama obuhvata čitav svet, koja je svojim novcem već jednom podmirila troškove evropske restauracije, u čijem krilu su klasne suprotnosti dostigle najizražajnije, najsramnije forme, koja čitavo novo društvo izgladnjuje još u utrobi majke Engleska, izgleda da je stena 0 koju se razbijaju revolucionarni talasi.“27° Upravo tu, gde su najpre postojali svi uslovi, revoluci­ onarna stvar je očigledno najmanje mogla da se obistini. Morala je, dakle, silom da bude dovedena spolja. Stara Engleska će biti srušena samo svetskim ratom, što partiji čartista, organizovanoj engleskoj radničkoj partiji, jedino može da pruži uslove za uspešan ustanak protiv njenih džinovskih ugnjetača. Taj rat će se, kaže Marks, voditi u Kanadi kao i u Italiji, u Istočnoj Indiji kao i u Pruskoj, u Africi kao i na Dunavu. Revolucionarni usta­ nak francuske radničke klase, svetski rat - to je sadržaj 1849. godine.271 Svetski rat protiv Rusije i Engleske! To je već bilo daleko više od raspuštenog „puer robustus, sed malitiosus". Ovde nije trebalo vešati aristokrate o bandere, ni kraljevima odrubljivati glave; ovde je trebalo ponovo uvesti revolucionarni terorizam starih revolucionarnih ratova, terorizam globalnih razmera primereniji vremenu. Koji bi Nad-Napoleon to još mogao izvesti? Rat protiv Danske za Šlezvig i Holštajn u jesen 1848. godine je u očima „Neue Rheinische Zeitung" bio „prvi revolucionar­ ni rat koji je vodila Nemačka" i on je imao njihovu najsnažniju * Pandur je naziv za naoružane telohranitelje hrvatskih plemića u 17. i 18. veku u Slavoniji i za austrijsku vojnu jedinicu u Šleskim ratovima. Serešaneri su vo­ jna trupa koju su činili južni Sloveni. - Prim. prev.

Delà

85

podršku. Marks i Engels su skandinavizam ionako shvatali kao „brutalnu, prljavu, gusarsku" stvar i u tom ratu su zbog toga videli i oružani pohod vođen ,,s pravom civilizacije protiv varvarstva, s pravom napretka protiv ustaljenosti", te je zato taj rat pred Strašnim sudom istorije bio opravdan.272 U pokrajini Šlezvig-Holštajn, koja je kao deo Nemačkog Saveza bila potčinjena danskoj kruni, vladala je revolucionarna privremena po­ krajinska vlada, kada su danske trupe umarširale u tu oblast 21. marta 1848. godine nakon odluke u Kopenhagenu o aneksiji. Nemačke države su 12. aprila objavile savezni rat protiv Danske pod pruskim vodstvom; ispostavilo se pak daje taj rat vrlo komplikovan i 26. avgusta je u Malmeu okončan primirjem koje je Pruska unilateralno izdejstvovala. Frankfurtska narodna skup­ ština je 5. septembra odbila primiije i prihvatila ga je s malom većinom tek u drugom glasanju nakon dužih pregovora. U su­ protnom bi verovatno zbilja došlo do rata s Rusijom i Engle­ skom, rata koji su Marks i Engels toliko čežnjivo prizivali, bez ikakve realistične procene odnosa snaga. Debate oko ŠlezvigHolštajna u narodnoj skupštini nisu prošle bez imperijalističkih prizvuka, pri čemu su naročito govornici levice istupili s nagla­ šeno nacionalističkih pozicija. Jakob Fenedaj (Jakob Venedey) iz Kelna je govorio o nametanju „sramote" Nemačkoj kao u Vestfalskom miru, sramote koja može da se izbegne samo ako ne postoji strah da „uđemo s celim svetom u rat da bi Nemačka postala svoja". Karl Fogt (Carl Vogt), kasnije Marksovkrvni ne­ prijatelj, podsetio je poslanike na francusku revoluciju i narodni rat273 koji je proglasio Konvent.* „Neue Rheinische Zeitung" su u toj raspravi uz to udarile u sasvim druge diple, naime u diple o istorijskim narodima i narodima bez istorije. Marks i Engels su pravljenje razlike među narodima preuzeli od Hegela koji je o takozvanim narodima bez istorije tvrdio da „nemaju da pokažu nikakvo kretanje ni razvoj".274 Glavni grad * Nacionalni konvent (fr. Convention nationale), skraćeno: Konvent, jeste naziv za Ustavotvornu i Zakonodavnu skupštinu Francuske u periodu Francuske revo­ lucije. Prvi put se sastala 10. 8.1792. godine, a s radom je prestala 26.10. 1795. godine. U prvim godinama Prve republike imala je i izvršnu vlast. Znameniti članovi Konventa bili su Maksimilijan de Robespjer (Maximilian de Robespierre) iz Kluba jakobinaca, Žan-Pol Mara (Jean-Paul Marat) i Žorž Danton (Georges Danton). - Prim. prev.

RolfH osfeld / Karl M arks

86

Danske, rekao je u tom smislu Engels, faktički nikako nije Ko­ penhagen, nego Hamburg, jer se pod upravom danske krune samo u Altoni našao onaj nemački kulturni element koji inače treba „sirovoj" skandinavskoj naciji.275 Potom, kada je „hrvat­ ska sloboda i red“ pod komandom generala Jelačića besnela u Beču, „paleći, ubijajući, oskrnavljujući i pljačkajući",276 osuda je usmerena protiv Hrvata i Slovena uopšte, „odavno propa­ lih nacija bez istorijske snage za akciju" koje nisu mogle ništa da izvedu osim da podrže austrijsku reakciju.277 Sledeći svetski rat, rekle su „Neue Rheinische Zeitung", ukloniće s lica zemlje ne samo reakcionarne klase i dinastije, nego i „čitave reakcio­ narne narode. A to je takođe napredak."278 Naročito je Engels smatrao da su Sloveni svuda samo oruđa kontrarevolucije, ro­ đeni „ugnjetači svih revolucionarnih naroda"279, izuzimajući pri tome uvek izričito Poljake, čijoj budućoj republici je čak hteo da prizna obalu na Istočnom moru do Rige, da bi konačno pozvao na „neumoljivu borbu na život i smrt s revolucionarno izdaj­ ničkim slovenstvom: borba do uništenja i bezobziran terorizam - ne u interesu Nemačke, već u interesu revolucije!"280 To su bile više nego sumnjive reči, čak i ako je čovek poučen da ih, u svetlu iskustava dvadesetog veka, ne treba interpretirati prena­ glašeno. Engels je pod uništenjem podrazumevao prvenstveno kulturnu asimilaciju, iako je sigurno mogao potpuno da zamisli drastične mere prinude prilikom obavljanja tog kulturnog čina. Uostalom, ni odmeravanja političke moći nisu pri tome nikako igrala sporednu ulogu. Nemačka i Mađarska, rekao je Fridrih Engels, Velikonemac, a s njim i Marks, ne mogu nikako da do­ zvole da im Hrvati i Sloveni zatvore prilaz Jadranu.281 To je bio najmanji danak koji su „narodi bez istorije" morali da plate istorijskim revolucionarnim nacijama. T to je bila gotovo pravosnažna presuda jednog strašnog suda, koja je moglai drugde da nađe opravdanje. „Da lije mož­ da nesreća to što je divna Kalifornija oteta lenjim Meksikanci­ ma", pitao je Engels, „koji nisu znali ništa s njom da urade?".282 Kasnije će tema naroda bez istorije poslužiti Marksu čak i za opravdanje kolonijalizma. „Pitanje ne glasi", pisao je on 1853. godine u dnevniku „New York Daily Tribune", „da li su Englezi imali pravo da osvoje Indiju, nego da li Indiju koju su osvajali

Delà

87

Turci, Persijanci, Rusi treba pretpostaviti onoj koju su osvoji­ li Bitanci? Engleska u Indiji mora da ispuni dvostruku misiju: jednu rušilačku i jednu obnavljačku; da sruši staro azijatsko društveno uređenje i da stvori zapadnjačko društveno uređenje u Aziji".283 Bila je to čudna revolucionarna varijanta dogme o the white man’s burden, bremenu belog čoveka, razumljiva iz perspektive Marksovog istorijskog materijalizma. Naime, samo titanskim naporima britanske buržoazije i zemlja kao Indija mogla je jednog dana da bude uključena u proces svetske pro­ leterske revolucije. Konflikt između „naprednih" i „reakcionarnih" nacija je u svakom slučaju značajno doprineo neuspehu evropske revoluci­ je. „Otpadništvo od boga", kako je Fridrih Vilhelm IV pišući jed­ noj poverljivoj osobi nazvao događaje iz marta 1848. godine pa nadalje, gotovo d aje i prestalo u proleće 1849. godine. U istom pismu pale su reči gegen Demokraten helfen nur Soldaten284 (protiv demokrata pomaže samo vojska), koje će uskoro posta­ ti krilatica. Kapitulacijom tvrđave Rastatt 23. jula 1849. godine okončana je nemačka revolucija. Počele su duge godine reakci­ onarne politike i policijskih mera ugnjetavanja koje su ostavile duboke tragove u nemačkom mentalitetu, predstavljenom kroz klasičan lik Untertana kod Hajnriha Mana (Heinrich Mann). Državni udar Luja Napoleona (Louis Napoléon) u Francuskoj, kojim je on okončao onih nekoliko godina Republike, obeležio je 1851. godinu. Za Marksa će to biti povod da izvuče preliminarni zaključak o revolucionarnim godinama. Građanske revolucije kao one iz 18. veka, rekao je, odvijaju se, doduše, dramatično, uokvirene u plamene brilijante, ali su kratkog veka i neizbežno brzo završa­ vaju u mamurluku prozaičnih okolnosti. Nasuprot tome, prole­ terske revolucije 19. veka koje su svoju poeziju crple iz buduć­ nosti, istrajno su kritikovale same sebe dok nisu stigle na cilj. Time je mislio na stvarne krize revolucionarnih tokova, nikako samo na njihovu teorijsku kritiku. S najnovijim događajima u pozadini, to se odnosilo i na krvavu kritiku oružja i na poraz nakon toga, koji su Kavenjakove trupe zadale pobunjenim pa­ riškim proleterima u junu 1848. godine. Proleterske revolucije se krajnje bespoštedno rugaju svim polovičnostima svojih prvih

R o lf Hosfeld / Karl Marks

88

pokušaja dok se u jednom trenutku ne stvori situacija koja one­ mogućava svako uzmicanje i prilike same zavape: Hic Rhodus, hic saltaV285 Bio je to epski scénario proždirućeg i prečišćavajućeg čistilišta u duhu Šekspira (Shakespeare), s masama kao herojima i kao nitkovima, scénario prema kome je Francuska revolucija iz 1789. godine morala da izgleda kao trezvena Rasinova tragedija.

Trauma egzila Revolucija je bila grozničavi san, a ponovni egzil koji je usledio bio je trauma. „Teško je zamisliti teži poraz", rekao je Engels u pomenutom osvrtu, „od onoga koji je pretrpela revolucionar­ na partija, ili tačnije, koji su pretrpele revolucionarne partije na svim tačkama borbene linije."286Engels je gotovo do samog kra­ ja učestovao u južno-nemačkom ustanku. Ostaci revolucionar­ ne vojske Baden-Pfalca kojima je pripadao, ipak su pobegli pre­ ko granice u Švajcarsku već 12. jula 1849. godine. U Švajcarskoj je ostao do septembra, u Bernu se sreo sa Šefanom Bornom a u Ženevi je upoznao nekadašnjeg dobrovoljca, Vilhelma Libknehta (Wilhelm Liebknecht) koji će kasnije igrati istaknutu ulogu u istoriji nemačke socijaldemokratije. Krajem avgusta Marks ga je obavestio da namerava da ide u London i da tamo osnuje novi časopis, političko-ekonomsku reviju u duhu „Neue Rheinische Zeitung". Deo novca mu je već obezbeđen. „Moraš dakle odmah za London", kaže Marks. „То uostalom zahteva i tvoja bezbednost. Prusi bi te dva puta streljali."287 Marks je napustio Keln 19. maja, prognan iz zemlje jer nije bio Prus: u Frankfurtu je s Engelsom uzalud pokušao da navede poslanike narodne skupštine, levičare, da se stave na čelo ustan­ ka u južnoj Nemačkoj koji od početka nije imao šansi; u Badenu je, isto tako uzaludno, pokušao da pobunjenike u južnoj Nemač-* * Fraza potiče iz prevoda Ezopove basne sa starogrčkog na latinski, u kojoj se kaže: „Amov yàp m i Tôôoç кш пцбцџа" (doslovno: „Tu je Rodos, tu skoči!"). U basni se atleta hvali kako je jednom na takmičenju na Rodosu skočio zapanju­ juće daleko. Gledalac ga izaziva da to ponovi pred svedocima na licu mesta, rekavši mu: „Tu je Rodos, tu skoči!" - Prim .prev.

Delà

89

koj pokrene u marš na Frankfurt. Engels koji je kao mladić zavr­ šio vojnu obuku u Berlinu, stupio je u badensku revolucionarnu vojsku a Marks je 2. juna nastavio put za Pariz. Biće to kratak boravak. Samo šest nedelja kasnije, od francuske vlade mu je stiglo naređenje o proterivanju kojim mu je dodeljena osama u jednoj pustoj varošici u Bretanji. Na takav prikriven pokušaj ubistva, pisao je Engelsu, ni u kom slučaju neće pristati: „Na­ puštam, dakle, Francusku."288 Na parobrodu City o f Boulogne doplovio je do dokova Dovera a železnica ga je potom dovela u London. Tamo je 17. septembra stigla i Dženi s njihova sada tri mala deteta. Engels je 5. oktobra javio iz Đenove svom starom prijatelju, čartisti Džulijanu Harniju (George Julian Harney), da će se, ako to vetar i vreme dopuste, sutra uputiti na brod Comish Diamond i da će sredinom novembra stići u London.289 Marks je Harnija upoznao u leto 1845. godine za vreme jed­ nog putovanja s Engelsom u Englesku. Harni je uređivao „Nor­ thern Star", popularni socijalistički list s tiražom od pedeset hiljada primeraka već tada, za koji je i Engels redovno slao pri­ loge. Zbog iskustva masovnog okupljanja čartista u aprilu 1848. godine i revolucionarnih godina na kontinentu Marks je postao radikalniji. Prilikom jednog marša deset hiljada ljudi na Vestminster trebalo je da se parlamentu uruči preko pet miliona potpisa za opšte pravo glasa. Mađutim, jaka ruka starog Velingtona (Wellington) postavila je stotine policajaca na konjima, konjicu i artiljeriju na most preko Temze i po sporednim ulica­ ma. Fergus O’Konor (Feargus O’Connor), vođa čartista, otkazao je poduhvat da ne bi rizikovao krvoproliće. Razočarenje je bilo veliko ali to nije slomilo kičmu čartizmu. Pokret se radikalizovao. U industrijskim oblastima severne Engleske tokom celog proleća 1848. godine održavani su skupovi i demonstracije pod revolucionarnim parolama. U junu 1850. godine Harnijev novi časopis „Red Republican" objavio je da su se oni oprostili od nade u političku reformu i da se sada zalažu za ideju socijal­ ne revolucije. Iste godine „Red Republican" je objavio engle­ ski prevod Komunističkog manifesta. 290 Marks je u to vreme s porodicom živeo u Dean Street u Sohou. Kako je jedan pruski špijun izveštavao Berlin, to je bio je život u dve sobe, u skoro najgoroj i najjeftinijoj četvrti Londona.

R o lf Hosfeld / Karl Marks

90

Marks je u početku verovao da egzil neće biti dugog veka i da je samo pitanje vremena kada će u Evropi, posebno u Francu­ skoj, ponovo izbiti revolucionarni talas. Onoliko koliko napre­ duje reakcija, rekao je on početkom godine, toliko isto naravno raste i snaga revolucionarne partije.291 A u martu 1850. godine je prorekao neposredno predstojeću trgovinsku krizu, čiji će učinci biti daleko značajniji od svih ranijih. Pre svega ta kriza će iz Engleske neizbežno preći na kontinent i tamo izazvati revo­ lucionarne krize neuporedivo izraženijeg socijalnog karaktera nego do tada. Posebno u Nemačkoj.292 S Harnijem i nekolicinom francuskh blankista, Marks je zato u aprilu osnovao već pomenuto Svetsko društvo revoluci­ onarnih komunista koje se izričito izjašnjavalo za rušenje svih privilegovanih klasa, za diktaturu proletarijata i neprekidnu revoluciju.293 U junu 1850. godine Marks je obavestio članove u međuvremenu reorganizovanog Saveza komunista da im se priključila prava proleterska partija Francuske - čijeg šefa Ogista Blankija drže zatočenog na Belle île-u* - kako bi zajedno pripremili sledeću francusku revoluciju. Isto važi i za revoluci­ onarne šefove partije čartista,294 kao stoje Džulijan Harni. Čartisti su, rekao je Marks, energičnije obnovili vlastiti partijski pokret protiv buržoazije i stoga bi, prilikom buduće revolucije, mogli da budu važan saveznik revolucionarnom kontinentu . 295 Marks u prvim mesecima egzila jednostavno nije hteo da pri­ mi k znanju realnosti doba reakcije u Evropi koje je pratila faza ekonomskog zamaha. Njegova gledišta su bila retko toliko radi­ kalna i ekstravagantna kao tokom tog kratkog vremena prkosno potiskivanog poraza. Trebalo je da reorganizovani Savez komunista postane ka­ drovska organizacija za neposredno predstojeće izbijanje re­ volucije, „tajna i neukidiva", dok proleterska revolucija ne po­ stigne svoj konačni cilj. Svaki član morao je da se „bezuslovno povinuje" zaključcima i Centralnom komitetu kao izvršnom organu. Ko je zbog povrede statuta bio isključen, trebalo ga je zbog Saveza nadgledati, „kao svakog drugog sumnjivog subjek­ ta".296 Reorganizovani Savez je kao snažna organizacija trebalo * Belle-île-en-Mer je ostrvo južno od grada Loriana i najveće je ostrvo Bretanje. - Prim. preo.

Delà

91

da garantuje onu političku „samostalnost radnika" koju Marks i Engels 1848-49. godine nisu mnogo cenili. Zato su pak očeki­ vali da će demokratski sitni buržuji morati i protiv svoje volje da budu uvučeni u isti dinamični proces neprekidne revolucije, kao stoje dve godine pre toga to bila liberalna buržoazija. „Rad­ nici", odredio je Centralni komitet, a to znači Marks i Engels, „moraju za vreme konflikta i neposredno posle borbe koliko god je moguće da deluju pre svega protiv građanskog smirivanja, i da prisile demokrate na ostvarenje njihovih sadašnjih terori­ stičkih fraza. Moraju da rade u tom pravcu da neposredno revo­ lucionarno uzbuđenje ne bude ponovo ugušeno odmah nakon pobede. Oni ga, naprotiv, moraju podgrevati koliko god je to moguće; ne treba nikako da se suprotstavljaju takozvanim ek­ scesima, primerima narodne osvete usmerene ka omraženim ličnostima ili iskaljene na javnim zgradama, za koje se vezuju samo mrska sećanja; takvi primeri se moraju ne samo podnosi­ ti, već se njima mora lično upravljati."297 Bilo je to gotovo očaj­ ničko ponovno potpirivanje revolucionarne vatre, bez dodira sa stvarnošću, za šta je krivac bila možda trauma egzila i poslednja beskrupulozna reminiscencija na prečišćavajuću terorističku apokalipsu po modelu francuske revolucije i na oslobođenog puer robustus, sed malitiosus. Svetskom društvu revolucionar­ nih komunista neće biti dato da dugo poživi. Džulijan Harni je, i s obzirom na fazu trajnog prosperiteta u Engleskoj, sve više gubio veru u revolucionarna rešenja,298 a savez sa blankistima je uskoro pao kao žrtva cepanja Saveza komunista. Sam Marks se u junu 1850. godine ponovo vratio svojim in­ tenzivnim ekonomskim studijama i sada se sve više mogao videti u čitaonici Britanskog muzeja. Istog leta 1850. godine, kada je bio najbliži blankizmu, postao je sve obazriviji u prognozama predstojeće revolucije. Marks nije bio politički romantičar. Po­ čeo je da se bavi uzrocima revolucije iz 1848-49. godine. Svetska trgovinska kriza iz 1847. godine je, prema rezultatima nje­ govog proučavanja, bila zapravo majka februarske i martovske revolucije, a prosperitet koji je sledio - i koji nikako nije doveo do kritične panike u julu i avgustu koju su on i Engels predskazali - bio je zapravo pokretačka snaga doba restauracije u Evropi.299 Revolucionarna partija je, izjavili su oni ujesen 1850.

RolfHosfeld / Karl Marks

92

godine, svuda potisnuta s pozornice. „Uz taj sveopšti prosperi­ tet", pisali su, ,,u kome se proizvodne snage građanskog druš­ tva razvijaju onoliko brzo koliko je to uopšte moguće unutar građanskih odnosa, ne može biti govora o stvarnoj revoluciji." Nova revolucija je moguća samo kao pratilac neke nove krize. Međutim, revolucija je sigurna, kao i kriza.300 Jedan od razloga za preokret mišljenja i raspoloženja bila je zlatna groznica u Kaliforniji. Signalizirala je ne samo ogroman dotok novca na internacionalna tržišta kapitala, već i perspek­ tivu intenzivirane globalizacije o kojoj je Komunistički mani­ fe st sanjao samo u grubim konturama. „Za nekoliko godina imaćemo redovnu parobrodsku liniju za pakete od Engleske do Čagresa, od Čagresa do San Franciska i Sidneja, Kantona i Singapura", moglo se pročitati u novoj „Revue". „Zahvaljujući kalifornijskom zlatu i neumornoj energiji Jenkija, dye obale Mrtvog mora biće isto tako brzo naseljene, isto tako otvorene za trgovinu, isto tako industrijalizovane kao što je sada obala od Bostona do Nju Orlinsa. Tada će Tihi okean imati istu ulogu kao sada Atlantski, a kakvu je u antici imalo Sredozemno more, ulo­ gu velikog vodenog puta, a Atlantski okean će spasti na ulogu trgovačkog mora kakvu sada ima Sredozemno more."301 Titanskoj predestinaciji buržoazije bila je, dakle, u scenariju istorije predodređena još sasvim izgledna budućnost. Zapanjujuće je s kakvom osećajnošću su Marks i Engels ponekad mogli da govo­ re o toj klasi kojoj su se najdublje divili i koju su istovremeno prezirali. Suprotno onome što je prorekao Komunistički mani­ fest, ta klasa očigledno još dugo nije bila na izdisaju. Međutim, iz pomenute analize bi donekle logično sledio privremeni atentizam*, ukoliko se nije želelo vraćanje u impro­ vizacije u pogledu budućnosti i u voluntarizam onih strujanja koja su još pre 1848. godine najenergičnije kritikovana kao ne­ dovoljno ili pogrešno usmereni stupnjevi samosvesti istorije. Oko tog pitanja je 15. septembra 1850. godine došlo do cepanja Saveza komunista. Nekoliko članova, među njima Vilih i Šaper, prebacili su Marksu i Engelsu da su na najboljem putu da izdaju * Atentizam (lat. attendere; nem. abwarten) je pojam koji označava pasivno dr­ žanje, čekanje. Odluke o delovanju odlažu se u očekivanju razjašnjenja situacije. - Prim. prev.

Delà

93

revoluciju. Centralni komitet kojim su oni vladali odgovorio je na to sasvim u duhu ranijih rasprava s Vajtlingom, rekavši da se ne može dalje sarađivati s ljudima koji smatraju da se mora „imati samo prava volja" da bi se došlo „pri sledećoj revoluciji odmah na vlast". Uz to se kod njih pokazuje opasna sklonost ka povratku davno prevaziđenom „stanovištu opšteg asketizma i grube uravnilovke".302 Prekor je bio upućen i blankistima s kojima je malo pre toga bilo osnovano revolucionarno Svetsko društvo, a koji su sada stali na stranu Viliha i Šapera. Tokom • vremena ekonomskog prosperiteta koje je nastupalo Marks i Engels su se, za razliku od brbljanja tih „londonskih fanatika" o prevratu,303 prvenstveno bavili obukom radnika koji su im bili bliski i daljim naučnim usavršavanjem svoje teorije. Već je prepiska s Engelsom iz tog vremena bila puna pitanja o ekonomskim problemima koji su Marksa zaokupljali tokom njegovog istraživanja u Britanskom muzeju. Dugačak tekst od i. novembra 1850. godine koji je „Neue Rheinische Zeitung" pri­ ložio Leruovoj „Revue" pokazao se kao analiza najnovijeg eko­ nomskog razvoja, prepuna obimnog statističkog materijala koja bi velikim delom mogla isto tako da se nađe i u ,,Economist“-u. Kriza svuda najpre izbija u oblasti spekulacije, kaže se u toj ana­ lizi, a onda vodi do kolapsa bankarskog sistema i destrukcije tržišta novca i kapitala pre nego što se domogne i same proi­ zvodnje. Afirmativno je zaista citiran i „Economist", recima da se trenutni prosperitet razlikuje od prosperiteta svih ranijih perioda u jednoj izuzetno važnoj tački. Danas uzrok rasta više nije spekulacija, već se zapravo sam rast čvrsto zasniva na pro­ izvodnji neposredno korisnih stvari koje ulaze direktno u po­ trošnju.304 Rokada koju su Marks i Engels izveli na osnovu ovakvih sa­ znanja bila je potpuna. „Revolucija je čist prirodni fenomen, koji se upravlja više prema fizičkim zakonima", pisao je Engels prijatelju sredinom februara 1851. godine, „nego prema pravili­ ma koja u običnim vremenima određuju razvoj društva. Ili štaviše, ta pravila poprimaju u revoluciji mnogo više fizički karak­ ter, i u prvi plan snažnije istupa materijalna sila nužnosti. I čim nastupi kao predstavnik neke partije, čovek biva uvučen u taj vrtlog nezadržive prirodne nužnosti. Samo držeći se nezavisno,

RolfHosfeld / Karl Marks

94

pošto je po prirodi stvari revolucionarniji od ostalih, čovek ma­ kar neko vreme može da održi svoju samostalnost naspram tog vrtloga, ali najzad i on biva povučen u njega. Taj stav možemo i moramo da zauzmemo kod sledeće priče. Ne samo nikakav zvaničan stav države, već dokle god je moguće i nikakav zvaničan stav partije; nikakvo mesto u komitetima per procurationem'*; nikakvo preuzimanje odgovornosti za magarce već: nemilosrd­ na kritika svega i uz to ona veselost koju nam ipak neće oduzeti ni sve konspiracije glupana. I to možemo. Mi po prirodi stvari možemo uvek da budemo revolucionarniji od frazera, jer smo mi nešto naučili, a oni nisu, jer mi znamo šta hoćemo, a oni ne znaju, i because, after what ive have seenfor the last three years, we shall take it a great deal more cooly than апу one ivho has an interest in the business"305 - i jer ćemo, posle onoga što smo videli tokom poslednje tri godine, podneti to mnogo staloženije odbilo koga k oje direktno zainteresovan za tu priču. Savez komunista je raspušten na Marksov zahtev 12. novembra 1852. godine u taverni Rose and Crown306u Sohou, s obrazlože­ njem da dalje postojanje Saveza nije više primereno vremenu ni na kontinentu.307 Tokom sledećih dvanaest godina Marks više nije pripadao ni jednoj političkoj organizaciji. Nakon poraza revolucije počelo je doba realizma u umetnostima, realne politike, pozitivizma i, za Marksa, takozvanog naučnog socijalizma. I mit Francuske revo­ lucije je na neko vreme izgubio sjaj. Čovek je tada bio, rekao je Engels u jednom samokritičkom osvrtu neposredno uoči smrti, potpuno zaslepljen „sećanjima na uzore iz 1789-1830.“ i ubedio je sebe d aje nastupila „velika odlučujuća borba" koja mora da se izvojuje jednim jedinim revolucionarnim periodom pu­ nim promena i koja se može završiti samo konačnom pobedom proletarijata. Međutim, istorija je njihovo tadašnje mišljenje ne samo raskrinkala kao iluziju, već je išla još i dalje. Ne samo da je razvejala njihovu tadašnju zabludu nego je preokrenula i sve uslove borbe proletarijata. Način borbe iz 1848. godine danas je zastareo u svakom pogledu. Engels je gruboj kritici sada podvrgao i maštanja o svetskom ratu iz 1848-49. godine. Naročito imajući u vidu savremenu industrijsku revoluciju tehnologije Lat. - preko opunomoćenika. - Prim. prev.

Delà

95

oružja, budući svetski rat će, ako izbije, biti „nečuven po suro­ vosti i imaće apsolutno nepredvidljiv ishod".308 Engels je sada, 1895. godine, zagovarao novi politički stil, socijaldemokratski, koji je očigledno ipak pre obećavao uspeh, što su pokazivale i pobede SPD-a (Socijaldemokratske partije) na izborima za sa­ vezni parlament. Terorističko nasleđe jakobinaca sada je video pre na strani onog čoveka koji je 1848. godine suzbijao revoluciju da bi, po­ tom, gvožđem i krvlju i uz svesnu i oružanu primenu jakobinskih metoda nametnuo nemačko carsko jedinstvo. „Ako treba da nastupi revolucija, radije ćemo je dizati nego trpeti“, telegrafisao je Bizmark (Bismarck) sredinom avgusta 1866. godine generalu Mantojfelu (Manteuffel).309 Pomišljao je čak da se u slučaju rata protiv Austrije „puste svi psi koji mogu da laju", a da se dobrovoljci pod Lajošem Košutom u Mađarskoj i pod Đuzepeom Garibaldijem (Giuseppe Garibâldi) u Dalmaciji podbodu protiv habzburške krune.310Prišao je i Marksu, predloživši mu da svoje velike talente stavi u službu interesa nemačkog naroda.311 „Da li smo možda mi prizvah građanski rat 1866. go­ dine?", pitao je Engels svoje čitaoce, ili je to bio Bizmark: „Da li smo mi proterali kralja iz Hànovera, izbornog kneza od Hesena, vojvodu od Nasaua iz njihovih legitimnih naslednih zemalja i anektirali te nasledne zemlje? I ti podrivači Nemačkog saveza i tri krune darovane Božjom milošću žale se zbog prevrata? Quis tulerit Gracchos de seditione querentes?312 - ko će braći Grah dozvoliti da se žale zbog pobune?* Međutim, do toga će biti još dug put. Zasad je dominirala trauma izgubljene revolucije i trauma egzila. Lajoš Košut je bio jedan od najpoznatijih među revolucionarnim izbeglicama s kontinenta tokom prvih godina koje je Marks proveo u Londo­ nu. Tamo su ga slavili kao romantičnog junaka ali se Marksov i * Grakhi (ili braća Grah:Tiberije i Gaj) bili su dva mlada rimska političara iza­ brana za tribune u 2. veku pre nove ere. Poznati su po pokušaju da sprovedu agrarnu reformu oduzimanjem zemlje bogatim patricijima i raspodelom siro­ mašnim plebejcima. Njihova nastojanja su im među kasnijim istoričarima donela reputaciju preteča socijalizma, a metode političke borbe, odnosno vezanost uz stranku zvanu populares jesu razlog što ih takođe smatraju jednim od prvih populiste u istoriji. Oba brata su izazvala žestoku reakciju konzervativne frakci­ je zvane optimates i skončali su nasilnom smrću. - Prim. prev.

RolfHosfeld / Karl Marks

96

Engelsov odnos prema njemu primetno ohladio. Gospodin Košut je, rekao je Engels, „kao apostol Pavle, sve za sve“. U Marselju viče Vive la République (Živela Republika!) a u Sauthemptonu God Save the Queen (Bože, čuvaj Kraljicu!).315 A Marks se nekoliko nedelja kasnije rugao Košutovom ljubakanju s ba­ varskom metresom, Lolom Montes u Londonu.314 Ni gospodin Macini nije prošao mnogo bolje u njihovoj oceni, kao ni najču­ veniji nemački magarci naseljeni u egzilu na Temzi - demokra­ te Kinkel, Heker, Štrufe, Fogt, gospodin Ruge ili komunistički veteran, August fon Vilih315 koji će kao američki general Unije kasnije učestvovati u maršu Vilijama Tekumse Šermana (Wi­ lliam Tecumseh Sherman) na Atlantu, zbog čega će ga Marks još i rehabilitovati. Marks je zajedno s Engelsom napisao jedan pamflet, nezgrapan kao nekada Sveta porodica, koji se opširno bavio prekinutim životima velikana egzila. Da li je to, gledano psihoanalitički, bila odbrana? „Velikani Nemačke iz 1848. godine samo što nisu bedno skončali", pisalo je tamo, „kada ih je zaštitila pobeda ’tirana’, izgnala ih u inostranstvo i učinila mučenicima i svecima. Kontrarevolucija ih je spasla. Razvoj politike na kontinentu većinu njih odveo je u London koji je tako postao njihovo evropsko stecište." Među­ tim, Marks i Engels nisu hteli da imaju nikakve veze s njihovom neumornom prividnom aktivnošću, njihovim umišljenim par­ tijama i umišljenim borbama. Onda je došla velika industrijska izložba u Londonu 1851. godine s arhitektonskim remek-delom od gvožđa i stakla, kristalnom palatom Džozefa Pekstona (Jo­ seph Paxton) koja je privukla mnoge turiste i iz Nemačke; oni su se rado sretali s velikanima u egzilu na izložbenom prostoru kod gazđa-Šertnera (Scharttner) iz Hanaua ili kod gazda-zvezde (Sternenwirt)* Geringera (Gohringer). Za kafanskim stolom se uz pivo „razglabalo" o nemačkoj i pruskoj politici, a rezultat je bio da su svi učesnici odlazili kućama, doduše teturajući ali sa snažnom svešću da su dali svoj doprinos za spas otadžbine. Emigracija, govorili su Marks i Engels osorno, izvodi nezavisnu komediju, istoriju za sebe koja je izvan svetske istorije.316 * Sternenwirt - doslovno: „krčmar zvezda“. Marks g a je tako nazvao verovatno zato što je Geringerbio vlasnik hotela „Goldener Stern” („Zlatna zvezda“) u Baden-Badenu. - Prim. prev.

Delà

97

Engels je od pre izvesnog vremena živeo kao činovnik u očevoj pisarnici u Mančesteru i s tom halabukom u Londonu ionako nije imao mnogo veze. Marks se pak svesno držao podalje od egzilantskih krugova, ukoliko to baš nisu bili njegovi najbliži prijatelji. Cenio je autentičnu izolaciju i bio srećan što je najzad došao kraj sistemu međusobnih ustupaka, iz pristojnosti trpljenih polovičnosti i dužnosti da ispada smešan pred publikom, u partiji sa svim tim magarcima.317 On je istraživao i to je bio nje­ gov lični, daleko važniji doprinos svetskoj istoriji. Povremeno je u posetu primao naučnike, kao što je Džon Stjuart Mil (John Stuart Mili), autor Principa političke ekonomije (Principles o f Political Есопоту) objavljenih 1848. godine; i njega je, kako je pisao jedan poznanik, radije primao iznoseći mu ekonomske dileme nego udeljujući mu komplimente. U toj sferi su, najzad, delili zajedničke interese. Te godine kada je održana velika londonska industrijska izložba, Luj Bonaparta se u Parizu državnim udarom uzdigao do faktičkog diktatora. Za to je svesno izabrao simboličan datum, 2. decembar, dan kada je 1804. godine njegov stric krunisan za cara i godinu dana kasnije dobio bitku kod Austerlica. „Hegel je negde primetio da se sve velike svetskoistorijske činjenice i lič­ nosti pojavljuju takoreći dva puta“, komentarisao je Marks taj događaj. „Zaboravio je da doda: jednom kao tragedija, drugi put kao farsa." Ovo popularno pisano štivo lako prikriva Marksove poteškoće da sebi objasni to zbivanje koje je za njega i većinu njegovih savremenika bilo potpuno iracionalno. Toga dana je, pisao je on, ustav iz 1848. godine srušen prostim dodirom jed­ nog šešira. Doduše, taj šešir je bio trorogi napoleonovski šešir. Bilo je to prisvajanje vlasti. Međutim, ko je ovde u čije ime pri­ svojio vlast? Bonapartu je 10. decembra 1848. godine za predsednika Re­ publike velikom većinom izabralo u prvom redu seosko stanov­ ništvo, ali i mnogi proleteri i sitna buržoazija, kako je Marks znao, koji su njegovim izborom hteli da kazne krvavog protivkandidata Kavenjaka. Što se tiče buržoazije, rekao je Marks, ona je iz геvolucije pre svega naučila to da joj sopstveni interes nalaže da prvenstveno umiri svoj buržoaski parlament. To je bio jedan ra­ zlog Bonapartinog uspeha. Drugi razlog je bio njegov boemski i

RolfHosfeld / Karl Marks

98

korumpirajući populizam. On je stalno sanjao o državnom udaru, ali kada ga je izveo jedna od njegovih prvih mera bila je ponov­ no uspostavljanje opšteg prava glasa, ukinuto u leto 1850. godine u narodnoj skupštini kojom je vladala građanska partija. „То je potpuna i konačna pobeda socijalizma!", uzviknuo je Gizo nakon 2. decembra. Bila je to zapravo definitivna pobeda Bonapartine narodnjačke despotije koja se na vlasti održavala koristeći se no­ vim plebiscitarnim instrumentima. Ona je, po Marksu, počivala na tri idées napoléoniennes*: na interesima konzervativnih parcelnib seljaka (Parzellenbauern), interesima klera i interesima vojske. To je u suštini, rekao je, bila osamostaljena moć izvršne vlasti, nikako čisto klasna vladavina buržoazije, nego diktatura s populističkim crtama, koja je pored svega toga smatrala da je njen zadatak da obezbedi građanski red.318 Za Engelsa je cela tajna modernog bonapartizma bila u tome što su Luju Napoleonu tradicije skopčane s njegovim ime­ nom pružale mogućnost da očuva „ravnotežu između klasa fran­ cuskog društva koje su se borile za vlast."319 On će kasnije izneti tvrdnju da buržoazija uopšte „nema oruđe da sama direktno vla­ da", i da je zbog toga „bonapartistička poludiktatura normalna forma" njene klasne vladavine.320To nisu bile mnogo koncizne teorije. U svakom slučaju, svojevrsna tvorevina na Seni kojoj je Luj Napoléon na glavu stavio krunu narodnim referendumom za novo carstvo u novembru 1852. godine, očigledno nije predstav­ ljala klasnu državu u strogom smislu teorije istorijskog matèrijalizma. Gotovo osam miliona Francuza glasalo je za novog empéreur-a, samo dvesta pedeset hiljada protiv. Drugog decembra 1852. godine, opet jednog simboličnog datuma istorijskog bona­ partizma, on je kao car ušao u Pariz i u Palais des Tuileries. Maksova rasprava o osamnaestom brimeru Luja Bonaparte ipak predstavlja impresivno delo ispisivanja savremene istorije. Jezički i dramaturški precizno razrađeno, njegovo pripovedanje toka revolucije, sve do tog državnog udara, bilo je puno precizno istraženih detalja i izrazito nijansirano u opisivanju delovanja partija i frakcija. Otkrivalo je talenat velikog istoričara. Jedan od rezultata njegovog istraživanja koji je najviše zbunjivao, bio je taj da se revolucija iz 1848. godine od samog početka kretala '* Franc. - napoleonovske ideje. - Prim. prev.

Delà

99

silaznom putanjom, za razliku od one iz 1789. godine.321 Utoliko više je sada nastupilo vreme za istraživanje uzroka koji su neizbežno vodili kako do poslednjeg ustanka, tako i do njegovog neuspeha, a te uzroke nije trebalo tražiti u slučajnim nastojanji­ ma, talentima, greškama, zabludama ili izdajstvima nekih vođa, nego u opštem društvenom stanju i u životnim uslovima svake nacije pogođene potresima.322 Tek sada je čovek morao da se okrene proučavanju anatomije građanskog društva iz koga je, na kraju krajeva, poticalo celokupno političko delovanje. Marks je sada gotovo svakodnevno sedeo u čitaonici Britan­ skog muzeja, od devet sati ujutru do sedam sati uveče. Udubljivao se u delà Džona Loka (John Locke) i Dejvida Hjuma (David Hume), Adama Smita (Adam Smith) i Dejvida Rikarda (David Ricardo), Henrija Čarlsa Kerija (Henry Charles Сагеу), Tomasa Roberta Maltusa (Thomas Robert Malthus) i drugih autora kla­ sičnih političkih i ekonomskih nauka. Nabavio je hrpu literature o plemenitim metalima, novcu, kreditu, bankarstvu, minimal­ noj penziji, fabričkom sistemu, poljoprivredi, kolonijalnoj istoriji i tehnologiji. Proučio je cela godišta ,,Economist“-a, plave knjige britanskih fabričkih inspektora koje je on prvi naučno obradio, „Edinburgh Review“, ,,Quarterly“, „Westminster Review“ i mnoštvo drugih izvora. Sve što mu se činilo važnim zapi­ sivao je u mnogobrojnim sveskama s izvodima. Međutim, rad na delu Kritika političke ekonomije, za koje je tada mislio da će moći da ga završi za kratko vreme, nije napredovao. „Materija koju obrađujem toliko je đavolski razgranata“, obavestio je svog prijatelja Vejdemajera (Weydemeyer) sredinom 1851. godine, a uz to su stalno iskrsavali praktični problemi, „neizbežni u bednim uslovima u kojima čovek ovde vegetira."323 Praktični problemi. U junu te godine „Lenica" Demut („Lenchen“ Demuth) je u skromnim uslovima Dean Street-a rodila sina čiji je otac bez sumnje bio otac porodice, Marks. Zarad mira u porodici odgovornost za očinstvo zvanično je viteški preuzeo Engels. Ipak, kada je rođenje Frederika Demuta (Frederick De­ muth) uvedeno u matični registar u Somerset House-u, podatak 0 imenu oca nije unet. Dženi je, doduše, štošta slutila ali ništa nije znala. Dete je odmah dato hraniteljima. Marksova situacija je tih dana, kako je on to prilično eufemistički formulisao, bila

RolfHosfeld / Karl Marks

100

vrlo sumorna.324 Uz to su dolazile stalne finansijske brige. „Роlitisch-Ôkonomische Revue" bila je potpuni finansijski neuspeh tako da je često bukvalno morao da nosi u zalagaonicu srebrno posuđe Dženinih škotskih plemićkih predaka kako bi izašao na kraj sa stalnim smanjivanjem budžeta. Međutim, Politička eko­ nomija nije napredovala i iz drugih razloga. Prvo, Marks nije nalazio izdavača. Drugo, toliko se mnogo udubljivao u detalje d a je stalno nalazio izgovore da knjigu ne završi. Marks je bio, kako ga je opisao Vilhelm Libkneht, „uvek že­ stok, uvek temeljan".325 Moglo bi da se kaže i beskrupulozan. To znači da je ono čime je zapravo hteo da agresivno izazove građanski svet, i da zada smrtni udarac optimizmu tog sveta u pogledu budućnosti, kod njega moglo da se razvuče preko sva­ ke mere iz ličnih razloga. Njegova Kritika političke ekonomije pojavila se tek 1859. godine, a prvi tom Kapitala 1867. godine. „Ogroman materijal za istoriju političke ekonomije", izvinjavao se zbog kašnjenja, „koji je nagomilan u Britanskom muzeju, povoljan položaj koji London nudi za posmatranje građanskog društva, najzad, novi stadijum razvoja u koji je građansko druš­ tvo izgleda ulazilo otkrivanjem kalifornijskog i australijskog zla­ ta, uticali na to su da sve iznova započnem i da kritički proradim novi materijal." Osim toga, njegovo vreme je bilo znatno svede­ no zbog imperativne nužnosti da zarađuje.326 Marks je time mislio na svoju korespondentsku delatnost za „New-York Daily Tribune". Glavnog urednika časopisa, Čarsla Andersona Dejnaa (Charles Anderson Dana) upoznao je za vre­ me revolucije 1849. godine preko Frajligrata u Kelnu. „Tribune" je tada bio najuticajniji časopis u Sjedinjenim Državama, verovatno najtiražniji na svetu, a Dejna uspešan američki poslovni čovek do koga su doprle socijalističke ideje. Godine 1841. po­ stao je član kolonije Brook Farm* kod Bostona, u čije simpati­ zere su spadali znameniti intelektualci kao: Natanijel Hotorn (Nathaniel Hawthorne/Hathorn), Ralf Voldo Emerson (Ralph Waldo Emerson) i Henri Dejvid Toro (Henry David Thoreau) i * Brook Farm je bila utopistička životna i radna zajednica kod Bostona, koja je postojala od 1841. do 1847. godine. Osnovao ju je Džordž Ripli (George Ripley) koji je spadao u najuži krug transcendentalista: kao unitaristički duhovnik, koji se odvojio od crkve, s Bruk farmom je ostvarivao svoje društveno-reformatorske ideje. - Prim.prev.

Delà

101

čiji se uticaj na američku kulturu i mentalitet ne može zanema­ riti. Brook Farm je praktikovala alternativni model vaspitanja i sve više se okretala furijeovskim eksperimentima. Pošto je u požaru propao pokušaj da se napravi velika Phalanstère, seo­ ska komuna, kolonija je 1847. godine zatvorena.327 Dejna je od tada radio za njujorški „Tribune" na čijim stranama su se stalno pojavljivale Furijeove ideje, mada su to bile novine koje su se pre svega zalagale protiv ropstva, smrtne kazne i autokratskih režima u Evropi. U avgustu 1851. godine Dejna je zamolio Marksa da postane jedan od osamnaest inostranih dopisnika ,,Tribune“-a.328 Dobijaće jednu funtu sterlinga po nedeljnom prilogu. Glavni urednik je 1853. godine povisio honorar na dve funte po članku, pošto je utvrdio da su prilozi njegovog londonskog dopisnika veoma omiljeni kod čitalaca. U aprilu 1857. godine Dejna je Marksu uz to ponudio da za „New American Cyclopedia“ sastavlja enciklo­ pedijske priloge. Na taj načinje napisano gotovo petsto članaka, od kojih je nekoliko ipak poticalo iz pera pisca iz senke, Engelsa, uvek spremnog da pomogne - sve dok Marks nije zahtevao viši honorar,329 a prekomorske porudžbine zbog građanskog rata opale i „Tribune" polako izgubio monopol u odnosu na časopis „New York Times".330 Marks je američke čitaoce tokom godina svoje saradnje ipak izvanredno dobro informisao o evropskim prilikama i britanskoj kolonijalnoj politici, ali i o socijalnim problemima. Na primer, o eksproprijaciji zemlje od seljaka u Engleskoj i Škotskoj, o irskoj bedi, o pokretu čartista, ili o po­ kretu za desetočasovno radno vreme. Oni su, zauzvrat, mogli da osete da ih u Evropi razumeju kada ih je uveravao da su sužnji Evrope, koliko su mogli, u Sjedinjenim Američkim Državama uvek nalazili spasonosno utočište.331 Članci iz 1853. godine uglavnom su se bavili istočnim pita­ njem, tačnije krizom koja će na kraju dovesti do Krimskog rata. Ona je Marksu dala priliku da se još jednom iscrpno obruši na svog glavnog neprijatelja, Rusiju. Kada je car objavio da pola­ že pravo na osmanske dunavske kneževine a sleđstveno tome i na Dardanele, Marks je oštrim recima upozorio na kukavičluk državnika Zapada332 pred ruskom opasnošću. „Da ukratko prikažemo istočno pitanje", objašnjavao je američkim čitaocima

RolfHosfeld / Karl Marks

102

svoje viđenje problema. „Nezadovoljan i ljut zbog toga što je ćelo njegovo ogromno carstvo upućeno na jednu jedinu izvoznu luku, uz to na moru koje tokom jedne polovine godine nije plov­ no, a tokom druge polovine godine ga mogu napasti Englezi, car razmatra plan svojih predaka za pristup Sredozemnom moru. Od tela odseca najudaljenije delove Otomanskog carstva, jedan za drugim, sve dok ne bude moralo da prestane da kuca njegovo srce, Konstantinopolj."333 A Konstantinopolj je zlatni most iz­ među Istoka i Zapada i zapadna civilizacija ne može taj most da drži otvorenim bez borbe s Rusijom.334 Ruske trupe su u julu 1853. godine okupirale Dunavske kneževine, a u oktobru je sultan Abdulmedžid I (Abdiilmecid I) objavio rat Peterburgu. Nakon stoje ruska crnomorska flota porazila i uništila tursku ratnu mornaricu kod Sinope, Engle­ ska i Francuska su početkom januara 1854. godine ušle u rat na strani Turske; iz topova su gađale ruske obale, izvele kopnene operacije i gotovo godinu dana opsedale tvrđavu Sevastopolj na Krimu. Rat je odneo pola miliona žrtava. Rusija je na kraju morala da promeni stav i odustane od svojih ambicija. Mirom sklopljenim u Parizu 30. marta 1856. car je zauvek izgubio svoj položaj hegemona na evropskom kontinentu. Sveta alijansa je sama sebi,pucala u glavu. To je za Marksa bila zapravo dobra vest. Konačno su sad i „Pruska i Austrija" mogle da budu oslo­ bođene „kontrole Rusije".335 Druga dobra vest bilo je izbijanje ekonomske krize 1857. go­ dine. Revolucija dolazi, javljao je sredinom jula Engelsu u Mančester, as shown by the march ofth e Crédit mobilier,336 kao što pokazuje kretanje Crédit mobilier. A krajem oktobra: američka kriza, kojoj smo u novembarskoj „Revue" 1850. godine progno­ zirali da će izbiti u Njujorku, upravo je beautijul [bajna].337 Koli­ ko god morao da se gnjavi oko svojih finansija, od 1849. godine se nije osećao tako cosg [lagodno] kao u odnosu na ovaj outbreak [metež].338 Engels je gotovo jednako euforično odgovorio da ne može da se smiri od kad se raspršila ona „prevara" u Njujorku. Oseća da je „nenormalno radostan". „Godine 1848. rekli smo", kaže Engels, „da sada dolazi naše vreme i ono je u certain sense [izvesnom smislu] i došlo, ali ovog puta dolazi potpuno, sada je u igri glava."339Kriza 1857. godine je zaista bila prva koja je pogodi-

Delà

103

la ceo svet. Imala je, kako je Marks već rano postavio dijagnozu, dimenzije kao nikad ranije,340 a i kralj Fridrih Vilhelm IV bojao se da će sada „revolucija ponovo, sačuvaj Bože“ praviti haos po svetu.341A svetsku krizu je izazvao krah berze na njujorškom Wall Street-u nakon što je krah „Ohio Life Insurance & Trust Com­ pany" doveo do iznenadnih prodaja izazvanih panikom. Kriza je širom sveta zahvatila redom: finansije, industriju, trgovinu i na kraju poljoprivredu. Marks se sada opet potpuno kolosalno342 bavio razradom osnovnih crta ekonomije. Naime, najkasnije sledećeg proleća trebalo bi se, s obzirom na najnoviji razvoj, bezuslovno ponovo obratiti nemačkoj publici i pokazati joj da smo ponovo i jo š tu, always the same343, još uvek isti. Kolosalan rad je bilo pisanje Nacrta kritike političke eko­ nomije (Grundrisse der Kritik der Politischen Ôkonomie), a razlog zbog koga se to dešavalo u grozničavoj žurbi sastojao se u tome što je on želeo da to delo u svakom slučaju dovrši pre déluge, pre potopa očekivane svetske krize. Radio je neumor­ no noćima do zore,344 da makar samom sebi do detalja razjasni odnose onoga stoje sada predstojalo svetu. Rezultat je bio pri­ vremeni grubi nacrt jednog dêla onoga što je planirao kao svoje veliko životno delo - a što je naposletku mogao samo delimično da ostvari. Na kraju je sve trebalo da se sastoji od šest knjiga: „1. O kapitalu. 2. Zemljišna svojina. 3. Najamni rad. 4. Država. 5. Međunarodna trgovina. 6. Svetsko tržište".345 Nacrt, izdat iz zaostavštine prvi put 1939. i 1941. godine u moskovskoj izdavač­ koj kući za literaturu na stranim jezicima, u suštini se ograničio na planiranu prvu knjigu, na analizu kapitala u opštim crtama. Teme knjiga o „Zemljišnoj svojini" i „Najamnom radu" biće ka­ snije uključene u tri toma „Kapitala" i „Teoriju o višku vrednosti“, koja je potom objavljena. Knjige o državi, svetskoj trgovini i svetskom tržištu nikada neće biti objavljene, iako Marks ni u jednom trenutku nije odustajao od namere da se još jednom sveobuhvatno posveti i tim tematskim oblastima. Kakav bi bio rezultat može samo da se spekuliše. Međutim, knjiga o državi se u aksiomama verovatno ne bi mnogo razlikovala od opštih teza na tu temu formulisanih još tokom četrdesetih godina. Međutim, trebalo je da tek knjiga o svetskom tržištu i spoljnoj trgovini celovito zaokruži njegovu teoriju industrijskih ci-

RolfHosfeld / Karl M arks

104

klusa: ta celovitost je ono što će kasnije nedostajati i opširnim izlaganjima u tri toma Kapitala.346 U probdevenim i pušenjem ispunjenim noćima u kojima je Nacrt stavljao na papir, samo se fragmentarno dotakao tih tema na raznim mestima rukopisa. Marks je u razvoju bankarstva video osnovni uzrok savremenih cikličnih kriza. To je, s jedne strane, u izvesnom smislu nuž­ no proisticalo iz potrebe preduzeća da ostanu likvidna i kada se investicije još nisu amortizovale kroz prodaju proizvedenih roba na tržištu. Kapital je zbog toga, kaže Marks u Nacrtu, ra­ zvio nužnu potrebu da postigne cirkulaciju bez vremena cirku­ lacije. Otuda kredit. Međutim, s druge strane, sâmo bankarstvo je iz unutrašnje nužnosti razvilo opasnu tendenciju ka overtrading, overspeculation, znači ka prekomernom trgovanju i prekomernoj spekulaciji, jer su stvarni tržišni uslovi mogli da budu utvrđeni uvek tek naknadno. Ukratko, kredit je samo po­ digao granice unovčenja kapitala, dajući im najopštiju form u i time naizmenično generisao periode suvišne proizvodnje i nedovoljne proizvodnje kao dva perioda.347 Bila je to čista te­ orija mogućnosti. Marks je očigledno imao nameru da u knjizi o svetskom tržištu detaljno uđe u trag zakonu cikličnog smenjivanja prosperiteta i krize.348 Nije moguće saznati kako bi nje­ gova teorija izgledala i da li bi uopšte mogla biti koncipirana u smislu naučnog objašnjenja jednog kompleksnog fenomena. U leto 1857. godine taj fenomen je svakako po prvi put postao globalno vidljiv, ali su se tržišta krajem decembra 1857. godine već osetno ponovo smirila: to je bilo sasvim suprotno onome što su Marks i Engels nestrpljivo očekivali i u to su dugo odbijali da poveruju. Izostao je i drugi talas koji su oni predvideli. Dakle, ipak nije u igri bila glava. Marks je prvobitno nameravao da sačini ne samo Nacrt već i svih šest planiranih knjiga i da ih objavi u nastavcima, jednu za drugom, kao tomove koji će izlaziti bez osobitog reda. Međutim, sve je napredovalo vrlo sporo, pre svega zato što su tokom rada iskrsavale stalno nove stranice i izranjale nove sumnje.349 Ono što se onda, uz znatne porođajne bolove, 1859. godine stvarno pojavilo kod Franca Dunkera (Franz Duncker) u Berlinu pod naslovom Prilog kritici političke ekonomije (Zur Kritik derpolitischen Ôkonomie) jedva d aje nešto više od napola dovršenog

Delà

105

izvoda. „Nemoj samo da se onesvestiš.“, pisao je Marks Engelsu neposredno uoči slanja rukopisa Dunkeru. „Premda počinje odeljkom pod naslovom Kapital uopšte ovaj spis ipak ne sadrži ništa o kapitalu, već samo dva poglavlja: i. Roba, 2. Novac ili prost promet“. Ako sve krene kako treba, mislio je, moći će brzo da se doda poglavlje o kapitalu.350Ali ništa nije išlo kako treba. Vilhelm Libkneht je izjavio da još nikada nije bio tako razoča­ ran nekom knjigom kao ovom. Zaista je nedostajalo ključno po­ glavlje o kapitalu. Tako je knjiga ostala jedna učena rasprava o robi i novcu koja ni jednom jedinom rečju nije zalazila u - za Marksa centralnu - tezu dokazivanja klasnih suprotnosti koje uzroku­ ju savremeni proizvodni odnosi. Uprkos dugom i kompaktnom predgovoru o istorijskom materijalizmu, bila je to učena i, najzad, nepolitična knjiga, iako je Engels smatrao da se u knjizi naglaša­ va kako ,,u ekonomiji nije reč o stvarima, već o odnosima izme­ đu ličnosti, i u poslednjoj instanci o klasama".351 Johanes Mikuel (Johannes Miquel), stari član Saveza komunista, smatrao je da delo sadrži „malo toga stvarno novog".352 On je kao kasniji grado­ načelnik Frankfurta bio pruski ministar finansija i izumitelj prin­ cipa nemačkog, još danas važećeg, poreskog sistema i potpuno je poznavao materiju. Mikuel, tada već liberal i saosnivač Nemačkog narodnog društva, ali vrlo dobro upoznat s Manifestom komuni­ stičke partije iz vremena zajedničke borbe, više bi očekivao od svog starog prijatelja Marksa; to se verovatno odnosilo, pre svega, na više razjašnjenja o političkom jezgru njegove ekonomske teorije. Javnost skoro da uopšte i nije zapazila knjigu. U Nemačkoj su se suočavali s drugim problemima koje je Marks teško mogao da pra­ ti iz osame svog londonskog egzila. Privreda je ponovo cvetala a u Pruskoj je, s takozvanom novom erom nakon abdiciranja neizlečivo duševno bolesnog Fridriha Vilhelma IV krajem 1858. godine, preko noći počela i liberalizacija javnog života. Marks je bio vrlo ljut. Najzad, ta knjiga je sadržavala rezul­ tat petnaestogodišnjih istraživanja, dakle rada tokom najboljeg perioda mog života.353 U Nemačkoj je očekivao sve, kazao je Libknehtu, napade ili kritiku, samo nepotpuno ignorisanje. 354U tome ništa nije promenila ni Engelsova recenzija u emigrant­ skom časopisu kratkog veka, „Das Volk“, koju je velikim delom diktirao sam Marks. Marks je, otkrivao je Engels čitaocima, prvi

R olf Hosfeld / Karl Marks

106

put posle Hegela pokušao da „razmotri jednu nauku u njenom unutrašnjem kontekstu", ali njega „logički način razmatranja" principijelno razlikuje od idealističkih pretpostavki spekulativ­ ne filozofije. Marksova nauka, naime, počiva na materijalistič­ kom shvatanju istorije, i zbog toga logički način razmatranja za njega i nije ništa drugo do „istorijski način, samo oslobođen istorijske forme i zbunjujućih slučajnosti". Pravim ekonomskim sadržajem knjige, zaključio je Engels svoju recenziju, baviće se kasnije u sledećem članku.355 Međutim, taj članak nikada nije ugledao svetlost dana, a nije bilo ni nastavka delà. Ipak, Marks je u Nemačkoj u to vreme imao jednog vernog i pouzdanog prijatelja. Bio je to Fedinand Lasal (Ferdinand Lassalle). Zahvaljujući njegovim mnogobrojnim vezama i stalnim mahinacijama uspostavio je i kontakt s Dunkerom i konačno dobio ugovor za knjigu, u kome je izdavač čak obračunao daleko viši honorar od uobičajenog. Početkom pedesetih godina Lasal je pored Johanesa Mikuela spadao u malobrojne političke lično­ sti u Nemačkoj koje su sebe još smatrale Marksovim partijskim drugovima. Mikuel je sve više potpadao pod uticaj Zeitgeist-a one nove liberalne „realpolitike", čije principe je prvi put uspešno i u odnosu na javno mnenje uticajno formulisao bivši radikal i učesnik frankfurtskog juriša na stražarnicu, Ludvig August fon Rohau (Ludwig August von Rochau) 1853. godine. Revolucija 1848. godine je, kaže Rohau, propala zbog nedovoljnog pozna­ vanja stvarnog odnosa snaga i zato čovek ubuduće treba da nauči da se bavi realnošću, a ne političkim fikcijama. Naročito misao o nekoj socijalnoj revoluciji nije ništa drugo do „fantazi­ ja", u najboljem slučaju „nasilan čin politike", koji nenamerno samo ide naruku tvrdoglavim konzervativcima.356 To je sve više mislio i Mikuel koji je u svom poslednjem pismu Marksu zastu­ pao mišljenje da su njegove nade u neku skorašnju revoluciju u Nemačkoj ipak znatno opale tokom poslednjih godina.357 Međutim, Lasal je bio veran Marksu otkako su se u jesen 1848. godine upoznali. On je već vrlo rano i sasvim nezavisno postao socijalista zahvaljujući sopstvenom tumačenju Hegela, čitanju istorije socijalnog pokreta u Francuskoj Lorenca fon Štajna, i ličnom susretu s Pjerom-Žozefom Prudonom u Parizu. U vreme primirja iz Malmea nastupio je kao govornik zajed-

Delà

107

no s Marksom 17. septemra 1848. godine na jednoj masovnoj manifestaciji pod crvenim zastavama na livadi kraj Rajne blizu Voringa.358 Bio je izvanredno retorički nadaren agitator a uticaj koji je mogao da izvrši na mase i javnost vremenom će prerasti u verovatno najteži psihološki problem u Marksovom životu. Nakon propale revolucije on je, kao i Marks, smatrao da ubudu­ će ,,u Evropi neće više uspeti nijedna revolucija" koja „od samog početka nije naglašeno čisto socijalistička". „Ako se ne varam", pisao je u junu 1852. godine Lasal Marksu, „onda se upravo za vreme ove prividno mrtve tišine rađa istinska nemačka radnič­ ka partija."359 Marks je u to bio manje siguran. Međutim, nešto mlađi Lasal je u prepisci vođenoj tokom ranih pedesetih godina bio uvek neko ko traži pouku i bez okolišenja priznaje Marksov autoritet u teorijskim pitanjima, iako se nikada nije razvio u stvarnog marksistu. Ta prepiska je privremeno bila prekinuta. Lasal ju je obnovio kada je 1857. godine izdao knjigu o filozo­ fu Heraklitu Mračnom iz Efesa koja mu je u berlinskom učenom svetu donela iznenadnu slavu kao vunderkindu. Na jednom svečanom ručku u prisustvu pruskog predsednika vlade bio je počastvovan članstvom u filozofskom društvu Berlina. Delo su entuzijastičnim recima hvalili Farnhagen fon Enze (Varnhagen von Ense), Aleksander fon Humbolt (Alexander von Humboldt), Rihard Lepzius (Richard Lepsius) i August Bek (August Boeckh).36° I Marks je u Londonu dobio jedan primerak. Smatra daje rekonstrukcija Heraklitovog sistema iz rasutih fragmenata maestralna, laskao je Lasalu.361 Međutim, on je bio uveren da dobri Lasal zapravo samo luta poljima kojima je on u svojoj disertaciji već dao mnogo dublji doprinos. Inače je mislio da je on momak gladan senzacija i kome je stalo samo do toga da se o njemu u Berlinu govori: This is the man who has written Heraclit - to je taj čovek koji je napisao Heraklita. Međutim, možda taj momak može, reći će Marks Engelsu, da bude kori­ stan u nalaženju prodavača knjiga.362 Lasal je uistinu kod istog izdavača, naime Dunkera, posredovao radi prodaje Marksove Kritike političke ekonomije, a nešto kasnije i radi prodaje Engelsovog anonimno objavljenog delà Po i Rajna (Po und Rhein). Engels mu se učtivim recima zahvalio na „bons offices", na uči­ njenim uslugama.363

R olf Hosfeld / Karl Marks

108

Sve to uopšte nije bilo pristojno, ali ni to čak nije predstavljalo onu najnižu tačku u pogledu odnosa dvojice crkvenih otaca u eg­ zilu prema nemačkom obožavaocu, koga su u uzajamnoj prepisci nazivali pogrdnim recima kao što su i Baron Icig, i Pametni Efraim, i Jidel Braun, i poljski Šmul, ili drugim antisemitskim, uvred­ ljivim imenima. Zavist u tome nije igrala malu ulogu. LasalovUeraklit se uzdigao do teme svakodnevnog razgovora. Za Marksovu Kritiku političke ekonomije niko nije hteo da zna. Lasal se kretao u najboljem berlinskom društvu i istovremeno dovikivao svojim slušaocima u udruženju zanatlija iz predgrađa Oranienburga da će buržoazija uskoro vikati „ubistvo i smrt“, ako radnici budu tra­ žili svoje građansko pravo,364 dok je Marks u Londonu vrlo izolovan,365kako je pišao Lasalu, istraživao i razmišljao. Jedna nesuglasica o italijanskom ratu vođenom 1859. godi­ ne prerasla je u ozbiljnu svađu. Reč je bila o pitanju kakav stav treba da zauzmu nemačke države s obzirom na pakt sklopljen između Luja Bonaparte i predsednika vlade Sardinije-Pijemonta, Kavura (Cavour)* o oslobađanju Gornje Italije od habzburške vlasti. U spisu Po i Rajna Engels je zastupao mišljenje da su Bonapartine italijanske ambicije mogle da budu samo predigra jednom širenju na kraju koga će on zahtevati i granicu na Rajni, jer inače ne bi uistinu bio dovršen njegov državni udar od osa­ mnaestog brimera. Ako je Po za Luja Napoleona bio „izgovor", rekao je, onda Rajna mora po svaku cenu da bude njegov „kraj­ nji cilj“. Zato niko u Nemačkoj ne može ozbiljno da pomišlja na to da Po prepusti bez borbe jer tamo se, najzad, brani Rajna.366 U najvišim berlinskim vojnim krugovima zato se dugo vremena verovalo daje neki pruski general-politikant napisao anonimno objavljen članak.367 Osim toga, Engels se svojim shvatanjima opasno približio većinskom mišljenju u Nemačkoj koje je obu­ zeo talas antifrancuskog nacionalizma kakvog nije bilo još od rajnske krize 1840. godine. Govorilo se o „spoljnjem zidu Raj­ ne" na reci Po, a „Augsburger Allgemeine Zeitung" su svojim čitaocima predočile „prava germanske rase da gospodari", a koja su se navodno branila u Gornjoj Italiji.368 Koliko god malo Engels delio takve stavove, ipak je bio sasvim uveren u to da za * Camillo Paolo Filippo Giulio Benso, grof od Kavura, Izolabele i Lerija (1810­ 1861) bio je vodeća ličnost pokreta za ujedinjenje Italije. - Prim. preo.

Delà

109

vaskrsavanje socijalizma u Evropi ništa nije tolika prepreka kao novi bonapartizam u Parizu. On, doduše, nije bio prijatelj habzburške tamnice naroda, ali je smatrao da rešenje nije ni u tome da se Austrija povuče s jedne pozicije moći samo da bi uzurpa­ tor mogao da je okupira. Jednom ujedinjena velika Nemačka mogla je mirno da se odrekne celog tog italijanskog balasta. Lasal je to video donekle drugačije. On je takođe kod Dunkera objavio polemički spis Italijanski rat i zadatak Pruske - j e ­ dan glas demokratije (Der italienische Krieg und die Aufgabe Preuflens - eine Stimme der Demokratie). U njegovim očima, Bonaparta je indirektno radio u korist nemačkog jedinstva, kada je Austriji oduzeo Severnu Italiju i time tu reakcionarnu, višenacionalnu državu vratio korak natrag, na njene nemačke centralne zemlje. Čovek kao Fridrih Veliki bi, rekao je, u takvom trenutku umarširao u Beč i prepustio habzburškoj monarhiji da razmisli o tome da li još uopšte može da opstane u svojim nenemačkim zemljama. Ipak, neko analogno rešenje ne može danas da bude u interesu demokrata. Lasal je zato predlagao da se nemačke države drže neutralno u italijanskom ratu i da, paralelno s Bonapartinom italijanskom intervencijom, treba da oslobode Šlezvig-Holštajn od danske vladavine. Uostalom, Au­ strija je otelotvorenje reakcionarnog principa u Evropi uopšte. Rat protiv Francuske bi, nasuprot tome, samo ojačao identifika­ ciju nemačkog naroda s njegovim od Boga danim krunama.369 Bonaparta, osim toga, uopšte nije u situaciji da misli na osva­ janja, čak ni u Italiji. Na kraju je tačno tako i bilo. Krajem apri­ la 1859. godine Austrijanci su otpočeli s neprijateljstvima i 20. juna doživeli konačnu propast kod Solferina. Luj Napoléon je osvojenu Lombardiju prepustio Kavuru - u zamenu za Niču i Savoju. Lasal je stvari video mnogo realnije od Engelsa, zaslepljenog preterivanjem u opisivanju antirevolucionarnog zakle­ tog neprijatelja, Luja Bonaparte. Međutim, Marks je Lasalov pamflet smatrao za enormous blunder, ogromni promašaj. Nemačka ni u kom slučaju ne može da ostane neutralna u krizi oko Gornje Italije, a takođe ni u pogledu nekog francusko-ruskog saveza protiv Austrije, koga se trebalo pribojavati. Ona, naprotiv, ima dužnost da odlučno pokaže svoj patriotizam. Lasal će sa svojim suprotstavljenim

RolfHosfeld / Karl Marks

110

mišljenjima ubuduće morati da se pripremi na to da ga Marks i Engels otvoreno dezavuišu. Upravo sada treba držati strogu partijsku disciplinu ili će sve otići dođavola.370 Koja partija? Marksa, Engelsa - i Lasala? Ili partija arogantne samosvesti istorije? Za Lasala, međutim, reč nije bila o nekom partijskom problemu, već je u pitanju bila normalna polemika. On je 1861. godine predložio Marksu da zajedno osnuju no­ vine u Berlinu. Trebalo je da one u potpunosti slede tradiciju „Neue Rheinische Zeitung". Vilhelm I, „lepi Vilhelm", koga je regent zvanično krunisao za novog monarha nakon smrti brata, objavio je opštu amnestiju. To se međutim samo donekle odno­ silo na izbeglice a Marks uz to, kao čovek bez državljanstva, nije imao ni pasoš. Pa ipak se usudio da krene na put. Bio je tada na pragu četrdesetih. Dve nedelje je ostao kod ujaka, Liona Filipsa (Lion Philips) jednog od praotaca holandskog koncerna „Phi­ lips", sredio stvari oko nasleđstva u svom interesu i udvarao se rođaci Antoaneti koja će kasnije postati prva članica holandske sekcije Prve internationale.371 Marks je umeo da bude izuzetno šarmantan kada su prilike to dopuštale, a naročito prema toj surovoj maloj veštici.372 U Berlin je stigao železnicom 17. marta u sedam sati ujutro i odvezao se u Bellevuestrafie kod Lasala koji je tu živeo u vrlo lepoj kući, u jednom od najboljih delova grada. Sve je bilo izvrsno pripremljeno za njegov prijem; potom su se zajedno uputili kod grofice Hacfelt (Hatzfeldt), Lasalove ekscentrične životne saputnice za koju je, kao njen advokat, izvojevao dugogodišnji spor oko nasleđstva. Grofica je izgledala, pisao je Marks Antoaneti, kao vrlo otmena dama, nikako kao muškaraca; bila je vrlo zainteresovana za revolucionarnu stvar i pre svega vrlo prijatno aristokratski laissez aller, što se njemu naročito svidelo jer mu je najmrskija bila buržoaska sitničavost. Lako ju je pridobio i za kampanju protiv brutalnog postupanja s francuskim profesionalnim revoluciona­ rom, Ogistom Blankijem, koji je u zatvorskoj tvrđavi čamio u sa­ mici. Ipak, nije bilo napretka u pogledu Lasalove molbe načelniku policije da obnovi Marksovo prusko državljanstvo.373 Zasad je tu bilo visoko društvo, teatar, balet, kraljevska opera Unter den Linden i pre svega gala večera koju je Lasal priredio Franc. - neusiljena. - Prim. prev.

Delà

111

u čast Marksovog povratka u Nemačku. Prisustvovalo je promi­ nentno društvo. Preko puta Marksa je sedeo stari general fon Pfil (von Pfuel) kome je Hajnrih fon Klajst (Heinrich von Kleist) ne­ kada otvoreno priznao erotsku naklonost koju gaji prema njemu. Kao guverner Berlina, on je za vreme martovske revolucije odvažno sprečio krvoproliće. Onda je u jesen 1848. godine postao pruski predsednik vlade, ali je ubrzo otpušten zbog svojih oče­ vidnih sklonosti prema Ustavu. Stari borac je sada verovatno bio ispunjen nadama u liberalnost novog doba. Marks je seo između grofice Hacfelt i Ljudmile Asing (Ludmilla Assing), rođake Farnhagena fon Enzesa (Varnhagen von Enses) koja gaje upravo oba­ sipala blagonaklonošću. Dvorski savetnik Ferster (Forster) koji je još Hegela lično poznavao i spadao u izdavače njegovih delà, održao je zdravicu sinu otadžbine koji se vratio kući.374 Marks je jedno vreme zaista pomišljao da se nastani u Berlinu. Stanje stvari u Pruskoj je zloslutno za snage koje su na vla­ sti, rekao je, a sve stare partije nalaze se u procesu raspadanja. To stvarno može da bude pogodan trenutak za izdavanje novina u pruskom glavnom gradu.375 1 tako je ostao neko vreme. Posetio je svog prijatelja Kepena (Kdppen) iz vremena berlinskog Kluba doktora i zatekao ga istog kao nekad. Preko Rutenberga je saznao da je nekadašnji šef „Rheinische Zeitung" morao da napusti liberalne ,,National-Zeitung“ jer je postao suviše reak­ cionaran. Bruno Bauer je sarađivao na državnom leksikonu, a inače je bio posvećen seoskom životu u Riksdorfu.376 Međutim, Marks se uglavnom dosađivao kao mops'.377 Tu nije bilo haute politique, visoke politike.378 Pa ipak, nije hteo da napusti Berlin pre nego što mu pruska vlada odobri vraćanje državljanstva.379 Do nesuglasica s Lasalom je došlo kada su počeli zvanično da govore o sastavu budućeg uredništva. Lasal je hteo da bude s Marksom podjednako odgovoran za vođenje lista, a ukoliko bi Engels takođe želeo da bude odgovorni urednik, njih dvojica zajedno nikako ne bi smeli da imaju više glasova od njega. Me­ đutim, Marks se poverio Engelsu da iako Lasal pribavlja novac, on bi u najboljem slučaju mogao da obavlja posao urednika ali samo pod strogim nadzorom. Inače će se oni samo osramoti­ ti380. Od projekta nije bilo ništa. A ni od njegovog državljanstva.* * Mops je engleska rasa pasa. - Prim. prev.

R olf Hosfeld / Karl Marks

112

Nemačka je toliko lepa zemlja, pisao je Antoaneti sjedne od sta­ nica na svom putu natrag, d a je najbolje živeti van njenih gra­ nica.381 Njemu, glasniku stvarnog pokreta, treba zapravo kula od slonovače u kojoj ne bi morao da bude okaljan iskušenjima, kompromisima, sitničavošću i neminovnostima svakodnevnog političkog života. A možda se, svesno ili nesvesno, bojao i da će ga u Pruskoj jednoga dana zahvatiti onaj vrtlog realne politike kome je već podlegao prijatelj Mikuel. Za vreme Svetske izložbe 1862. godine u Saut Kensingtonu koja je privukla šest miliona posetilaca, Lasal je u Londonu sta­ novao kod Marksa. Od 1856. godine porodica je živela u ulici Grafton Terrace, blizu Hampsted Heath-a, u sedmosobnoj kući s malom baštom. Do preseljenja iz skromne Dean Street došlo je zahvaljujući Dženinom nasledstvu, ali 1862. godina je opet bila godina velikih finansijskih problema. Lasal je naprotiv živeo na visokoj nozi. Marks je to jedva podnosio. Baronizovani Jevrejin je, besneo je otvoreno pred Engelsom, pri nekoj spe­ kulaciji zbilja izgubio pet hiljada talira i on bi verovatno novac pre bacio u blato, nego da ga pozajmi prijatelju.382 Nije bilo sa­ svim tako. Lasal je Marksu pozajmio petnaest funti sterlinga i ponudio mu da izda koliko god hoće menica na njegovo ime, ako Engels bude žirant. Marksa je to ipak i dalje ljutilo. Kada je Lasal napustio London, nisu se dopisivali naredne dve godine. Politička saradnja između Marksa i Lasala teško da bi ionako bila moguća na duže staze. Lasalu je uvek bilo više stalo do soci­ jalnog pitanja, nego do socijalizma. U oktobru 1862. godine, tri meseca posle povratka iz Londona, najavio je grofici Hacfelt da će osnovati jedno „Udruženje kolektivnog rada za ćelu Nemačku" s centralom u Berlinu a sebe će postaviti „na čelo Udruženja". Kao odgovor na mlake programe liberalne Napredne stranke za rešenje socijalnog pitanja, on je hteo da se „četvrti stalež" razvije u samostalnu političku snagu koju će građani u perspektivi prepo­ znavati. Njegov koncept se sastojao od proizvodnih organizacija koje bi finansirala država a preko kojih bi radnički stalež postao preduzetnik, umesto da bude izrabljivan.3® 3 Lasal nikada nije razumeo Marksa. On je uvek ostao hegelijanac, naročito u svom shvatanju posredničke uloge države. Za razliku od Marksa, nikada nije ni pomišljao na neko bezuslov-

Delà

113

no duhovno vodstvo. Hteo je da postane pravi vođa - po Marksovim recima radnički diktator.m Na konstitutivnoj sednici Opšteg nemačkog udruženja radnika 23. maja 1863. godine u Lajpcigu, izabran je za predsednika na pet godina, sa svim ovlašćenjima. Prema Isaiji Berlinu (Isaiah Berlin), Lasal je stvarno zastupao učenje o ličnoj diktaturi i ideju o romantičnom princi­ pu vođe, za razliku od Marksa koji je jednom rekao da vodstvo nikada nije nešto prijatno.385A upravo je to Lasala, po Berlinovom shvatanju, činilo sposobnim da udovolji Bizmarku. Pruski šef vlade ga je u maju 1863. godine prvi put pozvao na tajni razgovor, za kojim će, posle deset meseci, uslediti dru­ gi. Bizmarkje Lasala video kao jednog od „duhom najbogatijih i najljubaznijih ljudi“ s kojima je ikada komunicirao. Najzad, imali su istog neprijatelja u liberalnom građanstvu. Lasal je Bizmar­ ku objasnio da su radnici, uprkos svom zapravo republikanskom uverenju, sasvim spremni da ,,u Kruni vide prirodnog nosioca so­ cijalne diktature, nasuprot egoizmu građanskog društva", samo ako se Kruna preobrazi od „kraljevstva povlašćenih staleža" u „socijalno i revolucionarno kraljevstvo".386 Nije bilo slučajno to što je upravo Bizmarkov pomoćnik, Herman Vagener (Herma­ nn Wagener), poštovalac socijalno konzervativnog hegelijanca Lorenca fon Štajna, došao na ideju da upriliči taj tajni razgovor. Marks je, nakon Lasalove smrti u dvoboju u Zenevi krajem avgusta 1864. godine, rekao daje on na takve stranputice dospeo verovatno zato što je zapravo ipak bio samo realpolitičar od one vrste kakavje bio i gospodin Mikuel, samo većeg kalibra i s moć­ 7 nijim ciljevima, bio je marki?, od Poze* samog proletarijata,3® Njegov sud nije uvek bio tako oštar. Lasalova nesreća, pisao je Engelsu početkom septembra 1864. godine, poslednjih dana mu nikako nije izazila iz glave. Teško je poverovati da je jedan tako bučan čovek sada očito mrtav i njemu je iskreno žao što se njihov odnos tokom poslednjih godina tako pomutio. Najzad, Lasal je u Marksovim očima ipak ostao još uvek jedan iz vieille souche, je­ dan iz starog plemena i neprijatelj naših neprijatelja .з88 Ovo'zvuči iznenađujuće otmeno, ali teško da bismo protivrečili Isaiji Ber­ linu kada tvrdi da bi se Lasal sa sigurnošću razvio u prvorazred* Markiz od Poze, drug iz đetinjstva španskog prestolonasleđnika, Don Karlosa, u drami Fridriha Šilera (Friedrich Schiller) „Don Karlos". - Prim. ргеи.

RolfHosfeld / Karl Marks

114

nu smetnju za Marksa daje poživeo.3® 9Marks je takođe odbio da preuzme predsedavanje Opštim nemačkim udruženjem radnika nakon Lasalove smrti, iako mu je to ponuđeno. To nije bilo samo zato što je Pruska i dalje odbijala da mu ponovo dâ državljanstvo. Bilo je to pre svega zbog toga što nije hteo da ima bilo kakve veze s kraljevsko-pruskim socijalizmom vlasti390 i tori-čartizmom391 Lasalovog udruženja, kao i zbog činjenice da Vilhelmu Libknehtu, specijalno otposlatom u Berlin, nije pošlo za rukom da očisti partiju od zaostalog smrada Lasala.392

Izgubljene iluzije Za Marksa se stvarna svetska istorija odvijala na drugom mestu. Četiri sedmice posle Lasalove smrti, 28. septembra 1864. godine, u londonskom St. Martin’s Hall-u osnovana je Prva internacionala. Stara muzička hala u Charles Street, neda­ leko od Covent Garden-a, otvorena je ponovo nakon požara dve godine pre toga. Tu su se obično održavali koncerti, povremeno čitanja, na primer Čarsla Dikensa (Charles Dickens), a ponekad i politički skupovi. Te večeri se u koncertnoj kući osvetljenoj kandelabrima na gas pojavilo dve hiljade učesnika. I Marks se mogao videti na prepunom mitingu. Bio je oduševljen. There is now evidently a revival o f the working classes taking place, sada je očigledno da radnički pokret ponovo oživljava, javio je entuzijastički Engelsu u Mančester. Te večeri je doneta odluka o osnivanju jedne Workingmen’s International Association, Me­ đunarodnog udruženja radnika s General Council, s General­ nim savetom u Londonu i sekcijama u Nemačkoj, Italiji, Fran­ cuskoj i Engleskoj.393 Osnivači Internacionale, pisao je Marks svom finansijski jakom ali filantropski nastrojenom ujaku, Lionu Filipsu, bili su isti oni ljudi koji su Đuzepeu Garibaldiju organizovali veliki doček u Londonu, i koji su ogromnim mitingom u St. James Hall-u sprečili rat Engleske s američkim severnim državama; dakle stvarni šefovi londonskih radnika,394 naročito vođa sindikata, Džordž Odžer (George Odger). Bilo je to rađanje iz jednog stvarnog pokreta, a njemu je jedino to bilo važno.

Delà

115

Raspoloženje vremena je bilo internacionalističko, radnički pokret ponovo oživljava kao retko kad pre i umnogome nađmašuje euforiju Proleća naroda iz 1830. godine. Pokret je pre svega po prvi put imao transatlantske komponente, što se najjasnije pokazalo kroz simpatije koje je britanski radnički pokret gajio prema ratu Ejbrahama Linkolna (Abraham Lincoln) protiv rop­ stva. To raspoloženje je obuzelo i Marksa. Nikada se jedna dži­ novska revolucija, rekao je krajem novembra 1864. godine, nije tako brzo dogodila kao u Americi, gde je Linkoln još pre tri i po godine objavio da robovlasnicima više neće davati koncesije, dok je sada potpuno ukidanje ropstva njegov deklarisan i done­ kle već postignut cilj. U Ejbrahamu Linkolnu, inteligentnom, čeličnom sinu radničke klase,395 video je velikog revolucionara koji se nije ustezao da oružanom silom sruši čitav jedan druš­ tveni sistem, kao što su proizvodni odnosi američkog Juga za­ snovani na ropstvu. On je za njega bio otelotvorenje figure gra­ đanina sasvim različitog od prestrašenih podanika evropskih kruna. Taj primer će, nadao se Marks, ubuduće imati najblagotvorniji uticaj na čitav svet.396 Naime, ratom protiv ropstva neosporno počinje nova epoha širenja moći radničke klase.397 I to širom sveta, jer otvoreno objavljen rat protiv ropstva mo­ gao je da bude samo predstupanj opšte borbe protiv svakog, pa i nadničkog ropstva.398 Koliko je carskoj Rusiji želeo propast, Marks se toliko divio američkom snu u kome je tada još bilo mnogo socijalističkih fermenata, za razliku od Lasala koji je kao hegelijanac zastupao mišljenje da su Amerikanci nesposobni da razviju vlastite ideje. Linkolnovi prijatelji s one strane Atlantika nisu bili liberali poput Vilijema Gledstouna (William Gladstone) koji je na po­ četku predskazao pobedu Juga koju je, zbog slobodne trgovine pamukom, i želeo; on je nakon secesije tvrdio da je južno od reke Potomak nastala sasvim nova nacija. Linkolnovi su prijatelji bili evropski, naročito britanski radnici koji su velikim manifestaci­ jama u Londonu, Mančesteru i Šefildu protiv ulaska Engleske u rat na strani američkog Juga, upravo upozorili javnost na to da u Americi nije reč samo 0 porudžbinama za britansku industriju brodogradnje i o isporukama pamuka, već o ukidanju ili zadrža­ vanju sistema ropstva. Marksa je impresionirao pre svega čvrst

RolfHosfeld / Karl Marks

116

stav britanske radničke klase.399 Iako je rat s one strane Atlanti­ ka usled izostanka pamuka doveo do značajne krize u tekstilnoj industriji i do masovnih otpuštanja,400 radnici su sa zadivljuju­ ćom tvrdoglavošću izlazili na ulice zbog političkog principa.401 Slično se pokazalo i u aprilu 1864. godine prilikom prijema Đuzepea Garibaldija u Londonu. Partizanskom vođi i junaku italijanskog rata za ujedinjenje koji je još za života postao legenda klicale su.stotine hiljada ljudi i to su, kako je izveštavao ,,Times“, bili sve ljudi poreklom iz radničke klase. Nekadašnji drvodelja i vođa sindikata, Džordž Poter (George Porter) živopisno je jahao na konju pored Garibaldijevih kola. Ovakve romantične scene će se na sličan način ponoviti i u drugim engleskim gradovima. Marks je na Garibaldijeve nacionalne ambicije gledao više kritič­ ki, ali se s tom Garibaldijevom manom verovatno pomirio, zato što su simpatije britanskog radničkog pokreta prema italijanskoj oslobodilačkoj borbi bile u prvom redu usmerene protiv uzurpa­ tora Luja Napoleona koji je još uvek držao okupiran Rim. U vreme dizanja građanskih pokreta prijemi za Garibaldija su bili slav­ lja proleterskog internacionalizma. Takva obeležja imale su već i velike demonstracije radi podrške Poljskoj godinu dana ranije. Krajem januara 1863. godine u Kongresnoj Poljskoj* koju su okupirali Rusi izbio je nacionalni ustanak. „Šta kažeš na poljsku priču?“, pisao je Marks Engelsu kada je vest stigla do njega. Sa­ svim je sigurno, era o f révolution opet je fairly opened in Euro­ pe; Evropa ide u susret novom dobu revolucija. On je od ustanka u Poljskoj stvarno očekivao revolucionarni talas kao 1848. godi­ ne, u kome bi se lava ovoga puta valjala s Istoka na Zapad a ne obrnuto.402 Sanjao je revoluciju u Poljskoj, koja za posledicu ima slom carizma a potom, kao upravo nužnu posledicu toga, novu nemačku revoluciju. Poljski ustanak je međutim bio brutalno ugušen, vođe nemilosrdno kažnjene smrtnom kaznom, prinud­ nim radom ili deportacijom. Poljski ustanici su od zapadnih dr­ žava očekivali podršku, ali su one bile uzdržane a Pruska je čak otvoreno bila na ruskoj strani. Protiv takvog stanja je organizo* Kongresna Poljska (poljski: Kongresowka) je država stvorena na Bečkom kon­ gresu 1815. godine (otuda i naziv) kao naslednica Varšavske kneževine koju je 1807. godine stvorio Napoleon. Kao ustavna monarhija bila je tesno povezana s carskom Rusijom personalnom unijom: car Rusije nosio je titulu kralja Poljske. Rusija ja Kongresnu Poljsku i formalno anektirala 1831. godine. - Prim. prev.

Delà

117

van masovan protest u kome su naročito aktivni bili britanski sindikati. Na veliko protestno okupljanje radi podrške Poljskoj u London je doputovala i delegacija francuskih radnika iz Pariza. Iz tog mitinga za Poljsku nastala je Internacionala. Do danas je nepoznato ko je bio inicijator. Francuzi koji su učestvovali na osnivačkoj skupštini u St. Martin’s Hall-u kasnije su proširili pri­ ču da je Internacionala bila dete rođeno u Francuskoj a podojeno u Londonu. U svakom slučaju, među francuskim i engleskim predstavnicima radnika o tome se govorilo odmah nakon mitinga za Poljsku u Londonu. Možda su u igri bile i masonske veze.403 Svejedno. Džordž Odžer, sekretar londonskog Trade Council-a, napisao je pismo zahvalnosti radnicima Francuske i pozvao ih na međunarodni kongres u Londonu u jesen 1864. godine. Marks je bio sve drugo samo ne inicijator i njega su tek u poslednjem trenutku pozvali u St.Martin’s Hali; međutim, on će vrlo brzo po­ stati najvažniji i najznačajniji glas Internacionale. Poziv mu je preneo Viktor Le Libe (Victor Le Lubez), fran­ cuski emigrant koji je živeo u Londonu upitavši ga, da li bi on, Marks, učestvovao na skupu „pour les ouvriers allemands", za nemačke radnike. Mada u poslednjih deset godina više nije imao običaj da prih vata takve pozive, odmah je pristao. Ovoga puta je, rekao je Engelsu, imao dobar osećaj da su po prvi put ponovo u igri stvarne snage, kako s londonske tako i s pariške strane.404 U St. Martin’s Hall-u nije izustio ni reč, ali ubrzo je već sedeo u pro­ gramskoj komisiji za načela i statute novog udruženja. Kao teore­ tičaru, tamo mu niko nije bio dorastao. Kružilo je i bilo odbačeno više nacrta dok se komisija 20. oktobra najzad nije sastala u nje­ govoj kući i još razgovarala da bi stvar na kraju bila prepuštena samo njemu. Njegov „Inauguracioni pozdrav internacionalnom radničkom udruženju" Generalni savet je, kako je sav zadovoljan obavestio Engelsa, prihvatio s velikim entuzijazmom.405 „Inauguracioni pozdrav" nije predstavljao novi Komunistički manifest. Internacionala je za takvo nešto bila isuviše heterogeno sastavljena. Ionako treba da prođe određeno vreme, obavestio je Marks Engelsa, dok preporođeni pokret iznova ne omogući onu staru smelost jezika.406 Ta suzdržanost koju je pokazao imala je ipak i druge razloge, a oni brižljivo ispredaju jednu priču o izgu­ bljenim iluzijama. U glavi mu je, naime, već duže vremena bila

RolfHosfeld / Karl Marks

118

misao daje gotovo detinji entuzijazam, kojim je pred 1848. godi­ nu pozdravljana era revolucije, stvar prošlih dana i da je on sada zauvek otišao dođavola.407 Kada je kriza izazvana američkim gra­ đanskim ratom krajem 1864. godine počela polako da jenjava, Engelsa je čak obuzela sumnja u vezi s njihovom starom dogmom o povezanosti krize i revolucije. Stvarno je šteta, pisao je Marksu, što izgleda da „tako nešto sada nikada više neće propisno sazre­ ti".408 Marks je pokušao da ga umiri ničim obrazloženim stavom da će krize, ubuduće, učestalošću nadoknaditi ono što im manjka u intenzitetu.409Velika depresija 1873. godine kojom je okončana industrijska revolucija u Engleskoj, Zapadnoj Evropi i Nemačkoj bila je, doduše, ipak vrlo intenzivna. Međutim, sada su i takve neizvesnosti u prognoziranju revolucija i kriza bile indikator jednog novog realizma Internacionale. Svoj rukovodeći položaj u Generalnom savetu te asocijacije Marks, doduše, nije osvojio futurističkim skicama revolucije, kao što je to bio slučaj 1847. godine u Savezu komunista, već kao čist teoretičar nužnosti sindikalne politike. Oko tog pitanja se 1865. godine rasplamsala rasprava u rukovodećem telu Inter­ nacionale. Jedan član njenog Generalnog saveta, bivši drvođelja Džon Veston (John Weston) javno je obrazlagao tezu da opšte dizanje nadnice radnicima nimalo ne bi koristilo i da bi samo dovelo do podizanja cena. Zato su, rekao je Veston, koji je inače bio u manjini, sindikati zapravo štetni. Veston je bio sledbenik ranog socijalističkog eksperimentatora, Roberta Ovena (Robert Owen); on je, slično Lasalu, rešenje socijalnih pitanja video u izgradnji proizvodnih društava koja sama sobom upravljaju. Marks je zamoljen da se suprotstavi Vestonu. We shall do our best,410 [daćemo sve od sebe] rekao je, i 20. i 27. juna 1865. godi­ ne pred Generalnim savetom u Londonu održao predavanje pod naslovom Nadnica, cena i profit. U suštini, pri tom je reč bila o pitanju određenja visine nad­ nice. S pozicija „gvozdenog zakona o nadnicama", kakve su za­ stupah Veston i Lasal, moglo se apsolutno doći do različitih za­ ključaka. Jedan se sastojao u komunitarnim utopijama koje su obojica zastupah. Drugi u Marksovoj ličnoj jakobinskoj teoriji revolucije kakvu je zastupao još 1848. godine, tada i sâm pristali­ ca jedne vrste gvozdenog zakona 0 nadnicama. Međutim, njegov

Delà

119

položaj se sada promenio u dve odlučujuće tačke. I dalje je, do­ duše, smatrao da se opšta tendencija kapitalističke proizvodnje sastoji u snižavanju prosečnog standarda nadnica. Međutim, u određivanju vrednosti radne snage koja je po njegovoj teoriji či­ nila osnovu visine nadnice, sada je uveo jednu promenljivu i istorijskim promenama podređenu veličinu, naime, tradicionalan životni standard svake zemlje. Uostalom, visina nadnice nema ni najmanje veze s ostalim tržišnim cenama. Više nadnice jedino smanjuju profite kapitalista i čitavo pitanje se na kraju svodi na pitanje o odnosu snaga onih koji se bore, dakle na pitanje klasne borbe. Ovim objašnjenjima Marks je konačno postao relevantan intelektualac Internacionale. U osnovi je pak reč bila o teoriji političke ekonomije samih Trade Unions* i ona je u Generalnom savetu tako i shvaćena, iako je svoje predavanje završio napome­ nom da bi sindikati sasvim promašili svoj cilj čim bi se ograničili na to da se neprestano bore protiv učinaka postojećeg sistema, umesto da istovremeno pokušavaju da ga promene.4'1 Slično kao Vestona, Marks je poučio i Lasalovog naslednika u nemačkom Udruženju radnika, Johana Baptista fon Švajcera (Johann Baptist von Schweitzer) koji je sindikalnoj ideji među­ tim već bio znatno bliži od svog prethodnika. Od izuzetne važno­ sti su koalicije sa sindikatima koji izrastaju iz udruženja, ne samo kao sredstvo organizacije radničke klase, pisao mu je u jednom dugačkom pismu. U Nemačkoj će koaliciono pravo, osim toga ograničiti vladavinu policije i birokratizma i ukinuti uredbu o slu­ gama na selu. Ukratko, sindikati su važna mera kojom podanici stiču punoletstvo, dok Lasalova državno potpomognuta, koope­ rativna društva samo rastežu sistem starateljstva. Čast radničke partije zato nužno zahteva da ona odbije takve iluzije. Na kraju je, prema Švajceru, svakako bio jasniji nego tokom svog predavanja u Londonu. Radnička klasa je ili revolucionarna, ili nije ništa saopštio mu je pomalo patetičnim recima.4’2 Marks je stvarno verovao da kroz Internacionalu na jedan takav put može da izvede evropsku, pa čak i američku radničku klasu. Les choses marchent, stvari napreduju, oduševljavao se pred Engelsom, i mi ćemo kod sledeće revolucije s Udruženjem u rukama imati jednu moćnu mašinu.4’3 Za jedva nešto više od * Engl. - sindikati. - Prim. prev.

,

RolfHosfeld / Karl Marks

120

godinu dana uspeli su da se u pokret uključi jedina stvarno ve­ lika radnička organizacija, engleski Trade Unions koji su se ranije bavili isključivo pitanjem nadnice.414 Koji pokret? Inter­ nacionalno udruženje radnika nikada nije stvarno bilo revolu­ cionarno. Za Udruženje je nešto drugo bilo stvarno. Na primer Zehnstundenbill**- po Marksu ne samo veliki praktičan uspeh, nego i pobeda jednog principa. Zakonskim određivanjem naj­ dužeg trajanja radnog dana politička ekonomija buržoazije prvi put je podlegla političkoj ekonomiji proletarijata ,415 Ta pobeda, istakao je u svojoj polemici protiv Vestona, nikada ne bi bila moguća putem privatnog dogovora između radnika i ka­ pitalista. Bilo je potrebno zakonodavno mešanje države koje je svakako ostvareno samo stalnim pritiskom radnika spolja,4’6 Tako gledano, zar ne bi moguće bile i druge pobede političke ekonomije proletarijata i to unutar postojećih odnosa? Marksove revolucionarne perspektive su u to vreme ponekad bile veo­ ma blizu slici socijaldemokrate s jakobinskom kapom na glavi. Bivale su sve neodređenije, iako on to sebi nikada nije priznao. Sama Internacionala je bila proizvod privremenog podudaranja različitih interesa i atmosfere. Ovo ne bi trebalo smatrati suviše beznačajnim. Uticaj pokreta metodista i njihovog kulta svetskog bratstva na englesku radničku klasu bio je znatan, i prilično je doprineo emocionalnim obeležjima kampanje pro­ tiv ropstva i za italijansku i poljsku borbu za oslobođenje. On je podsticao i spremnost na međunarodnu solidarnost među radnicima koji su se svi smatrah žrtvama istog izrabljivanja. U pogledu neposrednih interesa, Britancima je u prvom redu bilo stalo do toga da mrežama Internacionale spreče uvoz štrajkbrehera i jeftinih radnika s kontinenta. Uspeh štrajka londonskih krojačkih kalfi 1866. godine mo­ gao se uistinu objasniti takvim aktivnostima organizacije. Za uzvrat, Britanci su početkom 1867. godine pomogli radnicima francuske livnice bronze Barbedienne" u njihovom štrajku. In­ * Desetočasovni radni dan. - Prim. prev. ** Firma Barbedienne u Parizuje sigurno najznačajnija francuska livnica bronze; osnovana je 1838. godine i u početku se bavila odlivanjem umanjenih grčkih i rimskih antičkih skulptura da bi nešto kasnije počela da sklapa ugovore sa živim umetnicima radi odlivanja njihovih delà. Umetnički predmeti izliveni u ovoj fir­ mi i danas su veoma cenjeni. - Prim. prev.

Delà

121

ternacionala je sakupljala novac za štrajkače, a Generalni savet se obratio Trade Unions koji su pariškim radnicima odmah obe­ ćali svu podršku i kredit. Borba radnika završila se 24. marta potpunim uspehom radnika livnice.417 Otpušteni radnici Bazela koje su izbacili iz njihovih fabričkih stanova i obustavili im kreditnu liniju kod trgovaca životnim namirnicama, uspeli su da prežive višemesečni štrajk, od jeseni 1868. do proleća 1869. godine, samo uz pomoć Internacionale.418 Bilo je mnogo akci­ ja uzajamne solidarnosti tokom borbi koje su poslodavci u to vreme, često uz podršku policije i državne vlasti, vodili krajnje brutalno i neretko sa smrtnim ishodom. Što se Internacionala u tome efikasnije isticala, utoliko više je rastao njen ugled u Evropi. Međutim, ona je uvek ostala organizacija koja se uglav­ nom bavila radničkim pitanjima, kako je zabrinutim inostra­ nim vladama jednom objasnio ministar spoljnih poslova, Lord Grenvil (Lord Granville). Revolucionarni planovi, ako ih i ima, odražavaju možda htenja inostranih članova organizacije, ali ne i britanskih radnika.419 Oni u radu Internacionale zaista jedva da su i igrali neku ulogu, a kada bi nastupili Marks ih je, kao glasnogovornik stvarnog pokreta, oštro suzbijao. U Engleskoj su Trade Unions bili glavno operativno polje Internacionale, a u njenom Generalnom savetu su sedele mno­ ge uticajne vođe sindikata. ,,Bee-Hive“*, zvanično glasilo Tra­ de Unions pod rukovodstvom Džordža Potera, istovremeno je delovalo i kao glasnogovornik Generalnog saveta.420Internacionala je na kontinentu u početku najveći priliv članstva ima­ la u Francuskoj, Belgiji i Švajcarskoj. Kasnije su se pridružili Austrijanci, Holanđani, Španci, Italijani, i Amerikanci s Natio­ nal Labor Union koji je brojao milion članova. Međutim, među radnicima teške industrije Severne Engleske Internacionala je jedva mogla da se primi. I u Nemačkoj je stanje bilo teško, pre svega zbog uticaja koji je još uvek imao Lasal. Tek u jesen 1868. godine Opšte nemačko udruženje radnika javno se priklonilo principima Internacionale koja je pod svojim krovom ujedinila najrazličitija strujanja. Tu su bili: britanski sindikalista, poziti* „The Bee-Hive“ (doslovno: Košnica) bio je nedeljnik - zvanično glasilo Engle­ skog Sindikata - koji je osnovao Džordž Poter (George Potter) 1861. godine. U Velikoj Britaniji izlazio je do 1878. godine. - Prim. prev.

R olf Hosfeld / Karl Marks

122

vistički istoričar Bizli (Beesley), belgijski slobodni mislilac, že­ nevski časovničar, republikanci, demokrate, francuski radikali i prudonisti.421 Ovi poslednji su 1867. godine pretrpeli odlučujući poraz kada je kongres u Briselu proglasio štrajkove legitimnim oružjem radničke klase, sasvim u duhu Marksove političke eko­ nomije sindikata.422 Kongres je 1868. godine preporučio „rad­ nicima svih zemalja delo Karla Marksa Kapital“, koje je bilo objavljeno prethodne godine.423 Socijaldemokratska radnička partija, osnovana 1869. godine u Ajzenahu, od početka je pri­ znala principe Internacionale. Vilhelm Libkneht se pobrinuo za to da njeni članovi individualno pristupaju udruženju, pošto je kolektivno članstvo po nemačkom pravu bilo zabranjeno. Na Marksov užas, u novembru 1868. godine zahtev za prijem podneo je i „Međunarodni savez socijalističke demokratije“ („Alli­ ance Internationale de la Démocratie Socialiste11) ruskog anarhi­ ste Mihaila Bakunjina (Михаил Александрович Бакунин). Nje­ ga je Marks vrlo dobro znao još iz vremena pariškog egzila, a kada ga je 1864. godine ponovo video prvi put posle šesnaest godina, nakon što je Bakunjin izbegao progon u Sibir, zaključio je da je Bakunjin jedan od malog broja ljudi koji nisu nazadovali već su napredovali.424 Sada se, međutim, prilično opravdano bojao da Bakunjin svoj anarhistički Savez hoće da upotrebi kao mašinu za dezorganizaciju Internacionale.425 Bakunjin je tako morao prvo zvanično da raspusti svoj Savez i da ga podeli u samostalne na­ cionalne sekcije. Međutim, otkako se Rus kao duh pojavljivao u Internacionali sa svojim nikada transparentnim tajnim vezama, Marks se sve više pribojavao neke bakunjinovske zavere, neke potpune konspiracije426 Bakunjinove bande.427 Bakunjin je sebi zbilja bio zacrtao da će nemilosrdno ratovati protiv „autoritarnog Marksovog komunizma11 i ćele nemačke škole.428 I Engleska je sve više zadavala Marksu brige. Siromaštvom iznuđeno doseljavanje jeftine radne snage iz Irske na ostrvo, konstatovao je, dovelo je do dubokog antagonizma između irskog i engleskog proletera i samu radničku klasu u izvesnoj meri podelilo u dve klase.429Politički pejzaž Engleske se u svetlu te činjenice promenio i ono stoje u industrijalizovanom Lenkaširu na izbori­ ma ujesen 1868. godine dovelo torijevce do jasne pobede, bila je „mržnja protiv Iraca među engleskim radnicima11.430 U Markso-

Delà

123

vom istorijskom scenariju pak, jedino je Engleska kao metropola kapitala431 - na osnovu svog visokog stepena industrijalizacije, organizovane radničke klase i dominantne pozicije na svetskom tržištu - mogla da posluži kao poluga za ozbiljnu ekonomsku re­ voluciju.432 Činilo se kao da Marks već sada traga za razlozima zbog kojih taj čin svetskog teatra nikada neće biti izveden. Zato je Nemačko-francuski rat 1870. godine za njega značio gotovo nešto kao odušak od često besmislene svakodnevice Internacionale i njegovih sve većih sumnji u britanski radnički po­ kret. Sve do izbijanja oružanog sukoba on se čvrsto držao svoje stare ideje iz četrdesetih godina da nemačko jedinstvo može da bude postignuto samo nemačkom revolucijom koja će počistiti prusku dinastiju.433 Međutim, tek jedan dan nakon što je Fran­ cuska objavila rat Pruskoj, a južne nemačke države se priključi­ le Severnonemačkoj konfederaciji, on je toj istoj Pruskoj želeo pobedu. „Francuzima trebaju batine", pisao je Engelsu, i on kao i Engels čvrsto ubeđen u to da rat ne bi mogao da se vodi bez šovinizma ogromnog broja francuskog stanovništva.434Ako pobede Prusi, onda će centralizacija državne moći dovesti na kraju i do centralizacije nemačke radničke klase, a težište zapadnoe­ vropskog radničkog pokreta će se iz Francuske i Engleske pomeriti u Nemačku. Marks je ove rečenice pisao dve nedelje pre nego što se 4. avgusta 1870. godine rat zaista zaoštrio jurišom bavarskih i pruskih trupa na Vajsenburg. Ono što se u uniformama grenadira i kirasira na bojnim po­ ljima Lorene i Alzasa zakuvavalo, za Marksa je očigledno bilo skriveni rad lukavstva uma. Ako bi pobedili Prusi, zaključio je, dominacija nemačke radničke klase nad francuskom - a koja bi za tim na svetskoj pozornici usledila - nužno bi dovela do do­ minacije naše teorije nad Prudonovom.435 Ionako je Bizmark, kako je smatrao Engels, od rata protiv Austrije i osnivanja Severnonemačke konfederacije 1866. godine „na svoj način i ne želeći to" završavao „uvek deo našeg posla".436 Sada je, isto tako ne znajući niti želeći to, bio na najboljem putu da usput konač­ no uništi Prudona i Marksu pribavi neosporan položaj u među­ narodnom radničkom pokretu. Nakon četvoronedeljnih borbi, Krupovi topovi od livenog čelika pripremili su tvrđavu Sedan za izvođenje juriša na nju.

RolfHosfeld / Karl Marks

124

Ona je 2. septembra morala da kapitulira. Preko hiljadu sto voj­ nika, među njima i sam Luj Napoléon, pali su u zarobljeništvo. Drugom carstvu došao je kraj. „Moj car, moj car, zarobljen je!“, podsmevao se Engels aludirajući na pesmu Hajnriha Hajnea.437 Međutim, rat se nastavljao. Dva dana nakon pada Sedana, u pariškom Hôtel de Ville proglašena je republika koja je pod vodstvom mladog Leona Gambete (Léon Gambetta) počela od­ mah da poziva na nacionalni narodni ustanak protiv Nemaca. Nemačka je na francuski narodni rat odgovorila terorom pro­ tiv civilnog stanovništva, rekvizicijama, spaljivanjem celih sela, streljanjima navodnih i stvarnih dobrovoljaca; za Marksa je to bio povratak u varvarstvo tridesetogodišnjeg rata za koje je verovao d aje davno prevladano.438 Otkako se uz to pojavila i žud­ nja zaAlzasom i Lorenom, što je smatrao najvećom nesrećom koja je mogla da pogodi Evropu a posebno Nemačku,439 on je potpuno promenio svoje mišljenje o ratu. Odbrambeni pohod se pretvorio u osvajački rat. „Istorija njihovu odmazdu neće odmeravati prema prostiranju kvadratnih kilometara otcepljenih od Francuske", pisao je 9. septembra 1870. godine u ime Gene­ ralnog saveta, „već i po veličini zločina koji su u drugoj polovini 19. veka ponovo oživeli politiku osvajanja."440 Od 18. januara 1871. godine vladalo je primirje. Adolf Tjer (Adolphe Thiers), koji je oduvek bio protivnik tog rata, morao je 28. februara u Versaju da potpiše preliminarni mir koga je 1. marta ratifikovala narodna skupština izmeštena u Bordo. Poli­ tika kapitulacije Tjerove vlade bila je jedan od uzroka za usta­ nak Pariške komune. Marks tu politiku nije priželjkivao, iako je nakon zaključenja primirja smatrao da Francuska možda može da bude spasena ako konačno shvati da su za vođenje revoluci­ onarnog rata neophodni revolucionarne mere i revolucionarna energija.441 Od zemlje pod vodstvom Adolfa Tjera i Žila Favra (Jules Favre), Kavenjakovog najozloglašenijeg oruđa tokom vladavine terora442 iz 1848. godine, to se ipak nije moglo oče­ kivati. Nepromišljene akcije pak Marks je, kao i uvek, odbijao. Kada su se Francuzi koji su pripadali Internacionali zaputili iz londonskog egzila u Pariz nakon zarobljavanja Luja Napoleona i proglašenja republike, Marks se pribojavao da bi tamo mogli počiniti gluposti u ime Internacionale, hteti da sruše privreme-

Delà

125

nu vladu i osnuju Commune de Paris.443 Francuska radnička klasa ne srne da dozvoli da njome vladaju nacionalna sećanja iz 1792. godine, rekao je u ime Generalnog saveta. Svaki poku­ šaj da se sruši nova vlada kada neprijatelj skoro već kuca na ka­ pije Pariza, samo je očajnička budalaština. Bolje je s puno snage i mudrosti iskoristiti republikansku slobodu kako bi se, uz okre­ nutost budućnosti, podigao nivo organizovanosti sopstvene kla­ se.444 Marks je time zastupao pravu poziciju Internacionale. Kada početkom februara 1871. godine na izborima za na­ rodnu skupštinu Francuzi nisu većinski glasali za Gambetine republikance i nastavak narodnog rata, nego dvotrećinski za miroljubive monarhiste, njegovo raspoloženje se pak trenutno promenilo. Poslanici te skupštine seoskih plemića za njega su sada bili još samo pobunjenički robovlasnici Bordoa.445 Oni su bili pravi secesionisti republikanske časti, kao konfederalisti u američkom Građanskom ratu. Da bi toj istorijsko-političkoj pa­ raleli dao potreban naglasak, on je političke vođe monarhista slikao prenaglašeno jarkim bojama, polemičan kao Georg Gros (George Grosz) koji nije bio tako dobar slikar kao što je Marks u svom delu o građanskom ratu u Francuskoj uvek bio pouzdan istoričar. Tjer nije pokazao samo koliko opako laže kao pisac istorije, pre nego što je postao državnik kome je sva vitalnost mozga pobegla u jezik. On je, tvrdio je Marks, huškao čak i na rat protiv Pruske, što uopšte nije bilo tačno. Sada gaje skupšti­ na seoskih plemića imenovala za šefa izvršne vlasti. Pariz, pod pruskom opsadom od septembra 1870. godine, glasao je nasuprot tome većinski republikanski i patriotski. Na­ cionalna garda je bila pod oružjem i već u oktobru su se javili prvi zahtevi za izbor Komune. U pariškim stanovima su nicali revolucionarni odbori koji su se udružili u jedan centralni ko­ mitet s nacionalnom gardom. Tjer i Favr za Marksa, nasuprot tome, nisu bili ništa drugo do propale kreature kojima je do pa­ cifikacije ustaničkog glavnog grada bilo stalo samo zbog toga što je provizija od više miliona franaka za posredovanje u držav­ nom zajmu, teškom više milijardi, mogla da im bude isplaćena tek kada u Parizu zavlada mir.446 Uz to su se ovi koji su prisvojili bogatstvo, rekao je Marks smatrajući daje prozreo njihove mo­ tive, nadali da će samo nasilnom intervencijom troškove rata

RolfHosfeld / Karl Marks

126

koji su sami izazvali prevaliti na pleća onih koji su bogatstvo stvorili.447 U toj zaveri se za njega sastojala prava tajna pobune robovlasnika u Francuskoj. A zapravo, Francuzi su izgubili rat na koji su bili loše pripre­ mljeni. Teško da im je preostalo nešto drugo nego da prihvate ponižavajuće uslove mira i da kao posmatrači puste da jedan nemački car bude proglašen u galeriji ogledala u Versaju. Bizmark je znao za njihovu slabost i zato se nije usudio da interveniše u Parizu. Umesto toga je podmetnuo Francuze. Trebalo je da oni sami naprave uslove, mirovnog ugovora koji nije bio moguć bez kontrole vlade nad sopstvenim glavnim gradom. Da bi rešio problem, Bizmark im je na raspolaganje stavio bataljone puštenih ratnih zarobljenika. Parišku komunu je 29. marta 1871. godine zvanično proglasila Assemblée municipale, Grad­ ska skupština. Comité de salut public, Odbor za socijalnu brigu konstituisan je 1. maja, kao i 1793. godine. Krajem maja, fran­ cuske vladine trupe prodrle su u grad na Porte de Saint-Cloud. Građanski rat u Parizu trajao je nedelju dana. Prema procenama maršala Mekmena (Mac-Mahon) bilo je sedamnaest hiljada m rtvih na strani Komune, ali je njih verovatno bilo mnogo više. Izrečene su devedeset tri smrtne kazne, dvesta pedeset jedan član Komune je osuđen na prinudni rad a četiri hiljade petsto njih je deportovano u Novu Kaledoniju. Marksovo delo o građanskom ratu u Francuskoj bilo je ne­ krolog toj drami, ali ono će ga konačno učiniti mitom u Evropi. ,,Paris-Journal“ g a je u jednom naslovu nazvao „Grand Chef de l’Internationale",448 i to su prenele sve evropske novine. Delo je doživelo tri izdanja za dva meseca i prevedeno je na većinu evropskih jezika. Svakoje mislio daje Pariška komuna bila delo Internacionale, što nije bilo tačno. Po Benedetu Kročeu ona je u stvari predstavljala revolt pobeđenih a naoružanih, koje još nije bila napustila nada i kod kojih su se neke federalističke ideje mešale sa stremljenjima socijalne republike.449 Republikanci, nostalgični stari jakobinci, blankisti i prudonisti koji su pripa­ dali Internacionali, kojima Marks uostalom nije ukazivao mno­ go poverenja, okupili su se uprkos značajnim razlikama, pod cr­ venom zastavom u opkoljenom, izgladnelom gradu u vanrednoj situaciji. Među njima, slikar Gistav Kurbe (Gustave Courbet),

Delà

127

pisac Žil Vale (Jules Vallès) čiji roman Žak Vetra (Jacques Vingtras) spada u najdirljivije opise događaja i Ežen Potje (Eugène Pottier) autor Internacionale koja je kasnije postala himna svetskog komunističkog pokreta. Komuna je naložila razdvajanje crkve i države, zabranila noćni rad u pekarama, oduzela firme i fabrike koje su vlasnici napustili i podstakla stvaranje društava s neotuđivim zajednič­ kim kapitalom i radničkim samoupravljanjem. Oprostila je du­ gove sitnoj buržoaziji, propisala besplatno školsko obrazovanje i za devojčice, uvela princip izbornosti i smenjivanja državnih činovnika i ukinula podelu vlasti, što je za Marksa jedna od nje­ nih najvažnijih mera.450 Sama Francuska će od jedne centrali­ stičke države biti po pariškom modelu pretvorena u komunitarnu federaciju samoupravnih opština. Ako su u Komuni neku ulogu uopšte igrale principijelne ideje, onda je to najpre ona Prudonova o „Principu federacije" (,,Du principe fédératif")On je u tom delu iz 1863. godine hvalio federalizam kao univer­ zalno rešenje protiv svake vrste porobljavanja ljudi i nadao se da će institucije federalističke, „mutualističke" svojine biti put kojim se može umaći izrabljivačkoj prirodi kapitala i vladavini banaka. „Ко kaže republika, kaže federacija ili ne kaže ništa", rekao je. I još: „Ко kaže socijalizam, kaže federacija ili ne kaže ništa."451 Ali u suštini, Komuna je bila poslednji čin i konačno zbogom mitu revolucionarnih godina od 1792. do 1794. godine, a čega se Marks u početku pribojavao. Mit revolucije poslednji put je digao glavu i bio brutalno ugušen u krvi. Na neki način, rekao je Marks koji je u tom zbivanju ipak hteo da otkrije i delovanje nekog skrivenog uma, i Komuna je ostala tajanstvena sfinga452 koja samu sebe nije razumela. Ona je, kako je Hegel tumačio tajnu sfinge, predstavljala „objektivnu zagonetku", larvu koja čeka daje otkrije neko odlučno „spoznaj samog sebe".453 Staje, dakle, bila Komuna?454pitao je Marks kao nekada Edip koji je sfingu naterao da se baci sa stene nakon što joj je rekao da rešenje zagonetke glasi: „čovek".455 „Njena prava tajna je bila ova", glasio je njegov odgovor: „Ona je u suštini bila vladavina radničke klase, rezultat borbe klase koja stvara protiv one koja prisvaja, konačno otkrivena politička forma pod ko­ jom je moglo da se sprovede ekonomsko oslobađanje rada.“456

RolfHosfeld / Karl Marks

128

Engels će Marksovu tezu kasnije formulisati na razumljiviji način, rekavši d a je Komuna bila prva diktatura proletarijata u istoriji.457 Međutim, u jednom razgovoru s Eduardom Bernštajnom (Eduard Bernstein) dodao je da takve interpretacije, kao i ona Marksova, žele da iznesu „pré nesvesne tendencije Komu­ ne, nego njene svesne planove1'.458 Komuna nije sledila nikakav plan. Sasvim u duhu učenja istorijskog materijalizma ona je za Marksa bila prikazivanje mudrosti same istorije u onoj svetskoj revolucionarnoj drami koju je on još u svom delu o osamnae­ stom brimeru Luja Bonaparte opisao kao katarzično čistilište koje sve proždire.459 „Pariz radnika sa svojom Komunom", za­ ključio je spis objavljen kao pozdrav Generalnog saveta, „biće vecno slavljen kao slavni preteča jednog novog društva. Njego­ vi mučenici su urezani u velikom srcu radničke klase. Njegove istrebljivače istorija je već sada prikucala na onaj stub srama od koga ih ne mogu iskupiti ni sve molitve njihovih popova."460 Marks, „Grand Chef de l’Internationale" je tim nekrologom preko noći postao best calumniated and most menaced mon o f London, najklevetaniji i najomraženiji čovek Londona. Javna pažnja nakon dosadne dvadesetogodišnje idilične žabokrečine vidno mu je prija­ la. „Observer" mu je čak pretio sudskim gonjenjem.461 „Times", „Теlegraph", „Standard", „Spectator", „Daily News" i „Pali Mali Gazette" su u uvodnicima komentarisali spis o građanskom ratu u Francuskoj koji je izazvao senzaciju kao nijedno pozdravno pismo Generalnog saveta pre toga. Intemacionala je odjednom bila prisutna u javnosti kao evropska velesila. „Spectator" je hvalio Marksov energičan jezik, a „Examiner" je čak stao na stranu Internacionale.462 Žil Favr je početkom juna 1871. godine poslao cirkularno pismo evropskim vladama u kome se upozorava na opasnost od Interna­ cionale. Isto je učinila španska vlada. U Francuskoj je donet oštar vanredni zakon protiv Internacionale, ali britanska vlada nije bila mnogo impresionirana tim slikama strave i užasa a čak ni Bizmark nije verovao u njih. On je međutim iskoristio bauk komunizma da 1872. godine takozvanim Savezom tri carstva, između Nemačke, Rusije i Austrougarske, oživi pozni odblesak Svete alijanse. Sam Marks je „New-York World“-u dao veliki intervju u kome je ener­ gično porekao da Intemacionala bilo kom pokretu hoće da namet­ ne određenu političku formu.463 On je pak na izvestan način upra-

Delà

129

vo to pokušao pozdravom građanskom ratu. Naročito rečenicom kako je Komuna pokazala da radnička klasa ne sme jednostavno da prisvoji gotovu državnu fabričku mašinu,464 već da mora da je razbije; to je za Lenjina i ruske boljševike kasnije bila navodno temeljna supstanca Marksovog učenja o državi.465 S padom Pariške komune primicalo se kraju veliko vreme Internacionale. Dvojica vođa Trade Unions, Bendžamin Lakraft (Benja­ min Lucraft) i Džordž Odžer (George Odger) koji su od osnivanja sedeli u Generalnom savetu, izjavili su da istupaju zbog pozdrava upućenog građanskom ratu u Francuskoj. Prethodno su odbili da svojim imenom potpišu taj pozdrav.466 Oni više nisu bili za revolu­ cionarnu radikalizaciju Internacionale koja je u pozdravu građan­ skom ratu članove Pariške komune nazvala prethodnicom čitavog modernog proletarijata.467U leto 1871. godine njima je uglavnom bio važan sindikalni akt Vilijema Gledstouna, kojim je bilo ozako­ njeno pravo na štrajk i pravna zaštita za sindikate i njihove kase. Na dnevnom redu je, osim toga, bila borba za devetočasovni radni dan. Nekoliko meseci kasnije, za njima je otišao i Džon Hejlz (John Haies), dotadašnji generalni sekretar Internacionale. Stvarni radnički pokret nije hteo isto što i Marks, čak i da nisu odmah istupili i svi Trade Unions. Na drugom frontu Marksa su mučili bakunjinisti. Marks, koji je sebe u Internacionali od početka video u ulozi glasnogovornika jednog velikog po­ kreta, sve više je u ovom sukobu postajao partija za sebe. Zbog toga je Bakunjina smatrao opasnošću, kao i blankiste koji su preplavili London s masama izbeglica Komune, jer nije želeo da Internacionalu kompromituju njihov aktivizam i nepromi­ šljeni pokušaji puča i revolucije. Bakunjin i njegove pristalice su isključeni na jednom kongresu u Hagu 1872. godine. To je bio prvi kongres na kome je Marks lično učestvovao. Engels je podneo zahtev da se Generalni savet premesti u Njujork. Taj dru­ gi šahovski potez bio je usmeren pre svega protiv blankista.468 Hteli su da u svakom slučaju spreče da Generalni savet jednoga dana padne u ruke tih zaverenika. Ipak, vremena Internaciona­ le su ionako već bila prošla. Raspuštena je 15. jula 1876. godine u Filadelfiji.469 Time je završena Marksova politička karijera. Kao u nekom anticipiranom posmrtnom govoru, Fridrih Engels je Internacionalu već 1874. godine smatrao tipičnim

RolfHosfeld / Karl Marks

130

proizvodom ere drugog francuskog carstva, izrazom naivnog kosmopolitizma različitih frakcija koji je kroz Komunu proveren u stvarnosti i usled toga neizbežno morao da se raspadne. Međutim, on veruje da će sledeća Internacionala, nakon što Marksovi spisi budu delovali nekoliko godina, „biti direktno ko­ munistička i upravo posejati naše principe".470 Biće nešto dru­ gačije. „Isključivanjem anarhizma", ocenio je Benedeto Kroče, „socijalizam je u stvari sam od sebe isključio komunizam a da toga i nije bio stvarno svestan".471 To je u svakom slučaju važilo za dalji razvoj, sve do katastrofe Prvog svetskog rata. Ni Marks nakon pada Komune nije više verovao u evropsku revoluciju u dogledno vreme. U prepisci i delima objavljenim tih godina mnogo je uostalom govorio o raspravama s bakunjinistima u Internacionali, ali ni jednom rečju o velikom berzanskom krahu 1873. godine, ipak najvećoj svetskoj ekonomskoj krizi pre 1929. Pomenuo ga je kratko samo u pogovoru za drugo izdanje Kapitala 1873. godine i onda opet u jednom pismu sredinom juna 1875. godine.472To je važno, jer bi pedesetih i šezdesetih go­ dina takav događaj s dugotrajnim posledicama koji je počeo epidemijskim hiperspekulacijama i kome je trebalo mnogo godina da se smiri, još rodio velike proročanske nade. Posledica krize je bio antisemitski talas koji Marks nije razumeo, isto kao ni nacio­ nalizme koji su ga delimično izazvali a delimično bili njegova po­ sledica. Međutim, pre svega je privreda bila podvrgnuta potpunoj promeni. Brzi profiti su se kroz krah pokazali kao iluzije i uskoro je svako govorio o strategijskom mišljenju, analizama rezultata i sistematičnom investiranju u industrijsko istraživanje i razvoj. Činilo se da vremena savršene anarhije primitivnog kapitalizma koji je bio stalni poziv na revoluciju pripadaju prošlosti. „Više se ne govori o socijalizmu", kazao je Tjer tih dana, „i to je dobro. Oslobodili smo ga se".473 Pri tom je, tipično za Tjera, rečbila o do­ nekle lakomisleno izrečenoj pustoj želji. Međutim, mit tradicije 1792. godine zaista se konačno oprostio od Evrope. Doba kontinentalnih revolucija 19. stoleća u kojem je Mar­ ks rođen i koje je na njemu ostavilo pečat prošlo je s propašću Komune. Svi socijalizmi prošlosti živeli su, prema oceni Kročea, još samo u pričama o svecima ili u partijskim Legenda Au-

Delà

131

rea*.474Novu stvarnost sačinjavali su sindikati i interesni savezi, konstituisanje političkih partija, izborne skupštine i zastupanja u parlamentu. U tim godinama ekspanzije industrije Evropa je sve više postajala građanska. I Marks je, da završimo jednom anegdotom, s tom činjenicom bio suočen na iznenađujući na­ čin. Sredinom avgusta 1879. godine, slučajno je na stanici Vaterlo ponovo sreo starog prijatelja i radikalnog čartistu, Džulijana Harnija s kojim je nekada, pedesetih godina, osnovao Svetski savez revolucionarnih komunista. Obojica su bili na putu za Džerzi, ono ostrvo u Lamanšu na kome se govorilo engleski a kuvalo francuski. Kada je voz stigao, svako je ušao u svoj kupe. Harni je platio prvu klasu, Marks drugu.475 U socijalističkom radničkom pokretu građanskog Jrn de siècle Marks će se, dodu­ še, ubrzo ponovo popeti u prvu klasu, ali drugačije nego što je to zamišljao.

* Legenda aurea - lat. „zlatna legenda" jeste zbirka od 182 traktata o crkvenim svečanostima, a pre svega zbirka životopisa svetaca i legendi o svecima, koju je na latinskom jeziku sačinio dominikanski sveštenik Jakob Voraginski (Jacobus de Voragine, oko 1230-1298; od 1292. do svoje smrti bio je episkop Đenove). Delo je bilo najpoznatija i najpopularnija srednjovekovna religiozna narodna knjiga. - Prim. prev.

III. OTKRIĆA

Strašni projektil Te iste 1879. godine liberal Ser Mauntstjuart Elfistoun Grent Daf (Sir Mountstuart Elphinstone Grant Duff) sastao se s Marksom u Devonšir klubu u St. James Street broj 50 izlazeći u susret molbi princeze Viktorije Hoencolern. Ovaj noćni klub osnovan 1874. godine bio je tada omiljeno sastajalište uglav­ nom mladih vigovaca. Trebalo je da Grent Daf, s bradom po­ put Marksove, prenese princezi autentičnu sliku nekadašnjeg grand chef-a Internacionale, jer je liberalna ćerka britanske kraljice, udata za budućeg nemačkog pretendenta na presto, Fridriha, imala vlastite ideje o politici koje su u mnogo čemu bile suprotne pruskim tradicijama. Emisar dvora Hoencolern je nakon susreta napisao princezi kako je stekao utisak d a je nje­ gov sagovornik „obrazovan, štaviše: učen čovek“ koji po njego­ vom mišljenju zastupa vrlo ispravne ideje kad govori o prošlosti i sadašnjosti. Međutim, sve je to, kaže Grent Daf, bivalo potpu­ no „nedovoljno, kada se okretao budućnosti". Marks je opširno govorio o strašnim razmerama berzanske krize koja je trajala već preko pet godina. Na osnovu unutarpolitičkih turbulencija očekivao je skori prevrat u Rusiji i u tome se slagao s Grentom Dafom; obojica su bili zabrinuti zbog spirale naoružavanja koja je za Evropu bivala sve opasnija. Marks je polagao nade u po­ bunu protiv pruskog vojnog sistema kada Rusija bude jednom pala. Možda ga Grent Daf, pravi džentlmen, nije sasvim pratio ali mu je ipak učtivo postavio pitanje o tome kako onda zamišlja da od očekivane republike dođe do svog konačnog cilja. Repu-

RolfHosfeld / Karl Marks

134

blika je tek jedan korak na putu, odgovorio je Marks - „svi veliki pokreti su spori".476 Marks je bio očevidno obazriviji pri svojim prognozama. Pre svega, nije očekivao da će velika kriza imati isto onakvo katalitičko dejstvo kao ranije. Kriza je u najboljem slučaju, ako bi Rusija pala, mogla da pojača nezadovoljstvo i da dovede do re­ publikanskih uređenja, kao što se to 1918. godine na izvestan način zaista i dogodilo. Međutim, nadu da bi kriza neposredno dovela do proleterskog ustanka zato što na vidljiv način demon­ strira nesposobnost preživljavanja kapitalističkog sistema, on je očigledno napustio u korist maglovite perspektive jednog veli­ kog pokreta koji sporo napreduje. Ipak je, u osnovi, sadržaj celokupnog njegovog životnog delà na kome je i dalje radio bilo dokazivanje neophodne poveza­ nosti krize i revolucije. Marksov život se poklopio s najvećim preokretom u istoriji čovečanstva još od neolita i on je daleko više od drugih teoretičara pre njega bio impresioniran razmerama i brzinom industrijske revolucije koja je za najkraće vreme naglavačke okrenula čitav svet. Bogatstvo naroda (Wealth o f Nations) Adama Smita pojavilo se 1776. godine, još pre početka industrijske revolucije, a Principi političke ekonomije i oporezi­ vanje (Principles o f Political Economy and Taxation) Dejvida Rikarda (David Ricardo) 1817. godine kada je industrijska re­ volucija još bila u povoju. Teoretičar tog sekularnog prevrata postaće zapravo Marks, čiji je Kapital bio i žestoka rasprava s tom dvojicom klasika ekonomskih nauka. On se, da upotrebimo reci Imanuela Kanta (Immanuel Kant), nalazio usred magle umesto da je trezveno posmatra spolja. Zbog toga je grandiozna pronicljivost stajala nekad gotovo neizbežno uz iracionalna oče­ kivanja spasenja, pogotovo što su ona, potičući iz drugih izvora, transponovana na moćnu vremensku mašinu koja je zahvatala Evropu i svet. Njegovo antinomično razmišljanje ga je zavelo pre svega na to da proglasi načelno nerešivim suprotnosti koje su se u jednom trial and error-procesu* mogle pokazati kao re­ * Stalan proces eksperimentisanja dok se ne resi problem. Reč je o eksperimen­ talnom metodu kojim se dolazi do tačnog rešenja ili se njime postiže zadovo­ ljavajući - ili željeni - rezultat tako što se isprobavaju najrazličitiji istraživački postupci ili teorijska saznanja sve dok se greška ne svede do neznatnosti ili se potpuno eliminiše. - Prim. prev.

Otkrića

135

sive. Međutim, to ne znači da suprotnosti koje je Marks otkrio nisu postojale u savremenom svetu. I zanesenjaci mogu da dođu do trajnih naučnih otkrića. Najčuveniji primer je možda hermetičar Ajzak Njutn (Isaac Newton) koji je, pored svojih egzaktnih studija, uvek bio u po­ trazi za nekim alhemičarskim učenjem o sveukupnoj povezano­ sti svega, i koga je alhemija neretko podstakla na dalekosežne naučne hipoteze. Da li slično važi i za Marksa? U očima Jozefa Šumpetera (Joseph Schumpeter) on je u svakom slučaju bio ekonomista vrhunskog ranga a filozofsko ruho njegovog uče­ nja je nešto što bi se mirne duše moglo zanemariti, s obzirom na njegovo značajno ekonomsko istraživanje detalja.477 Tomas Niperdej je rekao da je njega, kao ni jednog drugog njegovog savremenika i nijednog od njegovih prethodnika, upravo poli­ tički eshatološka volja učinila vidovitim u pogledu ekonomskih i socijalnih fenomena industrijskog sveta.478 On pre svega nije bio teoretičar ravnoteže i teolog tržišta - zasluga zbog koje ga je visoko cenio upravo finansijski magnat Džordž Soroš (Geor­ ge Soros).479 Po recima Čarlsa Tejlora (Charles Taylor), njegovo suštinsko naučno otkriće bilo je u tome što je u kapitalizmu vi­ deo najinovativniji i najkreativniji, a istovremeno i najrazorniji, ekonomski poredak u istoriji čovečanstva. Trebalo je, kaže Tejlor, da se drži tog saznanja umesto što se izgubio u nadi da može da razreši taj kompleksni haos putem neke nove harmonije i jednostavnosti.480Njegova vizija prolazne moderne bila je pove­ zana i s tim, pretpostavlja Ričard Senet (Richard Sennett), što je još uvek bio živo ukorenjen u jedan svet bidermajerskog spo­ kojstva i što g a je obuzimala ona nostalgija za drevnim ritmom kojim je otkucavala priroda,481 što je posebno očigledno bilo u njegovim porodičnim nedeljnim izletima na brežuljke Hampstead Heath-a, kada su se pevale pesme i citirao Šekspir.482 Od aprila 1864. godine Marks je živeo u Maitland Park-u, iz­ među Camden Town-a i Hampstead Heath-a, u relativno kom­ fornoj gradskoj kući sa zimskom baštom. Njegov sused bio je portir u Domu lordova, Henri Godard (Henry Goddard). Pre­ seljenje iz ulice Grafton Terrace omogućila su dva nasledstva. Tu, u radnoj sobi na prvom spratu, s čijeg se širokog prozora video veliki deo parka rođen je, iz umnog naprezanja, najveći

RolfHosfeld / Karl Marks

136

deo njegovog glavnog delà. S obe strane kamina i na svim zido­ vima stajale su police s knjigama, u sredini prostorije dva stola puna hartija, knjiga i novina a pored njegovog radnog mesta kožna sofa na kojoj se povremeno odmarao. Zid iznad kamina ukrašavao je originalni tapet iz radne sobe Lajbnica, velikog filozofa racionalnosti jednog dinamičnog i u sebi protivrečnog sveta, filozofa s kojim je on inače delio interesovanje za infini­ tezimalni račun.483 Na jednoj prozorskoj dasci stajala je replika biste Zevsa iz Otrikolija*. Po prvi put ga je okruživao ambijent slobodnog naučnika. Međutim, samo što se smestio ta soba je postala redovno mesto zasedanja komisija Generalnog saveta Internacionale, što je stalno prekidalo njegov rad na Kapitalu. Skoro dvade­ set godina je u nekoliko navrata uzimao zalet da dovrši svoje ekonomsko delo. Onda je 1866. godine bio spreman prepis ru­ kopisa prvog toma Kapitala. Narednog meseca će poslati prve tabake svom izdavaču u Hamburg,4® 4 rekao je jednom prijatelju sredinom oktobra, a nakon što je delo otišlo u štampu: „То je sigurno najstrašniji projektil koji je još bačen na glave građana (uključujući i zemljoposednike)“.4® 5 Taj strašni projektil treba­ lo je svim sredstvima nauke građanskom svetu da dokaže d aje njegovo uređenje ograničeno i prolazno. Trebalo je da naučno dokaže neophodnost socijalizma. Marksa bi bilo teško zamisliti bez njegovih prethodnika u oblasti ekonomske nauke, kao i bez Hegela ili ranih komuni­ stičkih i socijalističkih teorija. On je u toj oblasti, kao svako u njegovo vreme, bio teoretičar vrednosti rada. „Godišnji rad sva­ kog naroda jeste izvor iz koga se on prvobitno snabdeva svim onim što mu je nužno za život i što mu život čini udobnim, a što potroši tokom godine", kaže se u prvoj rečenici Bogatstva naro­ da Adama Smita; a na drugom mestu: „Jasno je, dakle, daje rad jedino univerzalno kao i jedino precizno merilo vrednosti, od­ nosno jedini standard po kome možemo upoređivati vrednosti različitih roba u svim epohama i na svim mestima."486 Raspravi s Adamom Smitom posvećenje veliki deo Teorija o višku vred­ nosti (Theorien iiber den Mehrivert) koje je iz zaostavštine Karl Kautski (Karl Kautsky) objavljivao od 1905. do 1910. godine a * Original je izložen u vatikanskoj Sala della Rotonda. - Prim. prev.

Otkrića

137

koje se ponekad nazivaju četvrtim tomom Kapitala. Marks je Smitu prebacivao teorijske nelogičnosti i protivrečnosti, ali ga je po staroj navici fenomenološki tretirao kao nedovršen stu­ panj na putu ka istinskoj samosvesti moderne, ka otkrivenom ekonomskom zakonu kretanja modernog društva487 na kome je on radio. To se odnosilo i na Dejvida Rikarda koji je takođe spa­ dao u teoretičare vrednosti rada. Stupnjevi na kojima su se oni nalazili bili su nedovršeni dêlom usled nesazrelih okolnosti u kojima su živeli, dêlom usled metodske ograničenosti njihovog teorijskog zahvata, a dêlom, kako je Marks pre svega ostalog mislio, usled ograničenosti njihovog građanskog horizonta. Ono do čega je njemu samom bilo stalo možda najupečatlji­ vije demonstrira jedno pismo koje je neposredno po izlasku pr­ vog toma Kapitala napisao prijatelju u Hanover. „Da bi krepala svaka nacija koja bi obustavila rad na, neću da kažem godinu dana, već na nekoliko nedelja“, pisalo je tamo, „zna svako dete. Ono isto tako zna da mase proizvoda koje odgovaraju različi­ tim masama potreba iziskuju različite i kvantitativno određene mase ukupnog društvenog rada. Samo po sebi je razumljivo da ta nužnost podele društvenog rada u određenim proporcijama svakako ne može da bude ukinuta određenom formom društve­ ne proizvodnje, već samo može da promeni način na koji se po­ javljuje. Prirodni zakoni uopšte ne mogu da budu ukinuti. Ono što se u istorijski različitim stanjima može promeniti samo je forma u kojoj se ti zakoni nameću. Forma pak u kojoj se ta pro­ porcionalna podela rada ostvaruje u društvenom stanju u kome se povezanost društvenog rada ispoljava kao privatna razmena individualnih proizvoda rada, upravo je razmenska vrednost tih proizvoda. Znanje se upravo i sastoji u tome da se otkrije kako se sprovodi zakon vrednosti."488Ovo poslednje nisu pružili ni Smit ni Rikardo, nisu i zbog toga što su pod uticajem teo­ rije kauzalnosti Ajzaka Njutna mislili jednostrano u kontekstu kvantitativnih kategorija i fiksnih suština.4® 9 Marksu je pak bilo stalo do razumevanja unutrašnje organi­ zacije kapitalističkog načina proizvodnje, do analize kapitala u smislu suštine njegove strukture , 490 prema tome do kvaliteta, strukture i društvene određenosti forme, do života materije491 kako je on to formulisao nadovezujući se na Hegela. Uticaj He-

Rolf Hosfeld / Karl Marks

138

gelove logike, naročito njegovo razlikovanje unutrašnjeg uzro­ ka, spoljašnjih uslova i uzajamnog delovanja492 oseća se svuda u Kapitalu. Za Marksa je zakon vrednosti sprovodio jedan nesvesno ujedinjujući princip društvenog rada493 koji je upravljao mehanizmima regulacije savremene tržišne ekonomije494i samo je njoj bio svojstven. Polazio je od jednostavne pretpostavke da se postojećim prirodnim materijalima vrednost uvećava samo i isključivo kroz rad i da ništa drugo ne može da se deli osim te uvećane vrednosti. Ponuda i potražnja regulišu, doduše, cene koje dêlom znatno odstupaju od vrednosti, ali u celini i na duži period mogu da osciliraju samo oko nivoa vrednosti „godišnjeg rada“, kako kaže Adam Smit. Pošto je to tako i pošto princip regulisanja u tržišnoj privredi funkcioniše nesvesno, taj nivo se stalno prisilno podiže u redovnim krizama koje takođe pred­ stavljaju korekciju vrednosti. Marksova knjiga je idealno-tipski prikaz, a nije nikakav empirijski opis kapitalizma. Osim toga, to nije izlaganje nacionalne ekonomije, već isticanje zahteva za teorijom globalnih ekonomskih odnosa i njihovih opštih zako­ nitosti. Marks je verovao da to može da pruži samo kroz teoriju koja u svim detaljima uvek u vidu istovremeno ima celokupan kontekst. Za njega je istinito bilo celina, kao za Hegela, bogat totalitet mnoštva određenja i odnosa . 495 Takvo viđenje je odredilo i njegov metodički pristup. Evo jednog ključnog citata: „Ekonomisti 17. stoleća, na primer, uvek počinju živom celinom, stanovništvom, narodom, državom, s više država itd; završavaju uvek time što putem analize pronala­ ze nekoliko određujućih apstraktnih, opštih veza, kao što je podela rada, novac, vrednost, itd. Čim su ti pojedinačni momenti više ili manje bili fiksirani i apstrahovani, počeli su da niču eko­ nomski sistemi koji su se od onog jednostavnog, kao što je rad, podela rada, potreba, razmenska vrednost, uzdigli do države, razmena među narodima, i svetskog tržišta. Očigledno je da je ovo poslednje naučno ispravna metoda. Konkretno je konkret­ no, zato stoje sažimanje mnogih određenja, dakle, jedinstvo ra­ znovrsnog. Ono se u razmišljanju zato pojavljuje kao proces sa­ žimanja, kao rezultat a ne kao polazna tačka mada jeste stvarna polazna tačka, te otuda polazna tačka intuicije i predstave. Na prvi načinje puna predstava nestala u apstraktnim odredbama;

Otkrića

139

na drugi, apstraktne odredbe vode reprodukovanju konkretnog putem mišljenja."496 Svoj prikaz u Kapitalu Marks stoga nije po­ čeo opštim pojmovima kao što su stanovništvo, podela rada, ili proizvodne grane koji po njegovom viđenju sami za sebe pred­ stavljaju samo haotičnu, nesistematizovanu celinu koja stoga u sebi ne nosi nikakav smisao. Pod uticajem otkrića moderne biologije svog vremena on se najpre posvetio onome što je po njegovom mišljenju, po uzoru na mikrološku anatomiju, pred­ stavljalo ćelijski oblik497 savremene stvarnosti: robi. Naime, kapitalizam je na nekoj prvoj apstraktnoj ravni značio pre sve­ ga dovršenu tržišnu ekonomiju koja prožima celokupan život društva. Dok su njegovi prethodnici u robi videli nešto poput neke fiksirane suštine (Wesen), za Marksa je ona predstavljala elementarnu, nerazvijenu formu jedinstva svih kompleksnosti i suprotnosti kapitalizma. Prema tome, celokupan ekonomski sistem i društveni sistem koji odgovara ekonomskom sistemu, kaže njegova centralna hipoteza, mogao se primereno objasniti samo na osnovu imanentne protivrečnosti robe i njenog razvi­ janja u novac i kapital.498 Marksov Kapital sadrži tri osnovne teze: i. iza naizgled objek­ tivnih ekonomskih odnosa kriju se zapravo društveni odnosi, 2. izvor kapitalne dobiti je izrabljivanje radne snage, 3. unutrašnje suprotnosti kapitalizma vode njegovom slomu. U tri toma, na dve i po hiljade strana, on je oko tih teza razvio široko razgranatu i detaljnu teoriju procesa proizvodnje, kruženja i podele kapitala. Bila je to eksplicitno teorija ekonomije koja je istovremeno pred­ stavljala teoriju društva i prognozu istorijskog razvoja. Naime, roba nije samo stvar (Ding). „Tajanstvenost robnog oblika", kaže Marks, „sastoji se prosto u tome što on ljudima društvene karaktere vlastita njihova rada odražava kao karaktere koji objektivno pripadaju samim proizvodima rada, kao društve­ na svojstva koja te stvari imaju od prirode, a otuda im i društveni odnos proizvođača prema celokupnom radu odražava kao druš­ tven odnos koji izvan njih postoji među predmetima."499* Ova misao prožima ceo Kapital i od prvih teorija o otuđenju i opredmećenju s početka četrdesetih godina dovde vodi prav put.500 * Karl Marks, Kapital, Prvi tom (prevod Moša Pijade i Rodoljub Čolaković), Beograd: Prosveta, 1978, str. 74.

RolfHosfeld / Karl Marks

140

Tek sada je, kako je to zahtevao njegov program kopernikanskog obrta čovečanstva (iz 1843. godine), samootuđenje bilo razotkri­ veno u svom bezbožnom liku501 u domenu jedne razvijene i po njegovom mišljenju pozitivne nauke. „Kao što u religiji čovekom gospodari proizvod njegove rođene glave", kaže se u poglavlju o opštem zakonu kapitalističke akumulacije, „tako i u kapitalistič­ koj proizvodnji njime gospodari proizvod rođenih mu ruku."502* Kritika neba konačno se preobrazila u kritiku zemlje. Društvu proizvođača roba, kaže Marks sada, kao religijska forma odgova­ ra hrišćanstvo sa svojim kultom apstraktnog čoveka. Međutim, to je za njega bio samo izraz jednog naglavačke postavljenog sveta u kome se društvene veze predstavljaju kao objektivni odnosi izme­ đu ličnosti i društveni odnosi između stvari. „Sopstveno njihovo društveno kretanje", rekao je Marks o ljudima tržišne ekonomije, „ima za njih oblik kretanja stvari pod čijom kontrolom stoje umesto da oni njih kontrolišu".503** Kapitalistička tržišna ekonomija je za njega predstavljala ne samo delirijum jednog nesavladivog automatizma koji nije moguće kontrolisati, već iz tog razloga pre svega jedan odnos dominacije. I to odnos dominacije stvari nad čovekom, za razliku od ranijih društvenih epoha, kao što su srednjevekovni feudalizam ili antičko robovlasničko društvo, koje su počivale na ličnim odnosima zavisnosti. Sledstveno tome, to je važilo i za ličnost samog kapitaliste. „Ali se ovde o ličnostima radi samo ukoliko su one oličenje eko­ nomskih kategorija, nosioci određenih klasnih odnosa i intere­ sa.", kaže Marks u predgovoru za prvo izdanje Kapitala, i dalje: „Moje stanovište, koje razvijanje ekonomske društvene formaci­ je shvata kao prirodno-istorijski proces, može manje nego ikoje drugo baciti na pojedinca odgovornost za prilike čija je on socijal­ na tvorevina, ma koliko se on subjektivno možda i uzdizao iznad njih".504*** Za njega je sve, u svakom slučaju sve ono što je bitno za funkcionisanje ekonomskog sistema, bilo određeno unutrašnjom organizacijom i dinamikom, strukturom načina proizvodnje a ne osobama.505 Njegova analiza koja se bavila samim tim zakoni­ * Ibid., str. 549. ** Ibid., str. 77. *** Ibid., str. 17.

Otkrića

141

ma506' nije uzela u obzir psihološke faktore, zastupljene u stvar­ nom životu na skali od predostrožnosti i odgovornosti do pohlepe i škrtosti. To su za njega bile čiste akcidencije. Kapitalista je za naučnu analizu kapitala značajan, rekao je, „samo kao oličenje kapitala".507***I kao takav, on nije bio ništa drugo nego otelovljenje objektivne volje odnosa kapitala. Stvarni predmet njegove anali­ ze bili su ti odnosi, a ne ličnost kapitaliste. Na temelju toga Marks je u prvom tomu Kapitala postavio sebi pitanje o poreklu kapitalne dobiti i o posledicama koje iz toga proizlaze po dinamiku celog sistema. Vrednost koju radnici pridodaju materijalu raspala se još kod Adama Smita na dva delà, od kojih jedan pokriva naknadu za rad, a drugi profit.508 Uz sve protivrečnosti u koje se Smit inače zapleo, za Marksa je to bilo epohalno saznanje, naročito zbog toga što je Smit izveo dokaz da „novostvorena dodata vrednost nema po sebi i za sebe nikakve veze sa (kao materijal i instrument) izloženim dêlom kapitala".509 Za njega je Smit time imenovao problem ali ga nije rešio, kao ni Dejvid Rikardo. Taj neodređeni pojam, kaže Marks, koji je stajao na putu rešenju, bio je pojam value o f labour, vrednosti rada.5'0 Levi rikardisti iz doba dvadesetih godina 18. veka godina, kao što su Vilijam Tompson (William Thompson) ili Tomas Hođžskin (Thomas Hodgskin) iz tih teorija su izveli zaključak daje sam ka­ pital potpuno neproduktivan,511 i sleđstveno tome zahtevali su puno pravo radnika na proizvod njegovog rada.512Marks je, nasu­ prot tome, priču o neprođuktivnosti kapitala smatrao potpunom besmislicom.513 Uz jednu bitnu zadršku. „О produktivnosti kapi­ tala", rekao je, „može da se govori samo čim on bude shvaćen kao prikaz određenog društvenog proizvodnog odnosa",514 a ne kao kod Eikarda i njegovih levo orijentisanih učenika, kao nešto čisto objektivno, kao čist element u procesu rada. Za Marksa ni kapital ni rad, uzeti sami za sebe, nisu bili produktivni, vec kapitalizam. Da je Rikardo umesto o radu govorio o radnoj sposobnosti, ili radnoj snazi, dakle, slikovito, o ljudskoj mašini, a ne o njenom proizvodu, ušao bi u trag tajni tog sistema.515 Naime, radna snaga radnika je bila jedina roba na tržištu koja je imala to posebno svojstvo da stvara veću vrednost nego * Ibid., str. 14. ** Ibid, str. 522.

RolfHosfeld / Karl Marks

142

što je sama vredela.516 Njena vlastita vrednost, naime ono što je neophodno za reprodukciju radnika, predstavlja samo jedan deo vrednosti koju upotreba njegove radne snage može da proi­ zvede u određenom vremenu. Tom podelom na rad neophodan za reprodukciju radnika i na višak rada postignut upotrebom njegove radne snage, Marks je sebi objasnio novu dobit - re­ čeno njegovim recima: „dodatu vrednost“ - koja bi morala da bude za onoliko viša koliko duže traje radni dan, ili koliko kroz porast produktivnosti padnu troškovi reprodukcije radne snage i radnog vremena potrebnog za proizvodnju nekog proizvoda. Marks je ono prvo nazvao apsolutnom, a ovo drugo relativnom dodatom vrednošću. U trenutku kada se razvijalo opšte tržište rada, od tržišne ekonomije nastao je, dakle, na osnovu osobenosti radne snage kao robe, kapitalistički proizvodni odnos koji, paradoksalno, može da počiva istovremeno i na principu pra­ vedne razmene i na principu izrabljivanja. Da lije prisvajanje viška rada Marks shvatao kao krađu? Ne, rekao je, protiv prisvajanja viška rada, čisto pravno gledano, nema šta da se prigovori. Isto kao ni protiv prava radnika kao prodavca vlastite radne snage da radni dan ograniči na neku određenu normalnu veličinu: „Ovde imamo, dakle, antinomiju, pravo protiv prava, oba potvrđena zakonom robne razmene u istoj meri.“517* Ali ovo važi samo za sferu tržišta. Kada je ugovor o radu jednom zaključen, radnik otkriva da uopšte nije bio slo­ bodan akter, „da je vreme kojim on raspolaže za prodaju svoje radne snage vreme za koje je on prinuđen da je prodaje*1.5'8 Za razliku od tržišta, proizvodni odnos je odnos izrabljivanja, koji se s napretkom produktivnosti materijalizuje i u samom rad­ nom procesu. „Kao nezavisna lica, radnici su pojedinci11, kaže Marks, ali kao članovi jednog radnog mehanizma, oni su samo poseban način postojanja kapitala.519 Taj razvoj je svoj vrhunac dostigao s industrijskom revolucijom, jer je tek sa sredstvima za rad postao tehnički opipljiva stvarnost, u kojoj je moć kapitala nad radom mogla da se dovrši i materijalno.520 „Kapitalistički proces proizvodnje, posmatran u svojoj povezanosti ili kao pro­ ces reprodukcije11, objasnio je Marks u zaključku, „ne proizvodi samo robu, samo višak vrednosti, on proizvodi i reprodukuje * Ibid., str. 219.

Otkrića

143

sam kapitalistički odnos: na jednoj strani kapitalistu, na dru­ goj najamnog radnika".521 Sve je to, na izvestan način, sledilo iz razvoja unutrašnjih protivrečnosti robe, iz kojih je proširiva­ njem trgovinskih veza nastao najpre novac, potom kapital kao namnoženi novac i najzad, kroz nastajanje tržišta rada, kapi­ talizam. Marks je ovu genezu izložio kao logičnu evoluciju na osnovu svoje teorije radne vrednosti. S druge strane, još 1844. godine, on je u jednom izvodu nači­ nio privremeni nacrt teorije kapitalizma koji je sasvim funkcionisao bez teorije radne vrednosti i na njoj zasnovane teorije viška vrednosti, i u principu bi čak bio kompatibilan s teorijom gra­ nične korisnosti. Kroz odnos razmene, zabeležio je Marks ovde još pre prihvatanja klasične teorije radne vrednosti, rad postaje „neposredno sticajna delatnost", sa svim pratećim posledicama koje su odlikovale i njegovu kasniju teoriju u nacrtu.522 U svakom slučaju, centralni Marksov argument, s teorijom radne vrednosti ili bez nje, bio je da se dobit ne može objasniti iz tržišnih odnosa, već da se mora tražiti u proizvodnim odnosima. Naime, tržište, doduše, može da raspodeljuje vrednosti, ali ne može da ih stvara. Ali šta se dešava s dobiti? I kakvu ulogu igraju sami vlasnici kapitala u proizvodnom procesu? Kada ga je tokom proučava­ nja ekonomije zaokupilo pitanje o tome kako kapitalisti obra­ čunavaju deo svog prihoda koji sami troše i ne investiraju, mo­ rao je da pita prijatelja, u tim pitanjima iskusnog kapitalistu, Engelsa u Mančesteru. „Trgovac kao firma, kao onaj što pravi profit", odgovorio je on, ,,i isti taj trgovac kao potrošač u trgovini jesu dve različite osobe koje su jedna drugoj neprijatelji. Trgo­ vac kao firma, zove se kapitalni konto, odnosno konto dobitka i gubitka. Trgovac kao onaj koji ždere, pije, stanuje i pravi decu, zove se konto budžetske potrošnje." Ovaj konto je ispod crte zapravo čist gubitak i mora da se „otpiše od profita".523 Stvar­ no je bilo onako kako je Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) pisao posle Prvog svetskog rata: novobogataši devetna­ estog veka nisu bili skloni velikom trošenju i umesto da uživaju u trenutnoj potrošnji, prednost su davali moći koju im pruža investiranje.524Ali važnije pitanje je, da lije Engelsova računica uopšte bila ispravna. Zar vlasnik kapitala, ukoliko radi u vla­ stitoj firmi, ne obavlja i društveno potreban rad? Kao planer,

RolfHosfeld / Karl Marks

144

rukovodilac i organizator procesa proizvodnje? „Rad vrhovnog nadzora i rukovođenja", glasi Marksov odgovor, „javlja se svuda gde neposredni proces proizvodnje ima oblik društveno kombinovanog procesa i ne nastupa kao pojedinačni rad.“ I to je, rekao je, produktivan rad koji mora da se obavlja u svakom kombinovanom načinu proizvodnje . 525 Marksa nije zanimao pojedinačni kapitalista, već odnos kapitala koji je ostajao svojinski i klasni odnos čak i onda kada je daleko najveći deo dobiti oticao u reinvestiranje. Marks nije bio moralista. Kapitalizam je bio i ostao nesumnjivo nepravedan. Među­ tim, Marks je upravo svu svoju ambiciju uložio u to da pokaže da su u modernom klasnom društvu stvari bile potpuno čiste. Povećanje vrednosti i izrabljivanje za njega nisu bile moralne, već dijalektičke kategorije. Engels je 1884. godine rekao da Marks svoje zalaganje za komunizam nikada nije temeljio na optužbi protiv izrabljivanja. „On samo kaže“, Engels će lapidar­ no, „da se dodata vrednost sastoji od neplaćenog rada, što je jednostavna činjenica."526 Marksov argument u prilog komuniz­ ma sastojao se štaviše u tome da će sistem koji počiva na eko­ nomskoj anarhiji dospeti zbog svog izrabljivačkog karaktera u nerešive protivrečnosti iz ekonomskih razloga, i da će zbog toga kad-tad doživeti slom. Morao je tako da obrazlaže, jer je u nje­ govoj teoriji, po onome na šta je ona pretendovala, reci bilo o prirodnim zakonima kapitalističke proizvodnje527 a ne o mo­ ralnoj pobuni. Toj temi bila su posvećena poslednja poglavlja prvog toma Kapitala, a pre svega poglavlje o tendencioznom padu stope profita u trećem tomu. Za Marksa je kapitalista kao pojedinac bio samo jedna ša­ hovska figura u ovoj velikoj igri. Njegovo angažovanje je na sopstveni rizik i kontingentno jer mu unutrašnje zakone ka­ pitalističke proizvodnje konkurencija propisuje kao spoljašnje zakone prinude. „Ona ga primorava da svoj kapital neprekidno povećava da bi ga održao, a povećavati ga može samo progresiv­ nom akumulacijom."528* U tom mehanizmu prinude za Marksa je ujedno bila i revolucionarna uloga kapitalizma u istoriji sve­ ta: naime, da po svaku cenu mora da stvori svet društvenog bo­ gatstva . 529 Nužna posledica tog mehanizma bili su neprestana * Ibiđ., str. 522.

Otkrića

145

tehnička inovacija i jačanje produktivne snage rada, ali i s tim povezano podizanje relativne dodate vrednosti i stope izrablji­ vanja. Ukratko, titanski napredak koji je on u svom veku video imao je antagonistički karakter. 530 „Kako se buržoazija razvijala, tako se u njenom krilu razvijao jedan novi proletarijat, jedan moderan proletarijat'1, pisao je već 1847. godine u spisu o bedi filozofije, uperenom protiv Prudona. „Tako iz dana u dan postaje jasnije da proizvodni odnosi u ko­ jima se kreće buržoazija nemaju jedinstven, jednoobrazan ka­ rakter, već dvostruki karakter; da se u istim odnosima u kojima se proizvodi bogatstvo, proizvodi i beda."531 Ista ta antinomična misao provlači se i kroz poglavlje o opštem zakonu kapitalistič­ ke akumulacije u prvom tomu Kapitala dvadeset godina kasni­ je. Ona se, međutim, nije baš sasvim poklapala sa činjenicama tog vremenskog perioda. Ako se, na primer, u Francuskoj za 1850. godinu pođe od indeksa 100, onda je 1870. godini odgo­ varao indeks od 358 za ukupne dobiti, indeks od 175 za nadnice i indeks od 123 za troškove života. Slično je izgledalo i u ostalim evropskim industrijskim zemljama.532 Dobiti su zaista bile znat­ no porasle, ali i realne nadnice, doduše u skromnijoj meri. To je u stvari odgovaralo slici makaza, ali nikako figuri paradoksa. Kada je Verner Zombart (Werner Sombart) 1912. godine napravio bilans ekonomskog razvoja Nemačke u 19. stoleću, došao je do rezultata koji je iznenadio mnoge savremenike. Prvo, nije se obistinilo da su siromašni bivali sve siromašni­ ji - nisu siromašniji bivali čak ni najniži slojevi društva koji su obično nazivani pauperi. Drugo, prihod srednjih slojeva vidno je porastao, i treće, nije se obistinilo da se broj bogatih sve više smanjivao. Naprotiv.533 To je umnogome protivrečilo Marksovim prognozama: on je, pored rastućeg bogatstva u sve manje rùkü, predviđao i sve veće proletarizovanje ostatka sta­ novništva. Nakon prve velike ekonomske krize iz 1857. godine a naročito one iz 1873. godine, šest godina posle pojavljivanja prvog toma Kapitala, mogao je da se zapazi važan proces kon­ centracije i centralizacije kod industrijskih preduzeća i banaka, a naročito sedamdesetih godina su sve više stvarani koncerni, trustovi, karteli i sindikati. Međutim, i ovde se razvoj nije od­ vijao tako nedvosmisleno u dijametralnim suprotnostima. Broj

RolfHosfeld / Karl Marks

146

samostalnih zanatlija je u drugoj polovini 19. stoleća stvarno bio vidno opao, ali je zanatstvo u apsolutnim brojkama moglo da održi svoju poziciju, premda ne i u učešću u ukupnom proizvo­ du. Sposobnim da prežive pokazale su se pre svega zanatlije u metalskoj struci, građevinarstvu, kovači, bravari, limari, stolari, optičari, kao i mali pogoni luksuzne industrije.534 Sam Marks je početkom jula 1850. godine opčinjen stajao pred modelom električne železnice u londonskoj Regent Street, i bio odušev­ ljen mogućnošću da „električna varnica" u budućnosti postane još veći revolucionar od „kraljice pare“.535Međutim, nikada nije razmatrao snagu koju će sitna industrija i zanati steći razvojem korisnih trofaznih motora.536Video je samo ono što ne bi dovelo u pitanje njegov antinomičan pogled na svet. „Stoga, ako se sjedne strane akumulacija predstavlja kao ra­ stuća koncentracija sredstava za proizvodnju i komande nad ra­ dom", opisao je Marks centralno stajalište opšteg zakona kapi­ talističke akumulacije, ,,s druge strane se predstavlja kao uzaja­ mno odbijanje mnogih individualnih kapitala. Protiv ovog rasparčavanja ukupnog društvenog kapitala na mnogo idiviđualnih kapitala, ili protiv tog uzajamnog odbijanja njegovih delova, deluje njihovo privlačenje. To više nije prosta, s akumulacijom istovetna koncentracija sredstava za proizvodnju i komande nad radom. To je koncentracija već obrazovanih kapitala, ukidanje njihove individualne samostalnosti, eksproprijacija jednog ka­ pitaliste od strane drugog, pretvaranje mnogih manjih kapita­ la u manji broj krupnih."537* Ovaj zakon je u osnovi trebalo da dokaže da je kapital na najboljem putu da samom sebi donese presudu o oduzimanju vlasništva, koja bi tako sledila Hegelovu figuru ukidanja:538 „Jedan kapitalista ubija mnoge."539 Marks je više opisao logičku figuru polarizacije, nego pravi i stvarno vidljiv proces svog vremena. Eksproprijacija kapitala od strane kapitala je, s jedne strane, vodila rastućoj koncentraciji i cen­ tralizaciji, a s druge strane isti proces je vodio propasti srednjih slojeva, porastu proletarijata i nezaposlenog stanovništva koje je Marks nazvao „industrijska rezervna armija". „Iz ovoga izla­ zi" glasi njegov zaključak „ da radnikov položaj mora bivati sve gori što se više kapital akumulira, ma kako radnik bio plaćen, * Ibiđ., str. 553, f.

Otkrića

147

visoko ili nisko.“54°* Ali kako „raste masa bede, pritiska, ropstva, degeneracije i eksploatacije", zaključio je Marks iz tog antinomičnog mehanizma prinude, tako raste i „revolt radničke klase, koja stalno nabujava i koju sam mehanizam kapitalističkog pro­ cesa proizvodnje školuje, ujedinjuje i organizuje."541** Njegov jezik je ovde iznenada poprimio nešto od silovitosti starozavetnih proroka, recimo proroka Isaije, koji je na svom sudu pročišćenja jednima obećao da će biti „dim u nozdrvama mojim", a drugima da će Gospod za njih stvoriti „nova nebesa i novu ze­ mlju".542 „Otkucava poslednji čas kapitalističke privatne svojine", objavio je Marks na kraju, gestom kažnjavajućeg svetskog sudije. „Eksproprijatoribivajueksproprisani.“***Naime, kapitalistička pro­ izvodnja nužnošću prirodnog procesa proizvodi sopstvenu nega­ ciju. Taj preokret je za njega značio završnu negaciju negacije,543 konačno i kroz pozitivnu nauku rešenu zagonetku istorije, zago­ netku kojoj je Marks četvrt veka bio na tragu. Međutim, u stvar­ nosti, ovde je jedino eksplodirala zavodljivost logičke antinomije, nabijena naglašenim istorijsko-teološkim emocijama.

Kriza i kraj vremena Marks je to naravno video drugačije. On je, po sopstvenom sudu, bio naučni teoretičar društvene evolucije i delovao je na strogo empirijskoj osnovi. „Veoma je značajno Darvinovo (Darwin) delo i prikladno je kao prirodnonaučni temelj istorijske klasne borbe", pisao je sredinom januara 1861. godine Lasalu: „Uz to, naravno, mora da se proguta i grub engleski na­ čin evolucije. Uprkos svoj svojoj manjkavosti, ovde je prvo ne samo zadat smrtni udarac 'teleologiji’ u prirodnoj nauci, nego je empirijski izložen i racionalni smisao te teleologije".544 Time nije hteo da kaže da njegova teorija ima sličnosti s Darvinovim konceptom prirodnog odabira. Međutim, njega je ideja da bi teleologija mogla da ima racionalno jezgro fascinirala otkad je rekao da je u komunističkom ukidanju otuđenja čoveka otkrio * Ibid., 571. ** Ibid., str. 672. *** Ibid., str. 672.

Rolf Hosfeld / Karl Marks

148

racionalno jezgro apsolutnog znanja Hegelove Fenomenologije duha . 545 Razlika je bila samo u tome što Darvin nije davao nika­ kve prognoze o budućnosti vrsta. U anatomiji čoveka otkrio je, doduše, ključ za anatomiju drugih vrsta, ali je njegovo viđenje evolucije ostalo čisto retrospektivno. Da je Marks stvarno bio onaj koji je, kao Darvin, odmah prepoznao „osnovni zakon koji određuje kretanje ljudske istorije“,546 kako je Engels u svom po­ smrtnom slovu preminulom prijatelju 1883. godine tvrdio, za­ dovoljio bi se ulogom Minervine sove koja, kao što je poznato, let počinje tek u suton. Naučnih iskaza o budućnosti nema, i ako čovek želi da prihvati opšti kriterijum u pogledu usmerenja, onda je to u najboljem slučaju onaj vrlo neodređeni kriterijum progresivnog povećavanja kompleksnosti tokom istorije547. Pa ipak su istorijski materijalizam i teorija načina proizvod­ nje bili otkrića, ako se bazični okvir formuliše onako kako je to učinio, na primer, Ernest Gelner (Ernest Gellner) koga nisu sumnjičili da gaji simpatije prema marksizmu. „Mi tvrdimo", smatrao je Gelner, „da ekonomska baza ili način proizvodnje, doduše, stvarno determiniše naše probleme, ali ne i rešenja koja nalazimo za probleme".548 Kapitalizam je nesumnjivo pro­ blematičan sistem, što se posebno pokazuje u njegovim perio­ dičnim krizama. Još i danas se ekonomska nauka u pogledu tog problema nalazi u situaciji koja se može uporediti s geologom koji tačno zna koliku opasnost predstavlja kalifornijski rased San Andréas, ali ne zna kada će izbiti sledeći zemljotres i koliko on može biti opasan za grad San Francisko. Džon Kenet Galbrejt (John Kenneth Galbraith) je 1954. godine u klasičnoj knji­ zi 0 velikom krahu berze 1929. godine napisao: „Razlozi za ve­ liku depresiju i dalje su sve drugo samo ne poznati".549A Džoan Robinson (Joan Robinson), učenica Džona Mejnarda Kejnza, ubrzo po izbijanju krize 1966. godine, koja ni iz daleka nije bila tako duboka, rekla je: „Ekonomski sistem u kome živimo nikada ne može da bude shvaćen ako ga interpretiramo kao racionalan kompleks".550U tome se do danas ništa nije promenilo. Krize su, kako je jednom rekao američki napredni mislilac Lester Turou (Lester Thurow), „ugrađene u genetički kôd kapitalizma".551 To je mislio i Marks, i to shvatanje pripada njegovim mož­ da najvažnijim otkrićima. Džejms Mil (James Mili), otac Mar-

Otkrića

149

ksovog povremenog posetioca i sagovornika, Džona Stjuarta Mila, razvio je početkom 19. veka tezu o „metafizičkoj nužnosti“ ravnoteže tržišta, koju je s velikim uspehom u javnosti širio Francuz Žan-Batist Sej (Jean-Baptiste Say),552i ona od tada do danas predstavlja vjeruju svih tržišnih fundamentalista. „Mi­ šljenje dosadnog Seja", rekao je Marks, „da nije moguća hiper­ produkcija, ili makar no general glut o fth e market", ne opšte pregrevanje tržišta, u osnovi ne počiva ni na čemu drugom do na naivnoj i za sam problem suviše jednostavnoj iluziji da se u razvijenoj tržišnoj privredi „razmenjuju proizvodi za proizvo­ de " . 553 Čista glupost, poteklo mu je tom prilikom iz pera: kao da je moderni kapitalizam prosta razmena dobara kakve je od pamtiveka bilo, samo na daleko višem stupnju razvoja! Čitava arhitektonika njegovog velikog ekonomskog delà, po­ čevši od robe kao „ćelije", kao „genetičkog kôda“ savremenog sveta, bila je nasuprot tome sve do najsitnijih detalja veoma kompleksna slika na platnu jednog načina ekonomije koji ne samo da ne počiva na prostoj razmeni dobara, već je s tržištem štaviše stvorio jednu stalno ugroženu i protivrečnu tvorevinu, koju uz to na kraju određuje profitabilnost kapitala, a ne potro­ šačke potrebe učesnika na tržištu. U tom sistemu nema metafi­ zičkih ravnoteža i ne može ih ni biti, jer se on sastoji od previše protivrečnih elemenata. Međutim, s druge strane, taj sistem ne bi bio sposoban da živi bez ravnoteže. Dakle, ono što nije dato mora stalno iznova da se uspostavlja, u normalnom slučaju ko­ lebanjima tržišta, a u ekstremnom slučaju nasilnim korekcija­ ma. To je trenutak izbijanja krize. Malo ko je korene tog mehanizma opisao tako precizno kao Marks, a filozofska pozadina koja ga je na nekim drugim mestima zavela na istorijsko-teološke spekulacije, ovde mu je, štaviše, bila prednost. Marks je kapitalizam opisao Hegelovim recima kao identitet identiteta i ne-identiteta,554 dakle kao j e ­ dinstvo različitih momenata 555 koje je u procesu razvijanja nji­ hovih unutrašnjih protivrečnosti jednom nužno moralo da dođe do izražaja. Kao sam odnos kapitala, za Marksa su se i njegove periodične krize već nalazile u robnom obliku. „Niko ne može prodati, a da ko drugi ne kupi. Međutim, niko ne mora odmah kupiti zato što je sam prodao", kaže se u prvom tomu Kapitala:

RolfHosfeld / Karl Marks

150

„Kazati da procesi koji jedan prema drugom istupaju samostal­ no čine neko unutrašnje jedinstvo isto je što i kazati da se nji­ hovo unutrašnje jedinstvo kreće u spoljašnjim suprotnostima. Ako spoljašnje sticanje samostalnosti onih koji su unutra zavi­ sni, jer se uzajamno dopunjuju, potraje dalje do izvesne tačke, onda će se jedinstvo sprovesti silom pomoću - krize."556*** Taj nesklad prodaje i kupovine je za Marksa bio najopštiji ćelijski oblik krize, Krise potentia, kako je to formulisao, još bez sadr­ žaja, bez sadržajnog motiva krize. 557 Ta Krise potentia bila je, hegelovski rečeno, unutrašnja forma mogućnosti krize, forma kojoj mora da se pridruži još čitav niz činilaca pre nego što ona stvarno nastupi. Iz toga ipak vrlo brzo može da nastane istinsko žarište bole­ sti kao iz nekog skrivenog virusa, čim reč više nije samo o čistoj prodaji i kupovini, nego o ulaganju kapitala. Ukoliko ovakvo ulaganje bude neprofitabilno, ili čak ugroženo gubicima, aku­ mulacija se zaustavlja. Razlozi za to mogu da budu na različitim stranama, ali po pravilu imaju neke veze s opštom hiperproduk­ cijom u odnosu na potražnju u smislu platežne sposobnosti558; sama hiperprodukcija može, tokom određenog perioda, biti pokrivena rastezanjem kredita559. Tržišne disproporcije mogu u tome da igraju neku ulogu, ali uticaj pre svega ima snaga po­ trošnje na bazi antagonističkih distribucionih odnosa, dakle kupovna snaga radnog stanovništva ograničena samim odno­ som kapitala.560 U nekom trenutku će novac biti neaktivan i taj fenomen neuposlenog kapitala, kaže Marks, najčešće prethodi krizi. 561 On često traži sebi puteve koji samo još više ubrzavaju onaj korak ka izbijanju krize. Na primer, poslovi spekulisanja. Džon Kenet Galbrejt je taj mehanizam opisao na primeru br­ zog ekonomskog procvata u trgovini nekretninama na Floridi** i drugih spekulantskih ekonomskih manevara pred veliki krah 1929. godine. Marks g a je prvi put zapazio za vreme krize 1857. godine. Kapital oslobođen iz trgovine i industrije otišao je na berzu i tamo doveo do nerealno vrtoglavog skoka kurseva. To se * Ibiđ., str.

108, f.

** „Floridski bum nekretnina11 ili „Floridski zemljišni bum11je naziv za nagli i stihijski porast cena nekretnina na području američke savezne države Florida tokom 1920-ih. - Prim. prev.

Otkrića

151

desilo u prvom redu kod akcija železnice iako su, kako je pisao Engelsu, prihodi železnice delimično bili opali za četvrtinu. Bilo je to, rekao je, samo gambling an der Bourse , 562 čista igra na sreću koja je kad-tad morala da propadne. Ako je već došlo do graničnog slučaja, onda je novi sklad tr­ žišta, kaže Marks, mogao da se postigne samo još prolaskom kroz krajnji nesklad . 563 Za njega je kriza u osnovi bila empirijski dokaz važenja zakona vrednosti koji se sprovodi nesvesno: je ­ dan faktički trial-and-error-proces, koji je ubedljivo mogao da dokaže istinitost njegovih teorijskih dedukcija. „Krize svetskog tržišta", rekao je zaključujući, „moraju da budu shvaćene kao realan rezime i nasilno poravnanje svih protivrečnosti buržoaske ekonomije".564 Tome nema šta da se zameri, iako je Marks malo pažnje poklonio psihološkim faktorima koji kod preteranog spekulisanja redovno igraju veliku ulogu. Ekstreman rani primer za ovo bilo je holandsko spekulisanje oko lala 1620-ih godina: „lala-mehur" koji je pukao nakon što je spekulantsko manevrisanje na berzi diglo vrednost četiri lukovice crne lale do vrednosti kuće unutar amsterdamske četvrti Hrahtenring (Grachtenring) [koja je tada upravo izgrađivana, prim. prev.].565 Međutim, kao prvo, ta predindustrijska, pa ipak kapitalistič­ ka trgovačka kriza još nije obuhvatala ceo privredni život. Kao drugo, čak i ekstremne psihološke iracionalne sile mogle su da postanu važne samo u sistemu koji je imao onaj kapitalistički genetički kôd koji je zapazio Marks. Kada, u kojim okolnostima i kojim intenzitetom bi kriza iz­ bila teško da se moglo predvideti i njegovom teorijom. Među­ tim, nesporno je da je do sada svaki boost uvek kao posledicu imao i novi boom. Marks to nije video drugačije. „Međutim", rekao je, „kriza uvek obrazuje polaznu tačku za novo veliko ula­ ganje".566„Prevara" (Schwindel) u pravilnim razmacima upravo je preduslov za ponovno buđenje „čvrste commerce i industry“, trgovine i industrije.5® 7 Velika kriza za njega nije bila samo na­ silno poravnanje disproporcija, do koga dolazi u trenutku kada su na delu „svi uslovi" za njeno izbijanje u smislu Hegelove lo­ gike568, naime unutrašnje protivrečnosti i spoljašnji uzroci. Ona je predstavljala i privilegovan mehanizam kojim je kapitalizam osiguravao svoje privremeno preživljavanje, korekcijom od sebe

RolfHosfeld / Karl Marks

152

neodvojivih tendencija ka razaranju. Za Marksa je periodič­ na devalorizacija postojećeg kapitala kroz krize uostalom bila sredstvo inherentno kapitalizmu kako bi se stvaranjem novog kapitala zaustavio pad opšte stope profita i ubrzala akumulacija kapitalne vrednosti.569 Tu teoriju nije on izmislio. Adam Smit je rekao da tendenci­ ju pada stope profita može da očita već po indikatoru empirijski rastuće kamatne stope, a za Dejvida Rikarda je pad stope profita bio nužna posledica pritiska rastućeg industrijskog stanovništva na oskudne zemljišne resurse, s rastom cena prehrambenih pro­ izvoda i stanarina kao rezultatom. Smit je kao protivmeru pred­ lagao proširenje međunarodne trgovine da bi se povećala stopa profita, a Rikardo se nadao odgovarajućim efektima putem slo­ bodnog uvoza jeftine pšenice iz prekomorskih zemalja.570 Marks takva rešenja nije mogao da prihvati već zbog toga što su bila či­ sto nacionalno-ekonomske prirode. Nisu mogla da se upotrebe za analiziranje globalne ekonomije do kojeg je njemu bilo stalo, jer bi se njihovi efekti na nivou svetske ekonomije vremenom ukinuli sami od sebe. Međutim, njegova kritika se u suštini odno­ sila na to da ni Smit a ni Rikardo nisu hteli da na tendenciju pada stope profita gledaju kao na unutrašnji zakon kapitalizma. Na­ lazili su se pred fenomenom koji su, doduše, opažali ali koji nisu mogli sebi da objasne, jer su tražili spoljašnje uzroke za nešto što je, po Marksovom mišljenju, moglo da bude uzrokovano samo unutrašnjim protivrečnostima samog sistema. Kao što hladnoća ili vlaga nisu mogli da budu uzrok groznice,571 kako je Hegel jed­ nom rekao, isto tako ni razlozi koje su Smit i Rikardo naveli nisu mogli da budu uzrok tendencije pada stope profita. Profit je za Marksa bio kategorija različita od dodate vred­ nosti. Dodata vrednost ukazuje na odnos vrednosti radne snage prema novoj vrednosti koju je radna snaga proizvela u jednom određenom vremenskom periodu. Nasuprot tome, profit pred­ stavlja pravu dobit kapitala. On se izračunava na osnovu celokupnih izdataka u koje, pre svega, pored radne snage treba ura­ čunati i vrednost amortizacije upotrebljenih tehničkih uređaja. Ti uređaji sami za sebe ne proizvode nikakvu vrednost, ali su proizvod minulog rada i utoliko predstavljaju vrednost. Marks ih zato zove postojan kapital, za razliku od promenljivog kapi-

Otkrića

153

tala, to jest radne snage, koja proizvodi novu vrednost. Razvoj tehničke inovacije pak dovodi do toga da se odnos postojanog i promenljivog kapitala stalno menja, i to u korist postojanog kapitala, stoje u Marksovoj terminologiji jednako rastućem or­ ganskom sastavu vrednosti kapitala. On je smatrao daje u tom odnosu koji se jednostavno otkriva razotkrio misteriju oko čijeg rešenja se vrtela čitava politička ekonomija od Adama Smita. Stvarna tendencija kapitalističke proizvodnje stvara naime, kaže Marks, ,,s porastom relativnog opadanja promenljivog ka­ pitala u odnosu na postojani sve viši organski sastav ukupnog kapitala, što za neposrednu posledicu ima to da se stopa dodate vrednosti izražava u stalnom opadanju stope profita, pri stalno istom ili čak i rastućem stepenu eksploatacije rada“. Progre­ sivna tendencija opšte stope profita ka padu, kaže Marks da­ lje, samo je izraz napredujućeg razvoja društvene produktivne snage rada, razvoja koji je svojstven kapitalističkom načinu proizvodnje . 572 Nisu, dakle, hladnoća i vlaga, da upotrebimo istu metaforu, bili uzrok groznice, već je to bio virus, sâm odnos kapitala čiju pogonsku snagu predstavlja upravo stopa profita. Ona je za Marksa bila i snaga koja istovremeno oživljava samo žarište bolesti kapitalizma, i u toj unutrašnjoj protivrečnosti on je naslućivao pravi razlog strahovanja engleske ekonomije, suočene s opadanjem stope profita.573 Tendencija padu stope profita je za njega pak, iz istog razloga, bila najvažniji zakon političke ekonomije . 574 Naime, time je u njegovim očima moglo ubedljivo da se dokaže daje sam kapital prava prepreka kapi­ talističkoj proizvodnji.575 Za njega je to bila još jedna krucijalna tačka naučnog dokaza predstojeće negacije negacije. U svakom slučaju, reč je bila o tendenciji. Ako se prisetimo razvoja proizvodnih snaga samo u poslednjih trideset godina, rekao je obazrivo u trećem tomu Kapitala, onda na mesto do­ sadašnjeg problema da se objasni pad stope profita dolazi pre obrnuti problem, naime da se objasni zašto pad nije bio veći, ili zašto se nije odvijao brže. Očigledno mora da su, ustanovio je, u igri prisutni antagonistički uticaji koji poništavaju i ukidaju dejstvo zakona i daju mu samo karakter tendencije.576 Poglavlje o antagonističkim tendencijama, zabeleženo sredinom šezdese­ tih godina kao rukopis, ostalo je naročito fragmentarno u trećem

Rolf Hosfeld / Karl Marks

154

tomu koji je i inače u celini fragmentaran; kao da je Marksa u međuvremenu obuzeo isti strah od formulisanja opšteg zakona, strah koji je pripisivao Smitu i Rikardu. On kao faktore pominje uglavnom povećanje stepena izrabljivanja i snižavanje plate is­ pod vrednosti radne snage, spoljnu trgovinu kao i pojeftinjenje i veću efikasnost tehnologije. Ovo poslednje je, pored povećanja produktivnosti u poljoprivredi i proizvodnji potrošnih dobara koje nije pomenuo, bilo zapravo odlučujuće. Ovde se, naime, pokazalo, kaže Marks, „da isti uzroci koji izazivaju tendenciju padu stope profita, ujedno usporavaju ispoljavanje te tendenci­ je.577Time je svakako postavljeno i pitanje o tome da lije tehno­ loški napredak zaista nužno morao da vodi porastu organskog sastava vrednosti kapitala.578 Marks je, takođe, dopuštao da je masa elemenata postojanog kapitala apsolutno mogla da pora­ ste dok je njegova vrednost ostala ista, ili čak pala.579 Najveći napredak kapitalizma posle Marksa uvek je u stvari bio i ostao u pojeftinjenju tehnika proizvodnje. Što je u njegovo vreme još moglo da se smatra neobičnim padom, kasnije je postalo pravi­ lo industrijskog i poljoprivrednog razvoja.580 Međutim, za Mar­ ksa je periodično obezvređivanje postojećeg kapitala u eko­ nomskim krizama bilo, pre svega, zapravo imanentno sredstvo sistema kojim on zadržava pad stope profita.581 Sve to, verovao je, ne bi konačno ipak ništa promenilo u tome da pad stope pro­ fila, uprkos antagonističkim tendencijama, mora voditi slomu kapitalizma. Nije moglo biti drugačije, ako nije hteo da dovede u pitanje celokupno svoje teorijsko zdanje. Početkom osamdesetih došao je do uverenja da je stari de­ setogodišnji ciklus prošao i da će se buduće međukrize javljati u kraćim vremenskim razmacima. Engels je u tome čak video do­ kaz potpune iscrpljenosti kapitalizma. „Kada krize od akutnih postanu hronične, završen je period dosadašnjih kriza", rekao je 1886. godine Augustu Bebelu (August Bebel): „Stupili smo u period koji je neuporedivo opasniji po opstanak starog društva od perioda desetogodišnjih kriza".582 Svejedno. Scénario koji bi u toj apokalipsi bio na delu Marks je već odavno predvideo. ,,U oštrim protivrečnostima, krizama, grčevima", prizivao je u Nacrtima krajem pedesetih godina bacanje anateme na kapi­ talističku tržišnu privredu, „izražava se rastuća disproporcija

Otkrića

155

proizvodnog razvoja društva prema njegovim dosadašnjim pro­ izvodnim odnosima. Nasilno uništavanje kapitala, ne putem njemu spoljašnjih odnosa, već kao uslov njegovog samoodrža­ nja, odlučujuća je forma u kojoj mu se daje savet da odstupi i napravi mesto jednom višem stupnju proizvodnje".583 Ali slom je do tada izostao, a kapitalizam je preživeo ratove, velike ka­ tastrofe a time i hipotezu o padajućoj stopi profita. Ono što je stvarno nastupilo nakon presudnih kriza bila je svakog puta nova organizacija kapitalizma na sve efikasnijem nivou. Marks je, međutim, video samo antinomičnu alternativu, i to između sumnjive metafizičke tržišne ravnoteže i pomisli na za­ jedničku, sveobuhvatnu i usmeravajuću kontrolu584 koja bi pro­ gnala haos kriza, prevela kapitalizam u zajedničku svojinu, i uki­ danjem zakona vrednosti istovremeno pripremila kraj vlađavne stope profita. Imao je u vidu jednostavno i za složenost problema suštinski manjkavo rešenje, kada je verovao da se problemom može ovladati ako se ukine sam proizvodni odnos izražen kate­ gorijom novca, 585 a ona zameni dobro isplaniranom organizaci­ jom rada 586 Čini se da je tokom bavljenja Hegelovim državnim pravom u Krojcnahu 1843. godine nakratko u vidu imao da takvi modeli nužno moraju da razviju nove sistemske protivrečnosti. Svaka birokratija, rekao je tada, uvek teži tome da državu - te prema tome i državi primereno upravljanje dobrima, koje je Marks kao buduću perspektivu zamišljao nakon „odumiranja dr­ žave" - smatra svojim privatnim vlasništvom, tako da je svaki birokrata zapravo prinuđen da sa stvarnom državom postupa jezuitski. 587 Na tu misao se međutim nikada nije ponovo vratio. Očaran obrnutom teologijom istorije iz jedanaeste teze o Fojerbahu, Marks je od tada, tokom čitavog svog budućeg života, uvek želeo da nivelisanjem kompleksnosti izmeni naglavačke postavljen svet, a ne da ga samo tumači i da tako donekle njime zagospodari. Tačnom interpretacijom protivrečnosti kapitalizma već bi se sva­ kako mnogo dobilo. Svaka razumna politika državnog (i globalnog) regulisanja zavisi najzad od toga da li je i u kojoj meri ispravno interpretirano to što treba da bude regulisano. Tome Marksova te­ orija prilaže vredne teorijske uvide i daje uputstva. Nasuprot tome, opis komunističke budućnosti je u svim njegovim delima ostao od početka do kraja uvek nesiguran hod po tankom ledu.

IV. PO SLEDICE

Ka suncu, ka slobodi Marksovo političko delovanje je stoga donekle nužno moralo da podlegne zakonu nenameravanih posledica. Već je istorija Internacionale pokazala daje najveće uspehe postigao tamo gde je nastupio kao teoretičar sindikalne borbe, a ta istorija je po­ kazala i da je Internacionala prešla svoj zenit u trenutku kada je on, nakon Pariške komune, hteo da joj propiše svoje stare hilijastičke poruke spasenja. Istorija nemačke socijalđemokratije će tu borbu između neba i zemlje ponovo inscenirati. Još je Bratstvo radnika Štefana Borna, tada najznačajnija radnička organizacija na kontinentu, za vreme revolucije 1848. godine imalo u sebi crte „revizionističkog" omekšavanja komunističkih principa. „Mi nismo zaverenici protiv postojeće vlađe“, govorio je Born u revolucionarnim danima, tada član Saveza komuni­ sta, „mi samo hoćemo da nam daju naše mesto u zajedničkoj otadžbini".588 Stvarni radnički pokret je uvek pokazivao takve crte pragmatičnog omekšavanja - morao je da konstatuje Mar­ ks razdraženo - vezane sa željom da bude priznat među gra­ đanstvom. Isti problem će se ponovo pojaviti kod Lasala i Trade Unions. Marks je zbog toga i na nemačku socijalđemokratiju gledao najčešće Argusovim očima.* Istorija nemačke socijalđemokratije počela je s Lasalovim radničkim udruženjem: ona je tokom vremena postala prva * Sveviđeći Argus (starogrčki: iïpyoç riavômrjç) je stvorenje iz grčke mitologije, div s očima po čitavom telu, od kojih je polovina uvek bila budna. - Prim. prev.

RolfHosfeld / Karl Marks

158

partija sveta koja se izričito pozivala na to udruženje. Međutim, ona je najzad ipak bila politička tvorevina koja je pre svega u životu održavala najrazličitije tradicije 1848. godine u jednom alternativnom svetu koji je izbegavao zvanični svet Carstva. Socijalistička radnička partija Nemačke je 1875. godine proizašla iz ujedinjavanja Opšteg nemačkog radničkog udruženja, koje je u Goti osnovao Ferdinand Lasal 1863. godine, i Soci­ jaldemokratske radničke partije koju su u Ajzenahu osnovali Vilhelm Libkneht i August Bebel 1868. godine. Njih je u novom carstvu, gde su ih sve više sumnjičili da su nepatriote, Marksovo istorijsko ubeđenje krepilo pre svega u utešnoj izvesnosti da će na kraju ipak biti na strani pobednika, pošto je razvoj neizbežno morao da se odvija u korist radničkog pokreta. U toj formi samo donekle revolucionarne, sekularne religije izbavlje­ nja, protiv koje će Bizmark najzad biti nemoćan, marksizam se lako primio. U popularizovanim snovima o budućnosti, poput bestselera Augusta Bebela Žena i socijalizam (Die Frau and der Sozialismus), on je stotine hiljada čitalaca zavodio utešnom verom u budući bolji svet u kome bi se, prateći centralni plan na­ kon razvlašćivanja kapitalista, moralo raditi još samo dva do tri sata dnevno, a s izrabljivanjem bi nestali i svi zločini. Knjiga je samo do 1909. godine izdata u pedeset izdanja.5® 9 Bila je krcata svetom budućnosti u Furijeovom stilu, koji je mogao da oduševi čak i građanske naučno-pobožne adolescentkinje Griinderzeita*, i donekle Marksa. Kapitalu je bilo mnogo teže da nađe čitaoce. Prošle su če­ tiri godine dok je rasprodato hiljadu primeraka prvog izdanja. Godine 1872. pojavio se jedan francuski i jedan ruski prevod. Posebno je ruski prevod dostigao mnogo veće tiraže nego u Nemačkoj. Nikolaj Ivanovič Ziber (Николаи Иванович Зибер) s kijevskog Univerziteta pohvalio je knjigu kao dosledno nastav­ ljanje teorija Adama Smita i Dejvida Rikarđa, što je Marksu veoma laskalo.590 Ali Ziber je u osnovi bio socijalni liberal koji je - slično takozvanim ruskim legalnim marksistima, Mihailu Tugan-Baranovskom (Михаило Туган-Барановсвкии), Pjo* Nemač. - Griinderzeit (doslovno: vreme osnivača) je period u istoriji privrede Srednje Evrope u 19. veku koji je otpočeo širokom industrijalizacijom i trajao je do ,,Griinderkrach“-a (velikog kraha berze 1873. godine). - Prim. prev.

Posledice

159

tru Struveu (Ш тр Бернгардович Струве) i Sergeju Bulgakovu (Сергеи Николаевич Булгаков) - iz Kapitala iščitao, рге svega, samo istorijsku nužnost kapitalističkog razvoja Rusije. Ferdinand Frajligrat, koji je sebe nazivao narodnim ekonomom s dušom, smatrao je da će se mnogi trgovci i fabrikanti na Rajni oduševiti knjigom i da će ona u tim krugovima zapravo ispuniti svoj pravi cilj. Strašni projektil je ponekad imao dosta muke da stigne do svojih pravih čitalaca. Arnold Ruge, Marksov stari saborac i kasniji protivnik iz pariških vremena, ipak je bez zavisti priznao daje reč o „epohalnom delu“ i daje naročito uspelo do­ kazivanje dodate vrednosti kroz neplaćeni rad kao i predstoje­ ćeg eksproprisanja eksproprijatora.591 Johan Batist fon Švajcer je o knjizi govorio u ,,Sozialđemokrat“-u , a nekadašnji kožar i autodidakt, Jozef Dicgen (Joseph Dietzgen) u „Demokratische Wochenblatt“-u.592 Libknehta i Bebela su socijaldemokrate u Nemačkoj smatrale, doduše, Marksovim sledbenicima, ali to sledbeništvo se u suštini odnosilo na nekoliko principijelnih programskih tačaka. Libkneht je rekao da ono što radniku mora da bude jasno jesu, u osnovi, tri stvari. Prvo - da je rad izvor svake vrednosti; drugo - da kapital izrabljuje radnike; i treće - da najamni rad u socijaldemokratskoj državi mora da bude zamenjen nekim udruženjem. Ko povrh toga oseća neko nauč­ no interesovanje može, eto, da čita Kapital.593 Bilo je praktičnih problema koje je trebalo rešavati. Libkneht je ionako smatrao, kako je kategorično rekao Engelsu, da su teorija i praksa ,,dve vrlo različite stvari",594 a Marksu je poručio da on, Libkneht, doduše, rado dopušta da ga teorijski po­ dučavaju, ali daje na polju prakse svakako „nešto bolje upućen" u poređenju s londonskim crkvenim očima.595 Od ujedinjenja car­ stva 1871. godine dve nemačke radničke partije su bile izložene sve većem pritisku odozgo. Bizmarka je hvatao sve veći strah od „neprijatelja carstva". Bebel i Libkneht su krajem marta 1872. go­ dine osuđeni na dve godine robije zbog ograđivanja od nemačkofrancuskog rata i zbog svojih simpatija prema Pariškoj komuni. Po izbijanju krize 1873. godine situacija se zaoštrila. U Pruskoj je 1874. godine zabranjeno Opšte nemačko radničko udruženje. Na izborima za Rajhstag iste godine lasalovci i Marksove ajzenaške pristalice su se ipak s uspehom kandidovali na zajedničkim li-

RolfHosfeld / Karl Marks

160

stama. U čitavom carstvu su dobili 6,5 procenata glasova, me­ đutim njihovi uspesi po regionima bili su dêlom znatno viši. U Hamburgu su osvojili 40,7 procenata glasova, u Saksoniji 36,2, u Šlezvig-Holštajnu 32,5, a u Libeku 32,4 procenta.596 Zabrana u Pruskoj, uspesi na izborima i izazovi krize podstakli su ujediniteljsko raspoloženje u dve partije. U jesen 1874. godine lasalovci su dali prvu ponudu odboru ajzenašana koji je zasedao u Ham­ burgu. Partijski kongres ujedinjenja održanje 22. maja 1875. go­ dine u Goti. Sto dvadeset sedam delegata predstavljalo je 25659 članova partije, a većina ih je bila Lasalova. Uprkos tome, referat o programskom pitanju je ponuđen Vilhelmu Libknehtu i on u njemu nije mogao da formuliše nešto više od prethodno isposlovanog pragmatičnog kompromisa. Otkako je početkom pedesetih godina u londonskom egzilu bio stalni gost u Marksovoj kući, Libkneht je postao nešto po­ put poverenika dvojice vođa pokreta u Nemačkoj. „Bio je moj učitelj", rekao je o Marksu koji je ponekad, kako Libkneht kaže, mogao da uništi svoje neprijatelje „razjarenom strogošću Tacita“.597 Razjarena strogost sada je pogodila njega samog, nakon što se početkom marta 1875. godine u partijskim novinama po­ javio zajednički nacrt programa bez znanja onih u Londonu. Marks je rekao da tako loš program koji démoralisé partiju, kakav je Libkneht hteo da iznese u Goti i od koga bi se oni pot­ puno distancirali, ne može nikako da se prihvati diplomatskim ćutanjem. On ne sadrži ništa osim neskrivene kanonizacije Lasalovog vjeruju, a trenutni uspeh ujedinjenja time je izuzetno skupo plaćen.598 „Naša partija nije mogla biti dublje ponižena", izrazio je nešto kasnije Engels svoj gnev pred Bebelom. „Ni Li­ bkneht, ni iko drugi nas ni o čemu nije obavestio." Engels je sumnjao da je Libkneht dopustio da ga Lasalovi ljudi prevare. Ukoliko program bude prihvaćen, pretio je, Marks i on „nikada neće moći da priznaju partiju izgrađenu na toj osnovi". Nijedna reč u tom „kastrirano redigovanom programu" nije dorasla oz­ biljnom stavljanju na probu.599 Marks je sačinio obimne „marginalije uz program Nemačke radničke partije" i poslao ih još pre Kongresa u Nemačku. Bio je to razarajući obračun s Gotskim programom koji u Marksovim očima nije odbacio nijedan od slogana koje je Lasal nekada sko­

Posledice

161

vao. Naročito ga se dotakla formulacija o budućoj „slobodarskoj osnovi države“. Koje države?, pitao je. Ta sloboda države sastoji se zapravo samo od toga da se država izdigne iznad društva, i iz tog razloga nijedna država nije tako slobodna kao ruska despot­ ska država. Nasuprot tome, na pitanje o promeni države u neko komunističko društvo može se odgovoriti samo naučno, kako je on verovao da je učinio još početkom pedesetih godina. „Iz­ među kapitalističkog i komunističkog društva", glasi Marksova konačna anatema na Lasalovu frazu, „leži period revolucionar­ nog preokreta prvog u drugo. Njemu odgovara i politički prelazni period tokom kojeg država ne može da bude ništa drugo do revolucionarna diktatura proletarijata":600 Bio je to njegov poslednji pokušaj mešanja u nemačku politiku, koji ipak niko nije stvarno primio k znanju. Libkneht je tekst mudro držao pod ključem, tako da je samo vrlo mali krug drugova poznavao Marksove „marginalije". Da „Internacionala nije tako sramno doživela fijasko", vratio je loptu pomalo zlobno Engelsu, ne bi ni bilo problema pri uje­ dinjenju i bilo bi lako zajedno se sporazumeti o programu Internacionale.601 Ovo poslednje, za razliku od Marksovih ljutitih primedbi, svakako nije bio uistinu revolucionarni program kao što su to obojica dobro znali. Marksov koncept revolucionar­ nog prelaznog perioda diktature proletarijata nikada ne bi igrao neku ulogu u socijaldemokratiji. Njegove „marginalije" jedno­ stavno su nestale u arhivi i objavljene su tek 1891. godine, ali ne s političkom već s antikvarnom namerom - kao dokument jednog proteklog perioda socijaldemokratske istorije partije.602 Kritika Gotskog programa (Kritik des Gothaer Programms) tek je za Lenjina i boljševizam poprimila oblik revolucionarnog temeljnog spisa. August Bebel je, izgovarajući se velikom prezaposlenošću, dugo čekao da odgovori na Engelsove prekore. On se u suštini slaže s njegovom kritikom nacrta programa i oštro je prebacio Libknehtu zbog njegove popustljivosti, pisao je Bebel u septembru 1875. godine u London. Međutim, uopšte uzev - pomirljivo je prizivao okrilje istorije - „možemo da bu­ demo vrlo zadovoljni kretanjem partije".603 Marks nikada više neće s takvom oštrinom pokušati da utiče na nemački socijalde­ mokratski pokret.

RolfHosfeld / Karl Marks

162

Naprotiv. Činilo se da se pomirio s tim da je, po starom na­ uku, svaki stvarni pokret bolji od desetak programa.604 „Provera socijaldemokratske partije u Nemačkoj prilikom izbora za skupštinu'1, oduševljavao se početkom 1877. godine „ne samo da je prepala naše ljubavi dostojne nemačke malograđane, već i vladajuće klase u Engleskoj i Francuskoj." Između melodramatic fits and starts o f the French and the businesslike way ofproceeding ofthe German socialists, između melodramatičnih izliva francuskih socijalista i praktičnog pristupa nemačkih socijalista, postoji ipak jedna prijatna razlika.605 Inače je sada mislio daje Internacionala, sa socijaldemokratskim radničkim partijama, ne samo Nemačke već i drugih evropskih zemalja, iz perioda inkubacije samo stupila u jednu višu fazu, umesto da odumre . 606 Ako će za trezvenim rutinskim poslom uslediti novi revolucionarni žar, onda će taj žar najverovatnije biti u izbija­ nju revolucije u Rusiji, koju je on grozničavo očekivao nakon Istočne krize 1877. godine. Međutim, u tom slučaju bi na ras­ polaganju bile socijaldemokratske borbene snage u domovini koje bi fflistre kulture brzo uverile u to da u svetu postoji nešto jo š važnije od futurističke muzike' Riharda Vaguera . 607 Marks nikada nije mogao sasvim da se odluči između neba i zemlje. Međutim, u tom trenutku to nije ni morao jer je Istočna kriza ionako okončana kompromisom na Berlinskom kongresu. Socijaldemokratske borbene snage su inače bile, kao i rani­ je, heterogena masa za koju se ne može tvrditi daje bila poseb­ no upoznata s Marksovim teorijama. Za promenu se manje-više pobrinula jedna slučajnost, a imala je izvesne veze s iznenad­ nom popularnošću delà slepog i ekscentričnog, slobodnog pre­ davača Ojgena Diringa (Eugen Diihring). Diring je van univer­ ziteta držao predavanja o svom konceptu „socijalitarnog" preo­ blikovanja ekonomije i o svojoj etici životne hrabrosti i prirodne pobožnosti na koja su, kao na neko otkrovenje, hrlila jata soci­ jalistički zadojenih studenata i nekonformista.608 Bio je nežnog glasa, a vrlo grub u svom sudu. Getea (Goethe) je bez poštova­ nja nazivao „Kothchen", Helmholca (Helmholtz) „Helmklotz", a Gausovu (Gauss) matematiku je zvao „geometrija tuposti".* * Pojam „futuristička muzika" je isprva bio pogrdan naziv za muziku Riharda Vagnera. Kasnije gaje on sam preuzeo s pozitivnom konotacijom. - Prim. prev.

Posledice

163

O Diringu će se malo kasnije govoriti i kao o militantnom an­ tisemiti, kada je u jednoj knjizi o „jevrejskom pitanju" Jevreje nazvao „unutrašnjom Kartaginom čiju moć savremeni narodi moraju da slome da ne bi doživeli da ona razori njihove moral­ ne i materijalne osnove".609 Međutim, to je bilo 1880. godine. Sredinom sedamdesetih godina je čak i Bebel bio impresioni­ ran učenjima tog „novog komuniste", ništa manje od mladog bankarskog činovnika Eduarda Bernštajna (Eduard Bernstein). Međutim, kada je Diring i Marksa stavio na nakovanj i nazvao ga „bednom naučnom prikazom" Libkneht je pobesneo, pogoto­ vo što mu je istovremeno stigao članak napisan za „Vorwârts", u kome je Diring slavljen kao „borac nauke". Pritiskao je London da se „žestoko obračuna", ali je sve to potrajalo dok je Engels, zauzet proučavanjima za svoju Dijalektiku prirode (Dialektik der Natur), našao vremena i za to. Marks ionako nije dolazio u obzir jer je Engels, koji je inače od 1870. godine živeo u Londo­ nu, insistirao da se konačno završe dva sledeća toma Kapitala. Njega su „užasno silovali", rekao je Engels krajem novembra 1876. godine, dok nije preuzeo taj „neprijatan posao, neprijatan jer je čovek šlep, znači pištolji nisu isti".610 „Anti-Diring" je najpre kao serija članaka izlazio u ,,Vorwarts“-u od januara 1877. do jula 1878. godine, a onda je neposredno uoči izglasavanja zakona protiv socijalista objavljen kod Dietz-a u Štutgartu kao knjiga pod naslovom Anti-Diring - Prevrat u nauci koji je iz­ vršio gospodin Ojgen Diring (Anti-Diihring - Herrn Eugen Diihrings Umivalzung der Wissenschaft). Ova knjiga je, više od svega ostalog, doprinela širenju mar­ ksizma među socijaldemokratama na kontinentu. Bebel i Bernštajn su tek sada, nakon čitanja Engelsovog popularnog delà, bili uvereni u „nadmoć Marks-Engelsove teorije nad svim dru­ gim obrazloženjima socijalizma".611 Slično je bilo i s Karlom Kautskim (Karl Kautsky), kasnijim čuvarom svetog Grala mar­ ksizma u socijaldemokratiji, kao i s Rusima u egzilu: Georgijem Plehanovom (Георгии Валентинович Плеханов) i Pavelom Akselrodom (Павел Борисович Акселврод), ili Italijanom Antonijem Labriolom (Antonio Labriola). „Tek sada je“, rekao je Engelsov biograf Gustav Majer (Gustav Mayer), „na kontinentu obrazovana stvarna marksistička škola i tradicija".612 Taj razvoj

Rolf Hosfeld / Karl Marks

164

će 1889. godine dovesti do osnivanja Druge internacionale so­ cijaldemokratskih partija na sve više marksističkoj osnovi.613 Marks je postao nadaleko poznat čovek i među radnicima Evro­ pe. Početkom devedesetih godina, nakon jednog putovanja na kontinent, Engels je zapazio da u Parizu sve vrvi od Marksovih medaljona, a da su Nemačka, Austrija i Švajcarska pune Mar­ ksovih gipsanih poprsja.614 Engelsovo delo protiv Diringa, čijim ekonomskim poglavlji­ ma je značajan doprinos dao Marks,615 dostiglo je veliku popu­ larnost pre svega zato što je na trista strana, jasno razumljivim jezikom, pretendovalo da bude prikaz „kompleksnijeg pogleda na svet“. Delo je dokazivalo ono što će kasnije biti nazvano dija­ lektički materijalizam, i po Engelsovim recima bilo je „egzaktan prikaz celine sveta, njegovog razvoja i razvoja čovečanstva kao i odraza tog razvoja na mišljenje ljudi", dakle prikaz Prirode, istorije i mišljenja. Jedan takav prikaz, kaže Engels dalje, mo­ guć je samo uz pomoć dijalektike „koja suštinski shvata stvari i njihove apstraktne odraze u njihovoj povezanosti, njihovom spajanju, njihovom kretanju, njihovom nastajanju i nestajanju". I spekulativna figura negacije negacije za Engelsa je tako posta­ la „krajnje dalekosežan i važan zakon razvoja Prirode, istorije i mišljenja".616 Engelsovo delo je u osnovi predstavljalo pokušaj da se u obliku polemike protiv Diringa predstavi materijalistič­ ka „Enciklopedija filozofskih nauka" koja je u svojoj konstruk­ ciji sasvim podražavala Hegelov uzor. Kao i kod Hegela, delo je počinjalo Prirodom i nakon dijalektičkog kretanja naviše zavr­ šavalo u socijalizmu, kome je u Hegelovom originalu odgovarao apsolutni duh. Delo je taklo duh vremena jedne epohe - kojoj ni do čega nije bilo toliko stalo koliko do jednostavnog rešenja svih zagonetki sveta - tamo gde je bila najtanja. Fraza „naučni pogled na svet" je naročito među slobodnim misliocima tada bila inflatorna izreka u modi a Engels nije bio jedini koji je zatvorenoj slici sveta koju grade teologija i ideali­ stička filozofija suprotstavio materijalistički „monizam". Među­ tim, Engels je sebe kao dijalektičara smatrao daleko nadmoćni­ jim u odnosu na autore kao što su Ludvig Bihner (Ludwig Biichner), Ernst Hekel (Ernst Haeckel) ili Jakob Molešot (Jakob Moleschott) koje je nazvao „vulgarnim materijalistima". Sebe je uz

Posledice

165

to video kao glasnogovornika radničkog pokreta, jedinog legiti­ mnog „naslednika nemačke klasične filozofije" kako će nekoliko godina kasnije pisati, pokreta u kome jedino i dalje još postoji nezakržljao „stari nemački smisao za teoriju", dok je građan­ ska nauka odavno zaostala u „nepromišljenom eklekticizmu".617 Engels je bio sudbonosni osnivač dijalektičkog materijalizma i takozvane proleterske nauke, idejnog koncepta koji će se među­ tim potpuno razviti tek u Staljinovom real-socijalizmu. Zasad je taj koncept socijaldemokratama, pre svega nakon proglašenja zakona protiv socijalista, služio kao neka vrsta utehe filozofije u prisilnoj poluilegali. Bizmark je privremeno dobio bitku kada mu je 18. oktobra 1878. godine konačno uspelo da u Rajhstagu izdejstvuje zabranu Socijaldemokratske partije. Dva atentata na cara u kasno proleće iste godine pružila su izgovor i stvorila su potrebno raspoloženje za to. Prestolonaslednik Fridrih je bio protiv, jer se s pravom pribojavao da će Bizmarkov „rat uništenja" protiv socijaldemokrata na kraju pogoditi i libe­ rale,618 i to će biti razlog da njegova žena Viktorija naloži Grentu Dafu da sazna nešto bliže o Marksu. Liberalni prestolonasled­ nik ipak nije mogao da se izbori. Zabranjeno je četrdeset pet so­ cijaldemokratskih novina, hiljadu trista štampanih materijala i preko trista radničkih organizacija, i proterano devetsto ljudi iz oblasti u kojima je bilo proglašeno takozvano malo opsadno sta­ nje. Oko petsto osoba je otišlo u zatvor. Međutim, uprkos svim zabranama i hapšenjima, proterivanjima i uništenim životima, socijaldemokratija nije mogla da bude izbrisana iz političkog života Nemačke, pogotovo što se zabrana zapravo odnosila na partijsku organizaciju ali ne i na frakciju u parlamentu. Tokom dvanaest godina zabrane broj socijaldemokratskih birača je utrostručen. Kako je Gordon E. Krejg (Gordon A. Craig) jednom primetio, Bizmark je činom konzervativnog poricanja realnosti potpuno potcenio moć društvene promene.619 Potcenio je i vital­ nost same socijaldemokratske partije. Bizmark je u osnovi opet protiv svoje volje radio „za nas",620 rekao je Engels. Već 1879. godine su u Cirihu osnovane nove partijske novine pod imenom „Sozialdemokrat" koje su širene u Rajhu preko sopstvene ilegal­ ne poštanske službe i uspele da ponovo uspostave veze između rukovodstva partije i pojedinačnih partijskih organizacija. U za-

Rolf Hosfeld / Karl Marks

166

mku Wyden' u Švajcarskoj održanje 1880. godine prvi Kongres nemačkih socijaldemokrata u egzilu koji su se sve više prihvatali Marksove ideje. Zakon protiv socijalista je ponovo ukinut krajem septembra 1890. godine nakon kraja Bizmarkove ere. Mase ni u jednom periodu nisu bile toliko svesne klasnog karaktera države i druš­ tva kao pod gotovo dvanaestogodišnjim trajanjem vanrednog zakona, rekao je August Bebel toga dana. On je, najkasnije od kongresa u Sankt Galenu 1887. godine, imao veliki uticaj u par­ tiji, a istakao se i prognozom o neizbežno predstojećem „veli­ kom haosu“, dakle o završnoj krizi građanskog sveta, nakon koje bi usledila socijalistička „država budućnosti". Za Bebela je ovo očekivanje, s obzirom na temeljnu krizu (Griinderkrise)*** koja je trajala već duže od decenije, nosilo u sebi nešto realno što je svakog časa moglo da izbije, gotovo preko noći.621 Pa ipak, između nade u neki istorijski automatizam i utopije države bu­ dućnosti neočekivano se smestila politička svakodnevica koja je postajala sve teža. To je pokazao već Erfurtski program Soci­ jaldemokratske partije Nemačke, donet 1891. godine. Bilo je to zajedničko delo urednika socijaldemokratskog teorijskog časo­ pisa „Neue Zeit“ Karla Kautskog, i Eduarda Bernštajna koji je u Londonu pod Engelsovim okriljem tokom poslednje dve godine trajanja zakona protiv socijalista izdavao nedeljnik „Sozialdemokrat". Kautski je, sasvim u Marksovoj tradiciji, prizivao proces koncentracije kapitala i podložnost sistema krizi da bi iz toga zaključio: „Samo transformacija kapitalističke privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju - nad zemljom, rudnicima i ru­ dokopima, sirovinama, alatima, mašinama, saobraćajnim sred­ stvima - u društvenu svojinu, i pretvaranje robne proizvodnje u socijalističku proizvodnju koju društvo obavlja za društvo, može da učini da veliki koncern i stalno rastuća produktivnost * Viđen (Wyden) je zamak u kantonu Cirih. Njegov najstariji deo, odbrambena kula, potiče iz 13. veka. Tada je služio habzburškoj vazalskoj lozi fon Viđen (von Wyden). Kongres nemačkih socijalista je tu održan jer je prema Zakonu protiv socijalista iz 1878. godine okupljanje u Nemačkoj bilo nemoguće. - Prim. preo. ** Termin koji se (pored termina ,,Griinderzeit“ i ,,Griinderkrach“) koristi za „ve­ liku depresiju", posebno za ekonomsku situaciju u Nemačkom carstvu i u Aus­ trougarskoj. - Prim. prev.

Posledice

167

društvenog rada za do sada izrabljivane klase postanu, od izvo­ ra bede i ugnjetavanja, izvor najvišeg blagostanja i svestranog, harmoničnog usavršavanja." Nešto docnije, Kautski je u „Neue Zeit-u“ napisao daje socijaldemokratska partija, doduše, „revo­ lucionarna partija, ali nije partija koja diže revolucije", da bi tim razlikovanjem predupredio svako moguće govorkanje o prevra­ tu. Revolucija je za Kautskog bila nešto poput prirodnog zakona istorije koji dovodi do sloma kapitalizma. Međutim, drugi deo socijaldemokratskog programa koji je formulisao Bernštajn odavao je otvoren reformski rukopis. Bernštajn je sve manje verovao u slom kapitalizma. U dêlu pro­ grama za koji je on bio odgovoran bilo je reci o opštem, jedna­ kom, direktnom i tajnom pravu glasa za muškarce i žene, direk­ tnom zakonodavstvu naroda, o narodnoj odbrani umesto staja­ ćih vojski, garantovanju prava na slobodno iznošenje mišljenja, slobodu udruživanja i okupljanja, o ukidanju svih zakona koji su doprinosili diskriminaciji žena, o proglašenju religije privat­ nom stvari, o svetovnosti škole, besplatnoj nastavi i nastavnim učilima, o lečenju i pravosuđu, narodnom izboru sudija, ukida­ nju smrtne kazne i o reformi poreskog zakona. Posebno je za zaštitu radnika traženo: zakonsko uvođenje osmočasovnog rad­ nog dana, zabrana plaćenog rada za decu, po mogućnosti zabra­ na noćnog rada, garantovano najkraće trajanje pauza za odmor, pravno izjednačavanje poljoprivrednih radnika i slugu sa zanat­ skim radnicima i osigurano pravo radnika na udruživanje.622 Engels je smatrao da je teorijski deo programa impresivan, ali da je praktične zahteve možda potrebno još malo korigovati.623 Izgleda da nije primetio da su se tu sučeljavala dva sveta koja jedan drugom nisu odgovarala. Međutim, na čudan način je upravo povezanost prognoza haosa i konkretnih demokratskih i socijalnih zahteva bilo ono čime je Erfurtski program potpuno fascinirao radnike koji su se borili za bolji ekonomski položaj i socijalno osiguranje, društve­ no priznavanje i građansku ravnopravnost. Ta protivrečnost je bila oblik kretanja u kome bi socijaldemokratija istrajavala, dok god ne bi mogla da se oslobodi ambijenta sebi suprotstavljenog sveta, kako bi postala sastavni deo društva i države. Erfurtski program je ostao smernica tokom decenija.

Rolf Hosfeld / Karl Marks

168

Dvojica njegovih autora su se ipak politički različito razvijali: dok je Kautski postao najuticajniji interpretator Marksove ortodoksije u Partiji, Bernštajn se sve otvorenije zalagao za reviziju marksističkog razumevanja socijalizma. S tim je na kraju imao uspeha, iako mu je partijska levičarka Roza Luksemburg (Rosa Luxemburg) prebacivala da socijaldemokratsku partiju hoće da pretvori u demokratsko-socijalističku partiju reformista i tražila njegovo isključenje iz partije.624 „Ako pobeda socijalizma treba da bude imanentna ekonomska nužnost", pisao je Bernštajn krajem marta za „Vorwarts", „onda mora da bude zasnovana na dokazu neizbežnosti ekonomskog sloma postojećeg društva. Taj dokaz još nije pribavljen i ne može biti pribavljen".625 Bernštajn je za socijaldemokratsku partiju želeo jednog Imanuela Kanta koji će nasleđeni Marksov sistem doktrina jednom kritički ispitati i „po­ kazati da je prividni materijalizam tog sistema najviša ideologija koja zato najlakše i zavarava". Naime, „preziranje ideala, uzdi­ zanje materijalnih faktora do svemoćnih sila razvoja", nije ništa drugo nego samozavaravanje „koje su oni, koji ih obznanjuju svo­ jim delom, u svakoj prilici otkrivali i otkrivaju ga kao takvo i da­ lje".626 Politička praksa usmerena na vređnosti i orijentisana na reforme sve više bi u budućnosti postajala noseći element socijal­ demokratske politike, čak i ako bi socijaldemokratskim miljeom još dugo vladao revolucionarni jezik. Da li je to bila dosledna interpretacija Marksa koja je pod­ legla zakonu nenameravanih posledica? Jeste na neki način, jer je Marks uvek zahtevao i konkretne korake u borbi političke ekonomije proletarijata protiv političke ekonomije buržoazije, a revolucije je u principu smatrao mogućim samo u vanrednom stanju. Međutim, ako je to vanredno stanje izostalo, razvoj ka so­ cijaldemokratskom reformizmu bio je samo neophodna korek­ cija usmerena ka realnosti koja je, ne slučajno, otpočela fazom prosperiteta kapitalizma sredinom 1890-ih godina. U jednom trenutku je bilo prilike za još jednu ispravku. „Ко stvara proleta­ rijat, stvara i socijaldemokrate", doviknuo je stari Engels svojim slušaocima najednom skupu u Berlinu krajem septembra 1893. godine.627 On je stvarno verovao da će partija po zakonu line­ arne progresije imati većinu „između 1900. i 1910. godine"628 ako bude i dalje rasla kao dotad. Do toga, međutim, nikada neće

Posledice

169

doći. Prvo, društvo se neće polarizovati onako kako je to Marks predvideo i drugo, nikada svi radnici nisu automatski bili i soci­ jaldemokrate. Partija nastala na Marksovom temelju morala je dakle ili da postane jedna od demokratskih snaga koje su u sta­ nju da koaliraju kao ostale socijaldemokrate Evrope udružene u Drugu internacionalu ili da uzmicanjem stekne status političke sekte. Ovo poslednje je Marks uvek smatrao najgorim od svih scenarija koji su se mogli pretpostaviti. On je samo drugačije i pogrešno procenio tok stvarnog pokreta kome je pridavao tako veliku važnost, a to je rezultiralo nenameravanim ali za građan­ sko društvo krajnje korisnim propratnim učincima.

Spas s Istoka Ako je razvoj socijaldemokratije tekao kao kritika marksi­ stičkog idejnog neba sa zemaljskog stanovišta, boljševizam je za uzvrat ponovo uspostavio bezuslovnu vladavinu neba. On je bio drugi Marksov nenemeravani propratni učinak, koji nije Mar­ ks izumeo. Međutim, Rusija je za njega u starosti postala polje za projekciju upravo mesijanskih očekivanja i to nezavisno od toga što je rusofobija dotad bila sastavni deo njegovog pogleda na svet. Nije samo reč o tome da je on u carskoj Rusiji video najopasniji bastion evropske reakcije te je zato stalno prizivao revolucionarni svetski rat protiv Rusije. On je, naime, i u verovanju Aleksandra Hercena (Ллександр Иванович Fépnen) i Mihaila Bakunjina u socijalističku pozvanost Rusije video samo fanatičnu panslovensku zaveru protiv civilizacije; nije se uste­ zao ni da se privremeno poveže s ekscentričnim konzervativcem Dejvidom Erkartom (David Urquhart), samo zato što je Erkart lorda Palmerstona (Lord Palmerston) koji je u osmansko-ruskom sukobu bio na strani Peterburga javno nazvao carevim agentom.629 Slika koju je imao o Rusiji je, međutim, početkom sedamdesetih godina počela da se menja. Marks je naučio ruski i udubio se u izučavanje ruskih agrarnih prilika.631 U to vreme je obavestio ruskog prevodioca Kapitala da će se u sledećim tomovima opširno baviti prihodom od zemljišta u

RolfHosfeld / Karl Marks

170

njegovoj ruskoj formi. Počeo je inače da se zanima za Nikolaja Černiševskog (Николаи Гаврилович Чернмшевскии) i nameravao je da u jednom članku pobudi na Zapadu simpatije pre­ ma njemu . 632 Ni od jednog ni od drugog nije bilo ništa, ali veliki ruski naučnik i kritičar, Černiševski, bio je pohvalno pomenut u pogovoru za drugo izdanje Kapitala 1873. godine.633Černišev­ ski je, reći će Marks, u izvanrednim člancima razmatrao pitanje o tome „da li Rusija mora da počne s rušenjem seoskih zadruga, kako traže liberalni ekonomisti, pa da potom pređe na kapitali­ stički režim ili može, nasuprot tome, da prisvoji sve plodove tog režima razvijajući dalje sopstvene isporijski date preduslove bez muka prolaženja kroz taj sistem". Nastavi li Rusija, naime, da u poljoprivredi sledi put kapitalizma kojim je krenula od 1861. go­ dine, s oslobađanjem seljaka i otpuštanjem ratara koje uz to ide, izgubiće najlepšu šansu koju je istorija ikada ponudila nekom narodu i umesto toga će se izgubiti u smutnjama kapitalizma634. Ime Černiševskog je šezdesetih godina u Rusiji bilo tesno povezano s radikalnim pokretom Inteligencija. On je bio čovek s nemačkim obrazovanjem, izučavao je Hegela i, kao i Marks, preko Fojerbaha stigao do materijalističkog pogleda na svet koji je prvi put predstavio u delu Antropološki princip u jilozofiji (Антропологическии принцип в философии) 1860. godine. Kao i mnogi njegovi savremenici intelektualci, ni Černišev­ ski nije imao nikakvih iluzija u pogledu rezultata oslobađanja seljaka na koje je Aleksandar II bio prinuđen nakon propasti Krimskog rata. Postao je socijalista. U svom najčuvenijem delu, romanu Sta da se radi? ( Что denamb?), napisanom 1862-63. godine u zatvoru, opisao je život jedne zadruge u čijoj pozadini deluje konspirativni krug političkih aktivista. Lenjin će se ka­ snije baviti njihovim vođom, Rahmetovom, asketskim i profesi­ onalnim revolucionarom očeličenim u borbi.635 Međutim, Marksa su više zanimala teorijska delà Černiševskog o budućnosti ruske seoske zajednice. Tezu da je u Rusiji, i samo u Rusiji, moguće stići do socijaliz­ ma uz zaobilaženje kapitalističke faze razvoja Černiševski je prvi put izneo u članku „Kritika filozofskih predrasuda prema seoskoj zajedničkoj svojini" („Критика философских предубеждении против обпџшного владенил). On nije bio izričiti romantičar

Posledice

171

i po ruskim merilima je više bio „zapadnjak" koji se nikako nije protivio tehničkom i naučnom napretku kapitalizma. Međutim, smatrao je d aje u Rusiji moguća takva modernizacija koja bi se od samog početka kretala na komunističkim osnovama, ako bi pošla od seoske zajedničke svojine. Bila bi to, kaže Černiševski, negacija negacije arhaičnog kolektivizma, bez kapitalističkih međustupnjeva.636Marks je tom idejom bio toliko opčinjen daje go­ tovo do detalja usvojio takav model razmišljanja. Ruska komuna je u Evropi, tvrdio je nekoliko godina kasnije, još jedina organ­ ska forma koja prevladava u seoskom životu jednog ogromnog carstva. „Zajednička zemljišna svojina", kaže Marks dalje, nudi zato „prirodnu osnovu za kolektivno prisvajanje a njen istorijski milje, istovremenost s kapitalističkom proizvodnjom, pruža joj gotove materijalne uslove kolektivnog rada organizovanog u velikom obimu. Ruska komuna tako može da preuzme pozitivne tekovine kapitalističkog sistema a da ne mora da prođe kroz nje­ gov kaudinski jaram . Obrađivanje isparcelisanog zemljišta ona postepeno može da zameni kombinovanom poljoprivredom koja koristi mašine a za kojom upravo vapi fizički sastav ruskog tla. Nakon što najpre njen sadašnji oblik bude doveden u normalno stanje, ruska komuna može da postane neposredna polazna tačka ekonomskog sistema kome naginje savremeno društvo, i da započne novi život ne vršeći samoubistvo".637 Za Marksa, Rusija je u tom pogledu pokazivala čak izvesnu nadmoć nad zemljama koje su jo š porobljene kapitalističkim jarmom. Ukoliko - i svakako samo u tom slučaju - revolucija izbije u pravo vreme. Suočen s ovom perspektivom, Marks se uspeo do patetičnih visina s kojih je i protiv svoje volje zvučao gotovo sentimentalno. Pa i u mojoj domovini, u okolini Trira navirala su mu sećanja iz davne prošlosti što je tako tipično za starost - bilo je ostataka te arhaične zajedničke svojine koja se, međutim, u većim oblastima u svom autentičnom obliku zadr­ žala samo u Rusiji. Kao da su ta sećanja iz đetinjstva i roman­ tični atavizam povezan s njima oduvek bili nesvesna pokretačka* * „Kaudinski jaram" (lat. - iugum Caudinum) - prisilan položaj iz koga može da se spase samo po cenu poniženja. Izraz toponimski referira na grad Caudium (današnji Montesarkio) kod koga su Rimljane 321. godine pre nove ere. porazili Samniti. Rimski razoružani vojnici su tada morali da prođu kroz špalir od kopalja pobedničkih Samnita koje su ovi postavili u obliku jarma. - Prim. prev.

Rolf Hosfeld / Karl Marks

172

sila njegove utopije, sila koja se sada iznenada ponovo pojavila kako bi sebi pribavila moć u odori nauke. U svakom slučaju - sa zapadnokapitalističkim grehom ili bez njega - istorijski je iona­ ko na dnevnom redu bio povratak modernih društava „arha­ ičnomi“ tipu zajedničke svojine, samo u jednom višem obliku.63* Marks je i dalje bio ubeđen u to da je radikalna socijalistička revolucija, kako je u isto vreme tvrdio Bakunjinu, povezana s određenim istorijskim uslovima ekonomskog razvoja , 639 no verovao je da Rusija, zahvaljujući jedinstvenom spletu okolnosti, pre svega na osnovu vremenskog poklapanja s kapitalističkom proizvodnjom640, može da izbegne greške Zapada. Međutim, translatio moderne na Istok mogao je da se dogodi samo ako bi na industrijskom Zapadu pobedila revolucija. Revolucija u Rusiji je, s druge strane, kako je to Marks video, mogla da nadahne Zapad. Kako je figuru carizma kao centra evropske reakcije uvek oslikavao u natprirodnoj veličini, tako su i posledice sloma carizma morale da ispadnu natprirodno velike.641 „Verujem da je Rusija zemlja koja će u bliskoj buduć­ nosti igrati najznačajniju ulogu", pisao je prijatelj Engels za vre­ me Istočne krize početkom 1878. godine. „Kakav god bio ishod rata, ruska revolucija je pred vratima, izbice uskoro, možda ove godine; ona će, suprotno pretpostavkama Bakunjina, početi odozgo, u palati, u okrilju osiromašenog pobunjenog plemstva. Međutim, kada se jednom pokrene, za sobom će povući seljake i onda ćete viđeti scene prema kojima će one iz 1793. godine biti bleda kopija. Kada u Rusiji izbije revolucija, promeniće se lice ćele Evrope".642 Neposredan povod za Istočnu krizu i inter­ venciju Rusije na Balkanu bili su Bulgarian horrors - turski masakri nad bugarskim ustaničkim civilnim stanovništvom koji su britanskog liberala Vilijema Gledstouna (William Gladstone) naveli na otvoreni javni protest, što je bio prvi primer vođenja spoljne politike zasnovane na ljudskim pravima. Marks je pak tamo na delu video samo zaveru slovenofila i ujesen 1877. godi­ ne on je pohvalio hrabre Turke što su dobro prebili Ruse. Time je, kaže, pripremljena prekretnica u evropskoj istoriji, pošto su oni ubrzali eroziju carizma za više godina.643 Malo kasnije, ruska armija je ipak bila pred Konstantinopoljem i sultan Abdulhamid II je morao da prihvati ponižavajući mirovni ugovor

Posledice

173

iz San Stefana - današnjeg Ješilkoja (Yesilkoy). „Stvari su se odvijale drugačije", priznao je Marks pomalo iritirano.644 Nada u spas s Istoka ipak ga nije napuštala. Krajem avgusta 1879. godine izvršni komitet revolucionarne ruske tajne organizacije Narodna volja (Народнал волл) osudio je cara Aleksandra II na smrt zbog „zločina protiv naroda". Razneli su ga bombom 1. marta 1881. godine dok se u kočiji vozio obalskim prospektom u Sankt Peterburgu.645 Teroristički cen­ tralni komitet je za Marksa spadao u one krugove u Rusiji „gde se Kapital više čita i priznaje nego bilo gde drugde".646 Među­ tim, on je ne samo iz tog razloga imao najveće razumevanje za atentat. U njegovim očima su nasilne vanredne mere bile nužne zbog natprirodnih razmera carističkog despotizma, o čemu ne treba mnogo moralisati - za ili protiv - kao ni o zemljotresu na H iosu. Za njega su peterburški atentatori bili skroz naskroz valjani ljudi, sans pose mélodramatique, jednostavni, praktič­ ni, puni heroizma . 647 Oni su sproveli volju sveta. Marks nije bio usamljen u ovom mišljenju. I „Sozialdemokrat" je smatrao da bi u zemlji u kojoj vlada takva tiranija kao u Rusiji čak i otrov, bodež, revolver i dinamit morali da budu do­ zvoljena sredstva kako bi se dokrajčio krvavi despotizam.648 Čak se ni ubeđeni monarhista kao što je Fjodor Dostojevski nije mo­ gao založiti za osudu atentatorke Vere Zasulič (Bepa Ивановна Засулич) koja je krajem januara 1878. godine hicem iz revolve­ ra teško ranila guvernera Sankt Peterburga, generala Trepova (Трепов). Kazniti tu mladu ženu, rekao je autor romana Zli dusi (Беси) bilo bi „neprimereno i suvišno". Zasuličevu je porotnički sud zaista i oslobodio optužbe.649 Ona je emigrirala u Švajcarsku a u februaru 1881. godine se obratila Marksu pitajući ga o budućnosti ruske seoske komune i tražeći savet od njega. Oni među ruskim emigrantima koji tu seosku komunu vide osuđenu na propast, pisala mu je, „naziva­ ju se vašim učenicima par excellence".650 Zasuličeva je htela da čuje njegovo autentično mišljenje i Marks je odgovorio da ana­ liza koja se nalazi u Kapitalu ne sadrži, doduše, nikakve dokaze ni u prilog niti protiv sposobnosti seoske komune da preživi, ali* * Grčko ostrvo Hios (Xioç) je 1881. godine pogodio razoran zemljotres i gotovo potpuno uništio istoimeni grad. - Prim. prev.

RolfHosfeld / Karl Marks

174

kroz posebno izučavanje kojim se bavio uključujući ruske origi­ nalne materijale, došao je do uverenja d a je ta seoska komuna uporište socijalne reinkarnacije Rusije . 651 Nije to nužno bilo i mišljenje onih Marksovih pristalica u švajcarskom egzilu na koje se Zasuličeva pozvala, pri tom po­ sebno imajući u vidu Plehanova. On je zastupao mišljenje da Rusija nikako ne zauzima posebno mesto u svetu. Put ka soci­ jalizmu, kaže Plehanov, i u njegovoj domovini vodi preko ka­ pitalizma i zato je stara seoska komuna osuđena na propast.652 Smatrao je da je revolucija koja se poziva na socijalizam a ne ispunjava neophodne preduslove zasigurno „političko čudovi­ šte, caristički despotizam premazan komunističkim bojama11.653 Ovakvim prognozama Plehanov je u osnovi ostao relativno kon­ sekventan marksista. Marks je svojim stavom na izvestan način čak stao na stra­ nu romantičnog socijalizma seljaka, takozvanih narodnjaka pri Narodnoj volji,654 i tako otvorio put boljševističkoj sintezi pokreta narodnjaka i marksizma koju je socijaldemokrata Ple­ hanov odlučno odbijao. „Ako ruska revolucija postane signal proleterske revolucije na Zapadu tako da se one međusobno na­ dopunjuju", pisao je 1882. godine u predgovoru za drugo rusko izdanje Komunističkog manifesta, „onda sadašnja ruska zajed­ nička svojina nad zemljom može da posluži kao polazna tačka komunističkog razvoja".655 U toj formi se marksizam, kako je jednom primetio Ernest Gelner, pokazao kao skrojen po meri ruske duše. Marksizam je čak rešio ijednu naizgled nesavladivu rusku protivrečnost, pomirivši u jedinstvenoj viziji neprekidnu napetost između tendencija pozapadnjenju i onih mističnih, mesijanskih i populističkih tendencija u Rusiji.656 Kada je Marksa iznenada ponovo uhvatila stara revolucionar­ na groznica, u Nemačkom carstvu je to bilo doba zakona protiv socijalista. Bizmarkova politika tlačenja će biti utoliko pre okon­ čana što brže padne carizam, a činilo se da teroristički talas koji je tada preplavio Rusiju najavljuje njegov predstojeći sprovod.657 Plehanov se sasvim jasno izjasnio protiv terorizma; neposredna posledica carevog ubistva bilo je proglašenje vanrednog stanja u mnogim oblastima ruskog carstva. Ubistvo nije izazvalo revoluci­ ju već i zato što je stanovništvo ostalo ravnodušno prema atenta-

Posledice

175

tu, dok se teror sve više besciljno osamostaljivao.658 Možda je to kod Marksa bila samo nakratko rasplamsana radikalnost jednog starca kojom se on zarazio, posebno s obzirom na to da je nje­ gova kuća poslednjih godina njegovog života sve više bila stecište ruskih pristalica i obožavalaca. Nisu oni svi bili teroristi niti revolucionari. Među njima su se nalazili i ljudi kao što je Maksim Kovalevski (Максим Максимович Ковалевскии), liberalni protivnik carizma koji je posle 1905. godine predavao na Peterburškom univerzitetu i u Marksu video svog dragog učitelja još i kad je ostario. Tu je spadao i mladi German Lopatin (Герман Александрович Лопатин) koji je uzaludno pokušao da Nikolaja Černiševskog oslobodi sibirskog progonstva. On je, zajedno s Nikolajem Danijelsonom (Николаи Францевич Даниелвсон), preveo Kapital na ruski. Međutim, pre svega su Rusi - kao što su Plehanov, Akselrod, Lev Doje (Лев ГригорБевич Деич) i najzad i Vera Zasulič - bili ti koji su sebe prvi zvanično nazvali „marksistima".659 Kada je Marks 14. marta 1883. godine umro, na pogrebu na london­ skom groblju Highgate pojavilo se jedva nešto više od desetak najbližih poznanika, između ostalih i Vilhelm Libkneht. Engels je držao posmrtno slovo. U Rusiji je pak njegova smrt bila do­ gađaj zapažen u javnosti. Studenti poljoprivredne akademije Petrovski u Moskvi telegrafski su izričito zamolili Engelsa da na Marksovom grobu položi venac u njihovo ime.660 U jednom do­ pisu upućenom ožalošćenoj zajednici iz kruga egzilanata u Pa­ rizu, kaže se: „Ruski socijalisti se klanjaju pred grobom čoveka koji je saosećao s njihovim težnjama tokom svih preokreta nji­ hove užasne borbe, borbe koju će oni nastaviti dok konačno ne budu trijumfovali principi socijalne revolucije".661 Marksizam je u Rusiji, daleko više nego u Nemačkoj i Zapadnoj Evropi, bio učenje koje se ukorenilo u inteligenciji. Tu će doživeti i svoju najradikalniju novu verziju i najsud­ bonosniju preformulaciju. Lenjin, rođen kao Vladimir Uljanov (Владимир Илвич У л б л н о в Ленин), advokat iz Simbirska na Volgi, nasledni plemić i ruski marksista već drugu generaciju, napisao je 1902. godine boljševički utemeljiteljski spis Šta da se radi? (Что делатЂ?). Nije slučajno pozajmio naslov romana Černiševskog, čiji je glavni junak profesionalni revolucionar Ra-

RolfHosfeld / Karl Marks

176

hmetov. Lenjin je u tom delu zahtevao avangardnu partiju koja će se sastojati od profesionalnih revolucionara i funkcionisati po principu centralističke discipline, kao vojna formacija. On se tu, s jedne strane, kretao u ravni ruske narodnjačke tradici­ je, uvodeći ponovo u raspravu organizacioni model koji je Pjotr Tkačev (Ш тр Никитич TKauëa), prvi stvarni teoretičar ruske revolucije, tražio još 1874. godine.662To je bilo pragmatično ru­ sko obeležje njegovog nacrta. S druge strane je, međutim, tragao i za teorijskim odgovo­ rom na razvoj zapadnoevropskog radničkog pokreta ka tako­ zvanom revizionizmu. „Istorija svih zemalja svedoči o tome“, rekao je Lenjin, a time je ciljao na opšti problem Marksovog učenja, „da je radnička klasa u stanju da autonomno, samo vlastitom snagom iznedri sindikalnu svest, odnosno ubeđenje o neophodnosti da se poveže u saveze, vodi borbu protiv kapi­ talista, da vladi iznudi ovaj ili onaj zakon neophodan za radni­ ke, i mnogo toga drugog. Učenje socijalizma je, nasuprot tome, proisteklo iz filozofskih, istorijskih i ekonomskih teorija koje su koncipirali obrazovani predstavnici klase posednika, inteligen­ cija".663 Prema tome, kaže Lenjin, politička klasna svest može radniku da dođe „samo spolja",664 kroz političko misionarenje organizacije profesionalnih revolucionara koju je on odabrao. Time je u osnovi rekao d aje stvarni pokret, koji je Marks uvek visoko cenio, nužno morao da krene reformskim razvojem viđe­ nim na primeru zapadnoevropske socijaldemokratske partije. Pod uslovom da obrnemo argument, morali bismo dakle da se odlučimo protiv stvarnog pokreta ukoliko želimo da se strogo držimo izvornih ciljeva komunizma. Lenjin je ispravio Marksa izvukavši njegovom istorijskom materijalizmu tlo pod nogama. Sama dilema je pak bila posledica jedne Marksove velike zablude. „Nije reč o tome šta ovaj ili onaj proleter", napisao je 1845. godine i to suštinski nikada nije doveo u pitanje, „ili šta čak čitav proletarijat zamišlja privremeno kao svoj cilj. Suština je u tome staje on i šta će shodno tom biću istorijski biti prisiljen da uradi. Njegov cilj i njegovo istorijsko delovanje je očigledno neopozivo zacrtano u njegovoj životnoj situaciji, kao i u celoj organizaciji današnjeg buržoaskog društva".665 Marks je podle­ gao, kako je Hajnrih August Vinkler (Heinrich August Winkler)

Posledice

177

jednom primetio, jednom istorijski pogrešnom zaključku kada je, po modelu Francuske revolucije iz 1789. godine, budućnost modernog proletarijata video u ulozi jednog novog opšteg sta­ leža.666 Proletarijat je, suprotno njegovoj u osnovi metafizičkoj pretpostavci koja ničim nije obrazložena, bio sociološka činjeni­ ca moderne, a ne svetskoistorijska klasa s kojom je, najednom višem stupnju, mogao da se nastavi onaj polet juriša na Bastilju. Lenjin je isto to mislio ali to nije otvoreno rekao. On je dakle morao ili da prihvati tu činjenicu, ili da stvara surogate. Kao što je poznato, odlučio se za ovo poslednje. Boljševička partija će, kao srednjevekovni viteški red, nasilno nametnuti princip koji nije korespondirao s realnim isorijskim razvojem i građanskim životom. Rezultati su poznati. „Silovanje sveta“ dovelo je do utopije čistki koju je opisao Gerd Koenen (Gerd Koenen),667 do vladavi­ ne nadrealnog koju je analizirao Martin Malia (Martin Edward Malia) 668 a koja je bez glasa otišla u jesen 1989. godine. S tim povezana grandomanija ostvarivosti istorije odnela je međutim milione žrtava. Da li ih treba pripisati Marksu? Treba i ne tre­ ba. Ako se čovek držao Marksovog ubeđenja da je komunizam nužna posledica istorije, morao je nasilno da ga stvori ukoli­ ko bi se Marksove prognoze pokazale kao nerealne. Na kraju je marksistički eksperiment i propao zbog nedostatka profanog,669 zbog kvazireligiozne preopterećenosti svih realnih sfera života. Pokazalo se da se ta fatalna tendencija nalazila već u materi­ jalističkoj eshatologiji Marksovih ranih radova. Godina 1989. bila je profana godina kada je ljudski interes pobedio tu odavno obolelu i obesnaženu industrijsku varijantu vere i iskupljenja, provalivši u sekundi iznenada dostupne slobode - bez ikakvog otpora vrednog pomena - otvorena vrata koja je komunistič­ ka državna sila napustila. Jasniji demanti osnovnih Marksovih zabluda teško je zamisliti. Ovo se ipak u prvom redu odnosi na političkog i teološko-istorijskog Marksa. Iz istog razloga on je, kao teoretičar kapitalizma i istorijske evolucije, dosad živeo u političkom getu i zato ga tek treba nepristrasno otkrivati, sa svim njegovim nepotpunim uvidima i protivrečnostima. Bilo bi najbolje, rekao je jednom Ričard Rorti (Richard Rorty), kada bismo mogli da živimo bez proročansta-

RolfHosfeld / Karl Marks

178

va i bez polaganja prava na neko više znanje o snagama koje upravljaju istorijom. Međutim, iako umnogome danas deluje zastarelo, Marks je na još uvek zadivljujući način formulisao važnu lekciju koju smo naučili, suočeni s neobuzdanim indu­ strijskim kapitalizmom: sunovrat autoritarnih vlada i stvaranje ustavnih demokratija nisu dovoljni da se obezbede jednakost i uljuđenost.670 Više od Marksovih apokaliptičnih odgovora za koje je kriv nemirni duh vremena 19. veka, nas danas zaoku­ pljaju njegova još uvek uznemirujuće provokativna pitanja koja pokreće u vezi s kolebljivim stanjem i samorazarajućim tenden­ cijama našeg modernog sveta. Iskusili smo da ne treba verovati proročanstvima, pa ni onima koja su nakon bezglasnog iščeza­ vanja komunizma ponovo nepromišljeno predviđala kraj istorije a u međuvremenu su ih sustigli duhovi koje su ona prizivala.