Toma 9781499120592

Citation preview

"Pesme moje,pesme moje,ni za šta me ne krivite ostanite s drugovima i za mene živite” TOMA autor Živko.M.Bojanić izdavač Udruženje nezavisnih izdavača knjiga tiraž 500 "Inicijativa da jedna ulica u Beogradu ponese ime Tome Zdravkovića" http://www.facebook.com/group.php?gid=234239545620&ref=ts

MIT ZA ŽIVOTA Toma Zdravković je rođen u Aleksincu,20.novembra 1938 godine.Jugoslovenski Šarl Aznavur.Prever naše narodne muzike.Čovek,boem,pevač,umetnik... Autor je najpopularnijih šansona,kafanskih pesama,starogradske i narodne muzike.Četiri puta se ženio i otac je dvoje dece,Žakline iz prvog braka i Aleksandra iz poslednjeg braka sa suprugom Gordanom. Živeo je kratko i burno 53 godine. I srećan i nesrećan istovremeno."Pevač sa najtužnijim očima na svetu".Teško se probijao kroz život.Do slave i popularnosti stigao je zaobilaznim putem.Od rodnog Aleksinca do bolničke sobe VMA u Beogradu,gde je i preminuo 30.septembra 1991 godine. Pesnik i boem koji je sve svoje pesme doživeo,i na kraju iskreno,kakav je bio svoj ceo život,priznao je "Kada bih se ponovo rodio,radio bih sve drugačije".

Voljen i cenjen,u ljubavi nije imao sreće.Voleo je i bio voljen ,ali je pravu sreću našao tek sa četvrtom suprugom Gordanom,u poznim godinama u dalekoj Kanadi,kada je već bio na putu bez povratka. "Mislim da bih istog časa ozdravio kad bih zapevao"govorio je kad više nije bilo nade i dok su se anđeli u oblacima prestrojavali da mu obezbede počasno mesto u nebeskom horu. Toma Zdravković je otišao.Ostale su njegove pesme da žive kao spomenici vremena i budu svedoci neprolazne vrednosti i veličine čoveka,pesnika,boema i pevača koji,kao niko,nikad pre,ali ni posle njega, nije imao "višak duha" Njegova supruga Gordana,se i dan danas,bezuspešno bori da zaštiti njegova autorska prava. Hvala Tomi Zdravkoviću za sve njegove pesme,pevane dušom, iz srca,za sva njegova dobročinstva,za to što je bio "srce u obliku čoveka". Živko.M.Bojanić ŠKOLA ZA PTICE "Biti konj i biti vuk,to nije isto.A ja sam izvan čopora.Nisam nikome pripadao.A čini mi se da ni sada nikome ne pripadam.Ljudi će pomisliti da sam bio njihov. A ja sam,međutim,bio među zvezdama.Nedodirljiv sam.Izuzetna,ali opaka sloboda.Hvatanje za ništa.Da bi se lebdelo ili letelo.Možda je u tome izvesna draž?Leteti,ali ne u pravcu tuđeg vetra,nego svog sopstvenog talasa.Šta bi dete želelo da bude?Da ide u školu gde se uči kako da se bude Bog.Kako nema takvih škola,onda sam ja krenuo u školu za ptice.Da ne budem avijatičar,već da letim.Tako sam,onda,našao obe škole,u jednoj te istoj.I onu gde se uči,kako sa postaje Bog,i onu za ptice,za letenje". Mika Antić,1986godine

-KRALJ KAFANEKada je imao samo 3 godine otac Dušan je odveden u zarobljeništvo,a majka Kosara se na sve načine dovijala kako bi prehranila, sebe baku Savku i petoro dečijih usta.Odluka je pala neočekivano:

-Deco,nemamo izbora,moramo da se vratimo u Pečenjevce. Tako je Toma ,zajedno sa porodicom,kada je imao samo tri godine otišao iz Aleksinca,jer je,smerna i uvek puna razumevanja za sve,a naročito za decu,majka Kosara procenila da će se porodica u selu lakše prehraniti... Tu u Pečenjevcima,Toma Zdravković je zapevao,po prvi put shvatio fatalnu privlačnost pesme i zlehudu sudbinsku vezu malog siromašnog i neuhranjenog dečaka i melodije,reči,stiha,koji će nedugo zatim postati jedina njegova insputacija i motiv za teško probijanje na nesigurnim i za njega nesigurnim putevima sudbine... Toma je u stvari od ranog detinjstva bio drugačiji od ostalih.Krhak i nežan sitan do sažaljenja,neugledan imao je samo jednu prednost u odnosu na ostale u svom okruženju-lepo je pevao -Jeste pevao je kao slavuj,kako su mu govorili,ali je meni,brižnoj majci,onako sićušan,uplašen i sramežljiv,izgledao kao prelepa nežna ptičica sa krilima duginih boja.Plašila sam se za njega,uverena da je nejak za svet oko sebe i sve zamke koje su ga očekivale.Istovremeno plašila me je njegova odlučnost da suprotno od logike donosi odluke i bori se sa teškoćama kojima smo bili izloženi-kazivala je mnogo kasnije majka Kosara o svom Tomi koji je uspeo da se izdigne iznad svih nevolja i da ne baš ružičastim stranama života,uspe i proslavi prezime skromne porodice Zdravković iz Pečenjevaca kod Leskovca. U osnovnoj školi je postao prvak hora,dečačić koji jedva da je bio viši od školske klupe,ali koji je setnim i milozvučnim glasom stekao simpatije i đaka i profesora. Toma je je pevao i sanjao otvorenih očiju.Lepo selo u kome su živeli bilo je premalo da ambiciozni dečak u njegovim skromnim okvirima smesti sve svoje dečačke snove i ambicije.Želja da ode i sreću potraži na širokim bulevarima grada ,koji je pružao više mogućnosti,je bila veća od straha koji je osećao prema svemu. Svaki slobodan trenutak između obaveza u školi i kući koristio je da uživa u muziciranju seoskog harmonikaša Steve... Ni iskusnom Stevi nije promakao talenat za pesmu malog Tome.Jednom ga je pozvao da sa njima pođe na neko slavlje,i tamo iskoristi pauzu između dve pesme i udene neku svoju,već naučenu melodiju. Tako je i bilo.Na slavlju koje je potrajalo celu noć,Toma je propevao pred "pravom" publikom i prvi put pobrao simpatije.Naravno više zbog svog milog i nevinog izgleda nego li zbog pesme. Nije dobio obećani honorar,ali je po prvi put u krevet otišao puna stomaka.A to je za uvek gladnog dečaka bio iskorak iz sivila dotadašnjeg života,ali i putokaz da bi on s pesmom,kao svetlom u mraku, mogao stići do ostvarenja svih svojih snova. Lep i dobar sluh otvorili su malom Tomi nove horizonte.Krajem osnovne

škole zaljubio se u pozorište i na daskama hrama božice Talije je doživeo svoje prve pohvale. Gostovanje školske trupe u Leskovcu bio je događaj za sićušnog trinaestogodišnjaka,dečaka koji je čini se više od svojih vršnjaka žurio napred u budućnost i želeo da što pre preskoči neke stepenice na putu do slave o kojoj je maštao. Prvi susret sa gradom usadio je u Tominoj svesti jednu želju-Hoću da živim u gradu-mislio je dok je otvorenih očiju "gutao"kaldrmu tadašnjeg Leskovca koji mu se činio ogroman i neosvojiv. Na takmičenju škola,Toma i njegovi vršnjaci su pobedili,a mali dečak iz siromašne porodice je pobrao sve simpatije za ulogu Potea u "Zoni Zamfirovoj".... "Prvi odlazak u Leskovac umnogome je odredio dalju sudbinu Tome Zdravkovića koji je po okončanju osnovne škole samoinicijativno odlučio da školovanje nastavi u gradu. Na majčino pitanje otkud to,zna li on da Zdravkovići to ne mogu ispratiti,Toma nije znao odgovor,ali je uprkos svemu bio siguran da napušta Pečenjevce bez obzira na iskušenja i golgotu koja ga je očekivala. Toma je odlučio i uporan i tvrdoglav,kao svaki mladić koji se ne miri sa postojećim stanjem preselio se u Leskovac. Sa nešto "siće" u džepu,i gotovo bez prtljaga,sam,uplašen od budućnosti,uspeo je samo da kaže-Zbogom-i zauvek je otišao iz Pečenjevaca u koje se kasnije,iako retko vračao pun emocija iljubavi za zavičaj u kojem su ostali majka,otac,koji se vratio iz zarobljeništva i zaposlio kao mesar,braća Ivan,Aca i Novica i sestra Mirjana. Kratko vreme dok je to mogla pokrivati ona "sića iz bušnog džepa" skromnog dečaka,stanovao je kod izvesne baba Živke,ali je ubrzo morao na ulicu... Bez para i bilo kakve pomoći "preselio" se na železničku stanicu,a hranio sekako je i gde stigao.Bila su teška vremena za sve.Za malog Tomu posebno.Morao je da napusti i srednju tekstilnu školu. Postao je dete ulice,ali još više odlučan da ide svojim putem pa šta bude. Igrom srećnih okolnosti,a zahvaljujući talentu za glumu,kao petnaestogodišnjak je dobio prvi angažman u pravom pozorištu.Preko noći je postao miljenik svih,isticao se na sceni a i standard mu je skočio.Sa ulice i tvrde želežničke klupe preselio se u sobičak iza scene u kojem nije duvalo i bio je za malog vagabunda,kraljevski apartman.Narodno pozorište,međutim,nije plivalo u izobilju,pa je Toma i pored talenta,morao da pronađe,drugu,mirnu luku.Iako su neke starije kolege tražile od upravnika da se talentovani dečak uputi u srednju glumačku školu,para nije bilo. Toma je morao opet na ulicu.Kratki trenuci sreće i zadovoljstva gubili su se

pred novim naletima siromaštva i bede koji su obeležili dane dečaštva i sazrevanja Tome Zdravkovića... Odlazak iz pozorišta,srećom,dogodio se u toplim letnjim danima,pa je Toma dane provodio u lutanju,a noć na klupi u gradskom parku.Bežeći od ulice utočište je našao,a gde bi drugde,do u kafani koja će postati neizbežni pratilac nesrećne sudbine čoveka koji je postao sinonim i kralj zadimljenih prostora,ljudi sa dna života i boeme koji su bežeći od stvarnosti,baš kao i mali Toma sivilo svakodnevnive topili u velikim količinama alkohola.Bio je to sudbinski korak Tome Zdravkovića "čoveka tužnih očiju",boema i pravog Don Kihota koji je u dimu cigareta i mirisu alkohola,gužvi i graji,pronašao svet kojem se nesebično davao i pripadao sve do kraja života. Prvo je sedeo u uglu bez posluženja za koje nije imao para.Zatim su za njegov sto počeli da stižu čokanjičići sa "brljom" kojom su ga častili neobuzdani domaći pijanci i stranci.Onda je Toma dobio i mikrofon i priliku da pokaže da i on zna da peva.Otada je svaku pauzu u nastupu pevačice koristio da se nametne. -Bio je to moj prvi nastup pred publikom. Kafana je prvo zanemela a onda omah zatim za njim zapevala.Prvu pesmu završio je aplauz,taj opijajući damar dlanova ljudi iz svih delova kafane,sale,dvorane ili hale koji će Tomu Zdravkovića kao neizbežni pratilac uspeha slediti do kraja i onog tužnog septembarskog dana 1991. godine kada se sa životne scene,posle teške i duge bolesti,preselio u društvo anđela. Tada je shvatio da u njemu postoje još neotkriveni rudnici sjaja na čijim će krilima leteti do najvećih počasti i slave,kojom se malo ko na ovim prostorima,može ponositi. -Umem i mogu da pevam-to saznanje je bilo dovoljno za potpuno zadovoljstvo koje mu te noći očima neće dati sna. Imao je samo 15 godina i to je bilo isuviše malo da bi zahvaljujući talentu mogao da dobije angažman i živi od pesme. Bio je gladan i nesposoban da pronađe put do sigurnog krova nad glavom i hranom. Zato je oberučke prihvatio poziv da pokuša u školi za negovateljice... "Muška negovateljica" mu je pružala kakvu-takvu sigurnost.No i ta sreća nije trajala dugo.Zaljubljiv i osetljiv zagledao se u prvu devojčicu kraj sebe,a ljubav mu je donela nove nevolje.Zabavljanje sa lepom vršnjakinjom nije se svidelo upravniku koji je Tomu isterao sa kursa,pa se Toma ponovo našao na ulici.A odatle jedini mogući smer za dečaka bez igde ikoga,bila je kafana. U "Hisaru",na kraju grada upoznao je svoju dobru vilu,tada nepoznatu,ali talentovanu pevačicu Silvanu.Ona je u njemu prepoznala talenat i neku vlastitu težinu dotadašnjeg življenja,pa je ona prva pružila ruku čoveku koji će je mnogo gocina kasnije svojom pesmom "Šta će mi život" lansirati u

sami vrh jugoslovenske muzike. Na žalost ni Toma ni Silvana koji su kasnije obeležili jedno vreme i jedan pravac,nisu imali mnogo sreće.Otišli su rano,u vreme kada su još mnogo mogli dati,ali su ostale njihove pesme koje se isada sa nesmanjenim žarom pevaju na koncertima,ali još više u kafanama,tim hramovima boemskog života i neke nesrećne sete koja je sve do kraja pratila i Silvanu i Tomu. Silvana je uspela da nagovori upravnika restorana da i Tomu angažuju.Nije dobijao platu ali se "talio" sa ostalima-delio je bakšiš sa ostalim muzičarima. Nažalost idila je kratko trajala.Silvana je dobila novi anganžman,a Toma je opet ostao sam.Ipak susret sa njom mu je doneo samopouzdanje koje mu je bilo neophodno da nastavi svojim putem. Sada već siguran da neće ništa drugo raditi ,muzika je definitivno postala njegovo zanimanje.Do pravog angažman je bilo teško doći,pa je sa raznim muzikantima pevao po slavljima i svadbama širom Srbije.Po prvi put je imao redovna primanja i dovoljno para za ,istina,skroman život. U to vreme upoznao je harmonikaša Hazima Lolića s kojim se preselio u Bosnu,tačnije u Tuzlu,gde je prvo pevao u domu "Moša Pijade" Ni tada nije bilo lako.Zajedno sa Tomom pevale su dve pevačice Ruža i Dara,a gosti ko gosti,više su voleli da slušaju i gledaju devojke,nego sićušnog i preplašenog Tomu,koji se ponovo našao pred zidom straha da neće uspeti. Rekao je sam sebi: -Nemaš šta izgubiti.Ionako ništa osim tog glasa i nemaš. Hrabro se uhvatio u koštac sa novim izazovom,nelojalnom konkurencijom lepih pevačica. Smislio je i malo lukavstvo koje je sproveo u delo.Kada je video da gosti naručuju pesme samo za pevačice,počeo je krišom za sebe da naručuje,tako što je slao papiriće sa novcem i zahtevom da i Toma Zdravković zapeva. Publika je negodovala,ali je Toma sve češće,sam plaćajući narudžbu,izlazio i pevao. Plaćao je i nije žalio,kao što će to činiti i mnogo kasnije kada je imao više nego što je mogao potrošiti,on je delio drugima,na štedeći ni novac ni sebe u trenucima kada je sa mikrofonom u ruci na publiku prenosio deo svojih želja i emocija. U to vreme je procenio da narodna muzika nije okvir u kojem zauvek želi da ostane.Počeo je u svoj repertoar da ubacuje i nešto drugačiji stil.Pevao je i zabavne pesme. Posle Tuzle usledili su nastupi u Bijeljini,Vogošći,Novom Bečeju,Kikindi,Zrenjaninu... Pevao je i sanjao.Svaki osvojeni stepenik postajao je prenizak za sve veće ambicije.Hteo je više i bolje.

Svi putevi vodili su u Beograd,ali prvi pokušaj u Beogradu nije bio uspešan.Negde duboko u sebi morao je da prizna da još nije zreo za veliku scenu,pa se ponovo vratio u zagrljaj provincije.Usledili su angažmani u Novom Sadu,Sarajevu,Nišu,Leskovcu...

-DETE ULICEVec u osnovnoj školi Toma i svi njegovi drugovi u razredu su znali da je njegov glas,u stvari,najjaci adut kod ucitelja.Ko tako peva ne može da ima slabe ocene.Ucitelj bi ispredavao lekciju za pola casa,a onda bi obicno upitao: -Je li Tomo,ima li neka nova pesma na repertoaru? -Ima ucitelju-spremno bi odgovarao Toma. -Pa onda hajde,šta cekaš-rekao bi ucitelj i ceo razred bi znao da tog dana nije bilo više mesta za ispitivanje i slabe ocene. Toma je tada pevao samo narodnu muziku.Zabavna još nije bila stigla do Pecenjevaca.Govorili su mu da lepo peva,da to radi sa dušom...I napravili su od njega pevaca ili su ga bar usmerili... U stvari Toma nije bio kao ostala deca:bio je mali,nejak,neugledan i cemu to kriti-ružan.Ružniji od ostale dece.Ali imao je nešto što oni nisu imali-glas! -Tomo,pevaš kao slavuj-govorili su mu susedi,a ucitelj u školi,kad bi se spremao dacki hor za neku proslavu ili praznik,uvek bi uperio prst u malog Tomu koji je jedva izvirivao iz klupe: -Ti ceš pevati pesmu! Svi su u porodici bili ponosni na najstarijeg Tominog brata Acu.Bio je još decak,tek je napunio trinaestu,kada je otišao u partizane.Posle rata u sedamnaestoj je postao porucnik UDBE.I službovao je po celoj Jugoslaviji.Inace,izuzetno lepo je pevao i bio veoma muzikalan.Kada bi se vratio kuci,znao je pesme koje u Pecenjevcima nisu ni culi.I makedonske i slovenacke i bosanske...

I onda bi ih pevao.Tada je i Toma otkrio svoj talenat za muziku.Pevao je sa bratom u duetu.Slagali su glasove,a Aca mu je stalno govorio: -Mali odlican si. Kakvi su to samo koncerti bili u staroj kuci u Pecenjevcima.I komšije su dolazile da ih slušaju... On sitan osnovac...devet ili deset godina.Jedina ljubav mu je bila šareno kuce.Zvali su ga Momi,Ne zna se ko je za koga bio više vezan.Ono za Tomu ili Toma za njega.A onda je došao taj kobni avgust... Vraca se Toma sa Morave,sa kupanja i cudno mu što ga je Momi pustio samog na reku.Ide putem i vidi-Momi leži mrtav.Zgazio ga neki automobil.Mesecima je žalo za njim.Koliko je samo plakao.Sahranio ga je na njivi,kraj puta za Solun.Sam mu je iskopao grob...Kasnije su ga deca u selu,valjda što je tako dugo tugovao za Momijem,prozvali-Kuca,Toma kuca.Taj nadimak mu je u Pecenjevcima ostao za sva vremena. Desetak godina kasnije Toma Zdravkovic,pevac u usponu nastupa u baru hotela"Esplanada" u Zagrebu.Jednog dana prilazi mu zbunjeni portir i kaže: -Gospon pevac,na ulazu je neki vojnik koji uporno traži da vidi Kucu iz Pecenjevaca.Da li da ga pustim... Posle Momija,najviše jemuzikalan.Kada bi se vratio kuci,znao je pesme koje u Pecenjevcima nisu ni culi.I makedonske i slovenacke i bosanske... I onda bi ih pevao.Tada je i Toma otkrio svoj talenat za muziku.Pevao je sa bratom u duetu.Slagali su glasove,a Aca mu je stalno govorio: -Mali odlican si. Kakvi su to samo koncerti bili u staroj kuci u Pecenjevcima.I komšije su dolazile da ih slušaju... On sitan osnovac...devet ili deset godina.Jedina ljubav mu je bila šareno kuce.Zvali su ga Momi,Ne zna se ko je za koga bio više vezan.Ono za Tomu ili Toma za njega.A onda je došao taj kobni avgust... Vraca se Toma sa Morave,sa kupanja i cudno mu što ga je Momi pustio samog na reku.Ide putem i vidi-Momi leži mrtav.Zgazio ga neki automobil.Mesecima je žalo za njim.Koliko je samo plakao.Sahranio ga je na njivi,kraj puta za Solun.Sam mu je iskopao grob...Kasnije su ga deca u selu,valjda što je tako dugo tugovao za Momijem,prozvali-Kuca,Toma kuca.Taj nadimak mu je u Pecenjevcima ostao za sva vremena. Desetak godina kasnije Toma Zdravkovic,pevac u usponu nastupa u baru hotela"Esplanada" u Zagrebu.Jednog dana prilazi mu zbunjeni portir i kaže: -Gospon pevac,na ulazu je neki vojnik koji uporno traži da vidi Kucu iz Pecenjevaca.Da li da ga pustim... Posle Momija,najviše je voleo drugara Vladu Popovića.Deda mu je bio pop i imao je najviše košnica u selu.Svakoga dana on i Vlada su išli da mu kradu saće iz podruma... I Toma je imao dedu.Pavle se zvao.On nije imao košnice,ali je njegova bašta bila meta svih seoskih dečaka.

Tu,u Golemom lugu,deda Pavle je gajio kupus,papriku,luk,bostan...Na njivi je imao kolibu i iz nje stalno otkrivao male lopove... Bio je upravo u 5.razredu osnovne škole,kad je učitelj odlučio da za sresko takmičenje školskih dramskih sekcija u Leskovcu pečenjevački đaci spreme”Zonu Zamfirovu”.Odabrao je i Tomu i onako malom i sićušnom,poverio mu ulogu Potea. Iako je već imao 13 godina i živeo u blizini Leskovca,Toma Zdravković do tada nikada nije video grad.I dok su sa učiteljem na čelu pečenjevački đaci marširali u vojničkom poretku kroz Leskovac,grabeći prema Sali gde je trebalo da se održi finale sreskog takmičenja školskih dramskih sekcija,Toma je zadivljeno gledao gradske ulice i trgove,prodavnice u kojima su se ljudi nešto tiskali,kafane iz kojih je dopirala muzika.I osetio je –ako se to tako može nazvati-zov nekog čarobnog,velikog,sjajnog sveta,toliko drugačije od prašnjavih i blatnjavih seoskih sokaka i za trenutak poželeo da tu zauvek ostane. -Živeću i ja u gradu-zakleo se u sebi Nije ni slutio da se time obavezuje na korak koji će ga uskoro stajati mnogo iskušenja,suza,poniženja.Ali sada,tog prvog dana kad je video grad,Toma to nije mogao znati.Utoliko pre što je na takmičenju,njegova škola osvojila prvo mesto i što je-po opštem priznanju-u predstavi briljirao baš on,Toma Zdravković u ulozi vragolastog šegrta Potea. Jedan čovek,koga Toma nije poznavao,prišao mu je posle predstave i rekao: -Bato,alal ti vera.Ti ćeš jednoga dana biti veliki glumac! Toma je samo porumeneo od zadovoljstva i od silne zbunjenosti i čak nije uspeo da ljubaznom čiki kaže ni hvala. Od tog događaja koji,sudbinski gledano,predstavlja prelomni trenutak u životu Tome Zdravkovića,prošlo je godinu dana.Toma je završio osmogodišnju školu i stežući svedočanstvo u ruci,otrčao majci. -Mama-rekao je iznebuha-Hoću u Leskovac da nastavim školovanje! Jednog jutra dok je iz kafane za napojnicu od 5 banki,iznosio pomije,primetio je da ga neki čovek posmatra.Zagledao ga je bolje:čovek mu se činio poznat.Nije mogao da se seti ko je to,ali je znao da je to lice već negde video. -Je li mali-upitao je čovek-Da ti nisi,slučajno,onaj dečko iz Pečenjevaca koji je igrao šegrta Potea u „Zoni Zamfirovoj” -Jesam-odgovorio je Toma i istovremeno se setio ko je nepoznati čika koji mu je prorekao da će jednog dana postati veliki glumac. -Ostavi te pomije i pođi samnom-rekao je čovek. Ne čekajući da mu se dvaput kaže,Toma je bacio kofu i pojurio.Ubrzo su se našli pred zgradom na kojoj je pisalo:Narodno pozorište! Pred hramom u koji nikada u svom životu nije ušao,pred vratima Narodnog pozorišta u Leskovcu,Toma Zdravković je stajao nekoliko trenutaka kao

omađijan.Iz sna ga je trgao glas čoveka koji ga je doveo ovamo. -Ja sam Đoka Koridorac i radim kao reditelj u ovom pozorištu-predsatavio se dečaku.Sad ću da ti kažem zašto sam te doveo.Mi spremamo „Zonu Zamfirovu” i nemamo dečaka koji bi igrao Potea.Ja mislim da bi ti mogao dobro da odigraš,sudeći po onome što sam video pre godinu dana na vašem đačkom takmičenju.I hoćeš li? Zar ga je trebalo dvaput pitati!Toma je osetio da mu se tlo gotovo ljulja pod nogama kada je prošaptao: --Hoću... Cele te sezone „Zona Zamfirova” je bila na repertoaru i Toma zapravo nije morao da brine za svoju sudbinu.Imao je uspeha.Njegove replike,publika kojoj je,onako mali i ružan,bio veoma drag i simpatičan,redovno bi pozdravljala aplauzima. A kad bi zapevao poznatu pesmu: „Sinoćke te lele,vido Zone kud se promenjuvaš” u gledalištu je nastajao lom. Najviše od svih ponosan na Tomin uspeh bio je reditelj Đoka Koridorac. -Šta sam vam govorio-hvalio se ostalima-Mali je pravo otkriće.Biće to glumčina.Treba samo da mu pomognemo.On pozorište voli,priznao mi je da bi iznad svega želeo da postane glumac.Hajde da mu damo šansu. -Ma kakvu šansu-umešao se upravnik-Svi mi volimo Tomu,on je divan dečko,ali kad se sezona završi-moraće da ide odavde.Znaš i sam kakvo je stanje-opstanak pozorišta je u pitanju. -A zar ne bismo mogli da mu izdejstvujemo neku stipendiju,od opštine ili pozorišta,svejedno,pa da ide u Novi Sad,u srednju glumačku školu.Šteta da ovakav talenat propadne-pokušavao je da se izbori za svog štićenika Đoka Koridorac. -Žao mi je-bio je neumoljiv upravnik-Ne možemo ništa da učinimo. Na kraju sezone daćemo mu malo para-i zbogom. Zbogom pozorište,ljubavi koja se nikad nećeš ostvariti. Našavši se na ulici mali Toma se istovremeno našao i pred jednom velikom dilemom: da se vrati u selo i time zauvek pokopa svoje želje i skromne ambicije,ili da ostane u gradu i očekuje nešto od života.Setio se „zakletve” da će živeti u gradu. -E,vala-pomislio je-u selo se ne vraćam,i ulica je za ljude. Tako je počeo hod po mukama Tome Zdravkovića.Spavao je gde je stigao,najčešće na želežničkoj stanici,a jeo je-ako bi uopšte jeo-ono što su drugi bacali...

-VINO I PESMA-

Kada je prve kafanske ispite,iako početnik,položio sa „odličnim“,došli su na red i ozbiljniji angažmani.Početkom šezdesetih,sa već četvorogodišnjim kafanskim stažom,još nedovoljno poznat i priznat,Toma Zdravković je dobio angažman u tuzlanskom hotelu „Bristol“.Klasika za to vreme.Stan i hrana u hotelu,ne baš velika plata i svako veče nastup.Bio je zadovoljan. „I tada se u meni,dole u najintimnijim delovima duše javila iskonska želja da iskažem svoje lično osećanje.Naravno kroz pesmu i melodiju.S obzirom da nisam bio muzički školovan,krao sam vreme kada je klavir u uglu bio slobodan da prebiram po crno-belim dirkama i onako,za svoju dušu,da pokušam da u pesmu pretočim vlastita osećanja.Prebirao sam po dirkama posle fajronta kada su pravi svirci već uveliko počivali,iako sam u to vreme jedva znao da podignem poklopac pianina“-kasnije je govorio o pionirskim koracima u komponovanju jedan od najvećih boema jugoslovenske scene,harizmatični ali samouki momak iz Pečenjevaca kod Leskovca. „Bio sam uporan kao mazga.Uživao sam u svakom i najmanjem uspehu.Sanjao sam otvorenih očiju,a nisam imao hrabrosti da svoju strogo čuvanu tajnu otkrijem kolegama iz orkestra.Onda su prvo moje umotvorine počeli da slušaju sobarice i čistačice iz hotela.Zapanjio sam se,ali me to nije nateralo da se do kraja „otvorim“,to što su one javno hvalile moje pesme.Kada sam se ipak osmelio i pijanisti pokazao svoju prvu pesmu,sećam se to je bila „Anđela“,nisam ni sumnjao da će moji drugari od toga napraviti šalu.Kada su hteli da se zezaju tražili su od mene da pevam „Anđelu“.U početku nisam shvatio igru,i pevao sam kao lud.Tek kasnije sam uvideo da su se oni samo dobro zabavljali...Moja prva ljubav koja je ušla u pesmu je završila neslavno.Ja sam obeshrabren izgubio i ono malo samopouzdanja,ali bez novog pokušaja da ponudim neku svoju pesmu“ „Bilo je to vreme kada su bili popularni Modunjo,Mario Lanca,Toni Dolar.Skidao sam njihove hitove i zarađivao za hleb“. ''U Tuzli sam upoznao svoju prvu veliku ljubav. Zvala se Slavica. Bila je iz Travnika, igrala je rukomet. Umrla je sa 20 godina. Ja nisam stigao ni da joj

dođem na sahranu.'' Umrla je u Sarajevu, sahranjena je u rodnom Travniku, a ja sam stigao na svežu humku, tek da položim buket belih ruža. Sedam - osam godina kasnije, baš u Travniku, prvi put sam javno pevao pesmu njoj posvećenu koja je bila ogledalo našeg života''... „Majko draga uberi mi buket belih ruža zavi ruže,divno cveće u maramu crnu da odnesem svojoj dragoj pokraj odra njenog da poljubim usne njene,mrtve,potamnele“ ''Izveo sam je na koncertu u Travniku. Tada i nikada više. Pomenuo sam svoju ljubav koja je sahranjena baš tu u Travniku. Rekao sam i njeno ime. Plakao sam ja, plakala je cela sala. To nije bio koncert, već opelo.''

''A bila je plava sa kratkom kosom. Imala je i oči plave i pomalo tužne. Visoka, sa dugim nogama u plavim farmericama, izgledala je kao prava ''baba roga''. To kad kažem, mislim na nešto najbolje, što sam do tada video u životu. Kao kad neko kaže -strašno- a misli najbolje. Tako sam ja za lepoticu govorio -baba roga-.'' Slavica i Toma su se voleli do bola. Baš tako, voleli i svađali, ali nisu mogli jedno bez drugog. Prva velika ljubav Tome Zdravkovića. On je bio stariji godinu dana. ''Bio je to zanos mladosti. Rastanci i pomirenja su se smenjivali. Ja nisam mogao bez nje, ona bez mene. Dešavalo se i to da je u besu pošaljem kod njenih u Travnik. Ona se posle samo dan-dva vraćala u Tuzlu. Otišli smo iz hotela, iznajmili sobicu i bili beskrajno srećni. Opet zajedno.''

Kada je ostao bez angažmana u Tuzli, sa koferom i dva-tri odela, ona samo sa ženskom tašnom na ramenu, Toma i Slavica su krenuli u Novi Sad. Počele su patnje. Angažman nije donosio dovoljno novca za život i Slavica se vratila kući u Travnik. Toma je preko Novog Sada i Beograda najzad stigao do ''zlatne gaže'' na Svetom Stefanu. Tamo ga je zatekao telegram da je njegova Slavica na samrtničkom odru. Opaka bolest u 20. godini je prekinula život devojci koja nikada nije prebolela velikog šarmera i kralja kafane.

'Posle sam tek saznao da je za mesec dana koliko je ležala u bolnici u Sarajevu stalno insistirala da me pronađu. To joj je bila poslednja želja. Kako su me pronašli na Svetom Stefanu, nikada mi nije bilo jasno, jer sam se u to vreme stalno seljakao..'' Slavica je bila njegova velika patnja.Bol koji nije nestajao.Tuga koje se nije mogla lečiti vremenom. „Bol sam nekako lečio pevanjem,ili sam se tako samo zavaravao i pravio pred prijateljima,stalnim druženjem sa ljudima,pesmom,nesposoban i uplašen da ostanem sam.Sobu u hotelu koja mi je „formacijski pripadala“danima nisam koristio.Danju bih lutao Novim Sadom,noću bih nastupao,a ono kratko vreme između noći i jutra,koristio sam da usavršim svoje sviranje na klaviru“. Slavica je stalno bila tu.Nažalost,ne kraj njega,već u njemu.Čovek koji je tek zakoračio u treću deceniju i koji je bio sazdan od najemotivnijih nota života,patio je u sebi i trudio se da to niko ne vidi. Ipak život je tekao dalje.Bez Slavice i istinske radosti.Imao je 21 godinu i ništa više.Ni pesma nije mogla da pomogne. Kada je već imao svojih 10-ak pesama potpisao je ekskluzivni ugovor sa „Diskotonom“ -„Sanjao sam veliku scenu,društvo najboljih koji su se pojavljivali na televiziji,ali sam i posle toga ostao kafanski pevač“ Toma Zdravković je u sebi probudio talenat za stih i kompoziciju,ali još nije muzički sazreo da sve to sam bez pomoći pretoči u note. „Po celu noć sam pevušio neku melodiju,koja mi je ušla u uvo da je ne bih zaboravio.Sa tekstovima je bilo lakše.Uzimao sam olovku u ruke i onako „iz prve“zapisivao stihove“. U proleće 1962 nastupao je u „Metropolu“.Tu je počela nova Tomina ljubav koja je takođe,nažalost,ostala bez hepienda.Zaljubio se,a i ona u njega,u maloletnu kćerku bračnog para iz orkestra s kojim je nastupao.Kovali su planove kako da pobegnu i stupe u brak,ali je lukava majka smislila protivplan da maloletnu jedinicu odvoji od kafanskog pevača. „Nagovorila me je da „kao“izađem sa drugom,kako bi Ruška,ljubomorna,prekinula tu neperspektivnu vezu.Ja sam pomislio samo da smirim trenutnu situaciju,a onda ćemo nas dvoje već da smislimo kako

da pobegnemo i daleko od oca i majke stanemo prd oltar.Nažalost,to Ruška nije mogla da shvati“. „Povređena i uvređena odbila je da prihvati bilo kakvo objašnjenje.Kasnije se udala i otišla u Italiju,a ja sam zahvaljujući novom,bolnom ljubavnom promašaju,kasnije će se ispostaviti,napisao jedan od svojih najlepših hitova“. Tako je jedne noći,u jednom dahu u Skadarliji nastala“Ciganka“,jer su Ruška i njegovi drugari,njeni roditelji bili Romi. „Što je tužna tako ova noć jedna žena nanese mi bol pa sad lutam ulicama sam svaku krčmu sve cigane znam kad sviraju ublaže mi bol kad prestanu ja pričam o njoj Idite svi,dovraga sve Plačem al nema nje“ „Pesma je odmah ušla u uho i srca kafanskih posetilaca.Prvi put sam je izveo iste noći kad je nastala,u „Gradskom podrumu“ „Svima sam pričao da je Ruška glavni lik.I ona je ponekad navraćala u „Gradski podrum“,ali mi nikada nije poverovala da je pesma baš njoj posvećena“ „Ciganka“ je postala slavna.Pevali su je i po drugim lokalima širom Jugoslavije. „Kada sam 1963 snimio prvu ploču sa četiri kompozicije,“Ciganka“ nije prošla.Godinama tu pesmu,koja će kasnije postati veliki hit,niko nije hteo.Zanimljivo je da mi je kasnije aranžman za tu pesmu napravio niko drugi nego Ruškin otac Žika Genče,i to u njihovom stanu,u Cvijićevoj ulici.Zajedno smo je pripremili Žika,njegova supruga i pevačica Rada,u tom stanu,dok je u drugoj sobi bila ona-Ruška,draga moja velika ljubav koja se kao i prva završila,onako kako samk ja to najmanje želeo“ „Ciganka“ je snimljena kasnije na prvoj ploči kod nas na kojoj je jedan pevač imao svoje četiri kompozicije. „Ciganka“ je probila led,meni je otvorila vrata na putu do toliko željenog prodora u sami vrh.Najzad sam iz kafane prešao na estradu,punih trinaest godina nakon što sam počeo da pevam.Sada sam bio u društvu sa Duškom Jakšićem,Oliverom Marković,Slavkom Perovićam,Đorđem Marjanovićem,Cunetom...Bio sam prvi pevač koji je pomirio do tada nepomirljivu razliku između zabavne i narodne muzike.Ja sam oduvek hteo da budem pevač zabavnih pesama.Hteo sam da učestvujem na Spltskom festivalu,iz „Jugotona“ su insistirali da pevam na Ilidži.Tamo kraj Sarajeva,gde je dušu ispustila moja Slavica sa pesmom Blagoja Košanina „odlazi,odlazi“osvajam drugu nagradu.Bilo je to zlatno vreme kada su moje pesme „Ciganka“ i „Odlazi,odlazi“ bili hitovi velike Jugoslavije.

Toma Zdravković je postao zvezda ali je ostao veran kafani.Novi angažman u Zrenjaninu i nova velika ljubav.Po prvi put u gotovo neverovatnoj ljubavnoj priči,posle samo sat,dva poznanstva,staje na ludi kamen.Sa Olgicom,lokalnom lepoticom,koja je pre toga bila devojka tada veoma popularnog fudbalera Radoslava Bečejca,dobio je i prvo dete-kćerku Žaklinu. -Zašto Žaklina?Te 1963. godine ubijen je predsednik SAD,Džon Kenedi,koga sam mnogo voleo.Zato sam svom prvom detetu dao ime po ženi pokojnog Kenedija. Ljubav i brak su međutim,kratko trajali.Tomina osetljivost,i kako je sam govorio,bezraložna ljubomora uništili su ljubav i sve što je vezivalo ovo dvoje ljudi.Jedan kratak susret Olgice i fudbalera Bečejca,bio je dovoljan razlog za rastavu. -Bio sam mlad,kao kafanski pevač bez svetle budućnosti,nisam imao potrebnu sigurnost.Kafanskog pevača uvek neko pređe.Ili sam sebe upropasti.Nema kuće,nema dom,nema stalan posao,to je čovek niže vrste.Bar je tako bilo u ono vreme.I od komarca sam pravio magarca.A najveći magarac sam i ispao ja“. Zanimljiva je ljubavna storija između Tome i Olgice,koja je na žalost,kratko trajala. „Bio je to slučajan,ali sudbinski susret.Sreli smo se u podne ispred hotela u Zrenjaninu gde sam pevao.Razmenili smo poglede,ali je ona ostala u meni celog tog dana.Na moju neizmernu sreću,Olgica je iste večeri došla u hotel i preko zajedničke poznanice je htela da se upozna samnom.Nisam shvatao tu liniju sudbine,a verovatno nisam ni hteo da mnogo o tome razmišljam.Iste večeri kada sam je pratio kući,u želji da izbegnemo njenog starog oca koji ju je čekao pred kućom,odlučili smo da se uzmemo.Njeni roditelji to nisu odobravali,ali nisu mogli uticati na našu odluku.Kasnije je došla i Žaklina ali i nesrećan kraj naše ljubavi“. „Želeo sam dom,porodicu,da dete bude pored mene,a moja užasna i potpuno idiotska ljubomora sve je pokvarila“-pričao je mnogo kasnije Toma Zdravković. Žaklina je odrasla sa majkom,bakom i dekom u Puli,a kasnije se udala i živi u Holandiji. Tomu Zdravkovića nije htelo jedno mesto.Često je menjao gradove i lokale.Najčešće se zadržavao po nekoliko meseci,zaljubljen je ostajao u jednom gradu najviše godinu-dve.Lutao je i tražio sreću,ali i zeleno svetlo do velike scene. Tako je sredinom šezdesetih odlučio da se na duže vreme skrasi u Beogradu.Glavni grad je pružao najviše mogućnosti za potpunu afirmaciju,ali su primanja bila manja,a život skuplji.Ipak doneo je čvrstu i konačnu odluku: -Ako želim u vrh,moram da se vratim u Beograd.

„Dobio sam angažman u „Gradskom podrumu“.Plata nije bila velika,ali je bakšiš pokrivao razliku.U to vreme to je bilo „in“ mesto za sve one kojima je noć za provod kratka.“Gradski podrum“ koji se nalazio u najstrožem delu grada(Dom sindikata),jedini je radio do četiri ujutro“ Iako je već stekao prve poene popularnosti,bio je samo odličan kafanski pevač. „Kafana i ništa više.Oko mene mali milion zvezda,svako ima svoju ploču,šou

na TV,svoj prostor u medijima...a ja sam trunuo noćima u „podrumu“.Nije me zadovoljavalo to što su me svi hvalili.Hteo sam gore,na vrh,na mesto koje mi je,to sam i osećao,i pripadalo. Film njegovih nada se nije vrteo u pravcu koji je želeo i zamišljao,ali je zauvek odlučio-iz Beograda ne idem. Iznajmio je stan u blizini,u ulici Braće Nedića broj 12. -Olgicu nisam zaboravio.Tek tada,nekoliko meseci posle razvoda,shvatio sam da je to bila velika ljubav i da sam prenaglio sa razvodom.I to moje dete,sve je to otišlo.Počeo sam i da pijem.Navika,ništa drugo.Mnogo ljudi.Vreme bez kraja.Svi bi da sednu,popiju samnom.Niko da naruči limunadu.Sećam se svake večeri neko od konobara je bio zadužen da kupi krmenadle,ili neko drugo meso.Nije bilo nestašice.Naprotiv,bilo je svega.I posle fajronta u četiri ujutro,niko ne diže sidro,uvek slavlje.Malo se klopa,malo više pije vino,malo peva i svira.Konobari i muzika zajedno. „Postao sam obeležje „gradskog podruma“ i kralj kafane.Nije da mi nije godilo,ali ja sam hteo više.Znao sam da mogu,ali niko nije hteo da mi pomogne,da pređem taj korak-dva,od podruma do velike sale Doma sindikata,do radija ili televizije.Čudno je to.Toma je među predstavnicima medija imao dosta dobrih prijatelja.Nije nikada pomislio da to materijalizuje.Bio je takav,skroman i nenametljiv.Na drugoj strani,oni koji su mogli da mu pomognu da se najzad afirmiše,smatrali su ga za odličnog pevača,ali samo kafanskog.Kao na primer,kada u provinciji igra igrač koji može „loptu da pojede“,ali nije za Zvezdu,ne uklapa se u dekor velikog kluba.Majstor je,ali za male terene.Tako je i Toma Zdravković,iako već kralj kafane,bio daleko od reflektora velike scene. „Mene su ljudi primali fino.Sve vreme sam pisao neke pesmice.I polako padao u krizu duha,jer sam mislio da nemam šansi da ostvarim sve ono o čemu sam godinama maštao da ću jednog dana postati pevač kojeg će voleti i prepznati na ulici-Bila mi je opsesija da me voli nacija,jednostavno da budem neko i nešto.Nije me htelo-mislio sam tada-ne mogu glavom kroz zid.No,stalno sam mislio da one pohvale,kao dobro pevaš,dobe su ti i pesme...A godine idu a ja nisam zainteresovan za disko produkciju...Padao sam u sve dublju depresiju...Beograd me je spasao.Postajao je sve više moj,a ja njegov. Upoznali smo se i nekako zbližili i to me je održalo u trenucima krize...Imao sam društvo.Po danu smo sedeli u „Šumatovcu“, „Pod lipom“,odlazili u kafe „Terazije“ i u „Moskvu“.I standard mi je skočio...Nije se to na oko primećivalo,ali ja sam bio nesrećan.Duboko usamljen i razočaran.Zbog Olgice,Žakline...Moju tugu prijatelji i poznanici nisu primećivali. „Gradski podrum“ se nije mogao zamisliti ni jednu noć bez nekrunisanog kralja pesme i boema kakav je već bio Toma Zdravković. „Kafana je nešto posebno.To je neka druga vrsta popularnosti,jedna druga konkurencija,sasvim posebno vrednovanje.Najkraće rečeno-direktan

kontakt sa publikom i životom koji je pulsirao u toj oazi mira,u centru belog grada.U kafani nisi popularan pevač,već prijatelj sa svima.To je u dugim noćima zajedništva bilo jedno društvo.Publika i muzika zajedno-postajali su drugovi...Ostaviš nekako čoveka koji sedi u uglu,veselog ili tužnog.Ne otvaraš usta,a pričaš sa njim.Razume se bez reči.Dešava se da te neko otera u p.m...,pet puta te uvredi,ali na kraju postajete prijatelji „osuđeni“ jedan na drugog.Postajete jedan drugom sipatični...To je jedan čudan zanat.U kafani sam stekao mali milion prijatelja.Ljudi su tu dolazili ne samo da piju,da se druže,već su tu slavili rođendane,rođenje deteta“. Olgica,Žaklina,žena i dete daleko od njih,povećavli su depresivno stanje Tome Zdravkovića,koji je,čini se,izgubio bitku sa snovima i sve više sebe u budućnosti video samo u kafani. „Počeo sam,više nego što to može da podnese moj organizam,da cugam.Alkohol je bio moj izlaz iz sete i tuge.Bio sam izgubljen,ali moralo se ići napred.Kako ni sam nisam znao,ali se moralo živeti“ Nekako u isto vreme „zalepio“ se za njega još jedan porok.Kocka.Barbut.Još jedan ventil za pražnjenje na putu bez cilja. „To me je isprve strašno uzbudilo,prosto ponelo u novu avanturu kojoj nisam mogao da odolim.Nisam mogao,ili nisam hteo,vrag bi ga znao“. „Sa upravnikom „podruma“,izvesnim Alijom otišao sam jedno večeri u neko društvo i tu se zaljubio u barbut.Onako kako sam to samo valjda ja znao.Do kraja,bez predrasuda i rezerve.Prvo bacanje i veliki ulov.Prvo bacanje i 200.000 dinara u vreme kada mi je mesečna plata bila 300.000. „Stalno sam jurio Aliju da me vodi na kocku.Jurio sam za njim kao verno kuče.Kasnije,bez njega,sam.Išao sam svuda gde su se bacale kockice.Upao sam u vrtlog strasti i uopšte mi nije bilo važno da li sam dobijao ili gubio.Važno je da sam igrao i do kraja uživao u kocki“. Barbut ga je odveo do novog poraza.Pare koje je štedeo da kupi stan izgubio je za samo jednu noć. ''Uhvatili su me u kolo vaćaroši profesionalci,koji su bili premazani svim kockarskim farbama.Nekoliko puta sam išao u svoj skromni iznajmljeni stan,donosio novac i ''vadio se'' dok nisam izgubio sve...Prazan u srcu i praznih džepova,vratih se u kafanu i nastavih da pevam kao da se ništa nije dogodilo.Samo sam ja znao kako sam se te нnoći osećao grozno,potpuno izgubljen novim porazom koji su postali sastavni deo mog života''. Sledećeg jutra Tomi u posetu dolazila je majka Kosara. ''Dolazi mi majka koju sam neizmerno voleo i poštovao,a ja već stari Beograđanin,poznati pevač i kralj kafane,nemam ni dinara.Nisam imao od koga da pozajmim .Bilo me je sramota... Prođe fajront,ja krenuo kući.Kroz glavu mi zuji sve – nemam sreće ni u ljubavi,ni u kocki,a u posetu mi dolazi majka.Šta da joj kupim,čime da je obradujem.Idem i glasno pričam sa sobom... ''O majko,majko''...

Te noći nastala je jedna od najboljih pesama Tome Zdravkovića. ''Poslednji put ti kažem zbogom,zbogom ljubavi, sutra nek moje srce plače umiru naši sni, prokleta bila sudbo moja,sudbino moja zla, o majko,majko što me rodi kad sreće nemam ja'' „Mnogi su mislili da je ona posvećena nekoj ženi,nekoj ljubavi,a ona je pevala o kocki.Ima tu nije da nema i ljubavi.Sve se pomešalo-Olgica i naša Žaklina.Pa nova ljubav Milica,i majka Kosara i kocka.Sve“. S obzirom da je želeo da peva zabavne pesme „O majko,majko“ mu je izgledala suviše ruralno.Nije to ono što je želeo.Mislio je Toma Zdravković da je to samo trenutak slabosti pijanog i razočaranog čoveka.Nije u njoj prepoznao hit.Ili je kao i gotovo celi život bežao od stvarnosti.Kasnije,iako je već snimio prvu ploču,pesmu „O majko,majko“nije ni pomišljao da uvrsti na prvu „singlicu“ „Nisam hteo da se brukam-pričao je kasnije-Em što je bila vezana za neku moju intimu,em,što lično nisam imao poverenja u nju“. Na Ilidži 1969 godine upoznaje Mehu Puzića koji je od tada,već afirmisanog kompozitora,traži neku „pravu“ pesmu. „Nije stajao dobro.Tragao je za pesmom,hitom koj će ga lansirati u vrh.I tako bi.Ponudim mu dve pesme.Kada je čuo „Majko,majko“ čovek zaledi.Ustade i pođe vrištati.Poče da me ljubi. -Daj mi tu pesmu.Daj. Nedugo zatim ona je postala veliki hit koji je proslavio Mehu Puzića“. Toma Zdravković je polako,ali sigurno bežao iz gustog kafanskog dima i uskog kruga obožavaoca.Postao je cenjen i tražen kompozitor. „Pozvaše me u Zagreb u „Jugoton“ i rekoše mi „Majko,majko“ je za mesec dana prodata u 200.000 primeraka.Meni se vrtelo u glavi.Bila je to najtraženija pesma u to vreme,najveći hit...A ja,budala,stideo sam se te pesme koja je prodata u fantastičnom tiražu od 700.000 primeraka.To mogu samo ja i niko drugi-govorio sam sebi,ipak zadovoljan,jer sam najzad preboleo dečje bolesti nevere u vlastite mogućnosti.“ Toma Zdravković je bio na meti svih,manje kao pevač,više kao kompozitor,pravi hitmejker. „Mnogi su me vukli za rukav,trčali zamnom,u „Šumu“,“Pod lipom“.Tražili su moje tekstove i kompozicije.Ljudi iz „Diskosa“ su hteli da svoje pesme „Dete ulice“,Martu,“Ciganku“ dam Mikiju Jevremoviću.Nisam pristao“ „Buca Jovanović mi je,sećam se,tada govorio-Ti si lud.Nisi ni svestan kakvo bogatstvo imaš u svojim pesmama.Jednoga dana ćeš lovu grabuljama da skupljaš.“ Vrata raja su bila otvorena za Tomu Zdravkovića.Mali i nesigurni momak iz Pečenjevaca ne samo da je stigao na vrh kao mpevač koji je stalno

balansirao između narodne i zabavne muzike,već je preko noći postao jedan od najtiražnijih kompozitora i tekstopisaca.Kompletan autor. „U to vreme,krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih,sve što je vredelo bilo je u „Beogradskoj estradi“,koju je uspešno vodio Rade Mumin.Sve što je bar nagovestilo da će biti popularno Rade je dovodio u svoj tim.Za „Estardu“ je radilo sedam-osam,u to vreme najpopularnijih grupa,sastavljenih od četiri pet pevača“ „U jednoj veoma traženoj grupi,koja je krstarila Jugoslavijom,i punila restorane i dvorane,bili su Ismet Krcić,Muharem Serbezovski,Silavna Armenulić i ja.Bili smo u obavezi da radimo 100 koncerata u godini dana“ Silvanu je Toma znao od ranije. „U stvari upoznao sam je još pre 1956 godine,kada sam počeo da pevam i od pesme da živim“. „Silvana je pevala u leskovačkoj bašti „Hisar“,a ja sam bio iz obližnjeg sela Pečenjevac,tek samo počeo da pevušim.Tu i tamo,amaterski.Skitao sam,baš kao „Dete ulice“.Upoznali smo se još kao deca,sprijateljili i lepo družili.Zajedno smo maštali kao klinci.Ženski vokal je imao bolju prođu i Silvana je lakše došla do vrha.“ Toma i kolege iz grupe su gotovo svaki dan imali koncert.Putovali su lepo se družili,i grabili napred. „Ja sam tada već toliko bio tražen kao autor da su me gotovo svakodnevno saletali sa molbom da i za njih napišem nešto,kao što sam „pogodio“ Mehu Puzića sa pesmom „Majko,majko“. „Silvana je bila na prekretnici.Nije imala hit.Možda samo jednu „zvučniju“ pesmu.Vapila je za melodijom koja će potvrditi neosporni talenat.Insistirala je da napišem nešto za nju.Posebno i dovoljno jako.Ali šta da napišem za nekoga koga sam neobično cenio i voleo kao sestru.Sve moje pesme nastale su iz duše,inspirisane ženom i ljubavlju.Bila je nesrećna.Žalila se na zlu sreću u životu i braku. -Šta će mi ovakav život-govorila je razočarana i depresivna“ Nekoliko slobodnih dana Toma Zdravković je iskoristio da se odmori od svega i naravno,dan i noć,je provodio uz čašicu. „Totalno sam bio umoran,gotovo bolestan od pića.Čini mi se da sam se probudio u hotelu „Slavija“.Oko devet sati je trebalo ponovo da krenemo na turneju.Onako mamuran i mrzovoljan poručim kafu,i od konobara uzmem papir i olovku.Pomislim-hajde da nešto korisno uradim.Napišem pesmu inspirisanu onim Silvaninim „Šta će mi ovakav život“,i odmah shvatim da je dobra.Odlučim da je zadržim za sebe,i otpevam je na „Beogradskom saboru“. Ali,sudbina je drugačije htela.Silvana se i dalje žalila na lošu sreću.Pomenula je da će možda dobiti i ulogu u nekoj TV seriji,a nema pesmu. „Radio Beograd i „Estrada“ su spremali zajedničku ploču sa stvarima koje

će biti na „Saboru“.Odemo mi tako u „Studio 5“,i tamo,kada je Silvana čula „Šta će mi život“,odmah se prepoznala u njoj,ali i videla da je baš to pesma koju je sve vreme onako proročanski tražila. -Dado,molim te,ovo je pesma za mene,ti to moraš da mi daš. Odgovorio sam: -A šta ću je pevati na Saboru?-Šta ću na kraju me ubedi i ja popustim.-Uzmi,ionako sam je pravio za tebe.Tako je bilo suđeno“ Sa tom pesmom Silvana Armenulić je postala prava zvezda.Ostvarili su joj se svi snovi.Došla je nova ploča,zatim serija „Ljubav na seoski način“. „Na žalost,ta pesma,uistinu za nju napisana,postala je njena zla kob.Bolje je da je nije snimila-mislio sam kasnije.Bio sam u Americi kada sam čuo da je poginula u saobraćajnoj nesreći.Užas. Bila je divna žena,dobar drug.Neko koga sam na poseban način neizmerno voleo i poštovao.U to vreme sam bio u totalnom autu,od života,nekakvih suludih situacija,od pića i kafana.“ Fatalnost životnog puta po prvi put je osetio 1974 godine.Neodgovoran,i prepušten sudbini,kao otrgnut list na vetru,dozvolio je sebi i takvu neopreznost da se napije neposredno pošto je primio vakcinu i kada mu je doktor strogo zabranio da i okusi alkohol. „Sećam se bilo je to na Tašu.Našao sam se sa Mićom Orlovićem i Mališom Marinkovićem sa televizije,i tada kockajući, se sa vlastitim zdravljem,kao onomad sa kockicama barbuta,zajedno sa prijateljima ispraznio dve-tri flaše viskija.Tada su nastale nevolje.Sutra ujutro sam mokrio krv.Bio je to za mene pravi šok.Nisam mogao ni hteo da prihvatim činjenicu da mogu i ja biti bolestan.Umislio sam da me je „napao rak“.I onda pravim još veću glupost.Odlučim da krenem u rat sa vetrenjačama.Još više sam pio i bančio.U to vreme sam pevao u Nemačkoj.Sve što zaradim popijem ili prokockam.Mislio sam-Sutra ću da umrem,što i čemu da se štedim. Posle gostovanja u Nemačkoj,kada je bolest uzimala maha,tada već popularni Toma Zdravković,dobije poziv da peva u Americi. „Mislio sam da je Amerika nešto posebno.A i bolest ću lakše,zauzdati u zemlji u kojoj su samo vrhunski lekari i bolnice.Krenem sa 10 dolara u džepu.Trebalo je da me na aeorodromu neko sačeka.Avaj,kada sam izašao iz aviona nikog nije bilo.Šta da radim.Ipak,prva američka epizoda se srećno završila.Kasnije je bilo gore nego što sam mogao i predpostaviti.Menadžer,obični prevarant,gledao je samo kako da on zaradi.Na kraju sam turneju od 12 koncerata po Americi i Kanadi završio sa deficitom.U stvari,ispalo je da on treba da mi isplati tek 50 dolara.Bio sam previše ponosan i gord,pa sam odbio i taj mizeran honorar.Previše sam verovao u ljude,a oni su to,bar većina,obilato koristili“. „Ipak da sve nije tako crno,ni u tunelu usred mraka,spoznao sam nešto kasnije.Tamo sam upoznao svoju Gordanu.Moju četvrtu suprugu,koja mi je podarila Aleksandra,Sašu.Dobio sam i dobar angažman u Torontu kod

jednog Makedonca Apeta.Za noć sam dobijao 100 dolara“. Toma Zdravković je u Americi bio već 6 meseci.Onda mu se zdravlje ponovo pogoršalo.Morao je na operaciju. „Gordana je uvek bila uz mene.Tada još nismo bili venčani,a ona je,baš kada mi je bilo najgore,iz bolnice sam izišao sa samo 55 kilograma,insistirala da se venčamo.Tako i bi.Kasnije je na svet došao i Saša“. Nedugo zatim Toma je morao ponovo u bolnicu.“Govorili su mi da ne smem da pijem,da moram da se šetam...a ja,kakav sam bio lud,radio sam sve suprotno.I čekao da umrem“. Prošlo je 5 godina.Toma nije pevao:Malo se kockao,sada na konjskim trkama,kod kuće čuvao malog Sašu,a Gordana je za život zarađivala u svom frizerskom salonu.Nije bio srećan.U njemu se probudila i nostalgija.Želeo je nazad u Jugoslaviju,ali se bojao da je kod kuće zaboravljen. „Naši muzičari koji su u Americi gostovali govorili su mi da su moje pesme još popularne.Da se svkodnevno vrte na radiju.Mislio sam da me samo teše.Onda smo ipak,1979 odlučili da se vratimo.Pesmu „Umoran sam od života“započeo sam još davne 1972 godine.Ona je godinama u meni zrela.Verovao sam u nju.On je,verovao sam ,trebala biti moja povratna karta“. Ipak,kao i sve u životu od sudbinskog gubitnika i ovaj veliki hit do ušiju ljubitelja Tominih pesama,stigao težim,zaobilaznim putem. „Zatvorite sve kafane nek se moja duša smiri da zalečim srcu rane što me bole da ne slušam violinu ili onu pesmu njenu što je meni pevala“ „Prvi put sam je pevao na „Hitu leta“.Ceo stadion mi je zviždao.Bio sam očajan.Ne samo da su me zaboravili,već će me na kraju da išutiraju-mislio sam tužan zbog debakla.Kemal Monteno mi je,međutim,rekao:-Nemoj da si lud.Dugo te nije bilo.Publika se promenila,odvikla od tvojih pesama,ne očajavaj.To će biti hit.“ Tačno je tako i bilo.Pesma je posle izvesnog vremena ušla u uvo i postala veliki hit. „Ja sam se trijumfalno vratio na scenu.Bilo je posle i novih uspeha.Ta pesma je u stvari predstavljala moju ljubav prema životu.Ljubav je sve.I prema ženi,i prema prijatelju,kakav je bila Silvana Armenulić,prema poslu i umetnosti.

KAFANA KAO SUDBINA-

„Ko o čemu,ti o kafani? -Šta ćeš takava mi je sudbina.A od nje se nemože pobeći...Ej oduži se razgovor,a ti znaš da sam ja rekovalescent i da treba da odmaram.Idem... -Verovatno na more ili neku banju? -Ma ne čoveče,u kafanu... „Po povratku sam snimio novu veliku ploču „Umoran sam od života“.U stvari pesmu sam napravio pre odlaska u Nemačku,ali sam tokom godine na nju potpuno zaboravio.Tek po povratku,setio sam se nje.Drugi su me podsetili.Jedno vreme sam pevao u hotelu“Šumadija“.Trenutno ne pevam po kafanama.Idem na turneje po zemlji i još uvek sam zaista dobro primljen.Ako me neko pozove u kafanu,doći ču samo ako me dobro plate.Eto,za neki dan ću otići da pevam u jednoj kafani na Ibarskom putu,ne znam tačno kako se zove.Mislim da je „Čarda“.Dobiću 5.000 za veče“... „U Beograd sam stigao iz Zrenjanina gde sam pevao u kafani.U glavnom gradu sam hteo da se okušam na glavnom mestu-u kafeu „Terazije“.Tamo je tada nastupala muzička elita.Zamislite Džimi Stanić peva na engleskom.Glavni je bio Dragan Toković.Ja,dečko iz provincije nisam imao šanse.Još kada sam za stolom video moje fudbalske idole Dragoslava Šekularaca i Zorana Miladinovića-presekao sam se.Zapevao sam,ali je publika ostala ravnodušna.Shvatio sam da nemam tu šta da tražim.Vratio sam se u Zrenjanin,zatim sam pevao u Nišu,Tuzli“... ...Kasnije sam se ponovo vratio u Beograd.Sada sa mnogo više uspeha.Dobio sam angažman u „Stambol kapiji“,zatim sam nastupao u „Metropolu“,“Stadionu“,na kraju u centru grada u „Gradskom podrumu“.U njemu sam postao ime,stekao ugled.Ljudi su dolazili da me slušaju i o mojoj pesmi pričaju sa poštovanjem... „Odomaćio sam se u kafani.Ljudima je palo u oči da mali Toma zna sve pesme koje pevačice pevaju,a da one koje slučajno ne zna-za čas nauči.Bilo je,dakle,neminovno da jedne noći,kada je raspoloženje pripitih gostiju dostiglo vrhunac,neko uzvikne: -Ajde,Tomo,pevaj ti malo!

Ostali su to oduševljeno prihvatili. Za trenutak je osetio grč i pobojao se da mu se ne desi,kao nekad,na onoj seoskoj slavi,da ga je izdao glas.Tako reći nesvesno,ispeo se na malu binu,i uplašenim pogledom obuhvatio lica ljudi koji su očekivali,da on,mali odrpanac,bez košulje i cipela,zapeva nešto za njih. -Svirajte „Svadili se orli i sokoli“,došapnuo je muzici,jer je ovu pesmu iz repertoara tada čuvenog pevača narodnih melodija Vuleta Jeftića,najbolje znao. I zapevao je.Ali to nije bila pesma.To je bila ekstaza u kojoj su se orkestar,lica ljudi,kafanski dim,povici pomešali u kovitlac,u jedan nestvaran događaj. Prvi put u životu,ne računajući nastupe u pozorištu-pevao je javno,pred ljudima.Bio je to i prvi aplauz koji ga je,kada je završio pesmu,gotovo prodrmao kao električni udar i probudio iz čudesnog sna. -Ja,znači,umem da stvorim prijatnost ljudima-bilo je sve što je pomislio kada je silazio sa bine. Te noći,do zore nije mogao da zaspi.Otvorenih očiju ležao je na klupi u parku i gledao zvezde,tražeći među njima svoju... Silom prilika,mladi Toma je ostao što i sadašnji-isplatilo mu se što se nije menjao. -Šezdesetih godina tek sam naslućivao karijeru. „Nisam imao pojma šta ću i kako pevati.Krpio sam život da bih preživeo.U tim danima,tačnije noćima,nije bila važna kreativnost,imidž,i Bog zna šta,već kako naći stan,angažman,nešto da popiješ,čalabrcneš.Srećom „Stambol kapija“ je bila narodna-tu su pevali i Trandafilović i radio pevači,a i džezeri.I orkestar Branka Beloška.Tako je Toma Zdravković krenuo u osvajanje Beograda.Iz „Stambol kapije otišao sam u „Metropol“,pa u „Stadion“, a od 1965 pevao sam u „Gradskom podrumu“.Tu sam pevajući svake večeri,postao pevač kafane i progurao sam svoju ličnost“... A konkurencija je bila ozbiljna.Bili su tu Milenko Radulović,Divna Kostić,Mila Lekić,Đorđe Kraljević,pa Đorđe Gagić... „Svaka čast muzičkim akademijama.Ne daj Bože da klincima preporučujem kafanska uživanja.No ja govorim o svom iskustvu,svom životu.Meni je kafana,silom prilika,bila najbolja škola.Najbolja provera-ako iz noći u noć

nekoliko stotina ljudi uživa u onom što ja radim,znači da je to dobro.Šta hoćeš lepše,do razveseliti ljude.Kad sam se uverio da sam za to sposoban počeo sam da bez ustezanja pišem tekstove i komponujem.Prestao sam da skidam tuđe stvari,da druge imitiram,jer video sam da Toma Zdravković,takav kakav je,ima šta da ponudi,da drugima dodirne srce,da oplemeni dušu“... Bilo je to u Tuzli 1956 godine:Tomi je bilo 18 godina,a u kafanama širom zemlje pevao je narednih 12 godina. „U to vreme da bi dobio angažman u boljem lokalu,pevač je morao,ne samo da dobro peva-bez falširanja i „levih“ tonaliteta-nego i da ima raznovrstan,širok repertoar.Za jednu noć,od 8 sati uveče do 2,1 ili 4 ujutro,pevalo se po 50 ili 100 pesama-narodnih,starijih i novih zabavnih-francuskih šansona i italijanskih kancona,španskih i meksikanskih,grčkih pesama-a u vrednovanju pevača mnogo je značilo da li na repertoaru ima i kompozicije kao što su „Katari“,Leonkavalova,“Matinata“ ili „Tuga“ na Šopenovu muziku...Ja sam sve to pevao“... „Naš svet obično misli da je pevanje u kafani nešto ružno.Da tu ljudi jedni druge udaraju flašama u glavu.Kao,ljudi tu dođu,da se napiju.A ja tvrdim da 80 posto ljudi dolazi da sluša muziku ili određenog pevača,da to dožive u jednom drugačijem ambijentu od koncertnog,gde su vezani za događaje na bini i dva sata nemaju drugog izbora.Ovde uvek mogu,ako im se nastup ne dopada,pozvati konobara,večerati,pričati sa ženom,društvom,na kraju i otići.To je jedan sasvim drugačiji kontakt sa izvođenjem od onog na koncertu“... „Kafana mi je davala sigurnost,jer u direktnom susretu sa ljudima se videlo da vredim.I pre promašaja sa prvom pločom,pisao sam neke pesme,ali toliko stidljivo,nenametljivo,da se nisam usuđivao da bilo kome kažem da sam ja autor.Ponekad sam ih pevao i kafani,a niko nije znao čije su.Kad sam video da se ljudima dopadaju,hrabrio sam se iz noći u noć“... „Postao sam kafanski pevač kada je to bilo veoma teško.Publika stroga,nemilosrdna,a glavna konkurencija pevačice,koje je publika više cenila i tražila njihovu pesmu...E,ko da se od muškaraca tu probije...Ubrzo sam postao prava kafanska zvezda i nisam imao konkurenciju u tom svetu“...

-POVRATAKOsvojio je domovinu,video svu raskoš i još veću bedu bogatog sveta,a onda se,tučen vetrovima nostalgije,srećan i zadovoljniji nego pre,jer se skrasio pored Gordane i Aleksandra,vratio kući.Tamo u svetu video je ambijent za propadanje,ovde u zemlji,ambijent za život. -Bio sam stvarno srećan.Gordana i Saša,nije mi trebalo ništa više,samo taj komadić zavičaja,ljudi i atmosfera koji su mi nedostajali u dalekom prozaičnom svetu,bez mirisa i ukusa.Hteo sam da srećne dane živim u zemlji koju volim,među ljudima koje volim. Nije se opterećivao karijerom.Znao je da je prošlo mnogo vremena,da su vrhove zaposeli neki „drugi klinci“,a sam kakav je bio zadovoljavao se sitnim životnim radostima. -Nisam se vratio kući da bi ponovo počeo da gradim karijeru.Hteo sam da živim kao sav normalan svet.Takav ritam mi je nedostajao.Možda sam celog života tome i težio.Ako za mene ne bude mesta u vrhu,pevaću u kafani,pa tamo je i najlepše. Ali ispostavilo se da ga publika nikada nije zaboravila.Štaviše bio je popularniji nego pre. -Mislim da je ova generacija naklonjena muzici koju sam stvarao pre 15 godina.Ta nova publika uzrasta od 10 do 30 godina,tu ima i mnogo starijih,ali ne tako mnogo kao kod drugih pevača,oni su po shvatanjima i osećanjima bliski meni. Povratak na veliku scenu,pod svetla reflektora,bio je posut ružama.Popularnost veća nego što je bilo ko očekivao.Promene na svakom koraku kao da su mimoilazile prvog i poslednjeg boema naše estrade koji je uvek,pa i tada ostao veran sebi i vlastitom izrazu. Sve se menjalo samo je Toma Zdravković ostao isti.Uvek u saglasju sa dušom.Svom i svoga naroda.Na početku karijere kada je bukvalno pevao za toplu sobu i čistu posteljinu,kao i kasnije kada sa parama nije znao šta će.Uvek nemiran i neuhvatljiv u postupcima,sklon nestašlucima,društvu,piću,kafanama,neizbežnoj kocki.Toma Zdravković uvek isti. Renesansa njegove pesme i njemu samom je bila posve neobjašnjiva. -Pokušaću da to nekako ispričam.Postoje tu mnoge stvari vezane za vreme,za sazrevanje nečeg...Ne znam,kao treba da pričam o nekim vrednostima,a da istovremeno i sebe tu negde udenem...ne mogu ni ja baš sebe da hvalim...To što sam u početku pisao bila je unutrašnja potreba da i ja pokažem da „imam šta reći,da to umem i hoću“...Nikada od života nisam pravio neki komercijalni štos.Bila je to potreba jednog momka koji se utkao u neku muziku,u kafanu,u život,da jednostavno opstane,egzistira,ne da bude umetnik,nego čovek koji se pomalo kači za muziku i muzika pomalo za njega...

Tajna uspeha možda se krila u činjenici da on nikada nije flertovao sa trendovima,pomodnim podilaženjem,ni aktuelnostima,već je sledeći tananu nit svog srca bio,čini se, isuviše iskren,a publika je to prepoznavala i na isti način mu se sa istom snagom strasti predavala. „Dom sindikata“, u to vreme meka estradnog krema i barometar kvaliteta i popularnosti,“Sava centar“,novi hram zabave pred većim auditorijem,pali su ko kula od karata pred obožavateljima Tome Zdravkovića.I novim i onim iz šezdesetih kada je beogradske noći bojio boeomskom rapsodijom velegradskog šarenila koji se utapao u željene širine velegrada. Deset koncerata u „Domu sindikata“ ,pet punih sala „Sava centra“.To niko nije mogao.Niko sem pevača,pesnika i boema,čije su pesme bile najsvetlije ogledalo čiste slovenske-pravoslavne duše. -Nikada nisam bio popularniji-A,publika,sami klinci,deca koja su se rodila zajedno sa ovim pesmama,znaju svaku moju pesmu.Pevaju samnom ovde u „Domu sindikata“, ali i u Požarevcu,Banjaluci... Vredelo je preći trnovit put od Pečenjevaca,do svetla Beograda i zajedništva kojim su se Toma i njegovi obožavaoci,bez razlike,predavali. „Mali Pote“ iz školske predstave „Zona Zamfirova“,zatim talentovani i perspektivni „pravi glumac“ Narodnog pozorišta iz Leskovca,početkom osamdesetih,ostvario je još jedan dečački san. Reditelj filma „Balkan Ekspres“,promućurni Branko Baletić je valjda ukalkulisao veliku popularnost pevača Tome Zdravkovića,pa mu je dodelio malu,ali efektnu ulogu u svom projektu. -Igrao sam nešto pre toga i na televiziji,ali ne verujem da je to Baletić i primetio. Slike detinjstva i neostvarene želje da postane glumac su već veoma bolesnom Tomi Zdravkoviću,ulili poseban entuzijazam. -Nisam se opterećivao ulogom.Znam zvali su me da pevam,to hvala Bogu znam,a malo ću uz sve to i glumatati-mislio je kao dete srećni Toma. -Osetio sam da na filmu ima više istine nego na estradi.Trudio sam se ,hteo sam da budem na „visini očekivanja“ i bolji,jer su kraj mene bili sve sami majstori glume.Rdaim što mi se kaže,a oni svi uglas:-Bravo,fenomenalno,ti si pravi glumac.Nisam im verovao,pa ko bi lud poverovao u zajebancije jednog Bore Čvoke(Todorović) ili Dragana Nikolića.Oni su se stalno zezali...Tad se u meni probudila želja za većom ulogom.Istinski sam uživao...I novi snimci su za kratko vreme zaposeli vrhove svih top lista.Popularnost,pozivi na turneje,snimanja na radiju i televiziji...novac i sjaj...ponovo je Toma Zdravković bio kralj narodne muzike,iako je za sebe tvrdio da je bio i ostao „nešto između“. -Na početku je postojala oštra podela na zabavnu i narodnu muziku.Ja sam želeo da budem pevač zabavne,a za narod sam bio „narodnjak“.Nesvesno,čini mi se,baš iz te potrebe da budem to što jesam,i onog što mi se kao karte u pasijansu otvaralo,ja sam pomirio dve tada

nepomirljive suprotnosti.Ja,u stvari,nisam imao takve namere.Jednostavno,taj stil se u meni vremenom sam izgradio.Kada sam snimio „Ciganku“ u arnžmanu Ilije Genića,bio sam ubeđen da će to biti hit zabavne muzike.Međutim,nju su kupovali poklonici suprotnog tabora-„narodnjaci“.Takav slučaj je bio i sa mojim sledećim kompozicijama. Možda je u tom faktoru i ležao odgovor popularnosti mojih pesama.

Kao što sam intuitivno i spontano išao ka jednoj srednjoj liniji između te dve vrste muzike,publika je to na isti način doživljavala,pa sam neku svoju pravu publiku stekao tek danas,sredinom osamdesteih godina. Kažu savremenici da su se Tomine ploče u to vreme prodavale ispred prodavnica i pre nego što su veliki paketi i raspakovani.Prednjačili su mladi.

-Poludeše,naprosto.Moje ploče najviše kupuju momci i devojke od oko dvadesetak godina.I što je najbolje,sve pesme znaju i horski ih pevaju po koncertima... Nije voleo da govori o novim pločama. -Jedino mogu reći da su moje pesme kao i uvek tople i osećajne.Sud o njima doneće publika,šta ja imam da pričam o tome... Nije ni voleo suviše preozbiljne kritike i kritičare. -Pesma treba da zabavlja ljude,ali i da im uputi poruku,nešto u čemu će se publika naći.Postoji samo dobra i loša muzika,nikako narodna ili zabavna ili

slične gluposti.Kakve su to,molim vas,nenarodne ili nezabavne pesme. Odbacio je svaku mogućnost da se svrstava u isti koš sa tada novokomponovanim zvezdama koji su preplavili estradu. -Ja zaista nemam nikakvih sličnosti,ni sa tom muzikom,ni sa tim izvođačima. Nije imao problema sa koleginicama i kolegama,iako je bio poznat kao oštar kritičar. -Sa svima sa skoro prijatelj,mada znam da mnogi misle da sam ja budala,kao što ja to mislim za njih... Pevačice su mu se više sviđale. -Tačno,samo šteta je što među njima malo onih koji znaju da pevaju... Imao je i svoje favorite. -Haris Džinović iz ansambla Sar E Roma je odličan,ima glas da boli glava...impresionirala me je i Gordana Stojičević-govorio je Toma Zdravković. Uz novac i slavu idu i lepe žene? -Žene su mi oduvek značile mnogo.U siromašnoj mladosti sam oskudevao u ljubavi,kasnije je bilo manje problema.Ništa u životu ne može da me isprovocira kao žena.Ne mislim u seksualnom smislu,već one čudne ideje koje muškarci imaju o ženama,da jednostavno imaju potrebu da su s njima.Jedino uz ženu mogao sam da se osećam vrednim.Sa druge strane,žena donosi sijaset nevolja.Sve to pomaže da isprovocira u tebi inspiraciju za pesme.Danas,sa godinama,sve je manje tog nemira. Slava i uspesi,garnirani sve žešćim naletima kobne bolesti,polako,ali sigurno udaljavali su Tomu Zdravkovića od scene.Sve je manje snimao,nastupao.Velike turneje doktor mu je zabranjivao. Krajem 1987. krenuo je na“Oproštajnu turneju“,kako je iz markentiških razloga,bez Tomine dozvole,nazvao njegov menadžer,a onda,Milovan Ilić-Minimaks,gurao u medijima. -To će biti moja poslednja solistička turneja.Umoran sam,ne mogu više.To pevanje iz dana u dan strašno je naporno.Nisu više ni prilike za takve spektakle.Narod nema para.Svestan sam da ljudi otkidaju od usta za ulaznice.Ko u svemu tome može da bude zadovoljan i motivisan...

Bio je ozbiljno bolestan.Doktori su mu zabranili da peva,da pije,da se umara. -Kad doktor sazna za ovu turneju,iako je oproštajna,pašće u nesvest-govorio je najboljim prijateljima. Ipak u svoj svojoj neobuzdanoj strasti kad ne zna reći,dosta je bilo,zaglavljivao je do sitnih jutarnjih sati i plašio se posledica. -Posle tri dana ne mogu da se povratim.A na pevanje ne mogu ni da pomislim. Mislio je u određenim trenucima sumnje da je precenjen,da ga publika voli više nego što on,i njegove pesme,zaslužuju.

-Ja u sebi ne vidim te vrednosti-odgovarao bi posle uspešnog TV šoua sa naslovom“Dao sam vam dušu svoju“ -Pitam se u kojoj sam se meri pošteno dao,muzički naravno.Koliko sam bio iskren.Život ne može stati u pesmu.Koliko bih to pesama trebao napisati,otpevati,i ponuditi tim ljudima koji sve to,za divno čudo,prihvataju-javljao se crv sumnje u nemirnim prebiranjima po vlastitom putu karijere za kojom su svi patili i želeli,bar deo tog uspeha,ponoviti. Uvek sam se pitao,i pitam se,da li sam izvukao maksimum duše i da li sam uspeo da sve to prenesem na one divne ljude koji su moju pesmu voleli.Pitam se iz noći u noć,i ne nalazim pravi odgovor.Zato puštam da svaka pesma u meni „odleži“,da poprimi moje mirise,a tek potom je puštam u život..Brzo pišem,ali pesmu dugo žvaćem kroz sve postojeće filtere,moje i tuđe. Umoran i skrhan bolešću,mirno se povlačio,ali u sebi se nadao da neumitni odlazak sa muzičke i životne scene,neće skoro doći. „-Oproštajnu turneju“sam skončao na obostrano zadovoljstvo.Neću se povući,samo ću sada malo ređe nastupati.Jednom mesečno u Domu sindikata,biće tu neko bliže jednovečernje gostovanje,po koji nastup u kafani... Opet kafana,mesto polazišta i nezaobilazna stanica i obeležje Tome Zdravkovića? -Nećete verovati,ali zaželeo sam se kafane.Više volim stotinjak gledalaca u nekoj kafani na Ibarskoj magistrali,nego stadion sa pet hiljada gledalaca čija lica ne vidim.Kafana je za moju pesmu prava stvar.Gledam čoveka,osećam kako reaguje,a ja u tome najviše uživam.Neostvarena želja mi je da u Beogradu otvorim jedan lokal u kojem bih svake večeri pevao,baš onako za dušu.Da imam neku veću kintu,sigurno bih uložio u kafanu i ostvario i taj san da pevam kad mi se hoće. Toma Zdravković pred kraj karijere nije imao potreban novac ni za tu,više potrebu,nego želju? -Ima ljudi koji su na estradi zaradili mnogo.To je ipak neki čudan svet kojem ja ne pripadam.Sve što sam zaradio,potrošio sam. Odlazak u bolnicu sredinom 1991. godine bio je put bez povratka.Posle više od 100 dana bolničke čamotinje,borbe sa opakom bolešću,stigla je tužna vest-Toma Zdravković,legenda još za života,ljudina sitnog tela,a džinovske duše,preselio se na nebo koje je plakalo za setnim pesnikom srca i sa toplim kapima kiše,te večeri 30.09.1991. godine,kao i mnogo puta kasnije održavalo vezu Tome Zdravkovića,gore među oblacima,sa njegovim vernim sledbenicima koji su ostali na zemlji. -Kao što je to lepo rekao njegov drugar po piću-Dušan Prelević-Prele-Ja sam ga voleo u svakom trenutku,ali on mi sada uopšte ne nedostaje.Jer,nedostajem ja njemu,pa ću mu se uskoro pridružiti.Čovek se spasao života,isto kao i Zoran Radmilović i Pavle Vujisić.Spasao se ove

bede,a mi još ovako moramo da pričamo... Tako se posle 53 godine donkihotovske borbe sa vetrenjačama smirio nemirni duh dečaka iz Pečenjevaca,koji se bežeći od stvarnosti,najzad spasao od života.

-LJUBAV-

Toma Zdravković čovek-emocija.Oni koji su ga najbolje poznavali tvrdili su da je uvek bio zaljubljen.Ljubav je bila njegove pokretačka snaga. Ženio se četiri puta.Sreću i ženu koja ga je savršeno razumela našao je u kasno vreme kada mu je neizlečiva bolest već pripremala nekrolog.Sa Gordanom se upoznao u Kanadi.Ona je bila uz njega kada mu je bilo najteže.Rodila mu je i sina Sašu.Bila je sa njim i onog tužnog dana kada se njegova duša preselila na nebo. Prvu ženu Olgicu upoznao je u Zrenjaninu i posle jednog sastanka odveo pred oltar.Ljubav i brak su trajali kratko.Kao svedočanstvo strasne i burne veze ostala je kćerka Žaklina koja danas živi u Holandiji. Milicu je sreo u Gradskom podrumu.Bila je redovan gost svake večeri.Upoznali su se i počeli družiti.Posle nekoliko meseci „smirena i razložna devojka iz vrlo dobre porodice“postala je njegova druga žena.Bilo je to 1970.godine. Nadu Radovanović,farmaceutskog tehničara sa Cetinja oženio je „na prvi pogled“,pošto je upoznao na plaži u Bečićima.Svadba je bila u Budvi u hotelu „Ostrvo cveća“ a kumovi Olivera Katarina i direktor hotelaVuk Karadžić. „Sve Danke,Branke,Ljiljane i Sanje,i ostala ženska imena koje sam opevao-istinita su-one su postojale.To su devojke koje sam voleo.Najmanje što sam mogao učiniti za njih je to da im posvetim pesmu“. „Imao sam velikih i malih,uzvraćenih i neuzvraćenih ljubavi,srećnih i nesrećnih,ali to nikada nije imalo veze sa pićem“. „Viđali smo se svaki dan i vrlo brzo postali bliski.Na žalost,ona je bila tako atraktivna,da sam ja upao u nervozu.Nije bila iz Tuzle,već iz Travnika,a u

Tuzli je igrala rukomet.Za tu čaršiju je bila atrakcija i svi su kidisali na nju.Maltene sam bio izgubljen.Svaki trenutak sam morao da provodim sa njom iz straha da mi mi je neko ne preotme.Sa mnom u hotelu nije mogla da stanuje.Iznajmili smo neku sobicu i počeli da živimo zajedno.Ljubav prava,stalno zajedno.Išli smo na kupanje i to je bilo grozno.Ja sam tada imao 60 kiligrama,bio sam užasno mršav,sav štrkljav,pa sam bežao u hladovinu,bez kupanja.Jer,tamo su obično bili neki dasovani koji znaju da skaču sa trambuline.A ona,kad se skine u kupaći kostim,fenomen od lepote.I tako sam gledao da je vodim po nekim ćorsokacima,budžacima,da je ljudi što manje gledaju.Prvi put sam stvarno bio zaljubljen i preplašen“... „Totalno utučen,ubijen,skrhan osetio sam ogromnu potrebu da nešto napravim.Video sam sebe na njenoj sahrani,a tamo nisam bio...Nekoliko dana kasnije,dok sam onako tup od bola,sedeo u brijačnici prekoputa hotela „Bristol“gledajući sebe u ogledalu,video sam i sebe i nju,i ceo naš život.Nešto je iskrslo.Kad sam izašao i seo za prvi kafanski sto,zapisao sam pesmu-„Buket belih ruža“...Odmah sam počeo da pevam tu pesmu.U Bristolu.Moja pesma,tekst,melodija-moja prva javna pesma.Malo je ko to znao.Samo jednom,osam godina kasnije na koncertu u Travniku,kad više nisam bio kafanski pevač,već postao poznati Toma Zdravković,otkrio sam o kome je reč.Tada i nikad više.Pomenuo sam svoju veliku ljubav koja je baš tu,u Travniku,sahranjena.Rekao sam i Slavičino ime.Plakao sam ja,plakala je cela sala.To nije bio koncert,već opelo...Umesto buketa belih ruža,ja sam joj na grob odneo moju pesmu.Prvu,kao što je i ona bila moja prva ljubav“...

„I eto mene ponovo u Nišu.U hotelu „Park“.Sve me je podsećalo na Rušku.Sveža rana se otvarala.Tad sam počeo da pijem.Zivkao sam je telefonom,zvao da dođe,da se venčamo...Ništa!...Malo,pomalo rađala se pesma-Ciganka.Po završetku programa odlazio sam sa društvom u male noćne kafanice u kojima su svirali cigani.I Ruška je bila ciganka,tako da samtih pijanih noći u Nišu bio okružen Ciganima i spolja i unutra.I nije ni čudo što mi se usadila fiks ideja o „Ciganki“...Vratio sam se u Beograd.Dobio sam angažman u „Gradskom podrunu“.Posle programa odlazio sam u Skadarliju da slušam Divnu Kostić,Romkinju.I jedne noći u jednom dahu,dok je Divna pevala,napisao sam tekst „Ciganke“,a melodiju sam već imao.Sledeće večeri,kada je bila pauza u „Gradskom podrumu“,isprobao sam sa muzičarima „Ciganku“.Dopalo im se i od tada sam je pevao svake večeri.“Ciganka“ je postala slavna,ali samo po

kafanama“... „Bio je to greh-dirati kćerku kolege.Pogotovo u ono vreme.Ljudi te vole kao kafanskog pevača dok pevaš.A kada ne pevaš,sasvim drugi tretman-nisi niko i ništa,golja“...

„Nastavio je da peva po kafanama širom zemlje,ali to je sada bio rad.Učio je od boljih od sebe,i što je veoma važno,naučio je veštinu apsorbovanja samo onog što je u muzici koja je izvođen,vredno.Zaboravio je na svakodnevne zabave i sedeljke.Vežbao je na klaviru,čitao muzičke udžbenike,pisao stihove-tekstove za melodije koje će uskoro komponovati.Osećao je za pesmu koju on pravi neobično važno,kakav je tekst,svaka reč mora imati svoju harmoniju,i sve što se kaže mora zvučati melodično,mora imati ton i boju.Pogotovo su to morali imati intimni trenuci njegovog života za koje je on tražio izraz u muzici. Ali sve to nije išlo do jedne zore u Novom Sadu, 1962. godine kada je ustao rano i pošao da se prošeta gradom koji se tek budio.U pekari gde je svratio da kupi burek,ugledao je čudesno lepu devojku koja je stajala ispred njega.Kad je kupila burek i izašla,pošao je za njom u nameri da joj priđe.Ali,nešto ga je sprečavalo da učini onaj napadački,nepristojni korak,i nastavio je da ide za njom uživajući u skladu njenih pokreta.U njenom hodu.

Prenuo se iz misli tek kad je devojka zastala pred jednom kapijom,otvorila vrata,okrenula se,osmehnula se i rekla: -Ludi,Tomi!Potom je zamakla iza vrata...A Toma stojeći zapanjen,prvi je osetio da jedna reč zvuči puno,intezivno,i da je sama po sebi već pesma.Odjurio je u sobu,seo za klavir i napisao svoju prvu pesmu koju će iste večeri pevati.Nazvao je „Ludi Tomi“... „Ljubav se nikada ne može sakriti,ponajmanje su to mogla ova deca.Jedan bolničar ih je opazio i prijavio zameniku upravnika,izvesnom Ćiriću.Ovaj je odmah naredio da se Toma briše sa kursa i iz bolnice premesti na neko bolničko imanje izvan grada i to sa novim zaduženjem-od čistača je postao svinjar. „Lišen prisustva dragog bića,Toma je još jednom prokleo nebo koje se zareklo protiv njega.Hranio je svinje i danima razmišljao šta da čini.Najzad je odlučio da napusti sve-i bolnicu i svinje,i da se ponovo vrati na ulicu“...

„Našao sam divnu devojku-ushićeno je govorio Toma.Sinoć smo se upoznali,noćas zavoleli,a jutros sam shvatio da će samo ona moći da postane moja supruga“-govorio je Toma Zdravković novinaru TV revije u junu 1972.godine,neposredno nakon što se zaljubio u Zoricu Miladinović,šarmantnu sekretaricu „Srbijaturista“ u Nišu. „Žene sam uvek voleo,često sam zbog njih potpuno gubio glavu.U mnogim pesmama sam se obraćao odrećenoj ženi.Pevao i jecao za nju.Sve te pesme bile su vrlo iskrene.Recimo „Danka“.Posvetio sam je Danki Novović u koju sam svojevremeno bio zaljubljen.Međutim,bez nade i uspeha,što se iz pesme vidi“...

-MOJ BRAT TOMA„Mnogi nisu razumeli Tomu,ali problem je u tome što ni Toma nije razumeo sebe.Nije se čuvao-kaže Novica Zdravković. „Imao je neverovatnu sposobnost da proceni pravu vrednost.Nije znao da pogreši“. „Poslednjih 6 meseci po ceo dan sam provodio sa njim u bolničkoj sobi.I u trnucima kad mu je bilo najteže,više je mislio na mene i moju karijeru.Terao me je da pevam,a to je bila poslednja stvar na koju sam mislio...Bio je svestan šta ga čeka,ali je bio hrabar i nije se predavao do poslednjeg trena“... „Tog jutra došao sam u bolnicu i kada mi je Goca rekla tužnu vest,ostao sam skamenjen.Sve što sam naučio,naučio sam od njega,Zorana Kalezića i Mike Antića.Možda su njih dvojica bili jedini pravi Tomini prijatelji... „Sredinom osamdesteih zajedno smo pripremali ploču „Ispod palme na obali mora““. -Mali,ovo ću ja da snimim.Ti to ne možeš da otpevaš kako valja-iznenadio

me je njegov sud,jer nisam verovao da je to favorit. Kada je snimio“Dotako sam dno života“-u jednoj vožnji mi je rekao-Najbolja pesma na ovoj ploči je ona „tvoja“-Mislio sam da se šali,ali je vreme pokazalo da je kao i uvek,bio u pravu“. „Pecanje je bila njegova strast.Čitavu noć bi igrao poker,a u cik zore bi dolazio da me budi i traži da idem sa njim na pecanje.Išli smo iako sam bio umoran“... „Bio je veliki sanjar.Voleo je prirodu.Jednom prilikom smo se vozili i on je odjednom zaustavio auto-Vidi kako je lep predeo.Ovde bi mogli da sagradimo kućicu“...Voleo je da mašta i beži od stvarnosti“...

„Bio sam dečak kad je Toma imao već bogato pevačko iskustvo stečeno po kafanama.Iako je bio privržen porodici,retko smo ga viđali,jer je stalno bio na putu.Sredinom sedamdesetih snimio sam prvu ploču,a zatim i album „Što je tužna tako ova noć“.Fantastičan tiraž-200.000.Počeo sam da nosim njegovu sliku u novčaniku.Niko nije verovao da mi je on brat“. „Samo mali broj ljudi znao je da je Toma u suštini bio izuzetno nesrećan čovek.Srećnim su ga smatrali samo oni koji ga nisu dobro poznavali“-kaže mlađi Tomin brat,takođe pevač,Novica Zdravković. U vreme kad je knjiga čekala red u štampariji,posle tromesečne turneje po Americi,u Beograd se vratio Novica Zdravković. Sedeli smo u „Suncu“,pili i pričali bez želje da dopisujemo nove stranice,ali se Toma onako spontano,nenametljivo nametljiv,udenuo u to prelepo predvečerje. -Za neverovati je,ali ja mislim da je Toma izvršio neku vrstu samoubistva.Godinama je kopnio u čvrstim čeljustima opake bolesti,ali bi on,siguran sam,i tada pobedio,da nije ostao bez ideje,inspiracije.Nije želeo takav život,bez pesme,strasti,uzbuđenja- Neću valjda dozvoliti da mi ti pišeš pesme-govorio je dok je gledao kroz prozor u izmaglicu avgusta koje je kišilo-kazivao mi je Nole,dok je konobar sve češće dolazio za naš sto,a vreme je sa lakoćom teklo i tminom bojilo tiho beogradsko veče. -Znaš tamo u Americi-priča Novica lepo,tanano,isto onako kako i peva-Toma ni sada nije zaboravljen.I stari i mladi,deca,da ne veruješ,slušaju Tomine pesme i brate uživaju.Vidi im se na licu,u svakom okretu... Svi bez izuzetka.I Srbi i Hrvati i Muslimani.Bosanci,čini se najviše... Naravno Toma nije zaboravljen ni na prostorima bivše Jugoslavije. Sredinom 2000. godine pevao sam u Tuzli zajedno sa Kemalom

Montenom.On kao nikad pre nadahnut.Ne odmiče se od mene.Smenjujemo se za mikrofonom,pevamo u duetu.Repertoar Kemin i mi,i publika.Atmosfera veličanstvena.Kemo,vino,i ja.Sevdah do jutra.Kemal nikad srećniji.I ja sa njim.Kako i ne bih kad znam koliko su se njih dvojica poštovali.Moram priznati.Bilo je i suza.Kemal je uvek lepo pevao.To veče posebno, puno emocija,kao nikad pre.Slušam ga i ne dišem.Srećan sam i beskrajno zadovoljan.Imao sam osećaj,u stvari varam se,bio sam siguran,da je Toma bio sve vreme tu sa nama-priča mi Novica,čvršće steže čašu,prinosi je ustima i pušta lozu niz grlo. Ostajemo bez reči.I on i ja.Konobar gleda na sat,a Nole nastavlja „pesmu reči“: -Ne smem zo da zaboravim.Molim te napiši da je Toma mnogo voleo majku.To se vidi u svim njegovim pesmama.I ona je neizmerno volela njega.Više od svih nas petoro.Možda zato što je onako sitan i nežan rano otišao u svet.To naša Kosara nikad nije prebolela.Nadživela ga je,na žalost,ali je večno patila i bdila nad njegovom sudbinom... Novi dan je počeo svoj put,a priča o Tomi teče dalje.Nema kraja.Isto kao ni sećanje na čoveka koji gore na nebu,naslonjen na neki šank od oblaka i sada traje-do nezaborava.

-PRIJATELJI"Mnogo je voleo glumce.On je mene zvao"Danice ti si moja, sunce".Rekao je to i u svom šou programu.Nisam od onih koji misle da u životu nema umiranja,da nema kraja,ali mislim da je mnogo još mogao da da.Toliko sam mnogo volela njegovu pesmu i dok ga nisam poznavala.Imala sam jednog momka u Aranđelovcu,koji mi je pevao "Danka,Danka",kada sam Tomu upoznala sve pesme sam zavolela,jer su iz duše iskrene"... -Glumica Danica Maksimović"Otišao je veliki pevač i veliki drug.Sve što je on radio bilo je posebno,narod ga je baš voleo.Sa njim nikada nije bilo tužno.Voleo je da me "zeza"zbog jednog slučaja u Ivangradu.Pevali smo na istom koncertu i kada sam krenuo ka

autobusu jedna devojka je potrčala.Pomislio sam da ide prema meni,međutim ona je prošla pored mene,ne pogledavši me,i bacila se u naručje Tomi i rekla da ga voli.Tu situaciju nikada ne mogu da zaboravim,a i on me je stalno podsećao na nju".. -Šaban Šaulić-

„Toma je bio veliki i izuzetan čovek.Mnogi su ga tretirali kao boema koji je bio nepouzdan,koji ne poštuje dogovore,ali sve to je bio sastavni deo njegovog života.Da nije,ništa u životu ne bi uradio.Da je bio uredan čovek,da nije pio,da celog života nije vozio auto bez vozačke dozvole,više to ne bi bio on.Zaista sam mu na neki način zavidio.Mislim da je bio nesrećan i siromašan i obožavan,čovek koji se retko rađa.Možda će kroz sto godina biti i boljih ljudi,ali takvog kao Toma nikad više.Jer,on je srce u obliku čoveka...zaista nepredvidiv čovek,fenomen.KO NJEGA NIJE VOLEO ILI NIJE POSTOJAO,ILI JE BIO IDIOT.Zbog njega bih išao peške oko sveta”... -Milovan Ilić Minimaks"Cele noći nebo je plakalo i beskrajnom reka suza bogovi su žalili tebe koji si svojom dušom i pesmom za života dosegao nebeske visine.Jesen je tužna u mom kraju,tužna su i prepuna sete hiljade srca i duša napojenih tvojim pesmama,bolno su noćas cvilele violine beogradskih muzičara,beogradske kafane,ulice,noćobdije sa kojima si delio bezbroj noći,svitanja.Tebe pesnika toplog kao majčino krilo,tebe sa glasom hiljada slavuja.Tebe Karamazova,boema,druga sretnih i nesretnih,tebe koji si dušu i srce podelio sa mnogima,koji si do poslednjeg dana prkosio teškoj bolesti,koji si voleo i živeo život,kako si samo ti znao,koji si svojom pesmom za života našao mesto među besmrtnicima,tebi veliko hvala,a za slavu si se za života sam pobrinuo". -Reči Zorana Kalezića na komemoraciji u Udruženju estradnih umetnika-

"Toma je moj uzor,prijatelj i najdraži učitelj.Na svoju prvu turneju krenuo sam upravo sa Tomom.On je najveći gigant naše muzike"... -Aleksandar Ilić„Već 6 godina je bio odsutan sa scene.I kada sam otišla na turneju posetila sam ga u Torontu,gde je počeo da živi sa Gordanom.Jedne večeri pustio mi je pesme sa neke njegove ploče,a ja sam se rasplakala.Plakala sam što je takav pevač otišao,što se više ne čuje topao,setan glas.Ubeđivala sam ga danima da se vrati,pa da ponovo peva i snima.On se branio rečima da je već zaboravljen.Srećom poslušao me je,vratio se i ponovo napravio jugoslovensku karijeru,a to može samo veliki umetnik,kao što je bio on”... -Lepa LukićEto, opraštamo se od čoveka kome smo svi verovali,a sada ne želimo da verujemo da ga više nema.U Sarajevu su ga mnogo voleli.Sve vreme bolesti,do poslednjeg dana,svi su se interesovali,nadali da će se i ovaj put izvući.Mogu da kažem da sam ponosan,što je pevao moje pesme.Snimio je prvu i poslednju pesmu sa mnom.Na Ilidži 69 bila je to „Odlazi odlazi” i na poslednjoj ploči „Kafana je moja istina” -Kompozitor Blagoje Košanin"U nekoj sportskoj hali u Visokom,reče mi Toma u garderobi:"Gagi(tako je oslovljavao prijatelje)ne mogu više da radim kao pre,nemam više snage.Ako ova ploča bude uspešna želeo bih da napravim oproštajnu turneju,jer čiča je već u godinama,pa bih se odužio publici".Sada mi je teško,jer poslednji put kada sam ga obišao u bolnici Toma se raspitivao o koncertima,poslu,pločama.Nije se predavao,iskreno je želeo da se vrati.Objašnjavao sam mu da je posao stao,da ništa ne propušta dok boluje,jer je na televiziji najgledanija emisija "Dnevnik".Za pesmu i muziku,govorio sam mu,niko i ne haje"... -Menadžer Ratko Vitomirović„Dugo smo radili zajedno,snimio je nekoliko mojih pesama...On je obeležio estradu,da je bez njegovog prisustva sve krnje.On je kreator kultivisane pesme:čak i kad je dikcijski grešio,to je bilo ono pravo.Šta god kaže njemu se veruje,a to mogu samo veliki interpretatori.Nabijen je emocijama,vezao je svoj život uz kafanu i žene-dve strane izuzetno važne za sve muškarce.Jedna je tešiteljica,a druga veliki izazov”... -Milutin Popović Zahar„Niko nije pio kao Toma,a ko nije tako pio,nije ni ljubio kao Toma.Sa njim sam više bio drug u piću,nego u kocki.Mnogi su bili uz njega samo dok je imao brdo para,a napuštali su ga kad je sve izgubio.Ja sam ga voleo u

svakom trenutku,ali on mi sada uopšte ne nedostaje...Jer,nedostajem ja njemu,pa ću mu se uskoro pridružiti...Čovek se spasao života,isto kao Zoran Radmilović i Pavle Vujisić...Spasao se ove bede,a mi moramo još ovako da pričamo”... -Dušan Prelević Prele„Meni je Toma Zdravković još kao mlad pevač prirastao za srce.Ima nečeg osobenog u sebi,nekakvog šarma koji osvaja.Međutim,on mora da se uozbilji”... -Predrag Gojković Cune„Sa Dadom drugujem već 20 godina.O njemu imam najlepše mišljenje,jer čovek voli društvo,žene,pesmu,piće-to ne može biti loš čovek”... -Bora Spužvić Kvaka-

-BOEM S PESMOMAko je tačno,a jeste,da se čovek,kada fizički nestane,nastavlja u svom delu,onda je Toma Zdravković jedan od najubedljivijih primera,Sav u pesmi,živeo je pesmom,iza njega je ostala pesma.Toma je sinonim,druga reč za pesmu. I kada ga nisam poznavao-znao sam ga.Po pesmama.Onim setnim,nekako izduženim,kao lastiš.Starim,novim,svojim.I kada je pevao tuđe,posebno one iz dublje tradicije,pesme su postajale njegove.Umeo je da im udahne dušu-glasom,gestom,bojom,osećanjem koje se,imao sam utisak,jednostavno vidi. A kada sam ga upoznao,uopšte se nisam iznenadio.Bio je baš onakav kakvog sam ga zamišljao,kakvu je predstavu o njemu gradila njegova pesma.Boem-s razlogom.Bez poze,nameštenosti, daleko od trivijalnosti,nameštenosti i veštačkih gegova.Sav od prirode,i kada se raduje,i kad je setan,sve je izvodio prirodno,istinito,ubedljivo. Sreli smo se daleke 1973. na Ostrvu cveća-kad se ženio.pošto se na mah,smesta,na prvi pogled,zaljubio u jednu Nadu,apotekarku.Mogla je Nada da bude i nešto drugo i učiteljica i kosmonaut,za Tomu je jedino bilo važno-da se zaljubio.I bio je zaljubljen iskreno,celim bićem,bez ostatka,bez zastoja.Svi smo se u to uverili-prijatelji oko njega:Olivera Katarina i Miladin Šakić,moja Gordana Brajović i direktor Vuk Karadžić,znani i neznani.Celo Ostrvo cveća,njegovi bungalovi,bašte i vrtići,palme i more-svi su učestvovali u Tominoj sreći,nazdravljali ljubavi,cela bašta se kucala punim

čašama,tako je hteo Toma-da svi učestvuju u njegovoj sreći.Noćima,tako. Kao što se brzo u njega useljavala,sreća ga je,možda i brže,napuštala-ženio se regularno četiri puta,a zaljubljivao nebrojeno.Jer,bio je pesnik i boem.Pesnik koji najlepše peva.Boem čija je boemija bila najelegantnija.Ulaznica za pesmu,u slučaju Tome Zdravkovića,posebno,bila je-ljubav. Voleo je dok je pevao,pevao dok je voleo.Najviše je voleo-pesmu.Kad je prestao da peva-stalo je sve.Tomino srce.Priča mi njegov brat Novica,da mu je Toma,pritisnut bolešću govorio:”Ne mogu više da pevam,šta će mi život”. I zaista Toma je bio u pesmi.Van pesme nije postojao.Pevao je u svakom trenutku,i kad pusti specijalno baršunasti glaa,specijalne boje(koju ne umem da opišem,ali je duboko osećam).Pevao je i kad ćuti-tada je,pričao mi je, komponovao,slagao note u svojoj duši,a onda naglo krene,kao da bukne,pa proverava-zvuk,reči...”Sazrelo je”,značilo je. Znam ga iz svih,valjda,situacija.I sa čašom i bez nje,i na blještavim scenama i najprivatnije,sa odraslima i decom,kad se slažemo i „svađamo”,ali u svemu što se dešavalo među nama,bila je-pesma.Ona nas je vezala,mene kao zaljubljenika,a njega kao stvaraoca koji je uživao kada drugi uživaju u njegovoj umetnosti. Ja sam zaista uživao u njegovoj pesmi.U druženju sa njim.Otišao je, kao i moja Gordana-prerano.Oboje su ostali u pesmama.Večno-dok pesme i poezija,pevanje i pisanje budu trajali-dok postoji svet. Iz višedecenijskog druženja,razgovora o Pečenjevcima i Petersburgu,sitaru i klaviru,ženama i menama,pločama i novinama,o svemu što komponuje život,u kojem smo često zamenjivali dan i noć,sećam se jedne takve zamene.Kada je,prvi put predamnom,otpevao staru vranjsku „Petlovi poje,Morava dzmni”,polemisali smo,šta znači glagol „dzmnuti”?Objasnio mi je da je to na starovranjanskom,odjek,pa se pojanje petlova odbija od Morave u zoru,i odjekuje na poseban način.Ja sam izneo svoj doživljaj,doživljaj boje,pa je za mene „dzmnuti” značilo odsjaj,u samu zoru,izmaglicu,od površine Morave.Čekali smo,zamislite,zoru da vidimo kako reaguje površina vode-da li je ODJEK ili ODSJAJ?Kada je svanulo,Toma je zapevao...Čekamo...Ništa!Shvatimo,konačno,da nismo na Moravi,već na-Jadranu!Ali ostala je biserna pesma.Tomina.Ova i svaka koju je Toma pevao. -Rade Brajović,Beograd,14.06.2001.godTOMO,MOJE DETINJSTVO TE ŽALI! Negde osamdesetih godina svirao sam sa svojim orkestrom “Zlajini drugari” svadbu jednom Dorcolcu u “Velikoj Skadarliji” kod Srbe. Mladozenjina zelja je bila da mu peva Toma Zdravkovic. “Kralj” je po

obicaju bio na visini ocekivanja. Glasom i cuvenim sarmom fascinirao je sve, pa je uz obode baste bilo vise slusalaca, nego na svadbi. Kada je svadba zavrsena, Toma i ja smo krenuli uz kaldrmu lagano, jer sam ja nosio kofer sa harmonikom. Negde kod kafane “Tri sesira” iznenadi nas pravi proletnji pljusak. Sklonili smo se u bastu dok kisa ne mine. Tu ispod strehe je stajala mala cigancica s’ velikom korpom punom ruza. Toma je znao i upita je : - Je li Zorice, kako si nocas prosla? - Lose je bilo, mnogo lose Tomo. Ali, vece mi je i pored loseg pazara, bilo prelepo. Slusala sam te kako si pevao i zadovoljna sam. Toma je iz dzepa izvadio novac i bez reci ga prosledio u njenu kecelju. Zorica mu je uzvratila jednom lepom ruzom. Pravo iznenadjenje je tek sledilo. Kad’ smo nakon sto je kisa prestala izasli iz Skadarlije, a posto smo se rastajali jer smo isli u dva razlicita pravca, Toma mi rece : - E, majstore, daj mi 100 kinti za taksi. Tek tad’ sam shvatio da je maloj Zorici dao citav honorar od 700 maraka ! On se nije dao iznenaditi. Pogledao me i rekao : - Njoj su pare potrebnije, a i ova ruza, veruj mi, vise vredi od bilo kojih para. ...Kad’ se Toma preselio na neko lepse mesto, svirao sam negde u Svajcarskoj. Zao mi je, nisam mogao biti na poslednjem ispracaju najvecem boemu koji je setao ovim prostorima. Moj gitarista mi je kasnije pricao. Na sahrani je dominirao jedan veliki venac od prirodnih ruza na kojem je pisalo – “Tomo, moje detinjstvo te zali”, a donela ga je, tada vec devojka, lepa cigancica Zorica... -Zlatko Krstić,jun,2001.

"Rođen sam u selu Pečenjevci blizu Leskovca u porodici mesarskog radnika sa petoro dece.Bili smo veoma siromašni.Zato sam valjda bio večito tužan,ali pevao sam neprestano,u svakoj prilici,što je mnogima izgledalo čudno,a mom ocu neshvatljivo.Kada sam završio osmogodišnju školu otisnuo sam se u svet.Da,Leskovac je za mene tada bio daleki svet ,nepoznat I opor,ali nisam odustajao od namere da se probijem,na pošten način,pa makar me to stajalo natčovečanskih napora..." „Posle prvih uspeha namerno sam se zadržavao u gradu,uživajući što me ljudi zapažaju i prepoznaju.Ali i to ubrzo postaje teret i za najdruštvenijeg čoveka,pogotovo ako živi sam.Više nemate ni trenutka mira,ne pripadate sebi,svačiji i ničiji u isto vreme...Posle 12 godina rada u kafani,ja sam mislio da sam zreo i prekaljen sposoban da podnesem i najširi uspeh-ali prevario sam se.To je bio haos,počeo sam da gubim,vremenom dospeo do

kraja snage...“ "U to vreme sam ozbiljno čeprkao po nekim pesmicama.U Osijeku sam sreo osmogodišnjeg klinca koji je prodavao igračke napravljene od one raznobojne sunđeraste mase.Zaboravio sam mu ime,bilo je to pre dvadesetak godina...Često sam kupovao te džidža-bidže,iako mi nisu bile potrebne.Čak sam i druge nagovarao da pazare...zbližili smo se...Tako sam saznao da mu je otac kontuzovan i da u bolesničkoj postelji pravi te igračke...U stvari,klinac je izdržavao i sebe i njega.U ono vreme,kada je trebalo da se rodi moja Žaklina,prema njemu sam bio maksimalno nežan.Prosto sam bio opsednut njime.Možda i zato što je i moj život slično tekao.I sam sam bio na ulici,kao i on-celog života...Tako je u Osijeku nastala pesma „Dete ulice“

"Taj odnos sa kockom mi je veoma bitan,jer tako možeš da upoznaš sebe i druge ljude.Uopšte novac nije bitan.Razmišljao sam,Bože,ljudi prave kuće,al to je glupo.Mislio sam da sam genije,jer za noć potrošim pet miliona.Šta će mi kuća,kad imam jednosoban stan.A opet ispostavilo se da mi je to dovoljno.Ne treba mi više"... „Moja veza sa muzikom je mnogo ozbiljnija nego što to misle moja publika i moje kolege.Sedimo jednom prilikom Miroslav Ilić i ja u Šumatovcu i on me pita-Dado šta ćeš da radiš ako ovo jednom prestane-Bilo mi je mnogo čudno-Zašto da prestane.Šta ima to da prođe?Jer ja ništa drugo ne umem i neznam da radim-sem muzike.Od nje i za nju živim“... „U to vreme sam strašno patio od kompleksa neobrazovanosti.Istina,školu nikad nisam voleo.Uvek sam smatrao da je škola jedna grozna gnjavaža.Ali sa godinama sve više sam uviđao koliko sam šupalj,nekako i prazan.Moj kompleks se naročito uvećavao u danima kad mi komponovanje nije išlo od ruke.Naime ja sam bio uobrazio da sam jedini čovek u zemli koji za pet minuta može da napravi pesmu koju će onda za mesec dana slušati cela nacija.Mislio sam da sam pravi umetnik.Znao sam čak i često da se rasplačem od sete i milja nad mojim stihovima i muzikom.Tako sam u trenucima kad mi ništa dobro nije na pamet padalo,pomišljao da sam gotov,da je svršeno samnom.Tada sam shvatio da napuštanje škole i nije moj najpametniji potez u životu“... „Ipak radio sam i dalje i 1971.godine gotovo u jednom dahu napravio sam pesme „Tamburaši,tamburaši“,“Danku“ i još nekoliko isto tako dobrih pesama,ali manje poznatih.Bio je to moj vrhunac u stvaralaštvu.Ne i u životu.Već sam bio na nizbrdici“... „Odmah posle ručka,grupica ljudi,na rzane načine poslovno vezana za „Kup pevača“-zauzima sto u bašti jednog hotela-među njima je Toma Zdravković,koji izaziva najveću pažnju osoblja,ali i drugi se priključuju sami.Podne je,prilaze,mole fotografiju ili autogram,neke Toma zove za sto,drugi se priključuju sami...popodne je nekoliko stolova oko Tominog je popunjeno.On poručuje i plaća-raspoloženje je blizu razdraganosti.Predvečerje,sastav prisutnih se delomično izmenio,ali društvo se još povećalo...Toma poručuje li poručuje i plaća li plaća...pisao je izveštač TV novosti početkom sedamdesetih godina“... „Naslovna pesma je bila „Žena moga prijatelja“ Enrike Masijasa.Posle toga snimio samjednu ploču sa narodnim pesmama,ali ploče su bile tehnički lošeg kvaliteta,škripale su,a i ja sam pevao loše.Bio je to fijasko u startu.I pre toga u samom početku bio sam strašno nesiguran u sebe,uplašen od života,od pomisli d a ću izgubiti posao i ostati bez sredstava za život-a posle tth ploča izgubio sam svaku,do tada potajno gajenu nadu da ću ikada uspeti da se probijem i dokažem izvan kafane“... „Valjda sam u mladosti video u filmovima ili pročitao u knjigama o pozitivnim ličnostima i dobrim ljudima.Voleo sam da igram dobrog

čoveka,da ljudima činim,da nekome kupim sto karanfila,jaknu,da načinim neku glupost koja za druge nije normalna.To mi je prijalo...Pare su mi sližile da se zabavim,jer me je sve interesovalo.Ako se nađem u društvu gde se kockalo-to me zanimalo.Ali,kockao sam se van svakog sistema.U tim krugovima se govorilo da sam najveća ovca koja se rodila za kocku,i to je verovatno istina.Dok ono igraju za pare,ja se zabavljam.I kad nisam imao para,bio sam miran i srećan“... „Sretao sam puno novinara,urednika sve mi je bilo na dohvat ruke,a tako daleko,jer su svi bili popularniji,slavniji.Ljudski je bilo sanjariti o slavi,da te ljudi znaju,prepoznaju na ulici...Sećam se pevao sam u Sarajevu sa Džimujem Stanićem i Ivicom Šerfezijem početkom šezdesetih.Neki klinci su hteli da se zafrkavaju,pa su došli i tražili mi autogram,nisam bio siguran da se šale,ali sam im potpisivao.Onda je pukla bruka u čaršiji,kao ima neki ludi pevač u „Evropi“,deli autograme.Počeli ljudi svake večeri da dolaze i traže autograme.Ništa nisam kapirao dok mi prijatelji nisu rekli da sam u stvari,predmet zajebancije“...

"Godine 1969. pocinje prava prica o meni. Prestao sam da pevam po kafanama, jer je poceo da mi pristize novac. Ogromna lova. Mnogi od mojih poznanika i prijatelja i danas misle da me je taj novac zbunio, izmenio, poremetio. Na neki nacin su i u pravu, ali ne onako kako oni misle. U stvari odjednom sam se obreo u situaciji da za kratko vreme resim svoj zivot. Tada se u meni javio neki neobjasnjiv otpor prema takvoj mogucnosti. Nisam hteo da se mirim sa cinjenicom da mnogi divni, posteni ljudi koje sam poznavao i voleo, imaju neuporedivo manje od mene. Poceo je da me drma nekakav cudan zivot. Nisam zeleo, a ni mogao da zazmurim i pobegnem u neku svoju malu sigurnost. Poceo sam da trosim nemilice. Kao da sam mrzeo zivot. Medjutim, ni jednog trenutka nisam bio pozer. Da sam bio onda bih verovatno kupio jahtu, ili isao u Pariz da se segacim, da se slikam sa Aznavurom, Bekoom... Sta ja znam... Mogao sam svasta da cinim, imao sam sve te mogucnosti. Umesto toga izabrao sam kafanu. Poceo sam da se opijam, da se kockam... Pretila mi je ozbiljna opasnost da postanem hronicni pijanac. Pio sam na koncertima, izmedju koncerata, sa poznanicima, kao i sa ljudima koje pre ni posle nisam sreo... Cinio sam sijaset ludorija. Znao sam, recimo, da kupim cvece za pet stotina hiljada i da ga onda delim zenama na pijaci. Mozda su mislile da sam lud ili pijan. Ali,

meni je bilo divno. Cesto sam prilazio nepoznatim ljudima i gurao im novac u ruke. Zeni koja radi u kafanskom toaletu, davao sam po sto hiljada dinara. Znao sam isto tako da placam celog dana i cele noci svima u kafani. Sada, kada se setim svega, mislim da niko bolje i brze od mene nije trosio pare..." „Ne verujem da je ikad na mom koncertu bio makar jedan političar,što bi bilo predivno...Da sam na njihovom mestu sam sebe bih naterao da dođem,da se umešmmeđu narod,da makar prošetam ulicom...Što ja ne bih mogao da se sretnem sa Đuranovićem i da pitam-Kako si,hoćemo li da popijemo kafu.Voleo bih takve ljudske kontakte baš kao što je to Tito činio ili ljudi iz njegove generacije.Ti ljudi nisu bežali od života i naroda“... „Pevao sam dvaput pred Titom,prvi put u Karađorđevu početkom sedamdesetih...drugi put u Sarajevu...mada sam imao želju da mu pevam još mnogo puta...Nažalost nikada nisam imao priliku da ga lično upoznam“... „Nije u pitanju samo muzika-ljudi znaju šta sam sve radio,proživeo.Oni počinju da se identifikuju sa tobom,da te vole.Ta mlađa generacija recimo,ne misli da sam ja šašav čovek.ali njima takva sloboda prija,jer oni vole ono što štrči,što nije obično.Ne radim ja to što sam napravio neki scenario kako ću živeti u narednih 20 godina,ali sam sve činio instiktivno,i to se ljudima sviđa.I među publikom i među kolegama me ne uzimaju ozbiljno-ali me zato vole.Ima,doduše ljudi koji me smatraju za budalu,da nemam para,da sam pijanac,ali u suštini i to je deo onog što jesam,Malo sam otkačen sigurno...pa dobro napijem se po koji put,svratim u kockarnicu,idem na fudbal...Ne kockam se da bih dobio,već zato što je vreme relativno,što me interesuje ono što je nobjašnjivo u ljudskoj prirodi.To u kocki mogu da istražujem,jer nije bitno pogoditi samo broj u ruletu,već ostiti nešto što je duboko u tebi.Uostalom ljudi se kockaju u ratovima,u politici u investicijama...a meni je san da se kockam sa 100.000 dolara.Jedne noći u Baden-Badenu dobio sam 80.000 maraka i druge noći sve izgubio,ostao sam opet „zero“... Toma ćuti i guta pažljivo svaku profesorovu reč.I on i Gordana.Jer,od profesorove reči sve zavisi.Posle te poste Toma je bio nešto opušteniji,smireniji.Čak se i nekoliko puta i od srca nasmejao.Kao nekada kad bi sa društvom posle mučnog vežbanja šlagera u „Stadionu“,krenuo na burek,ili na „po jednu s nogu“.U očima mu se vidi dajedva čeka ponovni susret sa pesmom.Punih 35 godina su zajedno.Čak i sanjaju jedno drugo. -To ti je-objašnjava Toma-kao da dišeš.Svake noći pesma mi dolazi u san.Samo,bez ikakve kontrole,to se događa.I kao da me zove da joj se što pre vratim.Kada bih samo mogao da shvatiš koliko mi ona znači.Mislim da bih istog časa bio zdrav,kada bih zapevao“... „Samo još malo da se podgojim,posle svih operacija i ležanja i da mogu da

vozim auto.Prvi nastup koji se ukaže,ja odoh.Eto to sam rešio.Ali ovde te nakljukaju lekovima pa ti nije ni do čega.Zato i žurim da izađem.I na ploči treba da radim.Pet kompozicija ću ja da napišem,a ostalih pet će Goran Bregović,Đoka Balašević i još neki od vrhunskih majstora.To ću da snimim i onda ću da napravim veliki koncert u Domu sindikata“... „Ranije mi je bilo toliko loše da nisam imao vremena ni da mislim.A sada,nećeš mi verovati,ali svake noći sanjam da pevam.Na raznim mestima.Bože moj,svu noć ja pevam na koncertima.Valjda,što nikada ovoliko dugo nisam bio odvojen od pesme“ „Tužna prošlost je daleko iza mene,ali je nikad nisam zaboravio“ „Ja sam doživeo užas i slavu,bio gladan i primao milione,život me je šibao,ali nikada njegovo kormilo nisam ispuštao iz ruku“ „Ovih dana očekujem ženu i sina.Do januara ćemo biti ovde,a od proleća opet u Kanadi,,da bi smo obavilineke poslove i pripreme za konačan povratak.Imam mnogo planova,mnogo toga želim da učinim i nadoknadim,naučim i postignem.Sad znam da sam grešio što nisam bio sigurniji u sebe i svoj rad.Mislim da sam dužan da nastavim tamo gde sam prestao da radim.Da budem ono što jesam,bez kompleksa i nedoumica.Vreme donosi prave situacije,pokazuje šta vredi,a šta ne,šta se zaboravlja,a šta ostaje"...

„Ja sam uvek voleo ljude i verovao im.Mislim da su i oni voleli mene i verovao sam da sam dobar čovek ako im pomažem.Ili sam želeo to da postanem,ili da sebi dokažem da jesam“...

„U stvari želeo sam da pobegnem od svega,bilo kuda...i od sebe.Da živim skromno,nezapaženo,ali da nađem mir,neku ravnotežu u životi i u sebi samom“... „Ja sam,što mi je najvažnije,pred sobom čist-nikada nisam tvrdio da je to što radim naša izvorna narodna pesma.Mnogo pre nego što sam postao ono što sam danas,godinama,dok sam pevao po krčmama,tražio sam svoj stil kroz rad,starao se da stvorim pesmu koja će se svideti ljudima.Koliko tu ima starnih primesa,zaista neznam,ali znam da sam na pravom putu-zar se danas osadeset posto produkcije fabrike ploča ne pravi u tom stilu?I to moraš priznati,u stilu-koji se zove-Toma Zdravković“... „Venčali smo se Goca i ja.Ona je ostala u drugom stanju.Ja sam nešto malo pevao,kockao se na konjskim trkama.U stvari Goca je radila.Imala je frizersku radnju...Došlo je vreme da malo razmislim o svom životu,o tim mojim pijankama,o životu koji nije vodio ničemu. Bilo je to samouništenje...umorio sam se od života ,od nemaštine,od pića stalnog potucanja i kockanja sa životom.A umorio sam se od detinjstva.Preko žurke Cuneta Gojkovića,Kibeta,U Čikagu sam opet dospeo u bolnicu- Nema više igre,ovo je ozbiljna stvar.U kratkom razmaku dvaput sam operisan.Svaka tri meseca morao sam da idem na kontrolu.Bio je to stvarno-rak.Govorili su mi da nesmem da pijem,da nesmem da pevam,da moram da se šetam...a,ja sam radio sve soprotno-isto sam živeo kao nekad.I čekao da umrem.To se tako vuklo dok se stanje nije normalizovalo“... „Odjednom sam shvatio da ja tu nemam šta da radim.Čuvao sam dete dok je Goca radila-kakva je to bila budućnost.Rešio sam da se vratim u Jugoslaviju.Da ja odem prvi i proverim da li su me zaboravili.Nije mala stvar-pet godina je prošlo.Doduše dolazili su pevači i muzičari i uveravali me da se moje stvari vrte na radiju.No ja sam sumnjao,sve sam mislio da me onako prijateljski teše.I najzad,1979.godine vratimo se u Jugoslaviju“... „Pesma „Umoran sam od života“stalno mi se vrtela u glavi,ali me je nešto zbunjivalo-koga interesuje to što sam ja umoran od života.A da pesmu pišem i pevam samo zbog sebe bilo bi besmisleno...U muzičkom pogledu za ovu pesmu nisam mogao da nađem najbolje rešenje.I jednom dok sam sedeo u „Šumatovcu“ otpevao sam frazu „Ej kafano muko,ej živote moja tugo“...Srećom,naišao je Sele koji se tada oženio Usnijom Redžepovom.Molim te,zapiši zaboraviću.Odemo do „Grmeča“ i on mi sve tu sve „nacrta“...Prvi put sam je otpevao na „Hitu leta“.Očekivao sam da će se svima dopasti.Ja pevam ceo stadion zviždi...Slušaj indijanac,nemoj da si lud.Publika se odvikla od ovoh tvojih stvari.Ali,to će kad tad biti hit-govorio mi je Kemal Monteno...Posle godinu dana,tako je i bilo.Pesma je postala tražena.I ploča se kupovala na veliko“... „Često sam se pitao-zašto me vole mladi?Valjda zato što ovaj čiča ume da

gleda i peva ada ne laže.Mladi žele da se zabave,da se olakšaju uz moje pesme,da se uz njih opiju i zabave.I ne znaju šta ih vreba kasnije-ako nastave sa kafanom.Oni u mojim pesma nalaze boemstvo i priliku da se ižive.Da malo liče na čudnog Tomu Indijanca.Oni u tim pesmama nalaze olakšanje svojih drama,nezadovoljstava...To im je potreba,da dramu prime uz priče,zabavu sa opuštanjem.Kad bi moju pesmu primili kao istinu,odmah bi je šutnuli.Kao zabava-može,teško kao istina.Pesma tek da se ispucaju.Sutra malo boli glava,ali nema veze.Važno je da su svoje besove izduvali...A ja sam,što se tiče gluposti prema životu,uvek bio u prvim redovima.Nisam bio u šablonu,ni u životu,ni u pesmi.Pevao sam onako kako sam živeo,bez podilaženja i laganja“... „Kako vino kavi špriceri,nema shvre više.Čemu to kad mi voda smeta“...Govorim ovako jer sam uzbuđen,po prvi put mi se desilo da mogu celim plućima da pevam.Posle operacije dijafragma me nije pritiskala i poželeo sam,kao nikad do tada,da pevam i pevam...Ne onako estradno,publici,već samo za sebe,da pevam iz sve snage,da čujem svoj glas,da isteram iz sebe svu muku i energiju koja me oprhvala“... „Zatekli smo ga u njegovom stanu na Julinom brdu.Tih pedesetak kvadrata su,kaže,i sve što je za stotine miliona uspeo da stekne i sačuva.Sve što mu je ostalo nakon 24 godina pevanja(pruča iz 1981.godine).Kako mu je to pošlo za rukom,kada su njemu vrata uspeha,popularnosti i bogatstva bila širom otvorena?Kao malo kome u poslu u kojem se bavi. -Novac je bar za mene uvek bio velika misterija.Da bi me shvatili ispričaću ukratko svoj život,do trenutka kad sam se preko noći iz anonomnosti vinuo do vrha i koji sam dotle mogao da gledam iz daljine.Maštao sam o nekom što su koji će mi pomoćiu da pevanje postane moj fakultet i moja kuća,uopšte i sve što mi je nedostajalo. Pomno sam slušao sve što se u to vreme pevalo i sviralo kod nas i napolju.I kupovao od svega pomalo...“ „Vidite ja nisam ni Bah ni Mocart,ali beskrajno volim ono što radim,ako hoćžeš da budem iskren reći ču ti. „Kada bih se ponovo rodio,radio bih sve to drugačije.Ništa od ovog života ne bih ponovio.Totalno bih se izmenio.Izuzev,razume se,ovog toplog porodičnog trenutka,moje male oaze u kojoj crpim snagu i energiju za teške estradne borbe“-rekao je u svom poslednjem intervjuu za „Politiku ekspres“ već teško bolesni Toma Zdravković. „Niti sam ja bio veliki kockar,niti sam izgubio velike pare na kocki.Iskreno govoreći,najviše sam izgubio na pozajmicama-pozajmljivao sam pare,a one mi nikad nisu bile vraćene“ „Smrt je tri puta dolazila po mene,ali se i vraćala praznih ruku“ „Pevači su teško hendikepirani ljudi u odnosu na druge.Oni su previše opterećeni,frustrirani i izgubljeni u težnji da budu tiražni,bogati i popularni“...

„Istinski sam živeo-na svoj način.Igrao sam se sa životom dugo vremena.To je moja priroda.Živeo sam divan život sa užasno velikom slobodom.Važno je da budeš mlad i u šezdesetoj i da možeš da shvatiš probleme šiparica i dečaka,da se sa njima družiš i da ti sve bude blisko.Nisam varao,nisam lagao. Ako se priča da sam malo više pio,ili igrao karte,delije to simpatično“... „Kažu,najteže je prošlo.Ali mi nije ništa lako ni ostalo-kazuje Toma. „Sa vrata naviruje čovek.Krupan,snažan.U svetloj pidžami-Glavu gore Tomo-kaže zvonkim glasom-Ne daj se. --Jel,glavu gore,a dupe u soške-odvrati Toma kao iz topa. Čovek nešto promrlja u stilu da se treba hrabro držati,i ode hodnikom. -Nerviraju me tako ponekad ovci što su prezdravili,pa čekaju da idu kući.Samo hrabro.Znam i ja to.Muka se trpi.Ko da će prestati bolovi kada mi kažu-drži se hrabro.Držo bih se ja ali boli“... „Verovao sam da će doći i taj dan.Poistovećivao sam svoj život sa pričama iz filmova u kojima je istina divna.U jednom takvom filmu,koji sam gledao šezdesetih godina igrao je Mario Lanca.Bila je to priča o zaboravljenom pevaču koji se vraća u svoje mesto.I ponovo postaje slavan i popularan.Ne znam zašto,ali ja sam verovao da je ta priča i moja priča“:... „Da sam ja publika nikad ne bih slušao Tomu Zdravkovića,a narod to voli,on je dobar,ali ja sebi ne valjam...i što da se lažemo,ja muziku pravim zbog ljudi.Kada bih komponovao samo zbog sebe,onda bih pevao u kupatilu,i nigde više...Narod kažeko peva zlo ne misli,a ja dodajem-ko peva ne laže...Nikada nisam varao i zato tako dugo trajem...Ja ne pevam tuđi,već svoj život,istinu,a ona se skupo plaća i skupo naplaćuje“... „Ne verujem u autore koji godišnje napisu 100 pesama“... „Pozajmljivao sam pare,a one mi nisu vraćane.Ali to ne smatram tragedijom.Kao što nije katastrofa što su mi svojevremeno pojedini „veliki“beogradski mangupi otimali pare“... „Možda bih mogao da kupim tirkizni mercedes,ali kako brate,kad u mom džepu pare imaju noge“... "Ma kakva operacija,kakva rana.Postoji 999 načina da se umre,a samo jedan da se život lepo proživi...Ove dane što sam proveo u bolnici,ne računam.Život moj teče dalje.Zavesa nije pala ,sledi ono što je neminovno u pevačkom životu-snimanje,koncerti"... „Ja sam tada živeo kao da sam pao sa neba.Shvatio sam da ništa nisam napravio,a budući da sam bio siguran u sebe,rešio sam da probam nešto drugo.I Nemačka i Amerika su izazovi koje sam hteo da probam.U Nemačkoj se ništa nije dešavalo-pevao sam,zarađivao neke marke,samo je sve bilo mnogo ružnije-ti mali,sitni burdeljčići u koje dolazi naš svet.Za te ljude je 1000 maraka pravo bogatstvo,po prirodi srvari takav čovek namah postaje bahat,osion,vuče te za rukav,gura ti 100 maraka i hoće da te kupi.Kada sam došao u Kanadu,znao sam da neću pevati u „Hiltonu“ ili

„Holidej in-u“,bio sam svestan gde ću raditi.Ljudi koji su me slušali bili su pažljivi,obzirni dok me nisu izgustirali-onda im služiš da se sprdaju sa tobom,da ti govore da si propao čovek,da ti govore da nemaš više gde da pevaš,to mi se događalo.I bukvalno sam dotakao dno života“... „Najzad sav taj moj rastrgani život,sve te bure,pijane noći,lutanja,pokušaji da se uhvati vetar,umorile su me.Ponestalo mi je snage da se nosim sa nečim što je bilo jače od mene.Opterećeivalo me je i to što su mnogi ljudi oko mene počeli da me glefaju kao izgubljenog pijanca“... „Nisam mogao da pijem i da stvaram.Sve češće su me obuzimala depresivna raspoloženja.Kao ličnost nikada nisam bio jak.Počelo je i zdravlje da me drma.U trnutku kada sam mislio da mi je kraj blizu,spakovao sam se i otišao u Nemačku.Hteo sam da pobegnem od sebe,od ljudi koji me znaju,jednodtavno od svega.U Nemačkoj sam se kockao do besvesti.Gubio sam za jednu noć i po 80.000 maraka.Što je i najgore,ja nikada nisam umeo da se kockam.Od kocke nisam dobio ni pare.U Nemačkoj sam izgubio sve.Ne znam,koliko...Onda sam otišao u Kanadu,tamo gde sam bio i pre dvadesetak godina.Bez igde ičega.S tom razlikom što sam za toliko godina bio stariji i umorniji...U Torontu sam upoznao i Gordanu,moju sadašnju ženu“... Uvek sam verovao u ljubav-kaže Toma-tada je ona za mene značila život i više od toga...Možete mislizi koja je to želja za životom,koja ljubav,ja koji sam po prirodi bio slabić,odlučih da se oženim posle tri operacije i dijagnoze da bolujem od raka.Rodio mi se i sin Saša...Ljubav,želja za produženjem i trajanjem-bila je jača od opake bolesti... -Ništa lepše od svoje domovine,od svog doma-kaže pomalo setno Toma-Trebalo je da mi se dogodi sve ovo što sam preturio preko glave,pa da shvatim pravi smisao življenja... Na vest o Tominoj smrti,radio je svirao „Ciganku“.I tu „Ciganku“ Toma je proživeo.Priča o njoj je zapisana,a ima još Tominih storija o pesmama i ljubavima. -U proleće1962.godine,trebalo je da idem u vojsku,ali sam to stalno odlagao jer sam prvi put potpisao eksluzivni ugovor,i to sa „Diskosom“.Već sam pisao neke pesmice,a na repertoaru sam imao nekoloko svojih pesama.Naravno,pevao sam ih po kafanama,a ne na koncertima.U međuvremenu sam avanzovao i sa instrumentom.Kad god bi klavijaturista napravio pauzu,ustao da popuši cigaretu,ja sam sedao za klavir.Voleo sam to i učio.Kasnije u „Gradskom podrumu“,kad nema klavijaturiste-ja sviram.Sa notama je išlo teže.Nesreća je u to vreme što sam morao da pamtim svaku frazu,a na programu sam imao oko 1000 pesama.Vežbao sam pamćenje i bilo je dovoljno da čujem neku stvar,pa da je znam.Tako je bilo i sa mojim kompozicijama.Jednostavno koncetrisao sam se na tekst-jedino je to bilo zabeleženo.No,često se događalo da neke ideje,neke pesmice i zaboravim.I to svoje.Da bih neku melodiju trajno upamtio,pevao sam po

celu noć.Non-stop.To je bila cena nepoznavanja nota“... „Veroveo sam i ja ponekad lagano pokušavajući da u karijeri spasem živu glavu-u kafani.Ali jedno je kafana i preživljavanje,a drugo sposobnost da se sačuva što je u čoveku kreativno,iskreno,baš iz duše.Stvar je u tome što sam ja i pored svih peripetija,ostao ono što jesam-a to je-romatična budala“... „U tome je bilo i možda mnogo istine.Od svega što sam u kafanipevao,ja sam ipak najviše inklinirao španskom melosu,njegovim ritmovima i harmonijama.Pošto su to uočili i osetili da te stvari „idu“ aranžeri i izvođači su te elemente prenaglašavali,a ja nisam imao teorijskog znanja ,niti autoriteta,da se tome suprotstavim-iako sam neke svoje pesmice u sebi drugačije čuo.Pa,ipak,siguran sam da bi u Španiji malo ko u njima našao nešto špansko“... "Danas sam svestan da sam često reagovao preosetljivo,neadekvatno-zbog neke nepovoljne beleške u novinama-preko koje sam mogao mirno da pređem-danima sam bivao nesrećan,van sebe,nesposoban za bilo šta,i sve ćešće sam se pitao da li sve to što radim ima smisla i značaja-ili je zaista potpuno bezvredno“... „Pijem kao svaki običan čovek.Volim društvo,piće i veselja,ali nikada nisam bio pijanac.Nikad me niko nije video da se valjam po ulici“. „U mladosti sam bio iskompleksiran.Verovao sam da sam bio ružan.To me je tištilo.Ono što mi priroda nije npodarila,morao sam da nadoknadim na drugi način.Zato sam počeo da pišem stihove i da komponujem.Da sam bio razmaženi lepotan,siguran sam da ne bih učinio sva što sam kasnije postigao“... „Ja niti sam budala,niti sam pak neka izuzetna ličnost.Ja sam samo jedan normalan čovek,koji sticajem okolnosti peva neke tužne pesme.Nisam ni supermen,ni svetac“...

"Nisam toliko ćorav da na svojim koncertima ne vidim kako i mlađi i stariji veruju u ono što im pevam,šta im poručujem.A to je baš iz duše.Iz duše jedne romantične budale.Kažem zato što je u ovim godinama budalasto biti romantičan.Postoji tu neki đavo,možda i anđeo,ne znam,ali je se hteo ne hteo držim svog puta,puta srca"...spontana procena mojih autorskih i pevačkih kvaliteta.Jer ja sam jedan ozbiljan čika koga ne slušaju zato što ima divne place oči i lepo izgleda,nego zato što uspeva iskreno da prenese sutuacije u kojima se svi nađemo.Nadam se,na jedan pošten način. "Mnogi su mislili da je preko mojih ruku prešlo mnogo para i da je trebalo da ih sačuvam.Ali,mnogi i ne znaju da Toma nije mogao da odoli kocki.Naročito kad su se kod nas otvorila kazina.Posle svakog koncerta on

je sedao u auto i odlazio da se kocka.Igrao je sve dok ne bi sve izgubio-kaže Gordana. "Mnoge stvari čovek mora da ima iza sebe da bi bio slobodniji-priča nam Toma dok sedimo u njegovom jednosobnom stanu na Julinom brdu-Mislim da sam bolje komunicirao dok sam bio neafirmisan.Onda,kad sam shvatio da mi sve ide od ruke,izgubio sam samog sebe.Tada,kada sam zarađivao velike pare,počeo sam da pijem,da se kockam,da se nesrećno zaljubljujem.Tada sam imao dosta prijatelja,ali malo sebe.A onda je došla bolest.Ona me je ošamutila i naterala da trezvenije razmišljam o sebi i svojim postupcima.Strahovao sam od raka.Ali,verovao da ću se izvući.Jednostavno,nisam želeo da umrem"... "I pored slave,Toma nije prestao da nastupa po kafanama.Neki od gostiju nisu bili ni rođeni kada su nastajale neke od pesama koje sada zajedno pevaju sa njim-Možda sam ja preteča te muzike koja se danas svira.Ali,najverovatnije,to je neka njihova-svim srcem stojim iza svake napisane pesme,iako mi se dešavalo ne prođe svaka kod publike.Bez šale ozbiljno razmišljam da od takvih melodija napravim prigodan album pod nazivom"promašene pesme".Možda bi bolje išlo u novom pokušaju"... "Stari dobri viski zamenio sam lekovitom vodom iz Prolom banje,prija mi organizmu.Ne da se Toma,mada su mnogo puta dizali ruke od mene"... "Sada baš gledam nešto ovog Konjovića,kome su se svi toliko divili,dok sam ga kupovao,i nisam siguran da li bih ga uopšte uzeo,da nije u pitanju taj slavni autor-iskreno kazuje Toma-Koštao me je papreno,ali ne žalim-na vrednim stvarima ne treba škrtariti.Tako se i ja nisam ustručavao da iz džepa izvadim dve milijarde i uzmem ono što mi se dopalo.Nema potrebe da vam pričam šta mi je sve žena rekla kad sam se vratio kući sa gepekom punim slika"...

Ja bih bio odličan menadžer s obzirom na estradno iskustvo.Kako bih pevača obrađivao,folirao,savetova o"... "Ja sebe smatram šansonjerom a ne narodnjakom,zato što u mojim pesmama ima i zvuka harmonike" "Ne znam da objasnim takve postupke,meni davanje pričinjava radost,možda je koren takvog ponašanja nekakav kompleks,šta ja znam.Mnogi prijatelji su me kritikovali,da bi nakon izvesnog vremena provedenog u ludovanju sa mnom zaključili da sam u pravu.Čemu

stiskanje,gomilanje,narod je to meni dao,narod neka i uzme"... "Vidim njih pedesetak ljudi u gledalištu imaju za mene osmeh,pozdrave me,popričaju i ja pevam za tog gledaoca u publici,jer ako voliš ljude ne možeš u publici gledati ljude kao masu koja plaća ulaznice,a ti si kao Bogom dan da ih zabavljaš...Od malih nogu nastojim da budem čovek koji voli,izato je pravo da pare koje zaradim potrošim sa tim istim ljudima...Zato ja uvek imam para i nikad ih nemam"... "Pa neću valjda da kažem da sam budala,a narod misli da sam izuzetan.Ljudi prema svojim afinitetima nekoga zavole,a nekoga ne.Drago mi je da ima hiljade ljudi kojima je Toma Zdravković prirastao za srce.Lep je to osećaj.Daje ti sigurnost i nove motive.Lažu svi koji kažu da im smeta popularnost.To tako su odvratne lažovčine i tvrdim da bi se odmah ubili kad bi izgubili tu popularnost "koja im smeta"... "Ja sebi ne dozvoljavam da lažem.Kad sam otkačen,ja sam otkačen,nema foliranja.Čak i tada volim ljude.Ta potreba da volim svet oko sebe,daje mi neku snagu da se ne stidim pred publikom.Velika je stvar izaći pred publiku,a da nemaš nikakve petlje.Ja pevam,a ne lažem"... "Ja sam ranije mislio da sam pozer ,da se foliram.Kasnije sam shvatio da to nema veze sa foliranjem.Ja mogu da pevam za 300.000 dinara.Mada mi nije svejedno gde pevam.Oduvek sam želeo da imam revijske orkestre,ma filharmonije.Jedino muzika me može ispuniti totalno,bez ikakvih drugih želja.Da mi ne treba novac.To mi zaista nije centralna vrednost.Da mi je novac najvažniji u životu,ne bih mogao da se šetam u tako velikom dijapazonu,čas gore,čas dole"... "Želeo sam da se izgubim i propadnem.Da odem zauvek u-aut.U to vreme sam strašno mnogo pio...I kad treba da propadnem,onda treba da odem u inostranstvo,jer se tami bolnije i strašnije propada"... "Način života se ne određuje matematički.Neko ima potrebu da se promeni.Verovetno se i ja menjam.Ali,kod mene postoji neka navika i potreba da budem opušten,skoro nepromišljen,da ne mislim na posledice,a i danas ne ulazim u suštinu stvari...Shvatio sam da mogu da umrem,da me nema,da mogu da volim,da budem đubre.Kad bi me neko uverio da u svetu nešto zavisi od mene...ja bih se verovatno uozbiljio.Ali ja mislim da sam jedan prosečan čovek,koji pomalo živi sa muzikom i pomalo sa ljudima...i onda nemam ja obavezu da nešto mnogo sebe udaram u glavu" "Po prirodi sam veseo čovek.Međutim,meni leže tužne pesme.Zamislite mene da pevam poskočice.Ma idite...Ja sam veseljak,ali u mom životu je bilo više tuge nego sreće"... "Ja bih strašno voleo da mogu objasniti život.Ne mora to da bude kroz pesmu.Verovatno je to nemoguće,ali sam u zabludi,da lupam gluposti.Nije važno da li ja to mogu,što to ne umemšto nism dovoljno obrazovan.Važna je

ta moja želja.Važno je da postoji i ja se nje ne stidim.Mogu da budem najveći dripac na svetu,a da istovremeno najdivnije osećam neke stvari koje druge ljude i ne dotiču.Ti moji pokušaji,koliko uzaludni,toliko su valjda i simpatični,jer su iskreni i pošteni.Zato me moja publika i voli"... "Nervira me kada sam neodgovoran.Eto,na primer pozvali su me da pevam u "Hronici".Ja obećam i povezem roditelje u selo.Kad tamo,mlado vino i pečene semenke...Pijuckam ti ja ono vino i grickam...i onda dođem do zaključka-mora se samo umreti"... "Na to pitanje baš i nije teško odgovoriti,jer čitav moj život je bio satkan od gluposti,ako i sam nije jedna velika glupost...Osnovni preduslov da budeš glup je nastojanje da budeš pametan.Čim se recimo,kao sada nađem sa novinarom ili uopšte pred nekim pred kojim moram da budem pametan,tada počinju da kuljaju gluposti.Kada sam sa sobom,onda mislim da sam pametan.Tako valjda svako od nas misli"... "Ne,ne igram ja konja,nego sam se u Americi često kladio na konje.Doduše,biću pošten,igrao sam često u životu konja"... "Mi sa estrade živimo jedan pravolinijski život,malo znamo,malo čitamo.Opsednuti sobom,gubimo osećaj za realnost i onda ti se dogodi da onako pun sebe,odeš malo u prošlost,pročitaš o ljudima koji su nekada,kao i ti,mislili da se sve oko njih vrti,i sa užasom shvatiš da za te ljude nikada nisi ni čuo,i da ista sudbina čeka i tebe"... "Lepo je lepo misliti o sebi,da vrediš.I ja to ponekad mislim i pravdam se na neki način,ali imam utisak da mi pevači mislimo da se sve vrti oko nas.To je velika zabluda,međutim,da nije nje,ne bismo se osećali prijatno,zapali bi smo u depresiju i ne bi bilo uspeha u poslu"... "Tačno je da nekada ne volim da pričam sa novinarima.Imam neki otpor,ili ne volim sebe,ili ne volim novinare,tek,neki đavo se događa u meni"... "Jedva sam čekao da izađem,bolnička atmosfera me ubija.Kada je došao dan izlaska,mene spopalo uzbuđenje kao pred venčanje.Mislim ja-E Tomo nećeš više u bolnocu pa makar crko.Lekari,ti divni ljudi kojima dugujem zahvalnost do groba kažu mi-Nemoj Tomo da sečeš granu na kojoj sediš.Ako popiješ još jednu čašu vina eto te ponovo kod nas.I stvarno sam odlučio da ne popijem ni jednu čašu-već celu flašu.Šalim se,ali nameće se pitanje-kakav mi je to život ako moram da se odreknem ovog,onog i još sijaset životnih zadovoljstava.Treba da živim ka o pod staklenim zvonom"... "Kada bih se ja prihvatio bilo kakvog drugog posla(Neki privatni biznis..),to ne bih više bio ja i nijednu pesmu više ne bih mogao da otpevam.Tu nikava podela ne dolazi u obzir"... "Ispred restorana "Dva goluba" Toma Zdravković se osvrće levo,desno...Učinilo mu se da je video Dragana Džajića-Znaš,ja sam veliki Zvezdaš i hteo bih da pitam nešto Džaju,naravno o Šekiju...Džaje nema pa ulazimo u restoran.Toma nastavlja svoju navijačku priču-Konačno sam i ja

zadovoljan-dva najveća zvezdaša na svetu Moka Slavnić i Šeki postali su treneri košarkaša i fudbalera Zvezde.Srce mi je na mestu"...

"Tu je-ovo je verovatno najvažniji trenutak u njegovom životu-upoznao čoveka koji se zove Obrad Jovović,šef predstavništva fabrike ploča "Jugoton" u Beogradu. -Hoćete li da snimite ploču za nas-upitao ga je jedne večeri Jovović. -Pa mogu-odgovorio je Toma,bez imalo oduševljenja na najveće Jovovićevo čuđenje.Toliko je do sada imao obećanja i propalih pokušsja da više nije verovao ni u šta. Nekoliko dana kasnije,noseći traku na kojoj su bili napravljeni snimci sa odličnim orkestrom "Stadion",Toma je zakucao na vrata "Jugotona".Nekolicini prisutnih,među kojima su bili kompozitor Žarko Petrović i Jovović,pustio im je četiri svoje pesme "Ciganku","Martu","Nikad neću da te zaboravim" i "Anđelu".Nestrpljivo je čekao šta će reći stručnjaci. Oni su ,međutim primili snimke sa rezervom.Nisu bili za to da se Tomine melodije stave na ploču.Ali,Obrad Jovović,uveren i njuh,koji ga nikada nije prevario,bio je uporan.Na svoju ruku je uzeo nalog i-ploča je uskoro bila gotova.Tek kada je čuo svoje pesme na ploči Toma je shvatio koliko su lepše u aranžmanu Ilije Genića.Prava muzika.Osećao je,znao je da ovog puta neće promašiti.Kada je snimanje završeno,Obrad Jovović je Tomi poklonio jedan rokovnik i u njemu je pisalo-Iduće godine,u ovo doba,bićeš zvezda.Bila je to 1968 godine..."Ciganka" je postala hit te sezone,doživela je zlatni tiraž,a njenom autoru je otvorila put do slave"... "Inače,materijalno je dobro stajao.Plata je iznosila 50.000 dinara.Imao je besplatan stan i hranu i dva puta toliki bakšiš.Menjao je i dalje gradove sa lakoćom,jer je već stekao renome izvrsnog pevača.U Novom Sadu,gde se ponovo vratio,upoznao je Angela Vlatkovića,muzičkog urednika radio Novi

Sad,koji mu je omogućio da za ovaj radio snimi dve ,tri pesme.Bio je to Tomin prvi kontakt sa širokim auditorijem,ali pesme još nisu bile toliko dobre da bi se o Tomi Zdravkoviću daleko čulo.

Slično se dogodilo i u Nišu.Pevao je u hotelu "Park" i u radio stanici snimio nekoliko pesama.Međutim,niški radio je nehotično imao i drugu zaslugu-jednu emisiju u kojoj je pevao i Tomu je čuo Ivan Ivanović,producent tek otvorene,fabrike ploča "Diskos" i pozvao ga da dođe u Beograd.Tu mu je predloženo da snimi ploču.Toma se grozničavo bacio na posao i posle nekoliko dana snimio prvu ploču sa četiri svoje kompozicije-što te večeras nema","Žena moga druga","Deca Zemlje" i "Esađerata".Razume se,bio je ushićen zbog ovog uspeha koji je trebalo da predstavlja njegov prvi korak u prodor u svet zabavne muzike,ali je na veliko razočarenje saznao da će ploča izaći-tek za dve godine.U to vreme "Diskos" nije mogao da lansira mnogo pevača.Imao je zvezdu,Nikolu Karovića i potpuno se koncetrisao na njega.I dok se Karovićeva ploča prodavala u tiražu od 200.000 primeraka,dotle je Tomina prva ploča jedva prodata u 50.000. "Bum" koji je Toma intimno očekivao-izostao je.Pesme sa te ploče nisu postale hitovi i sem dva koncerta u Domu sindikata u Beogradu,nikakvog drugog uspeha nije bilo.Ali nešto je ipak ostalo zabeleženo-Toma Zdravković je i zvanično postao kantautor"...

"Hoćete li da pevate u "Terazijama".Za nekoliko dana Dragan Toković završava angažman,a na,a je potreban novi pevač.Slažete li se da pokušamo? Da li je to moguće,da li dobro čuje?U to vreme "Terazije bar"bio je,bez sumnje,najelitniji lokal te vrste u Jugoslaviji,i tu je angažman mogao dobiti samo vrhunski barski pevač.I mada je od sreće i iznenađenja zanemeo,Toma je u dubini duše bio svestan da on još nije za to. -Prihvatam,ali pod uslovom da napravimo probni ugovor na desetak dana.Pa da vidimo,i vi i ja,da li odgovarm lokalu.Platićete mi samo hotel. Rečeno-učinjeno.Toma je ubrzo iz Zrenjanina došao u Beograd-prvi put u životu-zadivljeno je gledao, kao nekad u Leskovcu široke ulice, bujanje noćnog života,gust saobraćaj.Sve je za njega bilo novo.Posebno publika u baru,oni pravi muzički sladokusci.Od njih je najviše strepeo.Primili su

ga-suzdržano,što mu je samo potvrđivalo slutnju da još nije bio za ovakvo mesto. Zato je samo posle deset dana otišao upravniku Vladi i rekao: -Želim da odem.Mislim da je za mene još rano da pevam u Terazijama.Možda ćemo se uskoro ponovo sresti.Hvala vam u svakom slučaju"... Sasvim razumljiv,ali gotovo nerešiv problem,bio je,međutim,novac za voz. "Gde da nađem pare-pitao se Toma kome je Tuzla izgledala užasno dalekoNikog nije bilo ko bi mogao da mu pozajmi novac za kartu.Ipak,takav se našao.Kartu mu je kupio blagajnik.A pošto nije imao šta da spakuje,seo je u voz i otputovao sa osećanjem da putuje na drugu stranu planete,gde će se nešto sudbonosno dogoditi. Prvi susret sa novom sredinom Toma nikada neće zaboraviti.Umesto upravnika,koji je bio odsutan,u susret su mu izašli konobari i kuvarice,radoznali da vide novog pevača.Kada su ga ugledali onako neuglednog i iscepanog,prsnuli su u smeh. -Šta-govorili su-zar ovaj odrpanac da peva kod nas.Nek ide na vašare,ovo je dobar lokal. Prvi put posle ko zna koliko godina,i najgorih iskušenja Toma je uhvatio sebe-da plače.Od besa,jeda,sramote,poniženj a. Na njegovu sreću,ubrzo je došao upravnik,Dragan Karaman,koji je na prvi pogled shvatio dramu koja je besnela između personala,i novog ,gladnog pevača. -Nećete večeras pevati Zdravkoviću-rekao je Dragan Karaman-Nastupaćete tek sutra uveče,a ujutro ćemo poći u radnju da vam kupimo novo odelo,cipele i par košulja.

"Toma Zdravković jeste izuzetna ličnost i pojava među narodnjacima,osoben i po svojim pesmama i po svojoj bujnoj ,neobuzdanoj prirodi i po svom nekonvencionalnom životu,lišenom i najmanjih primesa malograđanštine,burnom,dra matičnom punom zapleta i padova,životu brz foliranja,kako je jednom sam rekao.Ako je trebalo snimiti iole ambiciozan šou Tome Zdravkovića,a imalo

je smisla,bar zbog tridesetogodišnjice njegovog života na estradi,onda je to trebalo činiti skrivenom kamerom,ili nečim što bi ličilo na skrivenu kameru.Naravno u kafani,i to ne u jednoj,nego u mnogim onim i provincijskim kafanama,u kojima je pevao,u kojima je sa drugovima "Indijancima" lumpovao i bekrijao i pokušavao da odgonetne tajne života-što mu je ostala večna opsesija-i tajne ljudske prirode,kojoj je tako teško da se izdigne iznadslabosti,poroka i patnje.Jer,iako pevač,kompozitor i pesnik,Toma Zdravković je stari dobri Indijanac,a to u njegovom takođe nekonvencionalnom rečniku znači-čovek,običan,neugledan,pomalo neracionalan,ali pošten,iskren,drugar...U novokomponovanoj muzičkoj produkciji,uglavnom beskrajnoj,bezličnoj po čuvstvima i mislima,plitkoj i trivijalnoj,pesme Tome Zdravkovića jedan su od onih,ne baš brojnih,časnih izuzetaka,jer one,makar neizglačene i nedoterane uvek do kraja,veoma snažno nose pečat autorove ličnosti,njegovog ličnog života,njegovih duševnih bura i mena... "Tu u "Gradski podrum" je došao preko volje.Bio je uveren da to nije kafana za njega.Ali,te večeri,sreo je neke svoje poznanike,muzičare iz provincije.Oni nikada nisu svirali u Beogradu,i imali su,ako i Toma,kompleks velikog grada.Toma je pred njima izigravao velikog beograđanina,koji sve zna,i koga svi znaju...i gosti i kelneri. Te noći stao je za mikrofon... Nije prošlo ni mesec dana,a Toma je neosetno stekao popularnost.Zovu ga iz radio Beograda,traže ga velike producentske kuće.Hoće da plate njegov rad,da ulože novac...Bio je to najvažniji korak ka budućoj popularnosti,koji se njemu,u tom času nije takvim činio.On je i tada,kao i sada, mislio da je najvdivnija stvar u životu biti čist peva,ono najiskrenije biće za mikrofonom +,koje na kjude prenosi pesmom svoje raspoloženje.Kad Toma plače,plače i kafana,a kad lumpuje od sreće sve prašti oko njega.A publika je to upravo tražila od njega. -Kao što sam ja voleo Džajića-kaže Toma tiho-tako je neko iz te publike voleo mene.Jer,za mene,Džajić je bio čudo.A ja nikome nikad nisam bio čudo.Bar sam tako mislo"... "Glad koja prosto divlja u stomaku,natera ljude i na zločin.Uprkos totalnoj bedi u kojoj se Toma nalazio,bio je čestit i neiskvaren dečak,daleko od svake pomisli na kriminal,ali-nužda zakon menja.Jednog dana iskoristio je popodnevnu gužvu u bakalnici i sa tezge ukrao parče sapunaza pranje rublja u nameri da ga proda jednoj ženi. Nije imao sreće.Onako nevešt,primećen je od strane prodavca koji ga je stigao na vratima radnje i pošteno izudarao. Lopove-vikao je-Prebiću ti kosti.Na robiju ću ja tebe.Tamo ti je mesto. Jedva se istrgao iz ruku pobesnelog prodavca i pobegao niz ulicu,dok su za njim odjekivali povici ljudi:

-Drž¨te lopov. Telo ga je,doduše,bolelo od udaraca koje je dobio,ali više od toga bolele su ga ove reči. "Lopov".To ga je peklo kao žeravica.Zar da ljudi ukazuju prstom u njega,da ga se klone,da mu prišiju etiketu,koja će mu posle,kao sramni žig,stajati načelu celog života.Ne,nikada više neće krasti,makar umro gladan,makar se vratio u selo,makar-zašto da ne-i na sebe morao,da digne ruku". "Dogodilo se to u malom bosanskom gradu Livnu,gde jje Toma Zdravković "pevač sa najtužnijim očima na svetu" davao koncert.Sala prepuna.Celo Livno je došlo da vidi čoveka po kojem je jedan stil u muzici dobio naziv.Toma peva,ali pomalo već rutinski,navikao na aplauze i poklike. Tada je na red došla pesma "Kad se voli što se rastaje".Sala je proključala.Tako nešto Toma nije očekivao-na pozornicu su,najednom počeli da lete razni predmeti.Bilo je tu čokolada,bombona,boca,češljeva,čak i jedan ručni sat. -Bojkotuju me,loše pevam-pomislio je Toma i kad je završio pesmu samo se hladno poklonio i napustio pozornicu.Organizatori su pojurili za njim. -Čoveče-rekao mu je upravnik-pa ovakav izraz obožavanja u Livnu do sada niko nije doživeo.Oni vas vole,tražite šta hoćete, vam,samo pevajte još,preklinjem vas! Razume se,Toma se vratio na binu i nastavio da peva.Pevao je sve dok se mogao držati na nogama,a onda se,na ivici snage,gotovo srušio u nesvest.Odveli su ga u hotel,ali nije želeo da zaspi,iako je bio bolestan od umora.Hteo je da bude siguran da sve to što doživljava nije san i da su i ovi srećni trenuci deo njegovog života,koji se tako čudno poigrao sa njim... "Kada je ploča izašla prvi put sam je ugledao u izlogu "Albanije".Ušao sam da vidim da li će je neko tražiti.I neke dve devojčice su je baš preslušavale.Jedna kaže,držeći omot u ruci: -Jeste,fino peva,ali je mnogo gadan! Zbrisao sam napolje da me ne prepoznaju.Od te prve ploče,jer u to vreme nije bilo reklame,nisam ništa imao.Sem da sam saznao da sam gadan"...

"Nedavno kad je priredio koncert u Puli,u sali je primetio svoju kćer,koju je doveo deda.Grč mu je stegao srce,jer odavno nije video Žaklinu.Bio je,doduše,ponosan što ga ona gleda i sluša,ali je osećao i neizdrživ bol.Na kraju nije više mogao da izdrži i obratio se publici: -Dragi gosti želim nešto da vam kažem-u ovoj sali se nalazi moja kćer,koju retko viđam,pa mi dozvolite da ove večeri pevam za nju,da joj pesmom kažem koliko je volim i koliko mi nedostaje. U sali se razlegao aplauz,a mnogi su i zaplakali. -Tata,tatice-govorila je Žaklina srećna dok je sve to pratio urnebesan pljesak.Niko nije primetio da Toma Zdravković, slavni pevač sa milion

prodatih ploča i isto toliko obožavalaca...plače,kao malo dete... Baš kao nekada onaj,mali,odrpani,gladni Toma... -Te noći- prve koju je proveo u mirisnom,čistom krevetu-Toma je ivršio jedan mali obračun sa sobom.Priznao je sebi da je uplašen,što s obzirom na njegovo iskustvo i nije bilo čudno,ali pošto prvi put ima priliku da se pokaže mera sve učiniti da se sačuva. -Ostaje ti glas Tomo-rekao je sebi-doduše to je ,mali,nebrušeni glasić,ali i prijatan kadar da se dopadne ljudima.Iskoristi šansu ako nećeš ponovo u blato"... "Shvatio je pre svega da on nije slučajno na sceni.Sad peva pa će posle da se bavi nečim drugim.Zato je i govorio sebi-Ti nisi slučajno tu.Ti si potreba tih ljudi koji te slušaju.Trudio se da nit između njega u th lhudi,publike,nikada ne bude prekinuta.Možda zato sebe nikada nije smatrao nekim jeftinim pevačem i zabavljačem uz sve komplekse koje je kao početnik imao.Otkrio je da se za njega i pesme koje peva vezuju ljidi.Išli su za njim i na druga mesta gde je nastupao.Tada,doduše,nije znao zašto,ali mu je ubrzo sve postalo jasno.Toma je u stvari,jače pevao dušom nego glasom.A publika mu je davala podstreka.Koliko je puta im je video oči u suzama.Koliko puta mu je žena koja je sedela sa mužem kazala: -Sine,kako lepo i osećajno pevaš.Pogodio si i pesme moje mladosti. Svakom takvom rečenicom,Toma je postajao sigurniji da je na pravom putu.Znao je da u sali sede mnoge sudbine i razni motivi...I on se trudio da pesmom otkrije šta stoji u životu ljudi koji ga slušaju"... "Ovaj ciganin će da napravi dar-mar na estradi,seća se Tominih reči ohrabrenja na početku karijere Džej Ramadanovski. "Zvao Vlada iz Amerike,Tomin najbolji drug iz detinjstva,nudi pomoć,zove u Ameriku...a Toma više nije za gostovanja. "Kira Manevski iz Detroita,bivši Beograđanin,trgovac zlatom i dragim kamenjem,preklinje zlehudu sudbinu...kada je pročitao da je Toma neizlečivo bolestan u kafani je tražio od pevačice da peva samo Tomine pesme...te noći je potrošio na Tomine pesme 2.000 dolara...Toma nažalost to ne može da čuje...Spava i jedva izdržava dijalizu... "Mićo Aćimović iz Bečeja piše: Ne daj se stari druže,hrabri Tomu sa nadom da će skoro napustiti bolnicu i da će krajem godine pevatina obeležavanju 900 god. Novog Bečeja...Toma više ne može da čita... "Volim ljude koji pišu pesme,koji plaču,imaju neku svoju ljudsku patnju.Ja,eto,imam sve elemente da budem srećan čovek,ali mi se ne da.Imam divnu suprugu,finansijski sam sređen,ali u meni uvek tinja neka tuga.Ne umem to ni sebi da objasnim". -Upoznala sam Tomu u jednom lokalu u Torontu-priča Gordana-zanala sam ga još iz Jugoslavije.Da budem poštena,obožavala sam i njegove

pesme.Nisam ni slutila da ćemo se jednog dana u dalekoj Kanadi upoznati.Došla sam u Kanadu da se nikad ne vratim u svoje selo.Kad sam prvi put videla Tomu,znala sam-da je naš dom tamo odakle smo došli... -Nismo mogli da ostanemo u Kanadi,iako mi tamo brat živi,a imala sam i dobar posao-kaže Gordana-Tomu je vukla nostalgija za rodnim krajem.Osećala sam da su mu potrebni naši prostori.Naš vazduh,naši ljudi,naš život.Vratili smo se da počnemo iz početka.Znala sam da je Toma proćerdao sve što je imao.Ali,ostao mu je život.To je dovoljno za nas i naše dete... "Dok priča,Toma pogledom tražibuduću suprugu koja je svakog trenutka trebalo da se vrati iz kupovine. -Istina je da se u meni nešto menja-kaže Toma-A kad je već tako,želim sve da izmenim.Ranije su mi prijatelji pričali da izmenim način života.Kad sam to učinio,pitaju me gde sam i zašto sam ih napustio. "Toma nam je pričao da je shvatio da je nemoguće održati se na vrhu bez temeljnog rada.Poslednje mesece proveo je kraj klavira,stvarajući nove pesme i nove tekstove.On ne krije da mu je bilo teško da se odvoji od svog dosadašnjeg pevačkog i kompozitorskog stila.Stvarajući hitove na dosadašnji način uspesi bi se nizali,ali po njegovom mišljenju,postao bi dosadan i sebi i publici"... Na jednoj javnoj aukciji pred TV kamerama Toma je kupio sve izložene slike. -Na vrednim stvarima ne treba škrtariti-rekao je nehajno... Pod naslovom"Gadni neki problemi" "Sabor" je 1986.godine preneo Tomine reči-"Pred koncert mi je najteže pada obaveza da se obrijem,ali kada je publika u pitanju,ništa nije teško" -Bio sam psihološki pao jedno vreme.Svega mi je bilo dosta.Padalo mi je na pamet:biću srećan da umrem... Znaš li kakav je to strah da ti ne pukne arterija.Dok kažeš keks,iskrvariš.A meni je pucala.Posle toga valjda dvadeset dana nisam noću spavao.Ne smeš.Strepiš.Šta ako pukne,a noć...A onda jednog jutra usred te moje psihološke kome,dođe Goca.Plače.Šta je bilo? Rasplakao je naš sin,Saša.Pitao ju je: Mama može li tata bar da izdrži samo jeno dve godine,da ja malo porastem,pa ću mu dati svoj bubreg i sve će biti u redu". Ta rečenica me je osvestila.Ma,idi,bre,kažem ja sebi,treba da se boriš.Imaš i zašto.I tako je,eto,izgledalo,sve krenulo nabolje.Kakva smrt.Više mi i ne pada na pamet.Znaš li šta sam rešio.Zakazaću koncert čim izađem,pa makar umro na sceni"... "Toma je bio umetnik.Živeo je za svoju muziku,ne za neke materijalne stvari.Strašno mi je žao što se njegov život sada tako jeftino krčmi.Srećom ima i onih koji ga nisu zaboravili koji mi se često javljaju telefonom,pitaju

me kako mi,treba li mi nešto.Posebno Zoran Kalezić,Merima Njegomir,Branka Šćepanović,Vlada Ordagić",izjavila je Gordana zdravković,Tomina supruga koja živi u Kanadi sa njihovim sinom Sašom,Aleksandrom Zdravkovićem-7.1.1995.godine...

"Kada smo došli,igrao je remi.Nakon pet minuta,kao što je i obećao pojavljuje se u restoranu.Pokušavamo definisati u kojoj se od postojećih muzičkih žanrova mogla svrstati muzika koju on stvara,interpretira,unapred svesni sa se nesporna specifičnost njegovog muzičkog izraza opire svim pretincima.Stil koji je godinama stvarao produkt je isprepletenih uticaja raznih muzičkih strujanja kojima je godinama izložen stažom kafanskog pevača,što je morao znati kompletan animir repertoar,kako sam kaže-od Šopenove "Tuge" do najnovijeg San Rema.Uopšte nastoji da se ogradi od svih tih podela u muzici i kaže-Kod nas se mnogo insistira na toj terminologiji.Šta je izvorna,šta je narodna,šta zabavna?To je stvar za činovnike.Muzika je jedinstvena,pa bila ona polka,bosanska sevdalinka ili rokenrol"...

"Ponekad navrati neko poznato lice sa estrade-iz Tominog sveta.Danas je opet došao Slavko Perović.Toma mu pruža svoju,od bolesti i dugog ležanja omršavelu , bledu ruku. -"Sećaš li se 63 god? "Gradski podrum".Ja napisao a ti haraš"-podseća ga Slavko Bledi osmeh na još bleđem Tominom licu -"A ono kada smo se vraćali sa tezge iz Novog Sada,pre tri godine"-nastavlja Slavko -"Sećaš li se one kafane gde smo svratili.I cigana.Tamburaša.Onda si ti umesto da predahnemo učio tamburaše da pevaju"E moj brate".Dobra ti je ta pesma,tada još nije pevana u javnosti.A oni uče...sećaš li se jedan je stalno falširao,nikako da uhvati foršpil.A ti mu kažeš "Majstore,treba još da učiš...I posle kada si ih sve poređao,pa svkog pitaš-koliko ti imaš dece-A oni odgovaraju-dvoje,troje petoro-A ti svakom po lovu.Za decu.Nisi valjda zaboravio?" Toma se osmehnu i umorno zatvori oči. -Kada sam otišla sa Sašom u Kanadu,zvao je svake večeri.Bilo je to 1982.godine.Molio je da se vratimo. Telefonski račun platio je toliko koliko bi bilo dovoljno da se kupe tri avionske karte"... "Pa dobro Tomo dokle imate nameru da zafrkavate ovaj narod?Raja tuguje,ali i znatiželjno postavlja pitanje kada je čula da imate sidu i da ste prvi narodnjak i poznata ličnost posle Roka Hadsona,koja od nje boluje.

-Majke ti,zar se i to priča-sa širokim osmehom na licu raširenih očiju i vidno iznenađen reagovao je Toma Zdravković-Ma,manite se gluposti".

Teško li je ko što si ti znao Osećati sve života strane Mnogo srećan i nesrećan biti I nositi u duši orkane TOMA ZDRAVKOVIĆ 1938-1991

Živko Milorada Bojanić beogradski Banjalučanin,kao i mnogo puta do sada na svom kontroverznom novinarskom putu hrabro se uhvatio u koštac sa vanserijskim izazovom-priča o životu Tome Zdravkovića i naravno,posao okončao na zadovoljstvo svih nas.Svoje,jer je na ideju prijatelja i saradnika Nebojše Vukovića,uz redovne obaveze,iz dana u dan i od usta do usta,od kafana do kafana,prikupio građu i napisao ovo pitko štivo o pevaču sa "najtužnijim očima na svetu".Na svoj specifičan način "sanjara otvorenih očiju" uspeo je da bar na trenutak zaustavi vreme i podseti nas na neuništivi duh neponovljivog Tome Zdravkovića. Hvala Tomi Zdravkoviću,koji je kao niko pre ni posle,uspeo da suzi prostor između publike i izvođača i ostavi snažan pečat na istoriju jugoslovenske popularne muzike. Hvala i Živku Milorada Bojaniću na odvažnom pokušaju da od zaborava sačuva sagu o,na žalost,već pomalo zaboravljenom velemjstoru pesme i druženja kakav je bio Toma Zdravković. Aleksandar-Saša Ignjatović

Za neke ljude dovoljno je reći samo njihovo ime i prezime,a čini ti se ,i u pravu si da si sve rekao.Ovo nije kraj priče o Tomi Zdravkoviću,ovo je samo jedan deo,jer priča o Tomi traje-do nezaborava.Ovo internet izdanje knjige "Toma" posvetio sam svima onima koji vole Tomu Zdravkovića.Posvetio sam ga i onima(verujem da takvih ima veoma malo,ako ih uopšte ima) koji iz nekog razloga ne vole Tomu-jer će ga nakon ove knjige sigurno zavoleti.Posvetio sam svima koji znaju da vole,koje život nije mazio,za sve one koji su nekada "dotakli dno života".Posvetio sam svim mojim prijateljima,koji neizmerno poštuju Tomu Zdravkovića i žele da saznaju još ponešto iz života prvog i poslednjeg boema na ovim prostorima... Hvala Živku Bojaniću što je ovom knjigom uspeo da otrgne od zaborava našeg Tomu... Slobodan Radulović http://www.facebook.com/group.php?gid=234239545620 07.07.2010