Istorija prijateljstva 9788671024013

Table of contents :
0 Sadržaj Uvod
1 Klasični ideali prijateljstva
2 Ciceron o prijateljstvu
3 Latinski Zapad
4 Renesansna prijateljstva tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja
5 Od hrišćanskog prijateljstva do svetovne osećajnosti ponovno uspostavljanje vrednosnog sistema u doba prosvetiteljstva
6 Olovke u ruke žene i pisanje o prijateljstvu
7 Društveni stalež, pol i prijateljstvo taj dugi devetnaesti vek
8 Novi svetovi prijateljstva početak dvadesetog veka
9 Značaj prijatelja najbliža prošlost

Citation preview

ISTORIJA PRIJATELJSTVA

Priredila Barb ara Kejn

Preveli sa engleskog M irko Jakovljević i T ijaaa R. Spasić

2011 .

Sadržaj

P re d g o v o r........................................................................................................ 7 U v o d ...................................................................................................................9 K lasični ideali prij atelj stva

Dirk Balcli i Nik E liopulos.............................................................. 1 7 2.

C iceron o prijateljstvu Konstant Dž. M juz ................................................................................89

3.

L atinski Z apad

Konstant Dž. Mjuz i Nevil Kjavaroli ...............................................98 4.

R enesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija m išljenja

Kerolin Džejms i BU Kent ..................................................................142 5.

O d h rišćanskog prijateljstva do svetovne osečajnosti: ponovno uspostavljanje vrednosnog sistem a u doba prosvetiteljstva

Dejvid Garioč ........................................................................................203

6.

O lovke u ruke: žene i pisanje o prijateljstvu Barbara K ejn ......................................................................................... 265

7.

D ruštveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi d evetnaesti vek

M ark Brodi i Barbara K ejn ................................................................273 8.

N ovi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka M ark P il ..................................................................................................339

9.

Značaj prijatelja: n ajbliža prošlost

M ark Pil, u saradnji saLiz Rid i Džejmsom Volterom... 386 B ib lio grafija......................................................................................... 436 Indeks

489

Značaj koji se pridaje prijateljstvu u savremenom društvu nikada se ne može preceniti. Ono se smatra pokazateljem stepena integrisanosti jednog društva, kao i neophodnim činiocem zdravog i ispunjenog života. Prijateljstvo je odnos koji se u javnosti neprestano predstavlja u različitim formama, analizira se u novinama, savremenom filmu i televizijskim emisijama, o čemu svedoči i popularna serija koja nosi taj sasvim jednostavan naziv - Prijatelji. Kao što to često biva, trenutno interesovanje šire publike za prijateljstvo praćeno je i njegovim pro­ učavanjem u velikom broju naučnih studija, koje su u skorije vreme pokrenute, o značenju i prirodi ovog odnosa u različitim društvima, kao i u ranijim fazama društva kojem i sami pripadamo. I naučnici koji se bave različitim disciplinama, uključujući sociologiju, psihologiju, antrolopogiju, književnost, istoriju i filozofiju, u velikom broju su se okrenuli temi prijateljstva. Njihova istraživanja uglavnom nastoje da utvrde različite načine na koje se prijateljstvo definiše, tumači i praktikuje u svakodnevnom životu različitih kultura, kao i da odrede ulogu koju je ono imalo u prošlosti. Cilj naše Istorije prijateljstva jeste da se nadoveže na ova istraživa­ nja, ali i da ih proširi time što će se pozabaviti pitanjem prijateljstva u zapadnom društvu tokom proteklih 2.500 godina - počev od klasične Atine pa sve do današnjeg dana. Ovoliko dug period pruža nam mo­ gućnost da prikažemo koliko je dugotrajan i sâm značaj koji se prida­ vao prijateljstvu kao odnosu koji istovremeno predstavlja osnov dru­ štvenog i privatnog života. Takođe smo, zahvaljujući tome, bili u prilici

10

Istorija prijateljstva da istražimo kontinuitet i promene u načinu na koji su ljudi tumačili ulogu koju ovaj odnos ima u njihovom društvenom, seksualnom i po­ rodičnom životu. Opširno smo se pozabavili svim ovim temama, kao i pojedinačnim grupacijama ljudi za koje se ispostavilo da se u ovom domenu života najbolje snalaze. Teško je reći da li su kontinuitet ili promene u idejama o prijatelj­ stvu te koje su u najvećoj meri obeležile kulturu Zapada u periodu o kojem je reč. S jedne strane, nema nikakve sumnje u to da je konti­ nuitet pojedinih ideja izrazito važan. Štaviše, jedna od stvari koja je na nas ostavila najjači utisak jeste snažan uticaj koji su pojedine ide­ je koje su bile popularne u doba klasičnih grčkih i rimskih filozofa, naročito Aristotela i Cicerona, ostvarivale sve do osamnaestog, a u pojedinim slučajevima i do devetnaestog veka. U eri klasične Atinske republike, koja predstavlja polaznu tačku ove studije, prijateljstvo je predstavljalo složeno pitanje koje je zanimalo mnoge filozofe, i oni su se bavili njegovim društvenim značajem, moralnom osnovom i etič­ kim pravilima. Grčka reč fili ja (philia ), koja se obično prevodi kao „prijateljstvo”, pokrivala je mnogo širi spektar odnosa od onih koji su danas obuhvaćeni ovom rečju. Osim ljudi sa kojima je pojedinac u naročito bliskom odnosu, i članovi porodice, poslovni saradnici, za­ tim oni koje danas nazivamo „dragim ljudima” ili „poznanicima”, a ne prijateljima, opisivani su zajedno kao filo i (philoi ). Aristotel je, baveći se ovom temom, ponudio sistematizaciju prijateljstva na osnovu koje su se različiti vidovi ovog odnosa razvrstavali u okviru pojma filoi. On je pri tome posebnu pažnju poklonio trima najvažnijim vrstama prijateljstva: prijateljstvu radi koristi, prijateljstvu radi zajedničkog zadovoljstva i prijateljstvu utemeljenom na zajedničkim vrlinama. Za njega je, kao i za mnoge druge antičke grčke filozofe, prijateljstvo ute­ meljeno na zajedničkim vrlinama, koje je bilo i najređe, upravo bilo najdragocenije. Retkost ovakvog odnosa isticali su svi grčki filozofi, koji su smatrali i da pravo prijateljstvo može nastati jedino među lju­ dima koji poseduju vrline. Tri veka kasnije je Ciceron, pored toga što je prihvatio ovo stanovište, još više isticao značaj prijateljstva u životu svakog pojedinca, zajedno sa njegovim uticajem na ostale društvene i privatne odnose, kao i nekim od pitanja i problema na koja prijateljstvo neminovno nailazi.

Uvod Važnost koja se klasičnoj misli i književnosti u okviru kulture Za­ pada pripisivala prijateljstvu obezbedila je grčkim i rimskim filozof­ skim tekstovima o prijateljstvu veliki uticaj tokom izrazito dugog pe­ rioda. Radovi Aristotela i Cicerona prevođeni su na mnoge evropske jezike, a često su proučavani i u originalu. U doba renesanse se, na primer, podrazumevalo da mladići napamet znaju odlomke iz Ciceronovog delà O prijateljstvu, u kojem se ističe ogromna vrednost prija­ teljstva i činjenica da ono od ljudi zahteva potpunu harmoniju ukusa, težnji i osećanja. Ove ideje su imale snažnu podršku među obrazova­ nom elitom u većini evropskih zemalja tokom osamnaestog i devet­ naestog veka. Klasični ideali prijateljstva nisu bili jedini tokom ovog dugog perio­ da, niti su sve to vreme ostali netaknuti kada su u pitanju razne kritike. Ideje o značaju građanskog prijateljstva, usluga i podrške koju prijatelji jedni drugima mogu pružiti, kao i o vezi koja postoji između ispravnog života i prijateljstva, i dalje su bile na snazi, možda i u još većoj meri, ali isto tako su neretko bivale osporavane, pa čak i smenjivane novim idejama koje bi se pojavljivale u narednim periodima. Verska ubeđenja, posebno ona u okviru hrišćanstva, uvela su sasvim novi skup vrednosti u rasprave na temu prijateljstva, a isto tako su najkasnije, počev od dvanaestog veka, narodne predstave i običaji takođe uneli novine u tu­ mačenje društva i međuljudskih odnosa. Nova tumačenja prijateljstva nastupila su u okviru hrišćanskih zajednica u srednjem veku, u kojima su se bliski odnosi među prijateljima bazirali na novom vidu ljubavi kao osećanja koje je isključivo duhovne i natčulne prirode, koje je u potpunosti otelovljeno u Hristu. Ovaj novi ideal hrišćanskog prijatelj­ stva, koji se temeljio na zajedničkom verovanju i ljubavi prema Hristu, u pojedinim slučajevima je prijateljstvu dodavao nove emotivne aspek­ te. Takođe je doneo i nova trvenja utoliko što su bliska prijateljstva predstavljala potencijalnu pretnju ljubavi prema Hristu, odnosno od hrišćana se očekivalo da budu u potpunosti okrenuti natčulnoj ideji prijateljstva umesto ličnim naklonostima i potrebama. Slično tome je tokom petnaestog i šesnaestog veka, iako su Ciceron i njegov ideal elitnog i učenog kruga prijatelja i dalje bili veoma uticajni, postojalo i mnoštvo različitih pristupa prijateljstvu, koji su se mogli uočiti u na­ rodnoj kulturi i intimnim prepiskama. Štaviše, iako su klasični ideali

11

12

Istorija prijateljstva i dalje bili izrazito važni, došlo je do velikih promena u načinu na koji je klasična tradicija tumačena. Tako je, za razliku od ranijeg perioda u kojem je postojalo veće interesovanje za moralne konotacije prijatelj­ stva, kao i za uzajamnu podršku ljudi koju je ono podrazumevalo, u drugom delu devetnaestog veka veća pažnja poklanjana meri u kojoj je prijateljstvo među muškarcima moglo da prkosi društvenim normama umesto da ih osnažuje, budući da se iz aseksualnog i čednog odnosa premetnulo u odnos koji je počeo da nosi erotski prizvuk. U svakom od perioda o kojima će biti reči isticali smo i kontinu­ itet klasičnih ideja i nove nedoumice koje su izbijale u prvi plan, koje su ponekad bivale rezultat širih društvenih, ekonomskih i političkih promena, a ponekad su proizlazile iz intelektualnog napretka i pojave novih ideja na ovom planu. Urbanizacija i stvaranje sve većih gradskih celina posebno su snažno uticale na promene u okviru prijateljstva. Isto to se može reći i za razvoj skepticizma i racionalizma u devetnaestom veku, koji su prethodne ideale hrišćanskog prijateljstva ozbiljno doveli u pitanje. Tokom prosvetiteljstva, kao i u srednjem veku, postojala su trvenja među novim idejama, koja su najjasnije izražena u okviru su­ koba između dužnosti univerzalnog dobročinstva i snage pojedinačnih međuljudskih odnosa. Imperijalizam je takođe izrodio nova pitanja, gde su pojedinci isticali da je prijateljstvo jedino moguće među onima koji pripadaju istom etničkom, verskom i kulturnom miljeu, dok je za druge imperijalizam u prvi plan izneo mogućnost za stvaranje prija­ teljstava koja prelaze rasne i imperijalne granice. Tokom većeg delà perioda kojim se bavimo jedna pretpostavka ve­ zana za klasičnu ideju o prijateljstvu ostala je ipak dominantna: da je prijateljstvo moguće jedino među muškarcima. Ovo je naročito važilo za klasični period. Budući da su mnogi, ako ne i svi, filozofi pretposta­ vljali da samo muškarci poseduju vrline, to ih je navelo na zaključak da je prijateljstvo isključivo muška stvar. U devetnaestom i dvadesetom veku ova pretpostavka je gotovo u potpunosti promenjena, tako da se smatralo ne samo da su žene sposobne za prijateljstvo već se čak i mislilo da su njihova prijateljstva iskrenija i značajnija od prijateljsta­ va među muškarcima. S tim u vezi, bavili smo se načinima na koje su tokom vekova ideale koji su se odnosili isključivo na prijateljstva među muškarcima osporavali - bilo pripadnice verskih udruženja u sred-

njem veku i za vreme renesanse, bilo pojedine spisateljice i pripadnice aristokratije koje su ostvarile prijateljstva i pisale o njima u petnaestom i šesnaestom veku, kao i filozofi i pisci u devetnaestom veku koji su bili opčinjeni mogućnostima koje su nudila ženska prijateljstva. U devet­ naestom veku se i veliki broj žena priključio raspravama na ovu temu, i to u ulozi spisateljica, esejistkinja i političkih aktivistkinja u borbi za prava žena, od kojih su mnoge nalazile i pružale javnu podršku prijateljstvima među ženama. Tokom devetnaestog, a još više tokom dvadesetog veka, klasični ideali muškog prijateljstva bivah su odbačeni i osporavani u okviru popularne kulture u kojoj se smatrala neoborivom ideja da prijateljstva među ženama predstavljaju osnovu društva i podršku raznim ugroženim grupacijama. Odmah privlači pažnju činjenica da se u okviru ove studije odbacuje mogućnost da je postojalo ili da postoji „zlatno doba” prijateljstva u bilo kom trenutku u istoriji, kao i da postoji bilo koji određeni skup ideja vezanih za prijateljstvo koje bi se iz bilo kog razloga mogle smatrati značajnijim od nekih drugih. Ono što je nesumnjivo jeste činjenica da je posredi odnos koji obuhvata mnoštvo različitih aspeka- ta, kao i odnos koji je - uprkos tome što je oduvek smatran izrazito dragocenim i značajnim uvek podrazumevao napore da se pomire suprotstavljene etničke, društvene i porodične dužnosti. Dužnosti i sukobi koji su prožimah prijateljstvo vremenom su se menjali, isto kao što su se menjale i vrste odnosa koji su obeležavali prijateljstvo. Poput bilo kog drugog društvenog odnosa, i prijateljstvo se ispoljavalo i razvijalo u okviru određenog društvenog konteksta i jedna od stvari koje smo ovde nameravali da uradimo jeste da pokažemo koliko različite ekonomske, društvene i političke okolnosti utiču na prijateljstvo, odnosno koliko ih čine manje ili više ostvarivim, ili im nameću posebne zahteve. U velikom broju slučajeva kojima se bavimo prijateljstvo je vezano za gradsku sredinu koja poseduje javne institucije i nudi mogućnosti za čestu interakciju među svojim stanovnicima. Ove gradske zajednice su istovremeno omogućavale i otežavale stvaranje posebnih vidova prijateljstva. Bliska prijateljstva koja su stvarah mnogi pripadnici srednje klase u devetnaestom veku, i koja su najčešće negovana u kućnoj atmosferi, na primer, zahtevala su postojanje domaćeg komfora i materijalnog bogatstva koje je većini pripadnika radničke klase bilo

14

Istorija prijateljstva nedostupno. Muškarci i žene iz radničke klase su stoga uspostavljali drugačije vrste odnosa sa ljudima sa kojima su radili ili izlazili u pabove, restorane i upoznavali ih u različitim prijateljskim društvima. Razume se da prijateljstvo nije lako definisati, i mi se u ovoj knjizi nismo trudili da otkrijemo ili razvijemo jednu jedinu definiciju koja bi se odnosila na sve primere prijateljstva iz prošlosti. Suprotno tome, pokušali smo da saznamo i razumemo način na koji je terminologija prijateljstva korišćena u različitim društvenim grupama tokom razli­ čitih istorijskih perioda, kao i način na koji se sâm jezik prijateljstva razvijao i menjao kroz vreme. Jedno od teških pitanja sa kojim smo se neprestano susretali, i kada je u pitanju jezik prijateljstva i kada je u pitanju način na koji su ljudi prijateljstvo tumačili, odnosi se na meru u kojoj je ovaj odnos obuhvatao brak i seksualne veze, bilo između po­ jedinaca ili grupa ljudi koji pripadaju suprotnom ili istom polu. Ovo pitanje je utoliko teže što je, kao što smo se već uverili, starogrčka reč koja se koristila u značenju prijateljstva podrazumevala mnoge od ovih odnosa. Štaviše, mnogi naučnici su i to istakli, čak se i u odno­ sima koji nisu izričito niti prevashodno seksualne prirode često javlja prizvuk seksualnosti. Pokušali smo da se usredsredimo, pre svega, na prijateljstva koja nisu erotske prirode, odnosno na ona koja su dugo smatrana važnim vidom intelektualnog i građanskog, kao i društvenog i emotivnog odnosa, koji se obično održavao naporedo sa bračnim i drugim seksualnim vezama. Erotski element je možda bio prisutan u mnogim od ovih odnosa, ali obično nije predstavljao njhov izuzetno bitan aspekt. Umesto bavljenja seksualnim aspektima, pozabavili smo se pitanjem gde se i na koji način pojavljuju i definišu granice između prijateljstva i drugih vrsta odnosa. Pod ovim „drugim” vrstama odnosa podrazumevamo i različite odnose koji se zasnivaju na koristi, kao i bliske porodične i odnose seksualne prirode. Ukazali smo na neke od pomičnih granica između ovih različitih vrsta odnosa, kao i na prome­ né u načinu na koji su ove granice tumačene i definisane. Oblast koju ova knjiga pokriva izrazito je široka, toliko da je m o­ guće o svakom od poglavlja napisati po jednu obimnu knjigu. Kako je naša glavna namera bila da istražimo kontinuitet i promene u okviru ideja i praktičnih aspekata prijateljstva kroz istoriju, nismo bili u m o­ gućnosti da se svakim od perioda bavimo preterano detaljno. Umesto

Uvod toga pokušali smo da se usredsredimo na ključne teme koje su obra­ đene u izvorima koje smo koristili, sa idejom da prikažemo ono što smatramo značajnim tokovima kontinuiteta i promena. U ove teme spadaju moralna priroda i značaj prijateljstva, kao i pitanja o tome gde se, kako i sa kim prijateljstva mogu zasnivati. Pitanje građanskog prijateljstva, kao i pitanje u kojoj se meri smatralo da prijateljstvo do­ prinosi stvaranju osnove za formiranje uspešne vladavine, bilo je od ve­ like važnosti, i upravo ono ukazuje na razloge zbog kojih se toliki broj rasprava na temu prijateljstva vodio isključivo u vezi sa muškarcima, koji su predstavljali dominantnu grupaciju u javnom životu. Sledeći ovu činjenicu, detaljno smo razmotrili pitanja vezana za pol, način na koji se muškost pretpostavljala i definisala u okviru pojedinih vidova prijateljstva, kao i za razlike u načinima na koje su muška i ženska pri­ jateljstva tumačena. Takođe smo se bavili i pitanjem kada je i kako bilo moguće stvaranje prijateljstava između muškaraca i žena, bilo da su se ona javljala unutar braka ili izvan njega. Poput pola, i pitanje porodice je često imalo važnu ulogu u razmišljanju o prijateljstvu. Stoga smo se bavili promenama u načinu na koji su porodični odnosi tumačeni u odnosu na prijateljstvo, kao i njihovim preklapanjem u određenim periodima, za razliku od novijeg shvatanja prema kojem se između porodičnih i prijateljskih odnosa pravi razlika. U svemu ovome smo nastojali da razjasnimo okolnosti u kojima je prijateljstvo tumačeno i definisano. Isto tako, pokušali smo da ispitamo neke od praktičnih pri­ mera prijateljstva i različite načine na koje su se prijatelji jedni drugima obraćali i ponašali, kako u javnoj sferi tako i u privatnosti. Kontinuitet i promene koje se mogu uočiti u istoriji koju smo iz­ ložili ne ukazuju samo na društvene i naučne novine, već i na različi­ tu prirodu izvora koje smo koristili. U celoj ovoj knjizi nastojali smo da što više koristimo različite izvore, zato što smo tako imali uvid u prirodu ideja koje se nisu samo stvarale u prošlosti već su dopirale i do narednih generacija preko štampanih dokumenata. Međutim, for­ ma ovih izvora se menjala, što ukazuje i na promene u okviru glav­ nih preokupacija koje su se ticale prijateljstva. U klasičnom periodu je postojao izvestan broj filozofskih tekstova o prijateljstvu, od kojih su mnogi služili ukazivanju na značaj ovog odnosa, kao i na njegovo prisustvo u širim raspravama o etici. Ovi filozofski tekstovi bili su

15

16

Istorija prijateljstva vekovima objavljivani, i pri tome su im se pridruživali novi tekstovi sa novim tumačenjima ove teme. Iz tog razloga smo se bavili i pri­ ručnicima za pisanje pisama koji su bili popularni u srednjem veku i za vreme renesanse, kao i drugim književnim tekstovima koji se više bave emotivnim kontekstom nego moralnom osnovom prijateljstva: dramom, poezijom, esejima, a posebno prozom, koja je postala jedno od najvažnijih područja za raspravljanje o prijateljstvu u osamnaestom i devetnaestom veku. I ostali izvori su bili važni i pružali su različite uvide u iskustvo na polju prijateljstva i njegovo značenje u različitim društvenim okolnostima. Sudske beleške su korišćene da bi se došlo do informacija vezanih za značaj prijateljstva u životu siromašnog sta­ novništva u osamnaestom i devetnaestom veku. Časopisi i periodika su u devetnaestom veku postali izrazito popularni, zajedno sa novim radovima iz oblasti društvenih nauka, posebno iz sociologije i njenog zanimanja za mesto koje prijateljstvo zauzimalo u svetu koji se sve više industrijalizovao. U dvadesetom veku obim ovih izvora je proširen po­ javom novih medija: bioskopom, televizijom i popularnom muzikom. Kao dodatak navedenim izvorima koristili smo i drugu vrstu materi­ jala, poput pisama i dnevnika, koji su nam u odnosu na zvanične tek­ stove pružili bolji uvid u konkretno iskustvo određenih ljudi. Postojanje brojnih naučnih radova, kao i naše zanimanje za same ideje vezane za prijateljstvo, upućuju na činjenicu da je u pitanju istorijski pregled koji ima naučni karakter. Ipak, u ovu knjigu smo uvrstili i mnoge praktične primere i isto tako smo, naročito u poslednjem po­ glavlju, ispitali načine na koje se prijateljstvo tumačilo i doživljavalo u svakodnevnom životu različitih društvenih grupacija, uključujući radničku klasu i siromašne slojeve stanovništva. Međutim, najveći na­ glasak stavljen je na način na koji je prijateljstvo opisivano i definisano među naučnicima i piscima. Ono što nas je ovde zanimalo jeste da prikažemo promenljive okolnosti u okviru kojih se o prijateljstvu go­ vorilo, i stoga smo se trudili da predstavimo njegov prelaz iz moralnih stanovišta klasičnog perioda, preko verskih i društvenih u srednjem veku, sve do psihološkog stanovišta i značaja bliskosti koja su obeležila devetnaesti i dvadeseti vek.

Klasični ideali prijateljstva D irk B alcli i N ik Eliopulos

Antički grčki filozofski spisi o prijateljstvu ostavili su dubok trag u kulturi Zapada. Godine 1508. Erazmo je u Poslovicam a 1 objavio sopstveni izbor starogrčkih i rimskih mudrosti. Prva poslovica koju je Erazmo izabrao filozofski je proglas o prijateljstvu: „Prijateljima je sve zajedničko” - izreka koja se pripisuje Pitagori. Erazmo dalje kaže: Svako ko duboko i pažljivo razmotri ovo Pitagorino zapažanje... svakako će zaključiti daje celokupna ljudska sreća obuhvaćena ovom kratkom iz­ rekom. Šta je drugo bila Platonova namera u tolikim delima koja je napi­ sao nego da kod ljudi podstakne osećanje zajedništva, kao i da im skrene pažnju na temelj na kome ono počiva, odnosno na prijateljstvo? U nastavku svog izlaganja o prijateljima, koji su ujedno i istomi­ šljenici, Erazmo ukazuje na to da pitagorejsko bratstvo ne predstavlja ništa drugo do preteču zajedničkog života i zajedničke imovine koje je propovedao Hristos. Mladi Isak Njutn je 1644. godine započeo da piše dnevnik, u kojem je beležio svoja razmišljanja tokom studija u Kembridžu.2 Na vrhu prve stranice zapisao je „Amicus Plato, amicus Aristoteles, magis amica 1 Kathy Eden, ,,’Between Friends Ali is Com m on’: The Erasmian Adage and Tradition”, Journal o fth e History o fld e a s 59.3 (1998), 405-419. 2 Henry Guerlac, „Amicus Plato and Other Friends”, Journal o ft h e History o f

Ideas 39.4 (1978), 627-633.

78

Istorija prijateljstva veritas”*. Ovog načela pridržavale su se sve pristalice moderne nauke, a ono aludira na Aristotelovu misao iz Nikomahove etike, delà u kome on nerado kritikuje Platonovu teoriju ideja. Aristotel napominje da, s obzirom na to da „filozofija” znači ljubav prema mudrosti, filozo­ fi moraju kritikovati pogrešne stavove čak i ako ih zastupaju njihovi prijatelji „jer iako nam je i jedno i drugo dragoceno, sveta je dužnost dati istini prednost”**. Činjenica da je ovo Njutnovo načelo napisano više od jednog milenijuma posle Pitagorine, Platonove i Aristotelove smrti ukazuje na dugovečnost grčkih filozofskih razmišljanja o prijateljstvu. Prijateljstvo je jedna od najprisutnijih tema u spisima koje smo nasledili od antičkih Grka. Ono je često i pokretač zapleta u starogrčkoj epskoj poeziji (na primer, prijateljstvo između Ahileja i Patrokla) i tragediji (na primer, u Euripidovom Filoktetu). Starogrčki besednici često su pozivali na prijateljstvo, a pisci poput Hesioda i Teognida davali su obilje saveta 0 njegovom značaju. Međutim, ono što je imalo veći istorijski uticaj jeste činjenica da su grčki filozofi klasičnog i helenističkog perioda prijateljstvo tretirali kao temu dostojnu filozofskog razmatranja, kao i to da su njihove različite teorije o prirodi prijateljstva imale normativ­ ni karakter, odnosno da su jasno ukazivale na to kakvo bi prijateljstvo trebalo da bude i koju bi ulogu u političkom životu zajednice trebalo da ima. Ovi starogrčki ideali prijateljstva dominirali su introspektivnim pisanjem o prijateljstvu sve do osamnaestog veka. Shodno tome, ovo poglavlje manje će biti usredsređeno na običaje prijateljstva u antičkom svetu i primere iz književnosti, a više na normativne ideale prijateljstva kakve su nam filozofi ponudili. Na početku treba pomenuti da starogrčka reč koju prevodimo kao prijateljstvo -filija (philia ) - obuhvata daleko širi spektar odnosa nego reč „prijateljstvo” u savremenom značenju. Štaviše, u nekoliko navrata tokom čitanja ove knjige uverićemo se da je upotreba reči „prijateljstvo” 1 srodnih termina koji se odnose isključivo na blisko prijateljstvo izme­ đu drugova relativno mlada pojava. Za antičke Grke je filija obuhvatala * Drag je Platon, drag je Aristotel, ali je draža istina. - Prim. prev. ” Aristotel, N ikom ahova etika, 1096 a, prevela Radmila Šalabalić, Kultura, Beo­ grad, 1958.

Klasični ideali prijateljstva i članove porodice, kao i ljude koje bismo okarakterisali kao poznanike a ne kao prijatelje. Dakle, filozofske teorije o filiji imaju daleko veći opseg nego što bi se to isprva moglo očekivati. Iako filija obuhvata mnoštvo odnosa, u spisima koji su nam pre­ ostali od starogrčkih filozofa ona se sagledava iz manjeg broja uglova nego što bismo to kao čitaoci priželjkivali. Kao što je to slučaj sa gotovo svim drugim spisima iz antičkog doba, teorijsko razmatranje prijatelj­ stva u potpunosti se odvija sa muškog stanovišta. Filozofi u antičkoj Grčkoj jesu ponekad raspravljali o prijateljstvu između polova, ali ni­ kakvi spisi žena filozofa o prijateljstvu nisu nam poznati. (Radovi koji se pripisuju pripadnicama Pitagorine škole naknadno su prepravljani, te autorstvo nad njima ostaje neutvrđeno.) Moramo imati na umu da su se filozofske rasprave o prijateljstvu u Grčkoj odvijale u društve­ nim i političkim okolnostima koje su se međusobno bitno razlikovale. (Kasnije ćemo detaljnije razmotriti kontrast između relativno nezavi­ snih grčkih gradova-država klasičnog perioda i kraljevstava koja su dominirala ovim područjem posle smrti Aleksandra Velikog.) Kakve god da su razlike postojale među ovim političkim uređenjima, ona su nesumnjivo bila prilično udaljena od našeg današnjeg shvatanja kako bi jedna liberalna država trebalo da izgleda. To naročito važi u slučaju poimanja svrhe koju država treba da ispuni. Grčki filozofi bili su goto­ vo ujedinjeni u stavu da država postoji da bi od svojih građana načinila bolje muškarce, kao i da bi, u meri u kojoj se to smatralo mogućim, od žena koje u njoj žive načinila bolje žene. Ovaj stav ne važi samo za gradove-države poput Sparte već i za demokratski grad-državu Atinu, za koju često verujemo da je bila bliskija našim današnjim vrednostima. Ovu razliku moramo uzeti u obzir da bismo razumeli ono što staro­ grčka filozofija ima da nam kaže. Pojam „boljih muškaraca” (ili žena) predstavlja tačku razlaza sa savremenim liberalnim shvatanjima. Grčki filozofi imali su tu slobodu da stvaraju normativne teorije o tome kakvo bi prijateljstvo trebalo da bude zato što im je zajednički etički okvir bio eudemonistički. Eudemonija (eudaim onia ) je starogrčka reč koja se najčešće prevodi kao „sreća”, ali njen tačniji prevod bio bi „blaženstvo” ili „dobrobit”. Potonji izrazi eliminišu eventualnu pretpostavku da eudemonija predstavlja neku vrstu prolaznog ličnog zadovoljstva. Eudemonija je više od toga, o

19

20

Istorija prijateljstva čemu govori činjenica da se za Grke svrha života nije nalazila u pukom osećanju zadovoljstva već u tome da se živi ispravno i da se dostignu ugled i trajna slava. Aristotel je eudemoniju definisao kao život u kojem čovekove po­ stupke vodi aretê - što se često prevodi kao „vrlina”, ali pravo značenje je možda bolje obuhvaćeno pojmom „odlika”. Vrline ili odlike predsta­ vljaju one osobine koje neku stvar čine dobrim primerkom svoje vrste, i one se kao takve ne odnose samo na ljudski rod. Možemo govoriti i o vrlinama dobrog trkačkog konja i da pod tim podrazumevamo osobine zahvaljujući kojima taj konj pobeđuje na trkama. Shodno tome, ljudske vrline su one osobine koje, poput duboko usađenih karakternih crta, čoveku pomažu da svaki zadatak obavlja „pravilno i na najbolji način”', odnosno da ispuni svrhu ljudske prirode. Vrlina ili odlika u bliskoj je vezi sa blaženstvom. Osoba koja poseduje vrline i njima se rukovodi ponaša se ispravno. Analitička je istina za Grke da ponašanje k a t’ aretên (u skladu sa vrlinom) predstavlja do­ bro, plemenito, lepo i ispravno ponašanje. (Pojmovi kao što su „dobro”, „plemenito” i „ispravno” predstavljaju nijanse značenja izvedene od prideva kaloti) Svakako da će osoba koja se ponaša dobro, plemenito, lepo i ispravno, i dosledna je u tome, ostvariti dobar život m akar u jed ­ nom njegovom delu. (Među filozofima su postojala neslaganja oko toga da li je za sreću potrebno i nešto više od življenja u skladu sa vrlinom.) Budući da su blaženstvo i ispravan život povezani, filozofi su se veći­ nom složili da je vrlina neophodan uslov za dostizanje blaženstva. Konačno, važno je napomenuti da su lična sreća, kao i odlike uz pomoć kojih se ona dostiže, namenjene javnoj upotrebi isto koliko i unutrašnjem zadovoljstvu. Dover nam skreće pažnju da su grčki filo­ zofi često iznosili ovakve stavove: „Želeo sam da me smatraju pravič­ nim”, umesto da jednostavno kažu: „Želeo sam da budem pravičan”. Međutim, ovaj autor smatra da nije samo spoljašnjost važna. Pre bi se moglo reći da Grcima koji su živeli u petom i četvrtom veku pre Hrista „dobrota lišena dobrog ugleda nije bila naročito primamljiva”*3. Razlog za to je činjenica da je bilo izrazito važno da postupke koji predstavljaju * N ikom ahova etika, 1098 a. 3 K. Dover, Greek Popular M orality in the Time o f Plato an d Aristotle (Oxford: Oxford University Press, 1974), 226.

Klasični ideali prijateljstva otelovljenje vrline ostali članovi zajednice prepoznaju i da se to potom pretoči u dobar ugled i slavu. Ove srodne predstave o dobrobiti i vrlini stvorile su okolnosti u okviru kojih su antički Grci poimali značaj prijateljstva. U slagalici koja predstavlja kvalitetan život, prijateljstvo se svrstavalo među deliće od presudne važnosti, budući da je pojam filija imao daleko šire zna­ čenje od reči „prijateljstvo”. Stoga je u izvođenje zaključaka o značaju filije za dobar život uključeno daleko više činilaca nego što je to slučaj sa našim shvatanjem pozicije koju u srećnom životu zauzima ono što nazivamo „bliskim prijateljstvom”. Zapravo, ono što sve te različite odnose drži na okupu pod pojmom filija jeste princip po kome čovek prijateljima treba da čini dobro, a neprijateljima zlo. Reč je o vrhovnom principu koji upravlja svim odnosima u sastavu filije. Može se pronaći i kod Hesioda: „Ко tebe ljubi, ljubav uzvrati” (tj. budi prijatelj onima koji su spremni da ti učine uslugu), kao i kod Pindara: „Prijatelj sam prijatelju, аГ na dušmanina svoga, sličan vuku, nasrnuću hrabro na stazama svima života svoga”. Ovo nije rezervisano samo za pesništvo, već se kao osnovni aksiom moralnog postupanja pojavljuje i u Lisijinoj sudskoj odbrani vojnika: „Smatram da smo predodređeni [tetachthai] da neprijateljima naudimo, a prijateljima da služimo.” Čuveno je Plato­ novo pretvaranje Simonidove izreke „Svakome dati ono što mu sleduje” u jednostavnu definiciju pravičnosti koju izgovara Polemarh - pravič­ nost je „činiti prijateljima dobro, a neprijateljima zlo”.4 Iz ovog principa proizlazi da je svet svakog Grka bio podeljen na tri tabora: prvi su činili pripadnici kruga prijatelja, drugi ljudi izvan ovog kruga, a treći oni koji se nisu mogli svrstati ni među prjatelje niti među neprijatelje. Budući da su čak i pripadnici poslednje grupe tretirani kao potencijalni prijatelji ili neprijatelji5, podela na prijatelje i neprijatelje u 4 Hesiod, Poslovi i dani, 353, preveo Marko Višić, Izdavačka kuća Draganić, Beo­ grad, 2006; Pindar, Ode, Pitijska II.IV, preveo Ton Smerdel, Matica hrvatska, Zagreb, 1952; Lysias, „For the Soldier” § 20, Orations (trans. W. R. M. Lamb; Loeb Classical Library; Cambridge, MA: Harvard University Press, 1930); Platon, Država, 332 a-d , preveli dr Albin Vilhar i dr Branko Pavlović, BIGZ, Beograd, 2002. 5 Lynnette Mitchell, Greeks Bearing Gifts: The Public Use ofP riv ate Relationships in the G reek World, 435-323 BC (Cambridge: Cambridge University Press, 1997), 15.

21

22

Istorija prijateljstva praksi je bila izvršena gotovo bez ostatka. Ali, ne bi trebalo zaboraviti ni to da se, iako se smatralo da prijateljstva mogu imati i praktičnu korist, njihova vrednost nije tu završavala. Meri Blandel napominje da su neki pisci (Demokrit, Demosten i Aristotel, na primer) upozoravali da prijatelje nipošto ne smemo imati samo radi koristi.6 Umesto toga, prijateljstva moramo sklapati tako da iz njih proizlazi najbolji vid do­ bra - ono koje je dobro samo po sebi, ali koje istovremeno dovodi do pozitivnih rezultata. Ovakvi prijateljski i neprijateljski odnosi među pojedincima u sa­ mom gradu-državi su, razume se, predstavljali smetnju zajedničkom delanju. Kao reakcija na ovu napetost javio se pojam „građanskog pri­ jateljstva”, koji je okarakterisan kao „jednakost mišljenja” ili homonoja (homonoid), i koji je postao opšte mesto u političkom životu zajednice.7 Prijateljstvo je tako dobilo i političku dimenziju. Sada smo spremni da razumemo zašto su antički Grci prijateljstvu pristupali kao predmetu dostojnom normativnih teorija. Cilj svih ljud­ skih postupaka je da se postigne život vođen eudemonističkim prin­ cipima. Pri tome ovde nije posredi samo subjektivno zadovoljstvo, već objektivno ljudsko blaženstvo. Vrline ili odlike su one osobine koje nam omogućavaju da dostignemo blaženstvo i postupamo dobro i ple­ menito. Od prijatelja se potom zahteva da (čak i po cenu da postupe nečasno i sramno) svojim prijateljima pomognu u ostvarivanju svih ciljeva. Dakle, raznovrsnost odnosa koje obuhvata filija čine i objek­ ti (tj. moji prijatelji) kojima mogu učiniti dobro delo (i tako postupiti dobro i plemenito), kao i pom oć koju ja dobijam da bih ostvario svoje ciljeve. Da bismo razumeli kako treba živeti ispravno i ostvariti dobro­ bit, moramo se osvrnuti na prirodu prijateljstva, kao i na to kakav ovaj odnos treba da bude. 6 Meri Vitlok Blandel dodaje: „Ovo se može smatrati jednom od tačaka u kojoj se moralni ideal najviše razlikuje od uobičajene prakse”, Helping Friends an d Harm ing Enemies: A Study in Sophocles and Greek Ethics (Cambridge: Cambridge University Press, 1989), 35. Kao ilustraciju za ovo mišljenje Blandelove možemo iskoristiti sledeći iskaz koji je uzet iz sudskog konteksta: „Stoga se dobrovoljno odričem tvog prijatelj­ stva jer, tako mi neba, ne vidim koja će me kazna stići ako se s tobom ne udružim; jer mi ni tvoje prijateljstvo nije donelo koristi” (Lysias, Accusation of Calumny against Fellow-Members of a Society, Orations § 18). 7 Aristotel, N ikom ahova etika , 1167 b (2-3).

Klasični ideali prijateljstva Ako je tačno sve što smo do sada naveli, onda smo time obezbedili matricu u okviru koje možemo razmišljati o različitim antičkim grč­ kim idealima prijateljstva. Antički grčki ideali prijateljstva raznovrsni su zato što su filozofi koji su pokušali da prijateljstvo objasne, uprkos tome što su prihvatali okvir koji smo skicirali u prethodnom pasusu, pod tim idealima podrazumevali različite stvari. Aristotel i Epikur bi se, na primer, složili da je cilj svih naših postupaka eudemonija, ali bi se zato najoštrije sukobili oko toga šta eudemonija zapravo predstavlja. U skladu s tim, došli su do različitih zaključaka o tome kako idealno prijateljstvo treba da izgleda. Ono što sledi je pregled obima i vrsta društvenih odnosa koji pot­ padaju pod termin filija u klasičnom periodu, tj. u periodu između petog i četvrtog veka pre Hrista. Takođe ćemo nešto detaljnije razmo­ triti opšteprihvaćenu pretpostavku da prijateljima treba pomoći, a ne­ prijateljima naneti štetu. Zatim ćemo se osvrnuti na sličnosti i razlike među sučeljenim teorijskim idealima prijateljstva, koji su u najvećoj meri proizašli iz spisa grčkih filozofa klasičnog perioda. Najuticajniji među njima bio je Aristotel, te ćemo njegovom tumačenju prijateljstva posvetiti najviše pažnje, pre nego što pređemo na razmatranje praktič­ nog i teorijskog aspekta prijateljstva u helenističkom i carskom periodu (od trećeg do prvog veka pre Hrista). Zaključak ćemo posvetiti kratkoj analizi pitagorejske tradicije prijateljstva i njenoj ulozi u neoplatonističkoj filozofiji u doba kasne antike, odnosno sve do 529. godine Hristove ere, kada su hrišćani zatvorili Platonovu Akademiju.

Vrste filija

Gostoljubivost Među mnogobrojnim odnosima koji potpadaju pod termin filija, gostoljubivost ili ksenija (xenia ) nam je možda najmanje poznata. Ovaj

23

24

Istorija prijateljstva koncept prijateljstva vodi poreklo od Homerovog doba i uočljiv je na primeru razmene između Diomeda i Glauka u V I pevanju Ilijade. Pred sam početak bitke njih dvojica saznaju da je otac prvog ugostio oca ovog drugog dok je bio na putovanju. Institucija gostoljubivosti pred­ stavljala je uzajamni odnos dobročinstva između domaćina i putnika. Onaj ko je pružio gostoprimstvo imao je pravo da očekuje da mu ono bude uzvraćeno, i to ne samo njemu već i njegovim potomcima. Pravila ovog odnosa određivao je Zevs, koji je bio njegov zaštitnik. Ova vrsta prijateljstva najčešće nije podrazumevala samo gostoprimstvo već i razmenu darova. Na taj način Diomed i Glauko ne samo da odlučuju da se ne bore već i razmenjuju oklope. Nepoštovanje strogih pravila gostoljubivosti, bilo domaćina ili gosta, moglo je dovesti do katastro­ fe. Trojancima je bilo suđeno da izgube rat protiv Ahejaca zato što je Zevs bio protiv njih, i može se reći da je Menelaj u pravu kada kaže da je Zevs bio protiv Trojanaca zbog Parisovih drskih postupaka prema svome domaćinu.8 Institucija gostoljubivosti se, počev od Homerovog doba, zadržala sve do klasičnog perioda, uprkos tome što je plaćeni smeštaj postao široko rasprostranjena pojava. Uzajamno gostoprimstvo među poro­ dicama ponekad se prenosilo sa generacije na generaciju i gosti su če­ sto uviđali da bi njihovi domaćini mogli da im pomognu na različite načine. Na primer, gost je u Delfima mogao da računa na prijem kod Pitije u daleko kraćem roku nego što je to bio slučaj sa posetiocem bez ove vrste naklonosti.9 Važno je napomenuti da su starogrčke političke vođe koristile insti­ tuciju ksenije kao način zbližavanja sa političkim vođama izvan grani­ ca Grčke, i tako zasnivale prijateljstva sa datim državama. Ipak, ovako uspostavljeni odnosi uglavnom su bili neuspešni. Niko osim Grka nije 8 Homer, Ilijada, XIII, 6 2 0 -6 3 0 . 9 Naravno, gostoprimstvo je moglo evoluirati i postati više nalik na ono što bismo nazvali bliskim prijateljstvom. Ovakve situacije bile su poznate kod Grka: „Trasil, otac zaveštača, nije nasledio ništa od svojih roditelja; ali je, kada je bio gost Polementa vidovnjaka, postao toliko blizak s njim (oikeiôs ) da mu je Polement na sa­ m rti ostavio svoje proročke knjige i zaveštao mu deo imanja oko kojeg se vodi spor.” (Isocrates, „Aegineticus”, Orations, § 5 [trans. George Norlin; 3 vols; Loeb Classical Library; Cambridge, MA: Harvard University Press, 1928-45]).

Klasični ideali prijateljstva razumeo instituciju ksenije, činjenicu da je podrazumevala poštovanje ravnopravnosti, kao ni dužnosti i obaveze koje je nalagala.10

Saradnici Nije teško uočiti da je ksenija mogla postati relativno ustaljena po­ java zahvaljujući koristi koja je iz nje proizlazila, kako za pojedince, tako i za grupe koje su poštovale njena pravila. U ostale vrste prija­ teljstva koje direktno uključuju uzajamnu korist spadaju prijateljstvo među saputnicima, ratnim drugovima, saradnicima u poslu, kao i pri­ padnicima verskih i drugih udruženja.11 (Prijateljstva među članovima političkih udruženja zahtevaju posebno razmatranje.) O ljudima koji su vezani ovakvim odnosima možda bismo pre govorili kao o poznani­ cima nego o prijateljima. U starogrčkom ova razlika nije bila obeležena - barem ne lingvistički: svi su oni bili prijatelji, odnosno filosi (philoi ). Aristotel se ovde po svoj prilici vodio opšteprihvaćenim stavovima da ovi prijateljski odnosi vode poreklo od udruživanja i da prijateljstvo traje samo dok traje i udruživanje.12 U okviru svoje sistematike prija­ teljstva Aristotel navedene oblike svrstava u kategoriju prijateljstava iz koristi. Iako ona nisu tako dugovečna kao druge vrste prijateljstva poput onog zasnovanog na zajedničkom užitku ili vrlini - prijateljstva iz koristi se ipak mogu nazivati ovim imenom. Upravo je obostrana korist bila vezivno tkivo koje je ove veoma različite vrste prijateljskih odnosa držala na okupu. Stari Grci prijate­ 10 Vid. Mitchell, Greeks Bearing Gifts, naročito 131-133. Prema Platonu, prijatelj­ stvo između Grka i varvara bilo je nemoguće. Oni su „ро prirodi neprijatelji” (Država , 470 c.). Prema njegovom mišljenju, varvari nisu mogli biti ništa drugo do robovi. Ipak, postoje dokazi da su se građani Atine upuštali u prijateljske odnose sa svojim robovima. Vid. Lin Foxhall, „The Politics of Affection: Emotional Attachments in Athenian Society”, i Paul Cartledge, Paul Millett and Sitta von Reden (eds), Kosmos: Essays in Order, Conflict and Community in Classical Athens (Cambridge: Cambridge University Press, 1998), 52-67. Ovaj primer, navodi Foksalova, govori da je postojalo „neslaganje” između ideala i stvarnosti. 11 Up. N ikom ahova etika, 1160 a (10 i dalje). 12 Isto, 1159 b (IX 1)

25

26

Istorija prijateljstva ljima nisu nazivali samo ljude koji bi proveli određeno vreme u saradnji na obostranu korist, već su smatrali i da dobro delo učinjeno drugome stvara odnos koji treba okarakterisati kao prijateljski. Ovo je veoma jasno prikazano kod Tukidida u Periklovom posmrtnom govoru: A kada je u pitanju shvatanje vrline, i tu se potpuno odvajamo [Atinjani] od svih ostalih, jer mi svoje prijatelje stičemo više čineći usluge nego primajući ih od drugih. Ali sigurniji je prijatelj onaj koji je učinio uslugu, pošto je spreman da sa puno dobre volje sačuva ono što je dao. Ali onaj koji je dužnik nije tako revnostan prijatelj pošto zna da ako vrati uslugu, to se neće ubrajati u plemenitost nego samo u vraćanje duga.13 U skladu sa tim, naneti nekome štetu značilo je biti njegov neprija­ telj. Dover za to navodi sledeća dva primera. U Aristofanovim Žabama lik Dionisa ne može da se odluči kome će između Eshila i Euripida dati glas koji odlučuje pobednika takmičenja. Obojica su mu filosi te bi gla­ sanjem za jednog od njih onom drugom postao neprijatelj. U znatno ozbiljnijem kontekstu kakav je sudski proces, preljubnik je postajao neprijatelj bivšoj ljubavnici u trenutku kada raskine njihovu vezu. Time što joj je naneo štetu postupio je pogrešno i nepravedno, i to je sada bio dovoljan razlog da postane njen neprijatelj.14 Princip po kome treba pomoći prijateljima, odnosno nauditi nepri­ jateljima, ne primenjuje se na različite ljude unapred. Neko vam posta­ ne prijatelj - i treba mu pom oći - upravo zato što je on sam pom ogao vama, ili zato što ste mu vi jednom već pomogli. Isto tako, neki ljudi vam mogu postati neprijatelji zbog onoga što su učinili vama, vašim prijateljima ili precima, i morate im uzvratiti istom merom. Neprija­ teljski odnosi su se, baš kao i gostoljubivost, mogli nasleđivati.15

13 Tukidid, Peloponeski rat, 11.40, prevod i predgovor Dušanka Obradović, P re­ sveta, Beograd 1999. 14 Dover, Greek Popular Morality, 181; Lysias „On the Murder o f Eratostenes”, Orations, §15-16. 15 Lysias, „Against Diogeiton”, Orations, § 22.

Klasični ideali prijateljstva

27

Srodnici Pitanje uzajamne pomoći nameće potrebu za razmatranjem od­ nosa između srodstva i prijateljstva. Oni koji su u srodstvu po pravilu se opisuju kao filosi. Mogli bismo, dakle, reći da su oni „prijatelji”, ili, da budemo umereniji, da su „jedni drugima dragi”.16 Jasno je da se po ovome antička kategorija prijateljstva razlikuje od savremene. Danas je moguće biti prijatelj sa svojim roditeljima, ali to prijateljstvo ne proiz­ lazi direktno iz činjenice da su oni naši roditelji a mi njihova deca. To ne znači da je starogrčki porodični život bio znatno bolji od našeg ili da su sva grčka deca posmatrala svoje roditelje onako kako ljudi danas gledaju na one koje nazivaju prijateljima. Tačnije rečeno, činjenica da se isti termin koristio za različite vrste ovih odnosa ukazuje na to da je osnovna ideja filije ideja dužnosti pružanja uzajamne pomoći. Ne­ sumnjivo je da su mnogi odnosi filije bili topli i srdačni poput većine naših prijateljskih odnosa, ali ono po čemu se oni ističu nisu osećanja, već ideja da su nam prijatelji oni ljudi kojima se mora pomoći. Čak je i u petom i četvrtom veku pre Hrista bilo ljudi koji su ovo pripajanje porodice prijateljima smatrali nepoželjnim. Problem nije bio u tome što je čoveku bila nametnuta obaveza da bude prijatelj sa onima

16 David Konstan, „Greek Friendship”, American Journal ofPhilology 117 (1906), 71-94. Konstan tvrdi da stari Grci jesu pravili lingvističku razliku između prijatelj­ stva i odnosa koji počivaju na ljubavi. Pridev philos može bliže određivati predmet ili osobu, pri čemu se može posmatrati pasivno kao u primeru „draga osoba” ili „voljeni ujak”. (Takođe se može posmatrati i aktivno kao u konstrukciji philo-sophos - ljubi­ telj mudrosti.) Ovaj pridev povezan je s glagolom philein - voleti, a apstraktni termin philia se potom izvodi iz prideva. Najzad, pridev u kombinaciji sa članom: oi philoi ili ho philoi može se prevesti imenicom - kao tačno određeni prijatelji, odnosno neki prijatelji. Takođe se može javiti i bez određenog člana: p h iloi - prijatelji. Konstan tvrdi da je upotreba ove reči u grčkom obično isticala odnos koji se danas naziva drugarstvom kada se koristio određeni član, i da Grci nisu zapravo videli srodstvo i drugarstvo kao odnose u istoj ravni, pa su čak imali lingvističko sredstvo kojim su mogli da na jednostavan način naprave razliku između ova dva pojma. Nećemo na ovom mestu otvarati tako složeno pitanje, ali nismo ubeđeni u Konstanove tvrdnje. Za suprotan stav, odnosno da Grci jesu smatrali srodstvo jednakim drugim prijateljskim odnosima videti Blundell, Helping Friends and HarmingEnemies, 3 9 -4 3 ,4 6 i Mitchell, Greeks Bearing Gifts, 10-11.

28

Istorija prijateljstva sa kojima deli najveću intimu. Demosten piše: „Ljudi nam nisu prijate­ lji ili neprijatelji po prirodi; oni to postaju zahvaljujući svojim delima. Demosten se tako protivi automatskom označavanju članova porodice kao prijatelja, jer oni možda nisu učinili ono što je od suštinskog znača­ ja za prijatelje - nisu jedni drugima pružili korist. Francisko Gonzales tvrdi da su Sokrat i njegovi sledbenici takođe nastojali da podriju ideju

filije među srodnicima.17 Ovo su sve izuzeci koji potvrđuju pravilo. Da antički Grci nisu smatrali da su srodstvo i prijateljstvo jedno isto, onda bi bilo teško objasniti pojavu ovakvih drugačijih stavova. Tipična upotreba reči prijatelj, odnosno filos (philos ) i filija u grčkom ne sadrži razlike koje postoje između onoga što bismo danas nazvali prijateljstvom i drugim odnosima, kao što su srodstvo i odnosi iz zajedničke koristi. Zato što je svim odnosima koji potpadaju pod pojam filija rukovodio imperativ da se pomaže prijateljima (onima koji su nam dragi) i da se naudi nepri­ jateljima (onima koji nas mrze), antički Grci su obično na drugarstvo, srodstvo, članstvo u istim udruženjima i slične odnose gledali kao na tačke u okviru jedne iste ravni.

Politika i prijateljstvo Znamo da je za Grke primanje i pružanje usluga ili koristi (chari­ tés) bilo važno za održavanje veza filija.18 Ipak, položaj prijateljstva u zajedničkim političkim ciljevima zahteva posebnu pažnju, jer u ovom kontekstu nalazimo poseban oblik političkog prijateljstva. U pitanju je heterija (hetaireia ) ili političko udruženje. Niko se nije mogao ba­ viti politikom „bez prijatelja i vernih pristalica 19. Većina istraživača 17 Demosthenes, „Against Aristocrates” §56, in M édias, Androtion, Aristcreates, Timocrates, Aristogeiton, vol. 3 of Demosthenes (trans. J. H. Vince et aU 7 vols; Loeb Classical Library; Cambridge, MA: Harvard University Press, 1926-49); Francisco Gonzales, „Socrates on Loving One’s Own: A Traditional Conception of Ф1Л1А Radically Transformed”, Classical Philology 95 (2000), 379-398. 18 Mitchell, Greeks Bearing Gifts, 18-21. « Platon, Sedmo pism o, 325 c -d (str. 39). Platon, Pisma, preveli Ksenija Maricki Gađanski, Ivan Gađanski, Rad, Beograd, 2001.

smatra da je ovaj opis političke situacije u doba antičke Grčke prilično precizan. (Najbolji dokazi za to potiču iz Atine i diskusija koja sledi odnosi se na taj grad.) U demokratskom gradu-državi Atini, u petom veku pre Hrista, po­ litička moć bila je koncentrisana u grupama prijatelja, odnosno filosa (philoi).20 Postojali su različiti tipovi ovih prijateljskih grupa: oikeia, odnosno članovi neposredne porodice, genos, odnosno srodnici, ke- deia, odnosno bračni drugovi i hetaireia, odnosno politička družina.21Budući da su članovi ovih skupina bili filosi, oni su međusobno bili povezani principom prema kome je trebalo pomoći prijateljima, a nauditi neprijateljima.22 Tako bi čovek kojem bi bila potrebna podrška na sudu, u skupštini ili na veću, tražio pomoć od članova uže porodice, srodnika, porodice bračnog druga ili pripadnika istog političkog udruženja.23 To su bili njegovi filosi. Oni su morali da ga podrže, a on je morao da im se za dobijenu podršku oduži na odgovarajući način. Koliko su bile rasprostranjene ove grupe prijatelja? Čini se da su imale ulogu samo u životima bogatih i uglednih građana. Oni su, a ne građani iz nižih staleža atinskog društva, bili ti koji su učestvovali u 20 L y nette

G.

M itc h e ll,

„N ew

fo r

O ld:

F rien d sh ip

N etw ork s

in

A th en ian

P o litic s", Greece & Rome 43 (1996), 10-21 at 11. V id . i W . R o b ert C onnor, The New Politicians

of Fifth-CenturyAthens (P rin ceton : P rin ceto n U n iversity P ress, 1971), 41: „P olitičk e grupe u A tin i u petom v ek u b ile su uglavn om sa č in je n e od grupa k o je su čin ili philoi 21 C onnor, New Politicians, 9-29. 22 O v aj prin cip je b io prisu tan i u p o litičk o m , a n e sam o u sv akod n ev nom životu. V id . C onnor, New Politicians, 41-43. 23 P rija te lju k o ji u čestv u je u su d sko m po stu p ku m o gla se pru žiti pom oč u sv ojstv u sv ed oka ili advokata, p rik riv a n je m d okaza ili p o d m ićiv a n jem n ad ležn ih lica. V id. G eorge M ille r C alh o u n , Athenian Clubs in Politics and Litigation (N ew Y ork: B u rt F ran k lin , 1970, rpt), 40-96. U sfe ri p o litik e , „ [p rija te lji] su m o gli da p rik u p e grupu lju d i i pod ršku potreb n u da se form ira većin a [u sk u p štin i]. M o g li su da p ro v o ciraju g o v orn ike i da im n e d aju da govore, a p o n ekad su d o d eljiv a li n ek o m p o litičaru g lasn o go v o rn ik a na v eću (boulé), ako on sam n ije b io član ... Sta v iše, p rija te lj k o ji je b io p o litiča r m ogao je da pom ogn e građaninu da stek n e p o lo ž a j, da m u dod eli u p ra v lja čk i ili v o jn i zad atak k o ji b i m u doneo ug led , [ili] da m u o b ez b ed i am b asad orsko p u to v an je ... O v aj ša b lo n je i danas d ov oljn o p ozn at i u an tičko doba n ije b io n išta m a n je učestao (C on n or, New Politicians, 36). C alh ou n (Athenian

Clubs, 107-11) d a lje ističe da su p rija te lji m o gli b iti k o risn i u p o litici - tak o što b i u b ija li p o litič k e pro tivn ike.

30

Istorija prijateljstva političkom životu grada uz pomoć bliskih i ličnih veza filije u okviru svoje prijateljske družine.24 Čini se da su takve grupe po prirodi bile elitističke. Kako su stajale stvari sa siromašnijim građanima? Da li je prijateljstvo imalo ulogu u njihovom političkom životu? Jeste, ali na donekle drugačiji način. Krajem šestog veka pre Hrista, Klisten je nameravao da dođe na vlast tako što je pokušao da pridobije za sebe prost narod (ton démon prosetairizetai).25 Klistenovu uspešnu tehniku podražavah su političari poput Perikla i Kleona. Oni su direktno tražili pomoć od naroda, a to su činili služeći se jezikom prijateljstva, tvrdeći da su prijatelji na­ roda.26 Važno je istaći da su se, po dobijanju položaja, Perikle i Kleon povukli iz svojih ličnih prijateljstava. Čini se daje svrha tog povlačenja bila u tome da se stvori privid nepristrasnosti i da se na taj način osnaži tvrdnja o prijateljstvu s narodom.27 Tako je pored elitističkih prijateljskih grupa postojao još jedan vid političkog prijateljstva u Atini u petom veku. Bio je to tip prija­ teljstva koji političara nije povezivao sa pojedinačnim filosim a, već sa demosom (dêmos ).28 Ovaj drugi tip prijateljstva podrazumevao je „sticanje dobre volje [tj. političke podrške] među običnim građanima zahvaljujući pravovremenim velikodušnim činovima [svetkovinama, događajima u parkovima, javnim žrtvovanjima, raznim primerima

24 Connor, New Politicians, 77: „Malo je verovatno da je većina siromaha bila u potpunosti uključena u sistem prijateljskih veza k oje... su sačinjavale osnovni šablon atinske politike.” Videti i str. 11-12, 29, 8 8 ,1 3 4 . Connor beleži da su siromašni gra­ đani Atine „činili grupu izvan stvarnih centara m oći” (88). Njihov „uticaj ... bio je neproporcionalno m ali” (89) i veoma je verovatno da su na „postojeće grupe prijatelja gledali s podozrenjem” (88). 25 Herodot, H erodotova istorija, V.66, preveo Milan Arsenić, Dereta, Beograd, 2009. Connor, New Politicians, 90-91. 26 Connor, New Politicians, 87-136. 27 Plutarh, Perikle 7, Slavni likovi antike, preveo Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2002, i M oralia 806F, in Plutarch of Chaeronia, M oralia (trans. F. C. Babbit et a i ; 16 vols; Loeb Classical Library; Cambridge, MA: Harvard University Press, 1927-1976); Connor, New Politicians, 9 1 -9 4 ,1 1 9 -1 2 2 . 28 Konor u knjizi New Politicians, na str. 135, kaže da ova dva tipa političkog prijateljstva „predstavljaju političke sisteme koji su zaista postojali i koji su se među­ sobno nadmetali tokom dugog vremenskog perioda”.

Klasični ideali prijateljstva čovekoljublja] i suzdržanom pristrasnošću. Reč je bila o politici da­ režljivosti.”29 Peloponeski rat (431-404. g. pre Hrista) doveo je do promene u oba prethodno pomenuta oblika političkog prijateljstva. Jedna od posledica rata po atinsku politiku bila je ta što su status, bogatstvo i brak s uticajnom osobom prestali da budu neophodni za stvaranje uspešne političke karijere. Novi atinski političari iz četvrtog veka „nisu pripadali ustanovljenim mrežama prijateljstva bogatih i velikih po­ rodica”30. U skladu s tim, vezefilija, kao što su pripadnici neposred­ ne porodice, srodnici, tazbina i pripadnici istih političkih udruženja (barem u značenju iz petog veka) nisu imale značajno mesto u politici Atine u četvrtom veku. I dalje su postojale prijateljske grupe, ali bile su daleko fragmentiranije i prinuđene da stalno preusmeravaju svoju odanost.31 Političari iz četvrtog veka su očigledno i dalje pokušavali da održe „prijateljstvo s narodom”32. Međutim, to im nije pošlo za rukom, verovatno zato što je smanjeno atinsko bogatstvo uticalo na to da bavljenje politikom darežljivosti bude manje uspešno nego u vreme Perikla i Kleona. Peloponeski rat je u grčki svet doneo ne samo sukobe između gra­ dova već i sukob najgore vrste - sukob unutar grada, odnosno građan­ ski rat (stasis). Tipičan primer je situacija na Krfu, koju je opisao Tukidid, kada su se proatinska (demokratska) i prospartanska (oligarhijska) struja svirepo borile između sebe: I nastade smrt u svim mogućim vidovima. Sve ono što se u takvim slu­ čajevima obično događa, dogodilo se i ovom prilikom - pa čak i gore od toga. Jer, otac je ubijao sina, a neke su ljude izvlačili iz hramova i ispred njih ih ubijali. A bilo je i takvih koji su umrli zazidani u Dionisovom sve29 Connor, New Politicians, 91; videti i 19-22. Mičel (Greeks Bearing Gifts, 42) naziva ovakve postupke „pokroviteljstvom” i dodaje: „U Grčkoj, pokroviteljstvo pripada repertoaru odnosa u okviru filije" (42, n. 6). Connor, s druge strane, poriče postojanje pokroviteljstva u Grčkoj (New Politicians, 18). 30 Mitchell, „New for Old”, 15. 31 Isto, 16-19. 32 Up. Isocrates, „On the Peace” §121, in Orations.

31

32

Istorija prijateljstva tilištu... Jer kasnije, kada se potresao takoreći čitav helenski svet i pošto su svuda bili u sukobu, prvaci demokratskih partija želeli su da se dovedu Atinjani, a oligarsi da se dovedu Lakedemonci... Tako su u gradovima otpočeli građanski nemiri.33 Ovi građanski ratovi nisu prestali ni posle završetka Peloponeskog rata, već su se nastavili i u četvrtom veku.34 M. M. Ostin piše: „Nije slučajno što je pred kraj petog veka hom onoja - slaganje - između građana iskrslo kao politički slogan ... da bi kasnije postala naširoko korišćena krilatica u unutrašnjoj i spoljnoj politici Grčke u četvrtom veku.”35 Ksenofont, Demosten, Eneja Taktičar, Lisija, Isokrat, Platon i Aristotel su svi hvalili takvo slaganje među ljudima. Ipak, kakve to ima veze s prijateljstvom? Aristotel nam saopštava da je među Grcima sloga ili homonoja „navodno” predstavljala posebno političko prijatelj­ stvo, tj. prijateljstvo među sugrađanima. Takva homonoja sadržana je u dogovoru oko ustavnih osnova: na primer, kada je reč o tome ko bi i nad kime trebalo da vlada.36 Uz pomoć Aristotela možemo reći da je zahtev besednika i filozofa da sugrađani žive u homonoji bio zahtev da postanu prijatelji. Neki37 su odlazili i korak dalje i tražili da homonjal prijateljstvo postoji ne samo unutar gradova već i na panhelenskom nivou. Zahtev za homonojom nastavio se i u helenističkom periodu, i na nivou političke teorije gde su stoici ponekad izjednačavali građansko prijateljstvo sa homonojom, a ponekad od homonoje pravili

33 Tukidid, Peloponeski rat , III. 81-82, prevod i predgovor Dušanka Obradović, Presveta, Beograd, 1999. 34 M. M. Austin, „Economy and Society”, in D. M. Lewis, J. Boardman, S. Hornblower, M. Ostwald (eds), The Cambridge Ancient History, vol. VI, The Fourth Century (Cambridge: Cambridge University Press, 2nd edn, 1994), 527-564, at 530-531. G. E. M. de Ste Croix, Class Struggle in the Ancient World (Ithaca: Cornell University Press, 1981), 296: „Najkrvaviji od mnogobrojnih stasisa koji su izbili u četvrtom veku bio je skytalismos u Argosu 370. godine pre Hrista, kada je, navodno, dem os masakrirao između 1.200 i 1.500 pripadnika više klase.” 35 Austin, „Economy and Society”, 530. 36 Aristotel, N ikom ahova etika, 1167 b 2 ,1167 a l5 -b l4 . 37 Platon, Država, 469 b - 471 c; Isocrates, Antidosis §77, „Panathenaicus” §13, in Orations ; Gorgias (Philostratus, Lives o fth e Sophists §493 [trans. W. C. Wright; Loeb Classical Library; Cambridge, MA: Harvard University Press, 1921]).

Klasični ideali prijateljstva osnovu za prijateljstvo38, kao i na nivou političke prakse, gde su „make­ donski kraljevi neprestano insistirali na održavanju zajedničkog mira, prihvatanju izbeglih i odbacivanju revolucije”39.

Zaključak Najznačajnija razlika između savremenog prijateljstva i grčke filije je obim potonjeg odnosa. Iako su antički Grci nesumnjivo mogli da uoče razliku između različitih odnosa obuhvaćenih pod pojmom filija i njemu srodnim pojmovima, činjenica da su smatrali da svi pripadaju istom rodu otkriva nam mnogo toga. Ono što međusobno povezuje ovo mnoštvo odnosa jeste činjenica da su objedinjeni po principu koji određuje kako treba postupati, odnosno da „prijateljima treba pomoći, a neprijateljima nauditi”. Primena ove floskule je u određenim slučaje­ vima nesumnjivo bila komplikovana, jer je moglo doći do preklapanja između prijateljskih odnosa tako da ispunjavanje svih obaveza bude otežano. Nisu ni same obaveze toliko jasno definisane: asimetrija moći i hijerarhijski odnos u mnogim prijateljstvima dovodio je do toga da je bilo nepraktično insistirati na tome da se jednaka korist duguje obema stranama u prijateljstvu. Uprkos tome, nije postojalo nikakvo nesla­ ganje sa činjenicom da u ovom odnosu postoji svojevrsna „ekonomija prijateljstva”. Prijateljstva su bila odnosi koji su bili od koristi za obe strane, i tako su i posmatrana. Međutim, uz to su očigledno bila sma­ trana nečim što je dobro samo po sebi. To nam možda deluje čudno jer se danas na stvari gleda kao da su isključivo podeljene na ciljeve radi kojih ih vrednujemo i na obična sredstva koja vrednujemo samo ono­ liko koliko nam mogu pomoći da ostvarimo svoj cilj. Međutim, grčki filozofi koji su pokušali teorijski da odrede vrednost stvari radili.su to na osnovu trojake podele: na stvari koje su dobre kao sredstvo koje

38 Andrew Erskine, The Hellenistic Stoa: Political Thought and Action (Ithaca: Cornell University Press, 1990), 59. 39 William C. West, „Hellenistic Homonoia and the New Decree from Plataea”,

Greek, Roman and Byzantine Studies 18 (1977), 307-319 at 317.

33

34

Istorija prijateljstva vodi do drugih dobrih stvari, dok su istovremeno vredne same po se­ bi, zatim na stvari kao što su površna uživanja koja se vrednuju samo zbog sebe samih i, konačno, na stvari kao što je lekarska nega koja se vrednuje samo onoliko koliko doprinosi zdravlju. Prijateljstvo ovde pripada prvoj i najvažnijoj grupi.

Filozofski ideali prijateljstva u klasičnom periodu

Sokrat (469-399. g. pre Hrista), Platon (429-347. g. pre Hrista) i Aristotel (384-322. g. pre Hrista) bili su filozofi polisa, odnosno grčkog grada-države. Platon i Aristotel su pisali o idealnom uređenju koje bi ova politička jedinica trebalo da usvoji. Sokratovi dijalozi usmereni su na dobrobit pojedinaca s kojima razgovara, tako da nisu neposredno politički, mada Atina kao mesto njihovog dešavanja ima u njima veo­ ma važnu ulogu. Suočen sa izborom između bekstva u drugi grad-državu i smrti, Sokrat je odabrao smrt zato što je verovao da ono što on podrazumeva pod filozofijom neće moći da sprovodi tamo gde nema atinskih zakona i običaja. Ova pretpostavka o superiornosti grada-države u odnosu na druga politička uređenja zajednička je za sva tri filozofa, i po njoj se razlikuju od kasnijih filozofa helenističkog perioda i Rimskog carstva. Dokazi koje imamo o gledištima ova tri filozofa nepouzdani su, mada su razlozi za to u sva tri slučaja različiti. Sokrat nije napisao ništa i, da bismo doneli bilo kakav zaključak o njegovoj filozofiji, moramo se osloniti na to kako su ga drugi filozofi predstavljali. Čini se da je sokratovski dijalog postao ustaljeni žanr u godinama posle Sokratove smrti. Celoviti dijalozi preostali su nam samo od dvojice autora: Plato­ na i Ksenofonta (oko 430 - oko 354. g. pre Hrista). Sokrat je u njihovim delima prikazan na različite načine, i stoga nije lako sa sigurnošću reći koliko verno sokratovski dijalozi prenose njegove stavove. Rani Plato­ novi dijalozi i Ksenofontove Uspomene o Sokratu sadrže nekoliko di­ skusija o prirodi prijateljstva i njegovoj vrednosti i služe nam kao osnov

Klasični ideali prijateljstva

35

za utvrđivanje Sokratovih stanovišta. Posebno su značajni Platonov

Lisid i Aïkibijad I40, kao i Ksenofontove Uspomene o Sokratu II.6. Platon koristi i druge likove osim Sokrata u svojim dijalozima posebno u onima koje je napisao u kasnijem periodu. Međutim, sâm Platon se u njima nijednom ne pojavljuje, niti nam daje „uputstvo za upotrebu” dijaloške forme. Imamo velike poteškoće da otkrijemo koli­ ko se ono što Platonovi glavni junaci govore - bilo da je reč o Sokratu, Timaju ili Strancu iz Eleje - može smatrati odrazom Platonovih sta­ vova o određenim temama. U pokušaju da utvrdimo Platonov dopri­ nos antičkim idealima prijateljstva, pažnju ćemo usmeriti na Državu, Zakone, Gozbu i Fedra. Aristotelova delà predstavljaju drugu vrstu izazova za tumače. Na sreću, delà koja posedujemo pisana su u obliku traktata, tako da ne postoji jaz između autora i likova, poput onog u Platonovim di­ jalozima. I dok su nam sva delà koja je Platon napisao dostupna, od Aristotelovih posedujemo samo delić. Svi postojeći rukopisi potiču od izdanja Aristotelovih delà koje je priredio Andronik sa Rodosa u prvom veku pre Hrista. Nemamo nikakvu predstavu kojim se ured­ ničkim načelima Andronik vodio, ali znamo da su delà koja su preživela iz Aristotelovog korpusa napisana jezgrovitim i zbijenim pro­ znim stilom. (Ovaj stil, zajedno s referencama na dijagrame i drugim detaljima koji ukazuju na to da je reč o predavanjima, doveo je do pretpostavke da su ovo zaista Aristotelove beleške.) Glavni izvori za Aristotelove stavove o prijateljstvu jesu osma i deveta knjiga njegove Nikomahove etike, delà koje je relativno lako razumljivo, barem u poređenju s Metafizikom. Imamo veoma malo dokaza o rasprostranjenosti ovih filozofskih tekstova za života njihovih autora i tokom nekoliko vekova posle nji­ hove smrti. Atinjani su provodili vreme na javnim mestima, gde su se nalazile Platonova Akademija i Aristotelov Licej, da bi videli šta se 40 Među naučnicima se vodi živa rasprava o tome da li je A ïkibijad I zaista Pla­ tonovo delo. Ipak, u to su verovali neoplatonisti, pa je to delo od samog početka pri­ palo Platonovom kanonu. S obzirom na to da je ono što nas zanima način na koji su različiti klasični ideali prijateljstva prihvatani, pitanje autorstva ovog dijaloga nije od suštinskog značaja: dovoljno je to što se dugo smatralo daje reč o Platonovom delu i ujedno jednom od izvora Sokratovih razmišljanja.

36

Istorija prijateljstva tamo zbiva.41 Ipak, nije najjasnije kako su ljudi dolazili do Platonovih dijaloga. Stvari su još manje jasne kada je reč o Aristotelovim ezoterič­ nim i delima „za kućnu upotrebu”. (Poput Platona, Aristotel je pisao dijaloge - ezoterična delà - koja su preživela samo u vidu fragmenata.) Pojedini naučnici su skeptični kada je reč o tome koliko su uopšte Ari­ stotelova delà bila poznata među filozofima u periodu posle njegove smrti, pre Andronikovog izdanja.42 Ipak, ovaj zaključak nije opšteprihvaćen i uglavnom se smatra da filozofi jesu bili upoznati sa sadržinom ovih delà. Doduše, to nam ne govori mnogo o tome koliko su obični Grci znali šta su filozofi pisali o prijateljstvu. Možda bi najbolje bilo ne pretpostavljati da su Sokrat, Platon i Aristotel izvršili ogroman uticaj na običaje prijateljstva u klasičnom periodu. Veća je verovatnoća da su u svojim delima izneli razmišljanja o onim običajima i idealima kojima je, prema njihovom mišljenju, prijateljstvo trebalo da teži. Moglo bi se reći d aje njihov značaj za istoriju prijateljstva došao kasnije. Klasični, a potom i helenistički ideali prijateljstva stvorili su intelektualne okol­ nosti koje su imale veliki uticaj na introspektivno pisanje i razmišljanje na temu prijateljstva sve do osamnaestog veka.

Sokratova samodovoljnost U Platonovim i Ksenofontovim sokratovskim dijalozima postoje dve ideje za koje bi se moglo reći da su međusobno suprotstavljene. Prva je da se prijateljstvo temelji na koristi, odnosno korisnosti. Druga je da samo oni koji su moralno ispravni mogu biti prijatelji. 41 Priroda ovih „škola” dugo je bila predmet rasprave. Najnovije delo koje se bavi Platonovom Akademijom jeste knjiga Džona Dilona (John Dillon), The Heirs o f Plato (Oxford: Oxford University Press, 2003). Za Aristotelov Licej, videti J. Lynch, The School ofA ristotle (Berkeley, CA: University of California Press, 1972). 42 Jedna priča iz antičkog doba, koja se nalazi u Strabonovoj Geografiji 1 3 .1. 54, kaže da je nakon njegove smrti Teofrast nasledio „Aristotelove knjige”. One su po­ tom prešle u vlasništvo Teofrastovog nećaka, Neleja, koji je ova delà sakrio u pećini u mestu Skepsa u današnjoj Turskoj. Rukopisi su u veoma lošem stanju otkriveni dva veka kasnije. Odneseni su potom u Atinu, a zatim u Rim, gde je peripatetički filozof Andronik pripremio svoje izdanje ovih delà.

Klasični ideali prijateljstva U Lisidu je Sokrat prikazan u razgovoru s dvojicom mladića, Lisidom i Meneksenom. Kroz ovaj dijalog provejava erotičnost koja je udružena s obrazovanjem tipičnim za Sokrata. Pažljivi čitaoci naslutiće da postoji jaz između onoga što Sokrat govori i onoga za šta bi se moglo pretpostaviti da on (odnosno Platon) zaista misli. On mladom Lisidu iznosi sledeće razmišljanje: sreća se nalazi u tome da činiš ono što po­ želiš. Međutim, iako si mu sin, otac ti ne dozvoljava da radiš određene stvari koje bi voleo, a istovremeno robovima iz svog domaćinstva do­ pušta da čine baš te stvari (na primer, da upravljaju trkačkim kolima). Dozvoljeno ti je da radiš samo ono što razumeš i o čemu poseduješ znanje. Dakle, svakome se pruža poverenje i dozvola da čini one stva­ ri koje poznaje. Stoga onaj ko poseduje znanje ima od njega koristi, a istovremeno pruža korist i drugima. Mogućnost za pružanje koristi drugima Sokrat povezuje s mogućnošću za prijateljstvo: Hoćemo li ikome biti prijatelji (p h ilo i ) i hoće li nas iko voleti (p h ilê s e i ) u onome u čemu bismo bili nekorisni (a n ô p h e leis )? - Nikako, reče Lisid. Znači, niti otac tebe, niti iko voli ikog drugog ukoliko je ovaj nekoristan. - Izgleda, ne. - Ako, dakle, budeš mudar, sinko, svi će ti biti prijatelji i ukućani (o ik e io n ) - jer, bićeš koristan i dobar - a ako ne budeš, neće ti biti prijatelj ni neko drugi, ni otac ni majka, ni ukućani.43

Iako Sokrat to ne govori izričito, Lisid bi trebalo da primeni ovaj način razmišljanja na svoje roditelje. Oni bi trebalo da budu njegovi filosi samo u onoj meri u kojoj mogu da mu budu od koristi. Ako je mudrost neophodan preduslov za dobijanje koristi iz bilo čega - što je još jedna uobičajena sokratovska tema - onda bi Lisid članove porodice trebalo da smatra prijateljima u onoj meri u kojoj su mudri. Ako bi se prijateljstvo zasnivalo na mudrosti, umesto na krvnom srodstvu, onda bi idealna prijateljstva bila među ljudima koji su mudri ili koji barem tragaju za mudrošću. Najuticajniji pisac o Sokratu u dvadesetom veku, Jorgos Vlastos, izvukao je iz Platonovog Lisida zaključak da je sokratovsko prijatelj­ stvo nesavršeno u odnosu na Aristotelov koncept prijateljstva. Ari43 P la to n , L isid , 2 1 0 c - d , D ija lo z i, p re v e o S lo b od a n U . B lag o jev ić, G rafo s , B e o ­ g ra d , 1 9 8 2 .

37

38

Istorija prijateljstva stotel insistira na tome da svom prijatelju želimo dobro radi samog tog prijatelja. Naravno, Aristotel takođe tvrdi da ćemo nesumnjivo otkriti da su najbolja prijateljstva ujedno korisna i za nas.44 Vlastos je smatrao da se sokratovskom idejom prijateljstva ne može objasniti činjenica da svoje prijatelje cenimo kao osobe - a ne samo kao izvor koristi. Isto tako se može pomisliti da Sokratova argumentacija pod­ riva ideju da su članovi porodice filosi samim tim što su nam krvni srodnici. Njegov je stav da, ako korist čini osnovu prijateljstva i ako istinska korisnost pretpostavlja mudrost, prijateljstvo može postojati samo među mudrima. Druga upečatljiva odlika Sokratovih razgovora o prijateljstvu može se smatrati protivtežom ovoj naizgled odbojnoj usredsređenosti na ko­ rist koju pruža prijateljstvo. I u ranim Platonovim dijalozima i kod Ksenofonta, Sokrat tvrdi da su samo dobri ljudi prijatelji. Ovo se jasno vidi pri Sokratovom ispitivanju Homerove poslovice da je „slično uvek drago sličnom”45. Ova poslovica nije uvek istinita, jer su i rđavi ljudi međusobno slični, ali oni nisu sposobni da jedni s drugima zasnuju prijateljstvo. Rđavi ljudi čine nepravde, a oni koji čine nepravde stiču neprijatelje, a ne prijatelje. Štaviše, rđavi ljudi nisu slični ni samima sebi, jer su toliko nestalni i nepouzdani. Ako je sličnost osnova prijateljstva, onda rđav čovek nije prijatelj ni sebi samom, a kamoli nekom drugom. Ksenofontove Uspomene o Sokratu obrađuju istu ovu temu.46 Sokratova zapažanja o prijateljstvu danas nam deluju čudno (u naj­ manju ruku), a delom i kontradiktorno. Dve navedene tvrdnje su ne­ ljudski hladne i moralizatorske, i sigurno su tako delovale i njegovim savremenicima. Međutim, Sokrat smatra da njegov zadatak nije da zastupa opšteprihvaćene stavove, već da izgradi logički čvrst i neoboriv skup verovanja koji bi trebalo da zameni ono što on smatra nedoslednim mislima običnih ljudi o moralu. Kada je reč o vezi koja postoji 44 Aristotel, N ikom ahova etika, 1166 a 1-2; 1157 b V.5: „Oni koji vole svog pri­ jatelja vole i ono što je za njega dobro. Jer kad se dobar čovek stekne za prijatelja, on postaje dobro za onoga kome je prijatelj. Jer i jedan i drugi vole ono što je za njih lično dobro i odužuju se podjednako prijatelju kako željom tako i prijatnošću.” 45 Platon, Lisid, 214 b -d . 46 Ksenofont, Uspomene o Sokratu, II. 6. 19-20, preveo Miloš Đurić, Kultura, Beograd, 1964.

Klasični ideali prijateljstva između prijateljstva i koristi, najvažniji zaključak je da korist zavisi od znanja ili mudrosti. Sokrat je, pre svega, philo-sophos - ljubitelj mudro­ sti. Filantropija (philantrôpeia ), odnosno ljubav prema ljudskom rodu, za njega je samo ljubav prema ljudima u onoj meri u kojoj su oni izvor mudrosti, odnosno dokle god služe kao merilo na osnovu koga može da proveri sopstvene skromne tvrdnje o posedovanju znanja. Činjenica da se u Sokratovoj etici najveći značaj pridaje znanju objašnjava nam njegove tvrdnje o tome da samo dobri ljudi mogu biti prijatelji. Sokrat odbacuje jedan deo principa koji glasi da se „prijate­ ljima pomaže, a neprijateljima nanosi šteta”, kojim su se rukovodila starogrčka prijateljstva, time što odbacuje odmazdu. Nauditi nekom drugom nepravedno je, čak i ako se to čini kao odmazda za zlo koje je nama naneto.47 Traganje za saznanjem ima najveći značaj, a samim tim najveći značaj ima izbegavanje nepravde, i to zato što Sokrat sa saznanjem izjednačava moralne vrline, poput pravičnosti. Iako nas sa­ znanje sprečava u tome da budemo osvetoljubivi, ono nam omogućava da nepravde koje su nama učinjene sagledamo u novom svetlu. Moji neprijatelji mogu me lišiti poseda ili života, ali me ne mogu učiniti bu­ dalastim ili rđavim čovekom - samo ja mogu sâm sebi da nanesem ovo najveće zlo. Ograničenje mere u kojoj mi moji neprijatelji mogu nauditi odgovara ograničenju mere u kojoj mogu pomoći svojim prijateljima. Ako ne posedujem znanje o dobru i zlu, s kojima Sokrat izjednačava moralnu vrlinu, onda sam sprečen da svojim prijateljima darujem naj­ veći od svih blagoslova. Ako nam je zaista stalo jednima do drugih kao prijateljima, onda bi trebalo da nam zajednički cilj bude traganje za mudrošću i treba­ lo bi da sve druge napore podredimo ovom cilju. Malo je Sokratovih sagovornika koje su prikazali Platon i Ksenofont, a koji su dostojni ovakvog oblika prijateljstva, i zato se oni osećaju zbunjeno i obeshra­ breno. Nijedan od njih nije dostojan da mu bude prijatelj. Sokrat ih ne prekoreva niti omalovažava zato što su ispali iz trke za najvećom od svih nagrada. Doduše, on ni ne usporava niti zastaje da bi ih ohrabrio da nastave trčanje. Tako na kraju ostaje sâm, mada ga to ne brine, s obzirom na njegovu usamljeničku samodovoljnost. 47 P la to n , K r it o n , X , D elà, p re v e o M ilo š N . Đ u r ić , D e re ta , B e o g r a d , 2 0 0 6 .

39

40

Istorija prijateljstva Da bi otkrili put do sreće, starogrčki filozofi su u svojim spisima stalno ispitivali dijalektički odnos između samodovoljnosti (autarcheia) i okrenutosti zajednici, pod kojom su podrazumevali prijateljstvo. U Sokratovoj etici samodovoljnost pak zauzima počasno mesto, što je u skladu s njegovim uzdržanim stavom prema prijateljstvu. S takvom uzdržanošću ćemo se ponovo susresti tek u stoicizmu.

Platonova politika, eros i filija Platonovi dijalozi iz srednjeg i poznog perioda na drugačiji način govore o političkoj ulozi prijateljstva u odnosu na sokratovske dijaloge. Pored toga, u njima se istražuje ideja erosa ili erotske ljubavi u kontek­ stu Platonove metafizike besmrtnih i bestelesnih duša i apstraktnih ideja. Koja god da je bila Platonova namera, ovi stavovi o erosu su ka­ snije prihvaćeni kao ideal prijateljstva. Okrenimo se najpre političkim dimenzijama Platonovih rasprava o prijateljstvu. U Zakonima on nas savetuje kako da steknemo prija­ telje: Trajnu naklonost i odanost prijatelja i drugova u životu steći će onaj koji bude usluge koje mu oni čine više cenio i pripisivao im veću vrednost nego što to oni sami rade, a svoje prijateljske usluge, naprotiv, cenio ma­ nje nego što ih cene oni koji se njima koriste.48

Kao što smo pomenuli, pružanje i primanje usluga (charités ) bilo je važno za održavanje filija. Jasno je da se Platon s tim slaže. Ali, šta je izvor filije za Platona? Da bismo dobili odgovor na ovo pitanje, potreb­ no je da se osvrnemo na razliku koju Platon pravi (ponovo u Zakoni­ ma) između istinskog i lažnog prijateljstva. Potonja vrsta prijateljstva „stvara se od suprotnosti”. Takvo prijateljstvo je „plahovito i divlje, pa u nama ne stvara obostrana osećanja”. Primer za takvo prijateljstvo su „ljudi koji žive u oskudici, a traže prijateljstvo s bogatim”. Suprotno

48 P la to n , Z a k o n i, 7 2 9 d, p re v e o d r A lb in V ilh a r, B IG Z , B e o g r a d , 1971.

Klasični ideali prijateljstva tome, istinsko prijateljstvo je „pitomo i traje do kraja života” i povezuje dve strane u odnos „saglasnosti”. Istinski prijatelji ostvaruju prisan od­ nos „radosno i raspoloženo”, jer istinsko prijateljstvo je odnos između „jednakih” i „sličnih u težnji za postizanjem vrline”.49 Šta Platon podrazumeva pod „jednakima”? S obzirom na to da nam Platon predstavlja odnos između siromašnih i bogatih kao primer lažnog prijateljstva, čini se verovatnim da je pod „jednakima” podrazumevao jednakost u društvenom statusu. Zbog čega istinsko prija­ teljstvo zahteva da obe strane imaju jednak status? Platon je ubeđen da bogatstvo i siromaštvo rađaju „obest”, „nepravdu”, „ljubomoru” i „zavist”. Stoga bogati i siromašni provode vreme „živeći u neprijatelj­ stvu jedni protiv drugih”.50 Budući da Platon smatra da istinsko prijateljstvo zahteva jednak status u društvu, moglo bi se pomisliti da je njegov stav da se istin­ sko prijateljstvo javlja između pripadnika istog staleža, tj. između onih koji su siromašni i između onih koji su bogati. Ipak, ovaj vid sličnosti nije dovoljan sâm po sebi. Poput Sokrata, Platon ističe da prijateljstvo zahteva vrlinu, ali smatra da je ni bogati ni siromašni ne poseduju u dovoljnoj meri.51 S obzirom na to da i bogatima i siromašnima obično nedostaje vrlina koja je neophodna za prijateljstvo, ono je među boga­ tima malo verovatno, baš kao i među siromašnima. Prema Platono­ vim recima, dakle, samo jedna grupa pripadnika istog staleža može da ostvari pravo prijateljstvo - reč je o onima koji se nalaze između bo­ gatih i siromašnih. Ne smemo zaboraviti da je članovima ove grupe za prijateljstvo neophodna i sličnost po vrlini. Pogledajmo malo detaljnije kakvu vrlinu Platon smatra neophodnom za istinsko prijateljstvo. Jedna od vrlina koju moraju posedovati obe strane da bi se mogle nazvati pravim prijateljima jeste vrlina skromnosti ili sôphrosunê. Ovaj 49 Platon, Z akoni , 837 b; 837 a; 837 b; 837 e; 640 b; 837 a. 50 Isto, 679 b -c ; Platon, Država, 551 d, preveli dr Albin Vilhar i dr Branko Pavlović, BIGZ, Beograd, 2002. 51 Zakoni, 679 b; 919 b -c , up. Država 421 e - 422 a. U Z akonim a, 919 b -c , v r­ lo jezgrovito su rezimirani Platonovi razlozi za ovakav stav: siromaštvo i bogatstvo kvare dušu na različite načine. Siromaštvo, zbog jadnog stanja koje nosi, čini ljude bestidnim u svojim težnjama da ga prevaziđu. Bogatstvo, s druge strane, kvari dušu raskošnim životom.

41

42

Istorija prijateljstva pojam se često prevodi kao „umerenost” ili „trezvenost”. Ona je po­ vezana sa umerenošću u sopstvenim žudnjama i postupcima, kao i sa izbegavanjem preterivanja. To da prijateljstvo zahteva sličnost u umerenosti kod Platona je uočljivo kada potvrđuje „drevnu izreku: 'slično je milo sličnome ako ima pravu meru'”51. Platon još dodaje: „ono što nema prave mere nije milo ni međusobno ni onome što ovu meru poseduje”. Platon isto to kaže i u Gorgiji. Ovde se služi Sokratom da nam saopšti da je „svaki čovek najpre prijatelj sebi sličnom čoveku, kako su već i stari i mudri ljudi govorili - sličan sličnome”. Platon nam preko Sokrata takođe poručuje da čovek „ne srne da popušta strastima i ne sme zadovoljiti njihove nezasite želje... taj [čovek] nije sposoban ni za održavanje prijateljstva”53. Ako ova dva odlomka razmotrimo zajedno, uvidečemo da istinsko prijateljstvo zahteva sličnost u umerenosti. Međutim, zašto istinsko prijateljstvo zahteva da prijatelji budu, jednaki po vrlini umerenosti? Na jednom mestu nam Platon kaže da neumeren čovek ne može da obuzda svoje porive. On želi više od ono­ ga što mu pripada54, što je porok poznat kao pleonexia i suprotan je pravičnosti ili dike. Drugim recima, neumeren čovek ne može da se pridržava zahteva pravičnosti. Zbog toga je za istinsko prijateljstvo nu­ žna vrlina umerenosti. Platon nam kaže da je „stara, istinita poslovica da jednakost stvara prijateljstvo i ljubav izrečena sasvim tačno”. Pod „jednakošću” Platon podrazumeva geometrijsku ili proporcionalnu jednakost, i takva jednakost izjednačava se sa pravičnošću.55 Za Platona je, dakle, vrlina (ili priroda) izvor ličnog prijateljstva, kao i osnova na kojoj ono počiva. Čini se da je za Platona gospodin 5234

52 Zakoni, 716 c. 53 Platon, Gorgija, 510 b, 507 e, preveo Albin Vilhar, Kultura, Beograd, 1968. 54 Isto , 508 a. 55 Zakoni, 757 a; 757 c 1-8. Ova ideja o jednakosti saopštava se kroz proporcije, npr. 2:4 = 6:12. Iako je broj 6 veći od broja 2, on predstavlja isti deo proporcije prema broju 4 kao i broj 6 prema broju 12. Preneseno u politički kontekst, ukoliko se korist raspodeljuje proporcionalno, oni koji je više zaslužuju dobili bi veću količinu od onih koji je manje zaslužuju. Takva podela bi ipak sačuvala proporcionalnu jednakost. Za opis političkih i etičkih dimenzija različitih vrsta proporcije, videti Hayden Ausland, „The Mathematics of Justice”, in H. Tarrant i D. Baltzly (eds), Reading Plato in Antiquity (London: Duckworth, 2006), 107-123.

Klasični ideali prijateljstva Petrović prijatelj gospodinu Jovanoviću upravo zato što je ovaj dobra osoba. Na osnovu ovoga je lako zaključiti da je karakter gospodina Jovanovića ono što gospodin Petrović ceni jedako, ako ne i više, od gospodina Jovanovića samog. To je navelo jednog istraživača da iznese sledeću primedbu: Prijateljstva koja su nastala na platonski način temelje se pre svega na od­ ređenim osobinama, a ne na tome da li ih taj neko poseduje. Stoga, ako neko izgubi prijatelja, to nije naročito značajno, sve dok željene osobine i dalje poseduje veliki broj ljudi.56

Ista primedba može se izneti i u vezi sa Aristotelovim konceptom prijateljstva. Pređimo sada sa Platonove rasprave o politici prijateljstva, na veze koje postoje između filije i erotske ljubavi. Platonovi dijalozi Gozba i Fedar govore o erotskoj ljubavi između muškarca i mladića. U oba delà je nagovešteno, ili se bar pretpostavlja, da je ovo najviši mogući oblik erotske ljubavi. Snaga ovih dijaloga više leži u upečatljivim slikama ljubavnika nego u jasnoj i uverljivoj argumentaciji. Te slike, takođe, daju više prostora za tumačenje i, samim tim, za obradu kod kasnijih mislilaca. Mi ćemo se usredsrediti na Fedra, jer je u tom delu poveza­ nost između erosa ifilije istaknutija nego u Gozbi. Čuvena je Platonova tvrdnja o besmrtnosti duše i njegov stav da se ona reinkarnira u razli­ čitim telima, u zavisnosti od prirode njenog prethodnog života.57 Duša postoji u vantelesnom stanju u različitim trenucima svog veka, što je važno za eros ifiliju. U Fedru se prvi put javlja poznata slika duše kao uzdodrže koji upravlja dvopregom s dva konja, od kojih je jedan dobar i plemenit, a drugi mu je suprotan.58 U svom prvobitnom bestelesnom stanju duša se uzdiže s bogovima do najviše tačke neba, odakle posmatra ideje koje 56 Julius Moravcsik, „The Périls of Friendship and Conceptions of the Self” J. Dancy, J. Moravcsik and C. W. W. Taylor (eds), Human Agency: Language, Duty and Value (Stanford: Stanford University Press), 132-151 at 135. 57 Platon, Fedon, X X X , preveo Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2006; Fedar, 248 d i dalje; Država, 620 a; Timaj, 41 e i dalje. 58 Platon, Fedar, 246 a, preveo Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2006.

43

44

Istorija prijateljstva se nalaze izvan univerzuma. Ideje odgovaraju osobinama kao što su lepo, dobro, istinito i njima sličnim. One su večni apstraktni pojmovi koje samo um može da dokuči i predstavljaju paradigme, a nesavrše­ no ih podražavaju vidljive i opipljive stvari koje su njihovi homonimi, odnosno koje nose njihova imena. Vrednosti imitacija lepote, odno­ sno istine, koje možemo opaziti nalaze se u senci njihovih apstraktnih paradigmi. Tako se u Fedru za ljudske duše pre otelovljenja kaže da se hrane gledanjem ideja kao što se bogovi hrane ambrozijom.59 Naše muke počinju onog trenutka kada se rđav konj otme kontroli i spreči nas u tome da se hranimo gledanjem ideja. Nedovoljno dobro hranjena duša gubi svoja krila i spušta se u telo. U svom otelovljenom stanju zaboravljamo mnogo toga što smo znali tokom svog prethodnog postojanja. Ideja da je ono što zapravo nazivamo saznanjem u stvari ponovno prikupljanje znanja stečenog tokom prethodnog života istra­ žuje se u drugim dijalozima.60 U Fedru ona doživljava preokret. Sećanje na ideju lepote posebno se lako podstiče. Kada ljubavnik koji je nje dostojan vidi u voljenoj osobi odraz ideje lepote, onda su uzdodrža i poslušni konj skloni da toj osobi podare gotovo religijsko divljenje. Vizuelni doživljaj lepote stimuliše ponovni rast krila duše, uz propratno golicanje i bockanje žudnje koje ljubavnika tera u svojevrsno ludilo. Ovaj proces ponovnog rasta jeste eros. Optimalna situacija je ona u kojoj se ova manična ljubav pretvori u filiju. Rđav konj želi po svaku cenu da se približi mladiću i da ga podstakne na milinu ljubavne slasti.61 Međutim, uzdodrža i drugi konj bi trebalo da ga obuzdavaju dok i on ne počne da posmatra voljenog s pomešanim osećanjem poštovanja i straha.62 Tek u ovom delu pripovesti ispoljavaju se mladićevi stavovi i želje. S obzirom na to da on dobija svu brigu i usluge od ljubavnika, počinje da ga posmatra kao prijatelja. I zaista, u Fedru se insistira na tome da „nikako nije sud­ bina odredila da je zao prijatelj zlu, a dobar da nije dobru”63. Štaviše,

59 Isto, 247 e. 60 Menon, 82 b - 85 b; Fedon, X V III-X X II. 61 Fedar, 254 a. 62 Isto , 254 e. 63 Isto, 255 b.

Klasični ideali prijateljstva lepota voljenog, koja se ogleda u očima njegovog ljubavnika, podstiče rast njegovih krila. Stoga se i on zaljubljuje, jer je eros upravo uslov za ponovni rast krila. Međutim, on toga nije svestan i posmatra to kao filiju.64 U tom konfuznom stanju, on će ljubavniku ponuditi seksu­ alno uživanje. A kad zajedno leže, ne bi odbio, koliko je do njega, da ugodi ljubavniku, kad bi ovaj za to molio, ali se njegov sused sa uzdodržom stidljivo i ra­ zumno protivi tome. Ako li, dakle, bolja strana duše odnese pobedu time što oba prijatelja privede urednu životu i filosofiji, tada oni svoj život na zemlji provode u blaženstvu i slozi, vladajući sami sobom i čedni, jer su onaj deo duše u kome je nevaljalstvo pokorili, a oslobodili onaj u kome je vrlina. A kad preminu, odneli su, pošto su okrilatili i postali laki, na­ gradu u jednom od ona tri zaista olimpijska rvanja.65

Lako bi bilo u ovome videti samo duboku dvosmislenost o homo­ seksualnom obliku seksualnog odnosa, ali to nije lako potvrditi. Stalna tema u Platonovim dijalozima jeste kontrola svih oblika želje - poseb­ no seksualne želje - uz pomoć razuma. Kako god bilo, čak i u slučaju da ljubavnik i voljeni nisu kadri da kontrolišu seksualne porive, oni će ipak završiti kao prijatelji. A stanu li živeti manje blagorodnim i nefilosofskim životom, ali ipak težeći za čestitošću, lako se može dogoditi da katkad u pijanstvu ili u ka­ kvu drugom bezbrižnom stanju ona dva njihova zapregnuta konja zateku njihove duše bez straže, pa ih svedu, i oni odaberu i učine ono što gomila smatra za najveće blaženstvo; i kad učine, rade to i dalje, ali ipak retko, jer time rade nešto čemu se nisu privoleli svom dušom. Prijatelji su, dakle, i ova dvojica, ali manje prisni nego oni drugi.66

Čini se da su ovakvi prijatelji, koje bismo mi danas istovremeno nazvali ljubavnicima, manje prijatelji od onih koje ne bismo nazvali ljubavnicima. Paradoksalno je to što su prijatelji koje ne bismo nazvali

64 Isto, 255 e. 65 Isto, 256 a-b. 66 Isto, 256 b -c.

45

46

Istorija prijateljstva ljubavnicima bliži pojmu ljubavnika nego oni za koje ne bismo upotrebili ovaj termin. Odnos između erosa ifilije u Fedru je u najmanju ruku složen. Mla­ dić pogrešno pretpostavlja d aje samo prijatelj sa starijim muškarcem, a zapravo je zaljubljen, jer mu niču krila. Ljubavnik teži da od svog voljenog napravi prijatelja a ne ljubavnika. Ako su oni ljubavnici, u našem smislu te reći, onda su u tom slučaju i prijatelji. Kako god bilo, njihov odnos, bilo da ga posmatramo kao eros ili kao filiju, izrazito je superioran u odnosu na heteroseksualni vid ljubavi, jer ova neizbežno podrazumeva telo i „rađanje dece”.67 Kada se kasniji čitaoci susreću s ovim tekstom - koji je već sam po sebi zbunjujući - i žele da sa svog voljenog Platona uklone mrlju „neizrecivog greha Grka”, rađa se veliki manevarski prostor za tuma­ čenja. Platonov tekst toliko je bogat značenjima da svako u njemu može lako da pronađe ono što poželi. Međutim, njegove najupečatljivije teme nose ideju da je muški eros ili filija superioran u odnosu na odnos koji može da postoji između muškaraca i žena, zatim ideju da ljubav i prijateljstvo imaju duhovnu dimenziju koja donosi napredak obema stranama i približava ih božanskom stanju, kao i da najbolja prijatelj­ stva među ljudima podrazumevaju stepen bliskosti koji se graniči sa seksualnošću.

Aristotel Aristotel je pun hvale kada je u pitanju prijateljstvo i govori nam da eudemonija zahteva prijateljstvo, zatim da je ono izvor velikih za­ dovoljstava i da niko ne bi odabrao da živi bez prijatelja, čak i ako bi imao sva dobra ovog sveta.68 Ipak, šta Aristotel podrazumeva pod pri­ jateljstvom?

67 Isto, 250 e. Up. Platon, Gozba, 208 e, preveo Miloš N. Đurić, BIGZ, Beograd,

2000 . 68 N ikom ahova etika, 1169 b - 1170 b; npr. N ikom ahova etika, 1157; N ikom ahova etika, 1158 a; N ikom ahova etika, 1155 a.

Klasični ideali prijateljstva Aristotel identifikuje tri stvari za kojima ljudi tragaju kao za pred­ metima ljubavi, a to su: ono što je korisno, prijatno i dobro. Jedna od ovih osobina je ono što nas privlači kod drugih ljudi. Aristotel pravi razliku između tri glavna tipa prijateljstva: prijateljstva koje se zasniva na koristoljublju, na prijatnosti i na dobroti.69 Prijateljstvo koje se zasniva na koristoljublju nastaje kada stupimo u odnos s drugom osobom zato što nalazimo da nam ona može biti ko­ risna. Volimo tu osobu kao izvor koristi, i ovo je prijateljstvo radi sopstvenog užitka. Prijateljstvo koje se zasniva na prijatnosti nastaje kada stupimo u odnos s drugom osobom radi zadovoljstva koje nam ta osoba pruža. Volimo je kao izvor prijatnosti. I ovo je prijateljstvo radi sopstvenog užitka.70 Trebalo bi istaći da Aristotel smatra prijateljstvo zarad uživanja boljim od prijateljstva koje se zasniva na koristoljublju. Prija­ teljstva iz koristoljublja lakše se raskidaju od prijateljstava čija je svrha uživanje i, za razliku od onih koji su prijatelji radi prijatnosti, ljudi koji su prijatelji iz koristoljublja retko uživaju u zajedničkom društvu.71 Prijateljstvo koje se zasniva na vrlini najbolji je oblik prijateljstva i Aristotel ga je nazivao teleia philia (kompletno ili savršeno prijatelj­ stvo). Takvo prijateljstvo nastaje kada volimo nekog drugog kao dobrog ili plemenitog.72 Ovaj treći tip prijateljstva moguć je jedino između dobrih, za razliku od prijateljstava koja se zasnivaju na prijatnosti i ko­ ristoljublju, a koja su moguća i između rđavih ljudi. I dok je prijateljstvo zasnovano na vrlini istovremeno prijatno i korisno za one koji u njemu učestvuju, njegov cilj nije uživanje, niti koristoljublje. Ono se radije us­ postavlja zbog dobrote druge osobe: „Savršeno prijateljstvo je ono koje vezuje ljude dobre i sličnih moralnih kvaliteta. Oni jedni drugima žele na sličan način dobro zato što su dobri (a dobri su sami po sebi).”73 Zato što je prijateljstvo zasnovano na vrlini moguće samo među dobrim ljudima, ono se često odnosi na malobrojne, za razliku od dru­ gih vrsta prijateljstva:

69 Isto, 1155 b - 1156 a. 70 Isto, 1156 a. 71 Isto, 1162 b; 1156 a. 72 Isto, 1156 b. 73 Isto, 1157 b; 1156.

47

48

Istorija prijateljstva Održavati prijateljstvo s mnogo ljudi istovremeno - u smislu potpu­ nog, savršenog prijateljstva - nije mogućno; kao što se ne može biti ni u ljubavnim odnosima, u smislu prave ljubavi, istovremeno s mnogo njih. Jer takvo prijateljstvo je [kao i ljubav] na najvišem stupnju, vrhu­ nac, i po prirodi može imati samo jedan objekt. S druge strane, jed­ nom čoveku nije ni lako da mu se istovremeno mnogo dopada više lica niti se lako sreće mnogo dobrih ljudi odjedanput koji bi bili objekti te istovremene naklonosti. Sem toga, za prijateljstvo je potrebno proveravanje iskustvom i upoznavanje tokom zajedničkog života - što je [u ovakvom slučaju] krajnje teško. Naprotiv, tamo gde je u pitanju samo prijatnost i korist mogućno je da se mnogi dopadnu jednovremeno. Takvih ljudi ima mnogo, a takve vrste usluga ne zahtevaju mnogo vremena.74

Aristotel ističe i druge razlike između prijateljstva zasnovanog na vrlini, s jedne strane, i prijateljstava zasnovanih na uživanju i koristo­ ljublju, s druge. Za razliku od drugih vrsta prijateljstva, prijateljstvo zasnovano na vrlini je „nerazorivo i trajno”. Dalje, prijatelji na osnovu vrline pomažu jedni drugima da ne čine greške. Oni provode vreme jedni s drugima, donose iste odluke i dele radost i tugu. Ova potonja odlika savršenog prijateljstva pokazuje da, za Aristotela, takvo pri­ jateljstvo predstavlja intimnu i emotivnu vezu. To se takođe nagove74 Isto, 1158 a. Paralelni pasus u Aristotelovoj Eudem ovoj etici (EE), čini - na prilično čudnovat način - osnovu Deridine knjige Politike prijateljstva. Deridino delo je na mnogo načina produženo razmišljanje o izreci koju je Montenj pripisao Aristotelu: „О prijatelji moji, nema prijatelja” (Žak Dérida, Politike prijateljstva, pre­ veo Ivan Milenkovič, Beogradski krug, Beograd, 2001). Montenj je utvrdio daje ovo Aristotelova izreka na osnovu Diogena Laertija - ili je bar tako pretpostavljao. Ali već nam brz pogled na savremeno izdanje delà Diogena Laertija otkriva drugačiji citat: „Ко ima mnogo prijatelja, nema pravog prijatelja” (V.21, Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, preveo Albin Vilhar, BIGZ, Beograd, 1973). U izdanju delà Diogena Laertija iz 1616, čiji je urednik Isak Kazaubon, „ispravljen” je dativ u vokativ, što je dalo oblik „О, prijatelji, itd.” Ova ispravka je nepotrebna i pogrešna. Tekst je tačan bez nje. Đorđo Agemben (Contremps 5, 2004) tvrdi da je pisao Deridi da bi istakao ovu nedoslednost i da bi mu nagovestio da bi bila greška zasnovati čita­ nje Aristotela o prijateljstvu na pogrešnom citatu. Dérida nije smatrao da bi trebalo to da prihvati, možda, kako Agemben nagoveštava, jer je njemu - kao i Ničeu - bilo potrebno pogrešno čitanje rukopisa kako bi stvorio unutrašnju napetost u Aristote­ lovim razmišljanjima o prijateljstvu.

Klasični ideali prijateljstva stava kada Aristotel kaže za prijatelja na osnovu vrline da predstavlja „drugo ja”.75 I dok između prijateljstava zasnovanih na uživanju, koristoljublju i vrlini postoje značajne razlike, ona ipak imaju zajedničko jezgro: reč je o odnosima koji podrazumevaju dobru volju (da se drugom želi dobro) koja se uzajamno oseća i koja je poznata.76 Upravo se po ovom zajed­ ničkom jezgru ova tri tipa prijateljstva zaista mogu tako i definisati, ali trebalo bi istaći da se samo u slučaju prijateljstva zasnovanog na vrlini želi dobro drugome upravo zbog njega samog. Kod prijateljstva zasnovanog na koristoljublju i prijatnosti želi se dobro drugom zbog sebe samog.77 Međutim, ovo ne isključuje mogućnost da prijateljstvo zasnovano na vrlini bude i korisno. I zaista, budući da je prijatelj u ovom slučaju „drugo ja”, stalo mi je do mog dobra time što mi je stalo do dobra drugog: Oni koji vole svog prijatelja vole i ono što je za njega dobro. Jer kad se do­ bar čovek stekne za prijatelja, on postaje dobro za onoga kome je prijatelj. Jer i jedan i drugi vole ono što je za njih lično dobro i odužuju se podjed­ nako prijatelju kako željom tako i prijatnošću. Jer, kaže se „prijateljstvo je jednakost” - a to najviše važi za prijateljstvo između dobrih.78

S obzirom na to da prijateljstva zasnovana na uživanju, koristolju­ blju i vrlini podrazumevaju reciprocitet, reč je o prijateljstvima između onih koji su na neki način jednaki.79 Međutim, Aristotel primećuje da prijateljstva postoje i između onih koji nisu jednaki u svakom smislu. Glavni primer i koje navodi za takva prijateljstva jesu ona u okviru domaćinstva, između oca i sina, muža i žene, majke i deteta, ili dva brata. U ovim prijateljstvima „osećanje naklonosti upravlja se prema dostojanstvu” i onaj ko je bolji, korisniji ili na neki drugi način superi­ oran (otac, muž, majka, dominantni brat) mora „biti više voljen nego

75 N ikom ahova etika, 1158 b; 1159 b; 1166. 76 Isto, 1155 b - 1156 a. 77 Isto, 1156 b; 1156 a. 78 Isto, 1157 b - 1158 a. 79 Isto, 1158 b.

49

50

Istorija prijateljstva što će voleti”80. Prijateljstva unutar porodice mogu da podrazumevaju uživanje, koristoljublje i vrlinu. Prijateljstvo između roditelja i deteta uključuje zadovoljstvo i korisnost. Takav je slučaj i sa prijateljstvom između muškarca i žene. Aristotel dodaje - ako su muž i žena dobri, njihovo prijateljstvo može biti zasnovano na vrlini.81 Čini se da se pri­ jateljstvo između roditelja i deteta takođe može zasnivati na dobroti (samim tim i na vrlini), kao i prijateljstvo između braće.8283 Ova Aristotelova zapažanja deluju kao da su suprotstavljena dru­ gim, naizgled neizbežnim zaključcima na osnovu jednako eksplicitnih tvrdnji. Vrlina u najpotpunijem značenju pretpostavlja praktičnu mudrost ili phronêsisP Ipak, u Politici Aristotel tvrdi da žene nisu sposobne da donose praktične odluke jednako autoritativno kao mu­ škarci.84 Budući da je za osobu koja poseduje praktičnu mudrost ka­ rakteristično da ispravno razmišlja i da poseduje vrlinu, moglo bi se zaključiti da su žene isključene iz prijateljstva zasnovanog na vrlini, osim ako Aristotel pretpostavlja da je ovakvo prijateljstvo ipak m o­ guće između ljudi koji imaju različite vrste vrlina. U Politici se takođe tvrdi da se vrline hrabrosti, pravednosti i razboritosti razlikuju kod žena i kod muškaraca. Takođe se razlikuju i vrline kod dece.85 Teško je, dakle, videti kako Aristotel može pretpostaviti da supružnici, ili roditelji i deca, mogu biti prijatelji na osnovu vrline. Pojedini tumači pokušali su da Aristotelu pripišu određeno kriptofeminističko gledište na osnovu takvih naizgled neujednačenih tvrdnji. On dovoljno pažlji­ vom čitaocu nagoveštava da se njegovi stavovi o ženama razlikuju od stavova njegovih savremenika.86 Mi smatramo da je daleko verovatnije da su, kako je tvrdio i Ričard Malgan, Aristotelove napomene o ženama nedosledne zato što ih je malo i zato što su nedovoljno pro­

80 Isto, 1158 b. 81 Isto, 1162 a. 82 Isto, 1158 b; 1162 a. 83 Isto, 1144 b. 84 Aristotel, Politika, 1260 a, 6. 85 Politika, 1260 a, 8-9 . 86 Videti, npr, H. L. Levy, „Does Aristotle Exclude Women from Politics?”, Re­

view ofPolitics 52 (1990), 397-416.

Klasični ideali prijateljstva mišljene.87 Ne bi bilo iznenađujuće d aje Aristotel mislio da ne postoji ništa naročito zanimljivo, sa filozofskog stanovišta, u vezi sa ženama i njihovom ulogom u grčkom društvu. Već smo istakli Aristotelov stav da je prijateljstvo zasnovano na vr­ lini trajnije i od prijateljstva zasnovanog na uživanju i od prijateljstva zasnovanog na koristoljublju, jer su i uživanje i korist samo privreme­ ne odlike bilo kog odnosa. Tako je dozvoljeno raskinuti prijateljstvo iz koristi ili ono zasnovano na uživanju u onom trenutku kad više nije korisno ili prijatno.88 Ipak, da li je ikad dozvoljeno prijateljima na osnovu vrline da raskinu svoje prijateljstvo? Aristotel kaže da jeste ako se jedna od strana iskvari.89 Ipak, on dodaje da ovde onaj ko je pleme­ nit mora biti oprezan. On se mora uveriti da je njegov prijatelj postao „nepopravljivo rđav”. Kod onih kod kojih postoji nada za popravak preča je dužnost pomoći im da poprave karakter nego pomoći im materijalno, i to tim pre što je takva pomoć uzvišenija i više svojstvena pravom prijateljstvu. Ali ako neko u takvom slučaju raskine prijateljstvo, ne može se ipak reći da je njegov po­ stupak za osudu. Jer on nije ni bio prijatelj takvom čoveku kakav se ovaj sada pokazuje. On ga napušta zato što se izmenio i kada se uverio da mu više ne može pomoći da se spase.90

Aristotel smatra da isto važi i u porodičnim prijateljstvima: „Ne događa se lako da se neko odrekne rođenog sina, osim ako je ovaj pre­ ko mere zastranio.”91 Aristotelovo stanovište o raskidu prijateljstva zasnovanog na vrli­ ni u savršenom je skladu s njegovim stavom da se takva prijateljstva upravo na vrlini i zasnivaju. Ipak, istraživači dovode u pitanje dovoljnost Aristotelovog savršenog prijateljstva, ističući da, s obzirom na to da nije ukorenjeno u jedinstvenim odlikama pojedinaca ili njihovoj 87 Richard Mulgan, „Aristotle and the Political Rôle of Women”, History ofP o-

litical Thought 15 (1994), 179-202. 88 N ikom ahova etika, 1165 b. 89 Isto, 1165 b. 90 Isto, 1165 b. 91 Isto, 1163 b.

51

52

Istorija prijateljstva posebnosti, ono čini prijatelje zamenljivim. Ranije smo u svom razma­ tranju Sokratovog prijateljstva istakli Vlastosovu tvrdnju da ono nije usmereno na osobu već na kvalitete te osobe. Aristotelov stav nešto je drugačiji. Mi vrednujemo svoje prijatelje, odnosno želimo im dobro zbog njih samih, ali ih vrednujemo zbog njihovih kvaliteta. Stoga je čak i najviši oblik prijateljstva uslovljen time da prijatelj mora da zadrži odlike koje čine osnovu prijateljstva. Iz ovoga sledi da bi prijatelj koji je „preko mere zastranio” mogao i treba da bude smenjen u skladu sa osećanjima prema nekom drugom, i to bez gubitka. Aristotelov opis prijateljstva takođe je nešto manje normativan u odnosu na Sokrata i Platona. On bar dozvoljava da postoji odnos koji možemo nazvati prijateljstvom, a koji se stiče između ljudi čiji m o­ ralni karakter nije savršen, mada ipak insistira na tome da najviši i najbolji oblik prijateljstva zahteva najbolji moralni karakter. Njegovi ideali prijateljstva takođe su podređeni popularnoj „ekonomiji prijatelj­ stva” - čak je i najviši oblik prijateljstva izvor koristi, mada on ne čini osnovu najboljih prijateljstava. Aristotelova etika povlađuje uvreženom verovanju da je ljudska sreća ranjiva i da joj je prijateljstvo neophodno. Plemenit čovek je samodovoljan, ali i njemu su potrebni prijatelji - kao i kombinacija zdravlja, bogatstva i spoljašnjih koristi92 - kako bi uži­ vao u potpunoj sreći. Čitava Aristotelova moralna filozofija, posebno njegovi stavovi o prijateljstvu, prilično su udaljeni od stroge samodo­ voljnosti sokratovskog prijateljstva.

Grčka filija u helenističkom periodu: Filozofski ideali i realnost

Sokrat, Platon i Aristotel su najuticajnije filozofske figure iz kla­ sičnog perioda (500-323. g. pre Hrista). Početak helenističkog perioda (323-331. g. pre Hrista) u grčkoj politici označava prelaz iz ere u kojoj 92 Isto, 1099 a-b.

Klasični ideali prijateljstva

53

je grad-država bio centar moći u eru u kojoj je Aleksandrovo carstvo podeljeno na velika područja - Makedonsko, Seleukidsko i Ptolemejsko carstvo - kojima su vladali carevi. Krajnju tačku helenističkog perioda označava pad poslednjeg od ova tri carstva u ruke rimskog generala Oktavijana. Rimska politička dominacija Grčkom i Makedo­ nijom uspostavljena je još ranije, posle serije ratova, 214-205,200-196. i 171-168. g. pre Hrista. Ove promene, kao i integracija grčke kulture i znanja unutar Rimskog carstva koje je počelo da postaje sve značajnije, uticale su u najmanju ruku i na političke oblike prijateljstva, kao i na filozofsku gradnju teorija o prijateljstvu i dobrom životu. U nastavku se nećemo ograničiti isključivo na ovaj vremenski okvir, mada ćemo se usredsrediti na izvore napisane na grčkom jeziku.

Praktikovanje prijateljstva u helenističkom periodu Kao što smo istakli, politički kontekst helenističkog perioda veoma se razlikuje od doba grada-države. Iako je grčka kultura u ovim tre­ nucima bila rasejana širom istočnog Mediterana zahvaljujući Aleksan­ drovim osvajanjima, političku jedinicu grčkog grada-države ili polisa smenila su razna kraljevstva na koja je Aleksandrovo carstvo podelje­ no. Ovim se menja kontekst za razmatranje građanskog prijateljstva ili philia politike. Počnimo onda ovaj odeljak sa filijom u političkoj sferi, posebno u okviru helenističkih dvorova, gde su kraljevi dvorjani od poverenja imali zvaničnu titulu „prijatelja”. Frenk Valbank primećuje da je na svim helenističkim dvorovima kralj bio okružen prijateljima (p h ilo i ) kojima je dodeljivao položaj u svo­ joj blizini, na kome su uživali blizak odnos koristan za obe strane, i često ih je nagrađivao poklonima u vidu teritorija, što ih je svrstavalo u klasu posednika, a njihova podrška imala je suštinski značaj za sigurnost nje­ gove vladavine.93 93 Frank Walbank, „Monarchies and Monarchie Ideals”, in F. W. Walbank, A. E. Astin, M. W. Fredriksen and R. M. Ogilvie (eds), The Cambridge Ancient History, vol. VII (Part I) (Cambridge: Cambridge University Press, 1984, 2nd edn), 62 -1 0 0 at

54

Istorija prijateljstva Ovo se prilično razlikuje od prijateljstava u okviru političkih dru­ žina, koja su postojala u petom i četvrtom veku pre Hrista, kako je navedeno ranije. U tim prijateljskim grupama je među članovima po­ stojala bar nominalna jednakost, mada su stvarne razlike u bogatstvu, ugledu i uticaju značile da oni zapravo nisu jednaki. Institucija monar­ ha je to znatno izmenila. Ovo, međutim, nije jedini vid u kojem je prijateljstvo nastajalo u političkom svetu helenističke Grčke. Kratak osvrt na dokumenta koja je sakupio Stenli Burstin pokazuje da su pojmovi „prijatelj”, „prijatelji” i „prijateljstvo” često upotrebljavani u sporazumima i pisanim doku­ mentima iz tog vremena. Ovde prijateljstvo, koje se ponekad izjedna­ čava s terminom „savez” obično podrazumeva obećanje da se poštuje teritorijalni integritet i obećanje da se pruža vojna pomoć u teškim tre­ nucima.94 Isti ovi dokumenti otkrivaju zanimljivije informacije o ulozi i prirodi prijateljstva u političkom svetu helenskih Grka. Na primer, kralj Ptolemej II kaže Milećanima da će im se „odužiti” za „prijatelj­ stvo” tako što će im „učiniti korist” (oko 262. g. pre Hrista).95 Potezom koji podseća na nasleđeno gostoprimstvo, Atalos II daje novac za obra­ zovanje dece u Delfima jer je „nasledio prijateljstvo” prema tom gradu (160/159. g. pre Hrista).96 Porast moći Rima u kasnijem helenističkom periodu pokazuje kako su ova politička prijateljstva mogla da prelaze

68. Valbank dalje ističe (70) da, zbog grčko-makedonskih predrasuda, Egipćani, Si­ rijci, Persijanci i drugi neheleni nisu bili u mogućnosti da postanu kraljevi prijatelji. Za više informacija o ovom tipu helenističkog političkog prijateljstva, videti Gabriel Herman, „The Friends of Early Hellenistic Rulers: Servants or Officiais?”, Talanta 12/13 (1980-1981), 103-149. 94 Na primer, videti sledeće dokumente u knjizi Stanley M. Burstein (ed. and trans.), The Hellenistic A g efro m the B attle o flp s o s to the D eath o f K leopatra VII (Cambridge: Cambridge University Press, 1985): „Treaty between Antiochos I or II and Lysimacheia”(281/early 260s BCE), 29; „Decree of the Aitolian League recognizing the inviolability of Magnesia on the M eander”(207/206 BCE), 40; „Treaty ending a war between Miletos and Magnesia on the M eander”(196 BCE), 4 8 -5 0 ; „Treaty between King Pharnakes I of Pontus and the city of Chersonesos”(155 BCE), 101. 95 Isto, „Letter of Ptolemaios II to Miletos”, 120-121. 96 Isto, „Delphi honors Attalos II for establishing an educational endowment”, 113.

Klasični ideali prijateljstva i kulturne granice. Na primer, Ptolemej V III Euerget II izjavljuje (155. g. pre Hrista): Ako mi se išta dogodi, u skladu s ljudskom sudbinom, pre nego što za sobom ostavim naslednike svog kraljevstva, zaveštavam Rimljanima kraljevstvo koje mi pripada, jer sam prema njima od početka negovao iskreno prijateljstvo i savez.97

Ovo prijateljstvo između grčkih vladara i Rimljana nije bilo izuze­ tak. Često nalazimo pojam „prijateljstvo” koji se koristi u zvaničnim dokumentima da se opišu odnosi između Rimljana i Grka. Ovde pri­ jateljstvo obično podrazumeva da su Grci dali dozvolu Rimljanima da upravljaju njihovim gradom. Grčkom gradu je zauzvrat dopuštano da bude uređen prema sopstvenim zakonima.98 Takvo prijateljstvo s Ri­ mljanima bilo je korisno za Grke i na druge načine. Na primer, zbog njihovog „prijateljstva” s Rimljanima, Efesovci su obećali „usposta­ vljanje pozorišnih i gimnastičkih igara svake četvrte godine” (98/97. ili 94/93. g. pre Hrista).99 I zbog toga što su ljudi iz Plarase bili „dobri prijatelji naroda Rima”, K. Opijus obećava ,,i privatno i u javnosti... da ću za vas učiniti sve što mogu i da ću biti na usluzi za vaše javne poslo­ ve, kao i da ću vam uvek učiniti neko dobro” (85/84. g. pre Hrista).100 Dalje, kao rezultat njihove službe Rimu, tri grčka pomorska kapetana biće upisani u spisak prijatelja, i biće im dozvoljeno da na Kapitolijumu postave bronzanu tablicu prijateljstva i da tamo izvode žrtvovanja, a da pokloni za njih, u skladu sa zvaničnom procedurom, kao i smeštaj, budu

97 Isto, „Testament of Ptolemaios V III Euergetes II, leaving his kingdom of Сугепе to the Romans”, 135. 98 Videti, npr., „Letter of L. Cornélius Scipio and his Brother to Herakleia in Karia (190 BCE)”, in Robert K. Sherk (ed. and trans.), Rome and the Greek East to the Death ofAugustus (Cambridge: Cambridge University Press, 1984), 13. Mada se u ovom pismu ne pojavljuje reč prijateljstvo, mnogi termini se dovode u vezu s pri­ jateljstvom.

68 .

99 Sherk, Rom e and the Greek East, „Letter of Q. Maciuss Scaevola to Ephesus”,

100 Isto, „Letter of Q. Oppius to Plarasa-Aphrodistas after the war against Mithriades”, 71-72.

55

56

Istorija prijateljstva ugovoreni i poslati od strane gradskog kvestora... i, ako zbog svojih po­ slova zažele da pošalju poslanike u senat ili da tamo dođu sami, ima im se dati dozvola, kao i njihovoj deci i njihovim potomcima u svojstvu po­ slanika ili ako požele da ih pošalju (78. g. pre Hrista).101

Koristi od prijateljstva s Rimljanima objašnjavaju zašto su 112/111. g. pre Hrista stanovnici grčkog grada Epidaura podigli kip u čast svog sugrađanina Arhiloha, sina Aristofantovog. Upravo je njegovim napo­ rima „zaključeno prijateljstvo s Rimljanima za grad Epidaur”102. Takve koristi takođe mogu objasniti Plutarhov savet grčkim državnicima: Ne samo da bi državnik trebalo da pokaže da on i njegova rodna ze­ mlja nemaju nikakvu krivicu prema našim vladarima [Rimljanima] već i da uvek ima prijatelja među ljudima na visokim položajima koji imaju upravnu moć veliku poput bedema, takoreći; jer su sami Rimljani veoma radi da zastupaju političke interese svojih prijatelja.103

(Više ćemo reći o političkom prijateljstvu u rimskoj Grčkoj kasnije, kada se budemo vratili Plutarhu.) U ovom trenutku je neophodno osvrnuti se na lično prijateljstvo onako kako se zaista sprovodilo u praksi i kako su ga Grci iz heleni­ stičkog i rimskog perioda doživljavali. Ovde imamo više izvornog ma­ terijala za donošenje zaključaka nego u klasičnom periodu. Dok su se političke upotrebe diskursa vezanog zafiliju možda promenile s novim političkim oblicima iz helenističkog perioda, postoji jača veza kada je reč o ličnom prijateljstvu i odnosima između krvnih srodnika. Jedan od izvora informacija o takvim prijateljstvima jesu doku­ menti očuvani na papirusu. Ketrin Evans je tragala za informacijama u ovim dokumentima o tome kako su se pojmovi „prijatelj” i „prija­ teljstvo” koristili u svakodnevnim situacijama. Otkrila je da je bilo uobičajeno da čovek deluje kao posrednik svog prijatelja u poslovnim i zvaničnim pitanjima, kao i da vodi računa o porodici svog prijatelja dok je ovaj na putu. Takođe, prijatelji su često činili usluge jedni dru­ 101 Isto, „Decree of the Senate concerning three Greek naval captains”, 81-82. 102 Isto, „Epidauros honors one of its prominent citizens”, 55. 103 Plutarch, Precepts o f Statecraft, 814C, in M oralia.

Klasični ideali prijateljstva gima, posebno „pozajmljivanje, sakupljanje i prenos novca”. Na kraju, Evansova ističe da žene u velikom broju dokumenata govore o muškar­ cima kao o svojim prijateljima.104 Moguće je prikupiti još dokaza koji govore u prilog otkrićima Evansove. Oni pokazuju da su i druge odlike prijateljstava iz klasičnog perioda opstale. U pismu sveštenicima u Tebetunisu, izvesni Posejdon pominje „nasledno prijateljstvo prema njima od starih vremena” (99. g. pre Hrista). Posejdon na to dodaje: „Tako da, šta god da vam je potreb­ no, samo zatražite to od mene i rado ću vam pomoći.”105 To pokazuje da su se nasleđena prijateljstva i dalje priznavala i da su i dalje činila osnovu obaveze da se nešto učini. U pismu čiji su delovi očuvani (2. g. pre Hrista) autor kaže primaocu pisma: „Moraš mu [Damasu] pomoći zbog našeg prijateljstva”106, ističući da je aksiom kojim se fili ja vlada - „pomozi prijateljima” - i dalje opšteprihvaćen, kao i da postoji lična „ekonomija prijateljstva”, paralelno sa političkom. U jednom drugom pismu, pokajnički nastrojen bludni sin traži od majke oproštaj. On piše: „Pravično je opraštati prijateljima koji posrnu” (2. vek pre Hri­ sta)107, što ukazuje da je rečnik povezan sa filijom važio i za porodične odnose. Dokazi u ovim pismima poklapaju se sa onim što su navodili istoričari iz tog vremena. To da je princip „pomoći prijatelju/odmoći ne­ prijatelju” i dalje upravljao filijom jasno je ilustrovao istoričar Polibije (oko 200-118. g. pre Hrista). On ističe da - dok dobar prijatelj treba da voli svoje prijatelje i otadžbinu, i da zajedno sa svojim prijateljima mrzi svoje neprijatelje - istoričar treba da ignoriše ovu opšteprihvaćenu kon­ venciju. Od njega će se kao od istoričara ponekad možda zahtevati da govori dobro o svojim neprijateljima i da kritikuje svoje prijatelje.108 104 Katherine Evans, „Friendship in Greek Documentary Papyri and Inscripti­ ons: A Survey”, in John T. Fitzgerald (ed.), Greco-Roman Perspectives on Friendship (Atlanta, GA: Scholars Press, 1997), 181-202, at 1 8 9 -1 9 0 ,1 9 4 ,1 9 8 . 105 John L. White, Lightfrom Ancient Letters (Philadelphia: Fortress Press, 1986), 89. 106 Isto , 110. 107 Isto, 181. me Polibiys, The Historiés 1.14.4-5 (trans. W. R. Paton; 6 vols; Loeb Classical Library; Cambridge, MA: Harvard University Press, 1922-1927).

57

58

Istorija prijateljstva Kao što smo već pomenuli, političke družine nisu imale isti značaj kao u klasičnom periodu. Ali to ne znači da su slična građanska udruženja ignorisala diskurs prijateljstva. Polibije komentariše kakva je situacija bila u Boetiji 192. g. pre Hrista. Muškarci koji su umirali bez potom­ stva nisu ostavljali svoje posede najbližim rođacima, što je bio običaj u prošlosti, već su svoj novac ostavljali svojim družinama za putovanja i obedovanje. Čak su i porodični ljudi ostavljali velike delove svojih poseda svojim družinama za obedovanje. Te su družine bile toliko po­ pularne i dobro snabdevene, kaže nam Polibije, da su mnogi Boečani imali više zakazanih obroka nego što je bilo dana u mesecu!109 Osim u ovim pismima, verovatno možemo pronaći informacije o ličnom prijateljstvu i o tome kako je ono zapravo izgledalo u praksi i kako su ga doživljavali helenski i rimski Grci i u poeziji iz tog perio­ da. Nekoliko ovakvih pesama prikazuje lične odnose, kao intimnu i emocionalnu vezu. Na primer, Teokrit (oko 308-240. g. pre Hrista) napisao je Idilu 28 kao dodatak poklonu udatoj prijateljici Teugeniji. Teokrit ovako završava pesmu: „Kad ugledaju ovaj poklon neki će reći 'kako velika osećanja postoje u tako malom poklonu; i sve što dolazi od prijatelja dragoceno je'.” Kakve god da su sumnje gajili filozofi prema mogućnosti za filiju između muškaraca i žena, Teokrit deluje iskreno u svojim osećanjima prema udatoj prijateljici. Kalimah (oko 300-240. g. pre Hrista) oplakuje smrt prijatelja u sledećoj dirljivoj pesmi: Neko pomenu tvoju smrt, Herakleite. To me dovede do suza, i setih se koliko smo puta pričom oterali sunce na počinak... negde si već dugo prah, prijatelju iz Halikarnasa.110

Možda Kalimah takođe žali što njegov prijatelj više nije u prilici da mu pruža korist, ali izvor njegovog bola je odsustvo njihovih razgovo­ ra - jednostavno zadovoljstvo koje donosi druženje.

109 Isto, 20.6.5-7. 110 Peter Jay (ed.), The G reek Anthology (Harm ondsworth: Penguin Classics, 1982), 93.

Klasični ideali prijateljstva Najzad, pesma Palade (četvrti vek pre Hrista) otkriva ne samo in­ timu ličnog prijateljstva (što je vidljivo iz poslednjeg stiha) već i po­ vezanost koja postoji između pisanja pisama i ličnog prijateljstva kod Grka: Priroda, obožavajući dužnosti koje nosi prijateljstvo, izmisli sredstva preko kojih udaljeni drugovi razgovarati mogu, pera, papir, mastilo, rukopis, svedodžbe su o srcu koje pati zbog daljine.111

Veza između prijateljstva i pisanja pisama može se pronaći i u epi­ stolarnom romanu Hion iz Herakleje (prvi vek, autor nepoznat). Deveto pismo upućeno je Hionovom prijatelju Bionu. Hion se žali da mu Bion ne piše. Kaže Bionu da bi trebalo da „piše često kao jedan prijatelj dru­ gom, ne zaboravljajući na njihovo prijateljstvo”. U komentaru na ovaj odlomak, Patricija A. Rozenmajer piše: Ovo pismo teoretičari epistolarnog stila shvataju kao znak prijateljstva [npr. Ciceron In tim n a p r e p is k a ; Seneka]. Veza koja je nastala kada su dvoje bili zajedno mora se održavati i kada su odvojeni, a ignorisanje prijatelja time što mu se ne odgovara na pismo podrazumeva loše mi­ šljenje o prijateljstvu.112

Filozofski ideali prijateljstva Nezahvalno je donositi opšte zaključke o filozofijama iz različitih perioda i pretpostavljati da postoji bilo kakva posebno bliska poveza­ nost između okolnosti u kojima su filozofski spisi nastajali i sadržaja filozofskih razmišljanja. Ipak, čini se da se u filozofskim spisima u

111 The Greek Anthology, 9.401 (trans. W. R. Paton; Loeb Classical Library; Cam ­ bridge, MA: Harvard University Press, 1925). 112 Patricia A. Rosenmeyer, „The Epistolary Novel”, in J. R. Morgan and Richard Stoneman (eds), Greek Fiction: The Greek Novel in Context (London and New York: Routledge, 1994), pp. 146-165,156.

59

60

Istorija prijateljstva helenističkom periodu ipak mogu uočiti određeni šabloni. Prvo, dok Platon i Aristotel u svojim političkim stavovima vide grad-državu kao osnovu, filozofi iz helenističkog perioda tragali su za većim ili manjim idejama o zajednici. S jedne strane, cinici i stoici zamišljali su zajed­ nicu svih racionalnih bića i skovali termin kosmopolitês ili „građani sveta”.113 S druge strane, Epikur je ohrabrivao svoje sledbenike da izbegavaju politički angažman u obimnim svetskim poslovima i da se po­ vuku u epikurejske zajednice. Drugo, filozofske škole iz helenističkog perioda obraćaju se široj publici. Platon je verovao da ima malo ljudi koji mogu da se bave filozofijom, a i Aristotel je bio isto tako elitističan. Nema svrhe da neko sluša predavanja o etici ako nije ispravno vaspitan kao čestit čovek koji zna da ceni ono što je dobro i plemenito. Nasuprot tome, Epikur je smatrao da filozofija može biti od koristi svakom čoveku.114 Najzad, filozofi iz helenističkog perioda mnogo su izričitiji kada je reč o soterološkoj (spasilačkoj) odlici filozofije. Filozofija predstavlja put do spasenja - bekstvo od nesreće koja bi u njenom odsustvu snašla čoveka. Štaviše, ovo spasenje je istovremeno i lično i bezuslovno. Fi­ lozof može da bude srećan, odnosno eudaimonos, čak i dok ga kuvaju živog u Falarisovom biku. Lako bi bilo prenaglasiti do koje mere je nepredvidiv karakter vre­ mena uticao na sadržaj helenističke filozofije. Celer je u svom značaj­ nom radu iz 1883. godine pod nazivom Istorijski presek grčke filozofije (Grundriss der Geschichte der Griechischen Philosophie ) to formulisao na sledeći način: Grčka domovina, lišena nezavisnosti i političke aktivnosti, postala je predmet prezira za strance i pozornica za sukobe ... U ovim okolnosti­ ma bilo je prirodno da želja i moć slobodnog i čisto naučnog pogleda na svet nestanu; da praktični problemi izbiju u prvi plan i da filozofija nađe svoju glavnu vrednost u pružanju utočišta od životnih muka.115

113 Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, VI.63, preveo Albin Vilhar, BIGZ, Beograd, 1973. 114 Up. Platon, Država, 496 a; Aristotel Nikomahova etika, 1095 b; Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, X.122. 115 Eduard Zeller, Outlines o fth e History ofG reek Philosophy (trans. Palmer; lon­ don: Thoemmes Press, 1955), 207; Up. sa Léon Robin, La p en sée greque et les origines

Klasični ideali prijateljstva Celerova zapažanja otkrivaju nam stav da su stoici i epikurejci bili samo nesrećan prekid između slavnih dana Platona i Aristotela i po­ novnog rođenja filozofije s Plotinom. Čak i ako odbacimo Celerov sud o vrednosti helenističke filozofije, moramo priznati da je u tom peri­ odu došlo do određene promene. Filozofski ideali prijateljstva koje su uobličili stoici i epikurejci stroži su i u većoj meri ograničeni u odnosu na ideale prijateljstva koji su se mogli pronaći u klasičnom periodu.

Stoici Stoička škola filozofije dobila je ime po mestu susreta drugova i učenika Zenona iz Kitija (344-262. g. pre Hrista) - šarenog trema, odnosno stoe u Atini. Osnovne odlike Zenonove filozofije u nevelikoj meri modifikovali su njegovi naslednici Kleant (koji je umro 232. g. pre Hrista) i Hrizip (koji je umro 206. g. pre Hrista), mada su bivali znatno doterivani i pojačavani, posebno od strane Hrizipa. Naši doka­ zi o stoičkoj školi u naredna dva veka su fragmentarni. Među stoike u ovom periodu spadaju Posejdon i Panatej (o njima će biti reči u drugom poglavlju o Ciceronovom spisu O prijateljstvu). Postoji mnoštvo spisa koji su preostali od Rimljana koji su prihvatili stoicizam, uključujući i Seneku (4. g. pre Hrista - 65. g. Hristove ere), koji je pisao na latin­ skom, kao i Epikteta (oko 55-135) i Marka Aurelija (121-180), koji su pisali na grčkom. Da bismo bolje shvatili radikalnu prirodu stoičkih ideala prija­ teljstva, neophodno je da kažemo nešto o njihovoj moralnoj filozo­

fe l'esprit scientifique: „Političke i društvene okolnosti koje su postojale neposredno pre i odmah nakon smrti Aleksandra znatno su pogoršale pitanja na koja je filozofija morala da pruži nove odgovore. U velikoj centralizovanoj državi, čiji je sada bio po­ danik, građanin starog malog grada postavljao je sebi pitanje kakav stav bi trebalo da zauzme; osećao se izgubljeno. Onda se okrenuo ka sebi, razmotrio svoje unutrašnje spasenje, zatražio da mu se kaže koji je smisao života, da mu se dâ ideal u potrazi za onim što bi mu povratilo izgubljenu slobodu, uz pogled ka sopstvenoj sreći. Ovaj ideal se razlikovao od škole do škole, ali je svuda u pitanju bio ideal mudraca, koji ne pripada ni jednom dobu niti jednoj zemlji.”

61

62

Istorija prijateljstva fiji. Ovde postoje dve veoma istaknute činjenice. Prvo, stoici su svim srcem prihvatili tezu koja se često pripisuje Sokratu: da je moralna vrlina i neophodna i dovoljna za blaženstvo ili eudemoniju. Iako je prirodno i razumno da ljudi više vole zdravlje od bolesti, ili dobro materijalno stanje od siromaštva, ove stvari su potpuno indiferentne u odnosu na to da li je neka osoba postigla eudemoniju ili ne. Ove „indiferentne preferencije”, kako su ih stoici zvali, samo su sirov ma­ terijal za dobar život. Srećni smo samo ako s vrlinom tragamo za ovim indiferencijama. Pravična potraga za ciljevima poput zdravlja, bogatstva i bezbednosti, a ne njihovo dostizanje, jeste ono najvažnije. S obzirom na to da stoici izjednačavaju moralne vrline poput pra­ vičnosti, samokontrole i hrabrosti s racionalnim razumevanjem ili epistêmê, naša sreća zavisi samo od savršenstva ili punog ostvarenja naše racionalne prirode. Stoici su, takođe, bili i isključivi kauzalni deterministi. Za njih se sve dešava u skladu s prirodnim zakonima, koje su izjednačavali s bo­ žanskim prisustvom koje prodire kroz sve stvari i sve dovodi u jednu, izrazito racionalnu pripovest. Ova pripovest je toliko dobra da je bogo­ vi neprestano ponavljaju. Kosmos je podređen periodičnim epizodama kada sve stvari sagorevaju u vatri koja predstavlja Zevsa. Iz tog požara ciklus počinje ponovo i odvija se istovetno kao i ranije. U ovoj dok­ trini večnog ponavljanja, u sledećem ciklusu učestvovaće neko ko se ne razlikuje od vas i ko će čitati ovu istu stranu u istim okolnostima u kojim se vi trenutno nalazite. Šta god da vas čeka u budućnosti budite uvereni da je to suštinski važan deo u najracionalnijoj i najboljoj pripovesti o istoriji sveta. Mudra, samim tim i potpuno razumna osoba, vedro prihvata sve aspekte svoje uloge u ovoj priči. Njeno blaženstvo ili eudemonija ne zavisi od onoga što će joj se desiti, već od toga kako će odigrati ulogu koja joj je dodeljena. Tako ona nikad ne poželi nešto, osim ako joj nije suđeno da to dobije. Isto tako, ona nikad ne žali ni zbog čega, jer joj je oduvekbilo suđeno d aje takva sudbina zadesi. Kao što je rekao Epiktet: Ljudima ne smetaju stvari već [pogrešna] vreovanja koja stiču o razli­ čitim stvarima. Smrt, na primer, nije nešto [objektivno] zastrašujuće, inače bi je Sokrat tako doživeo [koji je bio toliko mudar da prepozna šta

Klasični ideali prijateljstva je objektivno zastrašujuće]. Pre će biti da užas leži u verovanju da je smrt zastrašujuća.116

Ova tvrdnja o tome od čega se sastoji užas dovodi nas do druge istaknute teze stoičke moralne filozofije - njihovog pogleda na pathê. Patos (pathos ) je doslovce nešto kroz šta pojedinac prolazi - ono što mu se dešava. Suprotstavljen je praxisu, ili onome što pojedinac čini. Odavde smo dobili staromodni izraz koji podrazumeva jake želje „pasije”. Stoički skup pasija podrazumeva mnogo stvari koje nazivamo emocijama, kao i pojedine stvari koje ne bismo svrstali među njih. Tu spadaju gnev, strah, ljubomora, sažaljenje i zavist, ali i snažni seksualni nagoni, zbunjenost, uznemirenost i zadovoljstvo ili uživanje (hêdonê). Prema stoicima, za sva ova stanja zajednička su dva važna svojstva: pr­ vo, sva su nekakvi sudovi; drugo, sva su pogrešni sudovi: pojedinac kod kog je razum potpuno razvijen ne čini greške i stoga ne boluje od ovih pasija. Potpuno mudra osoba je tako a-pathetikos, mada to ne znači da je apatična u savremenom značenju te reči. To jednostavno znači da ona u svim aspektima života izvršava a ne trpi. I zaista, mudri stoici su imali snažnu motivaciju - odnosno , jedina motivacija bilo im je da čine ono što je pravično, hrabro, mudro i što zahteva samokontrolu. Osoba suočena s korupcijom koju nosi vlast, ona će je se neustrašivo odreći. Zapravo, ona neće samo ovladati strahom od odmazde i uraditi ono što joj savest i razum govore daje ispravno, već neće ni osetiti strah kojim bi trebalo da ovlada. Osetiti strah značilo bi da se pogrešno veruje da je bilo šta drugo osim moralnog integriteta pojedinca i njegovog ra­ zuma značajno za njegovu sreću - na primer, život pojedinca ili životi njegove porodice. Ipak, ovo je jednostavno netačno. Šta biva s prijateljstvom u ovakvoj moralnoj filozofiji? Stoici su tvrdili daje pravo prijateljstvo moguće samo između stoičkih mudraca lišenih emocija.117 Štaviše, ovo prijateljstvo je nesebično i ne poznaje 116 Epictetus, M anual 5 (trans. W. A. Oldfather; Loeb Classical Library; Cam ­ bridge, MA: Harvard University Press, 1925-1928). 117 Ovakav stav pripisuje im Diogenes Laertius VII. 124 = SVF 3.631, Stoicorum Veterum Fragmenta, ed. H. von Arnim, 4 vols (Stuttgart: Teubner, 1903-1924). Dru­ gi izvori im, međutim, pripisuju oblike prijateljstva koji nisu toliko isključivi (up. Clement of Alexandria, Stromateis 2.483 (Potts) = SVF 3.723). Objašnjenje za ovo

63

64

Istorija prijateljstva granice. „Pod prijateljstvom podrazumevaju zajedničku upotrebu sve­ ga što ima ikakve veze sa životom, i s prijateljima postupamo kao što treba da postupamo sami sa sobom.”118 Ono je moguće samo među mudrima jer su njihovi stavovi o svim ovim pitanjima vezanim za život slični (homonoia ).119 Prijateljstvo je moguće i između takvih mudraca i bogova, koji su po vrlini jednaki ovim izuzetnim bićima.120 Možemo videti da je njihov ideal prijateljstva veoma strog. Stoici ne zasnivaju prijateljstvo ni na jednoj ljudskoj potrebi. Drugi oblici zajedništva - ljubav prema rođacima i ono što ljudi nazivaju „prijatelj­ stvom” - u nama nastaju prirodno jer još nismo usavršili svoju racio­ nalnu prirodu, ali kada ostvarimo svoj maksimum, prijateljstvo nam u životu ne ispunjava nikakvu prazninu. To ne znači da prijatelji nisu od koristi za stoičkog mudraca. U stvari, stoici insistiraju na tome da svaka druga mudra osoba, bilo da je on poznaje ili ne, biva od koristi za svakog mudraca u svemu što čini.121 Naši izvori ne objašnjavaju pri­ rodu ove koristi, ali nije teško pogoditi o čemu je reč. Stoički mudrac bezrezervno teži samo vrlini i plemenitim delima. Zato što je vrlina savršenstvo naših racionalnih sposobnosti, u posebnom smislu, mu­ dar čovek traži samo da bude razuman i da učini da se svet oko njega prilagodi normativnim nalozima razuma. To čini bog koji uređuje svet

neslaganje verovatno leži u činjenici da se o prijateljstvu govori na više različitih na­ čina. Ovi načini su popisani kod Stobaeus Eclog. II. 94.26 (Wachsmuth) = SVF 3.98. Prijateljstvo koje se može dostići samo između prijatelja verovatno je treće od ovih, i prijateljstvo najstrože rečeno. 118 Diogen Laertije, Životi, VII. 124. 119 Stobaeus Eclog. II 108,5 (Wachsmuth) = SVF 3.630: „Stoici prihvataju da pri­ jateljstvo može postojati samo među mudrima, jer samo među njima postoje slična gledišta o pitanju života, jer je sličnost u razmišljanju određena znanjem o zajedničkom dobru. Jer pravo prijateljstvo, a ne ono što se pogrešno naziva prijateljstvom - ne može da postoji bez vere (pistis) i sigurnosti. Ali u slučaju onih kojima nedostaje vrline i vrednosti, postoji nedostatak vere i nesigurnost, pa tako među njima ne postoji prijateljstvo, već sporadično nastaju različite veze i povezanosti kroz njihove stavove i iz nužde.” 120 Kada bi jedan mudrac samo podigao prst na racionalan, i samim tim dobar način, svaki mudrac širom sveta bi imao od toga koristi, (Plutach, On Comm on N o­ tions 1076A = SVF 3.246). 121 Plutarch, On Common Notions 1068F = SVF 3.627, up. Stobaeus, Eclog, II 101, 21 = SVF 3.626.

Klasični ideali prijateljstva tako da bude razumljiv razumnom čoveku. Drugi stoički mudraci koji delaju i ljudski svet u kom žive nastavljaju da se ponašaju racionalno i rade to isto. U određenom smislu su svi stoički mudraci „braća po Bogu” - tj. u sveprisutnom Zevsovom razumu.122 Kao takav, njihov strog oblik prijateljstva - što je veza koja se sastoji od njihove kompletne posvećenosti etičkom cilju - može da predstavlja uzor za druge koji imaju sličnu posvećenost takvom cilju. To može biti ozbiljnost drugova koji ostvaruju revoluciju, ili braće po Hristu koji tragaju za pobedom kraljevstva božjeg. Srž prijateljstva ne čine topla osećanja ljubavi već sličnost u razmišljanju ili homonoja - posvećenost cilju. Uprkos činjenici da ističe ideal koji se čini nedostižnim, stoička te­ orija prijateljstva je u senci najuticajnijeg antičkog delà o prijateljstvu, Ciceronovog dijaloga O prijateljstvu. Poput stoika, Ciceron definiše prijateljstvo u okvirima potpune srodnosti misli (ali pre latinske konkordije [concordia] nego grčke homonoje) o svim pitanjima. Kao i stoici, i on insistira na tome da vrlina proizvodi prijateljstvo i održava ga, kao i da prijateljstvo bez nje nije moguće. Ipak, u svom praktičnom rim ­ skom maniru, Ciceron ističe da on značenje reči „vrlina” shvata u obič­ nom smislu - a ne u visokoparnom značenju poput nekih filozofa - i među pravične ubraja one koji se obično takvima smatraju.123 Moglo bi se reći da je Ciceronov ideal prijateljstva „blaža verzija stoicizma”. Stoički ideali političkog prijateljstva, za razliku od ličnog, takođe su možda uticali na Cicerona. Osnivač stoicizma, Zenon iz Kitija, na­ pisao je delo pod nazivom Država - možda kao odgovor na istoimeni Platonov rad. Današnje informacije o ovom radu otežavaju nam definisanje šta se u njemu tačno nalazilo. Jedan izveštaj koji je postao 122 Ovo se misli doslovno. Stoici na boga gledaju kao na imanentni - ne transcedentni - izvor reda u čitavom svetu. Bog je, u stvari, materijalni dah ili pneum a koja prožima sve stvari. Pneum a se javlja u gradacijama zategnutosti u rasponu od obič­ nog stanja (božanske tvari koja prožima nežive predmete), do duše (božanske tvari koja oživljava živa bića) i razuma (božanske tvari u najnapetijem stanju). Božansko proviđenje se ne sastoji od oslobađanja sveta od patnje ili napetosti, već od toga da ga tako oblikuje da su razmna bića kadra da kroz savršenstvo svog razuma uvide da bol i patnja jednostavno nisu važni za njihovu sreću. Vid. D. Baltzly, „Stoic Pantheism”, Sophia 34 (2003), 3-33. 123 Ciceron, O prijateljstvu, VI, preveo dr Branko V. Gavela, Kultura, Beograd, 1955.

65

66

Istorija prijateljstva čuven, iako je možda netačan, jeste da su se stoici slagali sa ambicijom Aleksandra Velikog o uspostavljanju svetske države. Zenonova država, koja je predmet tolikog čuđenja... usmerena je ka sledećoj suštini - da ne bi trebalo da živimo u gradovima-državama ili svo­ jim susedstvima, od kojih je svaki određen i podeljen svojim zakonima i normama, već bi trebalo da o svim ljudima razmišljamo kao o svojim sugrađanima i susedima, i trebalo bi da postoji jedinstven način života i red (ko sm o s ), kao što životinje u stadu koje se zajedno hrane održava zajednički zakon (n o m o s k o in o s).124

Teško je uklopiti ovaj prividni kosmopolitizam sa drugim izveštajem d aje Zenon državljanstvo u svojoj državi ograničio na mudrace. U D rž av i je, shodno tome, proglasio samo valjane (vrle ljude) za građa­ ne, prijatelje i rođake i slobodne ljude. Prema tome, po shvatanju stoika, roditelji i deca su neprijatelji jer nisu mudri (puni vrline).125

I dok su postojali različiti pokušaji da se načini konzistentan pre­ gled Zenonove političke misli, nama je važan uticaj koji je ideja o ta­ kvoj svetskoj državi imala kasnije. U Zenonovom kosmičkom gradu ljudskim rodom upravlja opšti zakon. Ovaj opšti zakon je stoička ideja o ispravnom razumu, koji je jednak sa prirodom ili imanentnim prisustvom Zevsa u svim stvarima. U delu O zakonima Ciceron ističe da je pravičnost potekla iz ovog pri­ rodnog zakona, definišući je stoičkom terminologijom. Svi potpadamo pod vlast ovog zakona, i tako sačinjavamo zajednicu koja podrazumeva svako ljudsko biče. Kad bi svi ljudi bili potpuno razumni, svi bismo živeli u skladu s ovim prirodnim zakonom. Ali dok obična činjenica da je nešto zabranjeno prirodnim zakonom sprečava one koji su dobri i racionalni da to čine, stvari su drugačije kada je reč o rđavim i nera­ zumnim ljudima.126 Šta treba učiniti s onima koji su rđavi i nerazumni 124 Plutarch, On the fortu n e o f A lexander the G reat 329A -B = SVF 1.262. 125 Diogen Laertije, Životi, VII.33. 126 Ciceron, Država, prevela Bojana Šijački-Manević, Plato, Beograd, 2002. Cice­ ro, De legibus (trans. C. W. Keyes; Loeb Classical Library; Cambridge, MA: Harvard University Press, 1928).

Klasični ideali prijateljstva u okviru naše univerzalne zajednice? Pretpostavljamo da je Ciceron smatrao da naši sugrađani u svetskoj državi treba da budu urazumljeni, pa makar i silom. A koja bolja i plemenitija sila postoji od Rima? Odeljci Ciceronove treće knjige Države, posle odeljka 3.33, nisu kompletni, ali se čini da je reč o pripremi za opravdanje nastanka Rim ­ skog carstva („naš se narod, braneći saveznike, domogao svih zema­ lja”).127 Izgleda daje Avgustinovo delo O državi božjoj zapravo diskusija o ovom delu Ciceronovog teksta. Avgustin na sledeći način karakteriše Ciceronove stavove: „Ova situacija [vladavina Rima] počiva jedino na osnovi da je poslušnost u interesu provincijalaca, kao i da se usposta­ vlja u njihovu korist.”128 Zato što Rim deluje u interesu svih onih koji potpadaju pod njegovu vlast, tačnije bi ga bilo nazvati svetskim protek­ toratom, a ne carstvom.129 Temelj za ovaj stav dobrote prema ljudima kojima Rim vlada isti je kao osnova za prijateljstvo. U svom delu O prijateljstvu Ciceron primećuje da je osnova najvišeg i najpravilnijeg oblika prijateljstva sličnost po vrlini. Potpuno je prirodno da one koji su dobri privuku oni koji su takođe dobri, i to je izvor prijateljstva. Ali većina ljudi je dobra. Stoga je Rimljanima zbog njihove vrline „stalo da zaštite univerzalnu zajednicu (populos universos) i da naprave plan za optimalne mere kojim će doći do blagostanja”130. Pitanje stoičkih izvora za Ciceronovo opravdanje nastanka Carstva predmet je rasprava.131 Ipak, u potpunosti je moguće da su pojedini 127 Isto, 3.35. 128 Augustine, City o fG o d 19.21 (trans. H. Bettenson; London: Penguin, 1972). 129 Cicero, De Officiis 2.27 (trans. W. Miller; Loeb Classical Library; Cambridge, MA: Harvard University Press, 1913). 130 Ciceron, O prijateljstvu, 50. 131 Direktan uticaj stoika zagovarali su W. Capelle, „Griechische Ethik und rbmischer Imperialisums”, Klio 25 (1932). Kapel se doduše oslanjao na sliku veoma inovativnog Panatija i Posejdonija koja se može naći u Die Philosophie der mttleren Stoa in ihren geschichtlichen Zusamm enhànge (Hildesheim: Weidmann, 1892). M no­ go konzervativnija procena dokaza o Panatiju, M. van Straatena (Panétius, sa vie ses écrits et sa doctrine avec une édition des fragm ents [Amsterdam: H. J. Paris, 1946]) obeshrabrila je takve spekulacije o načinu na koji su srednji stoici menjali učenja ra­ nih stoika. Jean-Louis Ferrary, Philhellénisme et im périalism e : aspects idéologiques

de la conquête rom aine du m onde hellénistique, de la seconde guerre de M acédoine à la guerre contre M ithridate (Rome: École française, 1988) insistira na razlozima za

67

68

Istorija prijateljstva rimski intelektualci, poput Cicerona, pokušavali da opravdaju Rimsko carstvo na osnovu stoičkih stavova o političkom prijateljstvu. Narav­ no, lako je biti ciničan kad su u pitanju takva opravdanja i posmatrati ih kao običnu racionalizaciju - bilo da je reč o rimskom imperiumu ili nedavnim prijateljskim pokušajima SAD da donesu demokratiju na Bliski istok. Pojedinci možda zaista iskreno veruju da prijateljstvo pre­ ma drugima možda zahteva da nad njima izvršimo invaziju. Bio istinit ili pogrešan, ovaj koncept prijateljstva ima dugu istoriju.

Epikurejci i drugi hedonisti Pored stoicizma, druga najznačajnija filozofska škola u helenistič­ kom periodu bio je epikureizam. Epikur je rođen na ostrvu Samosu 341. g. pre Hrista u porodici atinskih građana. Učio je filozofiju kod nastavnika na koga su uticale Demokritove ideje, a filozofija koju je Epikur kasnije razvio na više načina je bliska materijalističkom Demokritovom atomizmu. Nakon što je predavao na Lezbosu i u Lampsaku, preselio se u grad filozofa, Atinu, 307. godine. Kupio je komad zemlje i osnovao zajednicu srodnih duša koju je nazvao Vrt. Epikurove ideje o prijateljstvu i običaji prijateljstva u Vrtu predstavljaju nam filozofske ideale prijateljstva između muškaraca i žena - što je ideja s kojom se nismo susretali u dominantno muškim pisanjima drugih grčkih filozofa. Nije slučajnost što je tako, jer je središte epikurejske moralne filozofije bio hedonizam - tvrdnja da je uživanje jedino do­ bro - a uživanje nosi snažnu asocijaciju na žene u antičkim grčkim razmišljanjima. Da bismo shvatili kontekst različitih hedonističkih moralnih filo­ zofija u helenističkom periodu, neophodno je istaći jednu starogrčku predrasudu o zadovoljstvu. Obično se smatralo da zadovoljstvo slabi čoveka i čini ga ženstvenim. Muškarci koji su ovladali samokontrolom

agnosticizam zbog uticaja grčke filozofske misli na rimsku ideologiju. Kapelovim slu­ čajem ponovo se bavio J. Barlow, „The Moral and Political Philosophy of the Middle Stoa in its Historical Context” (MA thesis, Monash University 2001).

Klasični ideali prijateljstva kadri su da odole zovu zadovoljstva, dok žene nisu.1321 dok bi mali broj njih porekao da zadovoljstvo jeste dobro, smatralo se daje neophodno držati ga pod kontrolom, da se ne bi pokvarili vrlina, snaga i razum čoveka. Epikurovom posebnom vidu zadovoljstva prethodile su druge varijacije na ovu temu čije filozofske sudbine dobro ilustruju proble­ matičnu prirodu prijateljstva. Razne anegdote o Aristipu Starijem jasno ilustruju probleme oko hedonizma i prijateljstva - posebno kada je reč o muško-ženskom pri­ jateljstvu. Aristip je bio bogati boem i Sokratov pratilac. Njegova slava u antičkim vremenima delom potiče od njegove otvorene povezanosti s milosnicama, odnosno heterama (hetairai ).133 U tom kontekstu se čini da je on pokušao da ospori ideju da zadovoljstvo - posebno seksualno uživanje - slabi čoveka: „Ја imam Laidu (dobro poznatu i prelepu heteru iz Korinta), ne ona mene: bolje je vladati zadovoljstvima i ne biti pod njihovom vlašću, nego ne služiti se njima.”134 Aristipovi stavovi prema potomcima ovih veza iz čistog uživanja bili su jednako zanimljivi. U jednoj anegdoti on brutalno poriče očinstvo. U drugoj odgovara na tvrdnju da je jednoj kurtizani napravio dete recima da ,,i šlajm i vaške znamo da se stvaraju u nama i iz nas, ali, pošto su beskorisni, mi ih odbacujemo što je moguće dalje”135. Da li je Aristipov način života bio potvrđen koherentnom filozo­ fijom otvoreno je pitanje. To su pokušavali da utvrde u četvrtom i trećem veku pre Hrista filozofi koji su bili poznati kao kirenaici, čiji je jedan od članova bio Aristipov unuk, Aristip Mlađi. Kirenska škola is­ ticala se po odbacivanju ideje da bi eudemoniju trebalo izjednačavati sa ciljem kom bi trebalo da težimo svim snagama. Ovaj uslov, setićete se, nije trenutno uživanje ili zadovoljstvo, već blagostanje koje traje tokom čitavog života. Zanimljivo filozofsko pitanje ovde jeste: „О čemu je tačno reč?” Kirenaici su smatrali da je u pitanju ukupan zbir pojedinačnih 132 Up. Anaksandrid, komični pesnik iz četvrtog veka pre Hrista: „Robovi za­ dovoljstva postaju pohotne žene, a ne muškarci.” 133 Grčki izvori prepoznaju razliku u klasi između hetere i one koja je porne, što možda odgovara razlici u engleskom između milosnice i kurve. Ove druge su ponekad bile uticajne, dobro obrazovane žene poput Aspaje, Periklove „pratilje”. 134 Diogen Laertije, Životi, 11.75. 135 Diogen Laertije, Životi, 11.81.

69

70

Istorija prijateljstva prijatnih epizoda tokom čitavog života. Ali pokušavati da se isplanira najviše moguće uživanje u životu previše je zahtevno. Stoga su umesto toga oni zagovarali potragu za ciljem ili telosom koju su izjednačavali s pojedinačnim zadovoljstvima koja su lako dostupna. Zašto bi trebalo da zauzmemo tako iracionalan stav prema našem dugovečnom uživa­ nju ili zadovoljstvu? Čini se da su kirenaici bili etički „kratkovidi” jer su bili na sličan način i epistemološki kratkovidi: mi ne znamo zapra­ vo ništa osim načina na koji trenutno osećamo stvari, pa bi trebalo na najbolji mogući način iskoristiti sadašnji trenutak. Teško je utvrditi gde je u ovoj slici mesto prijateljstvu. Jedan način razmišljanja - koji je verovatno potekao od Aristipa Mlađeg - jeste taj da se sprijateljujemo s drugima iz koristoljublja. Još jedan kirenaik, Hegesija, tvrdio je da jednostavno ne postoji ono što se naziva zahval­ nošću, prijateljstvom ili ljubaznošću, jer ne biramo da ovakve stvari radimo zbog njih samih, već samo gledajući sopstvenu korist.136 Kirenaički filozof Aniceris prvobitno naizgled preseca Gordijev čvor na drugi način: time što zagovara nešto vrednije od zadovoljstva. Ali, na­ ravno, ako ste hedonista, sa filozofskog stanovišta to se može smatrati odustajanjem od sopstvenih načela. Nimalo ne iznenađuje to što kirenska škola nije dugo trajala. Uga­ sila se zbog unutrašnjih neslaganja između Aristipa, Hegesije, Anicerisa i Teodora. Ipak, njeno postojanje dalo je značajan podstrek dru­ gim hedonistima da izoštre svoje poglede i da tako izbegnu neugodne zaključke kirenaika. Epikurova filozofija može da se posmatra i kao mogućnost da se suštinski izmeni ideja kirenaika o tome iz čega se sastoji zadovoljstvo. Za kirenaike, zadovoljstvo j e proces tokom kojeg dobijamo ono što želimo. Epikur je tvrdio da je ova vrsta kinetičkog ili procesnog zadovoljstva podređena jednom još većem dobru: stanju

136 Diogen Laertije, Životi, 11.93. Hegesijin pesimističan stav o prijateljstvu ima iste odlike kao i njegov pesimističan pogled na život. Život ukupno predstavlja više prilika za patnju nego za uživanje. Stoga je sreća - koja se možda shvata kao prevaga zadovoljstva nad bolom tokom života - svakako nemoguća. Toliko je Hegesija bio uspešan u prenošenju ove poruke daje dobio nadimak „podstrekač na sm rt”. Ciceron nam kaže da mu je kralj Ptolemej zabranio da predaje o tome da nas sm rt pošteđuje od loših stvari umesto što nam oduzima dobre stvari. Previše članova publike je posle toga izvršilo samoubistvo!

Klasični ideali prijateljstva u kom svi imamo ono što nam zaista treba. Šta je to što nam zaista treba? To svakako nisu sve stvari koje ponekad budalasto želimo. To je osnova za Epikurovo odbijanje sladostrasne prirode kirenskog za­ dovoljstva: Jer pijančenja uz veselje i bučno lutanje ne pružaju prijatan život, kao što ga ne pruža ni naklonost prema mladićima i ženama, niti ribe i druge lepe stvari koje nam nudi bogato postavljena trpeza. Prijatan život pru­ ža samo razum koji kritički procenjuje i odmerava razloge za biranje ili odbacivanje (uživanja, naslada) i odbacuje pogrešna mišljenja, koja pred­ stavljaju glavni uzrok za pojavu duševnih zbrka i nespokojstva.137

Sve što nam je zaista potrebno jeste spokojstvo koje proizlazi iz oslobođenosti od telesnog bola (aponia ) i od mentalnih neugodnosti (iataraxia ). Oslobođenost od telesnog bola je lako razumljiva. Među­ tim, Epikur podrazumeva nešto prilično složeno pod oslobođenošću od mentalnih neugodnosti ili ataraksije. Ovo stanje javlja se kada je sve ono što nas ometa trajno izbrisano. To od nas zahteva da se oslobodi­ mo straha od smrti, kao i straha od božje kazne. Takođe je neophodno da u potpunosti naučimo i usvojimo istinu da „više ne znači i bolje”, kao i da je „lako pronaći ono što je neophodno”. Ovo je epikurejski tetrapharmakon ili „četvorostruki lek”. Ispostavlja se da se možemo fiziološki izlečiti uz malu pomoć prijatelja. Prijateljstvo ima ključnu ulogu u garantovanju oslobođenosti od bola i teskobe, tvrdi Epikur. To je tačno na više ravni. Prvo, prijateljstvo nam pruža takvu sigurnost koja može da spreči fizički bol povezan s glađu i nemanjem krova nad glavom. Međutim, jednako je važno samopouzdanje koje dobijamo zahvaljujući takvoj podršci, jer nam to smanjuje mentalnu teskobu. Ipak, možda je najvažniji odnos onaj između filozofije i prijateljstva. Filozofija je ta koja će nas izlečiti od neosnovanih strahova koji nas sputavaju u dostizanju ataraksije. Ipak, bavljenje filozofijom i istin­ sko usvajanje istine jeste cilj za kojim tragamo među prijateljima. Naj­ zad, čovek je sposoban da počne s pojedinačnim istraživanjem samo

137 Diogen Laertije, Životi, X.132.

71

72

Istorija prijateljstva ako je dobro shvatio glavne crte moga učenja i dobro ih zapamtio.138 Međutim, potpuno je drugačije usvojiti ih tako da odagnaju strahove, poput straha od smrti, koji nam stvaraju nemir.139 Filozofska terapija - usvajanje filozofske istine - zahteva „istinit govor” (parrhêsia ), a to je uslov za prijateljstvo. Delovi koji su nam preostali iz delà epikurejca Filodema (oko 110-35. g. pre Hrista) O iskrenoj kritici izričito nam govore o terapeutskoj ulozi iskrenosti. Međutim, za razliku od odnosa koji danas postoji između terapeuta i pacijenta, Filodem na njega gleda kao na odnos među prijateljima.140 Epikurov Vrt bio je takva zajednica prijatelja kakva je postojala i u drugim epikurejskim zajednicama, poput one u vili papirusa u Herkulaneumu.141 Dokaza nema mnogo, ali polako se uspostavlja konsenzus u tome da su se prijateljski odnosi - posebno između muškaraca i žena u okviru epikurejskih zajednica - možda dosta razlikovali od onih u susednom društvenom kontekstu. Zaista bi trebalo o njima razmišljati kao da su namerno odvojeni od okolnih gradova. Epikur je savetovao povlačenje iz javnog života u onoj meri u kojoj je to bilo moguće. Mak­ sima „živi nepoznat” bila je u potpunosti kontrakulturna i za Grke i za Rimljane koji su posmatrali javni život kao jedino mesto gde se može pronaći pravi čovek.142 Ovo svesno napuštanje učinilo je epikurejce metom podsmeha jer su bili „ženskasti muškarci”143. Kritičari epiku138 Diogen Laertije, Životi, X .36. Epikur je insistirao na tome da učenici filozofije treba da nauče napamet ključne izreke. 139 Epikur je odlučno tvrdio da filozofiju treba ocenjivati na osnovu njenog terapeutskog učinka. Porphiry, Letter to Marcella 31 = 221 Usener. Up. Ciceronovu žalbu o neefikasnosti stoičkih filozofskih stavova u delu On Goals, 4.7. 140 Up. M artha Nussbaum, The Therapy o f D esire (Princeton, NJ: Princeton University Press, 1994),134-37. 141 Up. Marcello Gigante, Philodemus in Italy: The B ooksfrom Herculaneum. 142 Platonski polemičar, Plutarh, posvetio je čitavo delo napadu na epikurejce po ovoj stavci (Da lije „nepoznat život” mudro pravilo? - ovo delo se često pominje u svom latinskom nazivu An recte dictum sit letenter esse vivendum). 143 Pamela Gordon tvrdi da nije samo u pitanju bilo napuštanje političke sfere već i odbacivanje visoke kulture (p aid eia), što je dovelo do toga da stoik Epiktet kudi Epikura kao kinaidologosa: „Remembering the Garden: The Trouble with Women in the School of Epicurus”, in J. Fitzgerald, D. Obbink and G. Holland (eds), Philodemus and the New Testament World (Leiden: E. J. Brill, 2004), 227.

Klasični ideali prijateljstva reizma tvrdili su da je u prvoj generaciji epikurejaca postojalo nekoli­ ko hetera. I dok je Diogen Laertije smatrao da je reč o kleveti, on ipak tvrdi da je očigledna namera da se pokaže da su muški članovi Vrta dozvoljavali prisustvo ovim ženama samo da bi ih koristili kao izvor seksualnog zadovoljstva. Ova kleveta je, međutim, često išla i dalje, što pokazuju neki od pojedinaca koji su u njoj učestvovali. U Ciceronovom delu O prirodi bogova, glasnogovornik ovog skeptičara, Kota, odbacuje epikurejske stavove o Leontioni, nazivajući je „malom prostitutkom” (meretricula), koja i pored toga piše uspešnu prozu. Verovatno ga je činjenica da ona uopšte piše o filozofiji dovela do toga da doda: „Takva je popustljivost (licentiae ) vladala u Epikurovom domu.”144 Epikurejci se nisu samo povlačili iz javnog i muškog prostora političkog života već su u privatnosti svojih zajednica čak dozvoljavali ženama da pišu filozofske radove! Dokazi poput Leontioninih sastava naveli su Džejn Šnajder da iz­ nese veoma optimističnu procenu odnosa između staleža i polova u epikurejskim zajednicama. U članove Vrta nisu spadali samo čistokrvni atinski građani poput sa­ mog Epikura već i nekoliko žena i robova, koji su, u kontekstu šireg atinskog društva, imali mali broj zakonskih prava ili privilegija. U okviru samog Vrta, međutim, svi članovi grupe - i muškarci i žene, robovi i slobodni ljudi - imali su pravo da uživaju sve koristi i odgovornosti epikurove škole.145

Snajderova povezuje ovu svakodnevnu praksu s teorijskim gledi­ štem da za dostizanje mira nije važno ni bogatstvo niti slava. Štaviše, moglo bi se dodati da epikureizam veliko bogatstvo ili ugled smatra opasnostima za ostvarenje svog negativnog hedonističkog ideala. Delà Epikura i drugih epikurejaca nisu sačuvana, pa ih hrišćanska kultura koja je usledila u Evropi nije proučavala, te epikurejski ideali prijateljstva nisu toliko vidljivi u diskursu prijateljstva, kao na primer 144 Cicero, On the Nature o fG o d s 1.93 (trans. H. Rackham; Loeb Classical Library; Cambridge, MA: Harvard University Press, 1931). 145 Jane Mclntosh Snyder, The Woman an d the Lyre: Women Writers in Classical Greece and Rome (Carbondale: Southern Illinois University Press, 1989), 101-102.

73

74

Istorija prijateljstva Aristotelovi. Moglo bi se pretpostaviti da bi izrazito hrišćanska kultura najmanje primila uticaj epikureizma od svih grčkih filozofskih škola. Najzad, epikurejci potpuno isključuju mogućnost zagrobnog života, kao i postojanje ličnog boga koji sprovodi božansko proviđenje. I za to su bili optuživani u tekstu koji se našao u kanonskom Novom zavetu (Delà apostolska 17:32). Mada, postoje upečatljive paralele između ra­ nih hrišćanskih zajednica i zajednice epikurejskog Vrta. Kao prvo, obe zajednice su se svesno udaljile od široke grčko-rimske kulture. I jedna i druga su odbacivale „visoku kulturu” grčke tradicije.146 U oba slučaja članovi zajednice tragali su za spasenjem kroz podražavanje147 nekome koga su smatrali i čovekom i božanstvom - ili možda u slučaju epikurejaca čovekom koji je postao obogotvoren.148 Članovi zajednice kori­ stili su tehniku iskrenog govora među prijateljima kako bi jedni drugi­ ma pomogli u podražavanju svom odabranom mudracu.149 Uopšteno govoreći, hrišćani su usvojili mnoge tehnike epikurejske terapeutske filozofije, iako su joj dali potpuno drugačiji sadržaj.150 Jedna konač-

146 Up. Epikur, Vatikanske izreke, 45; Diogen Laertije, Životi, 10.6. i Athenaeus, Deipnosophists 13, 255 ab sa stavovima apostola Pavla o svetskoj mudrosti (1 Kor. 1:18). 147 Apostol Pavle smatra učeništvo za nešto više od (neizbežno osuđenog na pro­ past) im itatio Christi. Ali, u dokumentima iz ranog doba crkve, Pavlovo naglašavanje Hrista kao emancipatora kroz božju milost, nije stav koji je bio opšteprihvaćen. Videti npr., Ignjatije Antiohijski, koji od svoje zajednice zahteva da „podražavaju Isusa na način na koji je on podražavao Oca” (Philad . 7:2) ili da žive „ne na način ljudski, već na način Isusa Hrista” ( Trall. 2:1), Epistulae inerpolatae et epistulae suppositiciae (ed. F. Funk and F. Diekamp; Laup: Tubingen, 1913). 148 Za Epikurovo podražavanje videti Lukrecijevu proznu pesmu u III knjizi, stihove 4 - 6 . Za njegovo obogotvorenje, up. proznu pesmu u V knjizi, gde je veći od Herkula. Postoje brojni dokazi da su epikurejci posedovali oznake Epikurove - prstenove, čaše itd. Mi odbacujemo tezu koju je Frišer (Frischer) izneo u knjizi The Sculpted Word (Berkeley, CA: University of California Press, 1982), da su ovo bili fetiši, već smatramo da je verovatnije da je njihova svrha bila da podsećaju novopridošlicu da se ponaša jednako mirno kao i mudrac čije je smireno lice stalno vidljivo. 149 Up. B. Fiore, SJ, „The Pastoral Epistles in the light o f Philodemus’ ‘On Frank Criticism’” in Fitzgerald, Obbink and Holland (eds), Philodem us and the New Testa­

m ent World. 15° Videti, npr., rad Ričarda Sorabdžija o načinu na koji je Evagrije iz Ponta usvo­ jio različite „duhovne vežbe” stoika i epikurejaca u svom Emotion and Peace ofM in d

Klasični ideali prijateljstva na paralela ne bi nam značila ništa. U svakom slučaju, o pitanju da li su žene uživale donekle drugačiju verziju prijateljstva među polovima naučnici trenutno raspravljaju.151 Ideal zajednice prijatelja izgrađen oko cilja koji predstavlja dostizanje mentalnog ili duhovnog zdravlja i posvećen je pružanju koristi jednih drugima u napretku prema svo­ jevrsnom kontrakulturnom konceptu spasenja iznova se pojavljuje u zapadnom intelektualnom životu. Taj koncept je epikurejski, mada ne nosi njegovo ime.

Plutarh o prijateljstvu Završavamo sa helenističkim periodom kratkim pregledom saveta

ofiliji koji se mogu naći u filozofskim radovima Plutarha iz Heroneje (45-120). Plutarh nudi nekoliko stavova koje ne nalazimo u književnim radovima koji su preostali iza drugih filozofa. Prvo, on posmatra pri­ jateljstvo između muževa i žena u prilično pozitivnom svetlu. Takođe se osvrće i na porodičnu filiju, posebno na prijateljstvo među braćom. I ovde Plutarh daje prednost porodičnim odnosima u odnosu na stečene drugove, i to ga odvaja od mnoštva ranijih filozofa. Uz to, on se bavi određenim problemima u vezi s prijateljstvom koje su kasniji pisci ta­ kođe snažno osećali. Postoji li podudarnost između broja prijatelja koje pojedinac ima i kvaliteta tih odnosa? I, što je još važnije, kako se može uočiti razlika između prijatelja i nekoga ko vam jednostavno laska ne bi li od vas izvukao korist? U razmatranju ovih pitanja Plutarh se oslanja na mnoštvo različi­ tih filozofskih tradicija, iako je on sâm platonista. Iz toga sledi da ga je zanimljivo posmatrati u kontekstu antike, zbog njegovih napora da od nje načini određenu sintezu. Takođe se nameće i pitanje Plutarhovog kasnijeg uticaja. Danas ga filozofi ne posmatraju kao originalnog (Oxford: Oxford University Press, 2000) ili Tim Gaden, „Looking to God for Healing: A Rereading of the Second letter ofC lem en t in the Light of Hellenistic Psychagogy”, Pacifica 15 (2002), 154-173. 151 U p. R . K ra e m e r, H e r S h a r e o f t h e B lessin g s (O x fo rd : O x fo rd U n iv e rs ity P ress, 1 9 9 2 ), ch . 10.

75

76

Istorija prijateljstva platonističkog mislioca, kakav je, na primer, bio Plotin. Međutim, sud ranijih vekova je možda bio potpuno drugačiji. Malo je antičkih autora, osim možda Cicerona, izazvalo toliko pa­ žnje i divljenja kao što su to učinili predstavnici slavnih dana klasične nauke. Ono što je Plutarhu osiguralo ovu slavu nisu bili njegovi filo­ zofski eseji već njegovi biografski radovi. U svom najpoznatijem delu Uporedni životopisi on u vidu dvadeset tri para biografija poredi život i moralne odlike poznatih Grka i Rimljana. Ovi eseji nisu samo na­ stojali da zabeleže važne događaje u životima Cicerona i Demostena, na primer, mada je nesumnjivo da je pripovedanje o slavnim ljudima bilo dovoljno da se privuče pažnja velikog broja čitalaca. Umesto toga, Plutarh je iskoristio ove Životopise kao osnovu za razmišljanje o tome kako bi čovek trebalo da živi, kao i o značaju vaspitanja za određivanje vrste karaktera ljudi. Nije potrebno naglašavati da se u Životopisima prijateljstvo često javlja. I dok su Plutarhovi Životopisi dominirali u prevodima na latinski i druge moderne jezike u četrnaestom i petnae­ stom veku, njegove moralne eseje ili Moralije priredio je Erazmo 1509. godine. Erazmo je takođe preveo određeni broj ovih eseja, uključujući i jednu verziju Plutarhovog eseja o prijateljstvu i laskavcima koji je po­ svetio Henriju V I I I 1513. godine. Smatramo da uticaj Plutarhovih misli o prijateljstvu zahteva pažljivije proučavanje. Rezime koji sledi samo delimično zahvata njegove ključne stavove. Poput Ksenofontovog Sokrata, Plutarh osuđuje „današnje običaje da se mnogi nazivaju prijateljima nakon samo jedne čaše popijene u društvu, ili nakon zajedničkog bavljenja sportom, kockanjem, ili na­ kon provedene noći pod istim krovom, koji tako prijateljstvo započnu u krčmi, dvorani ili na pijaci”152. Prijateljstvo je ozbiljan moralni zada­ tak i Plutarh upozorava na to da se ne bi trebalo sprijateljiti sa „usput­ nim poznanicima”. Trebalo bi pre prihvatati ljude kao prijatelje „samo nakon što provedemo dosta vremena posmatrajući ih”. Ali šta je to što bi trebalo da procenimo kod čoveka kako bismo utvrdili da li bi se s njim trebalo sprijateljiti? Odgovor se može dobiti na osnovu Plutarhove karakterizacije pravog prijateljstva: „Pravo prijateljstvo traga za trima 152 On Having Many Friends 94A; De am icorum multitudine, Plutarch, M ora-

lia.

K lasični id ealiprijateljstva

stvarima iznad svega drugog: vrlinom koja je dobra, intimnošću koja je prijatna i korisnošću koja je neophodna.”153 Tako bi pre nego što nekoga prihvatimo za prijatelja trebalo da procenimo da poseduje vrlinu, da nam može biti od koristi, kao i da je intima s tom osobom moguća. Intima je važna za Plutarha zato što (kao što je gore i navedeno) donosi zadovoljstvo. I Plutarh naglašava zadovoljstvo koje donosi prijateljstvo: „Prijateljstvo je najprijatnija stvar na svetu... ništa drugo ne donosi veći užitak”154.1 dok je zadovoljstvo važan deo prijateljstva, ono nije njegov „konačni cilj” ( t e lo s ). Stoga prijateljstva nisu uvek prijatna. Laskavac je taj koji stalno teži prijateljstvu, a ne prijatelj. Jer, zadatak je prijatelja da vrati svog prijatelja na pravi put kada je to neophodno, da mu sačuva ili povrati moralno zdravlje. Kao i lekar, on će ponekad morati da naudi svom prijatelju. Ali „čovek bi trebalo da naudi prijatelju samo da bi mu pomogao, i ne bi trebalo da tim činom prekine prijateljstvo, već da iskoristi grubu reč kao lek koji obnavlja i čuva [moralno] zdravlje tamo gde se primenjuje”. Tako je „prijatelj, time što uvek čini ono što treba, često prijatan, a često i neprijatan”. Obratite pažnju da je u pomenutom citatu sredstvo „grube reći kao lek” ono zahvaljujući čemu pojedinac postiže svoj cilj vraćanja prijatelja na pravi put. Ipak, ne mogu bilo koje reci da deluju kao lek. Reći moraju biti iskrene. Zbog toga nam Plutarh govori da je „iskrenost u govoru... jezik prijateljstva”155. Upravo zato što je zadatak prijatelja da povrati i očuva prijatelje-

153 94E; 94F; 94B. 154 H ow to Teli a FlattererSW , Quomodo adulator ab am ico intem oscatur, Plutarch, M oralia. 155 54D-55A; 55G-D; 55A; 51G. Kao što je već navedeno, iskrenost u govoru važna je odlika epikurejskih lekovitih prijateljstava. Ali ona nisu jedinstvena pojava među helenističkim filozofima u tom pogledu: up. Diogen Cinik: „Drugi psi ujedaju svoje neprijatelje, a ja ujedam svoje prijatelje - da bih ih spasao.” Stob. 3.13. 33, collected in G. Giannatoni, Socratis et Socraticom m Reliquiae (4 vols; Naples: Bibliopolis, 1990); Maximus ofTyre, The Philosophical Orations 14.5 (trans. M. B. Trapp; Oxford: Cla­ rendon Press, 1997); Themistus, The Private Orations o f Them istius 22. 2Л1 (trans. Robert J. Penella; Berkeley, CA: University of California Press, 2000); Novi zavet. Čini se da se veza između iskrenosti i prijateljstva može pronaći i kod Isokrata. Vid. David Konstan, Friendship in the Classical W orld (Cambridge: Cambridge University Press, 1997), 93-95.

78

Istorija prijateljstva vo moralno zdravlje, Plutarh smatra da prijateljstvo treba da traga za vrlinom. Samo pravičan čovek može da prepozna kada je moralno zdravlje prijatelja ugroženo i zna šta treba učiniti da bi prijatelja spasao. Uz to, ovaj zadatak je za Plutarha glavni uzrok koristi prijateljstva. Stoga Plutarh naziva vrlinu najvažnijim delom pravog prijateljstva. Ali prijatelji su korisni i iz drugih razloga. Oni pružaju „utočište i zaštitu”, pomažu jedni drugima „savetima, u javnom životu, svojim ambicijama ... svojom gostoljubivošću”. Dalje, čovek će se „pridruži­ ti prijatelju ... na putovanju u strane zemlje ... pomoći mu na sudu ... sedeti s njim kao sudija ... pomoći mu u kupovini i prodaji... pomoći mu da proslavi svoje venčanje ... žaliće s njim na sahrani”. Prijatelj­ stvo podrazumeva učestvovanje u „strahovima, brigama i nevoljama prijatelja”156. Plutarh ističe da se usluge koje pruža prijatelj moraju uzvratiti. Zbog toga smatra da „obostrani činovi ljubaznosti” čuvaju prijatelj­ stvo.157 To je ujedno i razlog da Plutarh kaže da bi trebalo da budemo prijatelji „samo s onima koji su u mogućnosti da na isti način u tome učestvuju s nama, tj. sa onima koji su kadri da na isti način vole i u tome učestvuju”158. To je još jedna stvar, dakle, za kojom treba tragati prilikom donošenja odluke da li se s nekim treba sprijateljiti. Jasno je da je prijateljstvo za Plutarha izuzetno zahtevan zadatak - što je jedan od razloga da Plutarh smatra da je polifilija (poliphilia ), odnosno prijateljstvo s većim brojem ljudi, nemoguće. Plutarh zna da prijateljstvo ima i vedrije trenutke: „Ponekad prijatelji zajedno uživaju u šali, hrani i piću, čak i razdraganosti i tričarijama.” Međutim, iako Plutarh pozdravlja ove vedrije trenutke, on ih naziva samo „svojevr­ snim dodatkom plemenitoj i ozbiljnoj” strani prijateljstva.159 Jedna od posledica prijateljstva je neprijateljstvo, „jer neprijatelj­ stva slede nakon bliskih prijateljstava, u onoj meri u kojoj prijatelj ne uspe da podeli sa svojim prijateljem nepravdu, loš glas ili nemilost”. Još jedna posledica prijateljstva jeste potpuna sličnost: „Prijateljstva

156 Plutarh, On H avingM any Friends, 94C -95E . 157 Isto, 95A. 158 Isto, 96D. 159 Plutarh, How to Tell a Flatterer, 54F.

Klasični ideali prijateljstva teže da sprovedu duboku sličnost karaktera, osećanja, jezika, ciljeva i sklonosti”160. To nije isto što i podražavanje: „Meni ne treba prijatelj koji se menja isto kao ja i koji klima glavom kada i ja (jer moja senka bolje ispunjava taj zadatak).” Podražavanje je karakteristično za la­ skavce. Oni stalno menjaju ono što vole i ono što ne vole kako bi se dopali onome kome laskaju. Tako „laskavac ni u čemu nije stalan”. Nasuprot njemu, „pravi prijatelj nije ni neko ko sve podražava, niti je spreman da sve pohvali, već samo ono što je najbolje”161. Upravo hvaljenjem najboljih stvari naš prijatelj nam čuva i obnavlja moralno zdravlje.162 Otpočeli smo ovo poglavlje istakavši da za Plutarha prijateljstvo ima poreklo u rasuđivanju. Potrebno je da dodamo da su za Plutarha prijateljstva koja zavise od rasuđivanja inferiorna u odnosu na „ono prvo prijateljstvo koje je priroda usadila u decu prema roditeljima i u braću prema braći”. Sva druga prijateljstva koja nisu porodična ,,u stvari su senke i imitacije i slike” ovog „prvog prijateljstva”.163 I tako, dok „ne smemo zavoleti one koji nisu naše krvi i potom suditi o njima, već ih moramo prvo proceniti, pa ih potom voleti”164, to nije slučaj sa onima koji su naše krvi (drugim recima, sa porodicom). Ovde filija ne bi trebalo da zavisi od rasuđivanja već od „principa ljubavi” (archê tes philias ) koji je priroda usadila.165 Činjenica da je porodična filija prirodna ne znači da za Plutarha ova filija automatski i neizbežno nastaje između članova porodice. Da je to tačno, jasno je i iz Plutarhove detaljne rasprave o jednom obliku porodične filije, odnosno one između braće. Delo O bratskoj ljubavi ispunjeno je savetima o tome šta braća treba da čine da bi doveli do toga da se među njima stvori i očuva filija. Takvi saveti su neophodni jer „bratska ljubav je retka danas koliko je bratska mržnja bila retka 160 Plutarh, On H avingM any Friends, 96A -B ; 97A. 161 Plutarh, How to Tell a Flatterer 53B; 50A-B; 52F-53C; 53A; 53C. 162 Drugi koji se detaljno bave pitanjem kako uočiti razliku između laskavca i prijatelja su Maksim iz Tira [Maximus of Tyre] Besede [Ovations 14] i Temistije [Themistius] Besede [Ovations] 22. 276 ff. 163 Plutach, D efratern o am ore, 479C -D , in Moralia. 164 Ovaj savet Plutarh preuzima od Teofrasta. 165 D efratern o amore, 482B.

79

80

Istorija prijateljstva među ljudima iz starine ... ljudi se danas čude kad susretnu braću koji su dobri jedan prema drugom”.166 I dok se Plutarh usredsređuje na prijateljstvo između braće - m o­ žda zato što „su kroz složnost braće porodica i domaćinstvo zdravi i ostvaruju blaženstvo”167, a ako je domaćinstvo zdravo, onda bi i država trebalo da bude zdrava168 - ne bi trebalo da napustimo temu porodične f i lije a da ne istaknemo šta Plutarh kaže o bračnoj filiji: Nema većeg zadovoljstva koje potiče od drugih ljudi, ne postoje trajnije usluge koje treba činiti drugima; nijedno drugo prijateljstvo ne poseduje toliko upadljivo i zavidno element poštovanja kao kada „muškarac i žena žive zajedno, sjedinjenog uma”.169

Ova filija između muža i žene, govori nam Plutarh, rezultat je sek­ sa, jer seks je kao zajedničko učešće u nekom velikom i svetom ritualu (h ierôn m eg alôn k o in ôn êm a td ). Samo zadovoljstvo nije važno. Iz ovoga proističu poštova­ nje i milost i zadovoljstvo jednih s drugima, kao i samopouzdanje [sve to proizvodi bračnu filiju ].170

Čini se da Plutarh smatra da prijateljstvo između muža i žene nije prijateljstvo između jednakih, i moguće je da ova činjenica odražava način na koji su Grci i Rimljani posmatrali seksualne uloge muškaraca i žena kao indikativne za odnose u kojima postoji podređeni član. Plu­ tarh kaže da u braku uvek dominiraju „muževljevo vodstvo i sklono­ sti”, kao i da „žena ne bi trebalo da se sama sprijateljuje, već da uživa u društvu muževljevih prijatelja zajedno s njim”, jer su prijatelji smatrani za zajedničko dobro.171

166 Isto, 478C. 167 Isto, 479A. 168 Political Advice, 824D -825F, in Moralia. 169 Plutarh, Amatorius (O ljubavi), 769F, in M oralia. 170 Isto, 769A. 171 Plutarh, Coniugalia praecepts (Saveti m ladoženji i mladoj), 139D, 140D, in

M oralia.

Klasični ideali prijateljstva Već smo istakli Plutarhove savete u Savetima za državnike (Praeceptae gerendeae reipublicae), koji grčkim političarima pod rimskom vladavinom savetuju da budu prijatelji Rimljanima. Međutim, nisu Ri­ mljani bili jedini s kojima je grčki političar morao da sarađuje. Takođe je morao da vodi računa o stanovnicima svog grada. U Savetima za državnike Plutarh savetuje političare povodom toga. U tom kontekstu, ponovo se pokreće pitanje prijateljstva. „Prijatelji”, kaže Plutarh, „žive su i misleće alatke državnika.”172 (Treba istaći da Aristotel na isti način opisuje robove - oni su živa oruđa.173) Tako političar ne bi trebalo, poput Kleonta, da se odrekne svih svojih prijateljstava. Umesto toga, on bi trebalo da se okruži pri­ jateljima „koji će mu pomoći i deliti njegovu ushićenost prema onome što je plemenito”. Da bi to učinio, političar „mora odabrati prijatelje s kojima deli ista ubeđenja”, koja su dobra i plemenita. Plutarh dodaje da je potpuno dozvoljeno političaru da čini usluge svojim prijateljima. To ne znači da bi trebalo da odobrava „proste i besmislene zahteve” koji razgnevljuju javnost. Ali postoje „usluge [koje političar može učiniti prijateljima] i koje ne pobuđuju gnev, poput toga da pomogne prijate­ lju da dobije položaj, da mu dâ neku časnu upravljačku funkciju ili da ga pošalje na neku prijateljsku misiju u inostranstvu”. Političar takođe može pomoći prijatelju da stekne novac, a da pri tome ne uvredi na­ rod: „Predajte prijatelju slučaj na sudu koji dobro plaća ulogu advokata u pravičnom cilju, a drugog upoznajte s bogatašem kom je potreban pravni savet i zaštita, a trećem pomozite da dobije neki unosan ugovor ili zakup.”174 Čini se da je tada bilo moguće, kao i danas, dodeliti po­ litičkim drugovima položaj ambasadora u nekoj zabačenoj zemlji ili unosan položaj savetnika. Imajući u vidu njegove stavove o ovim političkim prijateljstvima, ne iznenađuje to što je Plutarh smatrao da su prijateljstva među člano­ vima porodice primarna i prirodna. Plutarh se ističe među starogrč­ kim filozofima koje smo do sada razmotrili kao svojevrsni zastupnik

172 Precepts o f Statecrajt, 807D. 173 Aristotel, P olitika , 1253b 4, prevela Ljiljana Stanojević Crepajac, Kultura, Beograd 1970. 174 Plutarch, Precepts o f Statecrajt 806F; 807C; 808D; 808B; 809A.

81

82

Istorija prijateljstva „porodičnih vrednosti”. Njegovi stavovi prema ženama - u odnosu na mesto i vreme u kojem je živeo - u neku ruku su prosvećeni. (Plutarh je, takođe, autor kratkog eseja Hrabra delà žena, kao i nekoliko eseja u kojima se zagovara racionalnost životinja i moralna neispravnost kon­ zumiranja mesa.175) Ako je tačno da je manje jasno kakav filozofski ideal dobrog života njegovi stavovi o prijateljstvu treba da promovišu, to je možda zato što njegova ideja o sreći podrazumeva poduži spisak stavki, koji je jednak za svakog od nas.

Pitagorejci i neoplatonističko prijateljstvo Sada ćemo govoriti o stavovima pitagorejaca o prijateljstvu. To bi trebalo da znači da se vraćamo u dalju prošlost, s obzirom na to da je Pitagora (oko sredine šestog veka pre Hrista) živeo pre Sokrata, Platona i Aristotela. Ipak, istorijski gledano, Pitagora i njegova zajednica prija­ telja manje su važni za istoriju zapadne misli od književnih radova koji su nastali mnogo kasnije, a koji su pripisani njemu i njegovim sledbenicima. Tu ne spadaju samo pitagorejski falsifikati iz helenističkog pe­ rioda već i radovi o Pitagori i pitagoreizmu koje su pisali neoplatonisti poput Porfirija (oko 232-304. g. pre Hrista) i Jambliha (oko 242-347. g. pre Hrista).176 Ovi neoplatonistički pisci nastojali su da predstave platonizam u skladu sa svojim shvatanjem pitagoreizma, kao i sa svo­ jim shvatanjem verskih i magijskih tradicija u orfizmu177 i haldejskim proročanstvima. Rezultat je bio pokušaj da se sintetišu velika delà sta175 Plutarh, Mulierum virtutes, M oralia (Virtues of Women); Bruta anim alia ratione uti, sive Gryllus (Beasts are Rational or Gryllus) and De essu carnium orationes (On the Eating of Flesh), ali in M oralia. 176 O uključivanju elemenata pitagoreizma u neoplatonizam videti D. J. O’Meara,

Pythagoras Revived: M athem atics an d Philosophy in Late Antiquity (Oxford: Oxford University Press, 1989), 260. 177 Kao i pitagoreizam, orfizam ima i preplatonske korene - koji su jednako obavijeni velom misterije - kao i značajne postplatonske dodatke. U orfičke pesme možda spadaju elementi koji datiraju čak iz petog veka pre Hrista. Većina orfičkog materijala, međutim, potiče iz perioda nakon smrti Aristotela. Neoplatonisti crpu u velikoj meri iz onoga što se danas naziva „rapsodičnom teogonijom”. Stoga ne iznenađuje da se

Klasični ideali prijateljstva rogrčke kulture u integrisan filozofski i religijski sistem. Vrhunac ovog pokušaja sintetizovanja predstavlja rad Prokla (411-485), koji je bio najistaknutiji među poslednjim upravnicima Platonove Akademije pre nego što su školu zatvorili hrišćani 529. godine, koji su je posmatrali kao uporište paganizma. Za nas je važnija ideja prijateljstva koja se zasniva na uvođenju u ovaj sistem, kao ideja prijateljstva s bogovima koje sledi iz pravilnog razumevanja istina koje nam prenose božanski glasnici poput Platona, Pitagore i Orfeja. Pitagoreizam, a potom i neoplatonizam, nalaze duboki kosmološki i moralni značaj u matematičkim činjenicama. Ovaj stav odražava se u definiciji prijateljstva koju je Pitagori pripisao Jamblih, a koja ističe vezu prijateljstva s „prijateljskim brojevima”. Dva broja su međusobno prijatelji kada svaki od njih predstavlja zbir brojeva kojim se on može podeliti bez ostatka. Tako su 220 i 284 prijatelji jer su brojevi 1, 2 ,4 , 5, 10, 11, 20, 22, 44, 55 i 110 delioci broja 220 a njihov zbir je 284. Slično tome, kada se saberu delioci broja 284 (1 ,2 ,4 ,7 1 i 142) dobije se 220.178 Ova matematička činjenica trebalo je da opravda Pitagorin odgovor na pitanje „Šta je to prijatelj?” - „Drugo ja”.179 Budući da je uobičajeno nazivati činioce određenog broja njegovim „delovima”, postoji odre­ đeni smisao u tome da je 220 samo drugi način postojanja broja 284, i obrnuto. Naravno, potrebno je određeno matematičko znanje da bi se shva­ tila ova poenta. Veliki deo mudrosti pitagorejaca slično je kodiran u vidu gnomskih izreka, ili akousm ata („onoga što se može čuti”) ili symbola (simbola ili lozinki). Kaže se da je sadržaj ovih izreka u prvo­ bitnim pitagorejskim zajednicama iz šestog i petog veka pre Hrista bio čuvan u tajnosti. Različiti saveti koji su navodno pitagorejskog porekla mogu pronaći odjeci platonizma i pitagoreizma u ovim „antičkim” orfičkim radovima. Up. M. L. West, The Orphie Poems (Oxford: Oxford University Press, 1983). 178 Ovi prijateljski brojevi bili su jedini poznati u antičko doba, i to je nesumnji­ vo doprinelo mističkom značaju koji je ova činjenica trebalo da ima za prijateljstvo. Drugi par je tek 1636. godine otkrio Pjer de Ferma. Deka rt je dodao treći par 1638. godine. 179 Iamblichus, Comm entary on N icom achus o f Gerasa's Introduction to Arithmetic (ed. H. Pistelli; Leipzig: Teubner, 1894), §35.

83

84

Istorija prijateljstva našli su put do Aristotela, te ovoj tajni nije trebalo dugo da se pročuje.

Interpretacija ovih simbola, doduše, drugo je pitanje. Pitagorejci su predlagali postojanje specifičnog vida prijateljstva - pitagorejskog prijateljstva - koje postoji među onima koji razumeju duboki smisao ove filozofske tradicije. Kaže se čak i da su kad se nisu poznavali, pitagorejci pokušavali da čine prijateljska delà u ime onih koje nikad ranije nisu videli, kad god bi dobili sigu ran z n a k da dele iste doktrine.180

Jamblih ilustruje raspon ovog pitagorejskog prijateljstva zasnovan na zajedničkom znanju uz pomoć sledeće priče: Jedan pitagorejac se razboli tokom putovanja i skloni se u gostionicu pored puta. Gostioni­ čar se sažali na njega i dade mu sve što mu beše potrebno, mada pita­ gorejac nemaše čime da plati. Osećajući da mu se bliži kraj, pitagorejac napisa simbol na tablici i reče gostioničaru da je u slučaju njegove smrti okači pored puta. Mnogo kasnije drugi pitagorejac putovao je istim putem i ugledao simbol. Nakon što ga je prepoznao, raspitao se o tome kako se našao tu. Gostioničaru je višestruko vraćen dug. Ova priča ilustruje poznati princip da prijateljima treba pomagati. Ipak, ovde se prijateljstvo zasniva jedino na članstvu u grupi koju karakteriše zajed­

ničko i ezoterično znanje. Ovo je elitistički ideal prijateljstva u koji je već uključeno elitističko prijateljstvo između dobrih ljudi.181 Razumevanje pitagorejskih učenja trebalo bi da ide ruku podruku s moralnom vrlinom. Neoplatonisti, koji su veći deo pitagorejskog načina života uveli u svoju filozofiju, pretpostavljali su da postoji mnoštvo različitih nivoa moralne vrline. Najosnovnije su one vrline koje nam dozvoljavaju da se prema svojim

180 Iamblichus, VP 33.237. Translations from Iamblichus, De Vita Pythagorica are by John Dillon and Jackson Hershbell, Iamblichus: On the Pythagorean Way o f Life (Atlanta, GA: Scholars Press, 1991). 181 To bar važi za najviši oblik prijateljstva, koje nastaje samo među onima koji ispoljavaju najvišu gradaciju intelektualne vrline. Istini za volju, Pitagora takođe uči „prijateljstvo za svakoga”: između bogova i ljudi; između doktrina; između duše i tela; unutar samog tela; između čoveka i „određenih iracionalnih životinja”; „između ljudskih bića [anthropôn]” (Iamblichus, De Vita Pythagorica, 229).

Klasični ideali prijateljstva drugovima odnosimo dobro.182 Najviši oblici vrline nam omogućuju da postanemo nalik bogovima. To je cilj života, prema neoplatonistima - vratiti se božanskom od kog su sve duše potekle. S obzirom na to da je opštepoznato da je „slično drago sličnom”, onaj čovek koji transformiše svoj karakter i intelekt tako da postane sličan bogovima postaje njihov prijatelj.183 U neoplatonskoj i neopitagorejskoj sintezi, približavanje, samim tim i sjedinjavanje pojedinca s bogovima, nije se postizalo samo uče­ njem ili meditacijom. Jamblih je tvrdio da teurgija ima važnu ulogu u ponovnom sjedinjavanju duše filozofa s božanskim bićem. Teurgija je bila oblik obožavanja u kojem se kombinovalo ezoterično znanje, koje je delom bilo matematičko, s ritualnom magijom. Cilj mu nije bila obična magija - upravljanje vremenskim uslovima ili ljubavnikom ili nečim tako banalnim. Teurgija je imala specifičan cilj, odnosno sje­ dinjavanje onoga ko je upražnjava s različitim božanstvima. Period Konstantinove vladavine (306-337) bio je ispunjen strahom od crne magije, a u skladu s tim postojali su i jednako strogi zakoni protiv vraćanja. Hrišćanske vlasti verovatno nisu bile preosetljive na razlike između obične magije i teurgije. To je značilo da je ispoljavanje „znako­ va zajedničke doktrine” koje je moglo dovesti do sprijateljavanja među neoplatonistima bilo ispoljavano u daleko skrivenijoj formi. To se može ilustrovati događajima koji su doveli do doživotnog prijateljstva između Siranija i Prokla. Kada je Prokle došao u Atinu da uči na Akademiji, dočekao ga je zemljak iz Likije u luci - što je paradigmatični primer filije među ljudi­ ma na osnovu zajedničkog porekla. Prijatelj ga je odveo da ga upozna sa Sirijanom, koji je tada bio upravnik Akademije. Dok je Prokle razgova-

182 Jamblih tvrdi da su u „drugove” spadali čak i životinje i drugi delovi prirode. Ovo srodstvo zasnovano je na činjenici da je čitav kosmos jedinstven živi entitet koji animira svetska duša. Pitagorejski nalog da se treba uzdržati od jedenja mesa zasno­ van je na ovom srodstvu između svih živih bića. Njegovo tumačenje pitagorejskog sym bolona da treba „saditi slez” u svom vrtu naglašava međusobnu povezanost koja postoji u čitavoj vidljivoj prirodi. Slez se pokreće sa suncem. To pokazuje kako su sve stvari u vidljivom delu stvarnosti povezane simpatijom i srodstvom. 183 Iamblichus, De Vita Pythagorica, 33.229, in Dillon and Hershbell, Iamblic-

hus.

85

86

Istorija prijateljstva rao sa Sirijanom i njegovim drugom Laharesom, sunce je zašlo i mesec se prvi put pojavio u novom ciklusu. Sirijan je želeo da pošalje mladiće negde van prostorije kako bi on i Lahares mogli sami da obožavaju bo­ ginju meseca. Ali kada je Prokle ugledao mesec, skinuo je sandale pred ovim strancima i pozdravio boginju.184 Obojicu je iznenadila Proklova parrhêsia - njegova iskrenost u govoru i delima. Proklova spremnost da otvoreno ispolji svoje paganske sklonosti suprotstavljena je s početnom željom dvojice starijih muškaraca da se reše stranca da bi mogli u miru da ukazuju poštovanje boginji. Ova posvećenost bogovima, zajedno s Proklovim urođenim filozofskim talentom, učinila ga je toliko dragim Sirijanu da su postali najbliži filosi - toliko bliski da je Proklo živeo u Sirijanovoj kući i nazivao ga „ocem”. Nakon smrti Proklo je pokopan u istoj grobnici kao i njegov „otac” Sirijan na brdu Likabetus. Proklove ideje o metafizici, ezoteričnom znanju, ljubavi i prijatelj­ stvu, kao i uzdizanje duše nazad u božansko stanje ostvarile su dra­ matičan uticaj na hrišćanski misticizam koji je usledio, iako ne pod Proklovim imenom. Prvo je malo promenjena verzija Proklove filo­ zofije predstavljena kao rad Dionisija Areopagita - filozofa kog Pavle preobraća u Delima apostolskim 17. Ovo autorstvo bilo je opšteprihvaćeno sve do poznog srednjeg veka. Najuticajniji prevodilac i tumač antičkog platonizma za vreme italijanske renesanse, Marsilio Fičino (1433-1499), čitao je Platonova delà s Proklovim komentarima na mar­ ginama. Pitagorejska i neoplatonska tradicija prijateljstva nam tako predsta­ vljaju starogrčki ideal ovog odnosa koji će u budućnosti izvršiti znača­ jan uticaj na svet. Ono je univerzalno u tom smislu što je ukorenjeno u zajedničkim ezoteričnim učenjima umesto u članstvu u određenom polisu ili drugom društvenom okruženju. Isticanje odgovarajućih zna-

184 Ovo bi se moglo protumačiti kao čin obožavanja Atine. Moguće je takođe da je boginja o kojoj je reč Artemida, odnosno Hekata, koje se povezuju s mesecom. Ako je potonje tumačenje ispravno, onda je ovaj čin dvostruko smeo. Hekata se povezuje s teurgijom i magijom. Čak i ako je Proklov čin obožavanja usmeren prema „pitomi­ joj” Atini, i dalje je odvažan. Carskim dekretom iz 391. g. pre Hrista zabranjene su sve paganske sekte i njihovi hramovi su zatvoreni, mada je sprovođenje ovog zakona - kao i sprovođenje zakona protiv marihuane danas - zavisilo delom od toga koliko su lokalne vlasti želele da budu temeljne.

Klasični ideali prijateljstva kova koji ukazuju na to da čovek pripada istim ezoteričnim učenjima postaje sredstvo obezbeđivanja koristi od prijateljstva. To su odlike koje i do današnjih dana pripadaju prijateljskim grupama - tajna ru­ kovanja, simbol rozenkrojca, i slično.

Zaključak

Starogrčki filozofi ostavili su kasnijoj evropskoj visokoj kulturi mnoštvo ideala prijateljstva. Ovi ideali vladaju ne samo onim što bismo danas nazvali drugarstvom već i odnosima s krvnim srodnicima, su­ građanima, pa i Bogom. U pitanju su ideali jer su izrazito normativni: oni govore kakvo bi prijateljstvo trebalo da bude, na čemu bi trebalo da se zasniva i ko može ostvariti istinsko prijateljstvo. Ovi ideali nisu bez ikakvih osnova. Oni zavise od suprotstavljenih filozofskih teorija o prirodi muškaraca i žena, društva, pa čak i o prirodi božanskog. Ove filozofske teorije podrazumevaju sve, od slike ljudskih bića kao tragača za zadovoljstvom, materijalne i smrtne kombinacije atoma (epikurejci), do slike o čovečanstvu kao palim dušama koje su privremeno i nesrećno zarobljene u telima i koje žude za povratkom u svoju rodnu zvezdu na nebu (neoplatonisti). Svaka od ovih filozofskih samokoncepcija bila je privlačna različitim ljudima u različitim vremenima, i one su sa so­ bom nosile i svoje ideale prijateljstva. Grčki filozofski ideali prijateljstva savršeni su na još jedan način: oni ne čine mnogo ustupaka ljudskoj slabosti i ne dopuštaju brizi o praktičnim primenama da stane na put koherentnoj i intelektualno privlačnoj teoriji. Kao što ćemo videti u poglavljima koja slede, veći­ nom intelektualnih rasprava o prijateljstvu dominira želja da se iz grč­ ke filozofije crpe koncept prijateljstva koji funkcioniše - koncept koji je odgovarajući za prijateljstvo ljudi koji su slabi, puni mana i opsednuti sobom, kakvi uglavnom i jesmo. Smestili smo ove filozofske rasprave o prijateljstvu u dva različita politička konteksta - gradove-države klasičnog perioda i u helenistič­

87

88

Istorija prijateljstva ka kraljevstva. Najznačajniji rimski politički glas o prijateljstvu govori iz političkog konteksta koji predstavlja neobičnu mešavinu to dvoje. Marko Tulije Ciceron (106-43. pre Hrista) doživeo je zvaničnu pro­ past Rimske republike, smrt Julija Cezara i početak ratova koji su Rim pretvorili u carstvo. Iako Rim nije bio grad-država već moćno carstvo poput helenističkih kraljevstava, on je ipak posedovao zaostali oblik ograničene demokratije. Ciceron je bio upoznat s grčkim filozofskim spisima, ali je bio i Rimljanin s praktičnim rimskim senzibilitetom. Njegov mali esej o prijateljstvu Lelije ili razgovor o prijateljstvu domini­ rao je naučnim latinskim raspravama o prijateljstvu u Zapadnoj Evro­ pi. U ovom radu Ciceron započinje s prizemljivanjem stoičkih ideala o prijateljstvu. Ali Ciceron nije bio samo teoretičar izrazito političke forme prijateljstva koja je postojala među ljudima u poznom periodu Rimske republike već je ujedno bio i aktivan učesnik, što je vidljivo iz njegovih zbirki pisama prijateljima (Epistulae adfamiliares). Ciceronovi radovi i Petrarkino ponovno otkriće njegovih pisama početkom če­ trnaestog veka pružaju nam tematske osnove za poglavlja koja slede.

Ciceron o prijateljstvu Konstant Dz. Mjuz

Malo je pisaca koji su izvršili toliko dugotrajan uticaj na zapadnjač­ ki način razmišljanja o prijateljstvu kao Marko Tulije Ciceron (106-43. g. pre Hrista). Kao student filozofije koji je odlično razumeo grčki, Ci­ ceron je bio dobro upoznat s mnogim raspravama o prijateljstvu koje su zaokupljale mislioce od vremena Platona i Aristotela u četvrtom veku, pa sve do velikih helenističkih škola koje su postojale u njegovo vreme. Ipak, kao aktivni učesnik javnog života, on je bio veoma svestan rascepa koji je odvajao prijateljstvo kao plemeniti ideal od jeftine stvar­ nosti koja je odlikovala prijateljstvo u svakodnevnom životu. Značaj njegovog doprinosa zapadnjačkoj tradiciji je toliki zato što je Ciceron ujedno i teoretičar i praktičar prijateljstva, a njegove spise su proučava­ le i podražavale generacije studenata kroz srednjovekovni i renesansni period, sve do modernog doba. Naročito je u svom filozofskom dijalo­ gu Laelius de amicitia (Lelije ili razgovor o prijateljstvu), napisanom u senci političke krize u poznom Rimskom carstvu, Ciceron opisao ideal prijateljstva onako kako zamišlja da su ga praktikovale velike političke figure - isključivo muškarci - u dobu za koje je strahovao da polako iš­ čezava.1 Ciceron nam je takođe ostavio veliki broj pisama namenjenih prijateljima, od kojih su mnoga namenjena Atiku, ali takođe i širem krugu bliskih prijatelja (familiares ), što svedoči o složenom skupu ide­ ala i društvenih normi koje je prijateljstvo, odnosno amicitija (amicitia ) 1 M a rk o Tulije C ic e ro n , L e lije ili ra z g o v o r o p r ija te ljs tv u , p re v e o d r B ra n k o V. G avela, K u ltu ra , B e o g ra d 1 9 5 5 .

90

Istorija prijateljstva pobuđivala u rimskom svetu.2 Nije preostala nijedna slična zbirka pi­ sama iz klasične starine. Neposredno ili posredno, ovi ideali i norme izvršili su veliki uticaj prilikom oblikovanja koncepta prijateljstva u za­ padnjačkoj tradiciji, najmanje do devetnaestog veka. Iako Ciceron nije jedini uticao na evropske ideale prijateljstva, njegov doprinos svakako zaslužuje veliku pažnju, makar samo zato što je model prijateljstva koji je on zastupao označio, možda čak i nenamerno, tačku razlaza u odno­ su na mnoštvo kasnijih stavova o prijateljstvu kao idealu. Ciceron se divio dostignućima mnogih grčkih filozofa koji su raz­ mišljali o principima u osnovi filije, priznajući da ona čini osnovu po­ litičkog života u polisu. Ipak, Ciceron je živeo u trenutku kada je ideal grada-države postao daleka prošlost. Tradicionalno nezavisni gradovi-države, poput Atine i Sirakuze, morali su da se pomire s političkom i vojnom dominacijom jednog grada, Rima, nad velikim delom Me­ diterana. Ciceronova delà pružaju nam izuzetno upečatljiv uvid u na­ petosti koje su nastale kada je započela politička kriza koja je izmenila Rimsku republiku u poslednjem stoleću njenog postojanja i koja je, na kraju, Cicerona koštala života. Neizbežno je bilo da ideali prijateljstva postanu ugroženi, jer je politički život počeo u sve većoj meri da zavisi od naklonosti ambiciozne političke elite.3 Rođen u imućnoj plemićkoj porodici iz starog Rima, Ciceron je bio advokat i besednik, aktivno uključen u politički život Republike. Budući nedovoljno povezan s malim krugom aristokratskih porodica koje su tradicionalno upravljale starim Rimom, Ciceron je iskoristio svoje advokatske veštine kako bi ostvario svoju političku ambiciju. U senatorskom svetu u kojem se kretao političku lojalnost oblikovale su veze amicitije, koje ne samo što su povezivale društveno jednake ljude već su i podrazumevale lojalnost između starih i moćnih porodica i 2 Ciceron, Pism a Atiku I , preveli lelena Savić, Milica Kisić, Noel Putnik; Fedon, Beograd, 2009; Intimna prepiska, preveli Jelena Radević, Dejan Matić, Boris Pendelj, Vesna Vasić, Paideia, Beograd, 1998. 3 O idealima prijateljstva u starom Rimu, vid. John T. Fitzgerald (ed.), GrecoRoman Perspectives on Friendship (Atlanta, GA; Scholars Press, 1997), 59-76; David Konstan, Friendship in the Classical World (Cambridge: Cambridge University Press, 1997); P. A. Brunt, „Amicitia in the Late Roman Republic”, Proceedings o fth e C am ­ bridge Philological Society 191 (1965), 1-20.

Ciceron o prijateljstvu onih koji su zavisili od njihove naklonosti, pa su tako postale instru­ ment za političku promociju i lične interese. U jednom od svojih najranijih delà, De inventione rhetorica (pri­ ručnik o retoričkoj argumentaciji koji će postati temelj obrazovnog sistema kroz čitav srednji vek i renesansu), Ciceron je definisao prija­ teljstvo kao „naklonost prema nekome koga volite, koju vam ta osoba uzvraća istom merom”4. Ciceron je bez pogovora prihvatio Aristote­ love ideale da prava vrlina i pravo prijateljstvo idu ruku podruku, kao i da je pravi prijatelj druga verzija nas samih. Slagao se sa Aristotelom d aje pravo prijateljstvo izuzetna retkost, koja se može pronaći u istoriji samo nekoliko puta. Ciceron je bio upoznat sa starijim tokovima stoičkog razmišljanja o prijateljstvu, poput Zenonovih (335-263. g. pre Hrista) stavova d&filija treba da čini osnovu svetske države, ali je imao više razumevanja za gledišta Panetija s Rodosa (oko 185-109. g. pre Hrista).5 Panetije se udaljio od ideala izolovanog mudraca i približio se idealu dobrog čoveka posvećenog ideji savršene ravnodušnosti (apatheia). Prepoznao je da nisu svi dobri ljudi nužno i prijatelji, i smatrao je daje prijateljstvo oblik isključive ljubavi među pojedincima koji nisu slični samo po vrlini već i po karakteru.6 I dok su Cicerona privlačile lične razmere prijateljstva koje je zagovarao Panetije, i dalje je posmatrao prijateljstvo kao isključivo muški ideal. U svoju Intimnu prepisku uneo je određeni broj pisama Terenciji, koju je pohvalio kao „najodaniju i odličnu ženu” i na čije se privatno bogatstvo uvek oslanjao.7 Pismo koje je napisao pred svoj odlazak u politički egzil otkriva mnogo više brige o njenoj ulozi majke njegove ćerke Tuliole nego o njoj kao osobi: Ali šta će biti s mojom Tuliolom? Ti se kod kuće moraš za to pobrinu­ ti - ja ti nemam šta predložiti. Ali, kako god se sve odvijalo, najviše se 4 Ciceron, De inventione rhetorica, 2.55.150. 5 Horst Hutter, Politics as Friendship: The Origins ofC lassical Notions ofPolitics in the Theory and Practice o f Friendship (Waterloo, ON; Wilfrid Laurier University Press, 1978), 126-127. 6 Isto, 128-131. 7 Epistulae ad Familiares, no. 6 -9 ,1 1 9 ,1 4 4 -1 4 5 ,1 5 5 ,1 5 9 -1 7 3 ,1 3 7 -1 4 4 ,2 2 0 -2 2 1 , 2 4 4 -2 4 6 , 260-261, 264-270.

91

92

Istorija prijateljstva mora voditi računa o braku te jadne devojčice i njenom dobrom ugledu. A tu je i moj sin. Sta će s njim biti? Nadam se da će on uvek biti sa mnom, drago moje dete.

Ciceron je zabrinut za dobrobit Terencije, ali joj se nikad ne obra­ ća kao prijatelju, već samo kao nekome ko mora da podržava njegovu karijeru: „Kako si prošla, ne znam - da li ti je još nešto preostalo, ili si ostala bez ičeg, čega se bojim ... Što se tiče ostalog, najdraža Terencija, izdrži uz sve dostojanstvo koje možeš da sakupiš. Vodila si dobar život, i imala si izvrsnu karijeru.”8 Većina njegovih pisama namenjenih njoj je kratka, tiče se praktičnih pitanja i ne veliča prijateljstvo. Stoga ne iznenađuje to što su se na kraju razveli, najverovatnije zbog različitih stavova o novcu. Velika većina ovih „Pisama prijateljima” (preciznije, „intimnima”) namenjena su muškarcima. Za Cicerona je prijateljstvo podrazumevalo reciprocitet u političkom svetu koji možda nije odražavao lična osećanja. U tom istom pismu Terenciji, napisanom u teškim političkim okolnostima, komentarisao je jednom prijatelju kod kojeg je boravio u Brindiziju da je „odbio da ga sankcije nekog pokvarenog zakona od­ vrate od prihvaćenih dužnosti gostoprimstva i prijateljstva”. Ipak, Ci­ ceron je, takođe, imao nekoliko muških prijatelja kojima se nije libio da posvećuje duga pisma. Najvažniji od ovih prijatelja bio je Atik, njegov bogati prijatelj, poslovni partner i pokrovitelj, kome je Ciceron često mogao da iznosi svoje stavove o politici, i to ne samo zato što se Atik uvek klonio javnog života. U svojim pismima Atiku, Ciceron je m o­ gao da razmatra neprestanu napetost između prijateljstva kao političke neminovnosti i prijateljstva kao načina da se oslobodi tih ograničenja. U jednom pismu, napisanom dok je bio na putu, on se izvinjava zbog šturosti: Dok se negde ne skrasim, ne smeš očekivati da moja pisma budu duga, ili da ih uvek pišem svojom rukom, ali kada budem u prilici, i jedno i dru­ go biće zagarantovano ... Znajući da je moja radoznalost prema politici razvijena kao i tvoja, nadam se da ćeš mi pričati o svemu što se dešava, kao i o onome što će se tek desiti. Ne bi mi mogao učiniti veću ljubaznost, 8 Cicero, Selected Letters (Harmondswort, UK: Penguin, 1982), no. 7, 61.

Ciceron o prijateljstvu odnosno možeš mi učiniti najveću od svih, a to je da izvršavaš moje na­ loge, a tvoja „odomaćenost” prema meni najbliža mi je srcu. Sada sledi pismo ispunjeno žurbom i prašinom.9

Postojali su i drugi prijatelji muškarci kojima se Ciceron rečito obraća izražavajući svoja osećanja, mada je to često zato što je za uz­ vrat tražio određenu korist. C. Memiju piše sledeće: „Volim Pomponija Atika kao drugog brata. Ništa mi nije dragocenije i draže nego što sam s njim prijatelj. Niko manje ne zadire u tuđe poslove, niti se manje na­ meće, ali nikad se nije dogodilo da mi traži nešto ovako hitno.”10 Eks­ tremni izrazi prijateljstva često su skrivali poziv u pomoć. Na prijateljstvo se gledalo kao na dragocenu stvar, neraskidivo povezanu s očekivanjima o uzajamnoj pomoći. Ciceron se žali Apiju Pulhru: Ali želim da veruješ da ne samo što sam tvoj prijatelj već sam ti i jako dobar prijatelj. Naravno da ću učiniti sve što mogu u praktičnom smislu kako bi mogao da zaključiš da je to istina. Kad je reč o tebi, ako tvoj cilj nije da radiš u moju korist dok sam na putu onoliko srčano koliko sam ja radio za tvoju, onda te ovim putem oslobađam te obaveze.

To ne znači da Ciceron nije iskren u svojim izrazima ljubavi. U jednom pismu svom sekretaru, Tironu, oslobođenom robu na kojeg se oslanjao u beleženju velikog delà svojih književnih aktivnosti, prena­ glašeno izražava svoja osećanja: Pročitao sam tvoje pismo s pomešanim osećanjima. Prva strana me je jako uznemirila, a druga me je delimično povratila. Tako sam sada, ako ne i ranije, ubeđen da dok ti se zdravlje potpuno ne povrati, ne bi trebalo da se odlučuješ na put bilo kopnom ili morem. Videćemo se uskoro po­ novo ako u međuvremenu vidim da si ojačao ... Veruj mi, dragi Tirane, da je svima kojima je stalo do mene stalo i do tebe. Tvoj oporavak je važan i za tebe i za mene, ali i mnogi drugi se brinu za to.

9 Isto, no. 46,119. 10 Isto, no. 45,118.

93

94

Istorija prijateljstva Ciceronu je Tiron bio potreban kao sekretar koliko i kao prija­ telj.11 Pred kraj života politički pritisci su naveli Cicerona da bude sve kritičniji prema političkom vrhu. Ostao je posvećen primeni filozof­ skih ideala u službi Republike, ali je smatrao da su ovi ideali ugroženi dok se tri moćna vojna generala (Pompej, Julije Cezar i Kras) nadmeću za prevlast. Ciceron je oteran u egzil. U građanskom ratu koji je usledio nakon Krasove smrti 49. g. pre Hrista, i nakon krunisanja Julija Cezara za cara 48. g. pre Hrista, bio je pristalica pokušaja da se ponovo uspo­ stave republikanske vrednosti. U strahu da će zbog svog prijateljstva s Brutom biti optužen da je učestvovao u zaveri protiv Cezara, Ciceron je želeo da nakon Cezarovog ubistva pobegne u egzil u Atinu, ali su ga ubedili da se vrati u Rim, gde je izgovorio svoje Filipike protiv novog vođe - Marka Antonija. U takvim okolnostima Ciceron je sastavio svoja razmišljanja o prijateljstvu, izneta u delu O prijateljstvu, pred­ stavljena u obliku filozofskog dijaloga između velikog Rimljanina iz prethodnog veka, Gaja Lelija Sapiensa i njegovih prijatelja. Ciceron je iskoristio Lelija, bliskog prijatelja Scipiona Afrikanca mlađeg, da bi predstavio one ideje i vrednosti za koje je smatrao da su bile u opadanju tokom njegovog života. Ciceron je bio duboko svestan reciprociteta i či­ stog pragmatizma koji je činio osnovu praktikovanja rimske amicitije, što je u vekovima koji su usledili, pa sve do renesanse, pružalo detaljan opis prakse za koju je on smatrao da je u suprotnosti sa nesebičnim idealima pravog prijateljstva: Većina ne zna šta je dobro ni šta je korisno u ljudskim stvarima, nego voli prijatelje kao i blago, utoliko više one od kojih se nadaju da će imati najveću korist. Otuda su ti ljudi lišeni onog prijateljstva, najlepšeg i naj­ prirodnijeg, koje treba želeti i zbog njega i njega radi; a takvi kakvi su, oni nisu sebi primer kakva je i kolika je ta snaga prijateljstva.12

Politički život tokom pozne Republike bio je iznad svega definisan konceptom amicitije, deljenjem vrednosti među članovima senatorske

11 Isto , no. 49, 125; no. 57, 136-137. 12 Lelije, ili razgovor o prijateljstvu, X X I

Ciceron o prijateljstvu političke klase.13 Ciceron je bio jedan od onih koji su smatrali da je Ce­ zar izneverio te vrednosti, nateravši prijateljstvo da od odnosa između relativno jednakih ljudi pređe u strukturirani i hijerarhijski odnos iz­ među pokrovitelja i štićenika.14 Time što je podsetio na prijateljstvo Lelija i Scipiona Afrikanca, još jedne idealizovane figure u Ciceronovom sećanju, on naglašava da suština prijateljstva leži u harmoniji etičkih vrednosti, iznad svega u posvećenosti vrlini: ,,S njim sam delio brigu o javnim i privatnim poslovima, s njim sam zajedno bio u miru i u ratu; takođe nas je vezivalo i ono u čemu je najveća snaga prijateljstva - puna saglasnost volje, stremljenja i mišljenja.”15 Oblikovanjem ovih ideala kao odlika javnih figura, Ciceron kritikuje političko prijateljstvo u kom su vrlina, iskrenost i istina potisnute laskanjem i ličnim interesima. Ciceron se nadovezuje na stoičko osećanje daje prijateljstvo posledica urođene želje za povezanošću u prirodnom svetu. A kolika je snaga prijateljstva najbolje se može videti po tome što je iz beskrajne ljudske zajednice, koju je stvorila sama priroda, prijateljstvo tako ograničeno i svedeno na tako mali broj da su njime vezana samo po dva čoveka ili njih nekolicina.

On otvoreno kritikuje one koji zastupaju tezu da je uživanje najve­ će dobro, tvrdeći da prijateljstvo i dobrota moraju ići zajedno.16 I dok ističe da najrazličitiji ljudi mogu biti prijatelji, ipak daje pri­ mer Scipiona i Lelija kao odgovarajući model prijateljstva: Ni voda ni vatra, što se kaže, nije nam preča od prijateljstva. Ali pri tome ja ne govorim o svakidašnjem i prosečnom prijateljstvu, koje je ipak i prijatno i korisno, nego o pravom i savršenom, kao što je prijateljstvo onih čiji je broj tako mali.

13 P. A. Brunt, The Fali o fth e Roman Republic and Related Essays (Oxford: Ox­ ford University Press, 1988). 14 Dejvid Konstan nudi lucidne, mada relativno kratke, komentare o odno­ su između prijatelja i političkih saveza u knjizi Friendship in the Classical World, 124-135. 15 helije, ili razgovor o prijateljstvu, IV. 16 M o ,V iV I .

95

96

Istorija prijateljstva Primeri koje navodi o neispravnom ponašanju, poput onoga kako su se ponašala braća Grah, odnose se na političke demagoge. D aje svr­ ha prijateljstva u ličnim interesima, ističe Ciceron, više bi ga koristile žene i siromasi od bogatih i moćnih ljudi.17 Za razliku od tradicionalnih stoika, Ciceron smatra da prijateljstvo jeste posebna veza, dublja od čisto konvencionalnih političkih veza. Pravo prijateljstvo se rađa iz prirodne želje, tvrdi on, i pri tome imitira prirodu: Ako se to javlja kod životinja, koje žive u vazduhu, plivaju po vodi ili žive na zemlji, pitomih i divljih, da najpre vole same sebe (jer se to osećanje rađa jednako sa svakim živim bićem), a zatim da traže i žele živa bića iste vrste, sa kojima se združuju, one to čine sa željom i ljubavlju koja podseća na ljudsku. A koliko je tek priroda to osećanje razvila u čoveku, koji i sâm sebe voli i nalazi drugoga, čija osećanja tako isprepliće sa svojim da čini skoro jedno biće od dvaju.18

Ipak, njegov cilj je moralan. On teži ka uspostavljanju ideala prija­ teljstva i u javnom i u privatnom životu. Njegov Lelije govori o svom prijateljstvu sa Scipionom: ,,U njemu je naše istovetno gledanje na po­ litička pitanja, u njemu je savet za privatan život.” Prijateljstvo koje Ciceron zagovara političko je, između muškaraca je, i zasnovano je na moralnoj vrlini: „А vama dajem podstrek da visoko uzdignete česti­ tost, bez koje ne može biti prijateljstva, i da, izuzev nje, ne cenite ništa više od prijateljstva.”19 Prijateljstvo koje je Ciceron idealizovao u svom delu Oprijateljstvu značajno se razlikovalo od zloupotrebe prijateljstva koju je opisao u mnogim svojim besedama, gde je osuđivao upotrebu političkog pri­ jateljstva radi lične koristi. Moralizam koji je Ciceron stvorio u svom pisanju o prijateljstvu bio je reakcija na najviše slojeve rimskog društva i načina na koji su oni koristili takve odnose za promociju sopstvenih interesa. Bilo je, nesumnjivo, i drugih tipova prijateljstva u rimskom društvu od onih koje nam je Ciceron opisao u okviru svog društvenog 17 Isto, VI i XIII. 18 Isto, XXI. 19 Isto, XXV II.

Ciceron o prijateljstvu kruga. Mnogo manje smo obavešteni o prijateljstvima među ženama, bilo u elitnim ili popularnijim nivoima društva, ili među radnim lju­ dima uopšte u rimskom svetu. Zahvaljujući činjenici da je Ciceron bio takav majstor proznog stila, njegova pisma i radovi iziskivali su veću pažnju od radova većine njegovih savremenika. Njegov glas se pamtio dugo nakon što su imena većine njegovih prijatelja nestala iz sećanja javnosti. Bilo to dobro ili loše, on je generacijama studenata ostavio ideal prijateljstva koji nikad nije bilo lako ostvariti, ali koji je služio da izazove uzajamno divljenje kao cilj prema kome treba težiti.

97

Latinski Zapad Konstant Dž. Mjuz i Nevil Kjavaroli

Prijateljstvo je ostalo visoko vrednovan ideal na latinskom Zapadu, od vremena kada su latinski pisci prisvojili grčke stavove u periodu između pozne Rimske republike i početka renesanse, i kada se obno­ vljeno zanimanje za klasičnu antiku proširilo širom Zapadne Evrope. Istini za volju, klasične tradicije prijateljstva nikada nisu u potpuno­ sti nestale tokom perioda koji su naučnici nazvali „srednjim vekom”, mada je došlo do dubokih promena u razumevanju prijateljstva, koje nisu bile izazvane samo susretom između elitizma klasične kulture i univerzalnih ambicija hrišćanske religije. Iznad svega, vidljiva je - ba­ rem u kontekstu formalnog religioznog života - očigledna težnja da se ideal prijateljstva podredi jedinstvu s Bogom u životu nakon ovoze­ maljskog. Uprkos opasnosti od preteranog pojednostavljivanja, u ovom poglavlju će se istražiti kako su vladajući ideali prijateljstva evoluirali u svetu antičkog Rima i latinske Evrope (vizantijski svet zaslužuje po­ sebno istraživanje), kao i to kako su u javnoj i privatnoj sferi uglavnom pripadali domenu muškaraca. Iako ne možemo sumnjati u postojanje prijateljstva među žena­ ma u ovom periodu, takva prijateljstva tek povremeno dospevaju u pažnju javnosti. Pitanje muško-ženskog prijateljstva bilo je još slože­ nije, zato što su žene bivale idealizovane kao objekti ljubavi a ne kao jednaki partneri u vezi. Žene jesu ponekad održavale prijateljstvo s muškarcima, ali to se odvijalo uglavnom u uskim krugovima, kako ne bi odavale utisak da podrivaju ustanovljeni društveni poredak. U srednjovekovnom, kao i u rimskom svetu, naše poznavanje prijatelj-

Latinski Zapad stva uglavnom je ograničeno na pojedine delove društva, odnosno, u najvećoj meri, na mušku elitu. Mnogo više jezika od latinskog je korišćeno u tom velikom delu Evrope poznatom kao latinski Zapad, koji se prostirao od Španije do Poljske. Bez sumnje su mnogi artefakti iz drevnog sveta i srednjeg veka, koji su sačuvani u današnjim muzeji­ ma, nekada u očima svojih prvobitnih vlasnika bili odraz prijateljsta­ va koja su visoko cenili. Većina ovih prijateljstava danas je potpuno nema. Ovo poglavlje nudi samo uvod u nekoliko trenutaka iz istorije prijateljstva, artikulisanih uglavnom putem latinskog jezika, tokom perioda od petnaestak vekova. Iako postoji nekoliko odličnih studija o pojedinim primerima pri­ jateljstva u doba antičkog Rima i tokom srednjeg veka, nije bilo dovolj­ no pokušaja da se načini bilo kakva sveobuhvatna sinteza. Prijateljstva u manastirskoj sredini dobro je proučio Brajan Megvajer.1 Postoji i porast interesovanja za prijateljske krugove u Evropi tokom jedanae­ stog i dvanaestog veka.2 Nije lako obuhvatiti tako dug period obeležen tolikim brojem značajnih promena. Da bismo uveli red u pregled ovako dugog vremenskog perioda, možemo razmotriti tri glavne faze: doba pozne Rimske republike i Carstvo, zatim pozni antički period i rani srednji vek, sve do jedanaestog veka, i, na samom kraju, visoki srednji vek, period između dvanaestog i četrnaestog veka, kada je na pisanje o prijateljstvu uticala urbana i takmičarska osobenost srednjovekovne Evrope.

1 Brian Patrick McGuire, Friendship an d Community: The M onastic Expérience 350-1250 (Kalamazoo, MI: Cistercian Publications, 1988). 2 Za odličan pregled kako su se Ciceronovi ideali prenosili kroz srednji vek, videti James McEvoy, „The Theory of Friendship in the Latin Middle Ages: Hermeneutics, Contextualization and the Transmission and Réception of Ancient Texts and Ideas, from c. AD 350 to c. 1500”, in Julian Haseldine (ed.), Friendship in M édiéval Europe (Stroud, UK: Sutton, 1999), 3 -3 6 . Ovaj tom sadrži mnoge vredne doprinose ovoj temi, i to ne samo Džulijana Hejzeldina.

99

100

Istorija prijateljstva

Izvori za razmatranje istorije prijateljstva na latinskom Zapadu

Kult prijateljstva bio je važna tema u književnosti pozne Rimske re­ publike, kao i tokom Rimskog carstva, kada se moć sve više grupisala u određenim porodicama koje su se međusobno nadmetale za upravlja­ nje imperiumom? Naši glavni izvori za istoriju prijateljstva u rimskom svetu jesu teorijski radovi poput Ciceronovog delà O prijateljstvu, kao i zbirke pisama, poput onih koje su pisali Ciceron i Plinije. Isto tako, i pisma Seneke Luciliju su neprekinuta rasprava o etici, u kojoj se često javljaju osvrti na principe prijateljstva.34 Njihov uticaj na oblikovanje moralnih predstava o prijateljstvu u Srednjem veku i renesansi nikako se ne može potceniti. Doduše, ovi filozofski ideali bili su dosta druga­ čiji od normi kojima se odlikovalo prijateljstvo u rimskom društvu. Ne bi trebalo da zanemarimo postojanje brojnih komentara o složenosti prijateljstva u praksi, na koje nailazimo u rimskim komedijama i sa­ tirama. Tema Plautovih komedija često je krhka priroda društvenih odnosa, kao i veća usredsređenost na teškoće održavanja obostrane koristi, nego uzvišeni filozofski ideali.5 Verovatno je najvažniji svedok mnogostrukih načina razgovaranja o prijateljstvima i o njihovom negovanju tokom antičkog i srednjovekovnog doba, čak i do ranog modernog perioda, bilo pismo. Veoma malo zvaničnih pisama iz antičkog ili srednjovekovnog sveta je saču­ valo u izvornom obliku. Delovi pisama ispisanih na papirusu, koji su iskopani iz egipatskih grobnica, povremeno nam pružaju dragocen uvid u to kako je prijateljstvo izgledalo u nekoj provinciji Rimskog 3 O idealima prijateljstva u antičkom Rimu mnoštvo korisnog materijala postoji kod John T. Fitzgerald (ed.), Greco-Roman Perspectives on Priendship (Atlanta, GA: Scholars Press, 1997), 59-76, David Konstan, Priendship in the Classical World (Cam­ bridge: Cambridge University Press, 1997) i P. A. Brunt, „Amicitia in the Late Roman Republic”, Proceedings o fth e Cambridge Philological Society 191 (1965), 1-20. 4 Lucije Seneka, Pism a prijatelju, preveo Albin Vilhar, Dereta, Beograd, 2009. 5 Paul J. Burton, „Amicitia in Plautus: A Study of Roman Friendship Processes”, Am erican Journal ofPhilology 125 (2004), 209-243.

Latinski Zapad carstva - bilo da se odnose na dogovor između poslovnih partnera ili na čežnju za povratkom prijatelja ili člana porodice.6 Slučajno prona­ đeno intimno pismo jednom rimskom zvaničniku ukazuje na to da su žene u grčko-rimskom svetu bile pismenije nego što bi se moglo zaključiti na osnovu kanona koji čine preostali klasični tekstovi.7 Na suprotnom kraju Carstva, pisma koja je napisao rimski vojnik u svo­ joj bazi kraj Hadrijanovog zida pruža nam retku priliku da steknemo uvid u rituale odnosa koji su obično izbrisani iz istorijskih dokume­ nata. Takvi nasumični slučajevi u kojima su izvorna pisma preživela podsećaju nas da je veći deo ogromnog korpusa pisama napisanih između prijatelja u srednjem veku i u antici nestao iz vida.8 Pisma koja su dospela do nas uglavnom su ona koja je pisac, ili možda lični sekretar, smatrao podobnim za čuvanje za budućnost zbog mogućeg obrazovnog ili duhovnog napretka ili zbog svoje obaveštajne priro­ de.9 Od poznog antičkog perioda pisma koja su pisali veliki majstori proznog stila, poput Cicerona, čuvana su u registrima pisama kako bi mogla biti korišćena kao modeli stila i, samim tim, kao uputstva za to kako treba pisati pisma. Nakon obnove interesovanja za četvrti i peti vek posle Hrista, veština pisanja pisama doživela je uspon u periodu Karolinga, među malom i obrazovanom elitom, dok je do njenog ši­ reg oživljavanja došlo u dvanaestom veku. I dok se nekad smatralo da je veština pisanja sastava (ars dictaminis ) bila potpuni novitet u obrazovnom programu Evrope u dvanaestom veku, ispostavilo se da veština pisanja pisama i, samim tim , održavanja prijateljstva preko 6 Prevodi mnogih ovakvih pisama mogu se naći u Stanley K. Stowers, Letter Writing in Greco-Rom an Antiquity (Philadelphia: The W estm inster Press, 1986), especially 7 2-74, 9 7 -9 9 ,1 4 5 -1 4 7 , 156-159. 7 Sačuvano je pismo koje je Taus uputila svom ljubavniku Apoloniju, oženjenom muškarcu i građanskom guverneru u Egiptu u drugom veku Hristove ere, Select Papyri 1, ed. A. S. Hunt and C. C. Edgar (Loeb Classical Library; London: Heinemann, 1949), no. 115,1:309-331. 8 M ary Garrison, ,,’Send More Socks’: On Mentality and the Préservation Context of Médiéval Letters”, in New Approaches to M édiéval Communication (ed. Marco Mostert; Turnhout: Brepols, 1999), 6 6 -9 9 . 9 Korisnu kratku sintezu o pismima, mada nažalost samo do dvanaestog veka, napisao je Giles Constable, Letters an d Letter-Collections, Typologie des sources du moyen âge (Turnhout: Brepols, 1976).

101

102

Istorija prijateljstva pisane reći, ima neprekinutu istoriju, koja se proteže možda i od doba samog Cicerona.10 Ideali prijateljstva doživeli su neminovnu promenu u okviru hrišćanskog konteksta. Pisanje o prijateljstvu počelo je da biva asimilovano u veći skup radova o asketizmu i religioznom životu. Moramo se uglavnom osloniti na pisma koja su međusobno razmenjivali hrišćanske askete, učitelji i sveštenici, da bismo razumeli ideale prijateljstva tokom četvrtog i petog veka. U okviru latinskog Zapada, Avgustin i Jeronim Stridonski postali su najčitaniji zastupnici veštine hrišćanskog prija­ teljstva, barem među pripadnicima obrazovane elite. U jedanaestom i dvanaestom veku, njihova pisma podsticala su pisanje pisama, a samim tim i ideale prijateljstva u manastirskim i svešteničkim krugovima. I dok je o vrednostima prijateljstva u okviru ratobornog srednjovekovnog društva moguće mnogo naučiti na osnovu narodne knji­ ževnosti, moramo se osvrnuti na odabranu grupu radova napisanih na latinskom jeziku tokom dvanaestog veka kako bismo otkrili na koji način su nastajale teorije o prijateljstvu.11 U dvanaestom veku su o prijateljstvu napisana dva važna rada. Prvi je napisao cistercitski m o­ nah, Elred od Rivoa, a drugi sekularni sveštenik, Pjer de Bloa.12 Tek s razvojem urbane kulture u trinaestom veku, posebno u severnoj Italiji, počinjemo da uočavamo prijateljstvo kao temu u namerno nearistokratskom okruženju, što su pre svih zabeležili učitelji pisanja sastava, kao što je Bonkompanjo da Sinja, autor važnih priručnika za pisanje pisama i rada o prijateljstvu u kojem je dao svoj odgovor na teme koji­ ma se bavio Ciceron. Albertano iz Breše je još jedan takav učitelj, čija 10 William D. Patt, „The Early ’ars dictaminis’ as Response to a Changing So­ ciety”, Viator 9 (1978) 133-155, i potpunije Carol Dana Lanham, „Freshman Com ­ position in the Early Middle Ages: Epistolography and Rhetorick before the Ars Dictaminis", Viator 23 (1992), 115-134. 11 Postoje brojna izdanja na engleskom Ciceronovog delà Lelija (često poznatog kao De amicitia). 12 Aelred, De spiritali am icitia (ed. A. Hoste; Corpus Christianorum Continuationa mediaeualis, 1; Turhout: Brepols, 1971), 2 8 7-350; A elred ofR ievau lx’s Spiritual Friendship (trans. Mark F. Williams; London: Associated University Presses, 1994). Ne postoji prevod na engleski jezik delà De am icitia christiana koje je napisao Pjer de Bloa (ed. M.-M. Davy; Un traité de l ’am our du X II siècle. Pierre de Blois [Paris: De Boccard, 1932]).

Latinski Zapad razmišljanja o prijateljstvu nikad nisu dobila pažnju koju zaslužuju.13 U manje hijerarhijskom, fragmentiranijem okruženju grada-države moglo je postojati mnogo više načina za artikulisanje prijateljstva, bilo u svetu posla, religije ili politike.

Ljubav i prijateljstvo u rimskom svetu

Kao što je već rečeno u poglavlju o Ciceronu, rimski ideali amicitije bili su strogo orijentisani na muškarce, i na njih su snažno uticala isključivo muška pravila javnog života u rimskom društvu. Kao ideal, amicitija je delovala na nivou razuma, što je dosta drugačije od amora ili strastvene želje, koja se često doživljavala kao iracionalna, i u koju bi razumne osobe mogle samo da „upadnu” slučajno. Pod Avgustom je došlo do zapaženog procvata poezije o odnosu između muškaraca i žena, koji je verovatno najviše proslavio Ovidije u svojim Ljubavnim pesm am a, ali ih je ujedno i nemilosrdno izvrgao podsmehu u Ljubav­ noj veštini.14 Ovidije je dragocen svedok ove prakse i on pominje da su muškarci i žene jedni drugima pisali ljubavna pisma i stihove. I mada je savetovao ženama kako da najbolje privuku muškarce, smatrao je da je amor pitanje srca, koje deluje na potpuno drugačijem nivou od prija­ teljstva kao racionalnog odnosa. Ovidije u svojim Ljubavnim pesmama ismeva ljubavna pisma koja su pisale žene, dok u svom Leku od ljubavi podrugljivo upozorava da je, kad se jednom veza okonča, najbolje uni­ štiti ljubavna pisma žene.15 Pod pojmom am or Ovidije nije podrazumevao strast koja potiče iz srca poput Stendalove amour-passion, već seksualno zavođenje, koje je obično vanbračno. Kao što je tvrdio Pol Vejn, rimska ljubavna poezija drastično se razlikovala od one iz sred13 O radovima Bonkompanja i Albertana, videti str. 124-126 u nastavku. 14 Ovidije, Ljubavna veština II, 281-286. Publije Ovidije Nazon, Ljubavi I-III, Ljubavna veština I-III, Lek od ljubavi, preveo Mladen S. Atanasijević, Narodna bibli­ oteka „Vuk Karadžić”, Kragujevac, 2008. 15 Ljubavi, I.XI. 19-28; L ek od ljubavi, 717-720.

103

104

Istorija prijateljstva njovekovnog perioda, jer se o strasti nije mislilo etički „kao o iskustvu ili odnosu s voljenim objektom, već u odnosu na njen subjekt”16. Ovidije nije bio samo satiričar ljubavi. U svojim Tužnim pesm am a17, napisanim u izgnanstvu, on se priseća kako je sa svojom pa­ storkom Perilom čitao naglas poeziju koju su namenili jedno drugom, tvrdeći da bi nju mogla nadmašiti jedino Sapfo, „lezbijska pesnikinja” koju je Ovidije izuzetno cenio. U Heroinama Ovidije izmišlja pesme koje su mitske žene pisale svojim voljenima (Penelopa Uliksu, Didona Eneji), kao i poetske razmene između muškarca i žene (Parisa i Jelene, Jelene i Parisa itd.), mada nikad ne koristi koncept amicitije da opiše ove odnose. U rimskom svetu je prijateljstvo bilo rezervisano za pri­ padnike istog pola. Ovidije je bio izuzetak jer je toliko pisao o odnosu između žena i muškaraca. Do vremena Neronovog despotizma nije bilo dovoljno mesta za književnost koja bi razmatrala složenost odnosa između muškaraca i žena. Ovidijevu poeziju su dušebrižnici smatrali površnom. Pisma Seneke Luciliju pružaju koncept prijateljstva koji poseduje veći stupanj samodovoljnosti nego što se može pronaći u bilo kom Ciceronovom delu. Za Seneku prijateljstvo nije toliko cilj sâm po sebi koliko sredstvo za pravičan život, kao i stanje pribranosti duha koje je daleko iznad svakodnevnih uspona i padova. Amicitija je stoga bezličnije poveziva­ nje mudrih ljudi koji razmišljaju o božanskom logosu, koji uređuje sve što postoji. Senekina pisma su beskrajan izvor aforizama o tome kako izaći nakraj sa licemerjem i lažnim ponosom, ali ne veličaju prijatelj­ stvo samo po sebi. Ona predstavljaju prijateljstvo kao odnos u kojem pojedinci mogu da teže moralnoj odlici i da prevaziđu nešto tako sit­ ničavo poput svetovnog uspeha. U društvu u kome je jedini put da se preživi vodio preko prijateljstva sa carem koji je smatrao (ili je morao da smatra) da su ga odabrali bogovi, nije bilo moguće ni zamišljati da prijateljstvo ima političku ulogu, što je bio slučaj sa Ciceronom. Sene-

16 Paul Veyne, Roman Erotic Elegy: Love, Poetry an d the West (trans. David Pellauer, Chicago: University of Chicago Press, 1988), 83,188. 17 Publije Ovidije Nazon, Tužne pesm e, III. 7.53-54, preveo Mladen S. Atanasijević, Književni klub „Katarina Bogdanović”, Narodna biblioteka „Vuk Karadžić”, Kragujevac, 1992.

Latinski Zapad kina pisma Luciliju, naročito od dvanaestog veka, pružaju neiscrpan izvor stoičkih etičkih ideala koji bi se lako mogli integrisati u hrišćanski okvir, pa i sve do poodmaklog ranog modernog doba.

Hrišćanska revolucija

Od svojih najranijih decenija, hrišćanstvo je pružalo radikalno drugačiji skup ideala od onih koji su dominirali u političkim struktu­ rama Rimskog carstva. I dok je jevrejsko Sveto pismo davalo neke od poznatih primera prijateljstva, poput onog između Davida i Jonatana, najstariji dokumenti hrišćanskog pokreta, pisma svetog Pavla, daju nam uvid u ideal koji nije filija (ili kako bi Rimljani rekli, amicitija), već je agape, što se u hrišćanskoj upotrebi definiše kao nesebična lju­ bav koja ne zavisi od društvenog staleža.18 I dok je Ciceron isticao kao svesno elitistički ideal prijateljstvo između velikana Rimske republike, sveti Pavle je predstavio drugačiji ideal agapea, ideal univerzalne ljuba­ vi za koju je smatrao da je otelovljena u ličnosti Isusa Hrista, odnosno od Boga pomazanog. Pavlova pisma su često podrazumevala ličnu di­ menziju koja otkriva njegovu ljubav prema određenim ženama i mu­ škarcima koji su učestvovali u širenju hrišćanske poruke (npr. Poslani­ ca Rimljanima 16:12-16), ali on se njima ne obraća kao prijateljima već kao svecima koji rade za isti cilj. Sva autentična pisma Pavlova upućena su zajednicama pre nego pojedincima. Rane hrišćanske zajednice nasledile su vrednosti prijateljstva slične onima u drevnim filozofskim školama. Izjava u Delima apostolskim 2:42, da su rani hrišćani bili jednaki i da nisu imali privatne posede, već im je sve bilo zajedničko, svesno se nadovezuje na tradicionalnu helenističku izreku o tome da je prijateljstvo stvaranje jednog srca i jedne duše.19 Međutim, u okviru

18 O hrišćanskoj terminologiji o ljubavi, vid. Bernard V. Brady, Christian Love (Washington, DC: Georgetown University Press, 2003), 52-54. 19 McEvoy, „The Theory of Friendship”, 7.

105

106

Istorija prijateljstva hrišćanske retorike je bilo važnije učestvovati u zajednici onih koji su pozvani da prate Hrista nego biti okarakterisan kao prijatelj. Samo u oproštajnom govoru Isusa, kako ga prenosi Jovan 15:12-15, prijateljstvo i ljubav bivaju u potpunosti spojeni: Ovo je zapovest moja da imate ljubav među sobom, kao što ja imadoh ljubav k vama. Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje. Vi ste prijatelji moji ako tvorite šta vam ja zapovedam. Više vas ne nazivam slugama; jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego vas nazvah prijateljima; jer vam sve kazah što čuh od Oca svog. Hrišćanstvo je predstavljalo novu paradigmu klasičnog ideala pri­ jateljstva time što ga je predstavilo kao da je otelovljeno u odnosu iz­ među Isusa i njegovih učenika. Novina hrišćanskih učenja naglašena je činjenicom da se pojmovi kojima su latinski hrišćani prevodili pojam agape - dilektio (dilectio ) i karitas (caritas ) - nisu koristili na ovaj na­ čin u okviru klasične latinske književnosti (i zaista, dilektio, ili lična, nesebična ljubav nije ranije postojala kao pojam). Hrišćani su koristili karitas i dilektio kako bi otkrili ideal koji su smatrali višim i univerzalnijim od amicitije koju su veličali antički filozofi. U svojoj borbi s gnostičkim sektama tokom drugog i trećeg veka, ortodoksno hrišćanstvo postalo je sumnjičavo prema malim grupama prijatelja okupljenih oko duhovnog vođe kada su zapretili da se odvo­ je od univerzalnosti crkve. Ipak, prilike za hrišćansko prijateljstvo razvile su se nakon što je Konstantin zvanično priznao hrišćanstvo 313. godine. U isto vreme kada su obrazovani pagani, poput Libanija (313-394) u Antiohu i Simaha (345-405) u Rimu, nastavili da čuvaju tradicionalne vrednosti prijateljstva posredstvom pisama i govora, hrišćani poput Vasilija Velikog i njegovog prijatelja Grigorija Bogo­ slova, počeli su da menjaju klasične ideale prijateljstva u okviru nove religije.20 Posvećenost ovih obrazovanih hrišćana asketskom pokretu pružila je priliku ženama da učestvuju u prijateljskim krugovima na način koji do tada nije bio moguć u tradicionalnom rimskom dru20 Videti, npr., Libanius, Autobiography and Selected Letters (ed. and trans. A. F. Norman; 2 vols; Cambridge, MA: Harvard University Press, 1992); Symmachus, Lettres (ed. and trans. Jean Pierre Callu; Paris: Belles letters, 1972-1982).

Latinski Zapad

107

štvu. Na grčkom Istoku, Jovan Zlatoust održavao je obimnu prepisku sa svojom pokroviteljkom i zaštitnicom, aristokratkinjom Olimpija­ dom (čija pisma nažalost nisu sačuvana). Grčki crkveni oci položi­ li su temelj za novo razumevanje prijateljstva u okviru hriščanskog konteksta. Do početka četvrtog veka ovi ideali su već počeli da se razvijaju i u latinskim hrišćanskim krugovima. Jedan dobro obrazovan autor sastavio je izmišljenu prepisku između Seneke i svetog Pavla, koja je postala popularna u određenim krugovima u dvanaestom veku. U njoj se naglašava zajedničko tle između stoičkog paganina i helenizovanog Jevrejina u pismima koja su oblikovali i stoicizam i hristocentrična re­ ligiozna misao.21 Za obojicu je posvećenost idealima vrline imala veću vrednost od pojedinačnih svetovnih prijateljstava. Međutim, malo je pisaca bilo dominantno i smatrano za uzore na latinskom Zapadu kao što je to bio Jeronim Stridonski (oko 347-420), klasično obrazovan naučnik opsednut jevrejskim spisima, na čijem je prevodu radio veći deo svog života, i koja je iznova predstavljao svojim drugovima hrišćanima (koji su se do tada oslanjali samo na Septuagintu). Jeronim je delio ova pisma s krugom prijatelja koji su imali jednako asketske ideale. I dok je Ciceron adresirao svoja pisma političkoj eliti u okviru Rimske republike, Jeronim je svoju prepisku obavljao uglavnom s dru­ gim asketama koji su se odrekli sveta, ne suzdržavajući se od napada na ono što je smatrao svetovnim zloupotrebama koje su se prikrale crkvi koja je počela da izvlači korist od carskog pokroviteljstva. Jeronimov epistolarni krug obuhvatao je veoma bogate rimske žene, poput Paule i Marcele, Eustohije i Blesile, koje su u velikoj meri pomogle njegovo putovanje radi učenja u Svetu zemlju. Međutim, paradoksalno je što prepiska s ovim ženama nije sačuvana u registrima pisama koja su sa­ čuvali Jeronimovi poštovaoci. Ovaj krug obrazovanih hrišćana je, u stvari, skovao novi ideal pri­ jateljstva u četvrtom veku, zasnovan na tumačenju Svetog pisma, koje je vrlo često bilo alegorizovano. Pisma Pavlina Nolskog nikad nisu bila široko rasprostranjena, ali se u njima slavi kult prijateljstva u okvi21 Epistolae Senecae a d Paulum et Pauli ad Senecam (ed. C. W. Barlow; Horn: American Academy in Rome, 1938).

108

Istorija prijateljstva ru kruga privilegovanih, ponekad sličnog onom Ciceronovom od pre četiri veka. Međutim, u Avgustinovom pisanju pronalazimo možda najprefinjenije razmišljanje o prijateljstvu u okviru šireg razumevanja ideala božanske ljubavi. Sveti Avgustin (354-430) je u potpunosti bio posvećen retorici i latinskoj kniževnosti pre nego što se okrenuo hrišćanstvu. U njegovim Ispovestima nalazimo rečito svedočanstvo o njegovoj privrženosti idealu prijateljstva, ali uvek u odnosu na od­ raz karitasa, što je doživljavao kao transcendentnu ljubav koja vezuje Hrista za Oca i samim tim hrišćane jedne za druge. Njegov vapaj nad smrću prijatelja u Ispovestima je istovremeno i elegija i teološko razmi­ šljanje o teškoćama na koje nailazi pravo prijateljstvo: On mi tada nije bio takav prijatelj kakav je postao kasnije, mada je čak i u poznom periodu o kom govorim, naš savez bio nedovoljan da se na­ zove pravim prijateljstvom, jer je prijateljstvo iskreno jedino kad nam se za srca čvrsto vežu ljudi putem milosti koju nam uliva Sveti duh. No, i uprkos tome, voleo sam ga veoma iskreno, i naši slični pogledi davali su toplinu našem odnosu; jer ja sam ga odvukao od prave vere, koju je pri­ hvatio na vrlo nezreo način i bez ubeđenja, do sujevernih i štetnih basni koje mi je moja majka usadila.22 Avgustin upečatljivo opisuje lepote prijateljstva: ,,U njihovom dru­ štvu bilo je i drugih radosti koje su mi još snažnije privlačile pažnju - privlačnost koju nosi razgovor i zajednički smeh, kao i ljubazno udo­ voljavanje željama onog drugog, zajedničko čitanje vešto napisanih knjiga, uživanje u šalama i uživanje u međusobnom ukazivanju ča­ sti.”23 Ipak, njegova poruka uvek glasi da je takvo prijateljstvo prola­ zno u poređenju sa pravom ljubavlju prema Bogu. Avgustin govori o ljubavi kao pokretu duše da voli ono što je dobro zbog Boga samog. Pod uticajem svetog Pavla (čiju je usredsređenost na Hrista usvojio sa intenzitetom koji je možda veći nego kod bilo kog drugog crkvenog oca), Avgustin je posvetio besedu karitasu, apstraktnijoj i bezličnijoj formi ljubavi, definišući je na sledeći način:

22 Augustine, Confessions, 4.7. 23 Isto, 4.8.

Latinski Zapad Primicanje duše da bi uživala u Bogu zbog Boga samog, i da bi volela sebe i svog suseda zbog Boga samog. Njena suprotnost je požuda, pokret duše da voli sebe i svog suseda, zbog njih samih, a ne zbog Boga.24 Avgustinovo osećanje da su sve stvari, uključujući i prijateljstvo, usmerene prema Bogu, veoma se razlikuje od Ciceronovog ideala da se pravo prijateljstvo nudi zbog druge osobe, a ne zbog materijalne koristi. Avgustin je imao malo vremena za svetovnost političkog života, čak i pod nominalno hrišćanskim vladarima. Smatrao je da je bolje biti pri­ jatelj Boga nego cara. Iako je Avgustin privatno uživao u prijateljstvu, neprestano je bio svestan da njegov diskurs takođe ima i javnu ulogu u službi crkve, kao i ulogu pružanja zadovoljstva odabranoj grupi čitala­ ca. U hrišćanskom poretku prijateljstvo više nije bilo cilj sâm po sebi.

Rani srednji vek

Između petog i poznog jedanaestog veka na latinskom Zapadu književne ideale prijateljstva nepovratno su zasenile vrednosti mana­ stirskog života. Vizantija je nastavila suštinski urbanu kulturu, pod nadležnošću svetog rimskog cara, i očuvala je određeni kontinuitet s grčkom filozofskom kulturom, ali u hrišćanskom okviru. S druge stra­ ne je latinski Zapad prošao kroz period političkih podela, s kratkim ali značajnim prekidom u devetom veku za vreme Karla Velikog i njegovih direktnih naslednika. Tokom ovih šest vekova najuspešnija politička struktura nije bilo papsko carstvo već manastir. Pravila svetog Benedikta uspostavila su statut koji je funkcionisao za stabilne, isključivo muške zajednice, pod upravom opata kojeg su u teoriji birali njegovi monasi. Nije bilo mesta za posebna prijateljstva u manastiru, kojeg je Benedikt definisao u svojoj čuvenoj sintagmi kao schola caritatis, od­ nosno škola za ljubav. Ne bi trebalo da bude tajni u zatvorenoj zajed­

24 De doctrina christiana, 3. 10.

109

110

Istorija prijateljstva nici. Iako zavet postojanosti na koji se monah zavetuje pruža određeni stepen ustaljenosti u religioznom životu, monahe su slali po čitavoj Evropi kao misionare. Početkom šestog veka ogromna zbirka pisama Grgura Velikog pruža izvanredan uvid u to kako je pisanje pisama moglo da pomogne da se uspostavi mreža ličnih odnosa između njega kao rimskog biskupa i udaljenih mreža biskupa, opata i viših sveštenika. Time što se pozivao na ideale prijateljstva sa svecima, i na sebe kao čuvara Petrove stolice, Grgur je nastojao da stvori sliku duhovnog i sveštenog jedinstva u politički podeljenom svetu. U devetom veku je Karlo Veliki uspeo da nametne kratkoročnu vladavinu političkog jedinstva širom Francuske, Nemačke i severne Italije. Zastupao je interese obrazovane manastirske elite, zadužene da pronađe i napravi kopije rukopisa iz rimske antike (uključujući i Ciceronova pisma). Intelektualci poput Lupusa iz Ferijera i Rabana Maura pokušali su ponovo da stvore ideale književnog prijateljstva u okviru ove manastirske elite, prilagođavajući elemente ciceronove amicitije okviru koji su pružali autori pisama klasične antike. Zato što je tako mali procenat ljudi u društvu Karolinga bio pismen, odnosno u stanju da piše, znamo veoma malo o tome kako su prijateljske veze uticale na mnogo veći deo društva izvan manastira. Njihove prijateljske veze, izražene na ličnim osnovama, ne bi trebalo da prikriju dominantno razumevanje amicitije koje se može pronaći u tom periodu. Pisma koja su pisale političke ličnosti, odnosno njihovi manastirski sekretari, ne­ sumnjivo potvrđuju da je amicitija ostala ono što je bila u rimskom svetu, odnosno politička veza, uz suptilnu razliku da je često bila reč o vezi koja nije postojala između jednakih već između jednog inferiornog čoveka koji se slobodno stavio na uslugu svom nadređenom. Kao što je to Gerd Althof pokazao, takve prijateljske veze, koje su poklanjane slobodno i koje su podrazumevale zajedničku podršku, u suštini su stvarale okvir za političke strukture u ranom srednjem veku.25 Kao i u rimskom svetu, prijateljstvo je bilo i političko i privatno. Ako čovek nije bio u odnosu amicitije , onda je bio inimicus - doslovno, ne-prijatelj. U

25 Gerd Althoff, „Friendship and Political Order”, in Haseldine (ed.), Friendship, 91-105 and Family, Friends and Followers: Political and Social Bonds in Early M édiéval Europe (trans. Christopher Carroll; Cambridge: Cambridge University Press, 2004).

Latinski Zapad

111

takvom okruženju bilo je malo prostora za drugarstvo ili prijateljstvo koje se razlikuje od političkih veza na osnovu kojih pojedinci određuju svoj identitet.

Ponovno pojavljivanje ličnog prijateljstva u dvanaestom veku

Do sredine jedanaestog veka mreža hrišćanskih kraljevstava počela je da učvršćuje svoj autoritet širom Evrope, pri čemu su svi barem no­ minalno priznavali lojalnost papi i latinskim običajima. U Nemačkoj i severnoj Italiji konsolidacija moći nemačkog kralja, koji je prisvo­ jio titulu svetog rimskog cara, dovela je do sukoba s papom, koji nije rešen narednih stotinu godina. Politička stabilnost i novi ekonomski prosperitet (u znatnoj meri izazvan hrišćanskim vojnim osvajanjima u Španiji, na Siciliji i u Svetoj zemlji) podstakao je blagu izmenu idea­ la amicitije, prenevši je od isključivo političke funkcije do lične uloge, odnosno izražavanja individualnosti. Pokazatelji promene načina veličanja prijateljstva prvo se mogu uočiti krajem jedanaestog i početkom dvanaestog veka u južnoj Ne­ mačkoj i u dolini Loare. U Nemačkoj su preostali primeri otvorenog prijateljstva, koja su bogata erotskim nabojem (od kojih su neka bila i između žena, kao i između žena i muškaraca), iz grada Tegernze, i u razmeni stihova između nastavnika i određenih učenica u Regenzburgu.26 Postoji i svesniji književni aspekt kada su u pitanju različite Pesme (Carmina ) koje je benediktinski opat iz doline Loare, Bodri od Burgeja (1045-1130), razmenjivao s velikim brojem prijatelja, sveštenika, monaha i laika, uključujući i neke obrazovane žene, opatice iz opatije Le Ronsere u Anžeru. Model za Bodrija nisu bila Ciceronova

26 Ove tekstove je uredio i na engleski preveo Peter Dronke, M édiéval Latin and the Rise o ft h e European Love Lyric (2 vols; Oxford: Oxford University Press, 1968), II, 4 2 2-427, 47 2 -4 8 2 .

112

Istorija prijateljstva pisma već Ovidijeva poetska pisma, koja se tako često povezuju s veli­ čanjem vrednosti prave ljubavi (amor ) između muškarca i žene. I dok 0 Bodrijevom životu znamo veoma malo, čini se da je osećao veliku srodnost sa Ovidijem, kojeg je tumačio na nov način.27 O Ovidiju su moralistički crkveni oci često govorili kao o propovedniku besmrtno­ sti, zbog njegovih satira o rimskom društvu. Bodri je razumeo Ovidija na ozbiljniji način, kao pesnika koji opisuje am or kao silu božanskog porekla. Nesumnjivo postoji napetost između njegovog slavljenja mit­ skih ljubavnika i uopštenog karitasa o kojem se govori u Novom zavetu. S druge strane, ne govore sve Bodrijeve pesme o ljubavi. One ponekad veličaju mala postignuća pojedinca, ili predstavljaju epitafe koji se šalju nakon nečije smrti. Iako zbirka njegovih Pesama uključuje samo jednu pesmu njegovog sabesednika, jedne izuzetne žene po ime­ nu Konstansa, čini se jasnim da Bodrijeve pesme opisuju samo jednu stranu rasprostranjene prakse razmene poetskih tekstova u poznom jedanaestom i ranom dvanaestom veku među obrazovanim monasima, sveštenicima i opaticama. Ove pesme su služile za stvaranje kruga pri­ jatelja koji je počivao na zajedničkom divljenju ne samo prema Ovidiju već i na ponovnom osmišljanju religijskih vrednosti, što je bilo motivisano brigom prema iskrenosti i negodovanjem prema licemerju, kao 1 ljubavlju prema klasičnoj književnosti. I dok su monasi poput svetog Anselma (1033-1109) razvili veštinu pisanja duhovnih pisama mana­ stirskim prijateljima, često prenaglašene topline i intimnosti, drugi monasi i sveštenici (od kojih je Bodri verovatno bio najnadareniji) crpli su inspiraciju iz sekularnih tema kako bi stvorili stil prijateljstva koji je bio ličniji od onog koji je bio poznat kod prethodnih generacija. Praksa korišćenja sve razvijenijih pozdrava za uvod u pisma ističe kult prija­ teljstva koji je bio ličniji pre nego što su priručnici za pisanje pisama počeli da teže ustrojavanju ove prakse.28 Najpoznatija čitateljka Bodrijevih stihova verovatno je bila mla­ da Eloiza (oko 1094-1164), odgojena u opatiji Aržantej, nakon čega se

27 Na ovu temu videti Gerald Bond, ,,’Iocus amoris’: The Poetry of Baudri of Bourgueil, and the Formation of the Ovidian Subculture”, Traditio 42 (1986), 143-93. 28 Vid. Carol Dana Lanham, Salutatio Formulas in Latin Letters to 1200; Syntax, Style, and Theory (Eugene, OR: W ipf & Stock, 2004 [1974]).

Latinski Zapad preselila u Pariz kod svog ujaka, kanona u Bogorodičinoj crkvi. Povest 0 njenom odnosu s Pjerom Abelarom (1079-1142) dobro je poznata na osnovu onoga što je on ispričao u jednom autobiografskom pismu, po­ znatom kao Historia Calamitatum (Istorija nevolja), gde on predstavlja svoju ljubavnu vezu sa ovom nadarenom učenicom kao epizodu koja je ugrozila njegovu karijeru briljantnog nastavnika logike. Način na koji je opisao svoj sastanak s njom koji se odigrao sedamnaest godina ranije, odražava potrebu da se naglasi da je bio rukovođen jedino požudom: Znajući da devojka poznaje i voli pisma, pomislio sam da bi samim tim bila spremnija da pristane, i da bismo čak i u trenucima razdvojenosti mogli uživati u zajedničkom prisustvu razmenjujući pisane poruke u ko­ jima bismo mogli da govorimo otvorenije nego licem u lice, i tako nam nikad ne bi nestalo zadovoljstva koje donosi razgovor.29 U svojoj pripovesti Abelar razmišlja malo o ovoj ranoj razmeni poruka i očiglednom prijateljstvu u kome je uživao s mladom Eloizom. On se više usredsređuje na priliku za nedozvoljeno seksualno ponašanje do kog je došlo jer je i on uspeo da nađe smeštaj u kući nje­ nog ujaka i krizu koja je usledila nakon što je njihova veza otkrivena 1 ona zatrudnela. On na tu ranu vezu gleda kao na sopstvenu grešku, i smatra da je zaslužio kaznu koja je usledila. Tajni brak s nevoljnom Eloizom nije uspeo da umiri njenog ujaka koji ga je kastrirao i naterao ih da stupe u religiozni život, dok je o detetu računa vodila njegova se­ stra u njegovom rodnom kraju na obodu Bretanje. Abelar iznosi priču o ovoj staroj vezi kako bi istakao njenu pouku: iz najtežih okolnosti može se izroditi i nešto dobro. U ovom slučaju bila je to priča o tome kako su najzad uspeli da osnuju novu religijsku zajednicu, posvećenu Parakletu ili Svetom duhu, pod upravom Eloize. Abelar je možda svoju priču namenio nekom izmišljenom prijatelju kako bi Eloizi mogao da saopšti sopstvenu viziju prošlosti i prirode odnosa za koji je smatrao da bi mogao s njom da legitimno održi, i koji više ne bi bio oblikovan prema Ovidijevim pisanjima već prema Jeronimovim pismima svojim asketskim učenicima. 29 The Letters ofA belard an d Heloise (trans. B. Radice; London: Penguin, 1974),

66.

113

114

Istorija prijateljstva Pisma koja je Eloiza napisala kao odgovor na Abelarovu priču či­ taoci s pravom cene još od kad ih je prvi put pomenuo Žan de Men u okviru svog Romana o ruži, napisanog šezdesetih godina trinaestog veka, zbog njihove rečitosti kojom opisuju strast. Ona vešto transformiše pismo namenjeno svom duhovnom ocu u izjavu ljubavi, zasno­ vanu na jednom od pisama o velikim heroinama koja je sastavio Ovidije. Posebno se osvrnula na način na koji je Abelar sumirao njene argumente protiv braka: „Naziv žena možda deluje kao da je svetiji ili kao da poziva na više obaveza, ali će za mene uvek biti slađi naziv prijateljica (amica ) ili, ako mi dozvolite, naziv kurtizana ili kurva.”30 Iako se pojam amica ovde često prevodi kao ljubavnica, Eloiza se svesno poziva na ideale Ciceronovog prijateljstva, koliko i na ljubav koju slavi Ovidije: Ćutali ste o većini mojih stavova zbog kojih mi je draža ljubav od braka i sloboda od lanaca. Bog mi je svedok da bi, ako bi Avgust, car čitavog sveta, poželeo da se mnome oženi i predao mi svu zemlju u posed zauvek, bilo bi mi draže i časnije da se ne zovem njegovom caricom već vašom kurvom.31 Dramsku napetost u epistolarnom dijalogu koja sledi stvara kon­ trast između Abelarovog insistiranja na tome da zadrže duhovnu dis­ tancu od svog ranog bluda, i Eloizino insistiranje da su njene namere prema Abelaru oduvek bile čiste i da ona ne bi mogla da oseti istinsko kajanje zbog svog ponašanja u prošlosti, niti da odagna sećanja na m i­ nulo zadovoljstvo: „Trebalo bi da jecam zbog grehova koje sam počini­ la, ali samo mogu da uzdišem zbog onoga što sam izgubila.”32 Postoji, međutim, i praktična dimenzija njihovog odnosa. Ona želi da Abelar ponovo počne s njom da se dopisuje, onako kako je ona u tome nekad uživala, samo da to sada bude u okviru religioznog života. To je navo­ di na razmišljanje o potrebi svoje zajednice za određenim autoritetom pod kojim bi mogli da žive, posebno kroz priču o religioznim ženama iz prošlosti i Pravilniku Parakteta, dokumentu koji je Abelar nastavio 30 Isto, 113. 31 Isto, 114. 32 Isto, 133.

Latinski Zapad da stvara. Njen pozdrav njemu u trećem pismu, kada iznosi ove zahteve, i dalje je nedvosmisleno ličan: „Onome ko je posebno njen, od one koja je samo njegova.”33 Ona aludira na različite načine na koje su se obraćali jedno drugom u prošlosti. Iako je epistolarni odnos između Abelara i Eloize bio neobičan na više načina, on oličava napetost koja je bila sve očitija u dvanaestom veku između tradicionalno muških ideala prijateljstva, iz kojih su sek­ sualnost i fizička intima bile isključene, i sve veće fascinacije ljubav­ nim idealima i unutrašnjim svetom pojedinca. Ove napetosti su takođe veoma vidljive u izvanrednim Pismima dvoje ljubavnika (Epistolae duorum amantium), primeru dopisivanja iz petnaestog veka između poznatog nastavnika i njegove učenice, prilično sličnom onom između Abelara i Eloize u trenucima kada su bili u vezi.34 (Na primer, on je na­ ziva jedinstvenom, dok ona njega naziva posebnim, što je pojam koji bi neki dijalektičar povezao s pripadanjem vrsti.) Ova pisma ukazuju na zajedničko divljenje prema kombinaciji Ciceronovih ideala o pravom prijateljstvu sa Ovidijevim stavovima o ljubavi. Postoje suptilne razlike između nastavnika i učenice u ovom odnosu. Dok je on potpuno stru­ čan kada su u pitanju Ovidijeve konvencije o izražavanju ljubavi, ona je filozofski više zainteresovana za definisanje obaveza koje nameće amor, što doživljava kao pravo prijateljstvo. U 24. pismu, kao odgovor na pitanje koje mu je postavila o prirodi amora, on usvaja Ciceronovu definiciju da u pravom prijateljstvu karitas postoji samo između dvo­ je ljudi (reč je o pasusu iz delà O prijateljstvu koji je Abelar uključio u svoje delo Sic et Non [Da i ne]) u smislu dijalektičke terminologije, tvrdeći da je am or univerzalna stvar koja postoji samo između njih. Ona u odgovoru na 25. pismo odbija ideju da ljubav u potpunosti po­ stoji između njih i osvrće se na dublja Ciceronova razmatranja, tvrdeći da pravo prijateljstvo traži samo drugu osobu, a ne bilo kakvu ličnu korist. Ova stalna tema u pismima ove mlade žene bolje je osmišljena u definiciji Eloize u njenom odgovoru na delo Istorija nevolja, mnogo

33 Isto, 159. 34 Constant J. Mews, The Lost Love Letters ofH eloise and Abélard: Perceptions o f Dialogue in Twelfth-Century France (New York: Palgrave, 1999), knjiga u kojoj se nalazi prevod Kjavarolija i Mjuza pomenutih ljubavnih pisama.

115

116

Istorija prijateljstva godina kasnije. Nakon izrazito rečitog govora o prirodi prave ljubavi i prijateljstva, njen nastavnik divi se njenoj sposobnosti: „Čini se kao da niste čitali Tulija, već kao da ste dali te pouke Tuliju sam om !... Vaš talenat, vaše vladanje jezikom, koji prevazilaze vaše godine i pol, sada počinju da se ispoljavaju u vidu muške snage.”35 Njegovi komentari o sposobnosti ove mlade žene da prevaziđe svoj pol ukazuju na blagi uticaj klasičnog razumevanja prijateljstva - tj. da je ono u osnovi bilo muško po prirodi. U dvanaestom veku je muškarcima u celibatu bilo daleko jed­ nostavnije da ispoljavaju nežnost, čak i strast, u svojim odnosima s muškarcima, pre nego sa ženama. Postoji nekoliko izuzetnih radova s kraja jedanaestog i početka dvanaestog veka koji su upućeni ženama u religioznom životu, poput Knjige utehe (Liber confortatorius), koju je napisao Goslen iz Sen Bertana svojoj voljenoj Evi, usamljenici koja je napustila svoju opatiju u Viltonu (i samog Goslena) zbog pustinjaka po imenu Rože, koji je živeo u dolini Loare.36 U okviru ženskih religijskih zajednica, gde su monasi bili angažovani kao pastori i duhovni vodiči, mogle su se lako razbuktati emocije. U periodu do 1139. godine na­ metnute su zvanične zabrane ženama koje su živele izvan bilo kakvih životnih pravila osim Benediktovih, Avgustinovih ili pravila Vasilija Velikog, a religioznim ženama je takođe zabranjeno da pevaju u istom horu s muškarcima. Iako ovo nije zaustavilo razvoj bliskih prijateljsta­ va između duhovnih upravitelja i žena pod njihovom nadležnošću, na takva prijateljstva gledali s podozrenjem mnogi koji su bili na vlasti. U trinaestom veku su franciskanski i dominikanski redovi dali odre­ đeni stepen legitimnosti takvim prijateljstvima, mada samo u okviru najstrože moguće kontrole, pod uslovom da nisu imala cilj da privuku sumnju i da raspiruju opasnu jeres. Naširoko kopirane zbirke pisama svetog Anselma (1033-1108) i Bernara iz Klervoa (1090-1153) pružaju nam mogućnost da vidimo kako su Ciceronovi ideali o prijateljstvu mogli da budu integrisani u

35 Letters, 49, 50. 36 Za prevode i komentare o Goslenovom radu, vid. Stéphanie Hollis (ed.), Writing the Wilton Women: Goscelins Legend o f Edith and Liber confortatorius (Turnhout: Brepols, 2004).

Latinski Zapad hrišćansko, čak i u manastirsko okruženje. Brajan Megvajer je u veli­ koj meri pisao o manastirskom prijateljstvu u dvanaestom veku, koja oslikavaju entuzijazam koji u svojim pisanjima veliča engleski cister­ citski monah Elred iz Rivoa (1110-1167).37 Sveti Anselmo, a još više i Bernar iz Klervoa, rečito su opisivali svoj entuzijazam prema ličnim prijateljima u okviru manastirskog života, i to jezikom koji se lako može protumačiti kao homoerotski. Za Bernara su erotske slike Pesme nadpesm am a pružale bogato sredstvo kroz koje je mogao da istražuje svoj entuzijazam prema božjoj ljubavi koja proističe iz ljubavi prema sebi i bližnjem svom. Jednu generaciju kasnije Elred iz Rivoa proširio je ove teme na rad o duhovnom prijateljstvu (De amicitia spiritali), u kojem se otvoreno postavlja pitanje s kojim se Bernar nikad otvoreno ne suočava: kako pomiriti Ciceronovo veličanje idealnog prijateljstva, koje se razlikuje od sebičnih svetovnih prijateljstava, sa univerzalnijim hrišćanskim idealom ljubavi za bližnjeg svog i Boga? Elred nikad ne napušta Avgustinov stav da je cilj hrišćanstva i manastirskog života dostizanje blaženog karitasa u svetu koji će tek doći. Ipak, on bira elemente iz Ciceronovog delà O prijateljstvu kako bi podržao ideju koja se veoma razlikuje od ciceronovske da kroz prijateljstvo sa Isu­ som upoznajemo božju ljubav. Zvanično Elredovo žitije predstavlja ga kao izuzetno osećajnog i srdačnog opata, neobičnog utoliko što se nije stideo da istakne ko su mu najbliži prijatelji.38 Ipak, ako pogledamo književnost iz manastirskog okruženja, videćemo da se na lična prija­ teljstva gleda s podozrenjem. Iako nema sumnje da su se prijateljstva nastavljala, često nije bilo moguće javno obznaniti njihovo postojanje u okviru stega istopolonog društva. Do sredine dvanaestog veka reformski ideali u okviru manastir­ skih okruženja počeli su da blede. Ideali prijateljstva počeli su vidljivije da se artikulišu u dopisivanju između sekularnih sveštenika poput Jovana iz Solzbrija (oko 1115-1180), još jednog velikog Ciceronovog

37 Aelred ofR ievaulxs Spiritual Priendship (trans. Mark F. Williams); vid. takođe Brian Patrick McGuire, Friendship and Community, 2 9 6-338, i Brother and Lover: Aelred ofR ievaulx (New York: Crossroad, 1994). 38 Walter, Daniel, The Life ofA ilred ofR ievau lx (trans. F. M. Powicke; London: Thomas Nelson, 1950).

117

118

Istorija prijateljstva poštovaoca.39 I dok Elred bira elemente iz Ciceronovog delà O prija­ teljstvu kako bi nadogradio svoje verske teme, Jovan iz Solzbrija ima daleko dublje razumevanje državnika Rimske republike. To je u veli­ koj meri izazvano time što je Jovan, kao diplomata koji je proveo veći deo svog života u službi kenterberijskog nadbiskupa, kao i Ciceron bio žestoko podređen etici javnog života dok je učestvovao u politici. Privatno su ga oduševljavali ideali filozofskog života i očajavao je zbog kratkoročnog pragmatizma i licemerja koje je definisalo političke od­ nose. Kada je pisao Tomasu Beketu, koji je ubijen po nalogu Henrija II 1170. godine, koristio je prijateljsku retoriku, ali uvek oprezno, što se prilično razlikuje od toga kako se obraćao Pjeru de Selu, benediktin­ skom opatu s kojim je Jovan osećao daleko dublju srodnost. Jedino kad je razmenjivao misli sa srodnim učenjakom, Jovan je u potpunosti izražavao ono što je smatrao bogatstvom proisteklim iz Ciceronove tradicije u razmišljanju o prijateljstvu kao cilju samom po sebi. Krajem dvanaestog veka još jedan sekularni sveštenik, Pjer de Bloa (1130/35-1211/12) napisao je delo O hrišćanskom prijateljstvu i o ljuba­

vi prem a Bogu i bližnjem svom (De amicitia christiana et de dilectione dei et proximi), koje je delom inspirisano Elredom iz Rivoa, ali je namenjeno publici daleko široj od one u manastirima.40 On sledi Elreda utoliko što uključuje Ciceronove ideje u Avgustinovo gledanje na pri­ jateljstvo, ali ide i dalje u svojim pokušajima da sistematizuje principe o tome kako se može kombinovati opšta ljubav prema bližnjem svom s ljubavlju prema Bogu. I dok je Elred bio monah koji je razmišljao o blagodetima prijateljstva u okviru manastira, Pjer de Bloa je stvo­ rio manje ličnu sintezu uputstava za sve vrste veza koje se u društvu mogu razviti, barem među pripadnicima istog pola. On se nije bavio samo hrišćanskim prijateljstvom već i ljubavlju (caritas i dilectio) pre­ ma Bogu i bližnjima. Iako se Pjerov rad tradicionalno doživljava kao da počiva na Elredovom, njegov obim je mnogo širi utoliko što koristi Ciceronove ideale u hrišćanskom okviru, koji je avgustinski prema 39

Za izvrstan uvod u Jovanova pisanja i razmišljanja, vid. Cary J. Nederman,

John o f Salisbury. (Tempe, AZ: Arizona Center for Médiéval and Renaissance Studies, 2005). 4° pierre de Blois, Un traité de l ’am our du X lle siècle (ed. M. M. Davy; Paris: De Boccard, 1932).

Latinski Zapad svojim osnovnim principima. Iako Pjer praktikuje amicitiju, njegova glavna tema jeste nadmoć karitasa, ideala koji Ciceron ne bi mogao da razume. Pjer de Bloa je stvorio sintezu paganske i hrišćanske misli koja je ostala jako popularna u trinaestom i četrnaestom veku upravo zato što je dala legitimitet veličanju amicitije, a pri tome nije dovodila u pitanje obaveze ljubavi nametnute svim hrišćanima. Činjenica daje ovaj rad kružio s potpisom Kasiodora, umesto kao delo Pjera de Bloa, samo je doprinela autoritetu koji je ovaj rad uživao u vidu teorije hrišćanskog prijateljstva.

Prijateljstvo u trinaestom veku

Trinaesti vek je bio period veće mobilnosti, i geografske i ekonom­ ske, u čitavoj Evropi, posebno u urbanoj kulturi severne Italije, jer „prijateljstvo cveta u okviru društvene mobilnosti koja nastaje u doba meritokratije”4142. Možda su u takvoj klim i raniji idealistički pogledi delovali manje nego adekvatni kao vodiči za prijateljstvo u stvarnom svetu. I zaista, mada je Ciceronovo gledište retko neposredno ospora­ vano, bili su mu suprotstavljeni drugi izvori razmišljanja na ovu temu. Pisci koji su se ovom temom bavili počeli su sve više da se zanimaju za praktične aspekte prijateljstva umesto za filozofske ideale. Na primer, oko 1238, severnoitalijanski sudija i advokat, Albertano iz Breše, sastavio je knjigu saveta za jednog od svojih sinova, delo čiji naslov podseća na delo Pjera de Bloa: O ljubavi prem a Bogu, bližnjima i prem a drugim stvarima, kao i o životnim pitanjima42. U delu posve­ ćenom odnosima s proximima, doslovno „susedima”, pri čemu se ova 41 Margaret Mullet, „Friendship in Byzantium: Genre, Topos and Network”, in Haseldine, Friendship, 166-184 at 166. 42 Na izvornom latinskom: De am ore et dilectione Dei etproxim i et aliarum rerum et d éform a vitae. Izdanje priredila Sharon Hiltz Romino, Bibliotheca Augustana website, http://www.hs-augsburg/Chronologia/Lspostl3/Albertanus/alb_amo0.html, pristupljeno 8. februara 2009. Ne postoji objavljen prevod na engleskom jeziku ovog

119

720

Istorija prijateljstva reč koristi u širem smislu, „bližnjih”, Albertano razmatra prirodu pri­ jateljstva i nudi savete kako da se ono očuva. Albertano polazi od tradicionalne pretpostavke da je ljubav osno­ va prijateljstva. Ipak, on uglavnom na umu ima hrišćansku društvenu ljubav, odnosno karitas, koju su pisci poput Avgustina opisali kao uni­ verzalni oblik ljubavi: „trebalo bi da voliš sve bližnje, ukupno i uni­ verzalno”. Iz ovog oblika ljubavi izrasta prijateljstvo, što je proces koji Albertano pokušava da objasni preko fizičke metafore. Na osnovu re­ ference koju je pripisivao Seneki, Albertano piše: „Ljubav nastaje poput kristala: ona se zgrušava ili zgušnjava i tako postaje odanost koja se pretvara u prijateljstvo” - ukratko, kaže Albertano, ljubav „se kristalizuje” u vidu prijateljstva. Takva transformacija ljubavi u prijateljstvo, prema Albertanu, po­ čiva na četiri glavne aktivnosti među prijateljima: odanosti, zajednič­ kim obrocima, razgovorima i kroz dobre zajedničke „usluge”. Mnogo godina ranije Pjer de Bloa je izjavio da se prijateljstvo iskazuje kroz odanost, nameru, poverenje i strpljenje.43 Ova razlika ukazuje na blagu pramenu u konceptu prijateljstva, od odnosa zasnovanog na vrlini do odnosa koji je pragmatičniji, iako preostaje povezanost s vrlinom, kroz neprekidni značaj koji se pridaje odanosti. Međutim, sada se čini da pravo prijateljstvo suštinski počiva na razmeni usluga. „Prijateljstvo se stiče i održava i čuva kroz davanje i pružanje uzajamnih usluga”, kaže Albertano na početku svog rada, pozivajući se na mnoštvo klasičnih autora, od kojih je svaki odabran da bi naglasio reciprocitet koji nosi prijateljstvo: „ako ti je prijatelj če­ sto davao, prikladno je da mu uzvratiš” (Publije Sir); „onaj ko nikad ne čini usluge, nema pravo ni da ih traži” (ponovo Publije Sir); i „ništa nije odvratnije od sramote koju sa sobom povlači nepoštovanje prema učinjenoj usluzi” (Seneka). Pri tome nije dovoljno jednostavno uzvratiti uslugu: ponovo citirajući Seneku, Albertano izjavljuje da bi trebalo da uzvratimo uslugu svesnije nego što smo je primili. To bi, takođe, tre­ balo uraditi spontano i bez očekivanja da ćemo dobiti nešto za uzvrat,

delà. Svi citati su iz uvoda u I poglavlje II knjige, osim tam o gde je navedeno druga­ čije. Prevod je autorov. 43 Pierre de Blois, ed. Davy, 176.

Latinski Zapad inače je reč o pregovaranju, a ne o prijateljstvu (ponovo Seneka). Ipak, Albertano je bio i pragmatičniji kada je u pitanju sledeće: „Ali ako niste u prilici da uzvratite usluge delima, barem ih uzvratite tako što ćete priznati uslugu.” I ponovo je Seneka vrhovni autoritet: „ponekad je i samo priznavanje uzvraćanje”. Ova kasnija osećanja, kao što ćemo videti, nagoveštavaju mogućnost prijateljstva među nejednakima. Ciceron više ne deluje kao glavni autoritet kada je tema prijateljstva u pitanju. Iako ga Albertano i dalje citira, to se događa rede neko kod pisaca koji prate Senekinu tradiciju. I dok je Ciceron samo uzgred is­ takao da postoje određeni ljudi s kojima treba izbegavati prijateljstvo, Albertano posvećuje drugi deo svog pisanja o prijateljstvu opisivanju takvih primera. Ovi spiskovi imaju oblik radova, veoma popularnih u srednjem veku, o vrlinama i porocima: trebalo bi izbegavati prijatelj­ stvo s budalastim ili nemudrim, pohlepnim ili požudnim, arogantnim ili rđavim, elokventnim, brbljivim ili smešnim, čovekom koji je sklon gnevu, kao i bilo sa kim čiji je karakter sumnjiv. Ukratko, Albertano upozorava: „Nepouzdano prijateljstvo svih loših ljudi trebalo bi pot­ puno izbegavati, jer se kroz prijateljstvo i neprekidnu bliskost s takvim ljudima kvari dobar karakter.” Takva osuda lažnog prijateljstva bila je redovna pojava u zapad­ njačkim raspravama na ovu temu: Elred se nepovoljno izražavao o „telesnom” i „svetovnom” prijateljstvu onih izvan Hristove zajednice; Jovan Kasijan44 je isticao pragmatične okolnosti zahvaljujući kojim su mnoga prijateljstva doživela uspon, a koja su se kasnije ispostavila kao krhka i privremena; Ciceron je, svakako, bio nezainteresovan za „po­ vršna” prijateljstva među običnim ljudima. Urođeni nedostaci takvih prijateljstava bili su očigledni, a jednako je očigledno delovalo i to da ona ni na koji način ne podrivaju prednosti pravog prijateljstva. Čini se da niko nije ni pomislio da bi takva prijateljstva mogla postati me­ dio i da filozofi jednostavno prate književni ideal umesto društvene stvarnosti. Izuzetak je bio učitelj besedništva u Bolonji i profesionalni sa­ stavljač pisama, Bonkompanjo da Sinja, koji je u svom radu Knjiga o prijateljstvu, napisanom početkom trinaestog veka, doveo u pitanje 44 Conférence, 16.

121

122

Istorija prijateljstva idealističke poglede na prijateljstvo koji su dominirali srednjovekovnim razmišljanjem stotinama godina time što su bili usredsređeni na istraživanje urođene sebičnosti prijateljstva.45 Time što je ustrojio ovo delo kao unutrašnji dijalog između sopstvenog tela i duše, s razumom kao posrednikom, Bonkompanjo može da kontrastira ovaj idealistički pristup (koji artikuliše duša) s pragmatičnijim, čak i pesimističnijim pogledom na svakodnevna prijateljstva onako kako ih doživljava nje­ govo telo. Ispoljavajući očiglednu ljubav prema klasifikaciji, Bonkom­ panjo navodi svoje telo da identifikuje dvadeset šest različitih tipova prijateljstva, od kojih su samo četiri dostojna naziva „prijateljstvo”. Od svih njih, „pravi prijatelji” su oni koje on naziva „prijateljima radi prija­ teljstva”, a to su odani prijatelj, jednaki prijatelj, kao i suštinski (realis) prijatelj. Preostali tipovi prijateljstva jesu varijante „lažnog prijatelja” i prilično su detaljno opisani kako bi nam pružili prikaz o tome koliko je vrsta prijateljstva postojalo u srednjovekovnom društvu. Jedan primer je tip prijateljstva kog je Bonkompanjo nazivao „ver­ balnim” prijateljem. Takav „prijatelj” dočekuje svog prijatelja koji se upravo vratio s dugog putovanja s velikim osmehom, govoreći: „Prija­ telju, toliko dugo si bio odsutan! Hvala bogu koji te je vratio kući. Čuo sam da ti je sve išlo po dobru, što me čini vrlo srećnim.” Ipak, kroz sve ovo, verbalni prijatelj skoro da se neće dići sa stolice. Verbalni prijatelj će radosno ponuditi nekome smeštaj - ali samo kada zna da ta osoba već ima gde da odsedne. A ako njegov prijatelj još nije pronašao mesto boravka, verbalni prijatelj će reći: „Siguran sam da možeš udobno da se smestiš kod Tita”, ili „Nađi negde da prenoćiš, a onda mi reci da li ima nečeg što mogu da uradim za tebe jer sam zauzet različitim stvarima i ne mogu odmah poći s tobom”46. Drugim recima, kaže Bonkompanjo,

45 Edited by Sarina Nathan, in Amicitia di M aestro Boncompagno da Signa (Miscellanea di Letteratura del Medio Evo, III; Rim: Società Filologica Romana, 1909). Još ne postoji kompletan prevod ovog delà na engleski. Članak koji je napisao Michael Dunne „Good Friends or Bad Friends? The Amicitia of Boncompagno da Signa” ob­ javljen u A m or am icitiae: On the Love that is Friendship: Essays in M édiéval Jhought and beyond in Honor ofth e Rev. Professer Jam es McEvoy (ed. Thomas A. F. Kelly and Philipp W. Rosemann; Leuven: Peeters, 2004), 147-166, nudi kratak pregled ovog delà s prevedenim odlomcima. 46 Nathan, Amicitia, XIX.

Latinski Zapad koristeći zapanjujuće modernu metaforu, verbalni prijatelj je „ргепаduvan” i razlikuje se od „stvarnog” ili „suštinskog” prijatelja koji svoje reći potkrepljuje delima. Potom je tu i pogodbeni prijatelj, koji posmatra prijateljstvo kao pogađanje ili stvar quid pro quo ; izdajnički prijatelj, koji govori lepe stvari pred svojim prijateljem, ali ga ogovara iza leđa; nestalan prija­ telj, koji je u prvo vreme pun entuzijazma, ali brzo gubi zainteresovanost; prijatelj u lagodnim trenucima, koji brzo nestane kada je teško; ili proračunati prijatelj, koji računa da će dobiti natrag više nego što daje; sve su to tipovi koje bismo lako mogli prepoznati i danas. Ostale kategorije otkrivaju posebne brige iz drugog mesta i vremena; imagi­ narni prijatelj, koji održava određena prijateljstva verujući u nekakvu korist koja se nikad ne ostvaruje; prijatelj koji je lišen razuma, koji je toliko očaran ili začaran ženom da gubi razum i moć rasuđivanja; nadmeni prijatelj, koji teži jedino za slavom; stakleni ili lomljivi prija­ telj, kog pokreće zavist; čelični ili dijamantni prijatelj, kojeg motiviše tvrdičluk; prijatelj samo zbog zajedničkog neprijatelja, a Bonkompanjo ide i dalje, opisujući ukupno dvadeset dva tipa lažnih prijatelja. Ne­ sumnjivo je da bi lako mogao i proširiti listu, jer je sa ovog stanovišta jasno da lažnih prijatelja ima nebrojeno mnogo, a da su pravi prijatelji malobrojni i retki. Zajednički element među lažnim prijateljstvima jeste to što su za­ snovana na ličnom interesu: bilo da je reč o novcu, reputaciji ili ličnoj koristi, što je prijateljstvo kakvo su drevni filozofi otpisali kao nedo­ voljno vredno da uopšte nosi to ime. Naspram ove pozadine, Bonkompanjov rad predstavlja izrazit prekid s tradicijom; ne toliko u usredsređivanju na tako inferiorne primere prijateljstva, već i samim tim što takve odnose jeste tretirao kao prijateljstva - lažna i nedovoljno vredna, ali ipak kao primere za postojeća prijateljstva u svetu oko sebe. Ili se bar tako čini kad je reč o većem delu njegovog rada. Na kraju, Bonkom­ panjo ipak pokušava da objasni pravo prijateljstvo. Razum, kao konač­ ni sudija, tvrdi da treba praviti razliku između dve vrste prijateljstva: „nebeskog prijateljstva”, koje je istinito i večno i koje potiče od „pravog i živog Boga”, i „zemaljsko prijateljstvo”, koje samo liči na prijateljstvo, a zapravo je utočište đavola. Samo ravnopravno, verno i duboko pri­ jateljstvo se s pravom može smatrati nebeskim; ostala prijateljstva su

123

124

Istorija prijateljstva „zemaljska” i, samim tim, varljiva. Ovi pojmovi se možda razlikuju, ali očigledna je povezanost s Elredovim „duhovnim”, i „hrišćanskim” prijateljstvom Pjera de Bloa. Zbog toga su, nastavlja razum, Bonkompanjova duša i telo do sada bili suprotstavljeni: telo je osuđivalo zemaljsko prijateljstvo, dok je duša branila nebesko prijateljstvo. Rad se potom završava relativno optimistično, likom razuma : treba vrednovati nebe­ ska prijateljstva i ljude iz vašeg kruga47, putem iskrenih molitvi i kroz korisne usluge, polažući pri tome nadu u natprirodnog prijatelja, jer je prijateljstvo između stanovnika ovog sveta uvek krhko. Kao pokušaj da se pomiri istinski paradoks prijateljstva - uzvišenost malobrojnih pravih prijateljstava i sebičnost većine „stvarnih” prijateljstava - ovaj zaključak se na kraju čini prilično smirenim i ne previše drugačijim od Ciceronove ili hrišćanske verzije.48 Tako je i Bonkompanjo, suočen sa zaključkom da je sâm koncept prijateljstva beznadežno idealističan i nadasve varljiv, izgubio odvažnost i povukao se u konvencionalnu i sigurniju ideju božanskog prijateljstva. Ipak, Bonkompanjov rad takođe, čini se, obeležava duh društva koje se bori s tim drevnim pitanjem - kako prepoznati pravog prijatelja.

Prijateljstvo u priručnicima za pisanje pisama

Verovatno nije slučajnost to što su i Pjer de Bloa i Bonkompanjo pisali izvrsna pisma, i što su bili profesionalci u tom žanru, čija su se pisma čitala kao primeri stila na svim nivoima svešteničkog i laičkog društva. Takva pisma bila su mnogo važnija za tadašnje čitaoce od ličnih Ciceronovih pisama. Takođe su pružala model za to kako se mogu sklapati nove društvene veze, bilo s prijateljima ili s nekim višim 47 Aula - ključni termin koji je prvobitno značio dvorana ili dvorište, ali koji je korišćen i da se označe ljudi koji se povezuju s tim mestima. 48 Up. De Amicitia: „Onoga, dakle, ko se i u jednoj i u drugoj takvoj prilici po­ kaže kao čvrst, postojan i pouzdan prijatelj, moramo smatrati čovekom od one vrste ljudi koji su veoma retki i skoro božanskih osobina.”

Latinski Zapad sveštenikom. Popularnost sakupljanja pisama tokom trinaestog veka svedoči o tome kako su pisma mogla da pruže smernice ne samo za to kako zvanično obavljati posao već i o tome kako bi prijatelji mogli, ili kako bi možda trebalo, da se odnose jedni prema drugima. Porast značaja pisama nametnuo je i potrebu za uputstvima, ne samo u la­ tinskom, „univerzalnom” jeziku pismenih i obrazovanih, već i u pro­ tokolima za pisanje ljudima iz različitih staleža, reda i odnosa. Ovaj zadatak smišljanja, a često i sastavljanja pisama u ime onih koji se dopisuju, pripao je profesionalnim piscima, koji su se nazivali dictatores (od latinske reci „osmisliti” ili „sastaviti”). Priručnici ovih pisaca, među koje su spadali čuveni ljudi poput Pjera delà Vinje (protonotara Fridriha II) i Alberta More (koji je kasnije postao papa Grgur VIII), profesionalni sastavljači pisama poput Pjera de Bloa, Bonkompanja i njegovog sugrađanina iz Bolonje, Gvida Fave, kao i nebrojeno mnogo anonimnih pisaca, opstali su u stotinama kopija rukopisa u bibliote­ kama širom Evrope. Takve zbirke pisama pružaju nam dragocen uvid u svakodnevnu praksu i rituale prijateljstva u poznom srednjovekovnom društvu, kao i u jezik svakodnevnog prijateljstva. One nam, takođe, ukazuju ka­ kve su brige ljudi imali u vezi sa prijateljstvom, poput sledećih: Šta se može očekivati od prijatelja? Kako se uspostavlja prijateljstvo? S kim se može biti prijatelj? I, na kraju, pretvarajući društvenu praksu u tekst, priručnici nam govore kako je prijateljstvo osmišljano, artikulisano i sprovođeno u srednjovekovnom društvu; ukratko, oni nam pružaju uvid u prijateljstvo u srednjem veku iz potpuno praktične i uglavnom svetovne perspektive. Prijateljstvo je imalo tako važno mesto u srednjovekovnim zbir­ kama pisama iz nekoliko razloga. Prvo, opšti stav je bio da su pisma nastala, barem delom, iz posebne potrebe prijatelja da skrivaju svoje tajne. Drugo, pismo je bilo u središtu karakterističnog srednjovekovnog čina peticioniranja, odnosno traženja usluge ili materijalne kori­ sti od nekoga ko je u položaju da pomogne. U skladu s tim, primerci peticija čine veliki deo priručnika za pisanje pisama. Na kraju, jasno je na osnovu mnogih opštih mesta o prijateljstvu u srednjem veku da je očuvanje prijateljstva preko velikih razdaljina ljudima bila nepre­ stana i glavna briga. Na pismo se, naravno, gledalo kao na najosnov-

125

126

Istorija prijateljstva niji način za prevazilaženje ovog problema, i postoji veliki broj izreka i poslovica na ovu temu: „Česta razmena pisama među prijateljima pruža veliku utehu onome ko je odsutan”, „Drugovi koji su rastavljeni, ne telom već duhom, i dalje bi trebalo da se posećuju razmenjivanjem pisama”, da pomenemo samo neke.49 Tako je na veoma realan način, a ne samo kao rezultat varljivosti očuvanih istorijskih dokumenata, pismo u trinaestom veku predstavljalo žanr prijateljstva u pravom smislu te reči.50 U ovim praktičnim priručnicima o prijateljstvu se retko govori u teorijskim pojmovima, već se za njega daju primeri kroz modele za pisma. Rasuta u velikom broju širom priručnika, ova pisma obično sadrže naslove različite izričitosti, kao što su: „Od prijatelja prijate­ lju”, „Od prijatelja koji traži savet od prijatelja”, „Pismo preporuke u ime prijatelja”, „Pismo utehe prijatelju” ili „Prijatelj hvali svog prog­ nanog sina prijatelju, sa odgovorom gde se prijateljev sin rado prihva­ ta”. Prema srednjovekovnom protokolu za pisanje pisama, pozdrav ili obraćanje imalo je glavni značaj da bi se primalac odobrovoljio i tako uslišio molbu. Stoga su mnogi od modela jednostavno nudili listu prikladnih načina za obraćanje različitim vrstama prijatelja. Inimicus , ili ,,ne-prijatelj”, s druge strane, nije dobijao nikakav pozdrav. Pojmovi i principi koji su korišćeni u priručnicima za pisma u vezi s prijateljstvom pokazali su se postojanim tokom različitih vremenskih perioda i širom latinskog Zapada, i tako nam pružaju mogućnost da bolje razumemo koncept prijateljstva koji leži u osnovi njegovog kon­ vencionalnog jezika.

49 Guido Fava, Exordia, edited by Giuseppe Vecchi, in „II proverbio nella prattica letteraria dei dettatori délia scuola di Bologna”, Studi m ediolatini e volgari II (1954), 28 3 -3 0 2 . 50 Ovaj stav istakao je Žan Leklerk (Jean Leclerq) pre više od šezdeset godina u svom članku „L’amitié dans les lettres au moyen âge”, in the Revue du moyen âge latin 1 (1945), 391-410. Ipak, sadržaj većine priručnika za pisanje pisama iz srednjovekovnog perioda bio je daleko manje poznat u vreme njegovog pisanja.

Latinski Zapad

127

Jezik prijateljstva

Priručnici otkrivaju da su načinom na koji se govorilo o prija­ teljstvu u srednjem veku dominirale dve ideje. Prva od njih definiše prijateljstvo kao svojevrsnu „vezu” ili „povezanost”: pojmovi vinculum („veza”, „traka” ili „lanac”) i nodus („čvor”) najčešće su korišćeni za iz­ ražavanje ove ideje, a povremeno pronalazimo i termin nexus („preplitanje”). Ove reči su očigledno korišćene u prenesenom značenju, kao što je slučaj u savremenom engleskom jeziku gde su njihova doslovna značenja gotovo nestala u kontekstu prijateljstva. Međutim, u latin­ skim tekstovima o prijateljstvu doslovno značenje ne bi bilo daleko od poimanja srednjovekovnih ljudi, posebno kada su ih pojačavali, što je često bio slučaj, neki od mnogih latinskih glagola koji se odnose na čin vezivanja (poput iungor, copulor, concathenor ili constringor). Čini se da je ovaj jezik podsećao srednjovekovne pisce da prijateljstvo može biti posebno bliska i snažna veza, ali se takođe moglo i preki­ nuti, bilo namerno ili sticajem okolnosti. U skladu s tim, upotreba ovih slika često je praćena zabrinutošću ili željom za očuvanjem ili osnaživanjem te veze, najčešće u pozdravnom delu pisma.51 Izuzi­ majući fizičku prirodu ove slike, upotreba pojmova za „vezu” mogla bi se takođe iskoristiti da se naglasi srdačna priroda veze. O ovoj vezi se često govori kao o ljubavnoj (vinculum amoris) ili vezi privlačnosti (vinculum dilectionis), kada se ne naziva izričito prijateljskom vezom

(vinculum amicitie). Drugačiji, mada jednako učestao, način za izražavanje prijateljstva odvijao se kroz koncept svojevrsne „zakletve” ili „sporazuma”. Ova ideja se gotovo uvek prenosi pojmom fedus (foedus na klasičnom latin­ skom) ili njegovim srodnim pojmom confederatio, što doslovno znači „pakt”, „savez” ili „ugovor”. Sintagma fedus amicitie veoma je učestala u svim vrstama srednjovekovnih tekstova; povremeno se, takođe, ko51 Na primer, „Pozdravi i šta god još obično ponovo uspostavlja vezu koja samo što se nije prekinula” („Master Godfrey”, in Vincenzo Licitra, „La Summa de arte dictandi di Maestro Goffredo”, in Studi medievali, 3rd sériés, 1966 (VII), 865-913 at 889.

128

Istorija prijateljstva risti i r ečpactus za istu ideju. Čini se da ovaj jezik definiše prijateljstvo više kao svesni sporazum nego kao vezu zasnovanu na privlačnosti. Povremeno se događa da zvuči neskriveno taktički. Pojam fedus je pogotovo nosio sa sobom konotaciju usluge i oba­ veze, što podseća na odnos između gospodara i vazala u feudalnom sistemu. I dok se amicitija po prirodi mogla jednostavno razlikovati od feudalnih odnosa, ipak su ova dva koncepta delili istu manifestaciju sadržanu u ideji služenja, što nam potvrđuju modeli pisama. Priručnici za pisanje pisama puni su obećanja i zahteva za takve usluge između prijatelja. Takve usluge su obično podrazumevale novac ili materijalna dobra, odnosno „zalaganje” kroz korišćenje uticaja ili veza određene osobe, poput pisma preporuke, ili, još bolje, položaja ili lične koristi. Često se takvi zahtevi za uslugama izričito opravdavaju apelovanjem na „zakone” prijateljstva, naglašavajući njegov ugovorni koncept. To pruža lingvističku podršku Adalbertovom pogledu na prijateljstvo, gde se naglašavaju uzajamne usluge. Srednjovekovna opšta mesta o prijateljstvu potvrđuju ovaj utisak. Razmišljanja poput sledećih: „Vladavina razuma zahteva da između prijatelja jedan treba da ispunjava zahteve drugog”, ili „Prijateljstvo se osnažuje kad god se blagonaklona usluga čini onome ko je zahte­ va”, često se mogu naći u priručnicima za pisma, i citiraju se da bi se potvrdio legitimitet ovog očekivanja pomoći ili usluge od prijatelja. U Bonkompanjovoj glavnoj zbirci modela pisama ponuđen je primer ovog osećanja u praksi pod naslovom „Opšte pismo za one koji traže pomoć od drugih”: Svaki put kad mi nešto zatreba ili kad me zadesi neka nevolja, okrećem se tebi, bez oklevanja, kao jednom od onih prijatelja koji su se pokazali posebni u svakakvim prilikama, uz nadu da ćeš uspešno ispuniti moje zahteve.52 Leklerk jednostavno sumira ovu ideju: „Prijatelj [u srednjovekovnom društvu] u suštini je neko od koga možete nešto da tražite. Prijateljstvo 52 Boncompagnus, 5.7.3. Edited by Steven M. Wight, objavljeno na http://dobc. unipv.it/scrineum/wight, može se pristupiti i preko stranice Bibliotheca Augustana, http://www.fh-augsburg.de/~harsch/augustana, pristupljeno 1. oktobra 2007.

Latinski Zapad vam daje pravo da insistirate na tome i podrazumeva obavezu činjenja uzajamnih usluga među jednakima.”53 Naravno da su idealisti tvrdili da su ovakva očekivanja po vrednosti ispod pravog prijateljstva. Jedan od Elredovih sagovornika skeptič­ no je primetio da „neki ljudi veruju da ispunjavaju zahteve prijateljstva ako vrate prijatelju svaku korist ili uslugu koju su od tog prijatelja dobi­ li”54. Bene iz Firence, Bonkompanjov savremenik, dodaje ovoj listi izre­ ka sledeće upozorenje: „Prijatni slad usluga ne čuva prijateljsku vezu.”55 Ali takve sumnje nadjačavala je stvarnost jezika koji je povezivan s prijateljstvom. Među najučestalijim latinskim recima koje su korišćene da se javno izrazi prijateljstvo bile su servitia (služba), obsequia (poslu­ šnost), bénéficia (dobročinstvo), gratia (prijatnost), blanditia (laskanje) i suffragia (povoljan sud), a sve su predstavljale ideje usluga, ljubaznosti ili koristi koje je pojedinac imao pravo da očekuje, a i od njega se oče­ kivalo da ih pruži, u ime prijateljstva. Reči poput servitia i obsequia, nekad su bile posebno indikativne za feudalne odnose, i ponekad se može učiniti da postoji značajno preklapanje između prijateljstva i feu­ dalnih veza. Istoričar feudalizma Mark Bloh pisao je da su u srednjem veku feudalni vazalski odnos i drevna veza srodstva bile dve „jednako obavezujuće veze” koje su bile značajnije od svih drugih.56 Umesto nekadašnjih izričitih „paktova zaštite i poslušnosti” u feudalizmu, pri­ jatelji su izgleda utvrđivali prećutne dogovore o uzajamnim uslugama i pravu na očekivanja. Obaveze koje su prihvaćene kao deo feudalne veze, prema Blohu, obično su se nazivale servicija {servitia), a dodaje i sledeće: „Nedugo pre toga ta reč bi sablaznila slobodnog čoveka.”57 Daleko od toga da je užasavala srednjovekovni um, reč servicija i njoj srodni pojmovi zvučali su veoma umirujuće, kao legitimno očekivanje neke koristi ili prednosti. 53 Leclerq, „L’am itié dans les lettres au moyen âge”, 404. 54 Aelred, De spiritali am icitia, 31; A elred ofR ievau lx’s Spiritual Friendship , 49. 55 Edited by Gian Carlo Alessio, in Bene Florentini C andelabrum (Thésaurus Mundi: Bibliotheca scriptorum latinorum mediae et recentioris aetatis, 23; Padua: Antenore, 1983). 56 Marc, Bloch, Feudal Society (trans. L. A. Manyon; London: Routledge & Ke­ gan Paul, 1961), 149. 57 Isto, 150.

129

730

Istorija prijateljstva Ova veza između prijateljstva i feudalizma takođe ukazuje na fleksi­ bilnost pojma amicus u srednjovekovnom društvu. U najširem značenju ova reč „prijatelj” mogla bi da pokrije širok raspon odnosa. U feudalno doba je bilo uobičajeno da se o porodici govori kao o „prijateljima”, pri čemu se bliža odrednica „krvnih prijatelja” navodno koristila veoma retko.58 Slična širina značenja javlja se u poznom srednjovekovnom društvu, gde je ovaj pojam mogao da pokrije i rodbinu i susede, sugra­ đane, saradnike i čak i šire članove domaćinstva (domestici) - drugim recima, sve one od kojih je čovek mogao da traži podršku ili savez.

Prijateljstvo među nejednakima

Kao što su rani zapadnjački ideali prijateljstva naglašavali značaj ravnopravnosti među prijateljima59, srednjovekovna Evropa bila je voljna da prihvati ideju da prijateljstvo može da postoji i među ne­ jednakima. Čak se čini da je postojalo snažno ubeđenje da je sâm čin zasnivanja prijateljstva već sam po sebi činio ljude jednakima, a tragovi toga vidljivi su kod Cicerona („Veoma je važno u prijateljstvu tretirati one koji su nam podređeni kao da su nam jednaki”), kao i kod Elreda („Ne bi trebalo propustiti da prijatelja učinite jednakim sebi, ako zai­ sta želite da budete prijatelji. Jer oni koji ne održavaju ravnopravnost, ne neguju pravilno prijateljstvo”).60 Ipak, postojala je izvesna dvosmi­ slenost u tome, i mnogi pisci su osetili potrebu da opravdaju ovakvu praksu. Bruneto Latini, italijanski učenjak s kraja trinaestog veka, koji je najpoznatiji po tome što je bio učitelj i prijatelj velikog italijanskog pesnika Dantea Aligijerija, govorio je o takvim prijateljstvima ne samo kao o dozvoljenim već i kao o obostrano korisnim:

58 Isto, 124. 59 McEvoy, „The Theory of Friendship”, 35. 60 O prijateljstvu, 69; De spiritali am icitia, 9 6 -9 7 ; A elred ofR iev au lx s Spiritual Friendship (trans. Williams), 97.

Latinski Zapad Veliki bi trebalo da dele zaradu s malima [tj. nižim staležima], a mali bi trebalo da odaju počast i divljenje velikima, i to bi trebalo raditi u skladu s onim što svakom odgovara, jer se na taj način prijateljstvo održava.61 Ali, najrazrađenija i najelokventnija odbrana prijateljstva među ne­ jednakima nalazi se u pismu koje nam je došlo preko samog Dantea Aligijerija koji je pisao Kan Grandeu, vladaru Verone, koji je svakako imao viši položaj: Ne bojim se, preuzimajući titulu prijatelja, čemu bi se neki možda mogli protiviti, da ću počiniti krivicu neprikladnosti, jer nejednaki nisu ma­ nje vezani svetim vezama prijateljstva od jednakih. I zaista, ako je neko voljan da sagleda prijateljstva koja nose zadovoljstvo i korist, najčešće će mu biti očigledno da spajaju istaknutije osobe sa onima koji su im pod­ ređeni. I ako se ovaj dogovor pretvori u pravo prijateljstvo, oslobođeno interesa, neće li to pokazati da su ljudi neznatnog bogatstva često bili izuzetno iskreni prijatelji s najbogatijim prinčevima? Zašto da ne? Jer čak ni prijateljstvo između Boga i čoveka nije lišeno nejednakosti! Ali, ako se ikome učini netačnim ovo što sam sada izrekao, neka posluša Sveti duh kako određenim ljudima nudi svoju ljubav. U knjizi Mudrosti može se pročitati sledeće: „Jer ona je beskrajno blago ljudima; a oni koji ga koriste postaju prijatelji božiji.” Ipak, neiskustvo običnih ljudi znači da oni sude nekritički; i kao što se smatra da je sunce veličine stopala, tako se i kad su običaji u pitanju, varaju zbog svoje tašte lakovernosti. Za nas, međutim, kojima je dato da poznajemo ono što je najbolje u nama, nije prikladno da pratimo stado u stopu, već bi trebalo da se suprotstavimo njihovim greškama. Jer, budući da im nedostaje intelekta i razuma, mada su naiz­ gled obdareni božanskom slobodom, oni nisu ograničeni nikakvim obi­ čajima. To nije čudno, jer njima ne upravlja zakon već se zakon upravlja prema njima. Stoga je jasno, kao što sam već rekao, naime, da sam vaš sluga i prijatelj, i da to ni na koji način nije neprikladno.62

61 Trésor, 11.44.17; trans. Paul Barrette and Spurgeon Baldwin, in Brunetto Lati­ ni, The B ook o fth e Treasure (Garland Library of Médiéval Literature, 90; New York: Garland, 1993). 62 Zasnovano na prevodu Džejmsa M arčanda (James Marchand), objavljeno na stranici http://www.english.udel.edu.dean/cangrand.html, pristupljeno 2. januara 2007.

131

132

Istorija prijateljstva Bez obzira na to da li je Dante zaista autor ovog izvrsnog dokumen­ ta (oko čega postoji rasprava), ovaj tekst savršeno obuhvata srednjovekovnu zabrinutost statusom i njegovim posledicama po prijateljstvo. U tako veštim rukama prijateljstvu se lako dodeljuje snaga velikog dru­ štvenog „izjednačavanja”. Ma koliko „jednaka” takva prijateljstva ipak mogu postojati samo u teoriji, a u praksi su društvene konvencije i dalje nalagale da se nad­ ređenima mora priznati status i da im se tako treba obraćati, što je neizbežno dovodilo do porasta nesigurnosti i napetosti. Priručnici za pisma su tvrdili da nude specifične primere baš za takve okolnosti. „Ako je primalac nadređeni prijatelj”, piše Gvido Fava, „trebalo bi mu se obratiti na sledeći način”: „Svom voljenom vladaru i prijatelju”; ili „Svom posebnom prijatelju P„ kao vladaru koji šija od časnoga duha”; ili „Za I., koji se ističe velikom mudrošću; pozdravi i sve što može biti od ljubavi i koristi”; ili „Pozdravi i neka naše prijateljstvo zauvek bude netaknuto.”63 U ovakvim frazama, s kombinacijom pojmova kao što su „pri­ jatelj” i „gospodar” i izrazima ljubavi i usluga, tradicionalni apel na prijateljstvo pomešan je s odjecima starih feudalnih odnosa. A opet, izraz „vladar i prijatelj” - ili njegova suprotnost „sluga i prijatelj”, kako stoji u pismu Kan Grandeu - istovremeno ističe paradoksalnu prirodu ovog odnosa dok ga, na neki način, prevazilazi, pružajući domišljato i precizno sredstvo da se oda dužno poštovanje bez žr­ tvovanja ravnopravnosti koja je oličenje pravog prijateljstva. Primer koji možda najviše pokazuje jeste sledeći odlomak iz priručnika za pisanje pisama s početka četrnaestog veka (nakon mnoštva primera za pozdrave): Takav prijateljski način govora moguć je između kraljeva, vojnika, sudija, doktora, sveštenika i svih onih koji su jednaki, a čak i od strane nadređenog svom podređenom, ako on tako želi. Međutim, onaj ko je podređen ne bi trebalo da se obraća sebi nadređenom na tako prijateljski 63 Guido Fava, Summa Dictaminis, X X V I, ed. Augusto Gaudenzi, in II Propugnatore, III (1890), 287-338.

Latinski Zapad

133

način, koliko god ih prijateljstvo vezivalo, već na način koji je prikladan njegovom statusu.64 To je izuzetno otvoreno priznanje da je postojala napetost prirođe­ na „nejednakim prijateljstvima”: takva prijateljstva bila su očigledno moguća, ali su norme i očekivanja različitih društvenih odnosa, kao i protokol koji prati interakcije među ljudima iz različitih staleža, oči­ gledno određivali kako su se ta prijateljstva ostvarivala u javnosti. Još jedan način za izlaženje na kraj sa zahtevima prijateljstva koji se međusobno nadmeću, kao i društvenog protokola, bio je moguć kroz korišćenje zamenice u drugom licu množine vos, umesto standardne zamenice u jednini tu, kao oznake za društvenu superiornost onoga kome je pismo namenjeno. Dostupnost formalne zamenice (bez koje je engleski jezik morao da funkcioniše još od kada je izvorna zamenica u drugom licu množine уои preuzela ulogu zamenice thou kao stan­ dardne zamenice za jedninu pre nekoliko stotina godina) omogućila je srednjovekovnim piscima i govornicima da dužno ispoštuju dru­ štvenu hijerarhiju i da istovremeno aludiraju, uz osećanje legitimnosti i opravdanih očekivanja, na jezik i konvencije prijateljstva. Vremenom je, tokom trinaestog veka, ova upotreba, sudeći prema priručnicima za pisanje pisama, postala toliko učestala da je upotreba formalne za­ menice bila uobičajena čak i među prijateljima ili ljudima jednakog statusa, gotovo do te mere da je izgubila svaki značaj. (Bonkompanjo prezire to što ju je uopšte čuo kako se koristi među varvarima i krč­ marima.) Međutim, to je barem do kraja srednjeg veka ostao veoma koristan način da se prepozna, opravda i razreši paradoksalna priroda nejednakih prijateljstava.

64 Bichilino da Spello, Pomérium rethorice, II.xi.5, u delu „О pozdravima između prijatelja i saradnika”. Priredio Vincenzo Licitra, Il Pomérium Rethorice di Bichili­ no da Spello (Spello: Centro Italiano di Studi sull’Alto Medioevo, 1992), 33 (kurziv dodali autori).

134

Istorija prijateljstva

Ponovno otkriće Aristotela

Do sredine trinaestog veka primat Ciceronovog pogleda na pri­ jateljstvo bio je još više doveden u pitanje kada je postao dostupan nov izvor inspiracije za razmišljanja o prijateljstvu - Aristotelova Nikom ahova etika, koju je na latinski krajem dvanaestog veka preveo Burgundio iz Pize. Jedan od njenih najistaknutijih zastupnika bio je Toma Akvinski (1225-1274), koji se u velikoj meri pozivao na Ari­ stotelovu raspravu o prijateljstvu u okviru prilično drugačijeg kon­ teksta u odnosu na italijanske sastavljače pisama, odnosno u okviru teološkog konteksta. Akvinski je bio rešen da na osnovu Etike pokaže kako bi Aristotelova misao mogla da se odnosi na hrišćansku tradi­ ciju. Kao deo svog komentara o Sentencijama Pjera Lombara, on ob­ jašnjava kako se Aristotelova rasprava o prijateljstvu može smestiti u hrišćanski kontekst.65 Tako on redovno citira autoritet „filozofa” kako bi podržao svoj stav da se u srži svakog prijateljstva nalazi vrlina, kao i da prijateljstvo uvek cveta u razgovoru i društvu druge osobe. On čak priznaje i da prijateljstvo može da postoji između muškarca i žene kao nešto prirodno, kao i da sadrži ono što je „iskreno, korisno i divno”. On je svestan da je Aristotel opisao različite vrste prijateljstva i da ne može svako prići idealu prijateljstva koje ne traži nikakvu drugu na­ gradu, i samim tim se najviše približiva karitasu.66 Akvinski se vraća ovim temama u svom konačnom pokušaju da načini veliku sintezu filozofije i teologije, u svom delu Summa theologia, započetom tokom šezdesetih godina trinaestog veka, koje je nedovršeno. U tom delu67

65 In III Sent. D. 27, q.2; Bernard V. Brejdi (Brady) rezimira Tomina učenja o od­ nosu između prijateljstva i ljubavi u Hrišćanskoj ljubavi, 164-179. Postoje sugestivna poređenja njegovih ideala o ljubavi i prijateljstvu s onima islamskih mislilaca u knjizi Davida B. Burrella, Friendship an d Ways to Truth (Notre-Dame, IN: Notre Dame Press, 2000), 6 7-86. Njegova etička učenja istražuje Janice Schulz, „Love of Friendship and the Perfection of Finite Persons”, in M édiéval Masters: Essays in M emory ofMsgr. E. A. Synan (ed. R. E. Houser; Houston: University of St Thomas, 1999), 2 0 9-232. 66 D. 27, q.2; In IV Sent. D. 31 q.1.1.2; In III Sent. D. 29, q .1.4-6. 67 Akvinski, Summa theologia, 2-1.99.1-2.

Latinski Zapad on izlaže svoj stav da je cilj zakona milosrđa sprijateljivanje između ljudi, kao i između ljudi i Boga. Razmatrajući odnos između amicitije i karitasa, on zaključuje da je karitas „svojevrsno prijateljstvo između čoveka i Boga”68. Za razliku od običnog prijateljstva, milosrdno prija­ teljstvo prenosi se i na neprijatelje, koje volimo zbog Boga. Ovako po­ vezujući prijateljstvo i milosrđe, Toma postiže sintezu koju je Avgustin uvek izbegavao, spajanjem klasičnog ideala amicitije sa hrišćanskom težnjom prema karitasu. Toma priznaje da mogu postojati različite vrste prijateljstva, bilo politička ili lična, ali se najviše trudi da pokaže ono o čemu Aristotel ne govori, odnosno da svako pravo prijateljstvo zavisi od karitasa, kao i da njegova osnova mora biti Bog kao princip sreće.69 Kao što je filozof objasnio da je poseban dar prijatelja da teže da žive zajedno, tako i Hristos obećava da će biti prisutan u svojoj crkvi.70 I dok je Avgustin poredio prijateljstvo s božijom ljubavlju, Akvinski stvara teologiju zasnovanu na veličanju prijateljstva. Njegovo zanima­ nje za prijateljstvo je, međutim, u osnovi teološko i ne tiče ga se njegovo sprovođenje u praksi.

Prijateljstvo u književnosti na narodnom jeziku

I dok su ideali drugarstva često bili prizivani u književnosti vite­ ških romana u dvanaestom i trinaestom veku, klasični ideal prijatelj­ stva u narodnom kontekstu prvobitno je raščlanio Bruneto Latini u svom delu Knjige blaga (Livres dou Trésor). Latini, Firentinac koji je proveo mnogo vremena na dvoru Alfonsa X od Kastilje, a potom u Francuskoj (uključujući i Pariz), tokom šezdesetih godina trinaestog veka, načinio je na francuskom jeziku veliku sintezu klasičnog znanja, uključujući i značajan odeljak o prijateljstvu sakupljen od Cicerona i

68 Isto, 2-2.23.1, 5; 24.2; 25.3. ® Isto, II.2, q. 26.2. 70 Isto, III, q. 75.1.

135

136

Istorija prijateljstva Seneke, uglavnom, kao što je to bio slučaj i sa Albertanom, putem la­ tinskih kompilacija klasičnog znanja iz dvanaestog veka, poput delà O moralnoj doktrini filozofa (Moralium dogma philosophorum). Iako se trudio da pokrije najveći deo kurikuluma, Latini je bio posebno zainteresovan za etička pitanja, poput onih kojima su se bavili Aristotel, Ciceron i Seneka. Budući da je poslužio Danteu kao izvor (mada ga je ovaj, paradoksalno, osudio na pakao), Latini nalazi izuzetno zanimlji­ vu sponu između sveta pariških škola i gradskih društava sa severa Italije punih samopouzdanja. Umesto prijateljstva, ljubav (amor) je, međutim, bila povod za že­ stoke rasprave među onima koji su se bavili književnošću. Nastavak Romana o ruži Žana de Mena, koji je započeo Gijom de Loris, istakao je pitanje strasti koju oseća muški ljubavnik prema svojoj voljenoj, za­ mišljenoj u vidu ruže zrele za osvajanje, i skrenuo pažnju sa prijatelj­ stava među muškarcima, o kojim je pisao Ciceron. Žan de Men navodi da je preveo na francuski Elredovo delo O duhovnom prijateljstvu (De spiritali amicitia), ali nije preostao nijedan primerak ovog delà. Žan de Men je bio zainteresovan za pisma Abelara i Eloize (koja je takođe preveo), ali nije uspeo da prikaže Ciceronove vrednosti prijateljstva koje su inspirisale Eloizu. U Romanu o ruži Eloiza je postala Abelarova ljubavnica, koja nije želela da se zaustavi ni pred čim da bi izjavila svoju ljubav i zastupala je Ciceronov stav da prava ljubav ne traži ni­ kakvu nagradu. U svetu u kom je velika pažnja posvećivana detaljima vezanim za društvenu hijerarhiju, bilo u svešteničkim i dvorskim krugovima Fran­ cuske i Engleske ili u kompetitivnom okruženju gradova-država severne Italije, veza prijateljstva među jednakima dobila je privilegovan, pa čak i sveti status. Hronike i romanse zajedno priznaju moć i simbo­ ličnu vrednost „pakta prijateljstva” (foedus amicitiae), koji se često za­ ključuje poljupcem. To je mogla biti formalna veza između dva kralja, poput Ričarda Lavljeg Srca i Filipa Avgusta, ili je jednostavno mogla biti reč o svetom paktu između dva čoveka sličnog društvenog statusa i briga.71 Takvi ideali su bili veličani u književnosti na narodnom je-

71 Č. Stiven Jeger (C. Stephen Jaeger) započinje svoju studiju idealne ljubavi ovim posebno dobro zabeleženim primerom, primećujući da bi bilo pogrešno obeležiti je

Latinski Zapad\ 1 3 7

ziku tokom srednjeg veka. U velikim epovima poput Pesme o Rolanu, koja je verovatno sastavljena u jedanaestom veku, na osnovu starijih predanja, prijateljstvo Rolana i Olivijea se predstavlja kao prijateljstvo između velikih ratnika, bez ikakvih pometnji koje izaziva pojava žena. U viteškim romanima poput Amisa i Amila (Amis et Amiles), koji se prvi put javio u latinskim stihovima Raula Tortera, monaha iz Flerija iz jedanaestog veka, koji se kasnije proširio u mnoštvu narodnih govora između dvanaestog i četrnaestog veka, prijateljstvo postaje složenije.72Amis i Amil (ili Amis i Amilun) bili su istovetni u svakom smislu, mada su imali različite roditelje, ali upadaju u tragičnu situaciju nakon što Amil biva zaveden i spava s Belisontom, ćerkom Karla Velikog. Amis, oženjen prepredenom Lubijom, pristaje da preuzme Amilovo mesto u borbi na smrt sa zlim Ardreom, upravnikom dvora Karla Velikog. Drama koja sledi ne veliča nezadovoljavajući odnos sa ženama u koji su umešani, već spremnost Amisa da spase Amilov život, kao i spremnost Amila da spase Amisov život time što je spreman da ubije svoju decu (što podseća na biblijsku priču o Avramu i Isaku). Ovde je, kao i u velikom broju delà srednjovekovne viteške književnosti, prijateljstvo prikazano kao suštinski muška veza, koja je dosta drugačija od opasne prirode ljubavi prema ženi. Sveti karakter „pakta prijateljstva” nije bio samo književni ideal koji je prenošen kroz viteške romane. U srednjovekovnim crkvama je bilo uobičajeno da se dva prijatelja zajedno pokopaju, što odražava želju da se ta prijateljska veza produži u večnost, uz jednako mnogo ozbiljnosti kao i prilikom zajedničke sahrane muža i žene. Nadovezuju- ći se na teme posvećenosti u istopolnom prijateljstvu koju je istraživao Džon Bozvel, Alan Brej smešta grobnice poput one Džona Bloksama i Džona Vitona iz poznog četrnaestog veka u Merton koledžu u Oks- fordu, u okvir daleko duže tradicije koju povezuje sa Elredom iz Rivoa, koja se razvila u šesnaestom i sedamnaestom veku. Praksa zajedničkog sahranjivanja nastavila se do kraja devetnaestog veka, kao što se vidi kao homoseksualnu, u delu 1999), 7-12. 72

EnnoblingLove (Philadelphia: University of Pennsylvania Press,

Raoul Tortaire,

A m i and A m ile (trans. Samuel Danon and Samuel N. Rosenberg;

York, South Garolina: French Literature Publications Company, 1981).

738

Istorija prijateljstva po želji Džona Henrija Njumana (1801-1890) da bude sahranjen u is­ toj grobnici kao i njegov bliski prijatelj, otac Embroz Sent Džon, koji je umro 1875.73 Ovaj veliki poštovalac srednjovekovne hrišćanske Evrope je i sâm verovao da bi prijateljstvo trebalo da traje i posle smrti.

Zaključak

Prijateljstvo je u srednjem veku, kao i u klasičnoj antici, uvek bilo u finoj ravnoteži između svesti o odnosu koji bi mogao da bude uza­ jamno koristan u društvu i svojevrsne idealne veze između ravnoprav­ nih ljudi, odnosno posebnog statusa koji su dobrovoljno i slobodno odabrali. Ciceron je u svom radu O prijateljstvu oplakivao jaz između prijateljstava koja su koristoljubiva i onih koja su istinski nesebična, uspostavljajući ideale koji su često isticani u srednjovekovnom i ranom modernom periodu. Ipak, Ciceronovi ideali bili su snažno modifikovani u poznoj antici tako što su prilagođeni hrišćanskim vrednostima, gde prijateljstvo nije služilo kao pružanje prilike za politički angažman u službi države, već kao priprema za večnost u okviru crkve. Klasično naglašavanje veličanja prijateljstva moralo je da postoji istovremeno sa hrišćanskim učenjima o prednosti univerzalne ljubavi otelovljene u liku Isusa. Obnovljeni entuzijazam prema Ciceronovim učenjima o prijatelj­ stvu tokom poznog jedanaestog i u dvanaestom veku ostvario je uticaj i unutar i izvan manastirskih krugova. Prijateljstvo Abelara i Eloize nudi posebno smeo primer toga kako su ideali amicitije težili prekora­ čenju granice među polovima. Takvi pokušaji ostali su izuzeci u odno­ su na uobičajenu praksu, koja je u mnogo većoj meri veličala prijatelj­ stvo između pripadnika istog pola. I u okviru manastirske i u okviru

73 Alan Bray, The Friend (Chicago: University of Chicago Press, 2003), esp. 78­ 139, 2 8 9 -3 0 6 . Вгау se nadovezuje na ranije radove Džona Bozvela, Same-sex Unions in Prem odern Europe (New York: Viliard Books, 1994).

Latinski Zapad svetovne književnosti preovladavale su muške norme. I dok je Elred iz Rivoa razvio emocionalno snažan ideal prijateljstva u manastirskom kontekstu, Pjer de Bloa je proširio slične ideale na šire sveštenstvo. U Italiji u trinaestom veku epistolarni priručnici Bonkompanja, Gvida Fave i drugih sastavljača pisama pružaju dragocen uvid u vitalnost i različitost prijateljskih veza koje su se mogle pronaći u kontekstu samosvesnih italijanskih zajednica trinaestog veka. One su pružale smernice za razgovore o prijateljstvu među muškarcima, podražavajući uputstva koja su davali pisci epova na svetovnim jezicima Evrope. Ipak, sama popularnost ovih epistolarnih priručnika bila je i uzrok njihovoj pro­ pasti. Dok su, s jedne strane, predstavljali detaljne vodiče za stupanje u prijateljstva i saveze, mogli su, isto tako lako, odlutati od književne elegancije koja je oblikovala neke od najelokventnijih književnih veza u dvanaestom veku, poput one između Abelara i Eloize, ili Džona od Solzberija i njegovog kruga svešteničkih i kaluđerskih prijatelja. Velika promena u nauci pisanja pisama dogodila se 1345, kada je Petrarka (1304-1374) otkrio jedan rukopis u biblioteci katedrale u Veroni, u kojem je bilo sadržano nekoliko stotina pisama koja je Ciceron napisao uskom krugu svojih prijatelja. Tokom trinaestog veka naučni entuzijazam prema latinskim prevodima Aristotelovih radova preusmeren je na zanimanje za Ciceronovo delo O prijateljstvu, koje je pri­ vuklo toliko veliku pažnju u dvanaestom veku. Pojedinačni primerci mnogih Ciceronovih delà mogli su se pronaći u dobro opremljenim srednjovekovnim bibliotekama. Ipak, to što je Petrarka otkrio zbirku Ciceronovih pisama u velikoj meri je dovelo do toga da se pažnja po­ novo skrene na Ciceronove ideale. Petrarka nije nikad ranije naišao na ovu zbirku pisama. Smatrao je da ona pružaju sliku „pravog” Cicerona, ne državnika ili besednika, već nekoga s kim je mogao da bude blizak. Inspirisan ovim pismima, sakupio je sopstvenu zbirku ličnih pisama upućenih prijateljima, a jedno od njih adresirao je na samog Cicerona, kome se obraća kao davno izgubljenom prijatelju: Frančesko šalje svoje pozdrave svom Ciceronu. Nakon duge i detaljne potrage za tvojim pismima, pronašao sam ih tamo gde sam najmanje očekivao, a onda sam ih nestrpljivo pročitao. Slušao sam te kako govoriš o mnogim temama, kako se žališ na mnoge stvari, kako lutaš u svojim

139

140

Istorija prijateljstva razmišljanjima, o Marko Tulije, i ja koji sam dugo znao kakav si vođ bio za druge, sada najzad saznajem ko si bio za sebe samoga.74 Petrarka je podelio svoje oduševljenje otkrićem kako je Ciceron koristio pisma u održavanju kruga bliskih prijatelja time što je tokom četrnaestog veka slao slična pisma svojim istomišljenicima u Evropi. Petrarkina tvrdnja da je otkrio „pravog Cicerona” bila je od ogromnog uticaja u oblikovanju potonjih razmišljanja da je on kroz ovo otkriće bio odgovoran za početak renesanse klasične kulture, nakon nekoliko vekova tokom kojih je ona bila zanemarena. Petrarka je zasnovao svoje delo Pisma prijateljima (Epistulae adfam iliares) na istoimenom Ciceronovom delu. Mogao je da od Cicerona dobije filozofsku viziju koja je bila nešto drugačija od prethodnih generacija jer nije želeo da spoji nji­ hovo razumevanje prijateljstva s Avgustinovim, što su radili prethodni teoretičari.75 Petrarka se osećao lagodnije u elitnoj sredini plemenitih dvorova, bilo među kardinalima ili velikim plemićkim porodicama, poput porodice Viskonti, nego u uzburkanom svetu italijanskog grada-države. Prijateljstvo koje je on težio da održava s velikima i moćni­ ma bilo je prilično drugačije od onog u kom je Ciceron uživao tokom poslednjih nekoliko decenija Rimske republike. No, ipak, Ciceronova pisma pružila su i Petrarki i njegovim mnogobrojnim poštovaocima obrazac na osnovu kojeg su mogli da izgrađuju prijateljstva sa obrazo­ vanim prijateljima istomišljenicima. Na više načina je dolazak „crne smrti” 1347-1348. godine nagovestio početak kraja starog poretka, u kom je latinski jezik bio vekovima prihvaćeno sredstvo za uspostavljanje i održavanje prijateljstava u okviru obrazovane elite. U italijanskim gradovima su prijateljstva izvan tog naučnog miljea počela da se formiraju na italijanskom jezi­ ku, najrečitije, na primer, u pismima Katarine iz Sijene (1347-1388). Korišćenje narodnog govora postalo je normalno u Francuskoj do kra­ ja četrnaestog veka, kao što pokazuju pisma Kristine de Pizan (oko 1364-1430), koja kritikuju mizoginiju koja se može implicitno uočiti u Žan de Menovom Romanu o ruži. U Engleskoj je širenje pismenosti

74 Petrarka, Epistulae ad fam iliares, 24.3. 75 Claude Lafleur, Pétrarque et l ’am itié (Paris: Vrin, 2001), 8 5 -8 6 .

Latinski Zapad izvan okvira svešteničke elite ustanovljeno u potpunosti tek polovinom petnaestog veka, kako pokazuju pisma koja su međusobno razmenjivali članovi porodice Pasto. Vrednost prijateljstva vekovima je veličana na latinskom jeziku. Do sredine četrnaestog veka kulturni monopol koji je nekad uživao latinski jezik nije više bio osiguran. Petrarkin entuzi­ jazam prema Ciceronovim pismima i vrednostima prijateljstva kojima je bio privržen morao je biti pretočen u narodni kontekst. Način komu­ nikacije među prijateljima bio je spreman za promene.

141

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja K erolin D žejm s i BU K en t

Dve slike renesansnog prijateljstva*i

Dve slike, prva dokumentarna i engleska, a druga vizuelna i italijanska, pružaju nam uvid u raznolikost i životnost prijateljstava koja su postojala u evropskim društvima u periodu između kraja trinaestog i početka sedamnaestog veka, kao i o sveprisutnim poznim srednjovekovnim i renesansnim raspravama o prijateljstvu koje su istovremeno izveštavale i bile oblikovane svakodnevnim iskustvima i razmenama poklona. Oba primera, takođe, pružaju uvid u to da su renesansni lju­ di, kao i ljudi srednjeg veka, nastavili da usvajaju klasične koncepte prijateljstva, iako su ih ponekad menjali i prilagođavali (a katkad i na­ puštali) u skladu s promenljivim okolnostima, publikom, iskustvima i idejama. Prvi primer nas odvodi u Englesku. Početkom 1460. godine Vilijam Vuster, koji je bio povezan s porodicom Pejston, napisao je pismo u kojem se zahvalio neimenovanom prijatelju na njegovom ljubaznom pismu. „Prijatelj u nevolji”, počeo je citirajući, svesno ili ne, naslov popularne engleske pesme u slavu prijateljstva koju je napisao Džon Lidgejt - „pokazaće se vremenom, kao što reče Aristotel u Etici, koju je od moralnosti satkao; kao i dobro znani Marko Tulije [Ciceron], u svojoj maloj knjizi De A m icitia; zahvaljujem Vam na dugovečnom

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja

143

i neprekinutom prijateljstvu snažno ukorenjenom...”1 Vuster je pro­ čitao Ciceronovo delo O prijateljstvu u originalu, kao i mnogi pre, i nebrojeno mnogo ljudi posle njega. Rimski autor je ostao, zajedno s Aristotelom, koga ovaj Englez takođe pominje, najcitiraniji klasič­ ni teoretičar o prijateljstvu u doba renesanse. Ciceronov autoritet na ovu temu osnažen je sredinom četrnaestog veka Petrarkinim otkrićem njegovih izvrsnih porodičnih pisama. Ona su, zajedno s piščevim rečitim latinskim pismima izmišljenim prijateljima, služila kao modeli za humanističke naučnike poput Deziderija Erazma, koji je do šesnae­ stog veka stvorio kult prijateljstva koji je postao opšteprihvaćen među evropskom društvenom i političkom elitom. Jedan cilj ovog poglavlja jeste da se utvrdi nastavak tradicije razgovora o klasičnom prijateljstvu na književnom latinskom, koja je, kao što smo videli, imala svoj koren u svešteničkim krugovima dvanaestog veka i koja je i dalje cvetala u nastavnim programima gimnazija i univerziteta sve do dvadesetog veka. Ova učena latinska tradicija jeste ono što se može uočiti u Vusterovom pismu. Forma Vusterovog pisma - na engleskom - međutim, nagoveštava postojanje još jedne struje. Postojala je snažna narodna nit u istoriji prijateljstva kojoj Vusterovo prijateljsko pismo takođe pripada. Ova popularna tradicija počela je s raspravama o prijateljstvu na francu­ skom i italijanskom u trinaestom veku, na osnovu pisanja uobičajenih antičkih uzora i očiglednih hrišćanskih izvora, ali je potom ostvarila dug i sadržajan život, dotičući mnogo veći broj muškaraca i žena nego što su tome težili i u tome uspevali humanistički pisci. Sâm čin pisanja pisama prijateljima na narodnom jeziku otpočeo je u poznoj srednjo-1 1 N. Davis (ed.), Paston Letters and Papers o fth e Fifteenth Century (2 vols; Ox­ ford: Oxford University Press, 2004), II, 203. Standardne istorije ovog perioda obič­ no uopšte ne pominju prijateljstvo. Međutim, postoji kratka rasprava kod G. Duby (ed.), A History ofP rivate Life: Révélations o fth e M édiéval World (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1988), 163-168, 2 4 0 -2 4 5 , kao i značajniji doprinos kod R. Chartier (ed.), A History ofP riv ate Life: Passions o fth e Renaissance (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1989), 5 - 6 , 148-151, 447-491. Videti i rad Britanske akademske mreže „Médiéval Friendship Networks”, http://www.univie.ac.at/amicitia, stranici pristupljeno 1. oktobra 2007. Jedan odličan skorašnji sintetički rad jeste A. Bray, The Friend (Chicago: Chicago University Press, 2003). Osim ako nije drugačije naznačeno, prevodi su naši.

144

Istorija prijateljstva vekovnoj italijanskoj urbanoj sredini koja je bila sklona popularizaciji i korišćenju tih međusobno bliskih klasičnih preokupacija: pisanju pi­ sama i praksi prijateljstva. Stapanje ove dve tradicije lepo je ilustrovano u Vusterovoj lično­ sti. Dva veka nakon što su Italijani otpočeli ovaj proces, i to u veoma drugačijem društvu, Vuster je i sâm bio aktivan u analiziranju Ciceronovih ideja na svom maternjem jeziku. U nekom trenutku tokom sedamdesetih godina petnaestog veka, pozajmio je od Pejstona ruko­ pis engleskog prevoda Džona Tiptofta delà O prijateljstvu, koje je taj plemić preveo tokom svojih putovanja u Italiju nekih desetak godina pre toga. Nema sumnje da je Vuster želeo da se upozna sa Tiptoftovim veoma uspelim prevodom pripremajući se za sopstveni prevod na engleski Ciceronovog rada o starosti. Oba prevoda je ubrzo objavio Vilijam Kakston, koji je u svom izdanju iz 1481. godine pohvalio Tiptoftovo delo Tulije o prijateljstvu jer je „na tako dobar način opisalo prijateljstvo i drugarstvo”2. Savremenici su bili saglasni o tom pitanju. Prevod se mogao pronaći već tokom sedamdesetih godina petnaestog veka u vidu rukopisa, i stigao je do plemstva Norfoka, koje nije bilo naročito naklonjeno knjigama, poput porodice Pejston (koja je govorila o prijateljstvu u svojim proslavljenim pismima); primerak iz biblioteke Njuberija sadrži mnogo latinskih objašnjenja napisanih rukom savremenika. Pred početak sledećeg veka Kakstonovo štampano izdanje učinilo je Ciceronova razmišljanja u velikoj meri dostupnim većini elizabetanaca koji nisu umeli da čitaju tekstove na latinskom. Drugi primer kazuje nam skoro istu priču. U drugom mediju, sli­ karstvu, i u potpuno drugačijem okruženju urbane Italije, skromnija posvećenost Ciceronovom idealu specifičnog i kvalitetnog prijateljstva između muškaraca dobila je izvanrednu priliku da se izrazi u šesna­ estom veku. Na portretu dvojice prijatelja, koji je naslikao Pontormo tokom dvadesetih godina šesnaestog veka (slika 1), muškarci svečano 2 Citirano u R. J. Mitchell, John Tiptoft (1427-1470) (London: Longmans, Green, 1938), 174. Vid. i Davis, Paston Letters, I, L xix-xxii, 516-518; D. Gray, „Some Pre-Elizabethan Examples of an Elizabethan A rt”, in E. Chaney and P. Mack (eds), England and the Continental Renaissance: Essays in Honour o fj. B. Trapp (Woodbridge, Suffolk: Boydell Press, 1990), 2 3 -3 6 ; L. Shannon, Sovereign Amity: Figures o f Friendship in Shakespearean Contexts (Chicago: University of Chicago Press, 2002), 2 5 -2 6 .

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja odeveni, koje je doslovno nemoguće razlikovati, skoro razmetljivo pri­ kazuju posmatraču pismo na kom je čitko kurzivom ispisan pasus iz delà O prijateljstvu: „Stvari koje pretpostavljaju prednost naših težnji imaju svaka za sebe posebne prednosti ... Prijateljstvo sadrži mnoge

Slika 1. Jakopo Karuči, poznat kao Pontormo, Dvostruki portret dva prijatelja, Galerija Palačo Čini, Venecija

145

146

Istorija prijateljstva stvari: gde god se okreneš, ono je prisutno; niotkuda nije isključeno; uvek dolazi blagovremeno, nikad nije nesnosno.” Pasus koji sledi u Ciceronovom tekstu nije prikazan, ali svaki renesansni čitalac delà O prijateljstvu, ili neke od mnogih popularnih zbirki drevnih mudrosti, znao ga je napamet: „Jer onaj ko ima priliku da vidi pravog prijatelja, u njemu vidi, tako da kažem, sopstvenu sliku.” Dvostruki portret takođe veliča prijateljstvo na drugi, prilično složen i savremen način. Slikar je gotovo sigurno bio blizak prijatelj sa svoja dva modela, koji su, poput protagonista Ciceronovog delà, bili najverovatnije zetovi koji su se spri­ jateljili. Poput Vusterovog pisma, ova upečatljiva slika trag je elitnog prijateljstva, odnosno prijateljstva među obrazovanima. Ciceronovo pismo napisano je na italijanskom, a njih dvojica su očigledno članovi dobrostojeće klase zanatlija, što je, naravno, bio slučaj i sa čuvenim slikarem.3 Ništa bolje ne objašnjava ovu široku rasprostranjenost klasičnih ideja prijateljstva u šesnaestom veku - u Engleskoj i severnoj Evropi, kao i u Italiji - od ove mode dvostrukih portreta, zajedno sa opsesijom pisanja pisama. Još jedan takav italijanski portret, nedavno otkrivena čuvena slika Filipina Lipija, predstavlja njega samog i možda najnaklonjenijeg pokrovitelja njegove umetnosti - trgovca Pjera del Puljezea. Ispostavilo se da je jedan njegov savremenik jednom prilikom osudio Pjera tako što je u pismu prijatelju napisao da je on „čovek koji je više za sebe nego li za svoje prijatelje”4. Ovaj sud bio je suprotstavljen Lipijevom veličanju njihovih bliskih odnosa u poslu i privatnom živo­ tu, njegovoj tvrdnji iznesenoj na ovoj slici da bi talentovan umetnik poput njega - koji je pripadao klasi zanatlija, koja se i dalje gotovo 3 Ciceron, Oprijateljstvu vi, 22, vii, 23; C. B. Strehlke (ed.), Pontormo, Bronzino, and the M edici (Philadelphia: Philadelphia Muséum of A rt, 2004), 17-19, 6 4 -6 6 . 4 Citirano kod J. Burke, Changing Patrons: Social Identity an d the Visual Arts in Renaissance Florence (University Park, PA: Pennsylvania State University Press, 2004), 91, koji takođe govori i o slici (pogl. 4). O portretim a prijateljstva, vid. P. Bur­ ke, „Humanism and Friendship in Sixteenth Century Europe”, in J. Haseldine (ed.), Friendship in M édiéval Europe (Stroud, UK: Sutton, 1999), 262-274 at 2 6 8 -2 6 9 ; J. Anderson, „Bittersweet Love: Giorgione’s Portraits of Masculine Friendship”, in D. R. Marshall (ed.), The Italians in Australia: Studies in Renaissance and Baroque Art (Florence and Melbourne: Centre Di and the Ian Potter Muséum of A rt, University of Melbourne, 2004), 87-94. Za Englesku, vid. Bray, The Friend, 75.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja

147

jednoglasno smatrala inferiornom - mogao da bude jednak s nekim bogatim firentinskim građaninom. Iza dvojice prijatelja, s desne stra­ ne posmatrača, nalazi se otvorena knjiga. Tekst je nečitak, ali sigurno je reč o Ciceronovom delu O prijateljstvu, što je prikazano na barem još jednom severnoitalijanskom portretu iz tog perioda. Na ovakvim slikama visoki humanistički kult prijateljstva i starije italijansko na­ rodno bavljenje ovom večnom temom nalaze zajedničko tle.

Novi dokazi, različiti konteksti i pitanje definicije

Period od 1300. do 1600. godine nije bio obeležen samo procva­ tom novih i starih ideja o prijateljstvu već i otkrićem veoma velikog broja dokaza koji su postali dostupni istoričarima koji se bave prija­ teljstvom. Očigledno je da su nove i stare ideje o prijateljstvu, kao i sve vrste prijateljstava koja se mogu zamisliti, procvetale u Evropi u periodu ko­ jim se ovo poglavlje bavi. Dvanaesti i trinaesti vek su možda proizveli nešto formalnije radove o prijateljstvu, ali u vekovima koji su usledili reči „prijatelj” i „prijateljstvo”, kao i njima srodni izrazi, iznova se mogu pronaći u sve većem broju dokumenata različitih vrsta. Neke od tih reči su nove i nastajale su istovremeno sa širenjem pismenosti na latinskom i narodnim jezicima među laicima, a vlast je istovremeno postala rafiniranija, tako da su počeli da nastaju i lični spisi. Najpre su u Italiji, zatim u drugim delovima evropskog „urbanog pojasa”, a po­ tom i drugde, nastale nove i sve veće grupe „slobodnih pismenjaka”, kako ih je nazvao Armando Petruči: muškarci (i pojedine žene) koji su umeli da čitaju i pišu na svojim narodnim jezicima i koji to nisu radili iz profesionalnih razloga kao sveštenici i nastavnici, trgovci, pisari i birokrate, već iz ličnih i porodičnih razloga.5 Pisma i privatni i poro-

5 A. Pétrucci, Writers and Readers in M édiéval Italy (trans. C. M. Radding; New Haven, CT, and London: Yale University Press, 1995), 179.

148

Istorija prijateljstva dični dnevnici koje su pisali laici izuzetno su brojni u ovom periodu, kao i svetovne knjige, prevodi i skraćene verzije delà klasičnih autora. Ovi novi dokazi pokazuju da su reči koje govore o prijateljstvu koristili gotovo svi, i da je, mada su koncept i praksa prijateljstva nasleđeni od klasičnih uzora gotovo isključivo pripadali domenu muškaraca, kako je vreme prolazilo, sve više i više žena, i religioznih i svetovnih, poče­ lo da učestvuje u renesansnim raspravama o prijateljstvu. Delom kao rezultat određenih hrišćanskih podsticaja, ovi koncepti su se proširili na ideje bliskosti među ženama, čedna prijateljstva između muškaraca i žena, i čak i poželjnost bračnog drugarstva u čiju se dostižnost verovalo. Ono malo što možemo da saznamo o shvatanju prijateljstva među nepismenima - koji su i dalje činili veliku većinu stanovništva - nagoveštava da su i oni govorili jezikom svakodnevnog i hrišćanskog, ako ne baš Ciceronovog prijateljstva. Bogatije izvore dokaza o prijateljstvu treba pažljivije ispitivati. Pri­ jateljstvo je bilo sveprisutno, ali bilo bi preterano reći da je to bilo „doba prijateljstva”. Ovaj period karakteriše borba između prevelikog bro­ ja međusobno suprotstavljenih atributa - doba kulturne „renesanse”, doba „otkrića”, doba „prelaza” između poznog srednjeg veka i rane moderne ere, tako da nema potrebe da ovaj spisak dalje proširujemo. Kako god da nazovemo ove vekove, u njima nije postojalo „bekstvo od prijateljstva”, kako je tvrdio jedan istraživač duhovnih prijateljsta­ va koja su postojala među manastirskim i svešteničkim krugovima u dvanaestom veku.6 Umesto toga, rasprava o ovoj temi širila se među sve većim brojem učesnika, a i dalje je podrazumevala starije ideje isključivo duhovnog prijateljstva u Hristu. Isto tako, Firenca nije bila samo gnezdo „zavera ... a ne prijateljstava”, da citiramo učitelja Džona Tiptofta u Italiji, humaniste Gvarina Gvarinija iz Verone. On je ubedio jednog savremenog naučnika da je njegov opis društva ovog poznatog grada ispravan.7 Ipak, samim tim što je priznao činjenicu da

6 B. P. McGuire, Friendship and Community: The Monastic Expérience, 350-1250 (Kalamazoo, MI: Cistercian Publications, 1988), 413-418. 7 R. Sabbadini, Guariniana, ed. M. Sancipriano (Turin: Bottega d’Erasmo, 1964), 18; A. Field, The Origins ofth e Platonic Academy o f Florence (Princeton, NJ: Princeton University Press, 1988), 201. R. C. Trexler, Public Life in Renaissance Florence (New

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja su stanovnici Verone imali neke loše susrete sa arogantnim i među­ sobno podeljenim firentinskim pismenjacima, prijateljstvo u nekoliko svojih manifestacija - ličnom, seksualnom i građanskom, korisnom i idealističnom - tamo je postalo predmet rasprava, i to sa već pozna­ tim intenzitetom. Firentinske arhive pružile su nam neke od najboljih dokaza o prijateljstvima u doba renesanse. Između 1300. i 1600. godine muškarci i žene su razgovarali o pri­ jateljstvu i, što je još važnije, iskusili su sve veći raspon prijateljstava, koja su sigurno služila da im pruže utehu, podršku i da ih inspirišu u ovom periodu rata i političkih podela, koji je počeo drastičnim demo­ grafskim padom, jer su kuga i glad ostavljale duboke posledice skoro svakih deset godina, i koje su se završavale radikalnim religijskim bu­ nama i transformacijama. Političke i druge podele iz ovog doba ostavi­ le su traga u diskursu prijateljstva time što su dovele u središte pažnje njegovu suprotnost, odnosno neprijateljstvo. Bilo je to doba „teskobe”, kako ga je nazvao Vilijam Bausma8, tokom kojeg su ljudi iz ovog perio­ da shvatili da su dobri prijatelji od suštinskog značaja, mada su istovre­ meno dobro znali, prema recima jednog italijanskog leksikografa, da „jedan neprijatelj može da naudi više nego što četiri prijatelja mogu da pomognu”9. Ljudi su mnogo govorili o neprijateljima jer su im prijatelji bili toliko važni; postojale su velike mogućnosti da vam onaj ko vam nije prijatelj bude potencijalni neprijatelj. „Voli i služi svojim prijate­ ljima (amis), a mrzi i naudi svojim neprijateljima”, kako je to otvoreno rekao francuski pisac o viteštvu iz četrnaestog veka, Žefri de Šarni, sa čim bi se nesumnjivo složio svaki antički Grk.10 Firentinski građani u sledećem veku su u tom pogledu bili sveukupno učtiviji, mada ih je malo u tome bilo toliko uporno kao Leon Batista Alberti koji je tokom četrdesetih godina petnaestog veka u svom radu o prijateljstvu, na skoYork: Academie Press, 1980), ch. 4 i na više mesta, na briljantan način su utrli put potonjim raspravama o firentinskom prijateljstvu. 8 W. J. Bouwsma, A Usable Past: Essays in European Cultural History (Berkeley, CA: University of California Press, 1990), ch. 6.

9 Giovanni Rucellai ed il suo Zibaldone, I, „II Z ibaldone Q uaresim ale ” (ed. A. Perosa; London: Warburg Institute, University of London, 1960), 9. 10 R. W. Kaeuper and E. Kennedy, The B ook o f Chivalry o f Geoffroi de Charny (Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 1996), 128-129.

149

150

Istorija prijateljstva ro sokratovski način osuđivao osećanja neprijateljstva, posebno prema nekadašnjim prijateljima. „Prodajte susedima i prijateljima po nižoj ceni”, savetovao je jedan moralista, „jer se češće događa da se neprija­ telj pokori tako što mu se služi nego ubodom nožem.”11 Jedan firentinski hroničar iz petnaestog veka, Frančesko Đovani, zabeležio je za svoje potomke u svom delu Remuneratorio, ili Knjizi p o ­ m irenja, imena svojih pojedinačnih prijatelja, kao i imena neprijatelja koji su mu naudili; ne osvetoljubivo, objasnio je, već da opravda svoje postupke.12 On nije bio jedini koji je tako nešto učinio, jer je pitanje kako odlučiti da li je neki saradnik zaista prijatelj, a ne prerušeni nepri­ jatelj, u velikoj meri interesovalo ljude u doba renesanse. Bausma ima pravo kada naglašava da su proračunati napori renesansnih ljudi za „samooblikovanjem” činili ovaj zadatak gotovo nemogućim.13 Plutarh je davno pre toga govorio o tome; ova tema je postajala sve važnija kako je šesnaesti vek odmicao. I pored toga, prijateljstvo je toliko brzo moglo da se pretvori u neprijateljstvo, kako je Dora del Bene objasnila svom mužu, za koga je sumnjala da je neveran, u jednom rečitom pismu iz maja 1381. godine. Potpisaviši se kao „Tvoj neprijatelj Dora”, zagonetno je u nastavku primetila: „čini se da je veoma opasno biti tvoj prijatelj, jer svi tvoji prijatelji izumiru.”14 Čak je moguće i da je prijateljstvo u više svojih manifestacija po­ stajalo važnije Evropljanima u doba renesanse nego što je bio slučaj s njihovim precima. Od sredine četrnaestog veka nadalje, većina lju­ di - od kojih je najpoznatiji bio Petrarka - bili su svedoci iznenadne i stravične smrti mnogih svojih najbližih prijatelja i članova porodice, jer je stopa smrtnosti u pojedinim urbanim središtima dostizala i pedeset

11 Citirano kod K. Olive, „Création, Imitation, Fabrication: Renaissance Self-Fashioning in the Codex Rustici” (3 vols; PhD thesis, University of Sydney, 2004), I, 211; L. B. Alberti, The Family in Renaissance Florence (trans. R. N. Watkins; Columbia, South Carolina: University of South Carolina, 1969), Book 4. 12 B. V. Vilson, „А Florentine Chronicler of the Fifteenth Century: Francesco di Tommaso Giovanni and his Ricordanze (MA thesis, Monash University, 1980), 212-215. 13 Bowsma, A Usable Past, 169. 14 G. Passerini, „Dora Guidalotti del Bene: Le Lettere (1381-1392)”, Letteratura Italiana Antica 4 (2003), 101-159 at 117, 149, 153.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja procenata. „Gde su sada naši dragi prijatelji?” oplakivao ih je Petrarka; „Gde su voljena lica ... Trebalo bi da steknemo nove prijatelje, ali gde ili s kim, kad je ljudska rasa skoro izumrla?” Čitava domaćinstva i loze su se gasile, a u pojedinim slučajevima su bivale i uništene, velika i mala društva bila su uništavana i demoralisana, a zapanjeni hroničari primećivali su kako su porodični i drugi bliski društveni odnosi pucali u borbi za samoodržanjem. Međutim, ljudi su se brže adaptirali nakon što su izbile prve epidemije kuge nego što se to obično misli.15 Jedan kreativan odgovor na ovo osećanje društvene otuđenosti, koje se pominje u južnoj Francuskoj, bio je da se ponovo uspostave rasturena brat­ ska domaćinstva u kojima su se ljudi navikli da žive stvarajući veštačka bratstva čiji članovi nisu bili u krvnom srodstvu. Drugi odgovor bio je da se okrenu prijateljima s novim žarom, što je Petrarka i radio s veli­ kom energijom i vatrenošću. Uočljivo je da je u to vreme tamo počelo da se javlja osećanje da se na prijatelje u određenim okolnostima mo­ glo oslanjati više nego na srodnike. To nam potvrđuje da je „srodnik” ostalo jedno od značenja reći „prijatelj” u nekoliko evropskih narodnih jezika, što se vekovima zadržalo u Engleskoj; te dve reci, koje se često povezuju s rečju „sused”, korišćene su skoro kao sinonimi, kao u italijanskoj formulaciji „parenti, am ici et v id n i” (rođaci, prijatelji i susedi) koja se može pronaći kod Bokača i u stotinama kasnijih tekstova, i koja je bila prepuna značenja za savremenike. Međutim, čak i Firentinac Mateo Palmijeri, koji je živeo polovinom petnaestog veka, slažući se s Aristotelom da prijateljstvo, poput drugih društvenih veza, prirodno proističe iz porodičnih veza, mislio je da bi, barem u političkom kontekstu, prijatelji mogli da budu bliži od srodni­ ka; on nije bio jedini Italijan iz tog vremena koji je slično razmišljao.16 I Ben Džonson se, više od jednog veka kasnije i u prilično drugačijem 15 S. K. Cohn, „The Black Death: End of a Paradigm”, American Historical Revi­ ew 107 (2002), 703-38. Za Petrarku, vid. J. Alberth (ed.), The Black Death: The Great Mortality o f 1348-1350 (New York: Palgrave Macmillan, 2005), 71-74. 16 M. Palmieri, Vita Civile (ed. G. Belloni; Florence: Sansoni, 1982), 162; K. J. P. Lowe, „Towards an Understanding of Goro Gheri’s Views on am icizia in Early Sixteenth-Century Florence”, in P. Denley and C. Elam (eds), Florence and Italy: Re­ naissance Studies in Honour ofN icolai Rubinstein (London: Westfield College, 1988), 91-105 at 97.

151

152

Istorija prijateljstva okruženju, složio da prijateljstvo ima primat nad porodicom. Njegov zemljak, pisac dnevnika i sveštenik Ralf Džoslin, postavio je lično pri­ jateljstvo ispred srodstva u svojim molitvama, a istovremeno je o svojoj tazbini govorio kao o „prijateljima” na tradicionalan način, i čvrsto je verovao da prijatelje treba birati s najvećom mogućom pažnjom. O jednom čoveku koji „požele moje prijateljstvo”, Džoslin je napisao da „prijatelje ne treba birati u žurbi”17. Prijateljstvo se zaista moglo kori­ stiti u ovom novom i aktivnom duhu da se podstaknu ili stvore poro­ dični odnosi. „I dok je pre između nas postojalo najbolje prijateljstvo (hottim a am icizia)”, napisao je jedan firentinski gospodin drugom, „sada (sa ovim brakom) možemo produbiti svoju vezu.”18 Dobri pri­ jatelji ulazili su u srce porodice. Još jedan porodični pisac dnevnika, Kristoforo Rinijeri, ostavio je svojim potomcima i naslednicima jedan od najrečitijih renesansnih opisa „vrlo bliskog prijatelja (am icissim o mio)”, koji vodi poreklo iz svakodnevnog života koliko i iz klasičnih izvora. Pisar Anđelo da Teranuova bio je, kako je Rinijeri pisao u svojoj privatnoj knjizi početkom 1507: najdarežljiviji gospodin i najbolji i najprovereniji prijatelj kog bi čovek mogao da nađe; u njega sam uložio mnogo, ne zato što očekujem korist, jer on nije imućan, već zbog njegove ljubazne prirode: i molim i zapovedam onima koji budu došli posle mene da najviše moguće ugađaju njemu i njegovim potomcima.19 Postojalo je nešto u isto vreme lično i toplo kada je reč barem o nekim prijateljstvima koja su pomenuta do sada, a u isto vreme i nešto „sredstveno” i „korisno”, kako to naučnici koji se time bave definišu. Klasični autori, naravno Ciceron pre svih, težili su da načine jasnu razliku između ova dva tipa prijateljstva. Pravo drugarstvo moglo je

17 Citirano u A. MacFarlane, The Family Life o f Ralph Joscelin (Cambridge: Cam ­ bridge University Press, 1970), 150,155,157; R. Finkelstein, „Ben Johnson’s Ciceronian Rhetoric of Friendship”, Journal o f M édiéval an d R enaissance Studies 16.1 (1986), 103-124. 18 Pismo koje je napisao Francesco Caccini Lorenzu Strozziju, 9. maj 1450: Archivio di Stato, Florence (u nastavku: ASF), Acquisti e Doni, 140, insert 8, fol. 93. 19 ASF, Conventi Soppressi, 95, 220, fol 4v.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja postojati samo između dva pojedinca, ili u okviru male grupe istomi­ šljenika i plemenitih ljudi; prijateljski odnosi uspostavljeni zbog profita bili su ono što su Rimljani nazivali „običnim” ili „površnim”, „običnim prijateljstvom”. Odvajanje uzajamne ljubavi od prijateljstva, kako je Ci­ ceron istakao, znači daje potrebno „otrgnuti iz lanca prijateljstva nje­ govu najdivniju kariku”20, što je stav na kom su nastavili da insistiraju određeni renesansni moralisti, uključujući i Montenja. I Aristotel je daleko ranije pravičnom i nesebičnom prijateljstvu dao najveće pohva­ le. Ali ovaj Atinjanin, koji je posmatrao prijateljstvo kao deo urođene društvene težnje ljudskog roda, takođe je priznao i da su druge vrste bliskih i prijateljskih odnosa svojevrsna prijateljstva, u koje spada čak i veza između muža i žene.21 Jednak broj poznih srednjovekovnih i renesansnih pisaca sledio je Aristotelovu praktičnu raspravu o prijateljstvu, kao i Ciceronovu isključivu viziju o tome; odnosno, preciznije rečeno, mnogi pisci stapali su ove klasične tradicije i tako brisali razliku među njima. Bruneto Latini je, na primer, pišući na francuskom za međunarodnu publiku tokom šezdesetih godina trinaestog veka, verovao da Ari­ stotel razlikuje tri tipa prijateljstva, za „bien, p rofit et d élit” - dobro, korist i zadovoljstvo - i složio se da je prvi tip superioran u odnosu na ostale.22 Njegovo bavljenje ovom temom u delu Knjige bogatstva (Li Livres dou Trésor), međutim, suštinski potvrđuje da prijateljstva mogu da imaju različitu motivaciju i primenu. Latini je preneo ovaj korisniji smisao uloge prijateljstva u životima ljudi služeći se autobi­ ografijom u predgovoru za svoje drugo veliko delo, Besedništvo (La R ettorica), koje predstavlja komentar na Ciceronove retoričke ideje. Prepričavajući u trećem licu kako se zatekao u egzilu u Francuskoj zbog borbi između različitih struja u Firenci, Latini opisuje da je tamo sreo „prijatelja iz mog grada i stranke, veoma bogatog, gospodstvenog i izuzetno mudrog, koji mi je u velikoj meri učinio čast i pomogao m i”, nakon čega se odlučio da napiše ovu knjigu „njemu za ljubav”.

20 Ciceron, De am icitia xiv, 51; xxi, 76-77; xxvi, 100, i na više mesta. 21 Aristotel, N ikom ahova etika, VIII, 12. 22 Li Livres dou Trésor (ed. F. M aggini; Florence; Galletti e C occi, 1915), 6,

10- 11.

153

154

Istorija prijateljstva Ovde je bila posredi razmena usluga, odanost istim ciljevima, kao i pravo ciceronsko insistiranje na tome da prijateljstvo, kako to Latini objašnjava, ne postoji „zarad koristi niti samo zarad dobitka, već zbog postojane vrline”23. Najzad, kao što je Ciceron napisao u radu koji je pominjao Latini, dok neki ljudi veruju da prijateljstvo postoji iz koristi, neki zbog njega samog, „drugi ga opet ... vrednuju zbog obe ove stavke”24. Mada im se mišljenja retko poklapaju, naučnici iz nekoliko različitih disciplina koji pišu o prijateljstvu i prijateljskim odnosima između pokrovitelja i štićenika saglasni su u tome da su u svakodnevnoj upotrebi i obra­ ćanju semantička i emocionalna polja koja je obuhvatala ta reč, kao i njeni srodni pojmovi bili sveobuhvatni počev od antike pa sve do ra­ nog modernog doba. „Raspon am icitije je ogroman”, piše Piter Brant 0 upotrebi te reći u Ciceronovo vreme.25 Ona je zadržala svoj registar značenja koji je „mogao da se prostire” uzduž i popreko društvene skale u Francuskoj tokom šesnaestog veka, kako to tvrdi Natali Dejvis. Ljudi su tada govorili o „rodbini i prijateljima (parents et am is)” u istom kontekstu, a muževi su katkad opisivani recima: „verni muž 1 pouzdani prijatelj svoje žene (vostre fid e le m ary et am y asseuré)”26. U nastavku ćemo i sami tvrditi, uz Ciceronovo odobrenje, da je obič­ no nezahvalno tražiti da se načini jasna razlika između „stvarnog” i „sredstvenog” prijateljstva, i to ne samo kad je reč o odnosima između pokrovitelja i štićenika, koji se mogu pronaći svuda u predmodernim društvima, koja na prvi mah mogu delovati kao da su „prijateljstva” u suštini sačinjena su samo iz koristi.

23 La Rettorica (ed. F. Maggini; Florence: Galletti e Cocci, 1915), 6, 10-11. 24 De Inventione, ii, 167, citirao P. A. Brunt, „Amicitia in the Late Roman Repu­ blic”, Proceedings o jth e Cambridge Philological Society 191, n.s. 11 (1965), 1-20 at 3. 25 Brunt, „Amicitia”, 20. Vid. i P. Lowell Bowditch, Horace and the Gijt Есопоту o f Patronage (Berkeley, CA: University of California Press, 2001), 1 5 -1 6 ,1 9 n 36,165 n9; R. Saller, „Patronage and Friendship in Early Impérial Rome: Drawing the Dis­ tinction”, in A. Wallace-Hadrill (ed.), Patronage in Ancient Society (London and New York: Routledge, 1989), 4 9 -6 2 ; S. N. Eisenstadt and L. Roniger (eds), Patrons, Clients and Priends (Cambridge: Cambridge University Press, 1984). 26 N. Zemon Davis, The Gift in Sixteenth-Century France (Madison: University of Wisconsin Press, 2000), 19-20.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja Ne želimo ni u kom slučaju da poreknemo da su renesansni lju­ di retoriku prijateljstva često koristili u situacijama kada je bila reč o običnom unapređenju ili zaštiti sopstvenog položaja. Lorda Lajla je njegov poslovni advokat, Džon Hjusi, zamolio u avgustu 1537. godine da pošalje „neko blagonaklono pismo gospodinu Rajotsliju ... Istina je da je taj čovek na mestu odakle može deliti zadovoljstvo i nezado­ voljstvo. Stoga če biti dobro primiti ga među vaše prijatelje”. „Bilo bi od pomoći ukoliko bismo tamo imali prijatelja (lam ico)”, napisao je italijanski trgovac Salvestro del Čika jedan vek ranije u pismu koje se odnosilo na osetljive pregovore s poreskim službenicima. Sâm poriv da se takva retorika priziva u tako običnim okolnostima, međutim, nagoveštava koliko je moćan i istrajan morao biti diskurs prijateljstva iz tog vremena. I što neko bolje poznaje kontekst „utilitarističkih” razmena, to je verovatnije da će se prijateljstva istrajnije i dublje vrste pre ili ka­ snije pokazati. Hjusi, na primer, koji je jednom napisao da je ,,u celosti vezan tokom života za vaše gospodstvo”, bio je po svim standardima prijatelj engleskog plemića, i Lejl gaje otvoreno prihvatio kao takvog; trgovac Del Čika dopisivao se sa Bartolomeom Čedernijem, prijateljem iz detinjstva s kojim je ostao blizak decenijama.27 Međutim, postojala je tradicija koja je osuđivala prizivanje i korišćenje prijateljstva samo da bi se sproveli sopstveni interesi. Sveštenički i laički pisci kritikovali su kulturu davanja poklona koja je dominirala odnosima između pokrovitelja i štićenika u to vreme, ne samo u Firenci, gde su oni bili najupečatljiviji. Koliko je samo pogrešno, pisao je laik Feo Belkari sredinom petnaestog veka, do­ stići politički položaj „putem trgovine svetim i duhovnim stvarima ili poklonima, ili putem ... bračnih ili prijateljskih veza (am icizie), ili nekim drugim nedozvoljenim sredstvima”28. Kategorija „prijatelja”,

27 Za Hjusija i Lajla, videti The Lisle Letters: An Abridgement (ed. M. St Clare Вугпе; London: Folio Press, 1983), 18-20, 138, 294. Del Čikino pismo je u ASF, Corporazioni religiose sopprese sotto ii governo francese, 78, 314, fol. 256r, 5. m art 1447, savremeni stil; za njegovo prijateljstvo s Čedernijem i etičkim dimenzijama prijatelj­ stava između patrona i klijenata, videti F. W. Kent and G. Corti, Bartolomm eo Cederni and his Friends (Florence: Olschki, 1991). 28 Feo Belcari, Lettere (ed. D. Moreni; Florence: Magheri, 1825), 24.

155

156

Istorija prijateljstva koju su Englezi iz doba Džona Hjusija opisivali kao „pozadinske” ili „tajne prijatelje” - „plaćenike” ili „špijune” za koje je Frensis Bejkon pisao da „se raspituju o tajnama kuće [kojoj pripadaju] i da potom o tome pripovedaju drugima” - bila je istovremeno tražena i otvoreno osuđivana.29 Mogli bismo zaključiti da su drugarstvo i prijateljski društveni odnosi u različitim značenjima bili veoma značajni, možda čak sve više, mnogim Evropljanima, mada se podrazumeva da su mnoge „pri­ jateljske” veze koje se mogu pronaći u dokumentima bile sve samo ne altruističke. Upravo zato što su praksa i teorija prijateljstva počivale i težile da ožive klasične i hrišćanske tradicije idealne am icitije i karitasa (dobročinstva) - koje su različite, ali ipak isprepletene - i koje su gotovo uvek bile predaleke da bi ih ljudi dostigli, one su i dalje pred­ stavljale najvažniju supstancu svakodnevnog diskursa i života. Naj­ praktičniji i najprozaičniji društveni i politički odnosi gotovo uopšte nisu bili podložni ovim idejama, kao što pokazuje sledeći upečatljiv primer. Jedan tajni politički pakt podrške na koji su se zakleli pripad­ nici jedne grupe firentinskih građana 1449. godine kako bi ojačali do­ minantni Medičijev režim u tom gradu, na prvi pogled se možda čini kao privremen - a moralo bi se naglasiti, i nezakonit - savez zasnovan na političkoj pripadnosti. Ipak, ova intelligenza, kako su nazivani ovi paktovi - koji su bili uobičajeni u italijanskoj urbanoj politici - prizi­ vali su tradicionalni jezik bratstva, dobrosusedstva i prijateljstva koji su republikanske komune koristile kao poziv na okupljanje barem od dvanaestog veka. Ove zakletve na jedinstvo, koje obično obavezuju i potomke, nisu shvatane olako. Firentinci su se jedni drugima za­ klinjali na caritativa fratern ità et perfecta am icitia (bratsku ljubav i savršeno prijateljstvo). Druga fraza bila je Ciceronova, a ponavljao ju je i Bruneto Latini, što su neki od potpisnika sigurno znali i pozivali su se na živu, pagansku tradiciju idealnog muškog prijateljstva; prva je zaista govorila jezikom hrišćanskog dobročinstva, ljubavi prema bližnjem koju su koristili sveštenici u svojim propovedima, i koja je bila u središtu rituala verskih bratstava u kojima su ovi laici uzimali 29 St Clair Byrne, Liste Letters, xiii, xix; Francis Bacon, ,,Of Followers and Friends”, Essays Civil and M oral (London: Cassell & Company, 1895), 154-155.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja aktivno učešće.30 Kad je reč o privrženosti Medičijevom režimu koji je ovaj pakt izražavao, neki savremenici i sama porodica Medici bili su čvrsto uvereni da je zasnovan na idealu zajedničkog političkog prija­ teljstva u koji se stupalo sa određenom vrstom strahopoštovanja radi dobrobiti grada. Vladavina Kozima de Medičija bila je „sveta”, napi­ sao je jedan njegov pristalica oko 1470. godine, i iz toga je sledilo da je „greh”, prema recima jednog branioca s početka šesnaestog veka, politički se suprotstavljati režimima Medičijevih.31 Uprkos lingivističkoj, geografskoj i političkoj raznovrsnosti Zapad­ ne Evrope i snažnom lokalizmu koji se održavao u njenim zaseocima, selima, gradovima i regijama, hrišćanski nalozi da treba voleti bližnjeg svog mogli su se čuti svuda, iako nisu poštovani, a klasični koncepti prijateljstva, obično malo razvodnjeni, bili su dostupni pismenima, čiji se broj u urbanizovanim oblastima munjevito povećavao. Iako se delo O prijateljstvu više čitalo i možda bolje i instinktivnije razumelo u ovom „urbanom pojasu” - u severozapadnoj kontinentalnoj Evropi, Rajnskoj oblasti, južnoj Nemačkoj i Švajcarskoj, delovima južne Fran­ cuske i na Iberijskom poluostrvu, u severnoj i centralnoj Italiji - ipak je bilo prevedeno na narodni jezik i visoko je cenjeno u monarhističkoj severnoj Francuskoj i Engleskoj tokom petnaestog veka. U sledećem veku se ovo delo pojavilo u štampanom izdanju na jezicima poput če­ škog, portugalskog i poljskog, i u drugim zapadnoevropskim društvi­ ma koja su ostala u velikoj meri zemljoradnička kada je reč o privredi, a postfeudalna u smislu političkog uređenja.32 Pozna srednjovekovna i renesansna Evropa, koliko god bila razno­ lika, nije nasledila toliko odvojenih tokova misli o prijateljstvu koliko

30 A. Sapori, „Cosimo Medici e un ‘patto giurato’ a Firenze nel 1449”, in Even­ tail de l ’histoire vivante - H om mage à Lucien Febvre (2 vols; Paris: A. Colin, 1953), II, 115-132. 31 Lowe, „Towards an Understanding”, 91-105; F. W. Kent, ,,’Lorenzo ... amico degli uomini da bene’”, in G. C. Garfagnini (ed.), Lorenzo il Magniftco e il suo M onde (Florence: Olschki, 1994), 4 3 -6 0 , esp. 5 6 -5 8 . 32 R. R. Bolgar, The Classical Heritage and its Beneficiaries (Cambridge: Cam ­ bridge University Press 1958), 5 2 6 -5 2 8 ; Burke, „Humanism and Friendship”, 265. Za „urbani pojas”, vid. P. Blickle (ed.), Résistance, Représentation, and Community (Oxford: Oxford University Press, 1997), part V. .

157

158

Istorija prijateljstva jednu široku reku ideja i praksi, u okviru kojih se mogu uočiti pojedi­ načne struje. Podvlačeči crtu nakon onoga što smo analizirali do sada, kao i radi onoga što sledi, možemo načiniti razliku između, recimo, svešteničkih i laičkih struja, između visokih humanističkih i narod­ nih tradicija, između urbanih i viteških vrednosti, ali nikad trajno niti ubedljivo. To je, na primer, vidljivo u slučaju Erazma Roterdamskog. On je kao veliki klasični naučnik iz prve ruke poznavao i voleo Ciceronove ideje o plemenitom prijateljstvu, koje su činile srž čitavog njego­ vog humanističkog rada i misije da učini drevnu mudrost značajnom na širem području Evrope početkom šesnaestog veka. Međutim, kao mladi avgustinski monah, on je iskusio i veličao snažno prijateljstvo u manastirskom okruženju koje je bilo zasnovano na tradiciji svešteničke am icitije iz dvanaestog veka, koja je i sama bila direktno inspirisana dubokim poznavanjem Ciceronovog rada, kao i značajem duhovnog drugarstva među dobrim hrišćanima koju je mnogo pre toga isticao sveti Avgustin.33

Svetovna nit prijateljstva u gradovima i postfeudalnim društvima

Petrarka i potonji italijanski i severnoevropski humanisti, poput Erazma koji mu se divio, nisu bili začetnici renesansne opčinjenosti prijateljstvom, mada su je dopunjavali. Ona je imala čvrsta uporišta u srednjem veku, i to ne samo u manastirskim i viteškim krugovima već i u novoj urbanoj civilizaciji severne i centralne Italije. Učitelji ili dictatores veštine pisanja pisama, ars dictam inis, učinili su pisma pri­ jateljima, kao i pisma o samom prijateljstvu, središnjim temama svoje veštine i priručnika koje su pisali. Kao što je Žan Leklerk istakao pre više od pola veka, a kako je Džajls Konstabl nedavno potvrdio, uspon 33 R. J. Schoeck, Erasm us o f Europe: The M aking o f a Humanist, 1467-1500 (Edinburgh: Edinburgh University Press, 1990).

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja veštine pisanja pisama i procvat koncepcija prijateljstva išli su ruku podruku.34 Jedan od sastavljača pisama s početka trinaestog veka, Bonkompanjo da Sinja, i sam je napisao delo o prijateljstvu, kao što smo videli. Bruneto Latini je pripadao sledećoj generaciji beležnika koji su bili i sastavljači pisama koji su gajili strast prema prijateljstvu, kojem je posvetio nekoliko poglavlja u delu Knjige bogatstva, gde su u savremeni urbani kontekst uredno uklopljene ideje njegovih glavnih uzora Aristotela i Cicerona. Prijateljstvo je istovremeno bilo „jedna od vrlina Boga i čoveka”, a bilo je i „veoma neophodno za život”. U jednoj kratkoj italijanskoj pesmi o prijateljstvu, „II Favolello”, Bruneto se u velikoj meri i sâm pozivao na Bonkompanja tako što je ponovo isko­ ristio zanimljivu taksonomiju ovog starijeg retoričara o prijateljima u lagodnim trenucima i o lažnim prijateljima: „prijateljima od stakla”, „prijateljima od gvožđa” i drugim. „Prijatelj na muci (am ico d elfatto)” bio je u svakom smislu najpoželjniji prijatelj od svih.35 Priručnici za pisanje pisama održavali su u životu i dali su značaj ovim idejama o prijateljstvu iz trinaestog veka na način koji istoričari tek treba da istraže. Samo u periodu između 1472. i 1500. godine od­ štampano je najmanje devedeset ovakvih priručnika. Jedan od njih, O brazac p isam a (F orm ulario de Epistole), delo Kristofora Landina, napisano na narodnom jeziku, koje je prvi put objavljeno u Bolonji 1485. godine i koje je posvećeno Erkole d’Esteu, vojvodi od Ferare, ostvarilo je priličan uspeh u šesnaestom veku ako se ima u vidu da je to bio prilično tradicionalan, praktični priručnik koji je nudio modele pisama „starijem prijatelju”, savete o tome kako „stupiti u prijateljstvo sa istaknutim čovekom” i tako dalje. Landino se u predgovoru pobunio da su ga mnogi „građani i gospoda” odavno molili da sastavi ono što je jedan drugi savremenik nazvao „dobrim i korisnim malim delom”. U Obrascu se ne nalaze teorije o prijateljstvu već uputstva za pisanje

34 J. Leclercq, „L’amitié dans les lettres au moyen âge”, Revue du moyen âge la­ tin 1 (1945), 391-410; G. Constable, Letters an d Letter Collections (Turnout: Brepols, 1976). Za dictatores i pisanje pisama, vid. R. G. W itt, Italian Humanism and Médiéval Rhetoric (Aldershot: Ashgate, 2001). 35 Brunetto Lattini, Il Tesoretto: Il Favoletto, ed. F. Mazzoni (Alpignano: A. Tallone, 1967); Trésor, ed. Baldwin and Barrette, 186.

159

160

Istorija prijateljstva prijateljskih pisama, mada urednik priznaje da „uvek vodi računa o značaju prijateljstva”. Preko trideset izdanja Landinovog delà, koje se ni po čemu ne ističe i čije je autorstvo čak u jednom trenutku bilo pod znakom pitanja, objavljeno je posle 1485. godine.36 Tokom nekoliko narednih vekova muškarci, i poneka žena, počeli su da uče da pišu pisma na narodnom jeziku na osnovu takvih pri­ ručnika. Ko je, kako, kada i s kim čitao koje priručnike pitanja su na koja uglavnom nemamo odgovore, a koja traže da budu sistematski proučena. Znamo kako su trgovce učili da pišu poslovna pisma, kao i kako su birokrate učili da pišu zvanične dopise, ali kako su obični ljudi naučili da sastavljaju često rečita lična, porodična i pokrovitelj­ ska pisma, kojih je ostalo na desetine hiljada u italijanskim arhivama, još nije poznato. Ono što je jasno jeste da su ovi pisci pisama nekako usvojili ne samo običaje već i nekoliko jezika prijateljstva - „čist” ciceronovski diskurs, idiom odnosa između pokrovitelja i štićenika, i tako dalje - bilo od svojih nastavnika i ovih priručnika, ili su ih pokupili na osnovu neke urbane ili porodične osmoze, što zahteva dalju analizu. Sticajem okolnosti, znamo ponešto o epistolarnom obrazovanju Margerite Datini, žene „Trgovca iz Prata” Irise Origo, i Frančeska Datinija, krajem četrnaestog veka. Kao čin prijateljstva prema ženi svog prija­ telja, pisar Lapo Macei naučio je Margeritu, koja je tada bila u tride­ setim godinama, da čita, i podučavao ju je veštini sastavljanja pisama. Da bi pokazala svoju novu veštinu pisanja pisama preporuke - što je bilo najvažnije sredstvo za pridobijanje i održavanje prijateljstava u renesansnoj Evropi - Margerita je pisala svom nastavniku koristeći konvencionalne muške obrasce, koje je, doduše, prilagodila namerama svog pola. To je bio veoma odvažan čin u društvu gde su pravila pri­ stojnog ponašanja onemogućavala ženama da pišu prijateljska pisma bilo kome osim svojim muževima ili rođacima, iako se u priručnicima 36 Ovde govorimo o izdanju objavljenom u Bolonji 1487. i njegovom Proem io u Cristoforo Landino, Scritti Critici e Teorici (ed. R. Cardini; 2 vols; Rome: Bulzoni 1974), I, 175-82. Vid. i N. Longo, ,,De Epistola condenda: L’arte di ’componer lettere’ nel Cinquecento”, in A. Quondam (ed.), „Le Carte M essaggiere” (Rome: Bulzoni, 1981), 177-201, esp. 182-184, i A. Quondamovom „Dal ‘Form ulario’ al ‘Formulario’: Cento anni di ‘Libri di Lettere’”, in Quondam (ed.), „Le Carte Messaggiere", 13-156, esp. 7 5 -8 0 .

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja nalazio odgovarajući rečnik za pisanje ovakvih pisama. „Ova bliskost mi odgovara”, uveravala je Margerita svog prijatelja, ,,(i) trebalo bi da me tretirate kao da sam vam mlađa sestra jer vas volim kao starijeg brata. Ne verujem da postoji osoba za koju sam više vezana i, mogu vam reći, nikad ne napuštate moje misli.”37 U drugim slučajevima samo možemo da nagađamo o odnosu iz­ među toga kako su ljudi obučavani i onoga što su pisali. Da li trenutak kada se u engleskim izvorima javlja fraza „posebni prijatelji”38, od­ ražava njeno postojanje kao kategorije primaoca (specialis amicus) u jeziku sastavljanja pisama? Ne možemo to sa sigurnošću znati. Skoro je izvesno da su ti umereno obrazovani Italijani, koji su u svojim pismima koristili sledeće rečenice: „Nikad nismo zajedno a da ne govorimo o tebi, što je pravi znak prijateljstva” (poslednja reč je navedena na latin­ skom), ili: „Čini mi se daje dužnost prijatelja (officio d ell’am ico) da se posećuju pismima kada su rastavljeni”39 - naučili klasičarske aluzije na osnovu vrhunskih pisaca na latinskom jeziku. Šta tek onda pomisliti o poreklu fraze: „Ubroj me među svoje prijatelje”, koja se često može pronaći u pismima kojima se traži finansijska pomoć i političko po­ kroviteljstvo, posebno u italijanskim pismima, ali i u Lajlovoj zbirci u Engleskoj u doba Tjudora. Ona je do tada već postala formula, kojim god putevima da je ušla u jezik odnosa između pokrovitelja i štićenika u periodu renesanse, a za sobom je imala i antičko poreklo. Horacije, „pesnik prijateljstva”, kako su ga opisivali, i sâm je koristio ovu frazu izražavajući svoju bliskost s Mecenom, koji ga je pozvao da budu „ш am icorum num ero”. Ova referenca se vrlo verovatno odnosi na ma­ nje ili više jasno definisanu grupu štićenika, sledbenika i prijatelja čija

37 Citirao i o tome govorio C. James, „А Woman’s Path to Literacy: The Letters of Margherita Datini (1384-1410)”, in M. Cassidy Welch and P. Sherlock (eds), Prac­ tices ofG en der in Late M édiéval and Early M odem Europe (Turnhout: Brepols, 2008), 4 3 -5 6 ; I. Origo, The M erchant ofP rato (New York: J. Cape, 1957). 38 Videti, na primer, J. Murray, „Kinship and Friendship: The Perception of Family by Clergy and Laity in Late Médiéval London”, Albion 20.3 (1988), 369-385 at 375. 39 Prvi citat iz 1488. navode Kent i Corti, Bartolom m eo Cederni, 44; drugi se nalazi u ASF, Corporazioni religiose soppresse sotto ii governo francese, 78, 317, fol. 26n, 12. novembar 1489.

161

76 2

Istorija prijateljstva je dužnost bila da posete kuću svog rimskog pokrovitelja svako jutro kako bi mu preneli salutatio (pozdrav).40 Latinijevo nasleđe na narodnom jeziku i njegovi naslednici u raspravljanju o temi, kao i o praksi prijateljstva, prostiralo se i izvan pisanja pisama i sastavljanja rečenica. Nakon Latinijeve smrti 1294. godine, hroničar Đovani Vilani je (pre)naglasio svoju veštinu u filo­ zofiji i retorici, koju je kao „sekretar našeg zajedničkog blaga” (uprav­ nik firentinske riznice) koristio za dobrobit zajednice. I mada je bio „svetski čovek”, nastavlja Vilani - Latinijeva reputacija kao sodomiste skoro sigurno je obavezala Dantea da svog bivšeg učitelja osudi na bo­ ravak u paklu u Božanstvenoj kom ediji - Bruneto je bio „vešti začetnik oplemenjivanja Firentinaca, koji ih je učio kako da govore pravilno i kako da vode i vladaju našom republikom u skladu s politikom”41. Ovaj hroničar nije znao da će Bruneto Latini postati učitelj polovine Evrope; Dante je možda predosetio da će tako biti, jer je dozvolio svom mentoru da budućim pokolenjima poruči preko svojih velikih stihova „moga Tesora se seti, u kom još živim; to je sve što želim”42. Ovaj pri­ lično praktičan vodič kroz antičku mudrost, koju je izdvojio od onih koje je ovaj naučnik od akcije smatrao uzorima i koji je poznavao po­ litiku iz prve ruke, postao je izuzetno popularan i dugovečan. Nekih osamdeset rukopisa francuskog originala je preostalo, od toga trideset primeraka italijanskog prevoda, koji je takođe štampan u Trevizu 1474. godine, oko dvesta godina nakon što ga je Bruneto napisao, odnosno priredio. Na iberijskim jezicima, uključujući i katalonski, postoji oko sedamnaest rukopisa.43

40 N. Horsfall, Poets an d Patrons: M aecenas, H orace an d the „Georgics”, once more (Sydney: School of History, Philosophy and Politics, Macquarie University, 1981), 5; Bowditch, Horace, 23; R. S. Kilpatrick, The Poetry o f Friendship: Horace, Epistles I (Edmonton, Alberta: University of Alberta Press, 1986). 41 Villani’s Chronicle (trans. R. E. Selfe and ed. P. H. Wicksteed; London: Con­ stable, 1906), 312-312. 42 Dante, Pakao, xv, 119-120, preveo s italijanskog Mihovil Kombol, Rad, Be­ ograd, 1959. 43 Trésor, ed. Baldwin and Barrete, xiv; J. Bolton Holloway, Brunetto Latini: An Analytic Bibliography (London: Grant & Cutler, 1986). Jedna od katalonskih verzija je Llibre del Trésor, ed. C. J. Wittlin (Barcelona: Editorial Barcino, 1971). Postoji i savre-

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja Ova knjiga je možda bila najzanimljivija stanovnicima gradova, iz­ nad svega građanima autonomnih ili polunezavisnih gradova-država. U doba kada su rasle kraljevske i kneževske pretenzije, odnosno njiho­ va moć, Latini je zapanjujuće smelo izjavio da je od tri vrste savremene vlasti - monarhijske, oligarhijske/baronske i komunalne - ova poslednja, samoupravljajuća republikanska vlast u gradu-državi, najbolja.44 U svom posebno urbanom kontekstu, koji je, na neki način, bio sličan onim drevnim atinskim i rimskim civilizacijama gradova-država od kojih su potekle klasične doktrine o prijateljstvu, Latinijevo aristotelovsko osećanje da je polis - ili com m une u tadašnjem govoru - zavisio od onoga što moderni kritičari nazivaju „građanskim prijateljstvom” kako bi preživeo, imao je zapažen i pravovremen odjek. Ova tema, na koju su Bruneto i sastavljači pisama toliko želeli da skrenu pažnju građanima koji su se borili da održe pravednu republikansku vlast u kneževsko doba, ostala je važna i u petnaestom veku. U svom delu pi­ sanom na narodnom jeziku, O građanskom društvu, Mateo Palmijeri je verno razradio Aristotelov stav da su prijateljstva „toliko neophodna i toliko prikladna (com odo) postojanju da bez njih niko ne bi svesno odabrao da nastavi da živi”. „Prijateljstvo”, ukratko, „jeste kamen te­ meljac gradova, bez kog ne samo gradovi već ni male grupe (com pagnia) ne mogu da opstanu”, jer drugarstvo među građanima obezbeđuje građansko jedinstvo i slogu koja je bila toliko poželjna, a opet toliko teško dostižna u tadašnjim urbanim društvima podeljenim između različitih struja.45 Uverenje da veze koje održavaju grad počivaju na „prijateljstvima, brakovima i mrežama srodnika” ponovio je nešto ka­ snije tokom istog veka rimski humanista Bartolomeo Platina, čija je publika bila više aristokratska nego građanska, kao i sijenski politički teoretičar Frančesko Patrici. Građani nekih severnoevropskih grado­ va imali su isti stav. Renesansni žitelji Nirnberga polagali su zakletvu da će održavati „veru i prijateljstvo koje vezuje svakog čoveka za svog suseda”. U prilično drugačijem monarhijskom kontekstu pred kraj še-

meni prevod na engleski: The B ook o fth e Treasure (trans. P. Barrette and S. Baldwin; New York and London: Garland, 1993). 44 Trésor, ed. Baldwin and Barrette, 188. 45 Palmieri, Vita Civile, ed. Belloni, 161-162.

163

164

Istorija prijateljstva snaestog veka, Žan Boden je i dalje tvrdio da je prijateljstvo bilo temelj svakog političkog društva.46 Upravo su stranačke povezanosti, koje su ugrožavale građansko jedinstvo u jednostranačkim režimima kvazirepublikanske Bolonje i Firence, u petnaestom veku preuzele privid „građanskog prijateljstva”. „Ро prirodi stvari, mi koji živimo u ovom gradu (Bolonja) posvećeni smo ugađanju (servire) prijateljima kako bi oni ugodili nama kada se za to javi potreba”, pisala su aristokratska braća Malveci, istaknuti čla­ novi dominantne stranke Bentivoljo, u pismu iz decembra 1467. godine upućenog Pjeru de Medičiju koji je bio vođa režima u Firenci.47 Pjera je čak još otvorenije podsetio na trgovački mentalitet stranačke politike vodeći pristalica njegove porodice, Dijetisalvi Neroni (s kojim se ubrzo ozbiljno posvađao): „Prijateljstvo (am icitia) je korisno i neophodno u svim stvarima, a naročito u politici (negli stati), kao što dobro znate”48. Ovu poentu je prihvatljivije sročio i ublažio na način koji bi Palmijeri, koji je bio pristalica ako ne i plaćenik Medičijevih, odobrio, sâm Pjero de Mediči kada je u jednoj javnoj besedi 1461. godine objavio da su „svi građani braća” i da bi trebalo da se ponašaju u skladu s tim.49 Upravo je Pjero, zajedno sa humanistom Albertijem (koji je ubrzo nakon toga napisao možda najoriginalniji rad o prijateljstvu u petnaestom veku), u oktobru 1441. godine bio pokrovitelj proslavljenog građanskog tak­ mičenja u firentinskoj katedrali tokom kog su se pesnici nadmetali u pisanju najboljih stihova na toskanskom jeziku na temu ,,šta je pravo prijateljstvo” (de vera am icitia).50 Ton ovih radova bio je visokoparan, a inspiracija nepogrešivo klasična i hrišćanska.

46 Bartolomeo Platina, De optim a cive (ed. F. Battaglia; Bologna: N. Zanichelli, 1944), 270-271; A. Black, Guilds and Civil Society in European Political Thoughtfrom the Twelfth Century to the Présent (London and New York: Methuen, 1984), 57, 97, 129-131. 47 Citirao I. Robertson, Tyranny under the M antle ofS t. Peter: Pope Paul II and Bologna (Turnhout: Brepols, 2002), 59. 48 Citirao A. Molo, „Cosimo de’ Medici: Pater Patriae or Padrino?”, Stanford

Italian Review I (1979), 5 -3 3 at 33 n66. 49 Citirao Field, Origins o fth e Platonic Academy, 49. 50 De vera am icitia: I testi del prim o Certame coronario, ed. L. Bertolini (Modena: Panini, 1993), 516.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja Štaviše, isti jezik su bez ikakvog srama koristili građani iz istih stranaka kada su govorili o vezama koje su ih sjedinjavale sa svojim su­ građanima i vođama. Jer, osim nekolicine „prijatelja” (am ici) Medičijevih, kako su se izričito nazivali, partija Medičijevih nije bila ništa dru­ go do jedna proširena porodica, „skup prijatelja unutar i izvan grada”, prema recima Filipa Arnolfija 1465. godine, „prijateljstvo (am icizia) od kojeg je sačinjen ovaj grad”51. Sama porodica Medici, kao i njihovi idealističniji sledbenici, okrenuli su se vedrijoj strani Salustovog aforizma da „između dobrih ljudi postoji prijateljstvo, dok između loših postoje partije”. Njihovi neprijatelji, od kojih je jedan rekao da je Firenca Me­ dičijevih „raj u kome stanuju đavoli”, namerno su se koncentrisali na drugu rečenicu rimskog istoričara.52 Urbani i gradski tonovi Latinijevog Blaga i tradicije prijateljstva koje je promovisala veština pisanja pisama naišli su na slabiji odziv iz­ van evropskog „urbanog pojasa”. Pisma na narodnim jezicima u Fran­ cuskoj i Engleskoj, čak i na veoma praktičan način, nisu počela da cvetaju sve do kraja četrnaestog veka.53 Velike zbirke porodičnih pisama u Engleskoj, koje su Virdžiniju Vulf nakon čitanja navele da oseti kako pred njom rana engleska istorija prvi put oživljava, pripadaju dvama vekovima koji su usledili. Ipak, postojala je kultura (ako ne i kult) prija­ teljstva među zemljoposedničkim porodicama postfeudalne Francuske i Engleske, koja je bila jasnije izražena delima nego recima. Ova ćutljiva kultura prilično nalikuje rečitijem svetu političkih prijateljstava i saveza koji se mogao naći u urbanoj Evropi, uprkos svim razlikama između ova dva okruženja. U opštim uslovima demografske krize i br­ zih političkih i društvenih promena koje su se događale širom Evrope u ovom periodu, i „srodnosti” i „savezi” severnih zemljoposednika, o

51 Pismo Pjeru de Medičiju, 12. septembar 1465: ASF, Archivio Medeo avanti il Principato, XV II, 459. 52 Brunt, „Am icitia”, 1, citira Salusta; vid. i F. W. Kent, ,,’Un paradiso habitato da diavoli’: Ties of Loyalty and Patronage in the Society of Medicean Florence”, in A. Benvenuti, et al. (eds), Le Radici Cristiani di Firenze (Florence: Alinea, 1994), 183-210. Za medičijevski koncept amicizije, videti pre svega, D. Kent, The Rise o ft h e Medici (Oxford: Clarendon Press, 1978), part 1 (vi). 53 J. Taylor, „Letters and Letter Collections in England, 1300-1420”, Nottingham

M édiéval Studies 24 (1980), 57-70.

165

76 6

Istorija prijateljstva kojima će više reći biti kasnije, služili su istim političkim i psihološkim ciljevima, nakon što su načinjene potrebne promene, kao i stranačka prijateljstva koja su bila tipična za italijansku i druge gradske kulture; crpli su inspiraciju iz tradicionalnih i proživljenih ideja o porodičnoj i susedskoj solidarnosti, isto koliko i iz klasičnih i hrišćanskih izvora. U ime ovih starijih vrednosti, seoska srodstva i gradske partije pružile su svojim pristalicama u novonastalim okolnostima dragoceno osećanje pripadanja istoj skupini, kao i opipljivo vodstvo čoveka ili porodice koju su poznavali i poštovali, a čak joj se i divili.54 Ni u tom slučaju ne bi trebalo potcenjivati mogući uticaj klasici­ stičke tradicije na narodnom jeziku na severnoevropske koncepcije prijateljstva. Delo O prijateljstvu je, na primer, preveo na francuski Loren Premijerfe već u drugoj dekadi petnaestog veka, kada je ot­ prilike prevedeno i na španski. Premijerfe je iskreno nameravao da iskoristi „tako jasan i običan jezik da bi me umereno pismeni ljudi razumeli brzo i u potpunosti”55. Tiptoftova engleska verzija kružila je u obliku rukopisa među seoskom vlastelom do sedamdesetih godi­ na petnaestog veka, kao što smo videli, i ubrzo nakon toga se našla u štampi. Njena dostupnost u narednom veku doprinela je ubeđenosti jednog elizabetanskog Engleza da je biti „izvanredno obdaren prija­ teljima” izuzetna stvar. Takođe, čitanje Cicerona moglo je da opravda ona nerazdvojna prijateljstva između dvojice muškaraca opisana u savremenim engleskim dokumentima i prozi, koja su bila izvor moralne zabrinutosti, ali i pohvala. Jer „senka” sodomije „nikad nije bila daleko od sveta elizabetanskog prijateljstva posutog cvećem”, prema recima Alana Breja. Naučnik Rodžer Ešam pružio je podršku svom „dragom prijatelju” iz „istog kreveta”, Džonu Vitniju, da nauči latinski tako što je preduzeo zadatak da dvostruko prevede delo O prijateljstvu : ,,s latinskog na engleski, i sa engleskog na latinski”. O jednoj drugoj, fiktivnoj bliskosti ove vrste, u okrviru koje su ova dva prijatelja jela,

54 Ovaj stav zahteva da bude dalje razvijen, ali se navodi u F. W. Kent, „Patro­ nage”, in P. F. Grendler (ed.), Encyclopedia o f the Renaissance (New York: Charles Scribner’s Sons, 1999), IV, 4 2 2 -4 2 4 . 55 Objavio R. Hyatte, The Arts o f Friendship: The Idealization o f Friendship in M édiéval and Early Renaissance Literature (Leiden: E. J. Brill, 1994), 211.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja pila, plesala i čitala zajedno, povremeno deleći isti krevet, Džon Lajli je pisao da se drugovi „nisu mogli suzdržati od zajedničkog društva ni na m in u t... Sve su im stvari bile zajedničke, što su svi drugi sma­ trali pohvalnim”56. Ono što odvaja pozna srednjovekovna prijateljstva među zemljoposednicima u severnoj Evropi od društvenih i političkih veza iz samog feudalnog perioda iznad svega jeste to što se čini da su bila ravnoprav­ nija i ličnija, čak i tamo gde su postojale očigledne razlike u staležu i autoritetu između različitih strana. S postepenim nestankom vazalskog odnosa, hijerarhijske strukture i mentaliteta klasičnog feudalizma, do­ šlo je do oslobađanja ličnih i društvenih veza koje su dale „prijatelj­ stvu”, ma kako se ono definisalo, prostora za manevar i rast. Možda je Ciceronova muška i egalitaristička definicija proistekla iz politike pozne Rimske republike bila upravo ono što je ovom postfeudalnom društvu potrebno. Bratska posvećenost među vitezovima, koja je naj­ bolje opisana u poznoj srednjovekovnoj viteškoj književnosti i koja se može naći i u nemaštovitijim arhivskim dokumentima, bila je posebna vrsta prijateljstva, „slađeg od ljubavi žene”, ili se bar tako govorilo.57 Stvaranje bratstva po oružju bilo je svečan čin zapečaćen zakletvom ili razmenom dokumenata (ponekad čak i bratskim mešanjem krvi); u jednoj književnoj verziji ove zakletve jedan od protagonista se kune: „Biću prijatelj tvog prijatelja i neprijatelj tvog neprijatelja.”58 Prozaični­ je - mada i na način koji više umiruje, barem modernog čitaoca - bile su reči Tomasa, vojvode od Klarensa, koji je u jednom ugovoru iz 1412. godine obećao da će biti „pravi i dobar srodnik, brat, drug po oružju i

56 Roger Ascham, The Scholemaster, ed. J. E. B. Мауог (London: 1863, reprinted New York: AMS Press, 1967), 96-97, and J. Goldberg, Sodometries: Renaissance Texts, Modern Sexualities (Stanford: Stanford University Press, 1992), 79. Drugi citati se mo­ gu naći kod A. Bray, „Homosexuality and the Signs of Male Friendship in Elizabethan England”, History Workshop Journal 29 (1990), 1-19 at 3, 6-7, 16. Vid. i L. Hutson,

The Usurers Daughter: M ale Friendship and Fictions ofW om en in Sixteenth-Century England (London and New York: Routledge, 1994); Shannon, Sovereign Amity, 2 3 -2 4 and passim: Bray, The Friend,passim . 57 Hyatte, Arts o f Friendship, ch. 3. 58 Za ovaj citat, i uopšteno, vid. M. Keen, „Brotherhood in Arms”, Flistory 47 (1962), 1-17 at 6.

167

168

Istorija prijateljstva prijatelj (ату)” Šarlu Orkanskom.59 Dvojica škotskih grofova zakleli su se na kraju ovog veka da će biti „pažljivi, blagonakloni i odani” jedan drugome, poput rođaka sa očeve strane.60 Ova ugovorena prijateljstva, gotovo nedvosmisleno sklapana između društveno jednakih, bila su lična, ali se očekivalo da budu i trajna. U Engleskoj se dešavalo da dva brata po oružju budu sahranjeni jedan pored drugog u istoj grobnici; Alan Brej je iz ove dugovečne i izuzetne tradicije izvukao društvena, religijska i psihološka značenja. Društva i bratstva vitezova, kao i veći viteški redovi, koji su bili toliko učestali u poznom srednjovekovnom evropskom društvu, bili su produžetak ove duboko istaknute lične veze između dva aristokratska druga po oružju. U manje isključivoj atmosferi svakodnevne vojne saradnje i dru­ štvenih odnosa između članova uspostavljene aristokratije i plemstva u Engleskoj i Francuskoj, razvili su se i drugi bliski odnosi, ne naroči­ to drugačiji od bratstva po oružju, koje su i sami njihovi savremenici nazivali prijateljstvom, kao i drugim imenima. U Engleskoj su velikaši sve više „unajmljivali” pristalice za vojne i druge svrhe putem formal­ nih ugovora ili „indentura”, koji su predviđali plaćanje određene sume novca unajmljenim pojedincima u zamenu za njihove usluge i lojalnost (ovo plaćanje zamenilo je dodeljivanje poseda ili rente za posed u vidu počasti koja je karakterisala vezu između gospodara i vazala). Indentu­ ra je bila zakonski sporazum čije su primerke čuvale obe strane, a oba primerka su prvobitno načinjena na istom listu i pečatirana su obostra­ no. Ovi plaćeni sledbenici činili su „pratnju” ili „srodstvo”, ili kako su to Francuzi govorili, savez (alliance). Ranije se mislilo da su ovi postfeudalni sporazumi, koji su naizgled bili isključivo plaćeničke prirode i osuđeni na nestabilnost, bili istovremeno uzrok i posledica političkih nereda i bezakonja u engleskom i francuskom društvu u petnaestom veku, kao i da su predstavljali udaljavanje od čvršćih veza iz klasičnog feudalizma. Nedavna istraživanja o ovom takozvanom „lažnom feuda­ lizmu”, međutim, pokazala su daje nastanak ovih novih tipova odnosa između članova aristokratije i plemstva, na koje se u svakom slučaju

59 Objavio P. S. Lewis, Esssays in Later M édiéval French History (London and Ronceverte: Macmillan, 1985), 60. 60 Citirao J. Powis, Aristocracy (Oxford: B. Blackwell, 1984), 52.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja može gledati kao na logički napredak feudalnih i drugih tradicional­ nih društvenih odnosa, kao njihovo svesno izokretanje, bio kreativan i često koristan odgovor na brojne uspone i padove u ovom periodu u kome se često javljala kuga i u kome se dogodio Stogodišnji rat.61 U nesigurnim vremenima seoska vlastela je iznad svega tragala za „dobrom vladavinom”, rečeno jezikom tog vremena, i nalazili su je u srodstvima, plaćenicima i savezima u koje su stupali, često - to se mora naglasiti - i na duže staze. Koliko god velika i izuzetna ne­ kolicina ovih prijateljstava bila - srodstvo Džona od Gonta, najveće u Engleskoj s kraja četrnaestog veka, podrazumevalo je domaćinstvo, ili fam iliju od 115 muškaraca, 170 ljudi unajmljenih ugovorom i još veći broj godišnjih plaćenika - međutim, ti ljudi nisu pripadali monolitnoj organizaciji, niti su bili podložni strogoj unutrašnjoj disciplini. Takva pratnja, govorilo se, bila je poput „mreže između pokrovitelja i štiće­ nika”62. Ove grupacije su, u skladu s tim koristile retoriku prijateljstva i srodstva kako bi izrazile vezu koja se stvara između gospodara i nje­ govog sledbenika, koji su u pojedinim slučajevima bili istog društve­ nog statusa, mada to nije bilo toliko učestalo niti prisilno kao među pristalicama urbanih stranaka u Italiji. Jedan francuski sporazum o savezu (alliance) iz 1413. godine govori o am or et am istance (ljubavi i prijateljstvu)-, u drugom se dve strane obavezuju da ustanove „dobro, čvrsto, srdačno i odano prijateljstvo, vezu i savez koji će trajati do kra­ ja života”63. Oni vezani ugovorom zaklinjali su se na odanost svojim „pokroviteljima”, kako jedan engleski naučnik opisuje ove velikaše64, ali nisu im odavali počast. Drugovima ili saveznicima njihovog go-

61 Na ovu poslednju temu, vid. G. Holmes, The Estâtes o f the Higher Nobilty in Fourteenth-Century England (Cambridge: Cambridge University Press, 1957); C. Carpenter, „The Beauchamp Affinity: A Study of Bastard Feudalism at W ork”,

English Historical Review 95 (1980), 514-532; i različiti radovi citirani u beleškama koje slede. Vid. Brej, The Friend, za dvostruke sahrane među Englezima u ranom modernom periodu. 62 S. Walker, The Lancastrian Affinity, 1361-1399 (Oxford: Clarendon Press, 1990), 3 ,1 7 and passim. 63 Objavio Lewis, Essays, 63, 67. 64 J. M. W. Bean, From Lord to Patron: Lordship in Late M édiéval England (Man­ chester: Manchester University Press, 1989).

169

770

Istorija prijateljstva spodara, mada ne i njegovim vazalima, nudili su savete i prijateljstvo, kao i vojnu saradnju. Pokrovitelj im je za uzvrat obećavao da će, prema navodima nekoliko engleskih ugovora iz petnaestog veka, biti „dobar i pravedan gospodar”, koji im garantuje „vernost, iskrenost, ljubav i bla­ gorodno srodstvo”65. U ovim postfeudalnim sporazumima postojalo je međusobno dopunjavanje, a često i dugotrajna bliskost, koja nam dozvoljava da o njima govorimo kao o svojevrsnim prijateljstvima, pa­ rafrazirajući na ovaj način Aristotela. Kako god bilo, određenu grupu seoske vlastele je sigurno zamaralo to što su morali da ukazuju poštovanje, koliko god ono prijateljsko bilo, velikašima čiji se interesi gotovo uopšte nisu podudarali s njihovim; kao što je Džon Pejston jednom napisao: „Nisam se bavio pitanjima gospodara više nego što je bilo neophodno.”661 zaista, postoje nagoveštaji da su Pejstonovi i oni koji su s njima bili u vezi u Norfoku aktivno nastojali da izbegnu vertikalne veze zavisnosti koje su bile najmanje uočljive kod velikaških pratnji, odabravši da deluju horizontalno, kako bi pronašli svoje prijatelje i ljude od poverenja u krugovima srodnika i suseda koji su činili njihovu lokalnu zajednicu. Svet Pejstonovih bio je lokalni svet „srodnika i prijatelja”, u kojem su se ideali i utilitaristički koncepti i prakse prijateljstva sasvim jednostavno spajali.67 „Navedi prijatelje da preuzmu tvoju ulogu, kao što bi prijatelji i trebalo da čine”, savetovali su ser Roberta Plamptona kada je protiv njega bila podneta tužba 1500. godine.68 Možda onda i ne iznenađuje to što je seoski vla­ stelin Džon Pejston II posedovao jedan rani primerak prvog engleskog prevoda Ciceronovog delà O prijateljstvu. I dok su mnogi od njegovih savremenika tražili dobru vladavinu od ljubaznog pokrovitelja, on je radije tragao za pravim prijateljima među sebi jednakima.

65 Objavio W. H. Durham, Lord Hastings’ Indentured Retainers 1461-1483 (New Haven, CT: Connecticut Academy of Arts and Sciences, 1955), 41, 123, 128, 133. 66 Citirao Walker, Lancastrian Affinity, 208-209. 67 P. Maddern, ,,’Best Trusted Friends”’: Concepts and Practices of Friendship among Fifteenth-Century Norfolk Gentry”, in N. Rogers (ed.), England in the Fifteenth Century (Stamford: P. Watkins, 1994), 100-117. 68 Citirao J. S. Bellamy, Bastard Feudalism an d the Law (London: Routledge, 1989), 59.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja

Humanistički kult prijateljstva posle Petrarke

Ova snažna i široko rasprostranjena tradicija prijateljstva na na­ rodnom jeziku starija je od naučnog, latinskog, Petrarkinog „ponovnog otkrića” amicitije (1304-1374). Ove dve tradicije su postojale istovreme­ no više od jednog veka, i došlo je do neizbežnog preklapanja s velikom humanističkom fascinacijom temom koja je proisticala iz autoritativ­ nog primera ovog italijanskog učenjaka. Nedavno je pokazano da su latinski autori, pre svega Ciceron sa svojim spisom O prijateljstvu i novootkrivenim pismima sebi bliskima, bili ti koji su oblikovali Petrarkine nesistematične, ali duboko razumljive ideje o prijateljstvu, koje je stalno sprovodio u delo na zadivljujuć način u okviru svoje velike grupe prijatelja „ро peru”. Pismo napisano u starosti na latinskom jeziku upu­ ćeno Filipu de Kabasoleu zaključio je recima: „Zbogom, dragi prijate­ lju, i budi uveren da je, nakon prijateljstva koje potiče od Boga i vrline ... za mene najvažnije posedovanje pravog i iskrenog prijateljstva.”69 Kao što smo videli, ova ideja je već bila opšte mesto u poznoj srednjovekovnoj Evropi, gde se nadmetala, a povremeno i spajala s praktični­ jim definicijama prijateljstva. Čitaoci delà Oprijateljstvu na latinskom, koje je bilo popularno u srednjovekovnom periodu kao lektira za vreme školovanja, mogli su mu pristupiti iz prve ruke, dok su čitaoci na na­ rodnim jezicima nalazili dovoljno detaljne sažetke u knjigama poput Latinijevog Blaga, a kasnije im je bio dostupan i prevod samog delà. Petrarka renesansi nije zaveštao novi, niti prisniji koncept „tajnog prijateljstva” ili „prijateljstva među saučesnicima”, kako se to nazivalo. Međutim, ponovo je ukazao na tu nit u okviru klasične i srednjovekovne tradicije, ovaj put novoj, humanističkoj publici - italijanskoj i evropskoj eliti koja je prihvatila ono što je P.O. Kristeler opisao kao „kult prijateljstva”, koji je postao „standardni topos” pisama i razgovo­ ra.70 Zanimljivo je da je renesansa kao kulturni pokret proizvela mali 69 Za citat, i uopšteno, videti C. Lafleur, Pétrarque et l ’am itié (Paris and Quebec: Presses de l’Université Laval, 2001), 8 6 ,1 9 6 , and passim.

70 P. O. Kristeller, Studies in Renaissance Thought an d Letters (Rome: Edizioni di Storia e Letteratura, 1985), II, 3 5 8 ,4 8 6 .

171

172

Istorija prijateljstva broj sistematičnih radova o prijateljstvu, iako je bila zaokupljena ovom temom. Čini se kao da su Petrarkini ideali sami umesto toga služili kao izvor inspiracije, dok je njegovo ushićeno i prilično jednostrano usvajanje Ciceronovog doprinosa u knjizi Oprijateljstvu učinilo to delo glavnim renesansnim radom o prijateljstvu. Latinski tekst u rukopisu, a potom i štampan, bio je veoma tražen tokom čitave renesanse; dobro­ stojeća firentinska domaćinstva u petnaestom veku često su imala svoj primerak, a jezuitske škole su ga koristile kao jedan od svojih tekstova u narednom veku.71 Pisma namenjena prijateljima i ona koja su govorila o prijateljstvu, odnosno zbirke pisama pravljene u spomen određenih ljudi i njihovih prijateljstava, mogu se naći tokom čitavog perioda. To se i dâ očekivati, imajući u vidu antičke modele koje su nastojali da podražavaju. Ta­ kozvana Rimska akademija s kraja petnaestog veka proizvela je jednu takvu zbirku modela pisama i na latinskom i na italijanskom jeziku; Donato Đanoti je u sledećem veku spojio svoja latinska pisma kako bi ponovo proživeo život ispunjen prijateljstvima.72 Džon Dan, koji je jednom prilikom rekao da mu je prijateljstvo druga religija, verovao je, kako je rekao ser Henriju Votonu, da „pisma povezuju duše više od poljubaca, jer na taj način odsutni prijatelji razgovaraju”73. Erazmo Roterdamski je voleo ovu vrstu proze prepunu naglašenih izraza, od­ nosno, kako ju je opisao Džon Nadžemi, ovaj grčki končeto koji glasi da su pisma „razgovor između dva odsutna prijatelja”, i njihova velika popularnost pokrenula je štampanje na hiljade zbirki pisama. Montenj je priznao pred kraj šesnaestog veka da poseduje ne manje od stotinu italijanskih knjiga pisama.74 71 C. Bec, Les livres des Florentins (1413-1608) (Florence: Olscki, 1984), 150,160, 166,179, 196; Bolgar, Classical Heritage, 357. Hyatte, Arts ofFriendship navodi pozne srednjovekovne radove na temu prijateljstva na stranama 2 0 3-208. 72 W. Bračke, „Fare La Epistola” nella Rom a del Quattrocento (Rome: Associazione Roma nel Rinascimento, 1992); Donato Gianotti and his Epistolae (ed. R. Starn; Geneva: Droz, 1968). 73 Citirao C. Guillén, „Notes toward the Study of the Renaissance Letter”, in B. Kiefer Lewalski (ed.), Renaissance Genres: Essays in Theory, History, and Interprétation (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1986), 70-101 at 79. 74 J. M. Najemy, Between Friends (Princeton, NJ: Princeton University Press, 1993), 47. Ch. 1, „Renaissance Epistolarity”, izvrstan je rad na ovu temu.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja Deziderije Erazmo (oko 1466-1536), koji je i sâm mnogo pisao i dobijao pisma na latinskom od ljudi iz čitave Evrope, takođe je napisao važan priručnik za pisanje pisama na latinskom jeziku. On je na taj način još više istakao svoju posvećenost pozitivnom kultu prijateljstva koje se održavalo uz pomoć razmene rečitih pisama.75 U svojim ranim pismima, napisanim u manastiru u Stajnu, uveravao je jednog prijatelja monaha da „ništa na zemlji nije prijatnije niti slađe od toga da voliš i da te neko voli”; „Ја smatram”, rekao je istom tom čoveku, „da ništa ne može da stoji iznad prijateljstva u ovom životu, ni za čim ne bi trebalo upornije žudeti, ništa ne bi trebalo ljubomornije čuvati.”76 Kasnije se u njegovim naveliko poznatim Izrekam a, prijateljstvo pojavljuje kao tema koja je potom dominirala čitavim Erazmovim delom. Jedno od kasnijih izdanja počinje proslavljenom frazom am icorum com m unia om nia (prijateljim a j e sve zajedničko) i ponavljaju se Ciceronovi „za­ koni prijateljstva” utoliko što se ističe da je „prijateljstvo jednakost: prijatelj je drugo ja”, i tako dalje. U Izrekam a takođe postoji hrišćansko insistiranje na mogućnosti da neko bude „sjedinjen u prijateljstvu sa Hristom, vezan za njega istom silom koja njega drži čvrsto za Oca”.77 Ovaj holandski humanista je poklanjanjem slika obeležio svoje pri­ jateljstvo sa ser Tomasom Morom, s kojim je delio opsesivnu želju da ubedi druge koji su proučavali Novi zavet da se vrate na izvorni grčki jezik da bi iznova uživali u čistim izvorima hrišćanske doktrine. Morova Utopija, što su kritičari u više navrata istakli, može se čitati kao skriveni rad o prijateljstvu. U maju 1517. godine Erazmo i njegov kolega Piter Gilis poručili su od antverpenskog slikara portreta Kventina Masisa za Mora diptih - portrete njih dvojice kako rade u svojim radnim sobama, okruženi učenjačkim teološkim i klasičnim tekstovima, od

75 Erazmovo delo De conscribendis epistolis preveo je C. Fantazzi u Collected Works (ed. J. K. Sowards; Toronto, Buffalo and London: Universityof Toronto Press, 1985), XXV, 1-254; vid. i „А Formula for the Composition of Letters”, 255-267. 76 Obe rečenice citira Schoeck, Erasmus o f Europe, 2 1-22,141. 77 Za ovaj citat, i uopšte, vid. K. Eden, ,,’Between Friends Ali Is Common’: The Erasmian Adage and Tradition”, Journal ofth e History o f Ideal 59.3 (1998), 4 0 5 -1 9 at 409, 413; „From the Cradle: Erasmus on Intimacy in Renaissance Letters”, Erasmus o f Rotterdam Society Yearbook 21 (2001), 3 0 -4 3 ; Friends H oldA ll Things in Common (New Haven, CT, and London: Yale University Press, 2001).

173

174

Istorija prijateljstva kojih bi jedan mogla biti i sama Utopija (Slike 2 i 3). Gilis drži pismo namenjeno njemu u Morovoj ruci, što je dirljivo priznanje - do tada nezabeleženo - o njihovom prijateljstvu i drugarstvu.78 Razmena drev­ nih novčića i medaljona, koji su i dalje bili relativno jeftini, ali i prilično cenjeni od strane humanista zbog klasičnih slika i natpisa koji su na njima preostali, postali su možda najučestaliji izraz prijateljstva među učenjacima širom Evrope u šesnaestom veku. Erazmo je neprestano podsticao ljude da mu daju takve poklone, te mu je tako biskup od Olmuca poklonio četiri zlatnika s likovima „dobrih careva” (Erazmo se ne može ni zamisliti kako priželjkuje slike onih loših) kao „bedan primer mog poštovanja prema vama”79. Aristokratske žene su na italijanskim dvorovima održavale pri­ jateljstvo tako što su slale sopstvene portrete kao poklone. Nakon što je Izabela d’Este napustila rodnu Feraru da bi se udala za markiza od Mantove, Frančeska Gonzagu, često je pisala svojoj porodici i prija­ teljima na dvoru u Ferari. Jedna od dvorjanki njene majke s kojom je održavala bliske odnose pomenula je u pismu od 10. aprila 1495. go­ dine da je postavila pred sebe, dok je pisala, portret koji joj je Izabela poslala.80 Godine 1497. Izabela je poklanjala lepi klasicistički medaljon s portretom umetnika Đan Kristofora Romana svojim omiljenim prija­ teljima i klijentima. Pismo Margerite Kantelmo, bliske članice Izabelinog kruga, nagoveštava nam kako su se takvi pokloni koristili. Ona je iz Milana 1505. godine pisala da je ponela sa sobom Izabelin portret i da joj je to pružalo posebnu utehu dok je bila bolesna:

78 Za portret, vid. J. B. Trapp, Erasmus, Colet an d M ore: The Early Tudor Humanists and theirB ooks (London: British Library, 1991), 64-73. D. Wootton, „Friendship Portrayed: A New Account of Utopia”, History W orkshop Journal 45 (1998), 29-47, govori o Utopiji kao o delu o prijatleljstvu. 79 Za ovaj citat, i uopšteno, vid. J. Cunnally, „Ancient Coins as Gifts and Tokens of Friendship during the Renaissance”, Journal o fth e History o f Collections 6.2 (1994), 129-143 at 132. 80 S. Hickson, „Female Patronage and the Language of A rt in the Circle of Isabella d’Este in Mantua (с.1470-1560)” (PhD thesis, Queens University, Kingston Ontario, 2003), 132.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja

Slika 2. K ventin M asis, P o rtret E ra z m a R o terd a m sk o g , N acio n aln a galerija an tičk e u m etn o sti u P alati Barbijeri u R im u , inv. 1529, A rchivio

F o to g ra fic o S p rin ten d en z a S p écia le p e r il P a trim o n io Storico, A rtistico et E tn oan trop olog ico e p e r il P olo M u se a le d élia città d i R o m a

175

76

!

Istorija prijateljstva

Slika 3. K ventin M asis, P ortret P itera G ilisa , K raljevski m uzej lep u m etn o sti u A ntverp enu , c. L u k a s - A rt in F la n d e rs V Z W

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja N e zn am da li sam m r tv a ili živa. Z n a m da m i o d su stv o vaše m ilo sti daje m alo nade za op oravak . P ok u šaću da p o v ra tim zdravlje uz p o m o ć vašeg d rag o g p o rtre ta [i] m o lim vašu m ilo st da m i p o m o g n e tak o što će m i p oslati svoje uobičajene specijalitete bez kojih izgleda n eću m o ći da se o p o ra v im .81

Portret njene prijateljice joj je u suštini služio kao zavetni dar. Či­ njenicu da su i žene povremeno obeležavale svoja prijateljstva slikama nagoveštava opis Izabele d’Este i žene koja je skoro sigurno Margerita Kantelmo, kao donator na jednom oltaru oko 1514. godine, koji je uradio Frančesko Bonsinjori. Tu je zabeležena njihova posvećenost blagoslovljenoj Osani Andreazi, svetoj mantovskoj opatici koja je bila poznata po svojoj moći da isceljuje bolesne, a koja je umrla 1505. go­ dine. To što su ove dve prijateljice uspele da se izbore da jedna lokalna žena postane svetica i dobije izvrsnu grobnicu bio je još jedan primer njihove uspešne saradnje.82 Bilo je i drugih manifestacija u okviru kulture poklanjanja u hu­ manističkom prijateljstvu. U nekom trenutku u prvoj polovini petna­ estog veka Mlečanin Leonardo Đustinijan je navodno počeo u svoje knjige da upisuje frazu „et am icorum ”, kako bi istakao da njegovi pri­ jatelji i drugi obrazovani ljudi mogu da koriste njegovu biblioteku, kao i da on i njegove knjige pripadaju opštem blagu koje sačinjavaju pisma. Varijacije na ovu formulu prijateljstva, na grčkom kao i na latinskom jeziku, postale su česta pojava u Italiji kako je ovaj vek odmicao (Lorenco Medici ju je koristio) i postale su rasprostranjene širom Evrope u sledećem veku, da bi iščezle tek oko 1600. godine.83 Tačno u ovom periodu i u ovoj sredini pojavio se novi književni žanr. Nekih 1.500 primeraka liber am icorum - „knjige prijatelja” - preostalo je, uključujući i nekoliko primeraka koje su sastavile žene koje su u to vreme počele da učestvuju u razgovorima o prijateljstvu. Neki putnik bi pozvao pri­ jatelje, ili istaknute osobe koje upozna usput, da napišu nešto po svom izboru u ovu posebnu „knjigu za prijatelje”.

81 Isto, Appendix, II, 4, 332. 82 Isto, ch. 2. 83 G. D. Hobson, ,,’Et Am icorum ’”, The Library, 5th sériés, 4 (1949), 87-99.

177

178

Istorija prijateljstva Ovaj poslednji izraz renesansnog kulta prijateljstva, koji je jedan naučnik precizno opisao kao „stilizaciju prijateljstva”84, ima oko sebe nešto izrazito izveštačeno, što se ne može reći za iskrena i smotrena razmatranja Petrarke i Erazma na istu temu, koja su ovaj izraz iznedrila. Čak je i među humanistima, što je doduše bivao slučaj i ranije, postojao jedan student, veoma učen proučavalac klasičnih pisaca, Leon Batista Alberti (1404-1472), koji je na pristojan način istakao u svom kratkom radu o prijateljstvu da preterano oslanjanje na slavna klasična učenja smatra beskorisnim u uzburkanom građanskom i poslovnom životu Italije, što je tema koja je postala dominantna prema kraju še­ snaestog veka. U ovom dijalogu Alberti koristi članove svoje poznate loze koji raspravljaju o pitanju pravog prijateljstva, i od samog počet­ ka rasprava je subverzivnija nego što pojedini kritičari ističu. Prilika za ovaj porodični razgovor je dolazak jednog starog sluge njihovog domaćinstva koji je doneo voće na poklon. Ovaj neobrazovan čovek, koji je obeležen samo (blago komičnim, možda i rustičnim) imenom Buto, meša se sa članovima porodice Alberti koji su iznad njega, na bli­ zak način koji jasno ukazuje da su on i pomenute aristokrate prijatelji, mada je pravo prijateljstvo između radnika i njegovog poslodavca bilo nezamislivo klasičnim autorima, sa izuzetkom Seneke. Kada se pridru­ ži raspravi, Buto odbacuje (neizrečen Ciceronov) stav da je prijateljstvo „savez dveju osoba koje postaju jedno”, šaleći se na temu sopstvenog nesrećnog braka. I dok su uobičajene Aristotelove i Ciceronove ideje govornici sprovodili verno i s poštovanjem, u nekoliko navrata Adovardo Alberti, čvrsto postavljen na zemlju i koji možda ne zastupa glas samog Leona Batiste, ali mu je svakako dozvoljeno da izrazi stav koji je sigurno u to vreme zvučao čudno, nagoveštava svoje nezadovoljstvo primljenim znanjima. „Nijedan antički pisac”, tvrdi on, „nije mi nikad ponudio” definiciju prijateljstva koja uklapa „stvarne načine ponašanja i navike ljudi” u svet u kojem je „sve ... veoma nesigurno”. Iako se u nastavku rasprave čini da više prihvata tradicionalna učenja, Adovardo ipak ubeđuje svog rođaka Lionarda da postoji „veća šansa da se veština prijatelj­ stva nauči u razgovorima umesto u knjigama”. Pisani na italijanskom 84 Burke, „Humanism and Friendship”, 269.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja

179

jeziku na početku četrdesetih godina petnaestog veka, Albertijevi ra­ dovi više pripadaju narodnoj tradiciji praktičnih rasprava o ovoj velikoj temi nego latinskoj struji koju je uspostavio Petrarka, a koju oni impli­ citno kritikuju. Oni takođe anticipiraju radikalne stavove o ovoj temi s kraja šesnaestog veka. Albertijev subverzivni doprinos, koji služi da bi formirao četvrtu knjigu svog delà o porodici (od koje je samo treći deo postao opštepoznat i citiran), prošao je neprimećeno i nije mogao da predstavlja delotvoran dodatak visokoumnim klasicističkim raspra­ vama o prijateljstvu koje su postale toliko popularne u šesnaestom veku pre nego što su novi razvoji i ideje počeli da ih podrivaju.85

Promene u hrišćanskim konceptima dobročinstva i prijateljstva

Albertijevi radovi o prijateljstvu imali su prilično sekularan ton, što je u više navrata isticano, i po tome su bili prilično drugačiji od ostalih. Osim toga, samo se Petrarka, što je iznenađujuće, koncentrisao gotovo isključivo na latinsku pagansku tradiciju, ma koliko da je u drugim pitanjima bio primeran avgustinac. Od samog početka pisci o prijateljstvu mešali su hrišćanske s klasičnim idealima i aluzijama. Prijateljstvo je za ovog vernog aristotelovca i ciceronovca Bruneta Latinija tokom šezdesetih godina trinaestog veka bilo „jedna od vrlina Boga i čoveka”. To da je njegova publika odmah razumela ovaj predlog vidljivo je na osnovu firentinske zbirke odlomaka s kraja trinaestog veka, u kojoj se nalaze biblijski i patricijski, kao i klasični izvori, koji pružaju moralne savete i na latinskom i na toskanskom jeziku na mno­ štvo različitih tema. Ovaj veoma tipični pozno srednjovekovni florilegij

85 Alberti, Family in Renaissance Florence, Book 4 ,2 4 7 ,2 6 5 -2 6 6 ,2 7 9 . Za kontekst i druge analize, videti A. Grafton, Leon Battista Alberti: M aster Builder o f the Italian Renaissance (London: Allen Lane, 2000), ch. 5; Hyatte, Arts o f Friendship, 172-194; U. Langer, Perfect Friendship (Geneva: Droz, 1994), ch. 6.

180

Istorija prijateljstva (florilegiu m ) pripremio je dominikanski fratar i istaknuti građanin Deri Spini, i u njemu je čitavo jedno poglavlje posvećeno prijateljstvu (amista), koje se opisuje kao „veoma korisna stvar i kao blagoslov”. I dok je hrišćansko prijateljstvo u ovoj zbirci predstavljeno kao lična vr­ lina, atmosfera kojom ono odiše društvena je i građanska, poput one u Danteovom gradu.86 Starija hrišćanska tradicija koja je više nagla­ šavala isključivo duhovna prijateljstva - am icitia Christiana, am icitia spiritualis, kao i am icitia Dei (prijateljstva među hrišćanim a, duhovna i božja prijateljstva) kojoj su pripadali manastirski i sveštenički krugovi iz dvanaestog veka - i dalje je postojala u podjednako snažnom obliku i u kasnijem periodu, kao u delu Žana Sere O razm atranju prijatelj­ stva (De contem placione am icicie) iz sredine petnaestog veka. Takva delà su u suštini počivala na istim izvorima; iznad svih, na svetom Avgustinu i autoritetu Svetog pisma, kome su kasniji pisci iz petnae­ stog veka pridodali ogromno neoplatonsko pojačanje. I sâm Avgustin i nekoliko drugih ranohrišćanskih pisaca o prijateljstvu svakako su se direktno oslanjali na Ciceronovo delo, i tako su pomagali da se stvori široki tok klasičnih i hrišćanskih ideja na temu koja je potom proticala kroz srednjovekovni i renesansni period. Kao što je Petrarka i nameravao, Ciceron je postao hrišćanski predvodnik, barem kad je reč o raspravama o prijateljstvu. Šta prema jednoj veoma popularnoj zbirci iz petnaestog veka o moralnim razmišljanjima na narodnom jeziku, pod nazivom Cveće vrline, predstavljaju „prijateljstvo ili drugarstvo”? U pitanju je „zajednička želja za dozvoljenim i iskrenim stvarima, kao što nam Ciceron kaže u svojoj knjizi O prijateljstvu”87. Među religioznima je održavanje snažnog duhovnog prijateljstva između dvojice ljudi, ili u okviru male grupe, a sve da bi se pronašlo prijateljstvo sa samim Bogom, izazivalo primetno interesovanje. Ideje o duhovnom prijateljstvu pronašle su prirodno tle među italijanskim 86 Fra Bartolommeo da San Concordio, A m m aestram enti degli Antichi (ed. V. Nannucci; Florence: Ricordi e Compagno, 1840), 301-317; za Latinija, vid. br. 35, gore. 87 E. Beltran (ed.), Humanistes fran çais du milieu de xve siècle (Geneva: Droz, 1989), 27-55; The Florentine Fior di Virtu o f 1491 (trans. N. Fersin; Washington, DC: Library of Congress, 1953), 9-11. Na ovu uopštenu temu, videti prethodno poglavlje, kao i delo citirano pod brojem 92 niže.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja avgustincima u petnaestom veku; za jednog italijanskog benediktinca, čovek od vere bio je jednostavno „prijatelj Gospodov”88. U severnoj Evropi, samosvesna i snažna prijateljstva cvetala su i među katolič­ kim reformistima poput Erazma, koji je opisao jedinstvo s Bogom kao usklađenost sa Ciceronovim „zakonima prijateljstva”, kao i u nekim nemačkim krugovima protestantskih teologa. Duhovno prijateljstvo moglo je čak i da podrazumeva čednu ljubav između žene i muškarca. Takva je bila praksa u određenim nemačkim manastirima - u kojima je igumanija vodila računa da pojedine opatice održavaju duhovno prijateljstvo s muškarcima, s kojima su mogle da razmenjuju intimna pisma i čije su portrete smele da drže u svojim kelijama. Ovaj kon­ vencionalni kult prijateljstva postojao je u atmosferi koja je takođe ohrabrivala opatice iz različitih ustanova, pa čak i redova da gledaju jedne na druge sa nežnim osećanjima. Jedan manastir slao bi drugom poklon u vidu verske knjige, kao „znak našeg večnog prijateljstva i ljubavi prema vama, kao i vaše prema nama, u neprestanoj odanosti Bogu”89. Međutim, baš u ovo vreme je iz Toskane krenuo talas zahlađenja prema ovim duhovnim prijateljstvima između muškaraca i žena koja su bila u povoju, kao i između samih žena. Sveštenik Marsilio Fičino (1433-1499), najučeniji neoplatoničar iz petnaestog veka, počeo je da se bavi s velikim užitkom temom duhovnog prijateljstva u latinskim pismima koja je slao svojim prijateljima. Reč je bila o malim radovima na različite moralne i filozofske teme inspirisane Marsilijevim izvo­ rima u vidu Platona, Aristotela, svetog Avgustina i Tome Akvinskog. Prema Fičinu, prijateljstva sklopljena radi bilo čega osim spajanja dvo­ jice muškaraca u ljubavi prema Bogu „samo su činovi pljačke”. Njego­ vi voljeni platonski filozofi, istakao je, definisali su prijateljstvo „kao stalno jedinstvo između života dvojice muškaraca”, kao oblik ljubavi, i „ne mogu postojati dvojica prijatelja sami za sebe, već ih uvek mora biti

88 Citirao B. Collett, Italian Bendedictine Scholars and the Reformation (Oxford: Clarendon Press, 1985), 43. Vid. i M. J. Gill, Augustine in the Italian Renaissance (Cambridge: Cambridge University Press, 2005), 14-15, 23, 26-27, 100. 89 Citirano u A. W inston-Allen, Convent Chronicles (University Park, PA: Pennsylvania State University Press, 2005), 173; vid. i 46 -4 7 .

181

782

Istorija prijateljstva troje, dvojica muškaraca i Bog; Bog ili drugim recima, Jupiter, zaštitnik gostoprimstva i čuvar ljudskog života”90. „Ceni svakoga, odaberi i voli samo jednog i poveravaj se samo Bogu”, napisao je Fičino jednom dru­ gom prilikom.91 Za njegovog platonskog sledbenika u sledećoj genera­ ciji, Frančeska Katanija da Djačeta, duhovno prijateljstvo je postojalo da bi dvojica prijatelja mogli zajedno da razmatraju „beskrajno duboko more božanske lepote”92. Iako je Fičinova percepcija platonske ljubavi i muškog prijateljstva doživela veliku popularnost u Italiji i izvan nje, kao i među obrazova­ nim laicima i u svešteničkim krugovima, ipak su laici dugo imali na raspolaganju, a i sve više su koristili, sveobuhvatniju ideju duhovnog prijateljstva. Engleski mistik Ričard Rouli (koji je umro 1349. godine) verovao je da pravo prijateljstvo može postojati između čednih pripad­ nika laičkog delà stanovništva, definišuči ga prilično saosečajno kao „zajedničko uživanje, prijatnost i razgovor koji može biti od pomoći ljudima. Ako je ovo prijateljstvo zasnovano na božjoj milosti, ako mu se u celosti pripadne, ako se vežemo za njega i prema njemu usmerimo, onda se ono može nazvati svetim prijateljstvom i veoma je korisno”93. Đulija Goncaga i Pjero Karneseki održavali su blisko i rizično prijatelj­ stvo ovog tipa sredinom šesnaestog veka, kada su pripadali protoprotestantskom religioznom krugu koji je trebalo da bude odbačen od stra­ ne crkvenih vlasti. „Prijateljstvo je izvrsna stvar”, napisao je jednom prilikom Pjero svom plemenitom pokrovitelju i čoveku od poverenja (u trećem licu, iz bezbednosnih razloga), „posebno kada se rađa iz is­ krenih pobuda i raste i potvrđuje se s godinama i uz pomoć razuma, i do kraja je zasnovano na Bogu.”94 Tajna pisma prijateljstva i duševne

90 The Letters o f M arsilio Ficino (no ed; 4 vols; London: Shepheard Walwyn, 1975-1988); citati su preuzeti iz III, 67, i I, 96-97. 91 Za ovaj citat, i uopšte, vid. A. Canavero Tarabochia, „L’amicizia nell’epistolario di Marsilio Ficino”, Rivista di Filosofia Neo-Scolastica 67 (1975), 422 -4 3 1 at 428. 92 „Panegyric on Love”, in J. Kraye (ed.), Cam bridge Translations o f Renaissan­ ce Philosophical Texts. Vol. I, M oral Philosophy (Cambridge: Cambridge University Press, 1997), 15 6 -6 5 at 163. 93 Citirao McGuire, Friendship and Community, 411. 94 Citirao C. Russell, Giulia Gonzaga and the Religions Controversies ofS ix teenth-Century Italy (Turnhout: Brepols, 2006), 138.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja utehe koja je delio sa Đulijom Goncagom dovela su Pjera Karnesekija do smrtne presude od strane Inkvizicije. Određeni broj ranohrišćanskih pisaca radije je za hrišćansko pri­ jateljstvo koristio reč karitas umesto am icitije. Štaviše, postojala je određena napetost, čak i sukob između emocija koje su opisivale ove reći. K aritas, „milosrđe” ili „toplina”, bila je ljubav koju su svi hrišćani bili obavezni da pruže svojim bližnjima, pa čak i ćelom ljudskom rodu, za razliku od snažne bliskosti koju je označavala reč am icitija, bilo da se koristila za svetovno prijateljstvo između dvojice muškara­ ca ili za isključivu duhovnu vezu čiji je sastavni deo bio Bog, kako su smatrali Goncaga i Karneseki. Kao što je Džon Bosi objasnio u pret­ hodnoj generaciji, ovaj religiozni i sveobuhvatni nagon nalazio se u srcu pozne srednjovekovne duhovnosti onako kako je to doživljavala većina laika.95 On se ispoljavao na više načina. Jedan je bila institu­ cija kumstva, prema kojoj su roditelji birali poznanike - često susede i prijatelje, u nekim slučajevima i na desetine njih - da učestvuju u duhovnom vaspitanju njihove dece, što je bila obaveza koju su shvatali ozbiljno. Odabir kumova među bogatima i siromašnima često je prela­ zio granice društvenog staleža i pola.96 Davanje zajmova bez kamate, kao i drugi finansijski ustupci koji su se prijateljima činili, bili su tra­ dicionalni hrišćanski običaji, kojih su se pridržavali čak i tvrdoglavi Firentinci u ime susedske karitas. Kristoforo Rinijeri, čovek koga bi mnogi poželeli za prijatelja prema mnogim napomenama o aktivnim prijateljstvima koja se mogu naći u njegovom dnevniku, molio je Boga da mu se ne desi ništa loše nakon što je pristao da bude jemac Andrei Karnesekiju za veliku svotu novca, „jer nisam tražio drugo uverenje

95 J. Bossy, Christianity in the West, 1400-1700 (Oxford: Oxford University Press, 1985), i njegovo delo „Blood and Baptism: Kinship, Community and Christianity in Western Europe from the Fourteenth to the Seventeenth Centuries”, u delu Studies in Church History (Oxford: Oxford University Press, 1973), X, 129-143; sada vid. Bray, The Friend, passim ; D. Konstan, Friendship in the Classical World (Cambridge: Cambridge University Press, 1997), 156-173; L. Pizzolato, V idea d ’a micizia nel m onde antico classico e cristiano (Turin: Einaudi, 1993). 96 Bossy, Christianity, 15-19,117. Za detaljnije studije slučajeva, vid. C. KlapischZuber, La maison et le nom (Paris: Éditions de l’École des Hautes Études en Sciences Sociales, 1990), poglavlja 5, 6.

183

184

Istorija prijateljstva od pomenutog Andree osim njegove reci (persona sua), jer sam time što sam mu prijatelj želeo da uradim ono što prijateljstvo (l ’am icitia) zahteva”97. Milosrđe je možda pronašlo svoj najdugovečniji i najdelotvorniji izraz u laičkim udruženjima, kojima je pripadao znatan broj muška­ raca, žena i dece tokom čitavog ovog perioda, sve dok neodobravanje Lutera i drugih reformatora ovog tipa izrazito društvenih manifestacija poznog srednjovekovnog katolicizma nije oslabilo njihov uticaj. M o­ žda je jedna četvrtina ili čak trećina odraslih muškaraca u renesan­ snoj Italiji u nekom trenutku bila član jedne ili više ovakvih verskih družina, koje su bile u velikoj meri, ali ne i isključivo, koncentrisane u urbanim oblastima. Bilo ih je doslovce na hiljade u Španiji početkom modernog perioda, i u selima i u gradovima. Ove laičke družine, sa svojim složenim statutima, hijerarhijama izabranih zvaničnika sa uticajnim ljudima na vrhu, kao i redovnim proslavama, bile su toliki deo društvenog tkanja da nisu izazivale samo neodobravanje protestanata već i satiru samog Nikola Makijavelija. Jedna od njegovih najduhovi­ tijih i najmanje poznatih parodija je na svečana i pretenciozna pravila jedne ovakve tipične družine. Ako neku od žena članica dva svedoka proglase za previše lepu, pod Makijavelijevim režimom, ona je bila u obavezi da prikaže pažljivo odabran deo gole noge kako bi se proverila ta tvrdnja; muškarac optužen na sličan način morao je da prizna da li ima „maramicu nabijenu u prednji deo čakšira, ili nešto slično”98. Dobro je poznato d aje Makijavelijeva religioznost bila komplikovana. Mnogi, možda čak i većina njegovih savremenika, nisu smatrali da je reč o smešnom komentaru. U najboljem slučaju, bratstva su u svoje članove usađivala snažno osećanje hrišćanske važnosti bratske i sestrinske solidarnosti, koju su izražavali na veoma korisne načine, 97 ASF, Conventi Soppressi, 95, 220, fol. 17г. Vid. Bossy, Christianity, 61, 76-78. 98 Niccolô Macchiavelli, Tutte le Opere (ed. M. Martelli; Florence: Sansoni, 1971), 9 3 0 -9 3 2 . Za bratstva, videti C. F. Black, Italian Confraternities in the Sixteenth Century (Cambridge: Cambridge University Press, 1989); W. Callahan, „Confraternities and Brotherhoods in Spain, 1 5 00-1800”, Confraternitas 12 (2001), 17-25; G. Rosser, M édiéval Westminster, 1200-1540 (Oxford: Clarendon Press, 1989), 281-293; D. Reid, „Measuring the Impact of Brotherhood ...” Confraternitas 14 (2003), 3-12; i delà koja slede u narednim fusnotama.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja nudeći svojoj braći ono što su u suštini bile društvene usluge: milosrđe za siromašne, posete bolesničkim posteljama, prisustvo na sahranama, pomoć onima koji su ostali bez materijalnih sredstava. Cilj im je, iznad svega, bio da stvore opštu harmoniju, da dovedu božji mir u zajednice koje su za njime žudele. U poznim srednjovekovnim društvima koja su često bila „agonistična”, kako je to sročio jedan istaknuti istraži­ vač bratskih udruženja, ove družine omogućavale su laicima kojima je bilo teško da naprave razliku između prijatelja i neprijatelja da na­ stave da funkcionišu uprkos svojim strahovima, kako bi se uverili da će zajednički obredni život bratstva vrlo verovatno pomoći da se neki potencijalni Juda pretvori u svačijeg brata." Ono što je upečatljivo, a vezano je za bratstva, jeste da mnoga od njih nisu bila socijalno niti na bilo koji način isključiva. Radije su, time što su regrutovala muškar­ ce (i pojedine žene) iz različitih društvenih klasa i zanimanja, kao i iz različitih delova grada ili zajednice, učinila pristupačnijim svoj cilj da podstaknu duhovno, a time i društveno integrisanje u zajednicu. U jednoj propovedi pred mladim bratstvom na Veliki četvrtak 1476. godine u Firenci, Đovani Nezi pohvalio je vrlinu skromnosti po kojoj se „bogataš sprijateljuje sa siromahom, uzvišeni s niskim, moćan s ne­ moćnim, a gospod se sprijateljuje sa svojim slugom ... neka niko (kako Bog i zapoveda) ne voli svog bližnjeg manje nego sebe”99100. Ovaj nalog da se vole bližnji, u smislu pružanja milosrđa njemu ili njoj, opšte je mesto bratske religioznosti. „Milosrđe čini da čovek voli Boga više nego išta, a svog bližnjeg kao sebe samog”, rekao je domini­ kanac iz četrnaestog veka Jakopo Pasavanti.101 Sama bliskost skoro da postaje aspekt religioznog verovanja i prakse i, reklo bi se, svojevrstan oblik prijateljstva. Za Francuza Žana Bušea, dva veka kasnije, reč je bila o različitim vrstama „bliske ljubavi”, koja je objedinjavala „ulicu, paro­ hiju, grad, burg, selo i zajednicu”102. Jedan firentinski piljar optužen za

99 R. F. E. Weissman, Ritual B rotherhood in Renaissance Florence (New York and London: Academie Press, 1982), 27 i passim. 100 Citirano u Weissman, Ritual Brotherhood, 102. 101 Citirao J. Henderson, Piety and Charity in Late M édiéval Florence (Oxford: Clarendon Press, 1994), 19. 102 Citirao Zemon Davis, The Gift, 20.

185

186

Istorija prijateljstva sodomiju s mlađim prijateljem, i od koga su vlasti zahtevale da objasni svoje ponašanje, okarakterisao je značenje bratske bliskosti na način koji bi mogao da iznenadi današnje čitaoce. Njegove reči, međutim, ističu da je homoerotska ljubav koja je ponekad bila identična s prija­ teljstvom bila takođe, prema recima Majkla Roka, „često samo jedna nit paukove mreže sačinjene od društvenih odnosa”. „То je učinio iz velike ljubavi i bratstva”, citira pisar jednog starijeg čoveka, „zato što su zajedno u bratstvu, i učinio je ono što dobri susedi čine.”103 Ova poenta dovedena je do svog logičnog i, kako se ispostavilo, fatalnog zaključka od strane furlanskog mlinara s kraja šesnaestog veka, Domenika Skandele, čiji je jedan od glavnih grehova bio to što je izjavio: „Tvrdim da je vrednije voleti bližnjeg svog nego Boga”, pod čime je podrazumevao, kako je objasnio svojim inkvizitorima u neverici, da veruje da siroti bližnji zapravo jeste Bog.104 Literatura ovih družina skoro je isključivo govorila o „milosrđu” i „bratstvu”, pre nego o „prijateljstvu”, ali može se tvrditi da je ova društvena hrišćanska ljubav možda bila najopštije prihvaćeno pozno srednjovekovno i renesansno narodno shvatanje onoga što prijateljstvo jeste. U tome nam samo povremeno pomažu neki svedoci iz tog vre­ mena. „Prijateljstvo i milosrđe bi trebalo da budu jedno isto” (am icizia e caritate sieno una propria cosa), izričito je naglasio 1441. godine je ­ dan od učesnika u Albertijevom poetskom nadmetanju u definisanju pravog prijateljstva, dodajući da je Isus prisutan u svakom od tih pri­ jateljstava. Drugi čovek, Feo Belkari, jednom prilikom je poslao zbirku svojih religioznih pesama markizi od Mantove, u nadi da će to označiti „početak duhovnog prijateljstva”105. Statuti jednog kastiljanskog brat­ stva početkom narednog veka potvrđuju da njegovi članovi ne samo što treba da budu braća po Hristu već treba da budu i prijatelji. Nijedan 103 Citirao M. Rocke, Forbidden Friendships: Hom osexuality and M ale Culture in Renaissance Florence (New York and Oxford: Oxford University Press, 1996), 148, 182 i ch. 5. 104 Objavljeno u A. Del Col, Domenico Scandella known as M enocchio: His Trials before the Inquisition (1583-1599) (trans. John and Ann Tedeschi; Tempe, AZ: Médié­ val and Renaissance Texts and Studies, 1997), 36; videti i li, lxx, lxxx, 75, 77. 105 De vera am icitia, ed. Bertolini, 447; N. Newbiggin, Feste D’Oltrarno: Plays in Churches in Fifteenth Century Florence (2 vols; Florence: Olschki, 1997), II, 252-253.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja „neprijatelj” bilo kog brata ne bi mogao da bude primljen u družinu dok ne „postanu prijatelji, jer nije pravedno da među braćom koja tre­ ba da žive u slozi bude neprijateljstva i neslaganja”106. Luter je odbacio pozna srednjovekovna bratstva kao mesta životinjske proždrljivosti i pijanstva. Doduše, bio je u pravu, ukoliko imamo u vidu neobuzdano ponašanje družine Bezgrešnog začeća u Ruanu, koja je 1546. godine obeležila svoje godišnje takmičenje u pesništvu tako što je poslužila gozbu od 32 predjela, 43 glavna jela i 40 vrsta dezerta107 - Luterovo rasuđivanje, podstaknuto njegovim novim osećanjem o tome kako bi ljudi trebalo da se odnose prema Bogu, i dalje nije bilo blagonaklono, previđajući snagu koju su većina bratstava želela da dostignu, nastojeći da među laicima ohrabruju društvenu koheziju i hrišćansku ljubav, kao i prijateljstvo prema bližnjem.

S druge strane prihvatljivosti renesansnog prijateljstva?

Bonkompanjo da Sinja i drugi pisci priznavali su da bi čovek mo­ gao da ima „veće” i „manje” prijatelje; mnoga od prijateljstava do sada opisana bila su, u izvesnom smislu, uspostavljana između pripadnika različitih staleža. Međutim, postojale su i granice koliko daleko i kome su se mogle pružati ljubav prema bližnjem i drugarstvo. Skoro bez izu­ zetka, ljudi su se tokom renesanse slagali da robovi u domaćinstvu - istočni Evropljani, Tartari i Afrikanci u sve većem broju - čak i u okviru skromnih domaćinstava nisu mogli da im postanu prijatelji, niti 106 M. Flynn, „Rituals of Solidarity in Castilian Confraternities”, Renaissance and Reformation, Renaissance et Réform e 25 (1989), 5 3 -6 8 at 63. Za praktične teškoće održavanja bratske solidarnosti, međutim, vid. J. Fisk Rondeau, „Homosociability and Civic (Dis)order in Late Médiéval Italian Confraternities”, in N. Terpstra (ed.),

The Politics o f Ritual Kinship: Confraternities and Social Order in Early M odem Italy (Cambridge: Cambridge University Press, 2000), 30-47. 107 D. Reid, „Moderate Dévotion, Médiocre Poetry and Magnificient Food: The Confraternity of the Immaculate Conception of Rouen”, Confraternitas 7 (1996), 3-10.

187

78 8

Istorija prijateljstva da se s njima sprijatelje. Ono što je veoma neobično za ovo vreme jeste da je Seneka bio kadar da zamisli da robovi u domaćinstvu rimskog patricija mogu da mu budu i pokorn i prijatelji (humiles am ici), ali za Petrarku, bogatog prijateljima i rečitog na temu prijateljstva, oni nisu bili ništa drugo do „neprijatelji u domaćinstvu”108. To je posebno va­ žilo za afričke robove koji su se u sve većem broju pojavljivali u južnoj Evropi od sredine petnaestog veka nadalje, kao posledica portugalskih i španskih pomorskih osvajanja. Opterećeni rasnim stereotipima, koji deluju toliko savremeno da je to deprimirajuće, čak ni slobodno rađa­ nje ni emancipacija nisu omogućavali da više od šačice ovih nesrećnika postane deo društava koja su toliko vrednovala prijateljstvo, uprkos relativno benignom stavu prema njima koji su zauzeli mnogi crkveni autoriteti. Jedan takav čovekbio je Huan Latino, profesor latinskog na Univerzitetu u Granadi, sredinom šesnaestog veka; još jedan od takvih je bio njegov savremenik, portugalski pisac crkvenih drama, Alfonso Alvares.109 Renesansni diskurs prijateljstava između pokrovitelja i štićenika dozvoljavao je mogućnost bliskih veza uzajamnih obaveza, čak i naklo­ nosti među ljudima veoma različitog društvenog statusa, barem u Itali­ ji, gde nam obimna dokumentacija daje priliku da detaljno raspravlja­ mo o temi o kojoj, doduše, postoje velika neslaganja među naučnicima. U pismima preporuka, firentinski patriciji su rutinski opisivali veoma pokorne štićenike - obično ljude bez prezimena - kao „prijatelje” svoje i svojih porodica, povremeno ispoljavajući dopadanje prema ovim lju­ dima koje su ponekad nazivali svojim „stvorenjima”; Meo di Gerijere bio je ,,u velikoj meri moj prijatelj (am icho), i ugledni seljanin”, uveravao je Pjero Tornakvinči gospodina od kog je tražio uslugu u ime svog klijenta.110 Dobrostojeće Mlečanke su takođe među svoje „prijateljice” 108 Seneka, Seventeen Letters (ed. and trans. C. D. N. Costa; Warminster, Wiltshire: Ariš & Phillips, 1988), 28-35; I. Origo, „The Domestic Enemy: The Eastern Slaves in Tuscany in the Fourteenth and Fifteenth Centuries”, Spéculum 30 (1955), 321-366. 109 T. F. Earle i K. J. P. Lowe (eds), Black Africans in Renaissance Europe (Cam ­ bridge: Cambridge University Press, 2005), chs 15,16 i passim. 110 Citirano u F. W. Kent, ,,’Be rather loved than feared’: Class Relations in Qu­ attrocento Florence”, in W. J. Connell (ed.), Society an d Individual in Renaissance Florence (Berkeley, CA: University of California Press, 2002), 13 -5 0 at 35.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja ubrajale svoje siromašnije poznanice i podređene žene u tesno ispre­ pletenim susednim enklavama tog grada na ostrvima.111 Nije uopšte jasno kakvu su terminologiju ovi malopoznati toliko povlašćeni ljudi koristili u odnosu na svoje dobročinitelje - reč prijateljstvo sigurno nije tako lako izgovarana kada su se obraćali sebi nadređenima u društve­ nom smislu - međutim, nesumnjivo postoje čvrsti dokazi da su barem neka od ovih međuklasnih prijateljstava mogla biti važna za obe strane i dugovečna. To je posebno bio slučaj sa pouzdanim slugama u doma­ ćinstvu i dojiljama; treba se samo setiti opisa prijateljstva među bivšim slugom Butom i porodicom Alberti koji je dao Leon Batista Alberti. Skromnim ljudima u gradovima i selima bila je potrebna pomoć i zaštita koju je mogao da im pruži neki moćni dobročinitelj, od izbegavanja zatvora do udavanja kćerki što je bolje moguće. Urbani patricij ili zemljoposednik je, sa svoje strane, sticao status i ugled na osnovu posedovanja (po mogućstvu velikog broja) prijatelja (am ici) među nižim staležima, pre svega na selu, gde su odani prijatelji seljani bili spremni da pruže praktičnu pomoć. Kao što je aristokrata Giljelmo Kaponi obavestio svog prijatelja 1495. godine, izvesni Bjađo di Đovani bio je „naš veoma intiman prijatelj (am ico nostro fam iliarissim o) ... pravi čovek za stražu pred nekim strateški važnim mestom”112. Porodica Medici u re­ nesansnoj Firenci delom je zavisila od uspešne mobilizacije naoružanih seoskih radnika organizovanih ne samo među njihovim stanovnicima već i širom seoskih predela. U ovim renesansnim društvima veoma svesnim klasnog sistema, koja su postajala sve više hijerarhijski ustro­ jena, moćni i bogati mogli su da preziru i da se plaše nižih staleža u ukupnom smislu, dok bi se istovremeno sprijateljivali s pojedincima i porodicama iz njihovih redova.

111 D. Romano, Patricians an d Popolani: The Social Poundations o fth e Venetian Renaissance State (Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press, 1987), ch. 6. 112 Za ovaj citat, i uopšteno, vid. Kent, ,,’Be rather loved than feared’”, 35 i pas-

sim.

189

190

Istorija prijateljstva

Razgovori muškaraca i žena o prijateljstvu

Tek krajem petnaestog veka žene su počele da izražavaju sopstvene stavove o prijateljstvu. To je u velikoj meri povezano s porastom njihove pismenosti i dostupnošću tekstova na klasičnim i narodnim jezicima, čiju je cenu oborila štampa, a takođe ih je učinila i dostup­ nijim, i tako povećala mogućnosti za obrazovanje pojedinaca. Pojava književnih salona, posebno u regiji Veneto u Italiji, takođe je pružila značajnu podršku malom broju ženskih pisaca, kao što je bio slučaj i sa pokroviteljstvom aristokratkinja u Italiji i Francuskoj. Iako su pesnikinje i spisateljice književnih dijaloga ili zbirki pisama njihovi muški pokrovitelji uglavnom smatrali izuzecima, pojedine značajne autorke iskoristile su nove prilike da rašire svoje radove. Jedna od prvih napomena koje se odnose na prijateljstvo u tekstu čiji je autor bila žena, koji je javno pokazao detaljno poznavanje klasičnih ideja na ovu temu, može se naći u pismu dobro obrazovane ćerke zvaničnika iz Breše, Laure Čerete (1469-1499). Njeno pismo svetoj Pelegrini, iz zbirke od 82 pisma na latinskom koja je Čereta napisala oko 1487. godine, bilo je potaknuto pokušajem da dovede do pomirenja, kao i dugim prekidom u Pelegrininom pisanju pisama.113 Čereta je istakla da je prijateljstvo nežna biljka koju treba stalno negovati da se ne bi osušila i uvenula. I tako, mada je seme zajedničke ljubavi koje je posejano među nama već u velikoj meri izraslo napajajući se svojim dubokim korenjem časti, ono je iznenada umrlo, kao da se osušilo u zemlji bez vode: kao da je ovo seme dovoljno tvrdoglavo da samo pobegne od prirode i čovečanstva.114 Prema njenom stanovništu, a ovde je Čereta pokazala poznavanje Cicerona, prijateljstvo se ne može održavati poklonima i laskanjem, već dubokim saosećanjem i iskrenim opštenjem. 113 Laura Čereta, Collected Letters o f a Renaissance Feminist (ed. and trans. D. Robin; Chicago: Chicago University Press, 1997). 114 Isto, 136-138.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja Čereta je održavala veliki broj intelektualnih prijateljstava sa žena­ ma i muškarcima i gledala je na one koji su se posvetili učenju kao na zajednicu koju na okupu drže zajedničke vrednosti i interesi. Međutim, prijateljstvo nije bilo jednostavna stvar u društvu gde se, prema njenom mišljenju, previše žena povinovalo mizoginim stereotipima svojom prenaglašenom opsesijom ukrašavanjem i luksuzom; većina muškara­ ca ophodila se prema ženama kao prema deci ili psima ljubimcima. U jednom pismu muškom suparniku, u kom je vidljivo njeno poznavanje humanističkog uvredljivog diskursa, Čereta je branila prava žena na obrazovanje, ali je otkrila koliko su je na ličnom planu koštali njeni životni izbori. Previše sam puta bila opečena, i moj povređeni um previše je strasti na­ kupio, mučeći se sa odbranom našeg pola, moj mozak je iscrpljen, svestan svoje obaveze. Jer sve stvari koje su duboko ukopane unutar nas, kao i one izvan nas - pripisuju se našem polu.115 Nije iznenađujuće to što su razgovori o prijateljstvu u ranim mo­ dernim tekstovima koje su napisale, ili koji su pisani u ime žena, često umetnuti u žanrove koji se povezuju s njihovom odbranom. „Pitanje žena” ili querelle des fem m es, kojem je Kristina de Pizan dala svoj ču­ veni doprinos početkom petnaestog veka, dobilo je podstrek u Italiji u narednim godinama istog ovog veka. To je barem delimično bio re­ zultat izazova koje postavljaju konvencionalne norme na koje je uticalo sve istaknutije prisustvo obrazovanih i moćnih žena na dvorovima u severnoj Italiji i u južnom kraljevstvu Napulja. Kneževski režimi zahtevali su aktivnu pomoć ženskih, kao i muških članova porodice, kako bi osigurali stabilnost i efikasnost država koje su nudile samo krhka obećanja vezana za politički i zakonski legitimitet. Značajan kulturni i politički uticaj nekih italijanskih aristokratkinja podstakao je i snažne napade konzervativaca, ali i odbranu humanista koji su opisivali svoje odnose sa ženama iz elite kao intelektualna i platonska prijateljstva. Bartolomeo Gođo, pisar i dvorski službenik iz Ferare, napisao je rad 1487. godine za vojvotkinju od Ferare, Eleonoru d’Aragonu, koji je na-

115 Isto, 80.

191

192

Istorija prijateljstva zvao U slavu žena (De laudibus mulierum), čiji je cilj bio da se razgradi tradicionalna filozofska osnova za mušku prevlast. On je na početku teksta izričito pomenuo svoje saveze sa ženama, priznajući „vrline žena i prijateljstva koja su me s njima spojili”116. To što su žene htele pristup diskursu o prijateljstvu, i što su shvatile da je neophodna veća jednakost pre nego što bi muškarci i žene mogli zaista da se sprijatelje, nagoveštava se u još jednom primeru iz severne Italije. Agostino Stroci, avgustinski kanonik, pisao je za svoju rođaku, Margeritu Kantelmo, s kojom smo se već susretali, ne samo O dbrana žena iz 1501. godine, u kojem je istaknuta jednakost muških i ženskih priroda, već i italijanski prevod svog latinskog rada na temu prijatelj­ stva.117 Njegova namera je bila, kako je istakao u predgovoru ovom ne­ dovoljno poznatom, ali zanimljivom radu, da uvede Margeritu u ideje za koje je znao da je zanimaju. Imajući u vidu blisko prijateljstvo svog rođaka s markizom iz Mantove, Izabelom d’Este, verovatno je da je sa Strocijevim radom bila upoznata i ona i druge aristokratkinje povezane s dvorovima Milana, Mantove i Ferare. Ideja da je brak društvena institucija kojoj je neophodna reforma počela je da se javlja u ovom prinčevskom okruženju, možda zato što je razlika u godinama i obrazovanju između supružnika bila manje upadljiva nego u italijanskim renesansnim republikama, gde su se zreli muškarci ženili devojčicama koje su često bile gotovo nepismene. Iza­ bela d’Este, na primer, bila je samo osam godina mlađa od svog muža. Iako je u ranim pismima svojoj ženi Frančesko Goncaga tretirao Izabe­ lu kao da je perspektivna ali neiskusna pomoćnica, postojalo je i jasno isticanje Izabeline inteligencije i političkog doprinosa. Jezik bračne hi­ jerarhije i hijerarhije kneževine i dalje je bio veoma prisutan u njihovoj bračnoj prepisci. Međutim, Frančesko je snažno želeo da sa svojom ženom pregovara radije nego da joj zapoveda, na šta su muževi imali 116 Bartolomeo Goggio, De laudibus mulierum, f. 2v, citirao S. Kolsky, The Ghost o f Boccaccio, Writings on Fam ous Women in Renaissance Italy (Turnhout: Brepols, 2005), 176. 117 Agostino Strozzi, De am icitia (Venice: Biblioteca Marciana), Codici italiani, Classe II, 106. Vid. i C. James i F. W. Kent, „Margherita Cantelmo and Agostino Strozzi: Friendship’s Gifts and a Portrait Medal by Constantino da Ferrara”, izlazi u I Tatti Studies, 12 (2008).

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja pravo, i što se od njih očekivalo, što je nagoveštavalo da je prijateljstvo procvetalo u ovoj vezi stvorenoj u dinastičke i strateške svrhe.118 Mario Ekvikola, koji je postao sekretar Izabele d’Este, preporučio joj se tako što je u svom delu De m ulieribus (O žen am a) iz 1502. godine tvrdio da je brak suštinski instrument represije nad ženama. Njegov koncept bra­ ka kao partnerske saradnje među jednakima imao je cilj da pridobije odobrenje žena, ali nisu ga prihvatili kasniji, manje radikalni branioci žena.119 Međutim, Ekvikolin stav da brak ne bi trebalo da bude bojno polje, tako često prikazivano u mizoginim radovima, već drugarsko partnerstvo obeleženo obostranim poštovanjem i ljubavlju, postao je sveprisutna ideja, čiji je najprestižniji zastupnik bio Erazmo.120 U jednoj engleskoj adaptaciji Erazmove zbirke izreka o braku, Conjugiumu iz 1523. godine, Edmund Tilni otkriva neke od kontradikcija u okviru bračnih ideologija iz sredine šesnaestog veka. U Cvetu p ri­ jateljstva, koje je prvi put objavljeno 1568. godine i koje je posvećeno kraljici Elizabeti, Tilni hvali brak (mada taktično dodaje, „isključujući nevinost, kao najčistije stanje”) jer on „sadrži sreću čovekovog živo­ ta, Cvet prijateljstva, očuvanje kraljevstva, slavu prinčeva i, ono što je najvažnije, ono rađa besmrtnost”121. S jedne strane, Tilni je priznao da bi „jednakost uglavnom trebalo u ovom bračnom drugarstvu posmatrati, kao i godine, kao poklon prirode i sreće. Jer ovde jednakost čini prijateljstvo”122. S druge strane, ovaj tekst je upadljivo podržao ideju da bi žene svojevoljno i radosno trebalo da se podrede autoritetu svojih muževa, tako da društvene norme ne budu ugrožene.123 Žene koje su komentar išale mogućnost prijateljstva među polo­ vima, bilo u okviru braka ili izvan njega, bile su skeptičnije, mada 118 C. James, „Friendship and Dynastie Marriage in Renaissance Italy”, Litera­ ture and History 17 (2008), 4-18. 119 Mario Equicola, De mulieribus (ed. G. Lucchesini and P. Totaro; Piša and Rome: Istituti Editoriali e Poligrafici Internazionali, 2004), 4 4 -4 6 . 120 E. Telle, „Érasme et les Marriages Dynastiques”. Bibliothèque d ’Humanisme

et Renaissance 12 (1950), 7-13. 121 Edmund Tilney (ed.), The Flower o f Friendship: A Renaissance Dialogue Contesting M arriage (Ithaca, NY: Cornell University Press, 1992), 105. 122 Isto, 108. 123 Isto, 135.

793

194

Istorija prijateljstva postoje dokazi da su i one istraživale ovu temu sredinom šesnaestog veka. Margerita, kraljica Navare i sestra Fransoa I, kralja Francuske (1492-1549), zatražila je od Bonaventure de Perijera francuski prevod Platonovog dijaloga o prijateljstvu, Lisid, u okviru onoga što se nazivalo njenim „istinskim 'Platonovim zadatkom’”; još jedan član njenog kru­ ga, Antoan Eroe, sastavio je rad pod nazivom Savršeni prijatelj. Raspra­ ve o ciceronovskom prijateljstvu među Margeritinim prijateljima išle su toliko daleko da je zastupana ideja da bi ono moglo činiti osnovu za idiličan brak. U njenom posthumnom H eptam eronu - doduše, zbir­ ci priča po uzoru na Bokačov D ekam eron - odnosi među polovima, a posebno brak, prikazani su u pesimističnom svetlu. Pod retorikom dvorske ljubavi, muškarci su se u mnogim pričama ispostavljali kao seksualni predatori koji su bili spremni da unište ugled svojih volje­ nih zarad osvajanja. Muška i ženska čast nisu imale ništa zajedničko, i velika tema ovih priča bila je implicitna kritika muške kulture koja je pretpostavljala da je silovanje kazna za žene pune samopouzdanja, ili rešenje ako bi društveno inferiorni čovek poželeo damu iz ugledne porodice. U ovoj sebičnoj i ciničnoj atmosferi poverenje i širokogrudost koja je neophodna za prijateljstvo ispostavile su se kao retkost, a Margeritini muški protagonisti „nisu dorasli zahtevima ovog odnosa”124. Beskorisno je spekulisati, mada je mali broj istraživača tome odoleo, da li su veoma mlada Mari de Gurne (1565-1645) i Montenj po­ kušali s rizičnim poduhvatom snažnog seksualnog prijateljstva u nje­ govim poznim godinama. Izvesno je da je Mari postala njegova fille d ’a lliance (usvojena kći), pre nego što je umro 1592. godine, nakon čega je posvetila mnogo energije da bi održala njegovu reputaciju u životu. Šta god da je Montenj privatno osećao o njihovom prijateljstvu, Mari je o tome pisala u predgovoru svom delu Eseji gospodina M ontenja (Les essais de Michel seigneur de Montaigne) „da dobra volja koja nas spaja... prevazilazi volju pravih očeva i dece - prvu i najbližu od svih prirod­ nih veza”. U jednom smelom zaključku De Gorne je upisala njegovo i

124 Langer, Perfect Friendship, 117 and ch. 4; Marguerite de Navarre, The Heptam eron (trans. P. A. Chilton; Harmondsworth, UK: Penguin, 1984). Vid. i P. F. i R. C. Cholakian, Marguerite de Navarre (New York: Columbia University Press, 2005), 2 0 4 -2 0 5 , 319 n31.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja njeno „ime među onima koji su poznati po prijateljstvu” tako što je ci­ tirala na latinskom jeziku ovu istu rečenicu iz opisa Etjena de la Boesija o njegovoj navodno nezabeleženoj bliskosti s Montenjem.125 Upravo u ovom trenutku Moderata Fonte (1555-1592) nagovestila je da je razlog za prijateljstvo između muškaraca i žena iščezao. U svom delu Vrednost žena, književnom dijalogu napisanom 1592. godine i objavljenom posthumno oko 1600. godine, svi govornici su bili žene. One su pronašle zajedničko tle u verovanju da: mnogi muškarci vide svet na ustrojen način, i toliko su čvrsto ubeđeni zbog nedostatka dokaza da su stvoreni kao superiorni u odnosu na žene, i toliko su nesposobni da zanemare ovu laž, da veruju da su potpuno u pravu kad tretiraju žene onoliko tiranski i brutalno koliko požele. Tokom kratkog dijaloga o prijateljstvu, Fonteine govornice tvrde da se „žene sprijateljuju s drugim ženama lakše nego što je to slučaj s muškarcima i da su njihova prijateljstva dugovečnija”, što je „suštinski suprotan” stav u okviru renesansne književnosti o prijateljstvu kako suvo primećuje današnja urednica ovog teksta Virdžinija Koks.126 Fonteina šaljiva, mada ipak revolucionarna, zamisao potpomognuta je či­ njenicom da je čitav ton rasprave bio upadljivo ciceronovski - „pravo prijateljstvo, prava naklonost, uzrok je sveg dobra” - ali jasno se stavlja do znanja da samo žene mogu da dostignu ovaj visoki stadijum posto­ janja. Bliska prijateljstva među muškarcima su veoma retka „jer im na putu stoji urođena muška zloba”127. Iz jedne potpuno drugačije perspektive, Montenj se čak složio da su njegovi muški savremenici nesposobni za prijateljstvo: „među da­ našnjim muškarcima, nema mu ni traga u praksi”, napisao je ovaj ese-

125 Marie de Gournay, „The Promenade of Monsieur de Montagne”, in R. Hillman i C. Quesnel (ed. and trans.), A pologyfor the Woman Writing (Chicago: Chicago University Press, 2002), 29, 32; M. Fogel, M arie de Gournay (Paris: Fayard, 2004), 4 7 -4 8 , 312. 126 Moderata Fonte, The Worth o f Women (ed. and trans. V. Cox; Chicago: Chi­ cago University Press, 1997), 123 n4. 127 Isto, 123, 128,259, kao i II M erito dette Donne (ed. A. Chemello; Mirano and Venice: Eidos, 1988), 75-79.

195

196

Istorija prijateljstva jista u svom delu O prijateljstvu. Njegovo „neprimećeno prijateljstvo” sa De la Boesijem, kako je Džon Florio divno preveo Montenjev opis za elizabetansku publiku, bilo je retka ptica selica koja se pojavljiva­ la na otprilike svaka tri veka.128 Na svojoj samrti, De la Boesi, barem kako nam prenosi njegov prijatelj, u potpunosti se složio da je „praksa [pravičnog] prijateljstva toliko dugo bila odvojena od nas zahvaljujući našim porocima da od nje ostaje samo nekoliko starih tragova u an­ tičkim sećanjima”129. Ako su moderni muškarci bili jedva sposobni za prijateljstvo, žene mu, prema Montenju, jednostavno nisu dorasle po svojoj prirodi. Štaviše, delovalo je kao da je on u svom čuvenom ese­ ju želeo da odbaci većinu, ako ne i sve obične definicije prijateljstva, i antičke i moderne. Telesna ljubav bila je „vatra nagla i nestalna”, ali i zavodljiva ludost; „ono što mi obično nazivamo prijateljima i prija­ teljstvom” bilo je neugledno (jer nije bilo među jednakima) i kršilo je moralne kodekse. Montenj je napisao pismo svojoj ženi 1570. godine, u kojem je rekao da nema „nikog bližeg od nje”, ali njegova presuda u Ogledima o mogućnosti za bračno prijateljstvo bila je manje vatrena, i gotovo je puna žaljenja: „tu iskrsavaju hiljade zamršenih okolnosti izvan njega koje u njemu valja razmrsiti, a koje su dovoljne da prekinu nit i pomute tok veoma žive naklonosti”130. Na prvi pogled Montenj je ovde dobar stoik i odbacuje iz kanona prave am icitije većinu emocionalnih veza i drugih „prisnih odnosa sklopljenih ili nekim slučajem ili neke ugodnosti radi” koje ljudi obič­ no nazivaju prijateljstvima. Međutim, on se nalazi najednom dubljem nivou na tački razdvajanja od ove antičke tradicije, od ovih „nekoliko starih tragova u uspomenama iz antike”, kako je to Boesi sročio. Pot­ puno nesvesno, ova dva Francuza su se složila s davnim stavom Leona Batiste Albertija o neadekvatnosti kanonskih shvatanja. Zato što su njegova osećanja prema De la Boesiju bila tako snažna, Montenj je pri­ znao da mu svi antički opisi prijateljstva deluju „slabo”. Njihov savez bio je duhovni, prema kome se „duše mešaju i stapaju jedna u drugu”,

128 Mišel de Montenj, O prijateljstvu, Ogledi, prevela Mila Đorđević, Estetika, Valjevo-Beograd, 1990. 129 Complété Works o f Montaigne, trans. Frame, 1050. 130 Isto, 137-138,1065-1066.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja dodao je u napomeni koja je u velikoj meri bila prouzrokovana tada popularnim idejama neoplatonizma. Montenj i njegov stariji prijatelj voleli su se zato što „је on bio on, zato što sam ja bio ja ”. Montenjev univerzum bio je takav da u njemu prijateljstvo između muškaraca nije moglo da postoji, osim u izuzetnim okolnostima. U suštini, govorio je, kako je primetio jedan savremeni kritičar, najbolji prijatelj čoveka može i mora da bude on sâm. „О, prijatelji, nema prijatelja”, takođe je napisao Montenj, citirajući očigledno paradoksalnu grčku poslovicu o kojoj je mnogo toga rekao Žak Dérida u svom radu o prijateljstvu.131 Prevod Ogleda na engleski Džona Florioa iz 1603. godine učinio je Montenjeve ideje prijemčivim generaciji Fransisa Bejkona. Ogledi ovog engleskog državnika pojavili su se 1597. godine, mada je, kada je reč 0 teoriji prijateljstva, on išao potpuno drugačijom putanjom, kojom je stigao do sličnog i daleko pesimističnijeg ishodišta. Prijateljstvo je Bejkonu bilo dragoceno upravo zato što je bez njega „svet samo pustinja”. Pravi prijatelj ostaje alter ego pojedinca, mada Ciceron nije naveden kao izvor, a Bejkonovi „plodovi” prijateljstva bili su manje ili više isti kao kod ovog rimskog pisca: deljenje najdubljih emocija s drugom oso­ bom, razmena mudrih saveta, uzajamna pomoć. Međutim, postojala je 1 svesno utilitaristička atmosfera vezana za ovo pominjanje „plodova”, koje je Ciceronu strano. Štaviše, Bejkon nije odavao utisak da se slaže sa Aristotelom da prijateljstvo pronalazi svoj pravi kontekst u politič­ koj zajednici, za čiju je dobrobit bilo od suštinskog značaja. Njegov svet zaista je činila „pustinja”, što je iskusio iz prve ruke u svojim poznim godinama, kada je zarobljen u londonskoj tvrđavi zbog korupcije i op­ tužbi za sodomiju s mladim slugom.132 U zaključku eseja „О pratioci­ ma i prijateljima” Bejkon nam je možda ostavio svoj finalni, sumorni stav o prijateljstvu. ,,U svetu ima malo prijateljstava, a najmanje među jednakima, kao što je često isticano.” Naizgled uklonivši Cicerona i Aristotela, Bejkon je izrazio pragmatično odobravanje drugarskih od-

131 Za Montenjeve reci, vid. i J. Derrida, „Politike prijateljstva”. Citirani kritičar je L. Smith-Pangle, Aristotle and the Philosophy ofFriendship (Cambridge: Cambridge University Press, 2003), 7 2 -78 at 74. 132 Fransis Bekon, Eseji, preveo Borivoje Nedić, Kultura, Beograd, 1967. A. Вгау, Hom osexuality in Renaissance England (London: Gay M ens Press, 1982), 49.

198

Istorija prijateljstva nosa između nadređenih i podređenih - ono što smo mi imenovali odnosom između pokrovitelja i štićenika - smatrajući da „ako jedan uznapreduje, napreduje i drugi”133. U srcu renesansnog kulta prijateljstva, u Italiji, nekoliko pisaca na sličan način su razdvajali delove njegove superstrukture, a čak su i za­ dirali u njegove temelje. Sperone Speroni (1500-1588) i Torkvato Taso (1544-1595) napisali su kratke radove na narodnom jeziku o temi koja je naglo počela sa složenim problemom kako napraviti razliku između pravog prijateljstva i njegovog najbližeg srodnika, laskanja ili dodvo­ ravanja. Ova dilema je okupirala Plutarha, koga je u velikoj meri Taso citirao, a koji je uglavnom bio nepoznat ranijim renesansnim piscima. Nijedan prethodni renesansni rad na ovu temu nije odmah prodro u suštinu stvari, koja je očigledno postajala sve važnija u složenoj dvor­ skoj kulturi u severnim italijanskim kneževinama u šesnaestom veku. Dok je Tasov dugi rad uspostavio optimistični stav da bi pravo prija­ teljstvo moglo da trijumfuje u borbi protiv svog neuhvatljivog protiv­ nika, Speronijevo delo uopšte nije bio toliko uvereno u uspeh. Prija­ teljstvo i dodvoravanje nisu ista stvar, insistira Sokrat kod Speronija, mada mu potom dozvoljava da prizna da „ovih dana ... pravih prijatelja ima malo”, jer je čoveku urođeno da bude pakostan.134 Stefano Gvaco (1530-1593) otišao je dalje u svom delu G rađanski razgovor (La Civil Conversazione) iz 1574. godine. „Ali ovih dana”, pita jedan od prota­ gonista u njegovom dijalogu, ,,gde su ti pravi prijatelji?” Aristotel je, naravno, mogao da kaže da se prijateljstvo može preneti samo na jednu osobu, govori dalje ovaj govornik, najednom dodajući: „Ne znam da li ste pronašli svog savršenog prijatelja (perfetto amico), ali ja sigurno nisam pronašao svog, onog s kim bih mogao da uživam u toj neskri-

133 ,,Of Followers and Friends”, in Bacon, Essays. Vid. analizu D. W oottona u „Francis Bacon: Your Flexible Friend”, in J. H. Elliott i L. W. B. Brocklisse (eds), The World o f the Favourite (New Flaven, CT, and London: Yale University Press, 1999), 184-204. 134 Sperone Speroni, „Dialogo délia Amicizia”, u Opere (ed. M. Pozzi; 5 vols; Rome: Vecchiarelli, 1988), II, 368 -3 7 4 at 369; Torquato Tasso, „II Manso overo de Tamicizia”, in Dialoghi (ed. G. Baffetti; 2 vols; Milan: Rizzoli, 1998), II, 900-955. Videti i L’A rte delta conversazione nette corti del Rinascimento (ed. F. Calitti; Rome: Istituto Poligrafico e Zecca dello Stato, 2003), 187-189.

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja

799

venoj, jednostavnoj i otvorenoj slobodi koju pominjete.” Hijerarhijsko društvo u kojem se Gvaco kretao bilo je ispunjeno ne samo prijateljima već (u najboljem slučaju) i „ljubaznim osobama” (benivoli), koje su lako mogle da se udalje jedne od drugih. Njegov zastupnik se žalio da bi, ako bi neko odlučio da pruži bratsku ruku prijateljstva čak i onome ko mu je jednak po društvenom statusu, moglo vrlo lako da mu se desi da bude odbijen tako što bi mu se ta osoba obratila sa „gospodaru” i formalnim tonom, nakon čega bi nestala i njegova naklonost. Očigled­ na je implikacija da je cice'ronovsko prijateljstvo nemoguće između muškaraca (upravo kako je to svojevremeno hladnokrvno primetila Moderata Fonte), i Gvacov protagonista završio je svoju raspravu u jednako sumornom, čak i prezrivom tonu. U odnosu na prijateljstvo, bolje je pratiti primer muve, „koja se vrzma oko ljudi i jede našu hranu, ali ne želi da se s nama sprijatelji”135.

Renesansno prijateljstvo u krizi?

Baš kao što Hladni rat uopšte nije značio „kraj istorije”, tako ni iskrena ili drugačija prijateljstva nisu odumrla samo zato što su neki ljudi iz Bejkonove generacije manje ili više tako tvrdili. Ljudi su ne­ sumnjivo nastavili da govore o toj temi i bili prijatelji. Sve veći broj muškaraca (i žena) nastavio je da čita Ciceronovo delo O prijateljstvu, i moguće je da su verovali u to što je pisao. I zaista, nekoliko rečitih žena odlučno se uključilo u rasprave, koristeći tradicionalni rečnik i ideje, u koji su neke njihove muške kolege izgubile veru, idealizujući sopstvena prijateljstva, kao i sva druga u okviru svog pola. U nekoliko ranih slika iz sedamnaestog veka am icitija se prikazuje kao privlačna žena. Fran­ cuski pisac Pjer de Burdej otvoreno je pisao o vođenju ljubavi između žena, donna con donna, kako se taj odnos nazivao. Šekspirove drame

135 Stefano Guazzo, La civil conversazione (ed. A. Quondam; 2 vols; Modena: Panini, 1993), I, 118; II, 235-236.

200

Istorija prijateljstva ilustruju njegovu umešanost, kako je u više navrata isticano, u bogatu kulturu prijateljstva; Henri I V opisuje se kao „drama o prijateljstvu”136. Drugarstvo između žena i muškaraca postalo je stalna tema na više na­ čina, i u ranom modernom periodu došlo je do porasta broja različitih izraza i varijacija na temu prijateljstva, i to ne samo u slikama Nikolasa Pusena, inspirisanim Montenjevim esejem na tu temu. Međutim, očigledno je došlo i do krize u razumevanju davno prihvaćenih ideja o ovoj temi pred kraj šesnaestog veka (ne samo u Šekspirovoj Engleskoj), i to ne samo zato što su spisateljice pomogle da se promene uslovi u ovoj raspravi samim svojim uključivanjem u nju. Muški pisci izgleda govore da „savršeno prijateljstvo”, kako su to antičari definisali, ne bi moglo da funkcioniše u savremenom i na više načina izuzetno razočaravajućem svetu u kojem su učestvovali. Ako je, prema Albertiju, „sve ... izuzetno nesigurno”, čak i u relativno stabilnom građanskom okruženju Italije iz sredine petnaestog veka, onda je tjudorska Engleska iz šesnaestog veka bila „divlja”, ili je bar tako Bejkon verovao. Tamo „prijateljstvu preostaje mali prostor kada nestane novca”, primetio je Džon Hjusi, desna ruka lorda Lajla: „Teško je imati poverenja u ovaj prepredeni svet.”137 Uopšte ne iznenađuje što su ideje o prijateljstvu rođene u malim gradovima-državama dve hiljade godina ranije, a koje su mnogo go­ dina kasnije održavane, pre svega u poznim srednjovekovnim grad­ skim republikama, i koje su postale problematične u Evropi krajem šesnaestog veka. Montenj i Bejkon, Speroni i Gvaco, pokušavali su da ignorišu ili u velikoj meri odbace kanonska učenja o prijateljstvu koja su im se sigurno činila sve manje bitnim; u najmanju ruku su usvojili stavove bliže Senekinom stoicizmu, koji se rodio iz poznog rimskog de-

136 Shannon, Sovereign Amity, 165, i ch. 5: vid. i 3 4 -3 5 i figs 2 i 3 za prijateljstvo prikazano u obliku žene. Za donna con donna, vid. L. Faderman, Surpassing the L o­

ve o f Men: Romantic Friendship and Love between Women fro m the Renaissance to the Présent (New York: Morrow, 1981), ch. 1, i P. Simons, „Lesbian (In)Visibility in Italian Renaissance Culture: Diana and Other Cases of donna con donna”, Journal o f H om osexuality 27 (1994), 81-122. 137 Alberti, Family in Renaissance Florence, 266; St Claire Byrne, Lisle Letters, 138,142. Za uopštenu sliku, vid. Wootton, „Francis Bacon”, 184-204. Za Pusena, vid. E. Cropper i C. Dempsey, Nicolas Poussin: Friendship an d the Love ofPainting (Prin­ ceton, NJ: Princeton University Press, 1996).

Renesansna prijateljstva: tradicionalne istine, nova i drugačija mišljenja spotizma, рге nego ranije i optimističnije formulacije. Nisu bili sami u preispitivanju apsolutnog autoriteta klasičnih autora kao nepogrešivih vodiča za svakodnevni život. Mnogo ranije u tom veku Frančesko Gvičardini dao je uopšteni stav da „se zavaravaju oni koji citiraju Rimljane na svakom koraku”, kao da je taj davno nestali svet identičan našem.138 Ideje građanskog prijateljstva, na primer, imale su sve manje smisla u moćnim i centralizovanim kneževinama i monarhijama ranog m o­ dernog doba. Nezavisni gradovi-države koji su održavali ovaj koncept u životu uglavnom su izgubili svoju nezavisnost; sama Firenca, koja je od Latinijevog vremena nadalje postala uporište am icitije, postala je mala kneževina pod aristokratskom vlašću vojvoda iz porodice Medici. Intenzitet filozofskih rasprava o aristotelovskom konceptu prijateljstva u ovim trenucima počeo je da opada, kako su istakli moderni naučni­ ci koji žele da ožive interesovanje prema njemu.139 Štaviše, mnoge od ovih kneževina bile su obuzete nasilnim stranačkim i političkim su­ kobima, kako unutar sopstvenih granica tako i jedne između drugih. Tradicionalne koncepcije hrišćanske zajednice i prijateljstva, očinske i porodične bliskosti, bile su jednako i uzroci i žrtve ovih sektaških bor­ bi, dok su teolozi i politički moćnici pokušavali da se izbore s različitim shvatanjima odnosa pojedinca s Bogom i odnosa crkve s državom. Se­ kularizacija ideje o prijateljstvu, što će biti centralna tema u sledećem poglavlju, počela je da se pojavljuje u ovo vreme, a bratsko prijateljstvo je tek trebalo da bude osveženo u isključivo svetovnom obliku. Kad je reč o snažnim i besprekornim prijateljstvima između mu­ škaraca, Bejkon je primetio da se njegovo stanište - maleno urbano sedište - suočava s izumiranjem, a s njim i ta sve reda i dragocenija ptica: „jer u velikom gradu prijatelji žive daleko jedni od drugih tako da tu mahom nema onoga drugarstva koje se nalazi u manjim mestima”. U kontekstu rasprave o mogućem broju prijatelja, Aristotel je napisao da „grad” od 100.000 ljudi ne može biti polis u smislu u kom je on to podrazumevao. Mada se veoma brojni Firentinci iz Latinije-

138 Francesco Guiccardini, Ricordi (ed. V. de Caprio; Rome: Salerno Editrice, 1990), 89. 139 S. A. Schwarzenbach, „On Civic Friendship”, Ethics 107 (1996), 97-128; SmithPangle, Aristotle, 3.

201

202

lstorija prijateljstva vog vremena, pre kuge, ne bi sa tim složili, Bejkon je zapravo pogodio u suštinu. Pišući na svoj način u vreme porasta broja stanovništva, nakon nekoliko vekova demografske krize i povećane urbanizacije i migracija u gradove, ovaj Englez je jadikovao nad teškoćom stvaranja i održavanja prijateljstava u velikim gradovoma, kao i nad tužnom si­ tuacijom kada ono nije bilo uopšte moguće; „Jer gomila nije društvo, i lica su samo galerija slika, a razgovor je samo zvečeći cimbal onde gde nema ljubavi.”140 Kneževski dvorovi u drevnim evropskim režimima, koji su na svoj način bili intimna društva u kojima su se ljudi suočavali licem u lice, sasvim sigurno nisu zamenili trgove koji su u gradovima postali pre­ natrpani, u ulozi plodnog tla za stvaranje prijateljstva. Iako je jedan savremenik, Čezare Ripa, istakao da je visoki renesansni dvor pravo mesto za „razgovore i prijateljstva”, stav većine bio je da njegove hi­ jerarhijske i veštačke strukture i zamršena unutrašnja politika čine dvorska društva „skupovima zloćudnih lisica”, kako je to rekao Tomazo Garconi.141 Dvor u Engleskoj je više nalikovao medveđoj jami. Lažni prijatelj prikazivan je u engleskim slikama kao divlji medved koji se obrušava na bespomoćnu žrtvu; treba se čuvati „prijateljski nastro­ jenog dvoličnog neprijatelja”, rekao je dvorski pesnik Tomas Vajat142. Takve osobe se „obučavaju samo da postanu proračunate prema ne­ kom drugom”, napisao je jedan teoretičar iz tog vremena o prijatelj­ stvu, „do te mere da znaju kako da ga obrlate, ili smotaju oko prsta, ili njime vladaju, ali to proističe iz srca koje je dvolično i podeljeno, a ne jedinstveno i pronicljivo”143. Preživljavanje na dvoru nije zahtevalo dar prijateljstva, već lukavstvo i vladanje upravo veštinama laskanja i licemerja koje su bile smrtni neprijatelji pravog prijateljstva. Međutim, uprkos pesimizmu određenih muških savremenika ovog doba, ideja o ličnom, manje-više dobrovoljnom, prijateljstvu opstala je do danas, mada je poprimila oblike, a i naselila svetove, koji su bili nezamislivi Ciceronu, a kamoli Petrarki.

140 Bejkon, Eseji; Aristotel, N ikom ahova etika, IX, 10. 141 Oba citata se nalaze u VArte della Conversazione, ed. Calitti, 206-207. 142 Shannon, Sovereign Amity, 207-209, 2 2 3-224. 143 Citirao Wootton, u „Francis Bacon”, 191.

Od hrišćanskog prijateljstva do svetovne osećajnosti: ponovno uspostavljanje vrednosnog sistema u doba prosvetiteljstva D ejvid G arioč

U sedamnaestom i osamnaestom veku je došlo do promena u nači­ nu na koji su ljudi razmišljali i govorili o prijateljstvu, a u izvesnoj meri se promenilo i njihovo svakodnevno iskustvo u ovoj sferi života. Kao i u prethodnim istorijskim periodima, i sada su političke, ekonomske i društvene okolnosti imale snažan uticaj na sve, pa i na jedan tako ličan odnos poput prijateljstva. Kasni šesnaesti vek je, nakon reformacije, bio vreme žestokih verskih ratova širom Evrope, a velika napetost među različitim konfesijama nije se smanjila ni tokom sedamnaestog veka. Mnogi istoričari smatraju da su verski ratovi doprineli razvoju novih vladajućih struktura, odnosno moćnih monarhija koje su, korak po korak, uspele da zadobiju kontrolu nad velikim aristokratskim poro­ dicama, a u nekim slučajevima su čak i uticaj crkve uspele da dovedu u pitanje. Kraljevske dinastije preuzele su vlast nad velikim delom italijanskih, nemačkih i nizozemskih republika, a istovremeno sa tim je rasla moć monarhija u Švedskoj, Španiji, Srednjoj Evropi i Engleskoj, te Francuskoj i nešto kasnije u Pruskoj, koje su se izborile za ekonomsku i vojnu prevlast u Evropi. Kraljevski dvorovi postali su novo sedište političkog i kulturnog života koji je pre toga bio isključivo rezervisan za malobrojnu aristo­ kratsku elitu. Nove monarhije, nastale po uzoru na renesansne modele, uvidele su kolika simbolička moć leži u pokroviteljstvu nad kulturnim i naučnim delatnostima i zato su osnivale naučne akademije i svesrdno pomagale razvoj umetnosti. Sve ovo je imalo neočekivane posledice. Oslanjajući se na dostignuća prirodnih i društvenih nauka tokom prêt-

204

Istorija prijateljstva hodnog perioda, naučnici iz sedamnaestog i osamnaestog veka - na­ ročito oni koji su bili deo takozvane „naučne revolucije” i kulturnog i intelektualnog pokreta poznatog pod imenom prosvetiteljstvo - razvili su nov pristup nauci na osnovu kojeg su mnoge pretpostavke koje su ležale u osnovi ranijih ideja o društvu dovedene u pitanje. Posebno su osporavani neki od hrišćanskih principa kojih su se do tada i katolici i protestanti podjednako slepo pridržavali. I dok je sedamnaesti vek bio vek snažne religioznosti, ratova, nestašica hrane, epidemija i pat­ nje velikog broja ljudi, sredinom osamnaestog veka je stopa smrtnosti u Zapadnoj Evropi počela da opada, dok je optimizam među ljudima jačao, a sa njim i vera u sposobnost da sami upravljaju svojom sudbi­ nom. Autoritet kojim se crkva služila prilikom propisivanja pravila ponašanja i razmišljanja postepeno je narušavan dvostrukim uticajem državnog aparata i društvenih promena. Ovo je, takođe, bio period u kojem je evropsko društvo doživljava­ lo preobražaj podstaknut trgovačkim kapitalizmom. Otkriće „Novog sveta” i širenje španske i portugalske imperije koje je iz njega proizašlo, zajedno sa širenjem engleskih i francuskih kolonija u Severnoj Ameri­ ci, Zapadnoindijskim ostrvima, teritorijama duž afričke obale i u In­ diji, dovelo je do naglog razvoja trgovine. Kao posledica toga razvijali su se gradovi, naročito duž obala Atlantskog okeana, i na taj način su formirana nova tržišta, dok su broj, bogatstvo i uticaj trgovaca bivali sve veći. Širom Evrope su osnivane nove finansijske institucije, poput berzi i deoničarskih društava, i to uz pomoć vladajućih struktura koje su bile svesne uloge koju ekonomski rast ima u opstajanju na vlasti. Početkom osamnaestog veka su gradovi poput Amsterdama, Londo­ na i Pariza postali centri potrošačke industrije, a u ostalim gradovima Evrope proizvodnja je sve više rasla kako bi zadovoljila potražnju od strane aristokratije, trgovačke elite i novonastale, dobrostojeće „sred­ nje” klase. Rasla je i stopa pismenosti, naročito u gradovima, u kojima su se već krajem osamnaestog veka često mogle sresti zanatlije, vlasnici trgovačkih radnji i sluge koje su, pored letaka i brošura, umele da čitaju i knjige i novine. Ove društvene i ekonomske promene išle su ruku podruku sa izu­ zetno burnim promenama na političkom planu. Početkom osamnae­ stog veka je rast državne moći doveo do stvaranja „administrativnih

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti monarhija”, odnosno oblika vladavine koji su se odlikovali sve obim­ nijim birokratskim aparatom, koji je postepeno smanjivao vlast pojedi­ naca. Razvoj birokratije je doveo do sve većeg broja podataka koji nam pružaju uvid u to kako je veliki deo populacije nekada živeo, pisao i govorio. Istovremeno je sve veći deo stanovništva smatrao da vlast ne predstavlja domen koji pripada malom krugu ljudi iz vladajuće dina­ stije i njihovom najbližem okruženju, već da se u obzir moraju uzeti i stavovi i interesi šire obrazovane populacije. Novine, knjige i brošure štampane su u dotad neviđenim tiražima, dok su kafane, udruženja, skupovi i književna i naučna društva, kao i masonske lože predstavlja­ li nove „trgove” na kojima se moglo raspravljati o raznim pitanjima. U ovako izmenjenoj političkoj i društvenoj klimi rađale su se i nove ideje. Sve navedene promene neposredno su uticale na shvatanje prija­ teljstva. Iako će se većina primera u ovom poglavlju odnositi na Veliku Britaniju i Francusku, pojave koje ćemo opisati bile su široko raspro­ stranjene i u ostatku Evrope, a u različitoj meri postojale su i u evrop­ skim kolonijama u Novom svetu. Pretpostavke o muškoj i ženskoj pri­ rodi, na kojima su počivala shvatanja preuzeta iz prošlosti o tome kako bi prijateljstvo trebalo da izgleda, sada su u velikoj meri osporavane. Sekularizacija mnogih oblika društvene interakcije dovela je do prida­ vanja manjeg značaja religijskim elementima koji su činili osnovu svih odnosa među ljudima. Menjao se porodični život, kao i predstave o njemu, a razvoj novih književnih vrsta, naročito romana i autobiogra­ fija, ponudio je sve široj čitalačkoj publici širok prostor za pronalaženje novih tumačenja prijateljstva. I dalje su objavljivani razni priručnici za pisanje pisama i monografije, ali ljudi su već uveliko primere za ugled nalazili u romanima. Promene u javnom životu uticale su na razmišlja­ nje ljudi o političkim prijateljstvima. Razni oblici pokroviteljstva, koji su imali tako važnu ulogu u političkoj, kao i u svim ostalim sferama života manjih državnih sistema u petnaestom i šesnaestom veku, sada su se pokazali neodgovarajućim jer je širenje kulturnog tržišta nauč­ nicima i piscima dalo mogućnost da zarade za život, a da pri tome ne zavise neposredno od šire aristokratije, pa čak ni od samih vladara. Najistaknutiji predstavnici prosvetiteljstva koristili su razne primere prijateljstva da bi kritikovali društvo i oblike vladavine svoga vreme­

205

206

Istorija prijateljstva na. Krajem osamnaestog veka nove dramatične promene uzdrmale su evropsko društvo. Pod uticajem revolucija u Americi i Francuskoj ponovo je razmatran značaj političkih prijateljstava, s tim što su se ona sada odvijala u novim okolnostima koje su im ujedno davale i nova značenja. Pa ipak, ove promene se nisu odvijale bez prepreka, niti su se de­ šavale preko noći. Neke od osnovnih vrednosti prosvetiteljstva, poput filantropije, kosmopolitizma i humanitarizma, našle su se rame uz rame sa starim, ali i dalje uticajnim idejama o lojalnosti užoj zajedni­ ci, porodičnim vezama, kao i predstavama o individualnom i kolek­ tivnom identitetu. Kako je neko mogao biti istinski filantrop, prijatelj čitavog čovečanstva, a da istovremeno na prvom mestu ostane lojalan svojim rođacima i poreklu, lokalnoj zajednici, pa čak i svome kralju ili - kako su to nove ideje o naciji diktirale - sopstvenoj državi? Kakva je bila priroda odnosa između privatnih prijateljstava i čovekove du­ žnosti prema svim ostalim ljudskim bićima? Postepena sekularizacija mnogih oblasti života takođe je otvorila put brojnim trvenjima između verskog i sekularnog poimanja prijateljstva. Da li je čovek pre svega trebalo, kako je to crkva oduvek propovedala, da bude lojalan pripad­ nicima svoje vere, odnosno svim ostalim hrišćanima? Kako su se, u dobu u kojem je ugled antičkih mislilaca i dalje bio ogroman i iznova učvršćen sve obimnijim proučavanjem klasične kulture, Aristotelovi i Ciceronovi prethrišćanski stavovi o prijateljstvu mogli uskladiti sa pogledima crkvenih otaca ili, i to treba pomenuti, sa svakodnevnim, običnim shvatanjem ovog pitanja?1 Iako su obrazovani ljudi i dalje či­ tah Cicerona i Aristotela, i iako su oni koji su pisah o prijateljstvu gajili duboko divljenje prema autorima iz antičkog doba, i jedni i drugi su sva ova delà tumačili u novom svetlu.

1 Naomi Tadmor, Family and Friends in 18th- Century England: Ftousehold, Kinship, and Patronage (Cambridge: Cambridge University Press, 2001), 237-239.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti

207

Idealno prijateljstvo: filozofska gledišta i moralni saveti

Filozofske rasprave na ovu temu možemo naći u raznim monogra­ fijama, pamfletima i besedama, poučnoj literaturi i pismima, ali one mogu biti i sastavni deo književnosti. Pa ipak, malo je pisaca koji su razvili originalna stanovišta o prijateljstvu; umesto toga, većina njih radije se opredeljivala za citiranje opštepriznatih autoriteta koji su se ovom temom bavili, a pod njima se uglavnom podrazumevaju Sveto pismo, Ciceron i Aristotel. Delimičan razlog za to je činjenica da su u sedamnaestom i osamnaestom veku muškarci tokom svog školovanja veliku pažnju poklanjali čitanju i podražavanju autorima koji su pisali na latinskom jeziku, kao i starogrčkom u nešto manjoj meri: u Brita­ niji je tokom sedamnaestog veka objavljeno otprilike dvadeset devet izdanja Ciceronove knjige O prijateljstvu na latinskom jeziku, a isto toliko je objavljeno i u narednom veku. U Francuskoj je Ciceron tokom čitavog ovog perioda bio najzastupljeniji autor čija su se delà proučavala na univerzitetima, a među njih spadaju i ona o prijateljstvu.2 S tim u vezi nije nimalo neobično što se toliki broj autora ugledao na pomenute izvore i što je radi ilustracije vrlina i dužnosti prijateljstva koristio primere iz klasične istorije i mitologije. Većina pisaca koji su se njime bavili prijateljstvo je delila na neko­ liko različitih vrsta, kako sa teorijskog tako i sa praktičnog stanovišta. Oslanjajući se na tradiciju koju je ustanovio Aristotel, razlikovali su prijateljstva utemeljena na ličnim interesima i potrebama, zatim ona koja se temelje na obostranom zadovoljstvu koje pruža sâmo druženje, kao i prijateljstva koja u osnovi imaju vrlinu i koja se obično određu­ ju kao uzajamna briga i poštovanje koje ljudi jedni drugima ukazuju. Međutim, svi su bez izuzetka veliku pažnju poklanjali „pravom” prija­ teljstvu, onom koje su smatrali najčistijim odnosom među ljudima. Za Džeremija Tejlora, pisca iz sredine sedamnaestog veka, čija su Merila

2 British Library English Short Title Catalogue; Lawrence Brockliss, French Higher Education in the Seventeenth and Eighteenth Centuries: A Cultural History (Oxford and New York: Oxford University Press, 1987), 111-113,135-136.

208

Istorija prijateljstva

i dužnosti prijateljstva bila popularna i u narednom veku, prijatelj­ stvo je „najčvršća veza koja postoji na svetu”, „jedinstvo duša” koje nam „ublažava boli, smiruje strasti, oslobađa nas potištenosti, pruža utočište u nevolji, razrešava nedoumice i bistri um”.3 Volter se u svom Filozofskom rečniku iz 1764. godine o ovoj temi izrazio još jezgrovitije, opisavši prijateljstvo kao „brak duša”. Nešto kasnije je Mari-Šarlot Tiru d’A ronvil govorila kako je u pitanju „osećanje u kojem razum nema nikakvog udela. Jedino je naša duša pod njegovim uticajem”; na taj način je napravila razliku između najuzvišenijeg oblika prijateljstva i odnosa koji se temelji na bilo kakvim utilitarnim pobudama. Prema mišljenju Džona Loka iz devedesetih godina sedamnaestog veka, kao i Dejvida Hjuma pola veka kasnije, jedna od vrlina prijateljstva leži u činjenici da se iza usluge učinjene prijatelju ne nalazi nikakva lična korist.4 Smatrali su da je posredi nesebičan odnos, kao i odnos koji je isključivo duhovne prirode. Bilo je i nekoliko suprotstavljenih mišljenja. U članku o prijatelj­ stvu („Amitié”) u Francuskoj enciklopediji iz 1751. godine sasvim se ravnodušno gleda na ovu temu i zaključuje se da potreba za prijatelj­ stvom ukazuje na slabost u osnovi ljudskih bića, zbog koje ona sama sebi nisu dovoljna. Zapravo, najveći deo članka posvećen je tome šta sve u prijateljstvu može i jeste pošlo po zlu. La Rošfuko je 1665. godine tvrdio da potpuno nesebično prijateljstvo ne postoji, a sa time se vek kasnije složio i filozof materijalizma Klod Adrijan Helvecije, smatra­ jući da se ljudi rukovode željom za uživanjem, novcem, spletkarenjem, kao i duhovnom i praktičnom podrškom kada su nesrećni. Međutim, ovakvi stavovi bili su u manjini. Deni Didro je Helveciju odgovorio tako što je napisao kratku satiričnu priču čije je naravoučenije bilo, kako je napisao u pogovoru, da „uopšte uzev, stabilno prijateljstvo može postojati samo među ljudima koji nemaju ništa; u tom slučaju je 3 Jeremy Taylor, Measures and Offices o f Friendship (London: R. Royston, 1657), 27,64. 4 Marie-Charlotte Thiroux d’Arronville, De l’amitié (1761), objavljeno kao Les Oeuvres morales de Monsieur Diderot (Franckfort, 1770), 7; John Marshall, John Loc­ ke: Résistance, Religion and Responsibility (Cambridge: Cambridge University Press, 1994), 186; Hume, A Treatise o f Human Nature [1749] (ed. L.A. Selby-Bigge; Oxford: Clarendon Press, 1888), 521.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti

209

sâm čovek jedino bogatstvo svoga prijatelja”. Većina autora složila se sa francuskim moralistom Luj-Silvestrom de Sasijem da se, za razli­ ku od manje bliskih odnosa koje ljudi ponekad pogrešno tumače kao prijateljske, istinsko prijateljstvo temelji na uzajamnom poštovanju u kombinaciji sa „naklonošću srca”. Ili, kako je to Adam Ferguson opi­ sao 1792. godine, u pitanju je odnos „uzajamne uverenosti u nepro­ laznu vrednost onog drugog, kao i potpune odanosti i bezgraničnog poverenja 5. Za većinu pisaca iz osamnaestog veka sve ovo je značilo da pravo prijateljstvo među ljudima čiji se društveni statusi bitno razlikuju nije moguće. Onima koji su zauzimali visoke pozicije oduvek se laskalo, te tako nikada nisu mogli imati poverenja u svoje potčinjene. De Šasi je bio spreman da prihvati mogućnost postojanja prijateljstva među lju­ dima nejednakog položaja, budući da je odsustvo suparništva predsta­ vljalo njihovu dobru stranu, ali ona su direktno zavisila od spremnosti onoga ko je nadređen da popušta, kao i od sposobnosti onoga ko je podređen da u javnosti sačuva pokorno držanje. Ovaj naučnik se ipak držao uverenja da se „češće sreće prijateljstvo među ljudima koji su na istom nivou”. U vezi s tim pitanjem većina autora bila je nepopustljiva. U Francuskoj enciklopediji se potvrđuje stav da je među prijateljima neophodna jednakost. Sa time se slagao i Kant: „Odnos pokrovitelja, odnosno dobrotvora, prema štićeniku, koji je u obavezi da mu bude zahvalan, može karakterisati uzajamna ljubav, ali ne i prijateljstvo, zato što se nivo poštovanja koje svaki od njih oseća prema onom drugom razlikuje.” Ovo je predstavljalo priličan pomak u shvatanjima u odnosu na period od dva veka pre toga, kada je Fransis Bejkon primetio kako „na svetu ima jako malo prijateljstava, a najmanje ih je među jedna­

5 François, duc de la Rochefoucauld, Maximes, suivies des Réflections diverses (Paris: Garnier, 1967), 304 (no. XCIV); Helvétius, De l’esprit (Paris: Durand, 1758), 350; Diderot, Les Deux Amis de Bourbonne (1773), citirano u Anne Vincent-Buffault,

De l’exercise de l’amitié: Pour une histoire des pratiques amicales auxXVIIIe etXIXe siècles (Paris: Seuil, 1995), 106; Louis-Silvestre de Sacy, A Discourse o f Friendship [1703] (London, 1707), 12, 47; Ferguson, Principles o f Moral and Political Science (1792), citirano u Allan Silver, „Friendship in Comercial Society: Eighteen-Century Social Theory and Modem Sociology”, American Journal o f Sociology 95 (1996), 1474-1504 at 1486.

210

Istorija prijateljstva kima ... ako uopšte postoje, to su prijateljstva između podređenih i nadređenih”, zato što ih veže međusobna zavisnost.6 Mnogo se raspravljalo i o dužnostima koje prijateljstvo sobom nosi. Svi su se autori u tome slagali da pravi prijatelji vole, podržavaju i bra­ ne jedan drugoga. „Šta je to savršeno prijateljstvo?” pita se lik Efelije u jednoj pesmi En Fine. Prijateljica Ardelija joj odgovara: To je kad deliš i sreću i tugu; I kada odagnaš svome drugu Sve brige Rečju, Ljubavlju i Dodirom; Kada prodaš kuću i zemlju s mirom; Za prijatelja kog su načinili robom; To je kad umreš nad onim grobom, U kom tvoj prijatelj mrtav leži.7 Mnogi pisci i naučnici su tvrdili da se savršeno prijateljstvo teme­ lji na prisnosti i otvorenosti, odnosno na onome što je Antoan Toma 1772. godine opisao kao „pređivno poverenje koje se pruža i dobija”. U tom slučaju sve prepreke i maske padaju, tako da prijatelji jedan dru­ gome mogu znati i najskrivenije misli. Samjuel Džonson je to opisao ovako: „Mnogi ljudi b i ... želeli da imaju bliskog prijatelja, sa kojim bi mogli razmenjivati svoje misli, i hvaliti međusobne vrline.” Naravno, ovo je ujedno značilo da su prijatelji jedan drugome poznavali i mane, i mnogo je mastila potrošeno na rasprave o tome da li takvo jedno sa­ znanje može oslabiti prijateljstvo, odnosno da li bi trebalo zažmuriti pred slabim stranama svojih prijatelja (kako piše u Rečniku iz Trevoa [Dictionnaire de Trévoux]), namerno ih prevideti ili, naprotiv, učiniti nešto da se poprave. Neki pisci su se složili sa Aristotelovim i Plutarhovim mišljenjem da na prijateljima leži uzajamna odgovornost u pogledu ukazivanja na greške; tako bismo ispravili i jedni od drugih načinili bolje ljude: „Nema tog učitelja ni tutora koji se može meriti 6 De Sacy, Discourse, 42; Encyclopédie, art. „Amitié”; H. J. Paton, „Kant on Friendship”, in Neera Kapur Badhwar (ed.), Friendship: A Philosophical Reader (Ithaca, NY: Cornell University Press, 1993), 133-154 at 153; Francis Bacon, „OfFollowers and Friends”, in The Essays (Harmondsworth, UK: Penguin, 1985), 206. 7 Anne Kingsmill Finch, „Friendship between Ephelia and Ardelia”, in Miscellany Poems on Several Occasions (London: Jfohnj. Bfarber], And B. Tooke, 1713), 253.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti sa prijateljem”, tvrdio je sveštenik Sajmon Patrik iz sedamnaestog veka. Međutim, iako prijatelji treba da budu iskreni, svaka kritika mora biti izgovorena s ljubavlju i tako da onome ko kritiku prima ne naruši samopouzdanje. Prema tome, tvrdi De Šasi, kritiku uvek treba izneti nasamo, nikad pred drugima. Prijatelji bi samo trebalo jedan drugog da koriguju, predlagao je Šari Diklo sredinom osamnaestog veka, ako je takva vrsta iskrenosti neophodna za uzajamnu dobrobit. Imanuel Kant se složio sa mišljenjem da prijateljstvo podrazumeva „potpuno poverenje među dvema osobama koje jedna drugoj saopštavaju tajne misli i osećanja”, ali samo „pod uslovom daje ovakvo poveravanje pra­ ćeno uzajamnim poštovanjem”.8 Još jedna veoma važna nedoumica za većinu pisaca koji su se bavili prijateljstvom ticala se razlikovanja ovog od drugih vrsta međuljudskih odnosa, naročito porodičnih. Da li roditelji zaista mogu biti prijatelji svojoj deci i da li je odnos između braće i sestara po pravilu prijatelj­ ski? Za razliku od mnogih književnih delà, u većini naučnih rasprava dolazilo se do zaključka, poput onog Tejlorovog iz pedesetih godina sedamnaestog veka, d aje odnos između deteta i roditeljâ neravnopra­ van i asimetričan i da je „stoga u pitanju drugačija vrsta prijateljstva od onog koje nas u ovom istraživanju zanima”. „Odnos među braćom”, ističe dalje ovaj autor, „predstavlja priliku da čovek unapred isproba svoje sklonosti prema prijateljstvu, ali ne više od toga.” Iako bi bliskost porodičnih veza mogla dovesti do prijateljstva, ove dve vrste odnosa ipak nisu istovetne. „Kada je reč o osloncu i poverenju”, smatrao je Saj­ mon Patrik, „ni rodbinski odnosi, ni savezništvo sa slavnim ljudima, ni bogatstvo, niti bilo šta drugo ne može biti njihov garant, kao što to može biti velikodušno prijateljstvo.”9

8 Antoine Léonard Thomas, Essai sur le caractère, les moeurs et l’esprit des femmes dans les différents siècles (Paris: Moutard, 1772), 101; James Boswell, Life of Johnson (ed. R. W. Chapman; Oxford: Oxford University Press, rev. edn, 1970), 1020. Dictionnaire de Trévoux (Paris: Libraires associés, new edn, 1771), art. „Ami”; Simon Patrick, Advice to a Friend (London: printed for R. Royston, 4th edn, 1681), 167; De Sacy, Discourse, 79; Charles Duclos, Considérations sur les moeurs de ce siècle (Amsterdam, 1751), 57; Paton, „Kant on Friendship,” 142. 9 Taylor, The Measures and Offices o f Friendship, 69, 77. Patrick, Advice to a

Friend, 167.

211

212

Istorija prijateljstva Međutim, najveće rasprave u vezi sa prijateljstvom vodile su se po­ vodom drugih pitanja, pre svega o isključivosti, koje je bilo jedno od značajnijih. Većina naučnika je prijateljstvo zamišljala kao neku vrstu isključivog odnosa koji, u svom najčistijem vidu, podrazumeva samo dvoje ljudi. Za Kanta je to bila „veza dvoje ljudi utemeljena na jednakoj i uzajamnoj ljubavi i poštovanju”. „Najpotpunije prijateljstvo”, složio se Depi de la Šapel, „predstavlja skladno, nežno i trajno jedinstvo dvoje ljudi.” Govoreći o nešto širem kontekstu, pisci ranog modernog doba smatrali su da prijateljstvo funkcioniše u okviru ograničene snage emocija, koje ima tek toliko da se može razdeliti među datim učesni­ cima, na sličan način na koji su tadašnji ekonomisti verovali da je ko­ ličina bogatstva ograničena i da se jedino može iznova raspoređivati, a ne uvećavati. „Posedujemo samo određenu količinu osećajnosti”, zapisao je Šari Diklo 1751. godine, [te stoga] „oni koji su na strani javnog dobra ... imaju mnogo poznanika, ali malo prijatelja.” Bilo je sasvim uobičajeno da se pisci koriste ekonomskom terminologijom da bi opisali međuljudske odnose: „То što ljudi nazivaju prijateljstvom”, navodi La Rošfuko, „nije ništa drugo do trgovina u kojoj lični interesi uvek nađu načina da sebi pribave neku korist.”10 Ovaj koncept prijateljstva kao ograničenog i isključivog odnosa navela je pisce koji su se bavili religijom da se uhvate u koštac sa pro­ blemom, na koji je prvi ukazao Avgustin, da bi prijateljstvo prema ljudima moglo predstavljati smetnju i konkurenciju ljubavi prema Bogu. Ovaj problem se uglavnom rešavao ponovnom interpretaci­ jom Aristotelove ideje o najuzvišenijem vidu prijateljstva. Vrlina je ta koja predstavlja osnov pravog prijateljstva, kako kaže Fransoa de Sal 1609. godine: Ako je vaš odnos zasnovan na milosrđu, odanosti, hrišćanskoj težnji ka bezgrešnosti, o Bože, koliko će samo vaše prijateljstvo biti dragoceno! Biće najuzvišenije zato što dolazi od Boga... I sva ostala prijateljstva predstavljaće njenu bledu kopiju.

10 Paton, „Kant on Friendship”, 150; Dupuy de la Chapelle, Réflections sur l’amitié (Paris: Langlois, 1729), 68, citirano u Vincent-Buffault, De l’exercise de l’amitié, 88; Duclos Considérations, 341; La Rochefoucauld, Maximes, 26 (1678 edn, no. 83).

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti Sedamdeset godina kasnije Nikolas Malbranš takođe je osmislio model „hrišćanskog prijateljstva” po kome religiozan čovek pokazuje svoju ljubav prema Bogu tako što voli svog prijatelja ne očekujući nika­ kvu nagradu za to, osim onoga čime ga Svevišnji daruje. Žan-Fransoa Seno (1641) složio se sa mišljenjem da u osnovi pravog prijateljstva mora stajati hrišćanska pobožnost, ali takođe je izrazio nadu da čak i pagani i kradljivci mogu biti spaseni jer prihvataju zakonitosti prija­ teljstva iako ne poštuju društvene zakone.11 Pored ovoga, mnoge moraliste brinula je mogućnost da bi isklju­ čivost prijateljstva mogla da ugrozi hrišćansku dužnost da se voli celokupno čovečanstvo. Džeremi Tejlor je taj problem rešavao tvrdnjom da prijateljstva među ljudima, ma koliko bila nesavršena, predstavljaju odraz božanskih prijateljstava i da je u njima oličena hrišćanska lju­ bav prema drugome, i stoga su hrišćani u obavezi da zasnuju što veći broj prijateljstava. Pjer Nikol je, pošavši od iste ove pretpostavke da hrišćani treba podjednako da vole sve ljude, tvrdio da iako se obaveza zasnivanja prijateljstava iz praktičnih razloga ne može odnositi na sva­ koga, ona ipak dolazi do izražaja „onog trenutka kada se ljudi zbliže na određeni način i tako zasnuju posebnu vrstu odnosa”. Stotinu godina kasnije Samjuel Džonson je pokrenuo isto ovo pitanje: Svako prijateljstvo predstavlja zastupanje interesa prijatelja, po cenu da se svi drugi zanemare, pa čak i da se postupa suprotno njihovim interesima; tako je jedan stari Grk rekao da „onaj ko ima prijatelje, nema nijednog prijatelja”. Hrišćanstvo nam nalaže univerzalno čovekoljublje, imamo obavezu da na sve ljude gledamo kao na svoju braću, a to se kosi sa prija­ teljskom vrlinom kako su je opisivali antički filozofi.12 Pitanje koje je bilo povezano sa ovim, a o kojem su mnogi raniji te­ oretičari raspravljali, ticalo se granica prijateljstva, odnosno moralnih 11 François de Sales, Introduction to the Devout Life (trans. Allan Ross; London: Burns Oates & Washbourne, 1950 [1608], 161; Nicholas Malebranche, Treatise on Ethics (trans. Craig Walton; Dordrecht, Kluwer, 1993 [1684], 218-219; Jean-François Senault, De l’usage des passions (Paris: Fayard, 1987 [1641]), 180-181. 12 Taylor, Measures and Offices, 8-11; Pierre Nicole, Essais de Morale contenus en divers traittez sur plusieurs devoirs importants (3 vols; Paris: G. Desprez, 1701), III, 326-327; Boswell, Life o f Samuel Johnson, 946.

213

214

Istorija prijateljstva dilema koje mogu nastati u slučaju da se prijateljstvo ispreči na putu nekoj drugoj vrsti odanosti i odgovornosti. Ovo se događa, na primer, kada su interesi prijatelja u suprotnosti sa interesima porodice. Tejlor je povodom toga snažno upozoravao da je dužnost prema roditelji­ ma, odnosno prema deci, „dužnost koju nijedna vrsta prijateljstva ne može da potisne: u pitanju je uzajamna dužnost koju ljudima religija dodeljuje mnogo pre nego što u životu sklope bilo kakvo prijateljstvo”. Takođe je tvrdio da prijateljstvo ne može biti opravdanje za zločin, ma kolika bila opasnost u kojoj se naš prijatelj našao. „Nijedno prijatelj­ stvo ne može predstavljati opravdanje za greh.” U skladu sa tim nije bilo dozvoljeno ustati protiv vladara ili države u znak podrške svome prijatelju, niti se smelo počiniti krivokletstvo, koje se smatralo vređanjem Boga. Pedeset godina kasnije De Šasi se složio sa stavom da su dužnosti prema Tvorcu, državi i porodici iznad obaveza koje imamo prema prijatelju. Takođe je bilo neprihvatljivo pogaziti zakletvu, čak ni u nameri da se prijatelju spase život, zato što bi to vodilo ka stva­ ranju društvene pometnje. Na samom kraju osamnaestog veka Kant i Benjamin Konstant raspravljali su o istom ovom pitanju, ali ovaj put u sekularnom kontekstu: da li je moralno prihvatljivo lagati da bi se pri­ jatelj zaštitio od opasnosti? Obojica su kao osnovu za svoje argumente uzela činjenicu da svako ima obaveze prema drugim ljudima i prema društvu u celini.13 Dalje rasprave vodile su se o pitanju koje su osobine potrebne za pravo prijateljstvo. Kao što je to bivalo i ranije, počev od antičkog doba pa nadalje, postojala je gotovo opšta saglasnost oko toga da samo pra­ vični ljudi (pisci koji su se bavili pitanjem religije na ovom mestu su dodavali i reč „hrišćani”) mogu biti prijatelji zato što se prijateljstvo temelji na nesebičnosti i uzajamnom poverenju. „Nemoralni i priglupi ljudi”, piše De Šasi, „nisu sposobni za prijateljstvo zbog pokvarenosti svoga uma.” Prema Volteru, „nevaljalci imaju saučesnike, razvratnici se druže sa razvratnicima, poslovni ljudi imaju ortake, politika okuplja bundžije, najobičniji dokoličar ima neke veze, prinčevi imaju udvorice;

13 Taylor, Measures and Offices, 6 0 -6 2 , 69; De Sacy, Discourse, 107-116; Pe­ ter Fenves, „Politics of Friendship - Once Again”, Eighteenth-Century Studies 32:2 (1998-1999), 133-155 at 132-134.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti

215

samo čestiti ljudi imaju prijatelje”.* I Adam Smit je imao isto mišljenje, smatrajući da najsnažnije prijateljstvo nastaje usled: spontanog osećanja da ljudi za koje se vezujemo sasvim prirodno zaslu­ žuju naše poštovanje i naklonost; (ono) može postojati samo među pra­ vičnim ljudima. U prijateljstvu koje je istinski stabilno i trajno ... mogu učestvovati samo oni koji poseduju ovu osobinu. Mnogi pisci su, poput Obrija koji je to učinio 1776. godine, sastavili listu karakternih nedostataka koji ljude čine nedovoljno dobrim pri­ jateljima: pohlepa, ambicioznost, nemarnost, sumnjičavost, sklonost kocki, pa čak i genijalnost. Jedan anonimni moralista je 1796. godine izneo svoje zapažanje kako „ljudi koji su zlovoljni, hladni i bez strasti” ne mogu privući prijatelje, „jer njihovo držanje, izgled, način izražava­ nja i postupci izazivaju nelagodu i odbojnost”. Prema mišljenju Depija de la Šapela, pravo prijateljstvo temelji se na „zadovoljstvu koje dolazi od prijatnog karaktera, čestitosti i dobrog vaspitanja, koji potiču od samopouzdanja koje se rukovodi razumom”14. Većina pisaca se složila da se sve ovo ne odnosi na veliki deo sta­ novništva. Madam de Lamber je govorila u ime mnogih kada je primetila da se „istaknuti ljudi više staraju o tome da uvećaju svoje bogatstvo nego da zasnivaju prijateljstva”. Međutim, ni plebsu nije bilo lako. De Šasi je smatrao da „ljudi iz najsiromašnijih slojeva nisu u potpunosti nesposobni za zasnivanje prijateljskih veza”, budući da se one ,,u većoj meri sastoje iz plemenitih postupaka i ljubavi nego iz velikog znanja i razumevanja stvari”. Ipak, ovakva prijateljstva među članovima plebsa bila su veoma neuobičajena, a i većina pisaca je odlučno odbacivala ovu mogućnost. Kako je to tvrdila Tiru d’Aronvil, prost puk ima samo predrasude i rukovodi se strašću, i stoga sigurno ne može da oseti one

* Volter, Filozofski rečnik, Beograd 2009,275. 14 De Sacy, Discourse, 23; Voltaire, Dictionaire philosophique, art. „Amitié”; Adam Smith, The Theory o f Moral Sentiments (ed. Raphaël and Macfie; Oxford: Cla­ rendon Press, 1976 [1759]), 224-225; Aubry, L’Ami philosophique et politique, citirano u Vincent-Buffault, De l’exercise de l’amitie, 80-81; A. M, Moral Essays, Chiefly Collected from Different Authors (2 vols; Liverpool, 1796), 1 ,191; De La Chapelle, Réflections sur l’amitié, 68, citirano u Vincent-Buffault, De l’exercise de l’amitié, 88.

216

Istorija prijateljstva plemenite emocije na kojima prijateljstvo počiva. Međutim, to nije nji­ hova krivica, dodaje ona. Uslovi u kojima veliki broj ljudi živi su takvi da im umrtve srce i jedino ostavljaju mogućnost za formiranje odnosa iz koristi. Takođe je napomenula da su trgovci previše nemaštoviti i da sve preračunavaju u novac, da se koristoljubivi ljudi zadovoljavaju površnostima, i da u konačnom zbiru samo ljudi od pera, a naročito oni koji su u zrelim godinama, mogu da dožive pravo prijateljstvo zato što su skloni promišljanju, retko su ljubomorni i veze sa drugima us­ postavljaju iz zadovoljstva, a ne zato što im prija nečije laskanje ili zato što teže ostvarenju ličnih ambicija.15 Ovo je jedna od najistaknutijih odlika brojnih rasprava na ovu temu: pisci su bili skloni propisivanju pravila koja su isključivala sve ljude koji se na bilo koji način razlikuju od njih. To se najjasnije vidi u raspravama na temu da li žene mogu ostvariti pravo prijateljstvo. Klasični i biblijski primeri odnosili su se uglavnom na muškarce, i mada je književnost, u šta ćemo se malo kasnije uveriti, pružala brojne primere prijateljstava među ženama, mnogi teoretičari su ozbiljno sumnjali u to da bi žene zaista mogle uspostaviti takve od­ nose. Razlog za to je delimično ležao u činjenici da je bilo uobičajeno da se ljubav, koju su pisci muškog pola uglavnom vezivali za žene, i prijateljstvo, koje se smatralo primarno muškim odnosom, smatraju dvema suprotnostima. Tako je i La Rošfuko rekao kako je „većina žena retko naklonjena prijateljstvu, zato što ono deluje nedovoljno snažno nakon što se iskusi ljubav”. Ovakvi stavovi bili su široko rasprostranje­ ni: primer za to su brojne adaptacije ljubavnih pisama Abelara i Eloize, koje su i u Francuskoj i u Engleskoj tokom čitavog osamnaestog veka bile veoma popularne. Iznošena je i tvrdnja da se prijateljstvo pre svega temelji na razumu i stoga u potpunosti pripada sferi muškaraca. Žan-Žak Ruso je govorio u ime mnogih kada je u Emilu (1762) tvrdio da su žene po prirodi koketne i nadmene, i stoga nesposobne da istraju u odanosti i jednakosti sa drugima koje su neophodne za prijateljstvo. Meri Vulstonkraft se složila sa Rusoom da u odnosu na muškarce žene

15 Anne Thérèse de Marguenat de Courcelles, Marquise de Lambert, Essays on Friendship and Old-age, by the Marchioness de Lambert (London: J. Dodsley, 1780 [1736]), 62; De Sacy, Discourse, 23; Thiroux d’Arronville, De l’amitié , 100-102.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti

217

jesu manje sposobne da koriste razum i da su stoga manje sposobne za prijateljstvo, ali je smatrala da je razlog tome obrazovanje, a ne sama ženska priroda. Budući da su od žena načinjeni seksualni objekti i da su vaspitavane tako da je njihova glavna uloga da zadovolje muškarca, one nisu mogle da neguju „nežno poverenje i iskreno poštovanje koje postoji u prijateljstvu”, bilo prema muškarcima ili drugim ženama, na koje su, u skladu sa vaspitanjem, gledale kao na suparnice. Njen nemački savremenik Karl Fridrih Pokels došao je do istog zaključka: žene se međusobno nadmeću za ljubav muškarca i to ih sprečava u stvaranju pravih prijateljstava. Ipak, mnogi teoretičari su smatrali da su prijateljstva među ženama moguća. Džeremi Tejlor je bio jedan od njih, a pridružio mu se i njegov francuski savremenik iz sedamnae­ stog veka Žan-Fransoa Seno, koji je, nakon analize različitih primera iz klasičnog perioda, potvrdio da „duša nema pol, te da ... u telu neke žene možemo pronaći um muškarca”. Ni Hester Čejponi, poput mno­ gih drugih u osamnaestom veku, nije imala nikakvih sumnji povodom sposobnosti žena da zasnivaju prijateljstva.16 Podjednako je sporno bilo pitanje da li je pravo prijateljstvo izme­ đu polova moguće. Tiru d’A ronvil, kao i većina moralista, smatra da je takvo prijateljstvo opasno zato što se lako može pretvoriti u ljubav, a posebno nepovoljna mogućnost koja je važila za muškarce bila je ta što se na ovaj način „krug njihovih ideja sužavao jer su sticali naviku da se bave samo beznačajnim stvarima koje ispunjavaju život žena”. Tokom čitavog ovog perioda uobičajeno je bilo mišljenje da se ljubav, koja je izjednačavana sa strašću, ne može uskladiti sa prijateljstvom zato što se ono zasniva na razumu. Ljubav je, kako je napisala Meri Vulstonkraft, „zasnovana na slučajnosti i osećanjima”, a ne na „svesnom izboru i razumu”, za razliku od prijateljstva „koje se temelji na principima i

16 La Rochefoucauld, Maximes , 101 (no. 440); Wollstonecraft, A Vindication ofthe Rights ofW oman (1792) (ed. Miriam Brody Kramnick; Harmondsworth, UK: Penguin, 1975), 167-168, 312; Susanne T. Kord, „Eternel Love or Sentimental Disco­ urse? Gender Dissonance and Women’s Passionate ‘Friendships’”, in Alice A. Kuzniar (ed.), Outing Goethe and his Age (Stanford, Stanford University Press, 1996), 228-249 at 231; Taylor, Measures and Offices, 100-105; Senault, De Г usage des passions, 183; Hester Chapone, Letters on the Improvement ofthe Mind, Addressed to a Young Lady (2 vols; London: J. Walter, 1773).

218

Istorija prijateljstva odoleva protoku vrem ena... Ljubav i prijateljstvo, u velikom broju slu­ čajeva, ne mogu opstati u jednim istim grudima”. Budući da je i među ženama i među muškarcima vladalo uobičajeno mišljenje da su mu­ škarci racionalni, a da se žene uglavnom rukovode emocijama, sma­ tralo se da se među njima teško može ostvariti pravo prijateljstvo. U ovakvom shvatanju istovremeno se ogledala i ekstremna nejednakost među polovima, kao i činjenica da su se prijateljstvu među muškarci­ ma i ženama često pripisivale seksualne konotacije.17 Pa ipak, duga tradicija pisanja o prijateljstvu je istrajala u tvrdnji da je prijateljstvo između muškaraca i žena moguće, naročito u braku. Džeremi Tejlor je sredinom sedamnaestog veka kao reakciju na neke stavove pesnikinje Ketrin Filips istakao da veruje kako je brak „kruna prijateljstava, u kojoj se može podeliti sve što se inače deli u prijatelj­ stvu: a istovremeno s u ... zaveti i ljubav, tela i duše, interesovanja i obi­ čaji, vera i zakoni od svega toga načinili svetinju”. Sa ovim mišljenjem su se slagali mnogi autori iz osamnaestog veka. Dejvid Hjum je sma­ trao da je „priroda svim živim bićima usadila ljubav prema suprotnom polu k o ja ... nije ograničena samo na zadovoljavanje telesnih prohteva, već iz nje proističu i prijateljstvo i uzajamno saosećanje koji ih prate tokom celog života”. Sve implikacije koje proizlaze iz stapanja ideje da je idealan brak jedan vid prijateljstva sa idejom da prijateljstvo kao ta­ kvo zahteva ravnopravnost isticali su pisci nešto radikalnijih stavova. Tako je škotski filozof Fransis Hačison tvrdio da je brak „zajednica međusobno ravnopravnih partnera ili prijatelja” i osuđivao zakone i običaje koji su muževima dopuštali nepravedno povlašćeni položaj nad ženama.18 Prijateljstvo između muškarca i žene izvan braka uglavnom se smatralo prilično složenim odnosom, mada je u svojim spisima iz 1663. godine Šari Sorel govorio o „iskrenoj naklonosti među osobama suprotnog pola, zbog koje se oboje raduju zajedničkim susretima i raz­ govorima, i svaku priliku koja im se pruži koriste da jedno drugome

17 Thiroux d’Arronville, De l’amitié, 69; Wollstonecraft, Vindication, 113,167. 18 Taylor, Measures and Offices, 83-84; David Hume, ,,Of the Rise and Progress of the Arts and Sciences”, in Essays, I, 117; Francis Hutcheson, System o f Moral Philosophy (2 vols; London: A. Millar & T. Longman, 1755), II, 163.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti budu na raspolaganju”. U isto to vreme je Madlen de Skuderi stala u odbranu „nežnog prijateljstva” između muškaraca i žena koje može biti čedno i puno poštovanja, a da ipak ostane blisko. Madam De Lamber je 1736. godine govorila da je prijateljstvo između muškarca i žene prilično delikatno, ali ipak moguće. Prema njenom mišljenju, takvo prijateljstvo zahteva vrlinu i moć samokontrole, ali je zato daleko pri­ jatnije od prijateljstva među ljudima istog pola. Sve u svemu, smatralo se daje prijateljstvo među muškarcima i ženama podjednako ostvarivo kao i prijateljstvo između osoba istog pola, ali da ovaj prvi vid prija­ teljstva poseduje specifične odlike, već prema posebnim osobinama koje se vezuju za svaki od polova. Antoan Toma, koji je takođe verovao da se žene prvenstveno rukovode osećanjima, smatrao je da njihovo prijateljstvo sa muškarcima može samo unaprediti emotivnu podršku koju su inače kadri da pruže. Prijateljstva u kojima isključivo učestvu­ ju muškarci, smatrao je ovaj autor, možda jesu plemenitija i stabilnija, budući da se temelje na racionalnosti i zajedničkim interesovanjima, ali su zato po pravilu grublja. „Za velike stvari treba imati muškarca za prijatelja, ali za svakodnevnu sreću potrebna je prijateljica.”19 Ipak, krajem osamnaestog veka neki pisci su bili spremni da brišu oštre granice između ljubavi i prijateljstva. Francuski ekonomista Dipon de Nemur tvrdio je da je jedina razlika među njima telesno zado­ voljstvo, koje je sastavni deo ljubavi, ali da čak ni to ne mora da bude slučaj. Prijateljstvo, smatrao je on, ima svoje „žudnje, nežnosti, suze, smeh, srca koja snažno kucaju, čulnost, tihu patnju, pa čak i ljubomoru, taj gorki začin kojeg u svakom odnosu među ljudima mora biti makar i u najmanjim tragovima”20.

19 Sorel, Discours (1663), citirano u Chantal Morlet-Chantalat, La Clélie de Mademoiselle de Scudéry (Paris: Champion, 1994), 333; Lambert, Essays, 86; Tho­ mas, Essai, 105. 20 Philosophie de l’univers (1792), citirano u Vincent-Buffault, De l’exercise de Vamitié, 96.

219

220

Istorija prijateljstva

Primeri iz književnosti

Književnost je predstavljala siguran prostor na kome su pisci i čita­ oci mogli da istražuju različite odnose, kao i da eksperimentišu sa obli­ cima ponašanja koji su u stvarnom životu bili neprihvatljivi, odnosno sa kojima većina obrazovane javnosti jednostavno nije imala prilike da se susretne. Mnogi romani, pesme i drame izražavali su određena moralna stanovišta, i iz tog razloga se mogu svrstati u istu kategoriju zajedno sa poučnom literaturom, pa čak i sa filozofijom. Iako je knji­ ževnost čitaocu često nudila poučne priče, u njoj su se mogle prona­ ći i situacije kojih u poučnoj literaturi nije bilo, a naročito one koje su govorile o individualnom i društvenom nemoralu kojim su rušeni razni tabui. Preciznije rečeno, razvoj romana kao tek nastale i izrazi­ to popularne književne vrste podstakao je nova istraživanja na temu prijateljstva i u velikoj meri zauzeo mesto epistolarnih zbirki koje su nudile modele ispravnog (i neispravnog) ponašanja - iako su rani ro­ mani u znatnoj meri pisani u formi prepiske između junaka. Razume se, u romanima se o prijateljstvu nije govorilo potpuno slobodno. Kla­ sični uzori izvršili su snažan uticaj na njih, a ekstremno moralističke društvene i verske konvencije ranih modernih društava postavljale su granice zapleta, a čak su diktirale i tipove junaka: zato su likovi u ro­ manima kasnog sedamnaestog i ranog osamnaestog veka uglavnom bili plemići. Ipak, u romane počinju sve više da se uvode predstavnici buržoazije, posebno zahvaljujući širokoj popularnosti delà Samjuela Ričardsona. Ova činjenica još više je proširila spektar mogućih situ­ acija kojima su se romani bavili, a takođe je i samu književnu vrstu učinila primamljivijom. Prijateljstvo je tokom celog ovog istorijskog perioda bilo središnja tema književnosti. Sukob između prijateljstva i drugih međuljudskih odnosa predstavljao je jedan od dramskih elemenata koje je Pjer Kornej koristio u svom Horaciju (1640), u kojem je ljubav prema domovini suprotstavljena odanosti prema prijateljima i rođacima, gde ova prva odnosi pobedu. Čitav niz romana i drama, počev od Priče o Kleili (Ciči­ te: histoire romaine, 1654-1658) iz pera Madlen de Skuderi, pa sve do radova Pjera Marivoa s početka osamnaestog veka, ispitivao je granice

Od hrišćanskogprijateljstva do svetom e osećajnos,

između ljubavi i prijateljstva. Postupci pravih i lažnih prijatelja, kao i saveti na tu temu, predstavljali su pokretače zapleta u romanima poput delà Sare Filding pod nazivom A vanture D ejvida Sim pla, u kojim a su prikazana njegova putovanja kroz London i V estm inster u p o trazi za pravim prijateljem (The A dventures ofD avid Sim ple, Containing an A ccount ofhis Travels through the C ities o f London and W estm inster in Search ofa R eal Friend, 1744). U ovom delu naivni junak biva izneveren na različite načine, pre nego što konačno u zagrljaju svoje plemenite supruge pronađe pravo prijateljstvo koje se pominje u naslovu. Prijateljski odnosi takođe čine zaplet Priče o Lakom islenoj B etsi (1751) spisateljice Elajze Hejvud, gde junakinja zbog lošeg izbora prijatelji dospeva u razne nevolje. Na sreću, pravi prijatelji je iz svega izbavljaju. S druge strane, u K larisi Samjuela Ričardsona (1747-1748), junakinju izdaju prijatelji i ona umire u bedi i sramoti. U drami Karla Goldonija P ravi p rijate lj (Ii Vero am ico, 1751), kao i u Dem onu (Damon, 1747) Gothol- da Lesinga središte radnje predstavlja patnja dvojice prijatelja koji se zaljubljuju u istu ženu. Publika je bez daha pratila dileme i iskušenja ovih junaka i, po svemu sudeći, uživala u poistovećivanju sa njihovim ponašanjem u najneobičnijim situacijama. Sudeći prema načinu na koji su u književnosti portretisani prijatelji, jasno se vidi šta su pisci pod ovom rečju podrazumevali. Prijatelji su oni koji u svom srcu nose našu čast i dobrobit. Daju nam dobre sa- vete, moralnu podršku i materijalnu pomoć kada nam je potrebna. U engleskoj književnosti (za razliku od francuske) porodični odnosi su po pravilu predstavljali jedan vid prijateljstva, a rođaci su često karak- terisani kao „prirodni prijatelji”, odnosno ljudi koji imaju zajedničke interese, kao i nespornu međusobnu odgovornost. K larisa govori o tome šta se dogodi mladoj ženi plemenitog porekla kada je njeni „prirodni prijatelji” - roditelji, brat, sestra i rođaci - iznevere. Sledeći vid prijateljstva koji je dat u književnosti jeste obična dobronamemost, odnosno blagonaklonost prema drugome. Gospodin Bernet, u knjizi Priča o gospođici D ženi (1764) spisateljice Madam Rikoboni pomogao je junakinji da dobije „zaštitu i prijateljsku naklonost” Lejdi Lindsi, iako se nisu ni poznavale.21 21 Riccoboni, H istoire de M iss Jenny (4 vols; Paris: Brocas & Humbolt, 1764), II, 54.

222

Istorija prijateljstva Jedan od vidova prijateljstava prikazanog u književnosti bliži je našim današnjim shvatanjima i predstavlja ono u kojem sami biramo osobu sa kojom ćemo zasnovati odnos uzajamne naklonosti. To mogu biti poslovni saradnici, rođaci ili poznanici iz raznih krugova, koji obično imaju sličan društveni status. Počev od druge polovine osam­ naestog veka ova vrsta prijateljstva je potisnula sve druge, te je tako i u slučajevima kada se među rođacima ostvari prijateljstvo razlog tome, osim krvnog srodstva, bez izuzetka morala biti i iskrena naklonost. U skladu sa veoma izraženom sentimentalnošču u književnosti krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka, u romanu Korina (1807) spisateljice Žermene de Stal odnos između jednog od likova i njegovog oca prikazan je poput prijateljstva koje je gotovo besprekorno: Koliko su samo nesrećni siročići!... I zaista, kako čovek uopšte može naći zamenu za ljubav sa kojom se rađa, za zajedničke misli i saosećanje koje donosi ista krv, za prijateljstvo koje nebesa daruju detetu i njegovom ocu? Može se i nakon ovoga voleti, ali više se nikada ne može naći ona sreća koja se rađa kada nekome poklonite dušu.22 U književnosti se mogu naći i primeri uspešnih prijateljstava među dvema ženama, dvojicom muškaraca, kao i među pripadnicima oba pola. Međutim, prijatelji moraju biti dostojni poverenja i njihov odnos zavisi od - kao što je to u slučaju pomenute Lakomislene Betsi i Lejdi Lavit - „istovetnih osećanja i moralnih načela”. Prijateljstva koja se svesno biraju obično ne počivaju na interesima, mada u nekim sluča­ jevima oni mogu predstavljati činilac zbližavanja. Na taj način muž i žena mogu biti pravi prijatelji, što je slučaj i u Dejvidu Simplu (David Simple) i Lakomislenoj Betsi. Ponekad se i sa pokroviteljem iz viših slo­ jeva društva mogu imati prijateljski odnosi, mada je takav odnos često dvosmislen: na primer, Lord **** je pripadnik višeg staleža i, nakon što Lakomislena Betsi preneraženo odbije njegov pokušaj da joj se udva­ ra, suprug je kritikuje ,,u strahu da će njeno nesmotreno protivljenje ugroziti njegov status kod jednog od najboljih prijatelja”. Ponekad bi i zaposleni i poslodavac postajali prijatelji, mada je ovaj odnos najčešće

22 Germaine de Staël, Corinne, ou l’Italie (3 vols; Paris: INALF, 1961), 1,43.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti bio od koristi samo ovom drugom. Primer za to imamo u pomenutom romanu Madam Rikoboni Priča o gospođici Dženi, u kojem je juna­ kinja izrazito vezana za svoju sluškinju. Njih dve dele i dobro i zlo, a sluškinja u mnogim prilikama štiti svoju gazdaricu, sve do smrti, kada moli Lejdi Dženi da ne tuguje jer ne gubi ništa osim „beskorisne pri­ jateljice”. ,,Oh, Lidi”, progovori njena gospodarica u suzama, „sestro moja, moja saputnice, moja prijateljice.”23 Možda zato što se smatralo da imaju pretežno žensku publiku, kao i što su ih mahom pisale upravo žene, u romanima se mnogo pažnje posvećivalo prijateljstvima među ženama. Junakinje o kojima je pisala Elajza Hejvud često su imale bliske prijateljice. U romanu Iznenađenje (The Surprise, 1724) glavna junakinja Alinda odbija udvarača koji se pre toga udvarao njenoj prijateljici (i rođaki) Eufemiji, a potom je napustio. „Nikada jedna žena nije drugoj pružila veći dokaz prijateljstva”, primetila je autorka. U Britanskoj usamljenici (The British Recluse, 1723) iste autorke na kraju priče dva glavna ženska lika odlučuju da žive zajedno, ,,u sreći istinskog prijateljstva koje jedna drugoj pružaju”. Francuska spisateljica Fransoaz de Grafinji bila je nešto obazrivija u tom pogledu u svom izuzetno popularnom romanu Pisma jedne Peruanke (Lettres d ’une Péruvienne, 1747), napomenuvši da je manja verovatnoća da se blisko prijateljstvo rodi među ženama nego među muškarcima. Jedan od likova Samjuela Ričardsona takođe izgovara sledeću rečenicu: „Pri­ jateljstvo je ... uopšteno govoreći... plamen koji isuviše snažno gori da bi ženski um mogao izaći na kraj sa njim ... Poput svih drugih krajno­ sti, i ono je gotovo uvek nepostojano.”24 Pa ipak, nakon Ričardsonovog opisa Klarise Harlou i Ane Hau, Žan-Žak Ruso je u svom romanu Nova Eloiza (1761) prikazao odnos između Žuli i Kler, u kome su pomenute sumnje jasno odbačene, a prijateljstvo između ove dve junakinje postaje književni uzor, kao i uzor mnogim ženama u stvarnom životu. Uprkos Rusoovoj tvrdnji da su žene „prirodno” predodređene da muškarcima 23 History o f Miss Betsy Thoughtless (London and New York: Pandora, 1986), 525, 517; Miss Jenny, III, 82. 24 The Surprse (London: J. Roberts, 1724), 24; Janet M. Todd, Women’s Friendship in Literature (New York: Columbia University Press, 1980), 309-310,312; Samuel Ric­ hardson, Clarissa, or the History o f a YoungLady (ed. Angus Ross; Harmondsworth, UK: Penguin, 1985 [1747-1748]), 1449.

223

224

Istorija prijateljstva budu pomoćnice i supruge, odnos između Žuli i Kler potencijalno je subverzivan, budući da su one karakterno snažnije od muških likova u romanu, a njihovo prijateljstvo predstavlja pretnju odnosu između Žuli i njenog udvarača Sen-Prua. Meri Vulstonkraft je odmah nakon toga u svom poslednjem, nedovršenom romanu Marija ili ženski gresi (Maria or the Wrongs ofW om an, 1798) prikazala još jedan subverzivan odnos ove vrste. U liku Džemajme, nadzornice u jednoj duševnoj bolnici i žene koja je iskusila najgori vid siromaštva i poniženja, Vulstonkraftova prikazuje na koje sve načine podređenost žena i njihova ekonom­ ska zavisnost od muškaraca uništavaju svaku mogućnost solidarnosti i prijateljstva među njima. S druge strane, kada se jednom precizno ustanovi, ugnjetavanje žena se može savladati. Kroz odnos koji se raz­ vije između Džemajme i Marije, koju je u duševnu bolnicu bez njenog pristanka smestio njen brutalni i nečasni muž, saznajemo da ove žene jedna drugoj mogu pružiti izvestan vid odanosti i nesebične ljubavi kakve muškarci ne poznaju. U gotskoj atmosferi duševne bolnice, iz koje Marija beži uz Džemajminu pomoć, takođe imamo i plodno tle za stvaranje jedne od prvih bliskih veza među pripadnicama različitih staleža koja su se pojavila u književnosti (izuzev već pomenutog odno­ sa između sluškinje i gospodarice). I dok je književni jezik sedamnaestog veka uglavnom bio suzdržan, čak i usiljeno čedan, već su sredinom osamnaestog veka prijateljstva među ženama počela da se prikazuju sa više emocija. U pesmi „Go­ spođici Linč” (1744) pesnikinje Elizabet Karter prijateljstvo je opisano kao „najblistavija strast ljudske duše.”25 I odnos između Klarise Harlou i Ane Hau odlikuje se snažnim emocijama i duhovnom bliskošću, o čemu govore sledeće rečenice: „ја moram, i hoću da te volim, da te volim zauvek”; ili „volim te onako kako jedna žena nikada nije volela drugu”, kao i „naša srca bila su jedno, i naše duše takođe, a sada mi je oduzeta moja bolja polovina”. U Novoj Eloizi odnos između Žuli i Kler, njene rođake i bliske prijateljice, prikazanje na sličan način: „Mi­ la moja prijateljice, moj spasioče, anđele čuvaru!” obraća joj se Žuli.

25 „То Miss Lynch: Occasioned by an Ode Written by Mrs. Philips”, in Poems on Several Occasions (1744) in Robert Demaria Jr (ed.), British Literature 1640-1789: An Anthology (Oxford: Blackwell, 1996), 987.

Od hrišćanskog prijateljstva do svetovne osećajnosti Istoričari su se takođe bavili i „kultom prijateljstva” koji je postojao u nemačkoj književnosti krajem osamnaestog veka, kojeg je Kant u svojim radovima odbacivao nazivajući ga „opsesivnom temom pisaca ljubavnih romana”26. U drugoj polovini osamnaestog veka je književni jezik rezervisan za opise prijateljstva među ženama neretko bio erotičan. U Marmontelovoj priči „Dve nesrećnice” dve junakinje razmenjuju poverljive detalje o svojim ljubavnim nesrećama i patnjama, i na kraju završe jedna dru­ goj u naručju. Rusoova junakinja Žuli obraća se Kler sledećim recima: „Dok grlim tvoju kćer, osećam se kao da tebe držim čvrsto na svojim grudima.” Roman Elajze Fenvik Čuvanje tajne (Secresy, 1795) govori o romantičnom prijateljstvu između Sibele i Kerolajn: „Osetila sam stisak tvoje ruke u svojoj... nepomično sam stajala ne znajući da li da padnem ničice ispred tebe ili da te snažno zagrlim.” Klarisa je na neki način bila zaplašena Aninim „ljubavnim žarom”, a nakon njene smrti Ana joj lju­ bi usne i čelo ,,i bolno uzdiše kao da će joj srce pući”. Ovakve opise su pojedini teoretičari tumačili kao istraživanja lezbijskih osećanja, mada oni, kako zaplet odmiče, gotovo uvek bivaju ublaženi strogo konven­ cionalnom povratku junakinja heteroseksualnim odnosima. Kasnije, tokom osamnaestog veka kada su povodom otvoreno erotičnih opisa lezbijskih odnosa pisci i čitaoci počeli da se osećaju neprijatno, jezik koji je opisivao ovakve situacije uglavnom je bio umereniji.27 Mnogi romani bave se ispitivanjem situacije u kojoj je junakinja razapeta između braka i prijateljstva, što je i glavna tema romana Izne­ nađenje Elajze Hejvud. U Ričardsonovoj Klarisi Ana odbacuje brak kao pretnju prijateljstvu, dok za junakinju romana Koketa (The Coquette, 1797) Hane Foster brak predstavlja „veoma sebičan odnos” u kojem su „najbliskije veze među prijateljima oslabljene, ili čak pokidane”28. U Novoj Eloizi prijateljstvo među rođakama Žuli i Kler staje na put njiho­ 26 Jean-Jacque Rousseau, La nouvelle Héloïse, ou Lettres de deux amans, habitans d ’une petite ville au pied des Alpes (Londres [Paris: Cazin], 1781), Part I, LetterXXIX; Richardson, Clarissa, 514,40, 502; Paton, „Kant on Friendship”, 151. 27 Rousseau, La nouvelle Héloïse, Part IV, Letter I; Sušan Sniader Lanser, „Веfriendind the Body: Female Intimacies as Class Acts”, Eighteenth-Century Studies 32 (1998-1999), 179-198 at 186-188; Todd, Women’s Friendship, 55, 320-327. 28 Lanser, „Befriending the Body”, 189.

225

226

Istorija prijateljstva vim heteroseksualnim vezama: „Tvoja rođaka se nijednog trenutka ne odvaja od tebe”, žali se jedan od junaka. Prijateljstva među ženama po­ vremeno su prikazivana kao da su superiorna u odnosu na brak, što je bio slučaj u pesmama Ketrin Filips sredinom sedamnaestog veka, ili u romanu Sofi fon La Roš Priča o gospođici fon Šternhajm (Geschichte des Fràuleins von Sternheim, 1771). „Ljubavnik ne vredi koliko i prijatelj”, tvrdi Madam de Rikoboni u svom romanu Priča o markizu De Kresiju (The History o f the Marquis de Cressy, 1758). I Ričardsonova Klarisa izgovara nešto slično: „Koliko su samo čvršće i suptilnije veze koje spa­ jaju ljude slične umom i koje čine čisto prijateljstvo od onih koje nam je podarila priroda!”, dok u romanu Meri Vulstonkraft Meri (Mary, 1787) junakinja u prijateljici pronalazi utočište od bračnih nevolja.29 Prijateljstvo među muškarcima ili nije bilo na isti način proble­ matično, ili jednostavno nije bilo podjednako zanimljivo piscima ro­ mana i drama. Šiler je nameravao da napiše dramu čija bi glavna tema bila blisko prijateljstvo među dvojicom malteških vitezova koje može da nadjača prijateljsku bliskost među dvema ženama, ali nikada nije ostvario svoju zamisao.30 Ričardson i Ruso su bili jedni od retkih pi­ saca koji su se u velikoj meri bavili prijateljstvom među muškarcima. U Klarisi je odnos između Lavlejsa i Belforda složen i veoma blizak, ali je istovremeno pun nadmetanja i ne pruža ovoj dvojici junaka nika­ kvo zadovoljstvo, tako da je teško mogao predstavljati uzor čitaocima muškog pola. Prikaz prijateljstva između Sent-Prea i engleskog lorda Eduarda u Rusoovoj Novoj Eloizi dat je sa više emocija, kroz priču či­ jim celim tokom njih dvojica jedan drugome pružaju i materijalnu i emotivnu podršku. U većini romana i pozorišnih komada pak odnosi među muškarcima koji se mogu nazvati „prijateljskim” nisu prikaza­ ni posebno detaljno, a muškarci koji u njima učestvuju retko su jedan drugome nešto više od poznanika sa kojim se može popiti piće. Delimičan razlog za ovaj nedostatak interesovanja za muška prijateljstva leži, kako je to Dejvid Robinson primetio, u tome što bi se ranjivost i 29 Rousseau, La nouvelle Héloïse, Part I, Letter VIII; Barbara Becker-Cantarino, „Friendship”, in Encyclopedia o f the Enlightenment (ed. Alan Charles Kors; 4 vols; Oxford: Oxford University Press, 2003), II, 91-96 (93-94). Todd, Women’s Friendship, 357, 58, 192-226. 30 Alice A. Kuziniar, „Introduction”, Outing Goethe, 15-16.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti

227

iskrenost koje su neophodne za „pravo” prijateljstvo mogle kositi sa predstavom o „muževnom” junaku iz osamnaestog veka. Takođe je jedan od razloga mogao biti i taj što se od oženjenih muškaraca, za raz­ liku od udatih žena, očekivalo da se odreknu svih drugih vrsta bliskih odnosa i posvete se svojim porodicama, čime su mogućnosti za stva­ ranje dramske napetosti pri opisu njihovih eventualnih prijateljstava bivale znatno umanjene. Možda su i same čitaoce jednostavno manje zanimale dobre strane muškaraca: Ričardsonovo istraživanje muškog senzibiliteta koje je prikazano u romanu Gospodin Čarls Grandison (Sir Charles Grandison, 1753-1754) bilo je daleko manje uspešno od onih koja je prikazao u ranijim delima poput Pamele i Klarise. Na samom kraju osamnaestog veka Geteov prikaz mladalačkog homoerotskog pri­ jateljstva u Pismima iz Švajcarske (1796), u kojima pronalazimo odgo­ varajuće aluzije na likove iz klasične kulture, poput Adonisa i Narcisa, otvorio je novo polje za književno eksperimentisanje, ali protivljenje homoseksualnizmu u ranom devetnaestom veku ubrzo je stavilo tačku na ovakve teme.31 Sve u svemu, manjak uspešnih prikaza prijateljstva među miškarcima u književnosti dao je prostora verovanju da je pri­ jateljstvo, barem u sentimentalnom obliku kakav je postojao tokom kasnog osamnaestog veka, isključivo ženska stvar. Još je veće probleme piscima zadavalo prijateljstvo među muškar­ cima i ženama. U nekim tekstovima postoji izvesna dvosmislenost, koja je rezultat široko rasprostranjene književne konvencije iz sedam­ naestog veka - koja je bila veoma prisutna u dramama Pjera Korneja - upotrebe reči „prijateljstvo” kao sinonima za ljubav. Ova činjenica ukazuje na preklapanje ova dva pojma, kao i na uobičajenu pretpo­ stavku toga vremena da je platonski odnos među osobama suprotnog pola teško održiv. Neki teoretičari su, uprkos tome, smatrali daje on u potpunosti moguć, premda zahteva pažljivo sprovođenje. Madlen de Skuderi je u svom romanu Kleili ponudila primer „nežnog prijateljstva” među pripadnicima suprotnog pola, zasnovanog na uzajamnom pošto­ 31 David Robinson, Unravelling the ’Cord Which Ties Good Men to Good Men: Male Friendship in Richardson’s Novels, in Margaret Anne Doody and Peter Sabor (eds), Samuel Richardson, Tercentenary Essays (Cambridge: Cambridge University Press, 1989), 167-187; Robert D. Tobin, „In and Against Nature: Goethe on Homosexuality and Heterosexuality”, in Kuziniar, Outing Goethe, 94-110 at 104-105.

228

Istorija prijateljstva vanju i dopadanju, kao i na „emocijama i deljenju tajni”. Ovu temu je kasnije detaljnije razvila u svojim teorijskim delima. U romanima se takođe bavila istraživanjem mogućnosti da ovakvo prijateljstvo, uprkos tome što je kao takvo lišeno telesne ljubavi, ipak bude ne samo spojivo sa njom nego i neophodno za trajnu ljubavnu vezu. „Da bi njihova lju­ bav opstala, žena muškarcu mora biti i prijateljica i ljubavnica.”32 Ovo nije bilo uobičajeno stanovište i većina pisaca je, možda zato što je to bolje pogodovalo zapletu, prijateljstvo među polovima češće predsta­ vljala kao nestabilan odnos u kojem bi strast neretko prevagnula. Kada je u pitanju strast, odnosno telesna ljubav, najčešće se smatralo da se ne može uskladiti sa prijateljstvom zato što u svojoj osnovi ima životinjski instinkt, dok se prijateljstvo, s druge strane, temelji na razumu. Takođe je i sama priča bivala dinamičnija ako bi njeni junaci pokušavali da u sebi pomire međusobno sukobljena osećanja. Početkom devetnaestog veka odnos između muškarca i žene u ko­ jem se spajaju strasna ljubav i prijateljstvo nije bilo toliko teško zami­ sliti, zahvaljujući novom poimanju ljubavi. Žermena de Stal je u Korini ponudila prikaz ljubavi između Korine i Osvalda koja je sve jača i koja počinje da se razvija zahvaljujući čistoti njihovih duša, kao i boravku u Rimu, gde ih je na pravi put izvela plemenitost starih Rimljana. Ovde, takođe, književna forma dopušta bavljenje snažnim emocijama, mada se u opisivanju prisnog odnosa među junacima sve vreme koristi reč „prijateljstvo”. Većina književnih delà bavila se otvorenim propovedanjem mo­ rala. „Prijateljstvo koje je začeto u detinjstvu”, primećuje Truvort u Priči o Lakomislenoj Betsi, „mora se ili nastaviti ili prekinuti, u skladu sa time u kojoj su meri oni koji ga čine sačuvali nevinosti u sebi, od­ nosno u kojoj su se meri odali porocima i beščašću.” Samo čestiti ljudi zaslužuju da ih drugi smatraju prijateljima, što je, kao što smo videli, filozofsko stanovište koje se poklapa sa Aristotelovim i Ciceronovim stavovima. I u braku je čestitost bila od presudne važnosti: „Više ima stvarne sreće u iskrenom i bliskom prijateljstvu koje nam nudi jedan častan čovek nego u svim lažnim komplimentima hiljade laskavaca”, tvrdi Lejdi Trasti u Lakomislenoj Betsi. Prijateljstvo je čistije od ,,lju­ 32 Morlet-Chantalat, La Cléile de Mademoiselle de Scudéry, 276.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti bavi”, odnosno niske strasti „koja uvek odnosi pobedu u dušama pro­ staka, dok prijateljstvo nad njom odnosi prevlast samo kod ljudi koji su suštinski razumni i čestiti”33. Pisci su uveravali svoje čitaoce da prija­ teljstvo vremenom postaje sve jače, dok je ljubav nestalna i vremenom sve slabija. „Srećne su one žene”, kaže narator u Korini autorke Žermene de Stal, „koje je bračna svetinja nežnom rukom vodila od ljubavi prema prijateljstvu, a da pri tome nije bilo nijednog bolnog trenutka koji bi im narušio životnu radost.”34 Na taj način je roman imao ulogu koju danas imaju sapunske ope­ re, time što je čitaocima prikazivao situacije sa kojima se nisu često susretali u svakodnevnom životu. Uprkos tome što su pisci iz osamna­ estog veka čitaocima otvoreno nudili obilje saveta, bilo neposredno iz autorske pozicije ili preko svojih mudrih likova, što se češće dešavalo, roman je čitaocima ipak ostavljao prostora za samostalno odlučivanje. Suzana Hajmor* je sa svojim prijateljicama otvoreno raspravljala o Ričardsonovoj Klarisi, i sve one su pojedine aspekte njegovih ženskih portreta prihvatale, dok su se protiv nekih drugih bunile. Neke su se pak potpuno slagale sa njim povodom ovog pitanja i kasnije su u roma­ nima koristile sadržaje svojih prepiski. Na ovom primeru se možemo uveriti kako je književnost čitaocima pružala mogućnost da detaljno promisle o raznim emotivnim, etičkim i društvenim pitanjima, i da je to, bez sumnje, bio glavni razlog njene popularnosti. Isto tako, ovaj primer pokazuje i način na koji su rasprave ovog tipa uticale na samu književnost.35 Književna i filozofska promišljanja o prirodi prijateljstva poklapala su se u velikoj meri, ali bilo je i bitnih razlika među njima. Zajedničko im je bilo traženje primera za ugled, bavljenje razlikama između pri­ jateljstva i ljubavi/strasti, želja da se pronađe veza između prijateljstva 33 History o f Miss Betsy, 203, 179; Abbé Girard, Synonymes françois, leurs différentes significations, et le choix qu’il en fau t faire pour parler avec justesse (Paris: d’Houry, new edn, 1780), 1: 42. 34 Germaine de Staël, Corinne (1807), II, 186. * Britanska pesnikinja koja je živela od 1690. do 1750. godine. - Prim. prev. 35 Sylvia Harcstark Myers, The Bluestocking Circle: Women, Friendship, and the Life ofthe Mind in Eighteenth-Century England (Oxford: Clarendon Press, 1990), 70, 140-148.

229

230

Istorija prijateljstva i druželjubivosti, pravičnosti i razuma, kao i snažno protivljenje tu­ mačenjima prijateljstva koja je nudila religija. Obe ove vrste literature bile su namenjene obrazovanoj publici i u obema se postojanje pravog prijateljstva smatralo mogućim jedino u okviru istog društvenog sta­ tusa. Štaviše, i književnost i filozofija su sve manje verovale u održivost pravog prijateljstva među ljudima koji pripadaju različitim staležima i odbacivale su ideje o tome da je nekadašnji odnos između pokrovitelja i štićenika savršeno prihvatljiv, pa čak i superioran u odnosu na druge vidove prijateljstva. Takođe možemo videti i kako se razvoj romanti­ zma odrazio na ove dve vrste literature, budući da se u okviru ovog pravca velika pažnja poklanjala emotivnoj strani idealnog prijateljstva, za koje se smatralo da predstavlja jedinstvo srodnih duša. Ipak, mnogi filozofi i moralisti na preteranu sentimentalnost književnih prikaza nisu gledali blagonaklono i insistirali su na racionalnoj osnovi prija­ teljstva. Češće su se bavili prijateljstvima među muškarcima i žestoko se zanimali za problem izbora između odanosti prijateljima i krvnim srodnicima, svim ostalim hrišćanima, kao i celokupnom čovečanstvu. Tako su, za razliku od engleske književnosti gde su rođaci tumačeni kao „prirodni prijatelji”, filozofi češće isticali razna trvenja između ove dve vrste odnosa. Još jedna razlika sastojala se u činjenici da su se fi­ lozofske rasprave i eseji o moralu koristili apstraktnijim predstavama, nudeći primere iz klasične istorije i mitologije. Književnost se, s druge strane, ovim pitanjima bavila kroz konkretne probleme svojih likova, i pri tome je daleko više prostora posvetila ženskom prijateljstvu, dakle onom koje žene pružaju muškarcima ili drugim ženama, kao i odnosu između ljubavi i prijateljstva. Međutim, ni književnost niti filozofski spisi nisu ponudili sliku koja bi se mogla smatrati potpuno tačnim prikazom prijateljstva u se­ damnaestom i osamnaestom veku u svakodnevnom životu. Uopšteno govoreći, u svakodnevnom životu se prijateljstvo uglavnom temeljilo na ličnoj koristi i često se preklapalo sa rodbinskim i drugim vrstama bliskih odnosa. Pa ipak, kada je reč o normativnoj i svakodnevnoj upo­ trebi terminologije prijateljstva, treba reći da je ona evoluirala u skladu sa promenama društvenih okolnosti.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti

Svakodnevna upotreba

Malo je istoričara koji su se bavili načinom na koji su ljudi nekada koristili terminologiju prijateljstva u svakodnevnom životu; umesto toga su nastojali da odgovore na ova pitanja potraže u književnosti i filozofiji, ili su jednostavno prijateljstvo tretirali kao univerzalni me­ đuljudski odnos. Ipak, ako pogledamo kako su ljudi zaista upotreblja­ vali pomenutu terminologiju, kao i kako su izgledali njihovi odnosi sa onima koje su nazivali prijateljima, naići ćemo na prilično složene relacije između primera iz svakodnevnog života i ideja predstavlje­ nih u filozofskim i književnim tekstovima. Takođe treba reći da su u tim primerima postojale i društvene i geografske razlike, koje su katkad razumljive, ali ih je neretko veoma teško protumačiti. Da bih istovremeno ilustrovao zajedničke karakteristike i kulturne razlike, u najvećoj meri ću se usredsrediti na primere iz Engleske i Francuske u osamnaestom veku. Štaviše, različite vrste izvora omogućiće nam pristup većem broju različitih upotreba i značenja pojma. Da bi otkrila kako se reč „prijatelj” koristila i šta se pod njom podrazumevalo u Engleskoj u osamnaestom veku, teoretičarka Naomi Tadmor je koristila privatne dnevnike (pre svega, dnevnik seo­ skog dućandžije Tomasa Tarnera), kao i mnoge druge slične izvore. Ova autorka se bavila istraživanjem koji su to ljudi nazivani „prija­ teljima”, kao i kakva je bila priroda odnosa među njima. Ako njenu analizu postavimo kao okvir za svoje tumačenje, možemo prepoznati izvestan broj različitih tipova ljudi koji su smatrani „prijateljima”. Najpre su to članovi porodice, baš kao u književnosti. Trgovac Tomas Tarner je u svom dnevniku pisao o žalbama koje su njegovi „prija­ telji” - pre svega njegova majka i braća - iznosili povodom njegovog braka, a isto tako je i pojedinačno svog oca, majku, braću i razne ro­ đake oslovljavao rečju „prijatelj”. Ista ova upotreba može se pronaći i u mnogim drugim izvorima: ljudi bi za nekoga govorili da dolazi „od dobrih prijatelja”, što je značilo da je iz dobre porodice; ponekad je između „prirodnih prijatelja”, to jest rođaka, i ostalih prijatelja pravljena razlika. Prema mišljenju gospođe Delejni s kraja osamna­

231

232

Istorija prijateljstva estog veka, „ni na jednog prijatelja ne možemo sa tolikom sigurno­ šću računati kao što možemo na rođake”: rođaci su stoga smatrani podvrstom prijatelja. Pravna dokumenta su se takođe prema bliskim rođacima odnosila kao prema „bliskim prijateljima”. Vilijam Rajt je u svojoj knjizi Sve o trgovcima (The Complété Tradesman, 1787) pisao 0 „prijateljima” šegrta, koje su predstavljali članovi porodice koji bi im pružali finansijsku pomoć. Na taj način različite vrste materi­ jala potvrđuju da je ova upotreba, koju možemo naći i u engleskoj književnosti, bila uobičajena u različitim okolnostima i društvenim grupama.36 Sledeća uobičajena upotreba ove reći vezivala se za ljude sa koji­ ma je neko blisko povezan na različite načine, preko posla, sportskih aktivnosti, posećivanja i druženja, a često i na više načina istovre­ meno. U ovakvoj vrsti prijateljstva gotovo uvek je postojao neki vid uzajamne zavisnosti, i obično je to bila razmena usluga ili zajednički poslovni interesi, pozajmljivanje novca i drugih stvari, što je pred­ stavljalo osnov za društvenu interakciju, kao i za razvoj bliskih, po­ nekad čak i ljubavnih odnosa. U slučaju Tomasa Tarnera, primer prijateljstva koji privlači najviše pažnje jeste ono koje je uspostavio sa radnicima u poreskoj službi. Kako su alkoholna pića bila roba koja se u najvećoj meri krijumčarila, ovi ljudi su posredno poslovali sa njim 1 ponekad mu pomagali da proda zaplenjeno piće, a katkad bi čak i zajedno pili! „Prijatelji” ove vrste, kako je to Tarner opisao u svom dnevniku, gotovo su po pravilu bili ljudi sličnog obrazovanja i dru­ štvenog statusa, ako ne i sličnog materijalnog stanja, a istovremeno su predstavljali korisne pojedince i poslovne veze čije je društvo Tarner očito koristio. Ova vrsta prijateljstva potpada pod kategoriju koja se nalazi negde između prijateljstva iz koristi, kojeg se moralisti gnuša­ ju, i prijateljstva radi uživanja, koje u filozofskim delima predstavlja zasebnu kategoriju. I ova Tarnerova upotreba ovog pojma može se potkrepiti drugim izvorima. Džejms Bozvel je, na primer, veličao

36 Tadmor, Family and Friends, 130-131,175-192; Delany, citirano u Randolph Trumbach, The Rise ofthe Egalitarian Family (New York; Academie Press, 1978), 65; Wright citirano u Harold Perkin, The Origins o f M odem English Society, 1780-1880 (London; Routledge and Kegan Paul, 1969), 46.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti prijateljsku naklonost lorda Mauntstjuarta i divio se načinu na koji je Adam Smit udružio naučni diskurs sa „prijateljstvom”: u oba slučaja mu se dopao izostanak formalnosti, koju je nazivao „muškom neusiljenošću”37. U svetu književnosti ćemo naići na drugačija nijansiranja, ali i tamo je postojalo slično uživanje muškaraca u zajedničkom društvu, gde su jedan drugog smatrali prijatnim, ali i potencijalno korisnim društvom. Treći vid svakodnevne upotrebe pojma „prijatelj” u dnevniku Tomasa Tarnera bio je prikaz odnosa između pokrovitelja i štićenika. U vremenu u kojem je pokroviteljstvo bilo ključ za nepredovanje u ži­ votu u gotovo bilo kom društvenom i poslovnom okruženju, od onih koji su zauzimali važne pozicije očekivalo se da vode brigu o svojim pristalicama, bilo da se na odgovarajuću dužnost postavljao biskup, činovnik ili sluga. Tarner je o svojim pokroviteljima govorio kao o prijateljima, i isto tako je sebe smatrao prijateljem jednog svog bivšeg sluge ili nekog od lokalnih siromaha, budući da se o svima njima sta­ rao na razne načine. U stvari, ovde treba napomenuti da je u pitanju bila sluškinja i bitno je istaći da o njoj nije govorio kao o prijateljici iako je posredi bio prijateljski odnos. Možda je razlog tome bila činje­ nica da bi takvo oslovljavanje moglo ugroziti i njen i njegov ugled38, ali iznad svega je u ovom konkretnom slučaju u pitanju bio nepremo­ stiv društveni jaz. Uopšteno govoreći, ova vrsta odnosa je podrazumevala blagonaklonost i zaštitu, ali ne i ravnopravnost koja je inače bila sastavni deo prijateljstva. Ista ovakva upotreba može se naći i u drugim sferama života. Na primer, pisci su svoja delà posvećivali potencijalnim ktitorima, kao što je to činio Fransis Hačeson, koji se biskupu od Elfina obratio sledećim recima: „Moj dragi otac j e ... ranije imao tu čast da bude među vašim prijateljima.” U nešto skromnijem vidu, afrički rob Džejms Albert* koristio je reč „prijatelj” da bi opisao sve svoje zaštitnike i dobročinitelje. U njih spadaju i robovlasnici koji su mu na kraju svojim testamentom zaveštali slobodu, kao i jedan

37 Tadmor, Family and Friends, 198-208. Philip Carter, Men and the Emergence o f Polite Society, Britain 1660-1800 (London: Longman, 2001), 188. 38 Tadmor, Family and Friends, 209-211. * Njegovo pravo bilo je Ukawsaw Gronniosaw - Prim. prev.

233

234

Istorija prijateljstva američki pastor kojeg je, zajedno sa njegovom ženom i petoricom si­ nova, Albert okarakterisao kao „drage i cenjene prijatelje”. Pastor ga je preobratio u hrišćanstvo, pružio mu obrazovanje i prema njemu se plemenito ponašao.39 Ove različite upotrebe reči „prijatelj” nisu bile međusobno isklju­ čive. Pokroviteljski odnos naročito je obuhvatao i rođake: Robert Volpol, predsednik britanske vlade od 1721. do 1742. godine, „otvoreno je priznao da je, dok je bio na toj funkciji, ulagao napore da svojim prijateljima i rođacima bude na usluzi, izrazivši pri tome mišljenje da od toga nema ničeg logičnijeg niti pravednijeg”. Pripadnici društvene elite su se često kretali u prilično uskim krugovima i uglavnom su bili okrenuti ljudima sa kojima su imali ekonomske i političke veze. Ser Ričard Vin je u kasnom sedamnaestom veku imao brojne poznanike, ali istovremeno je posedovao uzak krug prijatelja, uglavnom rođaka približne starosti, koji su živeli u istoj državi i sa kojima se zabavljao i išao u lov.40 Jednu zanimljivu varijantu ovakvih odnosa predstavlja onaj koji bismo mogli nazvati „političkim prijateljstvom”, koje je moglo obuhvatati veći broj ljudi i koje je, za razliku od pokroviteljstva, u velikoj meri bilo uzvraćeno istom merom. Edvard Gibon je pisao o tome da je njegov razlog za odlazak u parlament taj što se „ovlašćenja i značaj koji taj položaj pruža mogu iskoristiti za služenje svojim pri­ jateljim a”41. U dnevniku Tomasa Tarnera možemo jasno videti šta se pod ovim podrazumevalo, budući da je on, uprkos pripadnosti nižem društvenom staležu, bio „prijatelj” vojvode od Njukasla, baš kao i mnoge njegove kolege trgovci. Jasno je da u ovom slučaju nisu u pitanju lični odnosi, već politički savez koji je obema stranama

39 Hucheson, System o f Moral Philosophy, dedication; A Narrative o f the Most Remarkable Particulars in the Life o f James Albert Ukawsaw Gronniosaw, an African Prince, Written by Himself, [c. 1770], odlomak iz Adam Potkay and Sandra Burr (eds), Black Atlantic Writers ofthe Eighteenth Century (London: Macmillan, 1995), 41. Vid. takođe 44, 45, 50. 40 Walpole citirano u Perkin, Origins o f M odem English Society, 45. Katherine W. Swett, „The Account between Us’: Honor, Reciprocity and Companionship in Male Friendship in the Later Seventeenth Century”, Albion 31 (1999), 1-30. 41 Gibbon citirano u Perkin, Origins o f M odem English Society, 45.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti

235

donosio korist, te se za dužnosti koje je podrazumevao koristila ter­ minologija prijateljstva. Ipak, prijateljstvo ove vrste odnosilo se samo na muškarce. Tarnerovoj analizi možemo dodati još neke primere koristeći druge izvore. Među engleskim izvorima koji govore o dugoj tradiciji bliskih prijateljstava među pripadnicima istog pola nalaze se epitafi. Alan Brej je otkrio slučajeve sahranjivanja muškaraca u zajedničkoj grobnici, koji datiraju još iz četrnaestog veka. Početkom sedamnaestog veka ovo je postala uobičajena praksa sahranjivanja žena, i dok raniji primeri upućuju na „bratstvo” i „ljubav”, na grobnicama iz osamnaestog veka često je ispisivan sledeći tekst: „Fidissimum Amicorum Par” („пајverniji među prijateljima”), koji je ukazivao na njihovo „zajedništvo i prijateljstvo”. Vrlo je verovatno da slični primeri postoje i u drugim evropskim zemljama, o čemu govori i primer da su Žan-Batist Dibrej i Žan Pešmeža zajedno sahranjeni 1785. godine u grobnici na kojoj je stajao sličan natpis.42 Ovakve grobnice ukazuju na činjenicu da je, barem među onima koji su to mogli sebi da priušte, postojao koncept bliskog prijateljstva koji je bio veoma sličan pojedinim književnim i filozofskim idealima. Neke druge, ranije upotrebe opstale su i tokom ovog perioda. U okviru diplomatskog diskursa dugo se govorilo o „prijateljstvu” iz­ među različitih zemalja, i ovakva upotreba je prisutna u sastavljanju mirovnih ugovora, kao i u delima poput pamfleta nepoznatog autora iz 1712. godine, u kojem se slavi Ponovno uspostavljanje starog prijatelj­

stva: sa Francuskom, najboljim prijateljem. Prikaz trenutaka u kojima su se kroz istoriju Francuzi prem a Englezima poneli časno i prijateljski. Slično shvatanje je u osnovi uputstava kolonizatorima Karoline iz 1676. godine, u kojim stoji da treba „poštovati stroge zakone pravde, prijatelj­ stva i sloge sa svojim susedima Indijancima”. „Našoj zamisli veoma bi odgovaralo”, napisao je lord Šaftsberi tri godine pre toga, „kada bismo

42 Alan Bray, „А Traditional Rite of Blessing Friendship”, in Katherine O’Donnell and Michael O’Rourke (eds), Love, Sex, Intimacy and Friendship between Men, 1550-1800 (Houndmills: Palgrave Macmillan, 2003), 87-98; Jeffrey Merrick, „Male Friendship in Prerevolutionary France”, GLQ: A Journal o f Lesbian and Gay Studies 10.3 (2004), 407-432 at 417.

236

Istorija prijateljstva zadobili i zadržali prijateljsku naklonost i pomoć Indijanaca.”43 Ovo je trebalo da bude isključivo odnos iz koristi, bez gotovo ijednog primera koji bi mogao ukazati na postojanje uzajamne naklonosti. Ipak, to ne znači da je iskreno prijateljstvo među različitim kulturama i rasama bilo nezamislivo. Naprotiv, kosmopolitizam koji je donelo prosvetiteljstvo veličao je bratstvo među pojedincima širom sveta, koje, uprkos različitom poreklu, povezuje zajednički plemeniti duh. Postoje i primeri iz stvarnog života koji govore o tome. Bivši rob Olauda Ekviano, koji je u Englesku odveden 1757. godine, a potom oslobođen, napisao je autobiografiju koja je u velikoj meri korišćena u okviru pokreta za ukidanje ropstva. U njoj on opisuje svoje prijateljstvo sa Amerikancem Ričardom Bejkerom, sa kojim je „bio nerazdvojan”. Iako je ovaj dragi mladić posedovao veliki broj robova, nas dvojica smo zajedno prošli kroz mnoge nevolje tokom plovidbe, i mnoge smo noći proveli jedan drugome u naručju, kada nam je bilo najteže. Tako je među nama zapečaćeno prijateljstvo koje smo negovali sve do njegove sm rti... Ja sam tada izgubio dragog tumača, prijatnog saputnika i vernog prijate­ lja ... kojeg nije bilo stid da obrati pažnju, provodi vreme i da bude prijatelj i učitelj jednoj neznalici, strancu i robu! Takođe je u kontekstu Novog sveta francuski plemić Hektor Džon de Krevker koji je proveo nekoliko godina u Severnoj Americi kao far­ mer, pisao o jednoj grupi Indijanaca koji su negovali „posebno prija­ teljstvo” sa „Gospodinom P. R-om”, farmerom belcem.44 Imamo sreću da su nam dostupni izvori iz osamnaestog veka uz pomoć kojih možemo da saznamo na koji način je terminologija pri­ jateljstva svakodnevno korišćena među pripadnicima različitih dru­ štvenih grupacija. Većina svedoka i optuženih u postupcima na sudu 43 The ancient amity rester’d: or, France the Bestfriend. Containing an historical account o fth efa ir andfriendly dealings ofth e French towards the English (London: A. Baldwin, 1712); citirano u Barbara Arneil, John Locke and America: The Defence o f English Colonialism (Oxford: Clarendon Press, 1996), 126-127. 44 The Interesting Narrative ofthe Life ofOlaudah Equiano, or Gustavus Vassa, the African. Written by Himself[ 1789], odlomak iz Potkay and Burr (eds), Black Atlantic Writers, 193; Hector St John de Crèvecoeur, Lettersfrom an American Farmer (Lon­ don: J. M. Dent, 1912), 79.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti Old Bejli u Londonu bili su pripadnici radničke klase i naseljavali su London ili njegovu okolinu, dok su žrtve i tužioci uglavnom pripadali višem društvenom sloju. Pa ipak, obe strane su izrazito često koristile reč „prijatelj” kada je reč o ljudima koji nisu u rodbinskim odnosima, ali brinu i staraju se jedni o drugima. Čovek će se pobrinuti za prijate­ lja koji se napio, tako što će mu pomoći da bezbedno stigne kući. Naći će mu se u nevolji tako što će mu pozajmiti novac da bi ga izbavio iz dužničkog ropstva; ići će u kupovinu umesto njega, pozajmice mu ono što mu je potrebno, davače mu poklone i ispunjavati ostale „dužnosti koje dobrota nalaže”45. Ipak, ovde moramo biti jako oprezni, budući da su neki od lju­ di koji su svedočili pred sudom svoje izlaganje prilagođavali datim okolnostima. Koristili su onu terminologiju za koju su smatrali da je dovoljno formalna za tu priliku, tako da se reč „prijatelj” činila pri­ kladnijom od „ortaka” ili „drugara”, što su term ini koji su se među pripadnicima radničke klase obilato koristili i sva je prilika da su predstavljali uobičajenu pojavu. S druge strane, u jeziku kojim su se koristile žrtve, svedoci i optuženi, postojala je izrazita doslednost, koja je važila za mnoge različite okolnosti. To znači da možemo za­ ključiti da je u pitanju bio jezik kojim su se i inače služili. Uopšte uzev, odnose koje su ovi ljudi imali sa drugima nazivali su uzajam­ nim poverenjem. Prijatelji nisu smeli da izdaju međusobno poverenje; čak su se i lopovi osećali bezbedno kada bi im prijatelj ponudio prenoćište - navodno bi i saučesnik u pljački uveravao prestupnika „da mu je odan kao prijatelj i da ga nikada ne bi izdao”46. Pominjanje prijatelja kao izvršilaca testamenta, kumova dece na krštenju i ne­ koga ko se konsultuje u vezi sa sklapanjem braka takođe ukazuje na činjenicu da je posredi bio odnos zasnovan na poverenju. Zatim, izbor reči koje su korišćene pri opisu ponašanja prijateljâ na neki način je 45 „Old Bailey Proceedings Online”, http://www.oldbaileyonline.org, 28 December 2004: 13 October 1703, trial of Ann Finch (tl7031013-5); 27 February 1712, Alice Farendon and Katherine Johnson (tl7120227-18); 6 September 1710, Anne Goodwin (tl7100906-50); 8 April 1719, Thomas Lander (Ш 190408-20); 26 May 1680, a waterman (U6800526-2). 46 „Old Bailey Proceedings Online”, 14 January 1702, Richard Morris, Benjamin Jones, Francis Turnley, Thomas Wagstaffe, John Hodges (Ü7020114-34).

237

238

Istorija prijateljstva sličan jeziku književnosti. U ovim sudskim procesima ljudi su često o dvojici muškaraca govorili kao o „bliskim prijateljima”, odnosno o „ljubavi” koja među njima postoji. Takođe postoje i primeri kada su prijatelji - i muškarci i žene - jedni drugima pružali snažnu podršku u odgovarajućim situacijama. Ovo su najčešće upotrebe ove reci, ali bilo je i drugih. Zatvorenci su ponekad pred sudom izjavljivali kako nemaju prjatelje, misleći pri tome na one koji bi mogli garantovati njihovu nevinost: nikakvog zaštitnika ni poslodavca, rođaka niti komšiju koji je uživao dovoljan ugled u društvu. „Ја nemam nijednog prijatelja”, izjavila je nadničarka En Felton. Džon Batler je u svoju odbranu jedino rekao: „То što oni govore je potpuno netačno. Ne znam ništa o njima. Ja ni u prečniku od dvesta milja nemam nijednog prijatelja.” „Zamoliću jednu prija­ teljicu da plati kauciju za nju”, rekao je Vilijam Horsford, iako je, po sopstvenom priznanju, „jedva poznavao dotičnu ženu”47. U praksi su često komšije bile te koje su garantovale nevinost optuženih. U ostalim slučajevima se čini da je „prijatelj” jednostavno bio saradnik ili kolega sa posla. Neki poreski službenik bi, na primer, čoveka sa kojim je obavljao kontrole okarakterisao kao „prijatelja”. I jedan pomoćnik u izradi kočija je čoveka sa kojim je radio nazvao „svojim prijateljem”48. Bilo je i primera kada su ljudi „prijateljima” nazivali lju­ de koje su krajnje površno poznavali, a dokaz za to je primer Bendžamina Mura i „još jednog mladića”, kojeg je kasnije nazvao „svojim prijateljem”, nakon što su ih u jednoj gostionici zajedno opljačkale dve prostitutke. Na još manje uobičajenu upotrebu ove reči nailazimo kod gospođe Pridl, koja je veoma zavolela ćerku jednog vlasnika krčme u Berfordu. Predložila joj je da joj na putu za London pravi društvo kao neka vrsta pomoćnice: „Rekla mi je da bi joj bilo drago da ima mladu devojku koja će kao prijateljica da joj pomaže po kući.” Ova devojka joj nije bila sluškinja, objašnjava Harisova, iako je povremeno nameštala 47 „Old Bailey Proceedings Online”, 5 April 1769, Ann Felton (tl7690405-25); 10 May 1769, John Butler (tl7690510-19); 6 December 1769, William Horsford (H769120634). 48 „Old Bailey Proceedings Online”, 5 April 1749, Dominick White and William Horner (U7490405-12); 22 February 1749, Archibald Blare, Richard Morton, Abra­ ham Clark (Ü7490222-51).

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti krevete. Nikada se nije bavila čišćenjem, i večerala je sa porodicom, a ne sa slugama.49 Navešćemo još jedan primer svakodnevne upotrebe ove reči samo da bismo ilustrovali nivo naklonosti koja se javljala čak i kada ljudi prethodno nisu imali nikakav blizak odnos. Bendžamin Makmahoni, moler koji je optužen za krađu u domu lorda Delavera 1749. godine, priznao je krivicu i obratio se lordu sledećim recima: „Molim vas, moj lorde Delaver, budite mi prijatelj makar toliko - pomozite mi da me prevezu.” Reč „prijatelj” je takođe korišćena u obraćanju strancima, obično u problematičnim situacijama. Vilijam Džordž, na kojeg se sumnjalo da je ukrao srebrni krčag misleći da će kada ga bude vratio vlasniku biti nagrađen, ovako se prisetio tog slučaja: „I taj gospodin dođe i kaže meni, prijatelju, коГко vidim ti imaš neki krčag. Jeste, ka­ žem mu ja, kupio sam ga danas; a on kaže, prijatelju moj, ti si izgleda is­ planirao da se ti i ja menjamo. Nisam ja takav čovek, ja mu kažem.”50 Ako obratimo pažnju na same ljude koji se u sudskim beleškama nazivaju „prijateljima”, primetićemo da su po pravilu istog pola. Prija­ teljice su, na primer, brinule jedna o drugoj za vreme bolesti ili su jed­ na drugoj davale dragocenosti na čuvanje. Ipak, postoji izvestan broj primera u kojima su muškarci i žene jedni druge nazivali prijateljima. Čovek koji je priznao da je iz jedne gostionice ukrao escajg zamolio je (prema recima oštećene strane) „ženu koju je nazvao prijateljicom” da ga vrati vlasniku nakon što ga uzme od zlatara kome ga je ovaj prodao. Meri Smit je tvrdila da je čoveku koji ju je optužio za krađu ogrtača za jahanje nekada bila „dobra prijateljica”, jer je u vremenu o kome je reč boravila u njegovoj kući. Pola veka kasnije, En Karter je Tomasa Pikslija navodno opisala kao „svog najboljeg prijatelja na svetu”, budu­ ći da joj je platio zatvorsku kauciju, pomogao joj da pronađe smeštaj i platio joj stanarinu.51 Ipak, jedino je prijateljstvo između ljudi istog 49 „Old Bailey Proceedings Online”, 26 April 1775, Mary Pollard and Margaret Berry (Ü7750426-42); 18 February 1775, William Priddle (U7750218-1). 50 „Old Bailey Proceedings Online”, 9 December 1749, Benjamin Mac Mahone (tl7491209-2); 13 January 1749, William George (U7490113-26). 51 „Old Bailey Proceedings Online”, 13 January 1716, Edward Smith (U71601133); 14 January 1715, Mary Smith (tl7150114-33); 12 July 1775, Thomas Pixley and Richard Rees (tl7750712-48).

239

240

Istorija prijateljstva pola opisivano kao odnos koji pruža zadovoljstvo obema stranama: „Zatvorenik i preminuli bili su veoma bliski prijatelji”, rekao je jedan od svedoka, „i nikada im nije prijalo razdvajanje”52. U sudskim beleškama iz Old Bejlija postoje primeri prijateljstava sa članovima porodice, ali oni su veoma retki. Jedan vojnik je 1679. go­ dine svog rođaka opisao kao „najboljeg prijatelja kojeg je ikada imao”. Gospodin Džejms Ader, seoski plemić, preporučio je 1775. godine izvesnu gospođu Rad gospodinu Vilijamu Aderu, „bliskom rođaku i svome dragom prijatelju”. U nekim primerima su, naprotiv, „rođaci” na su­ protnoj strani u odnosu na „prijatelje”: gospođa Šeperd se „uvek žalila na ponašanje svojih rođaka, tvrdivši da su veoma sirovi i nevaspitani”, ali zato je o njoj brinula njena prijateljica gospođa Flad. Možemo naći i poneki primer u kome su pokrovitelji okarakterisani kao prijatelji. „Pokojni vojvoda od Ratlanda bio je moj najbolji prijatelj”, tvrdio je Džon Hederington 1790. godine, po svoj prilici u pokušaju da izbegne presudu tako što će pomenuti svoju vojnu službu. Slična upotreba reći „prijatelj” javlja se i u lažnom pismu upućenom jednom poslaniku u parlamentu, čiji je autor navodno gospodin koji je zapao u nevolju, i koji ovog poslanika „moli da mu bude prijatelj, budući da će mu tako učiniti veliku uslugu, a sebi samom neće naneti nikakve neprijatno­ sti”53. Međutim, upotreba reći prijatelj u ovom značenju takođe je bila retka u sudskim procesima. U francuskom se u svakodnevnoj upotrebi reč „prijateljstvo” ko­ ristila na sličan način kao i u engleskom jeziku, mada je postojalo i nekoliko bitnih razlika. Francuske reči prijatelj i prijateljstvo (ami, amitié) korišćene su na gotovo istovetan način u opisivanju mnogih odnosa koji su podrazumevali uzajamnu naklonost i brigu, poverenje i dugo poznanstvo. U osamnaestom veku u Parizu su svi, i muškarci i žene, o „prijateljima” govorili kao o ljudima na koje su mogli raču­ nati kada ih snađe neka nevolja: nakon muževljevog samoubistva, 52 „Old Bailey Proceedings Online”, 6 September 1716, Thomas Hardwick (Ü7160906-18). 53 „Old Bailey Proceedings Online”, 27 August 1679 (16790827-6); 31 May 1775, Robert Perreau (tl7750531-l); 7 December 1715, Elizabeth Flood (U7151207-14); 8 December 1790, John Hetherington (U7901208-4); 17 July 1759, Samual Scrimshaw and John Ross (U7590717-1).

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti supruga prodavca tekstila je emotivnu podršku potražila kod „pri­ jateljice”, odnosno jedne starije žene koja je u njenoj ulici prodavala voće; trgovac puterom zamolio je gipsara, svoga „prijatelja”, da mu pravi društvo kod kuće nakon što mu je umrla žena.54 Prijatelji koji su bili istog pola povremeno su delili smeštaj, i ovo je bila jedna od izuzetno retkih prilika u kojima je mladim ženama bilo dozvoljeno da žive odvojeno od svojih roditelja i poslodavca. Prijatelji su jedan drugome pozajmljivali razne stvari, davali savete, naplaćivali i pla­ ćali dugove jedni umesto drugih, često su se sastajali i zajedno jeli i pili. Ova prijateljstva su se veoma često poklapala sa komšijskim i profesionalnim poznanstvima, i neretko su u pitanju bili ljudi iz istog rodnog mesta iz unutrašnjosti, mada upotreba izraza poput ,,komšija i prijatelj” i „zemljak i prijatelj” govori da ovi odnosi nisu nužno označavali prijateljstvo. Prijateljstvo je povezivalo i ljude različite starosti: na primer, dvadesetdvogodišnji konobar u jednoj krčmi zamolio je svoga „prijatelja”, četrdesetogodišnjeg prodavca voća koji je živeo na drugoj strani ulice, da mu pomogne da pronađe osobu koja ga je opljačkala. Moguće je da je u pitanju bila neka vrsta zaštitničkog odnosa, u kojoj je stariji muškarac vodio računa o mlađem. Sedamnaestogodišnju prodavači­ cu voća na jednoj od pijaca ljudi su opisali kao „jednu od prijateljica” tridesetpetogodišnje supruge prodavca tekstila, koja joj je pružila po­ dršku kada je njen muž izvršio samoubistvo.55 Isti ovaj izraz, „blisko prijateljstvo”, korišćen je i u Parizu i Lon­ donu. U obema prestonicama upotreba reci „prijatelj” pri opisivanju bliske veze pune ljubavi i poverenja odnosila se isključivo na odnos među pripadnicima istog pola. Glavni izuzeci iz ovog pravila javljali su se u slučaju kada su se muškarci pojavljivali u ulozi zaštitnika žena: na primer, kada bi neka plemkinja koju muž tuče zatražila pomoć sveštenika, njihovog „zajedničkog prijatelja”. Vrlo je upadljiva činjenica da se ovakva upotreba dotičnog termina javljala isključivo među pripadni­ cima viših staleža, i to svakako zato što su tako umanjivane sumnje o

54 Archives nationales, Paris (u daljem delu teksta AN), Y15100, 11 November 1788; Y 11239,14 March and 8 November 1752. 55 Y15350, 1 March 1752; Y15100, 1 November 1788.

241

242

Istorija prijateljstva postojanju seksualnog odnosa. Još jedan izuzetak predstavlja i bračna zajednica u okviru koje je, po svemu sudeći, prijateljstvo za „srednji sloj”, ugledne zanatlije i vlasnike dućana, predstavljalo ideal kome se težilo. Kada bi ljudi želeli da svoj brak predstave u lepom svetlu, go­ vorili bi da se zasniva na „poštovanju i prijateljstvu”. I udvaranje je katkad bilo opisivano na sličan način: supruga nekog čuvenog krojača objasnila je kako se nakon smrti njenog prvog muža „nije ustručavao pri pokazivanju svojih prijateljskih osećanja i naklonosti, kao ni od toga da je zaprosi”56. Među pripadnicima srednjeg i višeg staleža reč „prijatelj” upotre­ bljavala se kada su bile posredi večernje zabave, seoski izleti, traženje zaštite (prilikom nasilja u porodici) i traženje mudrog, ali istovremeno neprimetnog saveta (na primer, prilikom stečajnih sudskih postupaka). Dokaz koji nam pružaju testamenti unutar istih ovih društvenih grupa govori o posebno naglašenim emotivnim vezama. Ako u ulozi izvršioca testamenta nije postojao nijedan član porodice, bilo je veoma uobi­ čajeno da se za to zamoli neko ko će ovaj zadatak obaviti kao „poslednji prijateljski čin”. U takvim slučajevima prijatelju je ostavljan poklon koji je pre imao sentimentalnu nego strogo materijalnu vrednost, poput prstena ili portreta. Postojali su i veoma jasni dokazi uzajamne naklo­ nosti u ovakvim prilikama, poput onog u slučaju Margerit Duše, koja je testamentom svu svoju imovinu ostavila Mari Eno ,,u znak zahvalnosti za plemenito prijateljstvo koje joj je pružala, kao i za veliku dobrotu i ogromnu uslugu koju joj je činila dok je bolovala, a posebno od trenut­ ka kada je ostala paralizovana”. Dve žene u ovom konkretnom slučaju šest godina su živele zajedno.57 U ovakvim slučajevima je uglavnom u pitanju bilo prijateljstvo među ljudima približnog društvenog statusa i, u poređenju sa primerima iz radničke klase, rede se moglo sresti među komšijama. U višim staležima su takođe brojniji primeri u kojima se granica među suprotnim polovima lakše prelazila.

56 Y115099,16 March 1788; AN Minutier central (MC) XVIII 886,23 November 1789; Y13290, 27 March 1788. 57 AN, Minutier central, XVII 665, 14 February 1731; Archives de Paris, DC6 252, fol. 95 (13 December 1770); AN Y62, fol. 341 (4 October 1788); Y11239, 5 August 1752; citat iz Archives de Paris DC6 212, fol. 227 (15 April 1713).

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti

243

Upotreba reči „prijatelj” u značenju političkog saveznika takođe je bila uobičajena među francuskim plemstvom u sedamnaestom veku, kako je to pokazao Žan-Mari Konstan. Nakon smrti Luja X III kardinal Mazarin je „preduzeo neophodne mere kako bi zadobio prijateljstvo onih koje je [kraljica] oduvek smatrala svojim vernim podanicima. Počeo je od M. de Marsijaka ... i najljubaznije i sa najvećom mogu­ ćom upornošću se trudio da sa njim uspostavi prijateljske odnose”. Godine 1617, kada je došlo do nove političke krize, jedan plemić je dao obećanje da će podržati kralja i „ponudio mu ne samo svoju već i pomoć svoje braće i pedesetorice prijatelja koje mu je za kratko vreme mogao staviti na raspolaganje”58. Ne možemo sigurno znati do koje je mere prijateljstvo u navedenom kontekstu bilo inspirisano iskrenom naklonošću, ali svakako možemo zaključiti da je u pitanju bila jedna od veza koje su, uz rodbinske veze i pripadnost istoj religiji, uticale na strukturu političkog života među francuskim plemstvom. Ovakvo prijateljstvo bilo je usko povezano sa pokroviteljstvom i istovremeno je podrazumevalo muškarce i žene, kako je to grof od Montresora istakao, negodujući povodom načina na koji su kraljičinu nekadašnju miljenicu, Madam de Šavrez, napustili „svi oni kojima je svojevremeno činila usluge i koji su sa njom bili u kontaktu radi pri­ jateljstva i iz interesa”. U Francuskoj se u sedamnaestom veku, kao i u Engleskoj i njenim kolonijama, jezik prijateljstva po automatizmu koristio kada su u pitanju bili i pokrovitelji i oni koji su bili podrška vlasti. „Ја mu nisam bio samo prijatelj”, napisao je Šari de Grimaldi o svome pokrovitelju, „već je u mene imao bezrezervno poverenje, a kako je iz velikodušnosti svojim prijateljima često pomagao, svakako da je i meni uvek činio razna dobra delà.” Prema onome što je Šeron Ketering prikazala u svom istraživanju, ovakvi „prijatelji” mogli su biti i rođaci, pripadnici iste religijske zajednice, ili su mogli dolaziti iz istog mesta ili vojne službe, a ponekad je između njih postojao nasleđeni odnos pokrovitelja i štićenika. Ako ovi primeri i jesu predstavljali odstupa­ nje od klasičnijih ideala prijateljstva, ipak su se formirali dobrovoljno i 58 Mémoires de La Châtre contenant la fin du règne de Louis XIII et le commen­ cement de celui de Louis XIV, citirano u Jean-Marie Constant, „L’amitié, moteur de la mobilisation politique dans la noblesse du premier XVIIe siècle”, XVIIe siècle 51 (1999), 593-608 at 595.

244

Istorija prijateljstva podrazumevali su uzajamni odnos, a u nekim slučajevima je postojao čak i izvestan stepen bliskosti.59 U osamnaestom veku se, moglo bi se reći, ovo značenje reči „pri­ jatelj” nije održalo, ali prijateljstvo u vidu pokroviteljstva jeste. U Rečniku Francuske akademije iz 1694. godine između ostalih nalazimo i sledeći primer: „Princ mi je ukazao čast svojim prijateljstvom”, kao i: „prema svojim slugama je osećao snažno prijateljstvo”. Iako su ovi primeri izostavljeni iz Rečnika koji je izdat sredinom osamnaestog veka, navedena upotreba ovog termina još je bila prisutna i 1792. godine, kada je otac jednog mladića, tražeći posao svome sinu, pisao direkto­ ru fabrike Goblin u Parizu u nadi da će se izboriti za amitié dotičnog gospodina. U odnosima među ljudima različitog društvenog statusa je obično onaj ko je zauzimao viši položaj nazivan prijateljem, a ne obrat­ no. U drugim okolostima je prijateljstvo sa pokroviteljem postepeno prelazilo u dobronamernost ili puku ljubaznost, kao što je to, na pri­ mer, bilo u slučaju kada je udovica sudskog službenika pisala policiji i rekla da će rodbinske i prijateljske veze i pozitivni lični primeri pre po­ moći njenoj nećaci da se popravi nego što to zatvor može da učini.60 U svakodnevnom govoru, kao što je to bio slučaj u Londonu, po­ stojale su manje formalne upotrebe ovog termina. U svedočenju pred policijom, građani Pariza su u osamnaestom veku dvojicu ljudi koji bi zajedno došli u krčmu na piće nazivali „prijateljima”, čak i ako ništa nisu znali o odnosu među njima. Ovaj termin je korišćen kao sinonim za „poznanike”, posebno kada su u pitanju bili muškarci koji zajedno idu na piće. Ovakva „prijateljstva” su se uvek formirala među pripad­ nicima istog pola, i to po svoj prilici isključivo među pripadnicima prostog naroda. Na osnovu svega ovoga bi se moglo reći da su upotrebe ovog ter­ mina u književnosti bile prilično konzervativne i da se u većim grado­ 59 Constant, „L’amitié”, 597, 607; Sharon Kettering, „Friendship and Clientage in Early Modem France”, French History 6 (1992), 139-158; citat 139 n2. V. takođe, Laura Gowing, „The Politics of Women’s Friendship in Early Modem England”, in Laura Gowing, Michael Hunter, Miri Rubin (eds), Love, Friendship and Faith in Euro­ pe, 1300-1800 (Houndmills: Palgrave Macmillan, 2005), 131-149. 60 Dictionnaire de l’A cadémie française (1694); Ol 2052B, Belle to Audran, 8 September 1792; Bibliothèque de l’Arsenal, MS 11037, fol. 2 (1731).

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti vima pod prijateljstvom podrazumevalo isto što i danas. Prijatelji su tamo rede bili rođaci ili pokrovitelji, već su se daleko češće udruživali po sopstvenom izboru, tako što su jedni u drugima nalazili poverenje i oslonac, ili bi se upoznali radeći zajedno ili preko rođaka, putem slu­ čajnih poznanstava ili tako što su bili susedi (što se rede događalo). Istraživanja o svakodnevnoj upotrebi ove reći još više potvrđuju dva glavna zaključka u vezi sa poimanjem prijateljstva u ranom moder­ nom dobu, do kojih je Naomi Tadmor došla u svojim radovima o En­ gleskoj. Prvi je taj da je, za razliku od filozofskih rasprava ili pojedinih književnih primera u kojima je „pravo” prijateljstvo često predstavljano kao ono u kojem ne postoje nikakvi materijalni interesi, u stvarnosti bilo sasvim drugačije. Pomenuti seoski trgovac Tomas Tarner imao je „prijatelje” koji su mu istovremeno bili rođaci i poslovni partneri, da­ kle u pitanju su bili ljudi sa kojima je imao i poslovne kontakte i bliske odnose. Razlozi za to su prilično jasni. Evropa je u sedamnaestom i osamnaestom veku bila okruženje u kojem je opstanak predstavljao svakodnevnu preokupaciju većine ljudi i u kome su nagli ekonomski pad, neuspešna žetva, izuzetno hladna zima ili iznenadna smrt nad­ ničara mogli da dovedu do propasti. Čak su i pripadnici srednje klase, koji su možda posedovali nešto zemlje i donekle bili finansijski zbri­ nuti, živeli u stanju relativne sigurnosti. U trgovini su mehanizmi koji su omogućavali sklapanje ugovora među ljudima koji se ne poznaju bili ograničeni, a visok nivo zavisnosti od kredita doveo je do toga da su i bogati i siromašni podjednako bili ugroženi u slučaju kada bi neko ko im duguje novac iznenada bankrotirao. Iz tog razloga je detaljno po­ znavanje poslovnih partnera bilo veoma poželjno, i ne treba da čudi to što su ljudi najčešće novac pozajmljivali od članova porodice, umesto od nepoznatih ljudi, kao ni to što su poslovnu saradnju započinjali sa braćom, sestrama i drugim članovima bliže i dalje rodbine. Evropa je, sve u svemu, i dalje predstavljala društvo u kome su ljudi ostvarivali neposredne kontakte i osećali da imaju obaveze jedino prema svojim rođacima i ljudima iz svog najbližeg okruženja. Imajući to u vidu, ne može nas iznenaditi činjenica da su se prijateljstva u znatnijoj meri preklapala sa drugim odnosima koje smo pomenuli, kao ni to da su predstavljala bitne činioce ekonomske stabilnosti, a ne samo oblik dru­ ženja. Čak je i u najvećim gradovima, poput Londona i Pariza, veći­

245

246

Istorija prijateljstva na stanovnika prijatelje nalazila među svojom rodbinom, komšijama, poslovnim saradnicima i kolegama, kao i među ljudima koji potiču iz istog mesta ili govore istim narečjem. U svakodnevnom životu su se, svakako, prijateljstva mogla naći u svim slojevima društva, mada se za retko koje od njih može reći da su predstavljala idealan tip kojem su filozofi bili naklonjeni. Zatim, dok su se prijateljstva u sedamnaestom i osamnaestom veku uglavnom uspostavljala među ljudima istog staleža, interesa i godišta, upravo onako kako su romani i filozofske rasprave propisivali, u sva­ kodnevnom životu su se ova ograničenja zaobilazila na različite nači­ ne. Ključno mesto u funkcionisanju ranog modernog društva zauzi­ mao je odnos između pokrovitelja i štićenika, što je bio još jedan dokaz da je to bilo društvo u kome su ljudi jedni od drugih bili neposredno zavisni i mogli su se pouzdati jedino u bliske poznanike i ljude za koje su ih vezivale obostrane dužnosti. Bliska prijateljstva među pripadnici­ ma različitog društvenog statusa svakako su se razlikovala od odnosa među onima koje je povezivao isti društveni milje, ali u svakodnev­ nom životu je korišćen isti naziv za obe ove pojave. Prema tvrdnjama Naomi Tadmor, prijateljstva su bila činioci društvene kohezije u onoj meri u kojoj su bila kadra da prekorače navedena ograničenja. Još jedna razlika između književne i svakodnevne upotrebe ter­ minologije prijateljstva odnosi se na pitanje pola. Muškarci i žene su mogli biti prijatelji jedino ako su u srodstvu ili u braku, dok se prija­ teljstvo među pripadnicima suprotnog pola izvan navedenih situacija smatralo veoma sumnjivim, koliko god da su ih neki pisci i moralisti odobravali. Bilo je dopušteno da stari porodični „prijatelj” vodi računa o ženi čiji su roditelji, braća i sestre umrli. Takođe se, kao što je rečeno, bez poteškoća moglo razvijati prijateljstvo među bračnim parovima. Na primer, sveštenik R alf Džoselin i njegova supruga, koji su živeli krajem sedamnaestog veka, bili su bliski prijatelji sa drugim parovima, ali i sa Meri Čerč, sa kojom su često ručavali i koja je gospođi Džoselin pomogla prilikom porođaja.61

61 Alan Macfarlane, The Family Life o f Ralph Josselin, a Seventeenth-century Clergyman: An Essay in Historical Anthropology (Cambridge: Cambridge University Press, 1970), 150-151.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti Prijateljstvo između muškarca i žene je takođe bilo moguće u okvi­ ru pokroviteljskih odnosa - na primer, u slučaju brige o nekadašnjoj sluškinji - ali tom prilikom je bila neophodna izvesna doza opreza. Na ovom primeru je dobro prikazano ustrojstvo evropskog društva. Razlike među polovima i odvojene uloge koje su bile rezervisane za muškarace i žene predstavljale su najvažniji aspekt društvenog ure­ đenja. One su bile od presudnog značaja u svetu u kojem je porodica imala najvažniju ulogu u opstanku siromašnih i održavanju statusa bogatih, i u kojem je bilo kakva sumnja u vezi sa očinstvom dovodila u opasnost i dotičnu porodicu, kao i ugled i moć muškarca. Žene, a naročito neudate žene, bile su sa svih strana opkoljene tabuima čija se svrha sastojala u tome da ih izoluju od muškaraca. S druge strane, između upotreba terminologije prijateljstva u en­ gleskom i francuskom jeziku postoje bitne razlike, koje su vredne is­ traživanja. Najupadljivija među njima je činjenica da se u francuskom jeziku reč ami retko koristila u značenju rođaka, što je u engleskom predstavljalo sasvim uobičajenu pojavu. Ovo je podjednako važilo u svakodnevnom govoru i u pravnoj terminologiji. Svedoci na venčanjima su bili podeljeni na rođake i „prijatelje”, a prijateljima su se nazi­ vali i ljudi koji bi prisustvovali zvaničnim sastancima na kojima su se određivali staratelji nad decom nakon smrti jednog ili oba roditelja. U Francuskoj su rođaci, isto kao i komšije ili kolege sa posla, mogli biti prijatelji, ali to nije bilo uobičajeno, iako postoje primeri u kojima nije sigurno u kom je značenju korišćena ova reč. Na primer, 1715. godine su dvojica pariških trgovaca ostavila manju sumu novca svome neća­ ku, ,,u znak prijateljstva”. Međutim, kako je ovaj poklon bio uslovljen njegovom obavezom da brine o njihovoj ostareloj majci, ovaj postupak teško možemo nazvati filantropskim, i zato termin koji je ovde upotrebljen možemo smatrati običnom konvencijom, koja ne podrazumeva uzajamnu odgovornost.62 Ovo zapažanje iz svakodnevnog života po­ tvrđuju i primeri iz dvojezičnog rečnika Ejbela Bojera iz 1729. godine. U definiciji francuske reci ami ne pominju se rođaci, dok su, s druge strane, u objašnjenju engleske reči frien d „krvni srodnici” navedeni kao jedno od najvažnijih značenja. Godine 1771. u Rečniku iz Trevoa 62 MC VII 209, 21 October 1715.

247

248

Istorija prijateljstva prijateljstvo je definisano kao stvar izbora i iz njegove definicije su iz­ ričito izbačene porodične veze. Postojale su i druge vidne razlike među pomenutim jezicima. U francuskom jeziku iz osamnaestog veka reč „prijatelj” u muškom rodu mogla je označavati i ljubavnika udate žene. Ovo je išlo ruku podruku sa tim što se o prijateljstvu među muškarcima i ženama nerado govori­ lo u bilo kojim okolnostima koje su mogle izazvati sumnju. Izraz mon ami u francuskom jeziku takođe je često korišćen kao sredstvo kojim su nadređeni nipodaštavali svoje potčinjene: u obrnutom redosledu to se smatralo neučtivim. Moguće je da je ovakvih primera bilo i u En­ gleskoj, ali sa njima se nismo susreli. I, konačno, u Francuskoj nećemo naići na isti koncept političkih prijateljstava kao u Engleskoj. Iako je u sedamnaestom veku ovaj ter­ min korišćen da bi se opisali politički savezi među uglednim francu­ skim plemićima, do početka osamnaestog veka ova upotreba iščezla je govoto u potpunosti. Razlog tome je i činjenica da se politički si­ stem u Francuskoj potpuno razlikovao od engleskog i, iako je i tamo pokroviteljstvo bilo podjednako važno, oni koji su imali moć nisu se morali oslanjati na mobilizaciju srednje klase na način na koji se to činilo u Engleskoj. Šari Diklo je 1751. godine, u svojoj veoma popu­ larnoj knjizi Razmišljanja o svakodnevnim običajim a, potvrdio da su moćni ljudi imali veoma malo prijatelja, zato što su ih „ambicija i posao previše zaokupljali i stoga u njihovim srcima nije bilo mesta za prijateljstvo”63. Prijateljstvo i javni život gotovo su bili međusobno isključivi. Ovo odsustvo metafora na temu prijateljstva u političkom životu Francuske u skladu je sa odsustvom nazivanja rođaka „prijateljima”. U oba slučaja su termini vezani za rođačke odnose korišćeni da bi se opi­ sali i oblikovali odnosi političke lojalnosti: otuda je kralj predstavljao „oca” nacije. Kada su američki pobunjenici sebe prozvali „sinovima slobode”, time su metaforički odbacili svoju sinovljevsku dužnost pre­ ma kralju. Međutim, u Francuskoj prijateljstvo nije pripadalo domenu rođačkih odnosa, tako da nije toliko često bilo primenjivano na odnose u okviru političkog pokroviteljstva. Možda je iz ovog razloga termi­ 63 Charles Duclos, Considérations sur les moeurs (1751), 159.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti

249

nologija prijateljstva postala dostupna za upotrebu prilikom polaganja prava na jednakost, u šta ćemo se upravo uveriti.

Promena značenja i upotrebe prijateljstva

Ideje i predstave o prijateljstvu nisu bile statične. S obzirom na to da je prijateljstvo imalo toliko važnu ulogu u poimanju društvenih od­ nosa, svaka promena u upotrebi i značenju ove reci predstavlja odraz značajnih društvenih i političkih promena. Jedan od prelomnih tre­ nutaka u evoluciji ovog pojma, na koji smo već skrenuli pažnju, bila je sentimentalnost prijateljstva, sve veća počev od sredine osamnaestog veka. Ovo je vidljivo ne samo u književnosti već i u primerima iz sva­ kodnevnog života. Jedna imućna pariška udovica je u svom testamen­ tu, napisanom 1781. godine, svakoj od svojih prijateljica ostavila pečat sa urezanim „simbolom prijateljstva” i natpisom „bila joj je odana”. Kraljica Marija Antoaneta se u svojim pismima obraćala princezi De Lambal, sa kojom je „ostvarila istinsko prijateljstvo” (prema tvrđenji­ ma njenog mentora Mersi-Aržentoa), recima: „mojoj dragoj duši”. Na sličan način je i Fani Berni u isto vreme pisala o „miloj gospođi Delejni, koju jako volim”. Pisma Žermene de Stal Žulijeti Rekamije s početka devetnaestog veka takođe su pisana jezikom ljubavi: „Anđele moj, na kraju svog pisma mi kaži: volim te. Od osećanja koje će me tom prili­ kom ispuniti poverovaću da sam te privila uz svoje srce.”64 Opisi ljubavi u pismima nisu bili samo izrazito sentimentalni nego su, baš kao i u književnosti, neretko bili erotizovani, barem u krugo­ vima obrazovanih ljudi. Elizabet Karter je o Ketrin Talbot pisala na 64 Archives de Paris DC6 275, fol. 43 (10 June 1781); Marie-Antoinette citirano u Christine Roulston, „Separating the Inséparables: Female Friendship and its Discon­ tents in Eighteenth-century France”, Eighteenth-Century Studies 32.2 (1998-1999), 215-231 at 225; Burney citirano u Myers, The Bluestocking Circle, 259; De Staël, citi­ rano u Maurice Levaillant, The Passionate Exiles (Freeport, New York: 1958) [Paris: 1956]), 184.

250

Istorija prijateljstva sledeći način: „Ona je moja strast u potpunosti; mislim na nju po ceo dan, sanjam je noću, i na ovaj ili onaj način je pomenem dok govorim 0 bilo čemu.” Luiz Gotšed je u svojim pismima Dorotei Rankel „ljubav” 1 „prijateljstvo” koristila kao sinonime, nudila joj je svoje „najvatrenije zagrljaje” i zakljinjala joj se na „večnu ljubav”.65 Žene su jedne drugima slale uvojke kose i razmenjivale medaljone sa minijaturnim portretima koje bi potom ljubile. Muškarci su koristili slične retoričke instrumen­ te, koji se mogu pronaći u znatno ranijem periodu: „Prijatelj ponekad može da pokaže svoju naklonost koja ima istu snagu kao i strast koju oseća ljubavnik”, pisao je Džon Denis 1693. godine. „Osećaću se nepot­ punim bez društva prijatelja poput tebe; ti si za mene kao ruka koja mi je amputirana i potom zakopana u drugoj zemlji; iako se čini da smo odvojeni, svaka nezgoda me podseti na to da si nekada bio deo mene”, pisao je Aleksander Poup Džonatanu Sviftu 1734. godine. „Nemoj m i­ sliti da te ijedan živi čovek voli više, a ja lično ne verujem ni da te je iko ikada voleo više nego ja ”, napisao mu je dve godine pre toga. Postoje i brojni primeri koji deluju kao da je u pitanju seksualna privlačnost. „Još te sanjam”, rekao je Poup lordu Betestu 1735. godine (tada mu je bilo 47 godina), ,,i ludo sam zaljubljen u tebe; ja sam poput stare žene koja voli čoveka kome je poklonila nevinost... u srcu gajim snažnu že­ lju da me voliš koliko god možeš, i da me štitiš.” Nekoliko godine pre toga se lord Harvi poverio Stivenu Foksu: „Često sam pomišljao kako će neko, ako je toliko dokon da nakratko zaustavi pošiljku mojih pi­ sama i detaljno ih pročita, svakako pomisliti da ih je pisala ljubavnica a ne prijatelj.” Rejmond Stivenson objašnjava da je ovakva igra recima u komunikaciji među pripadnicima istog pola bila krajnje uobičajena u sedamnaestom i početkom osamnaestog veka, barem u književnim krugovima, ali je kasnije nestala zato što je ženstvenost muškaraca po pravilu tumačena kao osobina homoseksualaca. Ipak, jezik ljubavi je i dalje korišćen. Samjuel Džonson je prijateljstvo među muškarcima svr­ stao pod pojam „ljubav” u svome Rečniku, a čak ni njegove rasprave o prijateljstvu nisu bile imune na kult osećajnosti koji je vladao u kasnom osamnaestom veku. U pismima, poput onih koja je Marin-Gijom Doan 65 Carter, citirano u Lanser, „Befriending the Body”, 183. Gottsched, citirano u Kord, „Eternal Love”, 238.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti

251

slao Pjeru Gasparu Šomeu krajem osamdesetih godina osamnaestog veka, „prijateljstvo” i „ljubav” gotovo su međusobno zamenljivi pojmo­ vi („najiskreniji prijatelj može zauzeti mesto najnežnijeg ljubavnika”), dok je 1801. godine Hajnrih fon Klajst tugovao za svojim prijateljem Brokesom koji se iznenada udaljio od njega: Onaj ko ispunjava ćelo moje srce ... napustio me je ... a njegovim odla­ skom izgubio sam jedinu osobu u ovoj prestonici punoj ljudi koju sam mogao nazvati prijateljem, jedinu osobu koju sam iskreno poštovao i voleo, jedinu prema kojoj sam, u Berlinu, mogao da otvorim srce i gajim osećanja, jedinoj pred kojom sam mogao potpuno da otvorim dušu i koja je poznavala sva, pa i najskrivenija mesta u njoj.66 Neki od ovih odnosa možda jesu bili homoseksualne prirode, ali većina nije. Suština je u tome da je ovo predstavljalo potpuno prihva­ tljiv način obraćanja i ponašanja heteroseksualnih prijatelja. Ono što je neobično jeste činjenica da su ljudi, iako su o braku pre govorili kao o prijateljstvu nego kao o ljubavi, snažan naglasak stavljali na naklonost i poverenje među prijateljima istog pola, tako da je korišćenje jezika ljubavi u ovim situacijama bilo potpuno prihvatljivo. Može se reći da je nesporna činjenica da se upotreba izrazito emo­ tivnog rečnika u opisivanju prijateljstva proširila na veće društvene krugove zajedno sa širenjem čitalačke publike, kao i uporedo sa time da su stanovnici Evrope sve više osećali da pripadaju svetu prosvetiteljstva. Da li se zbog toga može reći d aje posredi bio uticaj književnosti na svakodnevno ponašanje ljudi? Modeli sentimentalnog prijateljstva se najverovatnije jesu širili preko književnosti, odnosno njene nove vrste koju možemo nazvati „intimnom” književnošću - privatnim pi­ smima, dnevnicima, autobiografijama - koja su tokom ovog veka ob­ javljivana u sve većim tiražima. (Pisma Elizabet Karter i Ketrin Talbot, sa njihovim emotivnim i erotičnim rečnikom, bila su objavljena 1809.

66 Raymond Stephanson, Epicoene Friendship’-. UnderstandingMale Friendship in the Early Eighteenth Century, with Some Spéculations about Pope, The Eighteenth Century 38 (1997), 151-170 at 155; Merrick, „Male Friendship”, 418-423; Kleist citi­ rano u Thomas Schestag, „Friend... Brockes: Heinrich von Kleist in Letters”, Eighteenth-Century Studies 32 (1998-1999), 261-277 at 264-265.

252

Istorija prijateljstva godine.) Ni Helvecije nije sumnjao u uticaj književnosti na svakodnev­ ni život: „U prijateljstvu, kao i u ljubavi, ljudi često pišu romane: po­ svuda traže pravog heroja, veruju da su ga pronašli, čvrsto se uhvate za prvog koji naiđe, vole ga dokle god o njemu znaju malo, i nastoje da saznaju što više.”67 Bilo da je književno ili ne, štivo koje je tada objavljivano nudilo je modele ponašanja koje su ljudi usvajali svesno ili nesvesno, i u okviru njih su izlivi emocija, koji su u dvadesetom veku postali rezervisani isključivo za ljubavnike, bili potpuno legitimni. Sofi Kotin je u Rusoovom prikazu prijateljstva između Žuli i Kler u Novoj Eloizi našla sličnost sa prijateljstvom između nje i njene rođake Žuli Vene. Kada je jednom uspostavljena kao norma, sentimentalnost je gotovo posta­ la društvena neophodnost, te se tako Luiza Stjuart, pročitavši roman Henrija Makenzija Čovek osećanja (The Man ofFeeling, 1771) „krišom pribojavala da se neće isplakati dovoljno i tako ostaviti utisak da njena osećajnost nije na željenom nivou”. I Bozvel je govorio: „Neprijatno mi je što nisam dovoljno osećajan ... onako duboko kako drugi za sebe govore.”68 Ekstremna osećajnost koja je činila prijateljstvo zadovoljavala je različite društvene potrebe. Neki ljudi su smatrali da je povezana sa usponom srednje klase, mada se dotična pojava nije odnosila samo na ovaj sloj društva. S druge strane, imala je i subverzivni potencijal. Po­ put drugih oblika moralne superiornosti, njome su se svakako koristili muškarci i žene od pera koji su se našli na marginama „pristojnog” društva i koji su je koristili kao put do prihvaćenosti u društvu. Ovo je predstavljalo jednu etapu u okviru pomeranja naglaska sa krvnog srodstva i vaspitanja, koji su do tada bili ključni činioci društvenih razlika, ka prefinjenosti: osećajan čovek nije obavezno morao ima­ ti ugledne pretke da bi bio primećen. Čitaoci koji su imali relativno 67 De l’esprit, 351. 68 Roulston, „Separating the Inséparables”, 219; Stuart, quoted in Colin Camp­ bell, „Understanding Traditional and Modem Patterns of Consumption in Eighteencentury England: A Character-action Approach”, in John Brewer and Roy Porter (eds), Consumption and the World o f Goods (London and New York: Routledge, 1993), 40-57 at 49; Boswell (1769), citirano u Carter, Men and the Emergence o f Polite Society, 191.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti nizak društveni status mogli su da se identifikuju sa ponašanjem ju ­ naka iz romana i da sebe smatraju moralno jednakim ili čak superi­ ornim u odnosu na ljude iz viših slojeva. Ako su, kako je to Madam de Lamber pisala u svojim Savetima sinu, „sve dužnosti uglađenosti (honnêteté) sadržane u dužnostima najuzvišenijeg prijateljstva”, zašto bi onda bile rezervisane samo za elitu čijim se delom postaje već sa­ mim rođenjem?69 Pritisak na ljude da se prilagode modelima osećajnosti delom je predstavljao i modu, a nesumnjivo je bio i način da se mlađe genera­ cije izdvoje od svih ostalih. Međutim, ova pojava je u kasnom osam­ naestom veku takođe predstavljala i deo borbe za izmenu muškaraca i stvaranje nove vrste muževnosti. Kao što je to prikazano u brojnim primerima koje smo naveli, prema vizijama ranog modernog doba prijateljstvo je bilo usko vezano za modele muževnosti. Moglo se te­ meljiti na nadmetanju u vojničkim veštinama, piću i nepristojnom izražavanju, ali postojalo je i ugledanje na klasične uzore da bi se učvrstili novi modeli muške osećajnosti, koji su katkad bili usmereni, kako je to Filip Karter primetio, protiv modela koji su pružale razne udvorice, koje su smatrane nesposobnim za saosećanje prema bilo kome.70 Tako su mogli postati deo borbe između dvora i drža­ ve. Takođe su, kao što je to slučaj u Tomu Džounsu Henrija Fildinga (1749), bili usmereni protiv prostog seoskog vlastelina i tako predsta­ vljali odbranu elitne kulture koja je u svojoj suštini bila urbana (bilo da njen junak živi na selu ili u gradu). Govoreći o širem kontekstu, insistiranje na osećajnosti i vrlini, za koje se najčešće ispostavljalo da ih poseduju imućni slojevi društva, imalo je važnu ulogu u učvršći­ vanju pozicija obrazovane elite tako što se uz pomoć njih razlikovala od mase, a njeno bogatstvo i dokolica bili su opravdavani, barem u njihovim sopstvenim očima. Ipak, „prosvećeno” prijateljstvo među muškarcima moglo je po­ služiti različitim ciljevima, kao što je to Fridrih Veliki pokazao kada je izgradio Hram prijateljstva u blizini svoje palate u Potsdamu i ukrasio

69 Anne-Thérèse de Marguenat de Courcelles, Marquise de Lambert, Avis à son fils (London: A. Dulau, 1799 [1726], 31-32. 70 Carter, Men and the Emergence o f Polite Society, 27-32,100-111,124-128.

253

254

Istorija prijateljstva ga portretima čuvenih antičkih grčkih i rimskih prijatelja (muškara­ ca). Hram je sagrađen u znak sećanja na njegovu sestru, ali zapravo je inspirisan jednom Volterovom pesmom. Fridrih je time što je javno pokazao svoje poštovanje prema antici učvršćivao sopstveno verovanje da vladar kojeg krase lovorike prosvećenosti, istovremeno zauzi­ ma poziciju naslednika vrlina koje su oni oličavali. U jednom sasvim drugačijem domenu su kvaliteti koji su pripisivani prijateljstvu među muškarcima u osamnaestom veku korišćeni da bi se civilizovani sta­ novnici Evrope u sopstvenim očima razlikovali od necivilizovanih domorodaca iz drugih delova sveta. Ovo je nagovešteno u tvrdnji Ada­ ma Smita da „divljak ... kakva god bila priroda njegove nevolje, ne očekuje nikakvo saosećanje od onih koji ga okružuju” - svako osećanje, prema Smitovim recima, čak i ljubav, smatra se slabošću. Hjum je takođe verovao da su „načini ponašanja Azijata štetni po prijateljstvo isto koliko i po ljubav” zato što poligamija stvara ljubomoru među muškarcima.71 Novi modeli prijateljstva među ženama takođe su služili mnoštvu različitih ciljeva. Kako su specifičnosti prijateljstva među ženama sve češće proučavane, i kako su sve više dovodile u pitanje modele muških prijateljstava koja su starija u odnosu na njih, počele su da ga koriste pojedine spisateljice, kao što smo videli, da bi učvrstile stav o moralnoj jednakosti žena i muškaraca, a katkad i o superiornosti žena. „Mu­ škarci retko shvataju koliko je prijateljstvo rafiniran odnos”, pisala je Luiza Adelgunde Gotšed Dorotei Henrijeti fon Rankel. Ovo je moglo opravdati zahteve žena da kroče na teren koji im je bio delimično ili potpno nedostupan. Skromnost, piše Madam de Lamber svojoj ćerki, nije jedina vrlina koju žena poseduje: „Kvalitetna žena (une honnête fem m e ) poseduje sve vrline muškarca: prijateljstvo, čestitost i vernost u ispunjavanju dužnosti koje stoje pred njom”, kao što je pisanje, na primer. Posedovanje ovakvih osobina omogućavalo je spisateljicama poput Madam de Lamber da polažu pravo na puno učešće u (polu)javnom životu aristokratskog društva početkom osamnaestog veka. Kako

71 Smith, Theory o f Moral Sentiments, 205. David Hume, ,,Of Polygamy and Divorce” (1742), in Essays and Treatises on Several Subjects (2 vols; London: J. Jones, newedn, 1822), I, 172.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti je to An Vensan-Bufo istakla, ova vrsta ženskog učešća zavisila je od veličanja prijateljstva kao takvog, ali između oba pola, a ne isključivo među ženama.72 S druge strane, uzdizanje prijateljstva među pripadnicima istog pola na nivo bliskog, ako ne i superiornog odnosa u poređenju sa he­ teroseksualnom ljubavlju, moglo je lezbijske i homoseksualne veze učiniti legitimnim. Takođe je moglo služiti kao opravdanje za opi­ ranje braku, koji su mnoge žene u osamnaestom veku opisivale kao „grobnicu prijateljstva”. „Kada ljudi stupe u brak”, pisala je Elizabet Karter, „to je kao da se proglašavaju mrtvim za sve veze sa ljudima koje su gajili pre toga.” Imajući u vidu gubitak samostalnosti koji žene iskuse u braku i sličnim odnosima - tokom života sa porodicom ili u samostanu - mogućnost zajedničkog života sa prijateljicom bila je pri­ mamljiva, a ponekad i društveno prihvatljiva alternativa. Postojali su i pojedinačni primeri u kojima je sličnost jezika prijateljstva i ljubavi ljudima omogućavala da sakriju ljubavnu vezu, kao što je to bio slučaj između Ketrin Talbot i Džordža Berklija*. Protiveći se željama svoje porodice, odbila je njegovu bračnu ponudu, ali njih dvoje su nastavili do kraja života da održavaju odnos koji je Berklijeva supruga okarakterisala kao platonsku ljubav.73 I kritika društva se u velikoj meri bavila prijateljstvom. Tiru d’A ronvil je iznela sva opšta mesta ovog istorijskog perioda prilikom upućivanja kritike na račun ugovorenih brakova, u kojima supružnici nisu mogli postati pravi prijatelji, dok je strogost oca u takvim poro­ dicama deci ulivala strah umesto da kod njih podstakne prijateljska osećanja prema roditeljima. Potom je kritikovala „velike ljude” na sledeći način: „Praznina njihove veličine, kojom su opijeni, ispunjava im dušu i ne ostavlja mesta prijateljstvu.” Iz istih razloga je Madam de

72 Goottsched citirano u Kord, „Eternal Love”, 238; Anne-Thérèse de Marguenat de Courcelles, Marquise de Lambert, Avis d ’une mère à sa fille (London: A. Dulau, 1799 [1728]), 16-17; Vincent-Buffault, De l’exercise de l’a mitié , 92. ’ Ketrin Talbot (1721-1770) je bila engleska spisateljica i članica ženskog udru­ ženja Plava čarapa; Džordž Berkli (1685-1753) je bio engleski filozof, čuven po svojoj teoriji subjektivnog idealizma. - Prim. prev. 73 Lanser, „Befriending the Body”, 189; Myers, The Bluestocking Circle, 216-220.

255

256

Istorija prijateljstva Lamber smatrala da je slaba prilika da će na kraljevskom dvoru naći prave prijatelje.74 Slično tome, argumenti protiv prijateljstva korišćeni su u raspra­ vama na temu bogatstva ili, u još širem kontekstu, na temu rastuće komercijalizacije urbanog društva. U svom duboko konvencionalnom romanu Telef (Télèphe,1784) francuski pisac Žan Pešmeža dao je por­ tret „Efesa” kao mesta u kome su ljudi sebični i zainteresovani samo za profit, te je u njemu prijateljstvo neostvarivo. U jednoj njegovoj priči, u kojoj se pravo prijateljstvo javlja samo u seoskoj sredini i to poglavito među muškarcima koji su uspeli da se oslobode iracionalnih strasti tipičnih za žene, jasno se vidi uticaj Rusoa. S druge strane, to su istovremeno tvrdili Adam Smit i drugi škotski teoretičari morala i ekonomije, koji su tvrdili da je pravo prijateljstvo moguće samo u društvu u kojem dominira trgovina, za koje su se inače zalagali i verovali da je u povoju. Za Smita je razvojem tržišta, koje je bezlično i zasnovano na ličnim interesima, postavljen temelj za pojavu drugačije, kvalitativno različite sfere života, u kojoj se mogao negovati kvalitet­ niji oblik prijateljstva. Za razliku od nekadašnjeg tumačenja rođaka, pokrovitelja ili ljudi sa kojima se moralo biti u dobrim odnosima kao „prijatelja”, u modernom trgovačkom društvu osamnaestog veka bilo je moguće zasnivati prijateljstva po sopstvenom izboru, na osnovu „prirodne simpatije” među „čestitim ljudima”. Tom prilikom se idea­ lizacija prijateljstva koristila kao oslonac za posebnu vrstu ekonomske i društvene teorije.75 Neki stavovi u doba prosvetiteljstva išli su i preko granica društve­ ne kritike, i osetno opadanje kvaliteta prijateljskih odnosa dovodili su u vezu sa oblicima vladavine, što je ponovo ideja koja je preuzeta od Aristotela, koji je smatrao da „ima malo prijateljstva u tiranijama, a više u demokratijama”. U nekim oblicima vladavine, kako je to Kant istakao, ljudi strahuju od otkrivanja najintimnijih misli pred drugima i stoga su veoma oprezni prilikom formiranja pravih prijateljstava. Helvecije je isto to tvrdio uputivši izrazito oštru kritiku na račun vlasti i

74 Ihiroux d’Arronville, De l’A mitié, 22-23, 59, 88. Anne-Thérèse de Marguenat de Courcelles, Avis d ’une mère à son fils, 22. 75 Merrick, „Male Friendship”; Silver, „Friendship in Commercial Society”.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti

257

javnog morala. „U okviru našeg trenutnog vladajućeg poretka”, pisao je Helvecije: pojedinci nisu ujedinjeni bilo kakvim zajedničkim interesima. Da bi se neko obogatio, manje su mu potrebni prijatelji od pokrovitelja... luksuz je, zajedno sa onim što nazivamo „druželjubivošću” (l’esprit de société) kod ogromnog broja ljudi eliminisao svaku potrebu za prijateljstvom ... Nema više nikakvog prijateljstva.76 Helvecije se ovom prilikom nadovezivao na antičku tradiciju, pre­ ma kojoj je prijateljstvo predstavljalo osnov građanskog društva. Poredio ju je sa apsolutističkom monarhijom, ali prema našem mišljenju, ove promene su pre bile rezultat razvoja velikih država u kojima bliske veze među plemićima istog ranga više nisu predstavljale dovoljno jak osnov za vladavinu. Ono što se krije iza Helvecijeve kritike možda je svest o meri u kojoj je sredinom i krajem osamnaestog veka prijateljstvo postalo deo privatnog života. Prijateljstvo u obliku pokroviteljstva postajalo je sve reda pojava, a za učesnike u javnom životu se smatralo da u okviru svog posla imaju obaveze koje im otežavaju uspostavljanje prijatelj­ skih odnosa. Ideal kome su sada mnogi težili predstavljalo je blisko prijateljstvo, odnosno veoma ličan odnos zatvoren za sve druge ljude, što je bilo veoma daleko od Ciceronovog ideala pravičnog prijateljstva kao osnove političkog života. Štaviše, emotivno prijateljstvo je bilo sfera za koju se smatralo da se žene u njoj najbolje snalaze, zato što su prema uvreženom shvatanju one bile emotivna bića, i ova feminiza­ cija idealnog prijateljstva naglašavala je njegovo smeštanje u domen privatnosti, u kojem se od žena iz srednje i više klase očekivalo da provode najveći deo života. I dok su se u prošlosti vodile rasprave o tome da li su žene sposobne za istinsko prijateljstvo, sredinom i kra­ jem osamnaestog veka bliske prijateljske veze među njima postale su uzor na koji se književnost ugledala, a sve više su uticale i na svako­ dnevni život. 76 Aristotle citirano u Mark Vernon, The Philosophy o f Priendship (London: Palgrave Macmillan, 2005), 93; Fenves, „Politics of Friendship,” 138; Helvétius, De l’Esprit, 356.

258

Istorija prijateljstva Među istoričarima se vode brojne rasprave o posledicama koje su u drugoj polovini osamnaestog veka izazvale promene u rodnim uloga­ ma, ali za nove predstave o prijateljstvu se sa sigurnošću može tvrditi da su imale uticaja na porodični život. Istoričari porodice se u velikoj meri slažu u tom pogledu da je odnos između roditelja i dece krajem osamnaestog veka postajao sve manje autoritaran, barem kada su u pitanju ugovoreni brakovi. Takođe se sve više, makar među obrazo­ vanim Evropljanima, širio model braka u kojem su muž i žena imali emotivniji pa čak i ravnopravniji odnos. Možda je jezik prijateljstva omogućio ovakvu promenu, budući da je nekim ženama pružio prili­ ku da pri sklapanju braka pregovaraju o određenim aspektima ovakve zajednice, kao i da zahtevaju ono što su smatrale da im pripada. Ako je zaista tačno da je prijateljstvo sve više postajalo emotivno i ravno­ pravno, onda je nazivanje odnosa među roditeljima i decom ili među bračnim partnerima „prijateljskim” svakako unosilo tanane promene u njih. Možda je to bila reakcija protiv „privatizacije” prijateljstva, tek druga polovina osamnaestog veka se takođe može nazvati i periodom u kojem su ponovo oživeli koncepti građanskog prijateljstva usled na­ glog razvoja štampe i novih institucija druženja i filantropije, što je Jirgen Habermas nazvao novom „buržoaskom javnom sferom”. Bio je to, kako ga je Habermas opisao, domen u kome su se obični pojedici susretali, bukvalno ili metaforički, da bi raspravljali o pitanjima od javnog značaja. Zato su mnoge pamflete u Evropi, naročito u Engle­ skoj i Francuskoj, u kojima su središnje mesto zauzimala pitanja od javnog interesa, pisali ljudi koji nisu obavljali nikakvu javnu dužnost, niti su imali bitnu ulogu u toj sferi. Naučnici i razni teoretičari su u sve većoj meri sebe smatrali „prijateljima društva” i „prijateljima javnosti”. U Francuskoj je ove termine prvi put upotrebio markiz Onore Gabrijel de Mirabo u svojoj izrazito popularnoj knjizi iz oblasti političke ekonomije Prijatelj čovečanstva (L’A mis des hommes, 1756). Kasnije su korišćeni i u okviru ključnog ogranka francuske kampanje protiv ropstva osamdesetih godina osamnaestog veka, po imenu Društvo prijatelja crnaca (Société des Amis des Noirs). Ovde su se na jednom mestu stekla semantička polja prijateljstva, javne i privatne vrline, fi­ lantropije i udruživanja.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti Naglasak koji se u doba prosvetiteljstva stavljao na udruživanje na nov način je spojio privatna i građanska prijateljstva. U sekular­ noj verziji Tejlorovog univerzalnog hrišćanskog prijateljstva citiran je abbé* Plike, koji je držao da „prijateljstvo, time što ljude u manjoj ili većoj meri ujedinjuje na osnovu sličnosti, proizvodi stalnu harmoniju u okviru moralnog poretka, univerzalni sklad i jednaku dobrobit za sve”*77. U ovome se u velikoj meri sastojao duh „prijateljskih udruženja” koja su jedna druge pomagala i podržavala, i koja su se najpre pojavila u Engleskoj u kasnom sedamnaestom veku, a tokom osamnaestog veka su se razvila i proširila na Ameriku. Postoji mogućnost da ova termi­ nologija vodi poreklo od jezika verskih udruženja, poput kvekera i dru­ gih otpadnika od vere: kvekerski izraz „udruženje prijatelja” datira od kraja sedamnaestog veka. I ovaj je izraz, poput političkog prijateljstva, imao metaforičko značenje, ali i pored toga je podrazumevao poštova­ nje zajedničkih interesa, podršku i solidarnost, i nastojao je da retoriku pretoči u delà putem sastanaka i rasprava u okviru date zajednice. Ipak, najrasprostranjeniji oblik nove vrste prijateljstva među većim brojem ljudi bilo je slobodno zidarstvo. Prijateljstvo je krajem osamna­ estog veka postalo ključni termin u rečniku masonerije. I dok su pari­ ške lože tokom šezdesetih godina osamnaestog veka uglavnom nosile imena svetaca, sedamdesetih i osamdesetih godina osamnaestog veka možemo pronaći i lože po imenu Les Vrais Amis (Pravi prijatelji) ili La Réunion des Amis Intimes (Udruženje bliskih prijatelja). Ovakve kvalifikacije davale su prijateljstvu ne samo komponentu druženja već i filantropije i bratstva, budući da su slobodni masoni jedni druge na­ zivali „braćom”, a filantropija je (zajedno sa druženjem) predstavljala jednu od ključnih aktivnosti loža. Mada su u praksi odnosi u okviru njih bili deo prilično stroge hijerarhije, masonske organizacije su se ko­ ristile jezikom jednakosti: njihovi članovi su jedni drugima bili braća i prijatelji. Zbog ovoga su neki kritičari lože osuđivali kao „republikan­ ske” institucije.78 * Na francuskom opat, sveštenik. -Prim. prev. 77 Pluquet, De la sociabilité (Yverdon, 1770 [1767]), 147, citirano u Vincent-Buffault, De l’exercise de l’amitié, 86. 78 Bibliothèque nationale, Fonds maçonnique; Margaret C. Jacob, „Polite worlds of Enlightenment”, in Martin Fitzpatrick, Peter Jones, Christa Knellwolf and

259

260

Istorija prijateljstva Ovakve upotrebe reci „prijateljstvo” slikovito predočavaju zna­ čenja koja će uslediti devedesetih godina osamnaestog veka, kada se terminologija ponovo promenila. Kako se Francuska revolucija širila, u Britaniji i Francuskoj je prijateljstvo sve više dobijalo snažan prizvuk političke jednakosti i patriotizma, na primer u imenima udruženja poput Les amis de la constitution (Prijatelji ustava, što je bilo prvo­ bitno ime jakobinaca) ili Les amis de l’Egalité (Prijatelji jednakosti); u Britaniji su to bili Prijatelji univerzalnog m ira i slobode iz 1791. godine i irski Prijatelji ustava, slobode i mira. U aprilu 1792. godi­ ne, jedan broj britanskih opozicionih političara formirao je Prijatelje naroda, čiji je glavni cilj bio „ravnopravnije predstavljanje naroda u parlamentu”. Dimenzija graditelja nacije kojom se odlikovao njihov rad jasno se ogledala u identifikaciji sa „narodom u najširem i najharmoničnijem smislu, gde se priznavalo da se ljudi razlikuju prema društvenom položaju, ali se zato isticalo da ljude zajednički interesi ujedinjuju i čine nerazdvojnim, kao i da, zahvaljujući njima, svi oni predstavljaju jedan narod”79. Uskoro su se širom Britanije pojavili ogranci ovog udruženja. Pariški klub je pod imenom Konfederacija prijatelja istine (Confédération des Amis de la Vérité) ćelu ovu stvar odveo još dalje, budući da je to bio prvi klub koji je primao žene u svo­ je članstvo. Svi ovi primeri doveli su do toga da se pod rečju „prijatelj” podrazumevaju poverenje i dobročinstvo, a pridodat joj je i klasičan koncept javne vrline. Ova veza je postala još uočljivija u imenu jed­ nog pariškog udruženja koje se neko vreme zvalo Les amis de la patrie (Prijatelji domovine), koje je, na neki način dvosmisleno, istovremeno bilo narodno i građansko. I, naravno, tu je i naslov ozloglašenog lista

Iain McCalman (eds), The Enlightenment World (London and New York: Routledge, 2004), 272-287 at 277-285; vid. Kenneth Loiselle, „'Nouveaux mais vrais amis’: La franc-maçonnerie et les rites de l’amitié au dix-huitième siècle”, Dix-huitième siècle 39 (2007), 303-318. 79 Ian Hampsher-Monk, „Civic Humanism and Parliamentary Reform: the Case of the Society of the Friends of the People”, Journal ofBritish Studies 18.2 (1978), 70-89 at 77, 82; Thomas Paine, Address and déclaration o f the friends o f universal peace and libertyheld... August 20th, 1791 (n. p., n. d. [1793?]); The proceedings o f the Association

ofthe Friends ofthe Constitution, Liberty and Peace, held at the King’s Arms Tavern ... Dublin, December 21, 1792 ([London], Russel-Court, Drury-Lane: T. Browne, 1793.

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti Žan-Pola Магаа L’ami du peuple (Prijatelj naroda), koji se temeljio na istom skupu značenja. Pa ipak, ove upotrebe stvorile su novi vid napetosti između javnih i privatnih prijateljstava. Marisa Linton je ukazala na idealizaciju revo­ lucionarnog prijateljstva od strane učesnika Francuske revolucije, koji su ga smatrali osnovom za osnivanje novog Rima, dok su istovremeno bili izrazito sumnjičavi prema privatnom prijateljstvu, jer je ono sobom nosilo opasnost isključivosti i zavereništva. Kako je 1794. godine ruko­ vodstvo Revolucije sve više insistiralo na osnivanju obnovljene Francu­ ske kao „republike vrline”, Sen-Žist se ugledao na staru ideju o tome da samo pošteni ljudi mogu biti prijatelji, i time učvršćivao shvatanje da se građansko osećanje zasniva na prijateljstvu. Govorio je da svaki čovek koji ima dvadeset jednu godinu treba da se pred sudom javno izjasni ko su mu prijatelji. Ova izjava se svake godine mora obnavljati ... Oni koji su tokom celog života ostali prijatelji biće sahranjeni u zajed­ ničkoj grobnici... Ako neki čovek počini zločin, njegovi prijatelji biće proterani. Onaj ko kaže da ne veruje u prijateljstvo ili da nema nijednog prijatelja, biće proteran. Ideja na kojoj se temeljio ovaj stav bila je ta da oni koji nema­ ju prijatelja nemaju ni vrline i stoga ne mogu biti valjani građani. Ovo su bila Ciceronova stanovišta, s tim što su u okolnostima koje su postojale krajem osamnaestog veka francuski revolucionari javni i privatni život spajali u jedno tako što su spajali „bratstvo” i „prija­ teljstvo”. Trenutak kada je napušteno formalno oslovljavanje zamenicom vous, čak i među ljudima koji se ne poznaju, i kada se prešlo na zamenicu tu, što je reč koju među sobom koriste bliski prijatelji, bio je pokušaj da se vrline iz privatnog prijateljstva prenesu u javni život. Ipak, to je moglo da se kosi sa javnim dužnostima, kao i da dovede do pristrasnosti, pa čak i do kovanja zavera. Jedna od ključnih optužbi na račun žirondinaca, protivnika jakobinaca, odnosila se na njihovo prijateljstvo sa izdajnicima poput generala Dumorijea. Ironija ovako suprotstavljenih stavova prema prijateljstvu jasno se ogledala u Robespjerovom govoru u martu 1794. godine, kada je pobrojao različite revolucionarne vođe koji su mu bili prijatelji, a koje je napustio kada je shvatio da su ga izdali. Iako je Robespjer pravio razliku između pravih

261

262

Istorija prijateljstva i lažnih prijatelja, realnost revolucionarne politike navodila ga je na zaključak da privatno prijateljstvo ipak ne može poslužiti kao osnov za javnu vrlinu.80 Važno je istaći da su ova nova značenja prijateljstva bila sekular­ ne prirode, što takođe govori o velikoj promeni koja se desila u doba prosvetiteljstva. U sedamnaestom veku je došlo do postupnog prelaza prema reči „prijatelj” kada je bilo u pitanju bratstvo, udruživanje i do­ brotvorni rad. Ova činjenica je primetna ne samo u nazivu Udruženja prijatelja već i u mnogim verskim bratstvima širom katoličke Evrope. I članovi bratstva crkve Notr Dam de la Karol bili su, na primer, po­ dučavani da jedni druge tretiraju „prijateljski i sa poštovanjem”. Kada je grupa komšija najednom od pariških mostova osnovala Udruženje hrišćana i tako napravila prostor za deljenje pričesti svake godine, tom prilikom su isticali kako im je cilj stvaranje bliskih prijateljskih veza među svojim članovima. Engleski propovednik Metju Odli doneo je isti zaključak kada je rekao da je savršeno prijateljstvo između dve duše, po uzoru na prijateljstvo Davida i Jonatana, „previše uzvišeno za svakodnevni život”. „Međutim, postoji i drugi nivo prijateljstva koji proizvodi podjednako pozitivne posledice”, rekao je zatim, „а to je kada nekoliko osoba osnuje bratstvo.” U drugoj polovini osamnae­ stog veka, kao što smo videli, ovakva su udruženja sve više potiskivala sekularne organizacije, budući da su razni klubovi zamenili bratstva, dok je univerzalna sekularna filantropija zauzela mesto dobročinstva inspirisanog religijom. Aprila 1785. godine obrazovana pariška jav­ nost okupila se u velikom broju da bi pogledala novu predstavu Pasoa de Sent-Ema Trijumffilantropije, odnosno prijatelja čovečanstva (Le triomphe de la bienfaisance ou l ’a mi de l ’humanité, 1795).81

80 Marisa Linton, „Fatal Friendships: The Politics of Jacobin Friendship, 1793­ 1794”, French Historical Studies 31.1 (2008), 51-76. Zahvaljujem se Marisi na njenim komentarima vezanim za ovo poglavlje. Louis de Saint-Just, Œuvres choisies (Paris: Gallimard, 1968), 344. 81 Abbé Migne, Nouvelle encyclopédie théologique. Vol. 50, Dictionnaire des confréries et des corporations d ’arts et métiers (Paris: J-P. Migne, 1854), col. 565; MC CVIII 332,10 April 1718. Mathew Audley, A Sermon Preach’d atS tP aul’s, Deptford, Kent, on June 23rd, 1739 (London: John Carter, 1739), 11-12; Catherine Duprat, Le temps des philanthropes (Paris: Editions du C. T. H. S., 1993), 4L

Od hrišćanskogprijateljstva do svetovne osećajnosti U filozofskim raspravama je pojam prijateljstva takođe sekularizovan. U sedamnaestom i početkom osamnaestog veka većina pisaca je u božjoj ljubavi prema čovečanstvu videla uzor istinskog prijatelj­ stva u životu, a pisci poput Džeremija Tejlora i Pjera Nikola tvrdili su da je prijateljstvo jedna od hrišćanskih dužnosti. Međutim, pred kraj osamnaestog veka su čak i hrišćanske apologete u velikoj meri kombinovale teološku i humanističku argumentaciju. Anonimni autor Eseja 0 moralu isticao je da se prijateljstvo rukovodi razumom, a raspravu na tu temu je započeo potpuno sekularnom argumentacijom, dodavši tek na kraju primer Isusovog odnosa sa svetim Jovanom Krstiteljem, kao i mišljenje d aje prijateljstvo jedna od hrišćanskih dužnosti.82 Isti­ canje Isusa kao prijatelja postalo je daleko češća pojava u devetnaestom veku. Međutim, većina pisaca iz doba prosvetiteljstva je o prijateljstvu govorila isključivo iz ugla sekularnog morala i racionalnosti, i pri tome je posebno naglašavala dužnost pojedinca prema društvu, kao i druge dobre strane koje prijateljstvo donosi ljudskom rodu, više nego obaveze prema Bogu i ostalim pripadnicima hrišćanske vere. Prijateljstvo i jezik prijateljstva suštinski su odredili način na koji su ljudi u Evropi u sedamnaestom i osamnaestom veku razmišljali o odnosima u društvu. Kako je to Naomi Tadmor primetila na primeru engleske srednje klase i elite, ono što povezuje većinu različitih zna­ čenja prijateljstva jeste to što su se sva ona odnosila na mnoštvo od­ nosa koji su podrazumevali „saosećanje, odanost, obostrane interese 1 mnoge druge uzajamne usluge”’, kao i očekivanja moralnog tipa: poput iskrenosti i poštenja.83 Političko prijateljstvo je podrazumevalo i odanost, čvrstinu stavova, saosećanje i poštovanje obostranih inte­ resa. Tako su se putem terminologije i ponašanja koje je spadalo u okvir prijateljstva pred ljude postavljali razni zahtevi u najrazličitijim situacijama. To nije bila samo reč koja je označavala čvrstu vezu među ljudima već i moćno sredstvo pomoću kojeg se u okviru složenih dru­ štvenih struktura pojedinac mogao boriti za svoje mesto. Ova činjenica se odnosila i na pojedince i na grupe. Počev od kasnog sedamnaestog veka nadalje došlo je do promene u shvatanju prijateljstva između većeg 82 A.M., Moral Essays, 199-202. 83 Tadmor, Family and Friends, 212, 205.

263

264

Istorija prijateljstva broja ljudi kao nečeg što podrazumeva i sekularnu i duhovnu ravno­ pravnost, koja je najbolje predstavljena u „prijateljskim udruženjima”. Kada su se nove nijanse u značenju prijateljstva proširile i na oblast politike, ova metafora je pomogla da se čuje glas srednje klase i da joj se dozvoli učešće u političkom životu ćele zajednice. Iako je u Francuskoj terminologija prijateljstva sredinom osam­ naestog veka prestala da se upotrebljava u politici, ono je postalo me­ tafora za određene vidove javnih i polujavnih odnosa među ljudima koji su se bavili filantropskim aktivnostima. Ako slobodno zidarstvo po svojoj prirodi i nije bilo otvoreno politički angažovano, pokret za ukidanje ropstva jeste, i tokom Francuske revolucije su postojale veo­ ma jasne, iako možda rasplinute, veze između metaforičkog značenja prijateljstva i borbe za ravnopravnost i učešće naroda u vlasti. Bez ob­ zira na međusobne razlike, možemo primetiti kako su i u Engleskoj i u Francuskoj političke i društvene promene proširile polje u kojem se terminologija prijateljstva mogla koristiti, i samim tim joj donele i nova značenja. Istovremeno možemo primetiti i da su nova značenja prijateljstva korišćena da bi se proizvele promene u odnosima u okvi­ ru privatne i javne sfere života. S obzirom na to da ni u jednom od pomenutih slučajeva nemamo neoborive dokaze da je jezik uticao na ponašanje ljudi ili obratno, možemo reći da je u pitanju bio izuzetno dinamičan dijalektički odnos između njih.

Olovke u ruke: žene i pisanje o prijateljstvu B arbara Kejn

Ne postoji nijedan autor koji je bolje od Cicerona postavio i razvio ideje o prijateljstvu, niti postoji ijedan savremeni tekst koji se može porediti sa viševekovnim uticajem koji je njegova knjiga O prijateljstvu imala na shvatanje prijateljstva i pisanje o njemu. Upravo suprotno, malo filozofskih delà se uopšte dotiče prijateljstva i nijedno od njih se ne smatra nezaobilaznim štivom za nekoga ko bi se u ovom trenutku mogao baviti ovom temom. Prijateljstvo je svakako bilo tema propovedi, pisama i eseja u drugoj polovini osamnaestog veka, ali još se češće obrađivalo na samom kraju ovog i tokom celog devetnaestog veka, i to u književnosti kojoj se, za razliku od filozofije, treba okrenuti u potazi za opširnijim bavljenjem ovom temom. Rasprava o prijateljstvu koja se u ovom periodu pojavila u književ­ nosti na više načina se razlikovala od one koja je trajala od klasičnog perioda do osamnaestog veka. Jedna od najznačajnijih razlika ogleda se u središnjoj poziciji koju su zauzele žene, i kao subjekti čije je pri­ jateljstvo korišćeno kao tema proznog delà i kao sve brojnije autorke koje su o ovoj temi pisale. Pitanje o kojem se danas naveliko raspravlja - reč je o usponu „žena od pera” tokom osamnaestog i početkom de­ vetnaestog veka - zapravo se može tumačiti i kao jedna od pojava koje su nagovestile žensku dominaciju kada je reč o pisanju o prijateljstvu.1

1 Vid. Norma Clarke, The Rise an d Fali o ft h e Woman ofL etters (London: Pimlico, 2004) and Jane Spencer, The Rise o fth e Woman Novelist: From Aphra Behn to Jane Austen (Oxford: Blackwell, 1986).

266

Istorija prijateljstva Mnoge spisateljice iz ovog perioda danas su potpuno zaboravljene, ali neke su ipak zadržale značajno mesto u književnosti. Džejn Ostin je najistaknutija među njima i na njenom primeru se dobro vidi značaj prijateljstva, posebno onog među ženama, kao teme kojom su se spi­ sateljice bavile. Ostinova zauzima važno mesto u istoriji ženskog pisma uopšte, a naročito kada je u pitanju način na koji su se spisateljice bavile životom samih žena. Kako je to Virdžinija Vulf tvrdila u svom čuvenom eseju „Sopstvena soba”, Ostinova je prva ustanovila specifičan način na koji bi žene mogle pisati tako što je razvila žensku rečenicu koja je bolje od jezgrovite muške rečenice ocrtala kućnu atmosferu u kojoj su žene živele, kao i njihova osećanja i ideje.2 Štaviše, Virdžinija Vulf je tvrdila da svakodnevni život žena nije uopšte zauzimao značajnije mesto u književnosti pre pojave Džejn Ostin. Činjenica da su romani Ostinove kao svoju središnju temu imali život žena i do detalja se bavili svim onim satima koje su provodile zajedno, a ne u društvu muškaraca, na sasvim je nov način stavila u prvi plan pitanje odnosa među ženama. Pre ovoga su o ženama, kako smo videli u prethodnom poglavlju, uglavnom pisali muškarci, i to ponajviše o njihovim seksualnim vezama sa suprotnim polom. Džejn Ostin je pogrešno predstavljanje žena u književnosti istakla u svom romanu Pod tuđim uticajem, u kojem se junakinja En Eliot buni protiv opšteprihvaćenog književnog prikazivanja muškarca koji je po svojoj prirodi veran, dok je žena nestalna. Dok njen protivnik uporno tvr­ di da mu se gotovo nikada nije dogodilo da „otvori knjigu u kojoj se nije nešto govorilo o ženskoj nestalnosti; i pesme i poslovice govore o ženskoj prevrtljivosti”, ona mu odgovara kako su sve te knjige pisali muškarci. „Muškarci su imali nad nama to preimućstvo što im je bilo dato da pričaju svoje doživljaje. Školovanje je bilo mnogo više na nji­ hovoj strani, pero u njihovim rukama. Ne dopuštam da knjige mogu ma šta da dokažu.”3 Upravo u ovom romanu Ostinova koristi En Eliot

2 Virdžinija Vulf, Sopstvena soba, prevela Jelena Marković, Plavi jahač, Beograd, 2009. 3 Džejn Ostin, Pod tuđim uticajem, prevela Danica S. Janković, Minerva, Subotica 1957, 250.

Olovke u ruke: žene i pisanje o prijateljstvu

267

da bi prikazala koliko žene mogu biti verne, istovremeno ističući kako to nije njihova univerzalna odlika, niti vrlina koja se posebno odnosi na bilo koji od polova, već pre dobra osobina koja se može pronaći kod svih emotivnih, inteligentnih i časnih pripadnika oba pola. Heteroseksualni odnosi, naročito prosidba i brak, ključne su teme romana Džejn Ostin, što je i prikazano u navedenoj raspravi u romanu Pod tuđim uticajem. Međutim, upravo su udvaranja povod za rasprave među ženskim likovima, koji se istinski zanimaju za svaki aspekt živo­ ta svojih prijateljica. Štaviše, govoreći o Emi, Rut Peri tvrdi da se, iako brak predstavlja okvirnu temu ovog romana, u njemu velikim delom skreće pažnja na činjenicu da prinudni heteroseksualni odnosi naru­ šavaju odnose među ženama.4 U Emi je zastupljeno nekoliko ženskih prijateljstava: besprekorno i snažno prijateljstvo između Eme i njene nekadašnje guvernante, problematično prijateljstvo između Eme i Harijet, mlade žene neznanog porekla sa kojom Ema neoprezno stupa u prijateljski odnos, i prijateljstvo između Eme i osiromašene ali inteli­ gentne, obrazovane i lepo vaspitane Džejn Ferfaks, koje je imalo sve preduslove da se još više razvije, ali ipak nije. Perijeva tvrdi da upra­ vo obaveza stupanja u brak uništava ove odnose, a tu obavezu Džejn Ostin u svom životu nikada nije ispunila, i dovodila ju je u pitanje čak i onda kada je prihvatala njenu dominantnu poziciju u strukturi svo­ jih romana. Prema tvrdnjama Perijeve, značaj koji se pridaje odnosima među ženama u Emi, kao i shvatanje da su ugroženi i sputani brakom, uka­ zuju na važnost koju su ti odnosi imali u životu same Džejn Ostin. Uprkos tome što priča o njenom potencijalnom udvaraču postoji, čini se da joj je bilo potrebno vrlo malo emotivne podrške i društva iz­ van onoga koje je nalazila u svojoj voljenoj sestri Kasandri sa kojom je živela, kao i u svojim sestričinama. Pisma koja su ostala iza nje, a koja su upućena ovim ženama, ukazuju ne samo na duboku naklonost koju su gajile i jedne drugima često pokazivale, već i na mnoga pita­ nja o kojima su raspravljale, kao i na ogromno zadovoljstvo koje su im pružali brojni razgovori. Ovo zadovoljstvo se najjasnije vidi u njenim 4 Ruth Реггу, „Interrupted Friendships in Jane Austen’s E m m a”, Tulsa Studies in Literature 5.2 (1986), 185-202 at 196.

268

Istorija prijateljstva pismima sestričini Fani Najt. Pročitavši nekoliko pisama u kojima je bila reč o Faninoj dilemi kojeg od dvojice potencijalnih udvarača da izabere, Ostinova nije mogla da sakrije koliko je sve to zabavlja. „Ti si jedinstvena, neodoljiva. Ti si radost mog života”, pisala joj je početkom 1817. godine u pismu u kojem možemo pronaći dokaz da se protivila obaveznom stupanju u brak. Kakva pisma, kakva zabavna pisma si mi slala u poslednje vreme! Ka­ kve samo opise raspoloženja u kojima se našlo tvoje smešno malo srce! To su tako divni dokazi šta sve može mašta. Ti vrediš kao zlato, pa čak i kao novi srebrni novčići u tvojoj sopstvenoj težini. Ne mogu ti opisati kako sam se osećala dok sam čitala o onome što ti se događa - koliko sam bila žalosna i zabrinuta, zadivljena i koliko me je sve to zabavljalo! Ti si primer svih ludosti i mudrosti, svega običnog i ekscentričnog, tu­ žnog i živahnog, svega što me ljuti i duboko intrigira ... Veoma, veoma me veseli to što te poznajem tako dobro i ne možeš ni zamisliti koliko mi zadovoljstvo pruža ovako detaljan prikaz tvoga srca. O, koliki će gubitak za mene predstavljati tvoja udaja! Toliko si mi draga kada si sama - ti si mi izuzetno draga nećaka. Prezreću te onog trenutka kada raskošna igra tvoga uma utihne i kada se budeš potpuno okrenula bračnoj i majčin­ skoj ljubavi.5 Iako u svojim romanima nikada nije opisivala prijateljstva između osoba različitih generacija u okviru iste porodice, nalik na ono koje je imala sa svojom nećakom, Ostinova je svakako istraživala neke druge vrste odnosa koji su se mogli javiti u porodicama, i to u rasponu od veoma bliskog prijateljstva između Džejn i Elizabet Benet, preko ve­ oma hladnog i dalekog odnosa među sestrama u romanu Pod tuđim uticajem, u kojem porodice nikako ne pružaju odgovarajuće društvo, te su važna samo ona prijateljstva koja žena zasnuje izvan njih. Ostino­ va je tako prikazala promenu koja se događala u naredna dva veka, u okviru koje su porodica i prijatelji počeli da pripadaju dvema potpuno različitim sferama života. Štaviše, u svom tretmanu različitih vidova prijateljstva u okviru i izvan porodice, Ostinova nam nudi, makar i na neformalan način, 5 Jane Austen to Fanny Knight, 20 February 1817, in Jan e Austens Letters, collected and ed. Deirdre Le Faye (Oxford University Press, 1985), 328.

Olovke u ruke: žene i pisanje o prijateljstvu izvesnu taksonomiju prijateljstva u koju spadaju prijateljstvo među supružnicima, prijateljstvo u okviru porodice, prijateljstvo među jed­ nakima, kao i prijateljstvo među ljudima koji pripadaju različitim ge­ neracijama, polovima i slojevima društva. Iako njen jednostavan stil govori da se nije bavila ozbiljnim moralisanjem na tu temu, svojim zapletima, komentarima i ironijom ipak nam je dala do znanja da su neki vidovi prijateljstva u potpunosti korisni za one koji u njima uče­ stvuju i da bi trebalo da uživaju podršku sa svih strana, dok sa nekim drugim prijateljstvima to nije slučaj. Kada je reč o prijateljstvu među ženama istog godišta i društvenog statusa, ona za njega ima samo reči hvale, kao što je slučaj sa prijateljstvom između Elizabet Benet i Šarlot Lukas u Gordosti i predrasudi. Međutim, kada je u pitanju prijateljstvo među ljudima različitog godišta, a posebno različitog društvenog sta­ tusa, javljaju se mnoge nedoumice. Prijateljstvo među pripadnicima različitih generacija, koje je njoj bilo važno u životu s obzirom na bliskost sa svojim sestričinama, pred­ stavlja vrstu prijateljstva kojom se često bavila u svojim romanima. Tom prilikom nije stvorila nikakav konačan obrazac, već je pre istra­ živala različite oblike koje ovakvo prijateljstvo može poprimiti. U Emi i romanu Pod tuđim uticajem postoje dva veoma različita primera bli­ skog prijateljstva između mlađih i starijih žena. U Emi je najznačajnije prijateljstvo među pripadnicama različitih generacija ono između Eme i gospođe Veston, koja je bila Emina guvernanta i drugarica pre nego što se udala. Gospođa Veston je veoma srdačna i prijatna, i uvek se iskreno zanima za Emin život, ali isto tako je inteligentna i opaža svaki detalj na njoj. Ona je mogla da vidi Emine slabosti i nastojala je, mada ne uvek uspešno, da joj dâ mudar savet. Suprotno tome, prijateljstvo među ženama različitog uzrasta u romanu Pod tuđim uticajem poka­ zuje kako je savet starije žene umalo upropastio život mlađe prijateljice. Uprkos svojoj odanosti prijateljici En Eliot, koja je mlađa od nje, Lejdi Rasel, koja je očigledno manje inteligentna od En, nije kadra da uvidi koje su njene iskrene želje i potrebe. Štaviše, iako je ona jedina osoba koja je u tako bliskoj vezi sa Eninom porodicom koja je voli i brine o njoj, njeni saveti su uvek bazirani na predrasudama i stoga uopšte ne poseduju mudrost niti uvid u odgovarajuću situaciju. Osamnaesto­ godišnja En je na njeno insistiranje raskinula veridbu sa kapetanom

269

270

Istorija prijateljstva Ventvortom. Lejdi Rasel nije mogla da razume ni njegove talente, niti jačinu veze među ovim mladim ljudima. Jednostavno ga je smatrala čovekom običnog porekla i nesigurnih izgleda za budućnost, kao i čovekom koji nije dovoljno dobar da bi dobio En za ženu. Na sličan način ju je potpuno obmanuo Enin beskrupulozni rođak, kojeg je smatrala poželjnim mužem za En, sve dok njegova dvoličnost nije potpuno ra­ zotkrivena. Dokaz Enine mudrosti i zrelosti je to što joj je, iako je bila svesna mana svoje prijateljice, ostala naklonjena i uvek je cenila njenu odanost i privrženost. Ako je prijateljstvo među pripadnicima različitih generacija i bilo prihvatljivo u svetu Džejn Ostin, to se ne može reći za prijateljstvo među pripadnicima različitih društvenih staleža. Za razliku od svoje savremenice Meri Vulstonkraft, Džejn Ostin nije podržavala ideju da je prijateljstvo među ženama iz različitih slojeva društva zaista moguće i poželjno. Blisko prijateljstvo između Eme i mlade Harijet Tejlor od početka nailazi na negodovanje Eminog budućeg muža, gospodina Najtlija. On ga smatra izuzetno štetnim potezom zato što Ema, uvodeći Harijet u svoje društo, uliva joj nadu koja ne može da se ostvari. Koli­ ko god da je Harijet lepa i draga, nijedan čovek koji potiče iz ugledne porodice i bogatijeg društvenog sloja ne bi bio spreman da se oženi ženom čije tačno poreklo nije poznato. Istovremeno sa tim je vreme koje provodi u Eminom društvu (usvajajući pri tome njen pogled na svet) odvaja od staleža kojem pripada, kao i od mladića koji želi njome da se oženi. I sama Ema počinje da uviđa koliko su stavovi gospodina Najtlija mudri kada Harijet izrazi sumnju da je Najtli zaljubljen u nju, čime odnos među ovim dvema ženama prilično brzo biva prekinut. Emino bogatstvo, status i moć uzeti su u obzir prilikom spisateljičine kritike ovog odnosa, gde ona tvrdi da neujednačen status ovih dveju žena dovodi do toga da nijedna od njih od tog odnosa na kraju ne može imati koristi. Prijateljstvo koje bi Ema trebalo da neguje, u kojem je ponuđen najpribližniji primer prijateljstva među jednakima, jeste prijateljstvo sa Džejn Ferfaks. Međutim, ovo prijateljstvo se nikada ne ostvaruje. Perijeva tom prilikom tvrdi da Ema ne može da se upusti u prijateljstvo sa sebi ravnima, imajući u vidu nedostatak jednakosti koju doživlja­ va na svim poljima, uključujući i brak koji na kraju sklapa sa Najtli-

Olovke u ruke: žene i pisanje o prijateljstvu jem. Ipak, Ostinova istražuje pitanje prijateljstva među jednakima u svojim drugim romanima, naročito u Gordosti i predrasudi. I u ovom romanu postoji jasan kontrast između različitih vrsta prijateljstava, posebno između bliskog prijateljstva koje postoji među braćom i se­ strama i prijateljstva sa nekim ko ne pripada porodici. Njena junakinja Elizabet Benet ima i jedno i drugo: Šarlot Lukas je okarakterisana kao njena „bliska prijateljica”, a uz to je Elizabet veoma bliska i sa svojom voljenom starijom sestrom Džejn. Odnos između Elizabet i Šarlot je naročito interesantan budući da im se pogledi i stavovi, koje obe brane sa podjednakom odlučnošću, veoma razlikuju. Njihovo prijateljstvo prolazi kroz prilično teške trenutke onda kada Šarlot prihvati bračnu ponudu gospodina Kolinsa, kojeg je Elizabet odlučno odbila. Ta njena odluka bila je posledica mudre kalkulacije. „Nisam romantična, znaš”, rekla je Elizabet objašnjavajući joj svoju odluku, „nikad nisam ni bila. Tražim samo udoban dom; i, s obziroma na karakter gospodina Kolinsa, njegove veze i položaj, uverena sam da su moji izgledi na sreću s njim isto toliko lepi kao i kod većine onih koji sklapaju brak.”6 Elizabet je time šokirana, budući da nikada ranije nije ni pomislila da će Šarlot, uprkos svojim nekadašnjim stavovima o braku, učiniti ono što Elizabet smatra žrtvovanjem svakog plemenitijeg osećanja u životu zarad materijalne koristi. Međutim, Šarlot sledi sopstvene interese i prihvata neminovnu prirodu svog braka, a ona i Elizabet uspevaju da očuvaju svoje prijateljstvo i da povremeno uživaju u zajedničkom druženju čak i posle njene udaje. Ipak, njihovo prijateljstvo se ne pominje nakon što se Elizabet uda za gospodina Darsija, a čini se da je Elizabet rešena da svog muža zaštiti od „nametljive i ulizičke učtivosti”7 gospodina Kolinsa kojem je neminovno bio izložen još za vreme njihove veridbe. Iako se u Emi Ostinova ovom temom ne bavi u velikoj meri, i u ovom romanu možemo naići na veoma jasan prikaz kako brak može stati na put prijateljstvu među ženama. Kao što ćemo videti u sedmom poglavlju, prijateljstvo među že­ nama i dalje je imalo važnu ulogu u romanima devetnaestog veka,

6 Džejn Ostin, Gordost i predrasu da, preveo Živojin Simić, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 1997, 101. 7 Džejn Ostin, Gordost i predrasuda, 297.

271

272

Istorija prijateljstva i to ne samo u Britaniji u delima Šarlot Bronte i Elizabet Gaskel, već i u Sjedinjenim Državama u romanima Luize M. Olkot. Isto tako će se pojaviti sve češći primeri u kojima se ne samo prihvata ideja da su žene sposobne za prijateljstvo već se i tvrdi da su njihove sposobnosti za ovakvu vrstu odnosa veće nego kod muškaraca. Ideja o tome da se prijateljstva među ženama odlikuju posebnom vrstom bliskosti dovela je do pojave ženskih filantropskih i feminističkih organizacija u devet­ naestom veku, čije su pripadnice često veličale svoja prijateljstva. Tako je sredinom devetnaestog veka, kada je sve veći broj neudatih žena u Britaniji postao tema učestalih rasprava, feministička spisateljica i ak­ tivistkinja Franses Kob tvrdila da brak nije uvek najpoželjniji vid za­ jednice za jednu ženu, imajući u vidu nasilje koje se u njemu ponekad javlja, te da u tom slučaju prijateljstva sa drugim ženama mogu pred­ stavljati zamenu za brak. Ako bi svaka žena imala sestru ili prijateljicu sa kojom bi mogla da podeli život, ne bi bilo mesta za sažaljenje prema „toj velikoj grupi žena koje obično nazivaju ’usedelicama’”. Ako žena možda i nema sestru, ipak je sigurno nasledila Bogom dânu sposobnost za sklapanje istinskih prijateljstava, koja nijedan od sto muškaraca ne može doživeti u svom srcu; i dok se oni podsmevaju prijateljstvu koje podrazumeva bilo šta više od poznanstva u klubu ili bliskosti u vojničkoj kasarni, one uživaju u jed­ nom od najčistijih zadovoljstava i najlepših oblika ljubavi na svetu.8 Veza između bliskih sestrinskih odnosa i odnosa između dveju prijateljica, na koju je Kobova ukazala, služi kao ilustracija činjenice da je u devetnaestom veku značaj bliskosti u prijateljstvu porastao, kao i da su idealizovani porodični odnosi, naročito između braće i se­ stara, pružali okvir za razmišljanje o prijateljstvu i drugim oblicima zajedništva.

8 Frances Power Cobbe, „Celibacy v. Marriage: Old Maids, their Sorrows and Pleasures”, Frazer’s M agazine 65 (1865), 228-235.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek M ark Brodi i B arbara Kejn

Ne postoji nagli i iznenadni prelaz između osamnaestog i devet­ naestog veka kada su u pitanju predstave i rasprave o prijateljstvu. Na­ protiv, i dalje su podjednako važili mnogi pogledi na svet, kao što su razlike među polovima, razdvajanje porodične od svih ostalih sfera života, budući da je porodični život bio podjednako značajan kao i u doba prosvetiteljstva, zatim naglasak na osećanjima kao sastavnom delu likovnih umetnosti, književnosti i svih drugih ljudskih delatnosti, što je bila tipična odlika romantizma, čime je održan kontinuitet koji je trajao sve do početka Prvog svetskog rata. Neke od ovih ideja pro­ širile su se još dalje. Tako je, na primer, jedna grupa novijih istoričara pisala o važnosti koju je blisko prijateljstvo u devetnaestom veku imalo među pripadnicima istog pola, bilo da su u pitanju muškarci ili žene, u mnogim zemljama, uključujući Nemačku, Britaniju, Rusiju i Sjedinje­ ne Države. Postojali su i brojni primeri preklapanja između porodice i prijatelja u pogledu vrednosti koje proističu iz bliskih porodičnih od­ nosa, i ta preklapanja su bila očigledna ne samo u brakovima između ljudi koji su istovremeno i prijatelji već i u okviru bliskih odnosa među braćom i sestrama, koji su se često odlikovali doživotnim druženjem i podrškom. Nekim engleskim spisateljicama su naročito bile zanimljive bliske veze između sestara, ali veliku važnost su imale i bratske veze, kao i odnosi među braćom i sestrama. Pomenuti kontinuitet je uočljiv i na primeru terminologije koja je korišćena kada se govorilo o prijateljstvu. Reč „prijatelj” i dalje je upo­ trebljavana na isti način kao i u osamnaestom veku da bi se opisali oni

274

Istorija prijateljstva

sa kojima imamo bliske veze zasnovane na zajedničkim interesovanjima, kao i oni na koje se možemo osloniti u nevolji. Takođe je korišćena i kada je bila u pitanju porodica, i to tako da je bilo teško razlikovati rođake od prijatelja. U situacijama kada je neko od „prijatelja” tražio podršku za rešavanje finansijskih, moralnih ili zakonskih problema, na primer, mogao je za pomoć da se obrati porodici ili ljudima izvan porodice sa kojima ima bliske društvene veze. Jezik porodice, naročito onaj koji je korišćen među braćom i sestrama, često se upotrebljavao i da bi se pokazala snaga prijateljstava koja su bila posebno bliska. Pa ipak, iako nije bilo naglih promena, ne znači da nisu postojale nikakve novine u ovoj sferi života. Naprotiv, neke stvari, koje pre toga nisu bile tako uočljive, u devetnaestom veku došle su u prvi plan. Neke od njih usko su vezane za industrijalizaciju i urbanizaciju, kao i za zna­ čajne društvene i političke promene koje su išle uz njih. Urbanizacija je obično podrazumevala snažne preokrete u privatnom i društvenom životu, kao i raskid sa tradicionalnom seoskom zajednicom. Međutim, i veliki moderni gradovi iz devetnaestog veka takođe su nudili nove mogućnosti za druženje. Kafei, na primer, nisu bili nikakva novost u Parizu, ali zato je porast njihovog broja, naročito u drugoj polovini de­ vetnaestog veka, doveo do onoga što Skot Hejn naziva novim oblikom „prijateljstva iz kafea”, koje je bilo redovna pojava i među pripadnicima radničke klase i buržoazije.1 Slično tome, u velikim robnim kućama koje su se pojavile u Parizu, Londonu i mnogim drugim evropskim gradovima počev od 1870. godine nadalje, ponekad su postojale prosto­ rije za obroke i razgovor u kojima su pripadnice srednje klase provodile dosta vremena, sastajale se i pohađale razna predavanja. Počev od kraja osamnaestog veka muškarci su u mnogim evrop­ skim i američkim gradovima bili članovi raznih političkih udruže­ nja, debatnih klubova, klubova zatvorenog tipa, trgovačkih komora, kao i naučnih i umetničkih udruženja. Ova praksa se nastavila i još više proširila u devetnaestom veku, zajedno sa pojavom novih poli­ tičkih ubeđenja i novih modela građanskog života. Ove promene su, prema mišljenju nekih istoričara, negativno uticale na prijateljstvo. Na 1 W. S. Haine, The World ofth e Paris Café: Sociability am ong the French Working Class, 1789-1914 (Baltimore, MD: The John Hopkins University Press, 1996).

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

primer, Džordž Mosi tvrdi da je pod snažnim uticajem nacionalizma prijateljstvo među muškarcima postalo reda pojava u devetnaestom veku u Nemačkoj. To znači da je ideja iz osamnaestog veka, prema kojoj se prijateljstvo smatralo „simbolom nezavisnosti ličnih odnosa među ljudima ... kao delom kulta zasnovanog na slobodnom preplitanju ličnosti i prihvatanja razlika među pojedincima”, bila u neskladu sa sveobuhvatnim zahtevima modernog nacionalizma koji je odbacivao mogućnost razlike i nalagao da svi lični odnosi budu podređeni nekom višem interesu.2 Drugi su tvrdih da sama politika istovremeno podstiče i zavisi od određenih vidova društvenosti i da, u izvesnim slučajevima, ohrabruje formiranje prijateljstava. Takođe se može primetiti i da su žene imale sve važniju ulogu u elitnim društvenim mrežama koje su se bavile po­ litičkim aktivizmom u okviru kojeg je bio moguć napredak društva. Pripadnice aristokratije su, kao što je to bio slučaj krajem osamnaestog veka, često predstavljale najvažnije figure u „socijalnoj politici”, zato što su njihovi zajednički prijatelji, dostavljači informacija, kao i uticaj koji su imale na pojedince ili grupe3, zajedno sa ulogom „političkih domaćica” koju su ponekad igrale, bile važne u formiranju vlada i po­ litičkih partija. Iako je u ovim društvenim odnosima postojala velika doza lične koristi, u svetu politike su se mogla naći i poneka bliska prijateljstva. Na primer, osamdesetih godina devetnaestog veka razvi­ lo se blisko prijateljstvo između Herberta Askvita i Roberta Holdejna, dok su još bili mladi londonski advokati, a ubrzo im se pridružio i lord Edvard Grej. Kasnije su kao članovi parlamenta vodili interne raz­ govore o tome kome bi od njih mogla pripasti koja pozicija u vlasti i, nakon nekih ranijih pokušaja da svoj uticaj iskoristi kako bi Holdejna postavio za lorda kancelara, Askvit je ovu zamisao sproveo u delo u trenutku kada je postao premijer u vladi 1908. godine. Holdejn mu je tom prilikom napisao sledeće: 2 George L. Mosse, „Friendship and Nationhood: About the Promise and Failure of German Nationalism”, Journal o f Contem porary History 17 (1982), 351-367. 3 K. D. Reynolds, Aristocratie Women an d Political Society in Victorian Britain (Oxford: Clarendon Press, 1998), 153, and Elaine Chalus, „Elite Women, Social Politics and the Political World of Late Eighteenth-Century England”, Historical Journal 43.3 (2000).

275

276

Istorija prijateljstva

Pre više od šest godina si se snažno borio da ovu visoku poziciju dobije tvoj stari prijatelj i sada si mu je podario. Neću ni pokušavati da izra­ zim svoja osećanja povodom toga. Znaš i sâm koliko su jaka. U misli­ ma se vraćam u prošlost, u dane kada smo zajedno odlazili u sudove iz Hempsteda, dane koje neću moći zaboraviti i koje kao da upravo u ovom trenutku ponovo proživljavam.4 Prijateljstvo i politika bili su usko povezani. Prijateljstvo je bilo podjednako važno u međunarodnoj i nacional­ noj politici, i to je važilo za sve nivoe političkog i društvenog angažma­ na, a ne samo za društvenu i političku elitu. Koncept međunarodnog prijateljstva između pripadnika radničke klase svakako je predstavljao osnov za pojavu socijalističkog pokreta koji je nastao u ovom periodu. Neki teoretičari ističu i suštinsku važnost koju je prijateljstvo imalo u razvoju mnogih primera političkog aktivizma u to vreme - nacionali­ zma, radikalizma, socijalizma i feminizma. Ovakva udruživanja pro­ širila su se i na nove društvene grupe formiranjem mnogobrojnih tela koja su predstavljala radničku klasu, u koja su spadali radnički sindika­ ti, esnafi koji su međusobno sarađivali, kao i „prijateljska društva”, koja su jedna drugima pružala pomoć i podršku. Kako su pripadnice sred­ nje klase u Nemačkoj, Rusiji i Francuskoj, kao i u Britaniji i Sjedinjenim Državama, sve više učestvovale u obrazovanju i raznim dobrotvornim, društvenim i političkim aktivnostima, do sredine devetnaestog veka su i same počele sa osnivanjem udruženja u okviru kojih su mogle da se redovno sastaju sa drugim ženama. Štaviše, u drugoj polovini de­ vetnaestog veka, kako je to definisala britanska feministkinja Franses Kob, udruživanje žena je postalo opštepriznata pojava. Pojavu novih udruženja žena pratilo je i njihovo učešće u ras­ pravama o prijateljstvu i njegovom značaju. Posebno su u Britaniji i Sjedinjenim Državama književne analize prirode, značenja i granica prijateljstva među ženama u devetnaestom veku postale tema o kojoj su uglavnom pisale žene, dok su se u osamnaestom veku u Britaniji i Francuskoj njome u najvećoj meri bavili isključivo pisci i filozofi. U obema ovim državama, kao i širom Evrope, još je bilo onih koji su tvr­ dili da suparništvo koje među ženama postoji u odnosu prema suprot4 William Verity, „Haldane and Asquith”, History Today 18.7 (July 1968), 452.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

nom polu predstavlja prepreku ka prijateljstvu među njima - ili da, ako se ono ipak dogodi, ovakvo prijateljstvo samo predstavlja pripremu za daleko važniji vid prijateljstva koje žene ostvaruju u braku. Međutim, uprkos tome, sve je više bilo onih koji su isticali značaj ljubavi, odanosti i podrške koju žene jedne drugima mogu pružiti. Pitanja u vezi sa mogućnostima, značenjima i problemima koji se tiču prijateljstva i bliskosti u okviru radničke klase takođe su postala značajnija tokom ovog perioda. Radovi brojnih teoretičara društva, aktivnosti novih organizacija, raznih pokreta, kao i činjenica da se radnička klasa sve više pitala o onome što joj se događa, doprineli su tome da se prvi put čuje njeno mišljenje. Tela poznata kao „prijatelj­ ska udruženja”, koja su se pojavila u osamnaestom veku i koja su po društvenoj poziciji i funkcijama koje su obavljala blago podsećala na srednjovekovne esnafe, postala su, barem u Britaniji, najveće nezavisne organizacije radničke klase u ovom periodu. Budući da su po broju čla­ nova bila tri ili četiri puta veća od organizovanih radničkih sindikata, ova udruženja su do kraja devetnaestog veka imala pet i po miliona članova. Ono što je važno jeste činjenica da vođe ovih organizacija pod njihovom „prijateljskom” prirodom nisu podrazumevale finansijsku podršku i međusobnu pomoć članova, već neretko učešće u rasprava­ ma o filozofskoj osnovi svojih ciljeva, kao i pravom značenju prijatelj­ stva. Budući da su lideri uglavnom dolazili iz najviših nivoa radničke klase i istovremeno bili vođe tada popularnih pokreta za „zajednički napredak” u obrazovanju, ove rasprave su se često oslanjale na klasičnu misao, kao i na ideje preuzete iz elitne književnosti. Iako su ova prija­ teljska udruženja u velikoj meri predstavljala britanski izum, imala su i svoje pandane u raznim političkim i drugim organizacijama širom Evrope u drugoj polovini devetnaestog veka. Zanimljivo je istaći da su reč „prijatelj” u sve većoj meri upotrebljavali mnogi učesnici u raznim dobrotvornim aktivnostima i pružanju društvene zaštite ugroženima, i to tako što je ova upotreba zauzela mesto ranije upotrebe reči „prijatelj” u značenju odnosa između pokrovitelja i štićenika. Ova čovekoljubiva upotreba jezika prijateljstva bila je prisutna i u misionarskoj retorici, kao i u okviru borbe za ukidanje ropstva tokom celog devetnaestog veka, zato što je nekoliko različitih udruženja širom Evrope i Sjedinjenih Država nastojalo da robovima i paganima pomog­

277

278

Istorija prijateljstva

ne i „načini ih svojim prijateljima”, kako bi se izborili za poboljšanje uslova u kojima žive i kako bi sebi obezbedili večno spasenje. Sve veća moć imperija, kao i učešće različitih grupa ljudi u njima, takođe su na nov način u prvi plan stavili pitanje bliskosti u okviru imperijalnih odnosa, kao i prijateljstava među pripadnicima različitih rasa.

Izvori

O prijateljstvu se i dalje govorilo na propovedima i u priručnicima za pristojno ponašanje, a naročito u naučnim esejima koji su objavlji­ vani tokom devetnaestog veka. U periodici su, na primer, sedamdesetih godina devetnaestog veka u Engleskoj vođene rasprave o dobrim stra­ nama prijateljstva među muškarcima u odnosu na prijateljstvo među ženama. The Saturday Review, koji je bio poznat po nepoštovanju pra­ va žena i mizoginiji, započeo je raspravu u člancima „Prijateljstvo” i „Isključivost žena”, i u oba slučaja su ispitivane mogućnosti prija­ teljstva među ženama, imajući u vidu njihov plitki um, međusobno suparništvo i nepouzdanost. U najboljem slučaju, ova prijateljstva su smatrana pripremom ili probom pred stupanje u „ozbiljne odnose sa muškarcima”, ili nečim što je moguće samo među neudatim ženama koje su na pragu srednjeg doba, ali čak je i tada prijateljstvo smatrano mogućim samo među ženama izrazito različitog temperamenta, što bi im omogućilo da jedna bude vođa i zaštitnik one druge.5 Ovi članci su izazvali vatrenu raspravu koja se nastavila i na stranicama feministič­ kog magazina Viktorija (čiji su urednici, autori i izdavači bile isključivo žene), kao i u mnogim drugim istaknutim novinama. Žene su ovoj de­ bati dale glavni doprinos i predstavljale su podršku obema stranama. Feministička spisateljica Franses Kob je u potpunosti odbacila tvrdnje koje su iznete u Saturday Review, iznevši već pomenuti stav da neudate žene žive u najlepšem miru i harmoniji koji se mogu zamisliti zato 5 Pauline Nestor, Fem ale Friendships an d Communities: Charlotte Bronte, Ge­ orge Eliot, Elizabeth Gaskell (Oxford: Clarendon Press, 1985), 12.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

što samim rođenjem dobijaju blagoslovenu moć da „ostvare prava i nežna prijateljstva, kakva nijedan od sto muškaraca ne može doživeti u svome srcu”6. Međutim, neke druge žene, poput Elajze Lin Linton i Dajne Malok Krejg, prihvatile su stavove ovog časopisa i tvrdile da je prijateljstvo među ženama neodrživo, čak i opasno, osim u slučaju kada predstavlja pripremu za brak.7 Periodika je pored rasprava u vezi sa savremenim pitanjima nudila i rasprave o načinima na koje su kritičari shvatali i ocenjivali ideje i tekstove na temu prijateljstva iz ranijih perioda. Opširni prikazi novih izdanja Aristotelovih, Ciceronovih i Bejkonovih delà, na primer, po­ kazuju kako su ih različite društvene grupe videle i razumele, a pod njima se podrazumevaju pripadnici radničke i srednje klase. Tako se, na primer, o idejama Fransisa Bejkona o prijateljstvu u velikoj meri raspravljalo 1859. godine u novinama najvećeg britanskog udruženja prijatelja pod nazivom Mančestersko udruženje Odfelouz* (Manche­ ster Unity of Oddfellows), čiji je moto bio Amicitia, Amor, et Veritas**. U ovom listu je sa divljenjem citiran njegov opis „pravog prijatelja” kao nekoga „sa kim možemo, u nekoj vrsti ispovesti, podeliti sve boli, radosti, strahove, nade, sumnje, savete i sve drugo što nam na srcu leži i pritiska ga”8. Aspekt Bejkonove teorije koji je izazvao najviše divlje­ nja bio je onaj koji govori da iz bliskosti i saveta koje prijateljstvo nudi može proizaći lični napredak onih koji u njemu učestvuju: Čovekove misli i shvatanja zaista postaju jasnije dok razgovora sa dru­ gima: on ih raspoređuje daleko lakše, iznosi ih prema logičnom redu, vidi kako izgledaju kada se pretvore u reči i, konačno, iz svega toga izlazi mudriji.

6 Barbara Caine, Victorian Feminists (Oxford: Oxford University Press, 1992), 137. 7 Nestor, Fem ale Friendships, 19-22. * Čudaci - Prim. prev. " Prijateljstvo, ljubav i istina - Prim. prev. 8 G. F. Pardon, ,,Odd-Fellowship: Its Principles and Practice, Part V”, Quarterly Magazine o ft h e Independent Order o f Odd-Fellows, M anchester Unity new sériés II (1859-1860), 325.

279

280

Istorija prijateljstva

Ovo je predstavljalo najbolji način da se „um očuva u zdravom stanju”, kao i način da se izbegnu „velike pogreške i krajnje budalasti postupci”. Međutim, iako je bilo mnogo eseja na temu prijateljstva, od kojih su se neki bavili filozofskim delima iz ranijih perioda, u devetnaestom veku je bilo malo filozofa koji su se samostalno bavili ovom temom. Najistaknutije delo iz ovog perioda koje se bavilo ovom temom jeste Principia Ethica Dž. E. Mura, objavljeno 1903. godine, i koje je ozna­ čilo liniju na kojoj se razdvajaju dugi devetnaesti i kratki dvadeseti vek. U poslednjem poglavlju koje nosi naziv „Ideal”, Mur napominje da su najdragocenije stvari koje se mogu spoznati i zamisliti „određe­ na stanja svesti, koja se otprilike mogu opisati kao zadovoljstvo usled druženja sa ljudima i uživanje u lepim predmetima”9. Možda je najza­ nimljivija upornost sa kojom je Mur, nastojeći da definiše vrednost i prirodu ljudskih emocija koje je visoko cenio, ostao nejasan povodom pitanja značaja „duhovnih kvaliteta”, s jedne strane, u odnosu na „od­ govarajući telesni izraz tih kvaliteta”, s druge. Očigledno je da je po­ kušavao da objasni prijateljstvo, ali i on je, poput mnogih naučnika na početku dvadesetog veka, nailazio na teškoće u definisanju precizne granice između intelektualnog prijateljstva i dosta složenijeg odnosa koji je podrazumevao seksualnost i emocije. Poezija i proza su i u devetnaestom veku bile glavni nosioci ideja o prijateljstvu, samo što su se prikazi ove teme razlikovali od zemlje do zemlje. Britanija se pri tome posebno izdvajala, budući da se u njoj o ovoj temi zaista mnogo pisalo, a takođe je i sve veći broj spisateljica doveo do toga da se više pažnje poklanjalo prijateljstvima među že­ nama nego među muškarcima. Međutim, zanimanje za prijateljstvo, kao i preterane hvale koje su mu upućivane u britanskoj i američkoj književnosti, nisu imale odjeka širom Evrope. U Rusiji su, na primer, uprkos značaju prijateljstva u književnim krugovima i krugovima ra­ dikalne inteligencije, veću pažnju privlačila vidna trvenja i problemi koje je prijateljstvo sobom nosilo - bilo da su ti problemi poticali od seksualnog suparništva i ljubomore, kao što je to u Evgeniju Onjeginu, 9 G. E. Moore, Principia Ethica (Cambridge: Cambridge University Press, 1966), 183.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

nesposobnosti prijatelja da pomognu pojedincu kada mu se dogodi tragedija, kao u Oblomovu, ili od sukoba među generacijama, koji je bio karakterističan za prijateljstvo među inteligencijom, kao što je to prikazano u Očevima i deci. I u Francuskoj se, uprkos povremenom veličanju prijateljstva, kakvo se može sresti u romanu Tri musketara, u književnosti umesto ukazivanja na njegove dobre strane češće javlja­ la tema razočaranosti u prijateljstvo. Zahvaljujući porastu pismenosti među pripadnicima radničke klase, beznačajna kratka proza i časopisi dobijali su na značaju kao predstavnici ideja i ideala prijateljstva namenjenih siromašnijim slojevima društva. Ipak, u njima su najčešće isti­ cana ograničenja i problemi sa kojima se prijateljstvo moglo susresti. Zahvaljujući izrazito bogatoj zaostavštini objavljenih i neobjavlje­ nih privatnih beleški koje se mogu naći u bibliotekama, arhivama i po­ rodičnim zbirkama, moguće je mnogo lakše pratiti razvoj prijateljstva i njegovu ulogu u svakodnevnom životu različitih ljudi, nego što je to bio slučaj u prethodnom periodu. Ogroman porast broja autobiograf­ skih delà koji je usledio nakon objavljivanja Rusoovih Ispovesti trajao je tokom čitavog veka, a pri tome su autorstvom žena, radnika svih vrsta, pa čak i oslobođenih robova, prevaziđene granice književnosti koju su pisali isključivo muškarci. Postoje i obimne kolekcije dnevnika i privatnih prepiski, od kojih su neke korišćene prilikom pisanja važnih članaka o prirodi prijateljstva u različitim zemljama. Ova dokumen­ ta služe kao ilistracija načina na koje su ljudi o prijateljstvu privatno pisali i razmišljali. Iz njih, na primer, saznajemo da je Beatris Veb* na kraju svake godine pravila listu svih svojih prijatelja i pažljivo prou­ čavala stanje u kojem se njihov odnos nalazi. Kada je u pitanju kasniji period ovog veka, sačinjena je značajna kolekcija usmene istorije za­ hvaljujući sećanjima ljudi na detinjstvo i mladost u periodu pre Prvog svetskog rata. Iako na njihovo tumačenje nesumnjivo utiču savremena terminologija i pogledi na svet, ova sećanja nam zaista pružaju uvid u odnose među običnim ljudima, koji su nam pre toga bili nedostupni. Slično tome, pisma i dnevnici članova grupe Blumzberi sadrže gotovo neprekidnu raspravu o prijateljstvu, kao i o značaju bliskosti u okvi­ * Engleska sociološkinja, ekonomistkinja i članica osnivačkog odbora Londonske škole ekonomije - Prim. prev.

281

282

Istorija prijateljstva

ru društvenih odnosa. Komentari koje ovde nalazimo ukazuju na sve veći značaj koji je u razumevanju ovih odnosa imala psihologija, kao i nagla zanimanja za psihoanalizu, budući da su različiti članovi ove grupe proučavali psihološka stanja svojih prijatelja, kao i uloge koje su prijatelji imali u njihovom emotivnom životu.

Prijateljstvo u književnosti i književnim krugovima

U devetnaestom veku je prvi put, naročito u Britaniji i Sjedinje­ nim Državama, tema prijateljstva među ženama u književnosti bila rasprostranjenija i značajnija od prijateljstva među muškarcima. Ta­ kvo stanje nije podstakao samo stav da su žene sposobnije za pravo prijateljstvo, već su, kao što je to Nensi Armstrong nedavno istakla, žene češće bile te koje su imale ključnu ulogu u razvoju novih vrsta prijateljstava koja su prelazila granice klase, a ponekad i rase, zbog čega su odigrale značajnu ulogu u uspostavljanju i održavanju dru­ štvene harmonije. Kao što smo se uverili na osnovu tvrdnji Meri Vulstonkraft, isticanje značaja prijateljstva među ženama predstavljalo je važan element feminističkog diskursa, počev od devedesetih godina osamnaestog veka. Pojedini savremeni kritičari tvrde da je, uprkos naklonosti koju savremene feministkinje gaje prema stavovima Vulstonkraftove, u de­ vetnaestom veku dominantan bio pristup koji je Ruso prikazao u Novoj Eloizi, u okviru kojeg su ženska prijateljstva lako mogla da se uklope u okvire heteroseksualnog ljubavnog života, za razliku od subverzivnih odnosa koje je prikazala ova autorka.10 Tesa Koslet je, na primer, sna­ žno branila tezu da se pre može reći da je „druženje dveju žena imalo najznačajniju ulogu u razrešenju zapleta, budući da je predstavljalo neophodnu fazu u sazrevanju junakinje, kao i odraz njene spremno­

10 Martha Vicinus, Intim ate Friends: Women W ho Loved Women, 1778-1928 (Chicago: University of Chicago Press, 2004), xvii.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

283

sti za brak koji, prema konvencijama žanra, predstavlja kraj radnje” - umesto da se tretira kao zamena za brak.11 U Engleskoj je bavljenje prijateljstvom među ženama nastavljeno tokom devetnaestog veka i razvijalo se u skladu sa problemima koji su izbijali u prvi plan, a koji su se ticali tada aktuelnog „ženskog pitanja”. Kada su u pitanju rasprave o dobrim i lošim stranama koje brak do­ nosi ženi, sve veći broj neudatih žena, kao i težnja pripadnica srednje klase da se školuju i zaposle, možemo se uveriti da se bavljenje ovim pitanjima u književnosti odvijalo uporedo sa novim vrstama odnosa i zajednica u kojima su žene učestvovale u stvarnom životu. Druženje u školi, odnosno prijateljstva koja su se mogla formirati među učenicama, ili između nastavnica i učenica, predstavljaju najvažniji deo dvaju romana Šarlot Bronte: Džejn Ejr i Vilete. Bronteova je na nešto eksplicitniji način u Širli opisala žustru raspravu između bliskih prijateljica, Širli i Kerolajn Helstoun, o dobrim i lošim stranama braka - pre nego što se svaka prepustila svome udvaraču. S druge strane, romani dru­ štvene tematike iz četrdesetih godina devetnaestog veka bavili su se i drugim aspektima ženskog prijateljstva. Na primer, u jednom delu romana Sever i jug (North and South, 1854) Elizabet Gaskel govori se o bliskom prijateljstvu punom poverenja između Margaret Hejl, južnjakinje i pripadnice srednje klase i Higinsa, radnika u fabrici tekstila, koji je sa severa. Prijateljstvo između njih u velikoj meri umanjuje napetost u odnosima među ostalim članovima zajednice i isto tako ukazuje na značaj humanosti koja prevazilazi jasno označene društvene podele. Opisi u ovim romanima u daleko manjoj meri poseduju erotski prizvuk u poređenju sa nekim romanima iz osamnaestog veka koji su se bavili ženskim prijateljstvom, o kojima je bilo reči u petom pogla­ vlju. Suprotno tome, ovi romani se bave prijateljstvom koje je, kako je to Rut Peri istakla, sputano ili prekinuto brakom, ali ni na jednom mestu se ne pominje da je superiorno u odnosu na njega, niti da mu se može isprečiti na putu. To ipak ne znači da ideja erotskog prijateljstva među ženama u devetnaestom veku nije postojala. Naprotiv, ova tema je istovremeno bila izvor opčinjenosti i zabrinutosti, kako u književno11 Tessa Coslett, W oman to W oman: Fem ale Friendship in Victorian Fiction (Brighton: Harvester Press, 1988), 3.

284

Istorija prijateljstva

sti tako i u stvarnom životu. U devetnaestom veku je postojao poseban vid ovakvog prijateljstva - i činile su ga starija i mlađa žena i postojala je mogućnost da se iza prividno materinskog odnosa koji starija žena gaji prema mlađoj zapravo krije sasvim druga vrsta osećanja. Pa ipak, žensko pismo se ovom problematikom retko bavilo. O njoj su više pi­ sali muškarci, kako je to istakla Marta Visinus, i to na početku veka, kao što je to slučaj sa Kolridžovom pesmom „Kristabel” (1816), ili nešto kasnije sa romanom Karm ila (Karm ila , 1827) Šeridana le Fanua. Oba delà bave se opasnošću koju nepoznate žene predstavljaju za devojčice time što im dolaze u kuću, bude u njima strast i uništavaju njihove odnose sa porodicom.12 Veliki broj primera ženskog prijateljstva, kao ni činjenica da je mnoštvo spisateljica predstavljalo veoma izraženu karakteristiku de­ vetnaestog veka u Britaniji, nisu se odnosili i na ostale evropske zemlje, kao ni na Ameriku. U ruskoj, nemačkoj, pa čak i francuskoj književ­ nosti devetnaestog veka, veoma je malo primera ženskog prijateljstva. Francuske spisateljice koje su se pojavile posle Madam de Stal nisu pokazale sklonosti za njeno interesovanje za ovu temu. Suprotno tome, Žorž Sand je u svojim romanima iznosila stav d aje prijateljstvo među ženama neodrživo zbog seksualnog suparništva među njima. Razlog za to nije uvek bio nedostatak poverenja, već bi se pre moglo reći da su, kao na primer u Indiani, žene bile primorane da se žrtvuju za svoje prijateljice zbog nepouzdanosti i nedostatka razumevanja muškaraca. Za samu Žorž Sand je sloboda upuštanja u seksualne veze izvan braka, kao i održavanje bliskih platonskih prijateljstava sa muškarcima, znači­ la daleko više od prijateljstava sa ženama. Ovaj stav nije samo bio odraz njenih ličnih sklonosti već i činjenice da su u okviru njenih političkih stavova, kao i stavova koji su se odnosili na ugnjetavanje žena, odnosi sa muškarcima zauzimali najvažniju poziciju. U evropskoj književnosti se mogao pronaći nešto veći broj pri­ mera muških prijateljstava. Upravo je blisko prijateljstvo o kojem piše Aleksandar Dima u svom romanu Tri musketara verovatno najpozna­ tiji opis prijateljstva iz devetnaestog veka. Smeštanje radnje romana u sedamnaesti vek, u vreme vladavine Luja X III, ostavlja prostora za 12 Vicinus, Intimate Friends, xvii.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

285

viteštvo koje se pojavljuje naporedo sa avanturističkim zapletom. Pri­ jateljstvo između Atosa, Portosa, Aramisa i D’ Artanjana predstavlja kombinaciju pokazivanja lude hrabrosti, ali i nežnosti i prilično dubo­ kih osećanja. Prijateljstvo koje je vezivalo ova četiri čoveka i potreba da se viđaju tri-četiri puta na dan, bilo zbog dvoboja, bilo zbog posla, bilo zbog zadovolj­ stva, učinili su to da neprestano traže jedan drugoga, i ove nerazdvojne prijatelje mogao bi čovek uvek sresti kako se traže od Luksemburga do trga Sen-Silpisa, ili od Ulice starog golubarnika do Luksemburga.13 Ovi odnosi sledili su obrazac koji se neretko mogao sresti u nekim vojničkim prijateljstvima iz devetnaestog veka, koja su se odlikovala snagom i trajnošću. U pitanju je bio odnos koji se formirao u ranoj mladosti i koji je u potpunosti okončan onog trenutka kada je svaki od ovih mladića prestao da igra ulogu musketara. Bliskost i stalna međusobna podrška koje Dima opisuje u ovom romanu predstavljaju zanimljiv kontrast u odnosu na daleko problematičnije muško prijateljstvo koje je Gistav Flober prikazao u Sentimental­ nom vaspitanju, kao i ono o kojem je Turgenjev pisao u Očevima i deci, iako je i u ovim romanima prijateljstvo među mladićima glavna tema. Sasvim drugačiji model muškog prijateljstva srećemo u engleskim romanima koji se bave ovom temom, na šta je u bitnoj meri uticala či­ njenica da su njihove radnje smeštene u porodično okruženje. Entoni Trolop, na primer, opisuje nekoliko različitih vrsta muškog prijateljstva u seriji romana o Barčesteru**, kao i u svojim političkim romanima, ali ova prijateljstva su prikazana tako da se bez teškoća održavaju napore­ do sa brakom, kao i profesionalnim i porodičnim životom. Na primer, prijatelji koje je stekao u koledžu od presudne su važnosti arhiđakonu Grantliju u njegovoj borbi protiv snaga evanđelizma, koje su predsta­ vljale pretnju njegovom društvenom uticaju i načinu života; međutim, treba imati na umu da se njegova supruga sa njima odlično slagala i 13 Aleksandar Dima, preveo Dušan L. Đokić, Tri m usketara, Matica srpska, Dnevnik, Novi Sad 1984, 87. * Reč je o šest romana koji zajedno čine Bariestersku hroniku, čija je radnja smeštena u izmišljeni grad Barčester. - Prim. prev.

286

Istorija prijateljstva

da se čak i njena rođaka, Elenor Bould, udala za njegovog najbliski­ jeg prijatelja, što je istovremeno ojačalo njihovo prijateljstvo i resilo porodični problem. Trolop otvoreno ukazuje na značaj muških prija­ teljstava, na zadovoljstva koja pružaju, kao i na to da su povezana sa drugim institucijama, uključujući crkvu, političke partije, nacionalnu štampu i sport, a posebno konjske trke. Uprkos ogromnom značaju koji poseduje, ovu vrstu prijateljstva među muškarcima ugrožavala je činjenica da je privilegovani društveni sloj kojem ono pripada nailazio na sve veći broj problema. Ričard Delamora tvrdi da se Trolopov ro­ man Premijer (The Prime Minister), koji je napisan ubrzo nakon što je Zakon o reformi iz 1867. godine pojedinim članovima radničke klase dao pravo glasa, bavi svetom u kojem ideal vlade sačinjene od prijate­ lja više nije bio ostvariv. Stupanje Jevreja na političku scenu, zahtevi žena da učestvuju u raspodeli političke moći, kao i prisustvo ljudi bez stabilnog materijalnog statusa u političkom životu dovelo je u pitanje tadašnje društvo i uticalo na to da Trolopov vojvoda od Omnijuma** provodi život u sve većoj izopštenosti iz društva.14 Neophodni kvali­ teti za formiranje prijateljstva u ovom slučaju nisu u tolikoj meri bili moralne već religijske i rasne prirode, ili su, bolje rečeno, prema Trolopovom shvatanju, predstavljali njihovu kombinaciju. Neko ko sebe smatra gospodinom mogao je da bude prijatelj samo sa pripadnicima sopstvenog staleža, dok je prijateljstvo među ljudima različitih klasa i rasa u ovom svetu bilo nezamislivo. Za Tomasa Arnolda su školska prijateljstva u Ragbiju” predsta­ vljala sjajan način odrastanja dečaka, time što su njihovu potencijalno subverzivnu energiju držala pod kontrolom i usmeravala njihov religi­ ozni i duhovni život na pravi način. Arnold je podržavao bliska prija­ teljstva između nastavnika i učenika, kao i među dečacima različitog uzrasta. „I sâm Bog zna”, piše ovaj autor, „da je mnoga lekcija, koju je uzalud izgovarao neko stariji, pažljivo saslušana tek kada su je izgo­ vorila prijateljska usta; i Bog sami zna da napredak uma i duše nigde * Vojvoda od Omnijuma je jedan od likova romana Fremlijska županija (Framley Parsonage, 1861), koji pripada barčesterskom ciklusu. - Prim. prev. 14 Richard Dellamora, Friendship’s Bonds: Democracy and the Novel in Victorian England (Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2004), 122. ** Škola u istoimenom gradu u Britaniji. - Prim. prev.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

nije tako snažan i zdrav kao u društvu jednakih.”15 Dečaci u Ragbiju su isto to mislili, te su sa velikim oduševljenjem pisali o prijateljstvima koja su stekli u školi i u svom školskom časopisu veličali njegove dobre strane. Ovaj viskoko idealizovani prikaz prijateljstva među dečacima koji su pohađali Ragbi zauzeo je važno mesto u Arnoldovim biografi­ jama, a još više se njima bavio Tomas Hjuz u svom veoma popularnom i vidno autobiografskom romanu Školski dani Toma Brauna. Hjuz je u ovom delu dao detaljan prikaz kako se prijateljstva u državnim ško­ lama formiraju i na kakve probleme i podršku nailaze, sve vreme na­ glašavajući da su važna ne samo kada je u pitanju emotivna podrška koju pružaju već i preživljavanje u različitim okolnostima.16 U školi nije bilo mesta za one koji nemaju prijatelje, dok su prijateljstva onih kojima je to pošlo za rukom najčešće trajala do kraja života. Ovakve teme su i drugi romanopisci preuzeli i proširili ih. Na primer, Tekerijev Vašar taštine se u jednom delu bavi prijateljstvom iz školskih dana, koje se produžava i u kasnijem životnom dobu, a pisac se pri tome bavi načinom na koji je ono uspelo da prebrodi sve oluje sazrevanja i odra­ stanja, što je naročito bitno jer je sazrevanje jednom od likova donelo mudrost i bolje sagledavanje karakternih nedostataka onog drugog. I dok je Arnold zajedno sa svojim učenicima posebno isticao mo­ ralnu komponentu prijateljstava iz školskih dana, za mnoge roditelje dečaka koji su pohađali državne škole važniju ulogu imala je njihova pragmatična strana. Roditelji koji su trošili mnogo novca da bi svoje sinove poslali u školu želeli su da njihova deca na najbolji mogući na­ čin iskoriste svoje školovanje, a to je podrazumevalo i sticanje prijateljâ koji im mogu biti od koristi u kasnijem profesionalnom životu. Privat­ na prepiska između roditelja i njihovih sinova u mnogim porodicama koje su pripadale višoj srednjoj klasi ostavlja jasan utisak da se od ško­ laraca očekivalo da u istoj meri pišu o svojim prijateljima, o pozivima u posetu koje su dobijali od dečaka iz istaknutih porodica, kao i o

15 Arnold, Christian Life, citirano u William N. Weaver, „А School-Boy’s Story”: Writing the Victorian Public Schoolboy Subject”, Victorian Studies 46.3 (2004), 455-487 at 456. 16 Vid. takođe, Arnold, Christian Life, citirano u Weaver, „А School-Boy’s Story”, 456; Thomas Hughes, Tom Brown s School Days (London: Macmillan, 1979).

287

288

Istorija prijateljstva

svom uspehu u školi. Tako se, na neki način, ukazivalo na značaj koji prijatelji imaju u životu onih koji žele da napreduju na poslovnom i političkom planu. Prijateljstvo među muškarcima je imalo svoju praktičnu stranu, ali sve veći naglasak koji je u devetnaestom veku stavljan na osećanja koja su bila prisutna u ženskim prijateljstvima uticao je i na muškar­ ce. Štaviše, upravo se na prijateljstvu između muškaraca, i to između Alfreda Tenisona i Artura Halama, temelji najpoznatije i najsnažnije delo o prijateljstvu napisano u devetnaestom veku - Tenisonova pesma ,,In Memoriam”. Snaga Tenisonove ljubavi prema Halamu, zatim za­ dovoljstvo koje mu je pružila Halamova veridba sa njegovom sestrom Emili, zajedno sa pričom o Tenisonovoj višegodišnjoj veridbi koja je u jednom trenutku raskinuta, ali je potom ipak završena brakom koji je sklopljen nakon što je ova pesma završena, izazvala je brojne polemike na temu prirode Tenisonovog seksualnog i emotivnog života. Istovre­ meno je prijateljstvo između Tenisona i Halama, kao i pomenuta pesma koju je Tenison donekle napisao u pokušaju da ublaži veliki bol povo­ dom Halamove smrti, u poslednjih nekoliko godina izazvala mnoštvo polemika među onima koji se zanimaju za prirodu seksualnih veza u devetnaestom veku. Ovakve polemike, kao i složenost same pesme, mogu nam poslužiti, s jedne strane, kao dokaz nemoći sa kojom se suočavamo svaki put kada pokušamo da povučemo apsolutnu grani­ cu između seksualnih odnosa i drugih vrsta prijateljstva u devetnae­ stom veku, bilo da su u pitanju muškarci ili žene, i da, s druge strane, skrenemo pažnju na primere koji savremenom čitaocu izgledaju kao preterane izjave ljubavi i izlivi strasti među prijateljima koji nikada nisu ni pomišljali da se upuste u bilo kakav vid telesne bliskosti. Za­ klinjanja na večnu ljubav i želje da se poljubi i miluje lice prijatelja bili su uobičajeni izrazi korišćeni među mnogim prijateljima istog pola u doba viktorijanstva, gde su obe strane imale vrlo ozbilje heteroseksu­ alne veze. Ovakvi izlivi ljubavi i odanosti skreću pažnju na emotivne aspekte prijateljstva i drugih odnosa u devetnaestom veku. I sâm Teni­ son je to otvoreno rekao, ističući značaj romantične i snagu roditeljske ljubavi u svojoj pesmi. Iako se bavi razornom snagom gubitka koji je autor pretrpeo, namera pesme ,,In Memoriam” ne sastoji se u tome da pokaže kako je pesnik sâm u svom bolu. On, u stvari, želi da naglasi

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

kako je gubitak bliskog prijatelja podjednako veliki kao i gubitak deteta za roditelja ili ljubavnika za ženu. O, šta će budućnost doneti toj ženi? I kakvo dobro mene čeka Ona ostaje sama dok je veka, A mog prijatelja niko ne može da zameni.17 Polemike vezane za temu prijateljstva u književnosti nisu se od­ nosile samo na pripadnike istog pola. Naprotiv, vodile su se i brojne rasprave o različitim heteroseksualnim prijateljstvima. Najznačajnija vrsta ovakvog prijateljstva bio je drugarski brak. Ovaj odnos je u veli­ koj meri veličala Džejn Ostin na samom početku devetnaestog veka, a ista ova tema postala je još popularnija šezdesetih i sedamdesetih godina. U nekim čuvenim delima, kao što su romani Male žene (Little Women, 1868) i Dobre supruge (Good Wives, 1869) Luiz M. Olkot, drugarski brak je predstavljen ne samo kao cilj kome se teži već kao nešto što treba naučiti i oko čega se treba potruditi, budući da se od žena uglavnom zahtevalo da se odreknu romantičnih snova i na sebe preuzmu brigu o domaćinstvu, kao i da razumeju potrebe svojih mu­ ževa da bi im postale bliske prijateljice. Sasvim drugačija vrsta heteroseksualnih odnosa opisana je u ne­ kim ruskim romanima iz šezdesetih godina devetnaestog veka, na­ ročito onim koji su pripadali nihilističkom pokretu koji je nastao tih godina. Pripadnici radikalne inteligencije snažno su se protivili duplim standardima koji su bili rezervisani za pitanje seksualnosti, i istovre­ meno su osećali potrebu da se donekle iskupe za takvo stanje, kao i da ženama pruže mogućnost da uživaju u nekim slobodama koje su muškarcima već odavno bile dostupne. Tako u svom programskom romanu Šta da se radi Nikolaj Černiševski opisuje situaciju u kojoj se jedan obrazovani mladić sprijateljuje sa sestrom dečaka čiji je učitelj. On ne samo da pokušava da joj pruži obrazovanje već joj i pomaže da se oslobodi ograničenja svoje stroge porodice time što se njome ženi. Budući da je njihov brak fiktivan, on smatra da od nje ne treba da traži

17 Alfred Tenison, ,,In Memoriam”.

289

290

Istorija prijateljstva

da zadovolji njegove seksualne potrebe, i tako joj daje svu slobodu u odnosima sa drugim muškarcima. Ovaj ekstremni vid muške požrtvo­ vanosti je u Rusiji u velikoj meri bio predmet podsmeha, ali ipak može poslužiti kao ilustracija u kojoj je meri heteroseksualno prijateljstvo među inteligencijom toga vremena tretirano kao značajno pitanje. Turgenjevljevi romani, naročito Plemićko gnezdo, takođe nam pokazuju da je prijateljstvo među muškarcima i ženama činilo osnovu mnogih radikalnih pokreta. U ozbiljnoj prozi devetnaestog veka često su opisivani značaj i vrednost prijateljstva, ali i njegova ograničenja. Kao što smo videli, spisateljice s kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka su se ba­ vile pitanjima granica prijateljstva, kao i opasnostima koje nosi svaki pokušaj da se pređu linije koje postoje između društvenih staleža. Sre­ dinom i krajem devetnaestog veka ova pitanja su problematizovana sa posebnim osvrtom na verske i rasne razlike. Metod kojim se služila Šarlot Bronte u opisivanju Berte Mejson, meleskinje kojom se Ročester ženi tako što biva prevaren, koja zbog ograničenog razumevanja i ne­ sputanih telesnih prohteva ne može da mu bude dobra supruga, i zbog toga se na kraju pretvara u divlju ženu poremećenog uma koja ne samo da ugrožava Ročesterov duševni mir već i život, bio je predemet velikog broja rasprava na temu njegovog orijentalizma i rasističkih i imperi­ jalističkih pretpostavki. Ovde treba naglasiti i kontrast koji Bronteova stvara između prijateljstva u braku, koje je između Ročestera i Džejn Ejr ostvarivo, i stava da je takvo prijateljstvo između ljudi različite boje kože potpuno nemoguće. Uopšteno govoreći, engleska proza devetnaestog veka iznova je na­ glašavala stav da je prijateljstvo koje prelazi granice među religijama i rasama neodrživo. Dikens i Džordž Eliot su se tokom osamdesetih go­ dina devetnaestog veka u tome pridružili Trolopu, iako su se pri tome služili različitim sredstvima. Dikens je u M aloj Dorit izneo stav koji je sličan onome koji je Trolop zastupao u romanu Kako danas živimo (The Way We Live Now, 1875) ističući nedostatak poštenja i skrupula kod jevrejskih špekulanata koji su doneli propast svim svojim poveriocima. Eliotova je u Danijelu Derondi (Daniel Deronda, 1876) iznela sličan stav, samo na drugačiji način. U ovom romanu je mogućnost za sklapanje bliskog prijateljstva između Jevreja i onih koji to nisu, kako

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

je prikazano na primeru Ser Hjuga i Deronde, ili Deronde i Mordekaja, na kraju eliminisana time što Deronda saznaje da i sâm ima jevrejsko poreklo, te se ispostavlja da se u tome nalazi razlog njegovoj naklono­ sti prema Mordekaju. Mržnja prema sebi i nelagoda zbog jevrejskog porekla koje Mira iznosi na videlo samo još više ističu stavove koji su postojali prema Jevrejima, isto kao što ukazuju na to koliko je različita religija predstavljala nepremostivu prepreku. Slično tome, i proza koja se bavila imperijom, uprkos činjenici da su izvesni pojedinci u prijateljstvu nalazili način da ospore imperijali­ stičke vrednosti, kao i da zahtevaju nove društvene mogućnosti, retko je nudila takve mogućnosti. Upravo suprotno, najpoznatiji roman koji se bavi ovim pitanjem, Jedno putovanje u Indiju E. M. Forstera, veo­ ma detaljno i precizno pokazuje na koji način imperijalne vrednosti i pretpostavke u potpunosti onemogućavaju prijateljstvo između Indusa i njihovih gospodara Engleza. Iako je ovaj roman objavljen 1924. go­ dine, Forsterovo iskustvo u Indiji bilo je predratno, što je bilo vreme kada su devetnaestovekovni stavovi i pogledi na svet i dalje opstajali. Na početku romana jedna grupa Indusa razgovara o tome da li je moguće sprijateljiti se sa nekim Englezom, i jedan od njih tvrdi da to možda jeste moguće u Engleskoj, ali ne i u Indiji: jer, čak će i neko ko možda jeste imao veoma srdačan odnos sa Indusima, po povratku kući potpasti pod uticaj neprijateljske nastrojenosti prema njima koja se među belcima otvoreno pokazuje. Ceo roman predstavlja ilustraciju ovog procesa, kao i njegovih tragičnih posledica, do kojih dolazi kada bilo ko pokuša da tu apsolutnu distancu između rasa pređe ili je ospo­ ri, budući da se ona smatra sasvim prikladnom linijom koja razdvaja stanovnike Britanske Indije. Kada govorimo o prijateljstvu, moramo se osvrnuti i na popular­ nu književnost, kao i na periodiku koja je bila namenjena čitaocima koji su pripadali radničkoj i srednjoj klasi. Čitanje proze pripadnicima siromašnijih slojeva radničke klase nisu uvek odobravali misionari i filantropi iz srednje klase, koji su dolazili u dodir sa siromašnima tako što su obilazili njihove domove. Jedan izveštaj posle posete izvesnoj „Gospođi F ”, koji je sačinila jedna prodavačica Biblije sa Ostrva pasa u Londonu 1892. godine, očigledan je primer za to: „Njen dom, ona sama, kao i njena deca bili su strahovito prljavi. Često sam na podu

291

292

Istorija prijateljstva

viđala isečke iz jeftinih romana ... Pokušala je da se odbrani rekavši da je iz njih naučila mnoge stvari koje ranije nije znala.”18 Prodavačica Bibllije očigledno nije poverovala u to, a čitalačke navike na koje je ona gledala sa negodovanjem bile su široko rasprostranjene. Kako je to Sali Mičel primetila, standardni viktorijanski roman bio je „pisan od stra­ ne, za i na temu onih šezdesetak hiljada porodica koje su sebi mogle da priušte godišnju pretplatu od jedne gvineje ili mesečnu pretplatu koja je iznosila jedan šiling, za koje su se mogle kupiti nove knjige koje su u odlomcima izlazile samostalno ili u okviru časopisa”. Ipak, kratke priče koje su koštale jedan ili pola penija, kao i romani koji su u nastav­ cima objavljivani u časopisima, bili su glavno štivo koje se čitalo među radničkom klasom u Engleskoj. Najpopularniji među pripadnicama radničke klase tokom većeg delà ovog veka u Britaniji bili su London Journal i Family Herald, u kojima se obično nalazila „ро jedna epizoda nekog avanturističkog romana ... neka kratka priča ili opis istinitih doživljaja, kao i stranica sa odgovorima na pitanja čitateljki u vezi sa njihovim privatnim, pravnim i zdravstvenim problemima”. Sredinom devetnaestog veka ukupna nedeljna prodaja časopisa iznosila je oko 750.000 primeraka (poređenja radi, Dikensovi romani koji su proda­ vani u nastavcima zauzimali su jednu osminu ovog broja). Ovi časopisi su, tvrdi Mičelova, „sigurno dolazili do ruku gotovo svake treće osobe među pismenim stanovništvom”, a posebnu čitalačku publiku imali su, barem kada je reč o kasnom devetnaestom veku, među „slugama, prodavačicama i suprugama nekvalifikovanih radnika”. Slični časopisi i čitalačka publika pojavili su se, na primer, i u Sjedinjenim Državama, i u njih spadaju Family Story Paper i Girls o f Today. Prijateljstvo je, u odnosu na časopise koji su bili namenjeni srednjoj klasi, bilo znatno manje zastupljeno u ovim časopisima i romanima koji su u njima objavljivani. Najvažnije teme u većini priča koje su štampane u ovim časopisima bile su ljubav i idealizovanje porodičnog života kao najvišeg cilja kome svaka žena treba da teži. U skladu sa tim, porodica je bila glavna tema praktičnih saveta koji su izlazili u ovim časopisima. To je predstavljalo snažan kontrast u odnosu na ideje na­ pretka putem unapređivanja „duha i razumevanja” pojedinca, kao i 18 Biblewomen and Nurses 9 (1 February 1892), 35.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

izbegavanja navedenih „krupnih grešaka i ekstremnih besmislica” uz pomoć važnog saveta koji nam prijatelj može ponuditi, kako je to Bejkon isticao u svojoj filozofiji, kojoj su vođe prijateljskih udruženja bile naklonjene. Direktna poruka koju je ovakvo štivo nudilo ženama iz radničke klase data je i u jednoj kolumni sa savetima objavljenoj 1849. godine u listu London Journal, koja je glasila: „Usredsredite se na uda­ ju ... ništa ne bistri um bolje od braka; posebno ga preporučujemo kao siguran lek protiv svih onih malih ludosti koje se u raznim vidovima prikradaju našim svojeglavim devojkama.”19 Jedino je u braku i poro­ dici žena mogla da napreduje kao ličnost, kao i da izbegne „ludosti” poput intimnih odnosa u mladosti. Ovaj zaključak nimalo ne iznenađuje kada se ima u vidu opis koji nam je ponudila Mičelova o stvarnim temama koje su bile zastupljene u većini popularne ljubavne proze iz devetnaestog veka: Visok procenat priča koje su objavljivane u časopisu F a m ily H e ra ld bio je ljubavne sadržine. Najčešće su se završavale svadbenim zvonima. Među­ tim, uprkos svojoj emotivnosti, uvek su nosile poruku, koja je nekad bila očigledna, a češće je provejavala kroz ceo tekst, koja se ticala antiromantičnosti i samostalnosti žena. Neke od najemotivnijih priča predstavljaju protivtežu stavovima da je žena po svojoj prirodi isključivo emotivno biće. Cilj kome žena teži je brak, koji će joj obezbediti status, odgovara­ juću ulogu u životu, dužnosti i ekonomsku sigurnost; bilo šta što stane na put ovom cilju, uključujući i emocije, kontraprodutivno je, a pred ženom stoji zadatak da se pobrine za svoju sreću.20 Bliskost kojom se odlikuje prijateljstvo, kao što je to slučaj i sa dru­ gim „romantičnim” idealima, mogla je „stati na put” uspehu i preži­ vljavanju, i zato su porodica i njeno očuvanje uvek na kraju predsta­ vljali poželjno rešenje problema. Naglasak na porodici doveo je do toga da je ranija upotreba reći „prijatelj” koja se odnosila na članove porodice i dalje rođake postala

19 S. Mitchell, „The Forgotten Women of the Period: Penny Weekly Family Maga­ zines ofthe 1840’s and 1850’s”, in M. Vicinus (ed.),A Widening Sphere: ChangingRôles ofV ictorian Women (Bloomington: Indiana University Press, 1977), 31, 51, 276 fn3. 20 Isto, 46.

293

294

Istorija prijateljstva

veoma rasprostranjena u popularnim časopisima, naročito u kratkoj prozi i avanturističkim pričama koje su u njima štampane. Na primer, u kratkoj priči „Gazdarica Moli Munstoun” („Mistress Molly’s Moonstone”), koja se juna 1897. godine pojavila u časopisu Family Herald postoji scena u kojoj junakinja Moli ostaje sama u velikoj nevolji: „’A li’, očajnički je zavapila, ’ja nemam kuda da odem! Jedini prijatelj kojeg imam je moja tetka, sestra moje m am e... Osetila sam se kao da nemam prijatelje i bila sam tako usamljena, jedino si mi ti ostala, rođako!’” Iako je Dikens krajem devetnaestog veka bio prilično popularan među radničkom klasom, tokom većeg delà ovog perioda su avantu­ rističke priče, poput jednokratnih ili serijskih verzija Džeka Šeparda autora V. H. Ajnzvorta i Londonskih misterija Dž. V. M. Renoldsa bile najčitanije među muškarcima koji su pripadali radničkoj klasi. Kao što je to bio slučaj sa književnošću za žene, koju su čitale pripadni­ ce radničke klase, u ovim pričama se obično reč „prijatelj” koristila kao mnogo ranije, u značenju pokrovitelja ili člana porodice. Ako je postojao primer bliskog prijateljstva, postojala je daleko veća verovatnoća da je reč o pripadnicima viših slojeva društva (ili barem o neot­ krivenim naslednicima visokog položaja) nego o članovima radničke klase. Od heroja radničke klase se nije očekivalo da prema bilo kome pokazuju emocije na kojima se zasniva blisko prijateljstvo - njihove emocije češće su upućivane voljenim i neophodnim domaćim životi­ njama. Luj Džejms je sažeto prikazao dva glavna događaja u izrazito popularnoj jeftinoj verziji priče o Diku Terpinu, autora H. D. Majlsa, objavljenoj 1839. godine, u kojoj se vrlo jasno ilustruje ova činjenica. „Terpin greškom ubija svog prijatelja Toma Kinga i pri tome pokazu­ je ogromnu moć samokontrole koja se vezuje za muškarce time što nijednim pokretom ne odaje šta se dogodilo. Ipak, u trenutku kada njegova kobila Crna Bes ugine, on je u suzama, potpuno skrhan bo­ lom. Ljubav između Terpina i Bes predstavlja osnovu za sve ostale priče o njemu.”21 Džejms primećuje da je ovo bila česta tema izrazito popularnih priča iz ovog perioda - poput D žeka Šeparda - koja je pojedine kriminalce čitaocima iz radničke klase prikazivala u roman­ 21 L. James, Fiction fo r the WorkingM an 1830-1850 (Oxford: Oxford University Press, 1963), 94, 157.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

tičnom svetlu. U Ajnzvortovom delu po imenu Rukvud (Rookewood , 1834), nakon iste ovakve scene smrti Terpinovog konja prilikom lova, dok mu se srce slama, junak izgovara sledeće reci: „Ali Bes - ja ne mogu da je napustim.” Gonilac ga zatim sustiže: „Sirota Crna Bes!” reče Maubri, gledajući zamišljeno u telo kobile, koje je bilo pruženo pred njegovim nogama ... „Sa tobom je Dik Terpin izgubio najboljeg prijatelja.” Ovde postoji i vrlo velika sličnost sa istinitom pričom londonskog uličnog prodavca koju je prepričao Henriju Mejhjuu, i u kojoj je opisa­ na tuga njegovog kolege za uginulim magarcem: Veoma je voleo svog magarca i bio je izuzetno pažljiv prema njemu, a i magarac je voleo njega. Nije hteo da napusti to nesrećno stvorenje ... i zato je potpuno zanemario svoj posao i neki ljudi su mu pomogli da telo tog jadnička prenese u svoja kolica; glava mu se klatila sa ivice kolica, a njegove jadne oči bile su prazne. Hteo je da ga odvuče kući i sahrani ga negde. Nije ga vukao iz neke koristi, jer, koliko vredi mrtav magarac? Oko njega je bilo nekoliko ljudi i svi su bili tihi i bilo im je žao tog jadnog čoveka i njegovog magarca.22 I dok je životinja koja je korišćena za posao možda i mogla da iza­ zove ovakve emocije, mogućnost da se domaći psi ili mačke na bilo koji način smatraju bliskim društvom među radničkom klasom u ovom periodu bila je veoma retka. Jedan od ljudi koje je Mejhju koristio kao izvore informacija rekao je: „Naši psi ljubimci su nam najbolji prijate­ lji”23, ali u pitanju je bio prodavač povodaca za pse, koji je tom prili­ kom uvideo da usled česte kupovine kućnih ljubimaca pripadnici sve brojnije radničke klase postaju njegovi komercijalni „prijatelji”, što je postala još jedna uobičajena upotreba ove reči, o kojoj ćemo nešto ka­ snije govoriti. Ipak, vezanost pripadnika srednje klase za domaće živo­ tinje, kao i činjenica da su ove životinje kasnije relativno često uživale

22 Henry Mayhew, London L abour an d the London Poor (London: Griffin, Bohn & Company, 1851), I, 29. 23 Isto, 358.

295

296

Istorija prijateljstva

status „prijatelja”24, počele su da ostavljaju sve većeg traga u literaturi koju je čitala viša klasa. Ivan Kreilkamp navodi d aje Britanija u devetnaestom veku „mno­ go više od drugih predstavljana kao zemlja u kojoj se čitaju obimni ro­ mani i u kojoj se velika ljubav poklanja kućnim ljubimcima, što su dve kulturne forme koje su se, to tvrdim, razvile ne samo paralelno već i u tandemu ... istorija domaće proze u Engleskoj neraskidivo je povezana sa istorijom domaćih životinja”. Kao primer za ovo on navodi „živo­ tinjske” aspekte Orkanskih visova. Prilikom pisanja ovog romana veliki uticaj na Emili Bronte imala je činjenica, prema recima Kreilkampa, koju je biografkinja njene sestre, Elizabet Gaskel, 1857. godine nazvala nedostatkom interesovanja „za bilo koje ljudsko biće; sva njena ljubav bila je rezervisana za životinje”, kao i činjenica da je odnos koji je Emi­ li imala sa svojim psom Kiperom bio poput odnosa „sa prijateljima”. Kreilkamp dalje nabraja primere iz književnosti i njihov uticaj, ističući kako se, poput „Hitklifa, i Kiper naizmenično ponaša kao prijatelj’ i kao ’zver”’25. U ovom periodu sve se više koristio jezik prijateljstva kada su u pitanju životinje, i to u delima koje je napisala velika protivnica vivisekcije Franses Kob, u koja spada knjiga Prijatelj čoveka i njego­ vih prijatelja pesnika (The Friend ofM an and His Friends, the Poets , 1889). To je zbirka stihova napisanih u slavu pasa, sa poglavljem „Psi kao prijatelji i uteha”. U Francuskoj je pas kao kućni ljubimac veličan kao „prijatelj koji je uz nas do poslednjeg časa”, ili, kao što stoji u ne­ kim detaljnijim natpisima na spomenicima, „verno i jedino društvo u (mom) inače samotnom životu”26. Tema bliske veze i prijateljstva između čoveka i životinje koja mu služi u poslu, koja je naročito bila zastupljena u popularnim romani-

24 Vid. P. O. Peretti, „Elderly-Animal Friendship Bonds”, Social Behaviour an d Personality 18 (1990), 151-156. Knjiga Ane Sjuel B lack Beauty, objavljena 1877, za koju se može reći da je najpoznatije književno delo koje se bavi temom bliskosti iz­ među čoveka i životinja, i koja se do 1930. godine prodala u više od dvadeset miliona primeraka. 25 Ivan Kreilkamp, „Petted Things: Wuthering Heights and the Animal”, Yale Journal ofC riticism 18.1 (2005), 87, 94,100. 26 Kathleen Kete, The B east in the Boudoir: Petkeeping in Nineteenth-Century Paris (Berkeley, CA: University of California Press, 1994), 35.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

ma, nije bila ograničena samo na Dika Terpina, niti samo na Britaniju. Johan Šulte-Sase pominje „erotsku” prirodu odnosa između konja i junaka u većini sličnih avanturističkih priča o Divljem zapadu, koje su bile popularne u Sjedinjenim Državama i Nemačkoj krajem ovog perioda. Ovaj autor kao važnu stvar ističe i središnje mesto koje u ovoj vrsti popularnog štiva zauzima sveprisutna ljudska „solidarnost”, kao i osećanje „bratstva sa svima”27, što ćemo upravo detaljnije razmotriti. Zapravo je najčešća vrsta odnosa koji je, pored ljubavnog, postojao u priči o muškarcu junaku upravo njegov odnos sa „drugarima”, koji se pojavljuju samo onda kada njega treba spasti, ili prilikom nekog dru­ gog zajedničkog poduhvata. Zanimljivo je istaći da su u jeftinim ljubavnim romanima odnosi koji se možda čine najbliskijim savremenim idealima prijateljstva u stvari prijateljstva među pripadnicama različitih društvenih staleža. To ukazuje i na činjenicu da su upravo pripadnice radničke klase bile bile razumne i da nisu tako lako mogle biti „ponesene” emocijama. Vezano za ove romane Kejt Flint navodi sledeće: Ako je postojala junakinja iz srednje klase sa kojom je čitateljka mogla da se identifikuje ... onda je ona morala, na ovaj ili onaj način, da poseduje naročite, urođene osobine [Kako piše u časopisu The Spectator iz 1863. godine]: „sluškinje - naročito sluškinje - moraju sa svojim gospodaricama biti veoma bliske, moraju u sebi čuvati njihove najstrašnije tajne, moraju im biti osobe od najvećeg poverenja ... nije retka pojava da se dama plemićkog porekla prilikom odabira svog budućeg muža savetuje sa svojom sluškinjom.”28 Primer za to je Džejn, sluškinja u Tajni Lejdi Ešli (Lady Ashley’s Secret, 1889), jeftinom kratkom romanu objavljenom u okviru jedne popularne serije, koja „pokušava da posavetuje svoju gospodaricu da otera Harolda Tremejna, gosta za kojeg se već saznalo da je probi-

27 J. Schulte-Sasse, „Toward a 'Culture’ for the Masses: The Socio-Psychological Function of Popular Literature in Germany and the U. S., 1880-1920”, New German Critique 29 (Spring-Summer 1983), 90, 92. 28 K. Flint, The Woman R eader 1837-1914 (Oxford: Oxford University Press, 1993), 163-164.

297

298

Istorija prijateljstva

svet”29. Flintova ovde posebno ukazuje na to da se ovaj „savet” druga­ rice iz nižeg društvenog staleža može smatrati suštinom prijateljstva.

Ljubav, obredi i svet prijateljstva

U svom izrazito uticajnom članku iz sredine sedamdesetih godina dvadesetog veka, čija je namena bila uspostavljanje novih pravaca u proučavanju istorije ženskog roda, Kerol Smit-Rozenberg je ukazala na ogroman međusobni značaj prijateljica u Americi u devetnaestom veku, kao i na činjenicu da su se jedna drugoj obraćale za podršku u svim važnim trenucima u životu - naročito kada je u pitanju bilo venčanje, rođenje deteta, bolest i žalost zbog gubitka drage osobe. Distancira­ nje polova u viktorijanskom periodu, kao i udaljavanje muškarca od rituala koji su vezani za kuću, tvrdi ova autorka, dovelo je do toga da su žene jedna drugoj pružale emotivnu podršku u posebno teškim tre­ nucima, jer muškarci to nikako nisu bili sposobni da učine. Na osno­ vu istraživanja načina na koje su prijateljstva definisana i izražavana u privatnim pismima, Smit-Rozenbergova je zaključila da su bliska prijateljstva među udatim ženama bila opšteprihvaćena, kao i da su se u velikoj meri jedne drugima poveravale i pružale utehu i naklonost fizičkim kontaktom.30 Pomenuta studija Smit-Rozenbergove bila je prva među mnogim studijama o Britankama i Amerikankama u devetnaestom veku koje su nastojale da odrede koliku važnost prijateljstva sa drugim ženama imaju u njihovom privatnom i javnom životu. Posebna pažnja je po­ svećena značaju bliskih prijateljstava sa drugim ženama u životu spi­ sateljica. Kako je to istakla Polin Nestor, prijateljstvima i zajedništvom među ženama veoma su se otvoreno bavile neke spisateljice u svojim

29 Isto, 166. 30 Carroll Smith-Rosenberg, „The Female World of Love and Ritual: Relations between Women in Nineteenth-Century America”, Signs 1.1 (1975), 1-29.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

romanima - među kojima posebno Elizabet Gaskel i Šarlot Bronte, na primer - budući da su obe na različite načine bile bliske sa drugim spisateljicama i obe su veoma cenile takva prijateljstva, kao i podr­ šku koju su ovakva vrsta zajednice i nova ženska književna potkultura mogle da im pruže.31 Takođe je proučavan i značaj koji su bliska prijateljstva imala u životu mnogih začetnica feminističkog pokreta, najčešće sa namerom da se ukaže na to kako su im pomagala da izdr­ že sve napore višegodišnjeg učešća u političkom aktivizmu. Čelnice američkog feminističkog pokreta, Elizabet Kejdi Stanton i Suzan B. Entoni, možda su najpoznatije među njima, ali, kako su to pokazali Filipa Levin i drugi, postojale su i mnoge druge grupe bliskih prijatelji­ ca učesnica ženskih pokreta u Britaniji i u Sjedinjenim Državama, za­ jedno sa transatlantskim feminističkim krugovima koje je istraživala Sandra Holton.32 Mnoge druge ženske prijateljske grupe takođe su bile predmet istraživanja, uključujući one koje su organizovale kampanju za ukidanje ropstva ili reformu zdravstva, kao i one koje su pružale podršku političkim partijama na parlamentarnim izborima. Neke od ovih grupa bile su međunarodnog karaktera - poput one koju su čini­ le Britanke i Amerikanke koje su sredinom devetnaestog veka živele i radile u Italiji. Ova potonja grupa žena, među kojima su pojedine očigledno bile u ljubavnoj vezi, može poslužiti kao ilustracija jednog od pitanja kojim su se istoričari u velikoj meri bavili, i koje je posebno krajem devetnaestog veka privlačilo pažnju njihovih savremenika - a to je pitanje šta tačno podrazumevaju ženska prijateljstva, kao i u kojoj meri predstavljaju seksualne, a ne platonske veze. Smit-Rozenbergova je tvrdila da je ove veze neophodno posmatrati u okviru kontinuuma koji zajedno čine heteroseksualni i homoseksualni odnosi, ali da tre­ ba imati na umu činjenicu da sredinom devetnaestog veka otvoreni i katkad izrazito snažni izlivi ljubavi i nežnosti među ženama nisu ni na koji način smatrani erotskom, niti moralno ili seksualno diskuta­ bilnom pojavom.

31 Nestor, Fem ale Friendships and Communities. 32 Philippa Levine, Victorian Feminism (London: Hutchinson Education, 1971); Sandra Stanley Holton, Suffrage Days: Stories fro m the W omens Suffrage M ovement (London: Routledge, 1996).

299

300

Istorija prijateljstva

Ipak, u devetnaestom veku su, kako je to Marta Visinus nedavno istakla, postojale različite forme erotskih prijateljstava među ženama, gde su se neke odlučno borile za zajednički život, bez obzira na nego­ dovanje porodice i prijatelja, kao što je to bio slučaj sa damama iz Langolena.331 mnoge druge žene su društva u kojima su živele prihvatila kao bliske prijateljice koje dele život i dom. Postojali su i drugi oblici erotskih prijateljstava, od kojih su neka činile starije (često udate) žene koje su volele i brinule se o mlađim ženama - ponekad se to dešavalo u okviru njihovih sopstvenih porodica, a u ostalim slučajevima su u pitanju bile mlade žene koje su zbog prijateljstva sa pripadnicama istog pola na svaku bračnu ponudu gledale sa prezirom. Tokom ovog veka ljudi su osećali izvesnu zabrinutost pri pomenu bliskosti prijateljstva među ženama, naročito zbog njihove sposobnosti da ugroze patrijar­ halne i heteroseksualne norme zato što zbog njih neke devojke nisu želele da se udaju. Pomenuta zabrinutost je dostigla vrhunac krajem devetnaestog veka pojavom termina lezbijska ljubav, zajedno sa sve rasprostranjenijim stavom da su istopolne ženske veze patološke ili „morbidne”. Na pitanje koliki je bio broj ovakvih veza nemoguće je dati odgovor, a teško ga je utvrditi i zato što su snažni izlivi ljubavi i odanosti bili uobičajeni u odnosima među prijateljicama, koje pri tome te odnose nisu smatrale zamenom za heteroseksualne veze, već su ih zaista negovale naporedo sa brakovima punim strasti i ljubavi. Zajedno sa Smit-Rozenbergovom i još nekoliko drugih istoričarki pripadnica feminističke struje koje su bliska prijateljstva smatrale na­ ročito važnim aspektom života žena, i izvestan broj novijih istoričara smatra da je muškarcima prijateljstvo sa pripadnicima sopstvenog pola podjednako važno. Oslanjajući se veoma direktno na tvrdnje Smit-Rozenbergove, Entoni Rotando ističe da su bliska i emotivna prijateljstva tokom celog devetnaestog veka bila sastavni deo života mnogih mladi­ ća koji su pripadali srednjoj klasi. Ovakva prijateljstva, tvrdi ovaj autor, bila su veoma važna muškarcima u određenom periodu života, između dečaštva i odraslog doba, kada su kao stariji adolescenti počinjali da se odvajaju od porodice i susreću sa izazovima života odraslih. U ovoj fazi, koja otprilike traje od osamnaeste do sredine dvadesetih godina, 33 Vicinus, Intimate Friends.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

301

mnogi mladići imali su potrebu da što više iskuse blisko prijateljstvo. Ponekad je to, kao u slučaju žena, podrazumevalo deljenje zajedničkog kreveta i izjave ljubavi. Ovo je, po svemu sudeći, bio slučaj sa prija­ teljstvom između Vika Vanderhufa i Džejmsa Blejka, dvojice mladih inženjera koji su bili izrazito bliski. Vanderhuf je u svom dnevniku zabeležio njihovo poslednje zajedničko veče, pre nego što su obojica krenula svojim putem u potrazi za poslom. Legli smo rano, ali prošlo je mnogo vremena pre nego što nas je uhvatio dremež, jer ovo je za izvesno vreme bila poslednja noć koju smo proveli zajedno, i naša srca bila su ispunjena onim istinskim prijateljstvom koje se ne može izraziti recima, položili smo glave jedan drugome na grudi i plakali; možda muškarcima ne priliči da plaču, ali ne marim za to, bili smo dirnuti.34 Za razliku od žena, koje je proučavala Smit-Rozenbergova, mla­ dići su često prekidali ovakva emotivna prijateljstva kada bi stupili u brak, ističe Rotando. Činjenica da ih je često pratla neka vrsta bračnog diskursa nije ukazivala na to da su ova prijateljstva bila seksualne pri­ rode, već da su pre predstavljala neku vrstu funkcionalnog ekvivalenta braku u emotivnom smislu, i stoga se nisu mogla dalje održavati posle ženidbe. Mnogi muškarci kojima se Rotando bavio u svom istraživa­ nju zaklinjali su se jedan drugome da će održavati svoje prijateljstvo i tokom braka, ali nijedan od njih nije uspeo da održi intenzitet bliskosti koja je postojala pre njega. Ovaj oblik bliskog prijateljstva među muškarcima proučavan je i u studijama o Rusiji u devetnaestom veku, gde je čini se ono imalo snažniju filozofsku osnovu od one koja se mogla naći u Sjedinjenim Državama, a i trajao je duže i bio bliže povezan sa mnogim političkim idejama i stavovima. Najpoznatiji primer ovakvog prijateljstva prikazao je Aleksandar Hercen u svojoj autobiografiji Prošlost i razmišljanja, u kojoj se bavi svojim prijateljstvom sa Nikolajem Ogarevim. Njih dvojica su se upoznali kada je Hercen imao dvadeset jednu godinu i odmah su 34 Anthony E. Rotundo, „Romantic Friendship: Male Intimacy and MiddleClass Youth in the Northern United States, 1800-1900”, Jou rn al o f Social History 23.1 (1989), 1-25 at 5.

302

Istorija prijateljstva

se zbližili. Poput mnogih drugih ozbiljnih mladih pripadnika ruskog plemstva tokom tridesetih godina devetnaestog veka, obojica su jako volela Silera, a zajednička ljubav prema poeziji istovremeno je učvrsti­ la prijateljstvo koje je prožimalo ceo njihov život i učinila ga naročito bliskim i emotivnim. Postali su nerazdvojni, a njihovo prijateljstvo je podrazumevalo i humanost i borbu protiv represivnog ruskog režima. Jednog dana su dvojica mladića krenula put Vrapčevih brda u Moskvi i tamo su, piše Hercen: „Stajali naslonjeni jedan na drugoga i, iznenada se zagrlivši i videvši ćelu Moskvu pred sobom, zakleli smo se da ćemo se žrtvovati za borbu koju smo odabrali”. Njihovi životi nakon ovog događaja ostali su isprepleteni na razne načine tokom hapšenja i bo­ ravka u ruskim zatvorima, kao i tokom izgnanstva - ali i tokom veoma složenog bračnog života koji su obojica imala. Ipak, ovo prijateljstvo nikada nije izgubilo najvažniju ulogu u njihovom životu. „Ne znam”, pisao je Hercen kasnije, zašto se sećanjima na prvu ljubav daje tolika prednost u poređenju sa sećanjima na prijateljstva iz mladosti. Nežnost prve ljubavi leži u činjenici da ona previđa razlike među polovima, da je u pitanju strasno prijatelj­ stvo. S druge strane, prijateljstvo među mladim ljudima poseduje svu strast i ostale osobine ljubavi, isti onaj nežni strah od dodirivanja ovog osećanja recima, istu nesugirnost u sebe i potpunu odanost drugome, istu patnju pri rastanku i istu ljubomornu potrebu za nepodvojenom pa­ žnjom.35 Uprkos svom posebnom obliku i načinu manifestovanja, ovo pri­ jateljstvo nije predstavljalo jedinstvenu pojavu. Naprotiv, prema tvrd­ njama Rebeke Fridman, blisko i neretko veoma emotivno prijateljstvo bilo je „sastavni deo odrastanja muškaraca” u devetnaestovekovnoj Rusiji, naročito među studentima. Ova prijateljstva formirala su se u atmosferi romantizma i mnoga od njih oslanjala su se na Šilera, baš kao i Hercenovo i Ogarevljevo prijateljstvo, budući da je ovaj pesnik ostvario izrazito jak uticaj tokom celog ovog veka. Bliski prijatelji su u velikom broju slučajeva postajali deo porodice, kao što je bio slučaj 35 Alexander Herzen, Му Past an d Thoughts: The M emoirs o f A lexander Herzen (London: Chatto&Windus, 1968), I, 71.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

i sa uključivanjem Ogareva u Hercenovu porodicu, čemu je donekle pomogla činjenica da su porodice u Rusiji imale široku i fleksibilnu formu. Prijateljstva poput ovih postala su integralni deo, a prema mi­ šljenju pojedinih istoričara, i jedna od suštinskih karakteristika radi­ kalne ruske inteligencije.36 Fridmanova tvrdi kako su interpretacije prijateljstava među pri­ padnicima istog pola u Rusiji bile uskogrude i ograničene odsustvom bilo kakvih okvira u kojima bi se moglo razmišljati o istopolnim sek­ sualnim vezama, kao i odsustvom istraživanja o bliskim prijateljstvima o čijem postojanju postoje dokazi na osnovu kojih bi se ovakva pitanja mogla rasvetliti. U Britaniji je sprovedeno nešto detaljnije istraživanje o granici između prijateljstva i erotskih i seksualnih veza među ljudima istog pola. Neki istoričari tvrde da je ovom pitanju pažnja poklonjena tek krajem devetnaestog veka, i da je pre toga nedostatak bilo kakve precizne terminologije koja bi opisala pojam homoseksualnosti značio da ova vrsta ljubavnog odnosa nije ni bila razmatrana kada je reč o prijateljstvu među osobama istog pola. Međutim, ovakvo viđenje nije opšteprihvaćeno. Na taj način je, kako je to Ričard Delamora nedav­ no istakao, čak i ideja građanskog prijateljstva izazivala zabrinutost u Britaniji, budući da je san klasičnog doba o tome da je pravedno dru­ štvo ono kojim upravljaju prijatelji nastavio da se neguje i za vreme viktorijanstva, a mnoga poznata književna delà iz devetnaestog veka pokazuju da je i pre njegovog kraja ideal muškog prijateljstva i bratstva nailazio na probleme, a naročito na „zabrinutost povodom mogućnosti da bliskost krene putem seksualne anarhije”37. Fridmanova romantičarsku poeziju i radikalne političke stavove vidi kao put do uspostavljanja okvira u kojem bi se na poseban način mogle tumačiti različite varijante prijateljstva u Rusiji; Štefan-Ludvig Hofman pronalazi poseban okvir za tumačenje nemačkih muških pri­ jateljstava, u kojem se takođe stavlja naglasak na obrede i posebne vr­ ste obaveza prema društvu koji su se odnosili na udruženja masona. U drugoj polovini devetnaestog veka, tvrdi ovaj autor, masonske lože

36 Rebecca Friedman, „Romantic Friendship in the Nicholaevyan University,” Russian Review 62 (April 2003), 262-280. 37 Dellamora, Friendship’s Bonds, 1.

303

304

Istorija prijateljstva

su kombinovale unapređivanje građanskih manira, što je odgovaralo mnogim pripadnicima srednje klase, sa korišćenjem tajnog prostora daleko od porodice i kuće, na kome su se bliske veze među muškar­ cima mogle stvarati i razvijati. Sve ovo je stvaralo neku vrstu muške građanske religije okružene složenim ritualima, zahvaljujući kojima su svi članovi bili međusobno jednaki, i nije im mogao pristupiti niko sa strane. Iako se ovaj vid druženja veoma razlikovao od onog koji se mogao videti među ruskim radikalima, za članove masonskih loža je blisko prijateljstvo takođe podrazumevalo težnju ka višim ciljevima i osećanje „bratstva sa celim čovečanstvom”38. Zanimljivo je primetiti na ovom mestu i to da su, za razliku od bliskih prijateljstava među muškarcima iz devetnaestog veka, koja su proučavana na primerima iz velikog broja zemalja, rasprave na temu prijateljstava među ženama, po svemu sudeći bile isključivo vezane za Britaniju i Sjedinjene Države. Žene svakako jesu učestvovale u mnogim aktivnostima u sklopu ruskog radikalnog pokreta u devet­ naestom veku, a bile su angažovane i na nekim različitim poslovnim poduhvatima. Pa ipak, čak i onda kada istraživanja na temu njihovih različitih aktivnosti jesu postojala - na primer, kada je reč o osni­ vanju zadruga iz šezdesetih godina devetnaestog veka, čiji je cilj bio pomaganje zaposlenim ženama da se izbore za bolju platu i radne uslove, i u koje su istovremeno bile uključene same te žene, ali i ćerke iz plemićkih porodica - nikakva analiza o odnosima između njih nije sprovedena.39 Isto kao što su u književnosti postojali primeri prijateljstva izme­ đu ljudi istog i suprotnog pola, tako su se i u privatnim prepiskama i promišljanjima pokretala pitanja u vezi sa bračnim i drugim prija­ teljstvima između muškaraca i žena, i kao takva su privlačila pažnju istoričara. U proteklih nekoliko godina je došlo do ponovnog vredno­ vanja viktorijanskog oblika braka: nekada se na njega gledalo kao na 38 Stefan-Ludwig Hoffman, „Democracy and Associations in the Long Nineteenth Century: Toward a Transnational Perspective”, Journal o f M odem History 75 (2003), 269-299. 39 Vid., na primer, Barbara Alpern Engel, M others an d Daughters: Women o f the Intelligentsia in Nineteenth-Century Russia (Cambridge: Cambridge University Press, 1983), 78-80.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

instituciju koja je u potpunosti patrijarhalna i koja je muškarcu davala moć upravljanja svim aspektima života supruge, ali mnogi istraživači koji su se bavili brakovima istaknutih muškaraca i žena iz srednje i više srednje klase u ovom periodu naglašavali su značaj ljubavi, uza­ jamnog poverenja i poštovanja, kao i prijateljstva koje je bez sumnje postojalo u životu ovih ljudi. Protest Džona Stjuarta Mila protiv moći koju je u braku imao nad svojom ženom, kao i njegovo insistiranje na uzajamnom poštovanju i pružanju oslonca među supružnicima, koji bi proistekli iz odnosa jednakosti, poštovale su mnoge feministkinje - što može poslužiti i kao opis mnogih viktorijanskih brakova. Bra­ kovi istaknutih žena, kao što su bile Milisent Foset i Džozefin Batler', odlikovali su se time da su muževi pomagali i podržavali svoje supru­ ge u njihovom javnom životu i aktivnostima, čak i onda kada ih je to mnogo koštalo.

Prijateljstvo u komšiluku

U devetnaestom veku, kao i ranije, veći deo rasprava o prijateljstvu vodili su pripadnici srednje i više srednje klase, a tema tih rasprava bili su oni sami. Pa ipak, mogućnost postojanja lične i društvene koristi koje prijateljstvo može doneti bila je poznata i veoma privlačna višim slojevima radničke klase, kojima su se širile doktrine o nezavisnosti i „ličnom napretku”, koje su u to vreme bile u povoju. Već smo govorili o pohvalama koje su prijateljska društva upućivala Bejkonovim ide­ jama o uzajamnoj koristi od istinskog prijateljstva. Novine u izdanju prijateljskih društava često su uređivali ljudi iz sveta književnosti. Pa ipak, ovi časopisi su u velikom broju dostavljani i čitani na sastanci­ ma masonskih loža, posebno među njihovim najaktivnijim članovima koji su pripadali radničkoj klasi, i koji su uglavnom dolazili iz redova*

* Engleske sifražetkinje koje su se bavile pravima žena krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka - Prim. prev.

305

306

Istorija prijateljstva

bogatijih i bolje obrazovanih zanatlija, koji su takođe pisali pomenutim novinama. U izdanju ogranka časopisa Manchester Unity u Južnoj Australiji, jedan od njih je 1844. godine napisao: Prijateljstvo se, čini mi se, slobodno može smatrati jednim od najvećih zemaljskih blagoslova, i trebalo bi da svi vodimo računa o njemu kao o jednom od primarnih ciljeva kojima treba težiti. Osećamo zadovoljstvo kada razmišljamo o izvorima sa kojih prijateljstvo potiče, različitim si­ tuacijama u kojima se ispoljava, kao i blagotvornom uticaju koji na nas ima. U svakom trenutku moramo negovati prijateljstvo koje vredi, kao sredstvo napredovanja našeg uma kroz zajedništvo i kao način da se naše misli izdignu iznad pukog udovoljavanja telesnim impulsima.40

Ova rasprava se nastavila u kasnijim izdanjima britanskog ogranka ovog časopisa. Kao dopuna raspravama koje su se uglavnom vraćale na pitanje ličnog i društvenog napretka korišćeni su Kolridž, Adison, Kuper i Vordsvort, kao i primeri iz Biblije. Čovek koji ima prijatelje „lakše postiže svoje ciljeve, sprovodi svoje poslovne poduhvate, obavlja filan­ tropske dužnosti... doživljava veće užitke u životu”41. Jedan esejista se 1894. godine nadovezao na religioznu pesmu Roberta Poloka „Protok vremena” („Course of Time”, 1827) da bi prikazao kako su ideje Bejkona i drugih filozofa odjeknule na raznim stranama: Prijatelji u veselju, prijatelji u nevolji, Prijatelji koje daje Bog, milosrdno i sa ljubavlju; Moji savetnici, tešitelji i vodiči, Moja radost u patnji, moje duplo blaženstvo u radosti; Moji saputnici ka ostvarenju iskrenih želja; u sumnji Moji proroci, moja krila do visokih ciljeva... Poput ptica u jatu prijatelja jedan drugome pomažemo .42

40 Pismo uredniku koje je uputio V. A. H. iz lože Adelaida, Oddfellows M agazine (Adelaide) 1.4 (April 1844), 116. 41 H. Broughton, „The Social Aspect of the Manchester Unity”, Quarterly M a­ gazine o fth e Independent Order o f Odd-Fellows, Manchester Unity new sériés XXV (1894), 146. 42 J. R. Jones, „The Social Aspect of Oddfellowship”, Quarterly M agazine o fth e Independent Order o f Odd-Fellows, M anchester Unity new sériés XXV (1894), 312.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

Iako su bili formalno apolitični, ideali ovakvih organizacija rad­ ničke klase nisu se ticali samo napretka pojedinca već i stvaranja bo­ ljeg sveta, što je i jedna od poruka ove pesme. Osoba koja ima pravog prijatelja sa kojim može razgovarati ne samo da i sama napreduje kroz ovakav kontakt - a to se, prema Bejkonovom mišljenju, ne može po­ stići isključivo čitanjem „dobrih knjiga o moralu” - već dobija, prema Kitsovom citatu na koji se pozvao pomenuti esejista Manchester Unity, „prijateljsku ljubav koja čoveka čini čudesno ljubaznim prema dru­ gima”43. Svaki član koji sprovodi ciljeve društva Odd-Felous, koji su podrazumevali „prijateljstvo, ljubav i istinu”, prema recima urednika njihovih novina Džordža Frederika Pardona, „učestvuje u stvaranju mnogo boljeg sveta ... boljih muževa, boljih očeva i boljih članova društva”. U svim ovim raspravama mogu se naći aristotelovske kom­ ponente: uživanje u zajedničkom društvu, pružanje uzajamne pomoći jer tako oba prijatelja mogu da napreduju, ali i obavezna težnja prema višim ciljevima. Ideja koja je nastala među reformatorima, prema ko­ joj se do radikalnog napretka u društvu može doći ne toliko putem političkih promena, već razvijanjem bliskih odnosa među ljudima, širila se Evropom, ali i izvan nje, i bila je sve snažnija kako je vreme odmicalo. „Savetovanje” među prijateljima koje je predstavljalo ključ Bejkonovog modela prijateljstva, kada se razmotri zasebno, svakako predsta­ vlja vid bliskosti koji je veoma sličan individualizovanom idealu sred­ nje klase, koji je Stejsi Oliker, govoreći o savremenoj ideji prijateljstva, opisala na sledeći način: ,,[u pitanju je] deljenje svog unutrašnjeg života sa nekim, kao i uzajamno istraživanje ličnosti, a ne samo prisnost i po­ drška”44. Pa ipak, iako su prednosti ovakvog odnosa popularizovane na višim nivoima organizacije radničke klase, sa mnogim pripadnicima siromašnijih slojeva to nije bio slučaj. Umesto tvrdnje da bliskost sa ljudima vodi ka ličnom i društvenom dobru, sa njihovog gledišta to je moglo delovati kao prepreka na putu ka napredovanju.

43 Isto, 314. 44 S. Oliker, „The Modernisation of Friendship: Individualism, Intimacy, and Gender in the Nineteenth Century”, in R. G. Adams and G. Allan (eds), Placing Fri­ endship in Context (Cambridge: Cambridge University Press, 1998), 18.

307

308

Istorija prijateljstva

Istorijske rasprave koje su se na temu prijateljstva među radničkom klasom odvijale u devetnaestom veku uglavnom su isticale postojanje bliskih veza među ženama koje su dolazile iz siromašnih zajednica. To su bile veze zasnovane na zajedničkim „sredstvima za preživljava­ nje”, koje su ponekad bile jedini način borbe, i koje je Elen Ros nazvala „odnosima prijateljstva i uzajamne pomoći”45. Katarina Lis je tokom proučavanja Antverpena u devetnaestom veku otkrila da je radnička klasa i dalje svim naporima održavala bliske veze sa komšijama i prijateljima koji su im pomagali u rešavanju problema ... siromašni ljudi su se okre­ tali svojim komšijama kada su bili bolesni; proleterske porodice delile su hranu sa svojim gladnim prijateljima ... Uzorci iz Antverpena pokazuju koliko su u ovakvim grupama suštinski važne rodbinske veze i prijatelj­ stva .46

Alen Faur nudi sličnu opštu sliku radničke klase u Parizu.47 Kao što je Džon Bernet primetio, opisi ovog perioda nastali u Britaniji na­ glašavaju „brigu za lokalnu zajednicu u područjima u kojima je živela radnička klasa, kao i značaj neformalne mreže podrške koju su činili rođaci, prijatelji i komšije”48. Ipak, potrebno je detaljno objasniti na koji način su istoričari koristili reči „prijatelj”. Kako je Elizabet Roberts primetila, radnička klasa u Engleskoj je u sopstvenim opisima odnosa koji su vladah unutar njenih zajednica tokom kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka istakla da „žene govore o prijateljski naklonjenim i dobrim susedima koji su spremni da pomognu, ali retko govore o prijateljima”49. Čini se da iz ovoga mo45 E. Ross, „Survival Networks: Women’s Neighbourhood Sharing in London before World War One”, History Workshop 15 (Spring 1983), 5. 46 C. Lis, Social Change and the Labouring Poor: Antwerp, 1770-1860 (New Ha­ ven, CT: Yale University Press, 1986), 158-159. 47 A. Laure, „Local Life in Working-Class Paris at the End of the Nineteenth Century”, Journal o f Urban History 32.5 (July 2006), 5. 48 J. Burnett, Destiny Obscure: Autobiographies ofC hildhood, Education and the Family fro m the 1820s to the 1920s (Harmondsworth, UK: Penguin, 1984), 227. 49 E. Roberts, A W om an’s Place: An Oral H istory o f W orking-Class W omen 1890-1940 (Basil Blackwell, Oxford 1984), 188.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

žemo zaključiti da su za ove žene jednostavna bliskost i međusobna zavisnost, kako je to Olikerova formulisala, bile nedovoljne da bi im neko postao „prijatelj”. Koncept drugarskih odnosa, za koji se čini da se odnosio na dotičnu slabiju, manje blisku formu komšijskog druženja, prilično se razlikuje od savremenog koncepta prijateljstva, mada Lisova i drugi istoričari ne prave jasnu razliku među njima. Osamdesetih godina devetnaestog veka Beatris Veb, koja je nepre­ stano analizirala bliskost, zadovoljstva i boli koje je iskusila u svojim prijateljstvima, primetila je kako su siromašniji radnici iz Londona nastojali da se „ne mešaju ni sa kim - žene se brzo zbliže i onda uvek dođe do svađe”50. „Zbližavanje” okolina nije podsticala. S druge strane, u kontekstu srednje klase ovo je mogao biti još jedan način da se opi­ še idealno prijateljstvo. Slične komentare iznosili su mnogi muškarci i žene iz radničke klase: „Nema ničeg lošeg u druželjubivosti, ali dalje od toga ja ne idem; sve dalje vodi u nevolju. Posebno sam protiv dovo­ đenja ljudi svojoj kući”51. Faur takođe naglašava d aje u Parizu, dok je „uzajamna pomoć” još bila pouzdana, prava bliskost bila ograničena „nepisanim pravilom”, koje je nalagalo da se niko ne srne mešati u pri­ vatne stvari drugih. Javno, a ne privatno druženje, predstavljalo je normu u siromašni­ jim gradskim oblastima, u kojima su kuće „bile male, oskudno nameštene i neudobne”, što je sve „navodilo žene da što više vremena provo­ de na ulicama”52. Formalni rituali koji su pozivali na bliskost nisu bili mogući niti poželjni u ovakvim uslovima. Kako Robertsova primećuje, umesto da sa ljudima „održavate kontakt”, dešavalo se da: naletite na njih na ulici ili na izlazu iz lokalne prodavnice ... Pretpo­ stavljalo se da će neformalni svakodnevni kontakti biti česti, i tako je i bilo ... Navika radničke klase da se druži u javnosti, i to obično preko razgovora na ulici, predstavljala je poslednje ostatke, odnosno eho dru-

50 Béatrice Webb’s MS Diary (Passfield Collection, British Library of Political and Economie Science) XI, 31, typescript 814. 51 Citirano u M. Tebbutt, Women’s Talk: A Social History of„Gossip” in WorkingClass Neighbourhoods, 1880-1960 (Aldershot: Scholar Press, 1995), 166. 52 Cari Chinn, They W orked Ail their Lives: Women in the Urban Poor in England, 1880-1939 (Manchester: Manchester University Press, 1988), 115.

309

310

Istorija prijateljstva štvenog običaja koji je nekada bio široko rasprostranjen u svim slojevima društva .53

Međutim, jedna žena iz Londona, Grejs Bils, precizno je opisala kako je u detinjstvu shvatala ko joj može, a ko ne može biti „prijatelj”, kao i razliku između ovog koncepta i prijateljske naklonosti ili njoj slične solidarnosti. Gospođa Bils je rekla sledeće: Kad bi neka žena bila bolesna, imala je ljude poput komšija, rekoh vam, koji bi svratili do nje i odveli njenu decu kod sebe, a nju bi negovali - zato što je svako za svakoga činio to isto. Duh drugarstva je tih godina bio izrazito razvijen.

Zatim su je pitali: „Da li je vaša majka imala neke prijatelje koji bi joj dolazili u kuću?” „Nije”, odgovorila je, „zato što je imala dve sestre koje su živele odmah iza ugla i to je bilo - vidite, one su joj bile ti pri­ jatelji.”54 Komšije su jedni drugima bili drugovi, ali ne i prijatelji. Primeri opreza i zatvorenosti prema ljudima izvan porodice mogu se naći u svim podacima o odnosima u siromašnijim naseljima iz devetnaestog veka, koliko god da su nepotpuni. Robert Roberts beleži stavove svojih komšija u svojoj autobiografiji, u kojoj se bavi edvardijanskim „klasič­ nim sirotinjskim četvrtima” u Mančesteru: Jačanje bliskosti među bilo kojim dvema porodicama na istom društveno-ekonomskom nivou [predstavljalo je] aktivnost koju su prezirali ugledni ljudi, i bila je poznata pod imenom „komšijsko sastajanje”. Bilo je primera da tokom čitavih nedelja članovi dveju porodica neprestano posećuju jedni druge, često noseći male poklone. Ovakva bliskost, to su cinični posmatrači znali, bila je previše snažna da bi mogla potrajati. I, naravno, jedne subotnje večeri uzvici, vriska, tuča i lomljava staklenog posuđa nagovestili bi kraj još jednog divnog prijateljstva. Reči neopre53 Roberts, W om ans Place, 188-189. 54 Transkript intervjua sa gospođom Grace Beales (int230), 35, kolekcija usmene istorije P. Thompson and T. Lummis, Family Life and Work Expérience before 1918, 1870-1973 [computer file] 5th edn (Colchester, Essex: UK Data Archive [distributor], April 2005), SN: 2000.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

zno izgovorene u povrerenju sada su se širile tako da ih svi čuju, na opštu radost komšiluka.55 Jasno je da je ovakva bliskost među siromašnijim slojevima sma­ trana opasnošću. Možda neko u strahu od neuspeha nije smeo mnogo da uloži u jedno jedino blisko prijateljstvo. Iako je ponudila primer iz seoskih krajeva, Ana Bravo je otkrila slične okolnosti i stavove u svojoj studiji o ženama iz Pijemonta u Italiji, rođenim između osamdesetih godina devetnaestog veka i Prvog svetskog rata. Njihova sećanja na odnose u zajednicama kojima su pripadale pokazuju da je, iako je po­ stojao visok nivo uzajamne pomoći, podrške i „solidarnosti” među porodicama, u pitanju bila „solidarnost u širem vidu, ona kojoj su sve druge mogućnosti za formiranje odnosa bile podređene ... U pitanju je bila solidarnost zasnovana na strogim i prećutnim pravilima, koja nisu davala prostora individualnim vidovima prijateljstva”. Surovi uslovi života u ovoj regiji značili su da je „bliskost - i to ne samo među žena­ ma - po svemu sudeći bila nedovoljno diferencirana, vođena korišću i potrebom, kao i nedovoljno personalizovana. Značenje „nedovoljno di­ ferencirane” i „personalizovane” bliskosti je zanimljivo kada je posredi prijateljstvo, zato što je u pitanju kolektivno „prijateljstvo”, odnosno drugarstvo koje je opisala Grejs Bils. Imajući u vidu terminologiju koju su koristile ove žene, čini se da su učesnice u studiji Ane Bravo jedino tokom adolescencije mogle smatrati da možda imaju, u nekom bledom obliku, ono što je jedna od njih nazvala: „Ne znam, prijateljice.”56 Obimna knjiga Londonska radnička klasa i londonsko siromašno stanovništvo57 istraživača društvenih pojava i novinara Henrija Mejhjua, koja je objavljena 1851. godine, pruža uvid u veliki broj različitih glasova gradske sirotinje, uključujući i način na koji su koristili reč „prijatelj”. Jasno je da je ova reč za njih imala neodređeno značenje i obim, poput situacije koju smo opisali kada smo govorili o njenoj upo55 R. Roberts, The Classic Slum: Salford Life in the First Quarter o fth e Century (Harmondsworth, UK: Penguin, 1973), 47. 56 A. Bravo, „Solidarity and Loneliness: Piedmontese Peasant Women at the Turn of the Century”, International Journal ofO ra l History 3.2 (June 1982), 79-80, 84. 57 Henry Mayhew, London L abou r an d the London Poor, (London: 1851), 1 ,162, 460, 224.

311

312

Istorija prijateljstva

trebi u osamnaestom veku, u petom poglavlju. Ideja „prijatelja” kao ne­ koga ko je pokrovitelj i ko pruža podršku i dalje je prisutna: „Gospodin mesar mi je pozajmio 10 šilinga da započnem posao. Bio mi je najbolji prijatelj kojeg sam ikada imao.” [S druge strane imamo primer] nekoliko uličnih prodavačica koje posećuju subotnju službu u Anglikanskoj crkvi, i jedna prodavačica čipke mi je rekla da to radi zato što tako udovoljava gospođi... koja joj je najbolja prijateljica i mušterija, i koja se uvek sa svoje klupe na balkonu osvrće da vidi koga ima na sedištima za siromašne.

Slična upotreba ove reči može se videti u tvrdnjama prodavca sen­ zacionalnih priča i pamfleta kako „ove godine stvari ne stoje tako do­ bro kao prethodne. Ali tu je papa, Bog ga blagoslovio! On mi je najbolji prijatelj kojeg sam imao posle Raša [pogubljeni ubica], ali Raš je prešišao Njegovu svetost”.58 U ovom potonjem smislu je najbolji prijatelj jednostavno predstavljao uzrok povećanoj prodaji, kao što smo ranije videli. Mejhju zatim tumači (u zagradama) još jednu uobičajenu upo­ trebu ove reči koju je izgovorio siromašni radnik tokom jednog inter­ vjua: „izgubio sam roditelje i prijatelje (rođake) kada sam bio mlad”. Naročito je zanimljiva upotreba ove reči u izjavi koju je dao jedan bes­ kućnik, koji je bio stolar po zanimanju: Nisam imao ni prijatelje (oba brata su mi u inostranstvu), ni kuću. Spavao sam gde god sam mogao. Dešavalo se da odem u kafanu gde sam znao da moji drugari često idu, i oni bi mi dali nešto da pojedem, i sakupili bi novac da mi plate prenoćište. Na kraju čak ni na ovo nisam mogao da se oslonim, drugari nisu više mogli da mi čine te usluge. 59

Dakle, pod prijateljima su se ovde podrazumevali članovi poro­ dice, a ne „drugari”. Ovo su bili ljudi koji su se okupljali u posebnim gostionicama i koji bi nekome od njih ko je bio u nevolji pružili pomoć. Dotaći ćemo se ovih razlika još jednom nešto kasnije. Iako su reč ,,pri58 Henry Mayhew, London Labour and the London P oor (London: 1851), 1 ,162, 460,224. 59 Isto, I, 393; III, 231.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

jatelj” Mejhjuovi ispitanici povremeno koristili u značenju prolaznog poznanstva, ili kada su u pitanju bili slučajni saputnici. Pripadnici si­ romašnih slojeva su je u većini slučajeva koristili ili u značenju članova porodice ili misleći na nekog svog pomagača ili pokrovitelja. Ipak, predstave o idealnom prijatelju kao o nekome kome se po­ klanja mnogo emocija i kome se poveravaju najskrivenije misli siroma­ šnim slojevima društva nisu bile nepoznanica. Mejhju jednom prili­ kom iznosi sadržaj priče koju je prodavao i pričao na ulici jedan ulični „tapkaroš”, u kojoj je reč o tome da čovek izgleda nema „nijednog pra­ vog prijatelja na svetu do svoje žene, kojoj može reći svoje najdublje misli, a da mu ona za uzvrat pruži utehu”60. Svatanje žene kao „pravog prijatelja” govori dosta, iako to znači da se i na ovom mestu ovaj pojam vezuje za porodicu. Predstava o idealnom prijatelju se u nešto širem metafizičkom smi­ slu može naći u savetima koje je biskup iz Darama davao jednoj grupi religioznih dobrotvornih radnika koji su posećivali siromašne stanov­ nike Londona 1909. godine. Biskupovo obraćanje sadržalo je poruku koju je trebalo da svi radnici prenesu onima kojima odlaze u posetu. Trebalo je da posebno naglase da „Gospod postaje prijatelj kome govo­ rite ono što nikom drugom ne možete, čak ni najbližima i najdražima; On zna sve o vama, a ipak vas voli.”61 Pripadnicima radničke klase kojima je ova poruka bila upućena moglo se činiti da ona govori o najuzvišenijem, idealnom prijateljstvu. Takođe su iz nje mogli zaključiti da je Isusova ljubav neuobičajena, zato što istrajava uprkos tome što on sve zna o nama i o onome što činimo - što se opet veoma razlikuje od opasnosti sadržane u „recima neoprezno izgovorenim u poverenju” i od „bliskosti koja je previše snažna da bi mogla potrajati”. Druge pro­ davačice Biblije* pisale su o tome kako su žene govorile o svojoj ljubavi prema crkvenoj himni koja glasi: „Pronašla sam prijatelja, o, kakvog prijatelja”, potvrđujući misao biskupa iz Darama.62 U izvesnom smislu 60 Isto, 1, 225. 61 Biblewomen and Nurses 26 (1909), 68. * Vrsta misionarki u Londonu koje su prodavale Biblije po kućama i usput davale savete iz domaćinstva ženama iz siromašnih delova grada. Osnovni cilj njihovog rada bilo je povezivanje siromašnijih i bogatijih slojeva društva. - Prim. prev. 62 Biblewomen and Nurses, 1 February 1892, 37.

313

314

Istorija prijateljstva

se ovakvim religioznim porukama iznosi stav da „idealno” prijateljstvo ne pripada „njihovom” stvarnom, malom svetu. I drugi tekstovi, kao što smo već videli, na neki način su imali istu nameru. Mnoge žene su u svakodnevnom životu otvoreno zastupale ovaj stav da prijateljstvo nije integralni deo njihovog sveta. Margaret Loejn, jedna od dobrotvornih radnica koje su posećivale siromašne, prenela je stavove pripadnika radničke klase u Londonu na sledeći način: „Ne dozvoliti da bilo ko zna šta vam se događa” istovremeno predstavlja dužnost, radost, teret, aktivnost koja vas potpuno zaokuplja, ali i utehu. [Ipak] češće se i doslednije praktikuje kada su u pitanju bliski susedi nego obrazovani posetioci... [njima će] muškarci i žene podjednako otkriti mnoge stvari za koje će se iskreno nadati da susedi o njima nemaju ni najblažu predstavu.63

Medicinske sestre i slični posetioci ovih domova siromašnih če­ sto su bili svedoci iste ovakve dobrodošlice i otvorenosti u razgovoru. Blisko prijateljstvo između pripadnika različitih društvenih slojeva, ili sa posetiocem sa strane, nije smatrano nečim od čega treba zazira­ ti, što nije važilo i za komšije. Izvestan strah od bliskosti sa ljudima iz neposredne okoline postojao je zbog brige da će izazvati ljubomoru ili ogovaranja u komšiluku, a ovaj oprez su jednim delom izazivale i bri­ ge od mogućeg raskidanja veza u okviru zajednice, od favorizovanja nekih prijatelja i gubitka pomoći od strane celog susedstva, koji bi iz toga proizašao. Ova sposobnost da se sklopi prijateljstvo sa siromašnima svakako nije važila samo za posetioce koji su dolazili iz religioznih pobuda ili da bi proverili zdravlje ovih ljudi; isto tako, nije se odnosila ni samo na žene već i na nešto obrazovanije radnike koji su određenim povodom posećivali ova naselja. Melani Tebet citira primer iz usmenog predanja, u kojem su ponovo žene iz severne Engleske glavni akteri, koje se sećaju svog detinjstva i kažu: „Čovek iz osiguravajućeg društva dolazio je jednom nedeljno i bio je najbolji prijatelj vaše majke ... Isto je važilo i za sakupljača stanarine, kao i za čoveka iz kluba.” Takvom posetiocu,

63 M. Loane, Neighbours an d Friends (London: Edward Arnold, 1910), 260.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

tvrdi Tebetova, „koji je živeo od čuvanja intimnih i poverljivih tajni koje su drugi sa njim često delili, češće je bilo dozvoljeno da pređe pre­ ko kućnog praga nego komšijama”, što opet ukazuje na činjenicu da su muško-ženska prijateljstva bila opšteprihvaćena.64 Jedan radnik iz osiguravajućeg društva seća se kako su ga njegovi pretplatnici „tretirali kao prijatelja kada se malo bolje upoznaju”65. Ro­ bert Roberts ponavlja ovo zapažanje gotovo u potpunosti kada govori o ovim posetiocima: „Budući da je bio nešto obrazovaniji od svojih pretplatnika, obično je u njihove domove pozivan kao prijatelj”66. Na sastanku Izbornog komiteta Britanskog parlamenta 1872. godine na temu prijateljskih društava rečeno je da se u Liverpulu sakupljač čla­ narine društva „više smatra članom porodice ... Oni njega obaveštavaju o svojim problemima, a on njih savetuje o svemu, pa čak i na temu porodičnih rasprava svih vrsta”67. Ovaj podatak, a naročito pređašnji komentar Grejs Bils u kome se ističe da njene tetke nisu automatski bile prijateljice njene majke, kao što je to nekada bilo, već su bile „te koje je ona sama izabrala za prijate­ ljice”, nagoveštava važnu promenu pred kraj devetnaestog veka u odno­ su na raniju upotrebu reči „prijatelj” koja je podrazumevala porodicu. Prema novom značenju prijatelj je bio neko ko je poput člana porodice. Ovo je tema koja je bitna iz više razloga kada je u pitanju upotreba ove reči u tom periodu. Takođe je važno primetiti da dokazi o njenoj upo­ trebi očigledno ukazuju na to da je reč „prijateljski” bila u upotrebi kada su komšije u pitanju, i da je tako počela da potiskuje uobičajenu upotrebu reči „prijatelj” u značenju saveznika ili podrške.

64 Tebutt, W omens Talk, 69. 65 Citirano u M. Savage, The Dynamics ofW orking Class Politics: The Labour Movement in Preston, 1880-1940 (Cambridge: Cambridge University Press, 1987), 130. 66 Roberts, Classic Sium, 65. 67 Second Report o ft h e Commissioners Appointed to Inquire into Friendly and Benefit BuildingSocieties, P a r ti! (Parliamentary Papers, 1872), XXVI, 74.

315

376

Istorija prijateljstva

Da li su svi mogli biti prijatelji?

Kao i u svim drugim okolnostima, u siromašnijim krajevima je ključ za prijateljstvo bila njegova paralela sa rodbinskim odnosima. Nije bilo u pitanju samo korišćenje ovog termina kada se odnosio na članove porodice, već način da se neki ljudi, makar opisnim putem, uključe u porodicu. Jedna siromašna žena u Bauu je, na primer, o jed­ noj dobrotvornoj posetiteljki iz srednje klase koja joj je dolazila u dom 1892. godine rekla: „Imam razloga da je volim; ona mi je dobar pri­ jatelj ... popunila je prazninu u mom životu, a nisam očekivala da će se to ikada desiti nakon smrti moje drage majke.”68 Koncept „dobrog prijatelja” opisala je gospođa Armstrong iz Baroua kao nešto što je u „nekada davno” (u kasnom devetnaestom i ranom dvadesetom veku) bilo bliže „sestrinskoj i još više majčinskoj ljubavi” nego što je to slučaj u savremenom dobu.69 Prijateljstvo i drugi vidovi bliskosti među pripadnicima različitih društvenih staleža svakako su bili povezani sa pokretima koji su bili izgrađeni na prijateljskim odnosima i koji su se borili da prijateljstvo koriste, zajedno sa njemu srodnim konceptima „sestrinstva” i „brat­ stva”, kao sredstvo ublažavanja sukoba između klasa u ovom periodu. To je, međutim, samo jedan aspekt snažnog protoka ideja u ovom peri­ odu koje su govorile o tome da svet treba poboljšati zbližavanjem ljudi ,,u duhu prijateljstva”. U prethodnom delu teksta smo detaljnije razmatrali stavove koje su o prijateljstvu gajili pripadnici siromašnijih slojeva društva, naročito žene. Za dobrostojeće radnike se izlaganje bilo kakvoj dubljoj retorič­ koj raspravi o prirodi prijateljstva najčešće moglo dogoditi ili prilikom čitanja novina u izdanju nekog prijateljskog udruženja, ili na preda­ vanjima u masonskoj loži (ako bi bio u prilici da im prisustvuje). I na ovom mestu nailazimo na koncept prijateljâ kao delà porodice. Evo jednog uputstva koje smo pronašli u časopisu Manchester Unity:

68 Biblewometi and Nurses 9 (1 December 1892), 239. 69 Roberts, W oman’s Place, 191.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek Imajte u vidu filantropske principe na osnovu kojih jedni druge nazi­ vamo braćom i tako se smatramo članovim iste porodice, i to porodice čije su aktivnosti zasnovane na neukaljanim principima koji se sastoje u tome da treba da budemo društvena bića, pouzdana, dosledna i humana. Dužnosti Odfeloušipa uvek će vam nalagati da pružite ruku svome bratu u nevolji, da se najiskrenije molite za njegovo dobro, da mu pomognete najboljim savetom koji mu možete dati i da ne izneverite ni pedalj poverenja koje vam je ukazao. „Ti Zlatno doba harmonije/ sa nebesa ćeš sići/ Zemlja će ti krenuti u susret/ i svakog Čoveka do anđeoskog prijatelja uzdići” - Heris .70

Ovde se pod anđeoskim prijateljim a misli na ljude koji su jedni drugima kao braća. U prijateljskim društvima su se mogli primetiti i razni drugi uticaji. Služba koju je lokalni pastor održao u loži na ostrvu Gernzi bila je veoma zapažena: [Društvo] svakoga od vas obavezuje na privatnu religiju jer bez nje ne možete negovati vrline prijateljstva, ljubavi i istine. Morate najpre u svo­ joj duši osećati da vam je Bog najveći prijatelj, da vas voli, da je on vaš pouzdani i odani Bog, pre nego što formirate ista ova osećanja prema svojoj sabraći... Idite svuda gde možete sresti brata, pružite mu bratsku i drugarsku ruku, recite mu da ste mu prijatelj i da od njega tražite pri­ jateljstvo. 71

Bilo je zamišljeno da se na ovaj način u svetu uspostave mir i sklad. Gotovo ista ovakva poruka, zajedno sa delom koji se odnosio na napredak, data je u pesmi koja je često objavljivana u časopisu Odd-Fellows u južnoj Australiji: Naši su zakoni dobri, a naši propisi potpuno čisti Sve dok je nada naša zvezda vodilja, uspeh će nas pratiti; Prijateljstvo negujemo, i svoj um unapređujemo

70 Jones, „Social Aspect”, 371. 71 Quarterly M agazine o ft h e Independent Order o f Odd-Fellows, M anchester Unity new sériés II (1859-1860), 264-265.

317

318

Istorija prijateljstva Istina nam je moto, a ljubav nas drži zajedno; I neka ceo svet misli da osobenjaci smo svi Mi volimo svog suseda i Boga koji je jedini.72

Ove ideje imale su mnogo zajedničkog sa drugim pokretima iz ovog perioda, čija je namera istovremeno bila da šire prijateljstvo i menjaju svet. „Proleteri svih zemalja, ujedinite se, nikada nećemo zaboraviti da su radnici svih zemalja naši prijatelji, a despoti svih zemalja naši ne­ prijatelji.” Ovom deklaracijom koju su sastavili delegati Socijaldemo­ kratske partije Nemačke 1870. godine, na početku francusko-pruskog rata, težilo se odbacivanju svih granica među nacijama i sukoba koji su sve radnike sveta međusobno razdvajali, kao i isticanju zajedničkih interesa i prirodnog prijateljstva. Ovakvi koncepti i retorika predsta­ vljali su suštinu socijalističkog pokreta, naročito njegove marksistič­ ke struje, tokom celog njenog razvoja u devetnaestom veku. Nemački radnici tvrdili su da se direktno oslanjaju na jezik Međunarodnog udruženja radnika („Prve internacionale”), osnovanog 1864. godine. Apel koji je Karl Marks uputio ljudima prilikom svog prvog obraćanja Internacionali govorio je o „bratskoj privrženosti koja mora postojati među radnicima iz različitih zemalja”. Naizgled jednostavna zamena pojmova „prijateljstvo” i „bratstvo” od strane nemačkih delegata služi kao ilustracija koliko je nejasno značenje imao ovaj termin u socijali­ stičkoj misli tokom celog devetnaestog veka. Demokratski socijalisti su dalje isticali kako su „srećni što su čvrsto zgrabili ruku koju su im pružili radnici iz Francuske”, a Marks je sa mnogo divljenja pisao o dr­ žanju radnika, dodajući kako je „engleska radnička klasa pružila ruku prijateljstva francuskim i nemačkim radnicima”. Odnos među radni­ cima o kome je ovde reč varirao je između prijateljstva, kolegijalnosti i bratstva, i ovi termini su i u narednom periodu ostali međusobno zamenljivi u okviru gotovo celokupnog socijalističkog rečnika, pri čemu je prijateljstvo možda najređe korišćeno. Pred kraj devetnaestog veka socijalistička intelektualna „tradicija”, kako je to Hau primetio, počela je da se povezuje sa „promenama u

72 Odd Fellows M agazine (Adelaide) 1.2 (October 1843), 33.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek okviru institucija i odnosa snaga"73. Prijateljstvu je kasnije, u njegovoj sprezi sa socijalizmom, oduzet deo značenja time što je korišćeno u okviru centralističke propagande poput one u „prijateljskim organizacijama" Sovjetskog Saveza. Ipak, u najranijem periodu socijalističkog pokreta ova reč je imala dublje značenje. Postojala je daleko veća briga o tome kakvo bi društvo trebalo uspostaviti, a posebno o privatnim međuljudskim odnosima koji bi u njemu trebalo da postoje. Zajednički „cilj" socijalizma (uprkos različitim sredstvima koja su korišćena da bi se on dostigao) Džon Vilson opisuje kao stvaranje „društva u kojem je prijateljstvo predstavljalo dominantnu društvenu vrednost", a pod njom je podrazumevao opštu spremnost na nesebične postupke, imajući interes drugih na umu, kao da svi jedni drugima budu prijatelji. Ovo su bile društvene karakteristike koje su socijalisti tokom ovog perioda tumačili i opisivali na različite načine, kao bratstvo, drugarstvo ili prijateljstvo. U upotrebi prijateljstva kao termina koji je trebalo da označava sve moguće stvari kojima se težilo postoji očigledna nejasno- ča, što i sam Vilson priznaje. Ali isto tako je očigledno da je za većinu ljudi nazivanje idealnog društva „društvom prijatelja" predstavljalo podjednako dobar opis kao i onaj koji je nosila bilo koja druga među ponuđenim recima koje su korišćene .74 Prema mišljenju marksista, ovakvo društvo i odnosi u njemu mogli su biti ostvareni kao rezultat revolucije i transformacije ustrojstva privrede. Za ostale socijaliste iz devetnaestog veka usvajanje prijateljstva kao načina života predstavljalo je put do promena u društvu. Hrišćan- ski socijalizam je predstavljao jednu od struja etičkog socijalizma koje su imale važnu ulogu sredinom i krajem devetnaestog veka u Britaniji, a koje su gajile najveće nade u promene direktnim uspostavljanjem prijateljskih veza među društvenim staležima. Pol Defid Džouns kaže da su hrišćanski socijalisti smatrali da do promena ne može doći putem političkih i zakonodavnih reformi, već jedino putem „slobodne,

73 Irving Howe, A Handbook ofSocialist Thought (London: Victor Gollancz, 1972), 24. 74 John Wilson, „Towards a Society of Friends: Some Reflections on the Mea- ning of Démocratie Socialism", Canadian Journal ofPolitical Science 3.4 (December 1970).

320

Istorija prijateljstva

otvorene, iskrene’ razmene među različitim staležim a... ova grupacija je imala jedinstveno i prilično dirljivo poverenje u moć ovakvih razgo­ vora da kod Engleza razviju osečanje 'bratstva i težnje ka zajedničkim ciljevima”75. Pod ovim se podrazumevalo prijateljstvo koje je jedan od članova ovog udruženja (naučnik Čarls Kingsli) definisao u jednom opisu svog susreta sa čovekom koji nije pripadao njegovom staležu, dok su zajedno posmatrali kolibrije: „Osvrnuo sam se tražeći nekoga sa kim bih podelio tu radost”, kako kaže Vordsvort, a pored mene je stajao krupan, mišićav istovarivač uglja, sa radničkom kapom na glavi, u belim dugim čarapama i dubokim cipelama, koji je netremice gledao u kolibrije kao i ja. Okrenuli smo se jedan prema drugome u isto vreme, i preda mnom je stajalo ozareno muževno lice sa širokim čelom umrljanim od gareži, a njegove prodorne i začuđene oči su mi osmehom saopštile koliko smo slični. U tom trenutku smo se osećali kao prijatelji. Da smo Francuzi, pretpostavljam da bismo jedan drugome potrčali u zagrljaj i „pobratimili” se na licu mesta. Ovako smo se, kao dvojica ćutljivih, uštogljenih Engleza, samo pola minuta gledali u oči, uživajući u divnom uzajamnom razumevanju... Nikada nisam kao u tom trenutku tako snažno osetio da svi ljudi jesu braća, da bratstvo i jednakost nisu samo političke doktrine, već, blagi Bože!, neoborive činjenice.76

Vođa hrišćanskog socijalizma, Frederik Moriš, bio je, prema tvrd­ njama Seta Kouvena, „obnovitelj” ideje bratstva u viktorijanskoj Engle­ skoj. Svoje ideale je konstruisao, prema Kouvenovim recima, „na osno­ vama božanske očinske figure koja, u to je bio čvrsto uveren, nužno podrazumeva bratstvo svih ljudi”, i verovatno se pri tome oslanjao na koncept caritas, o čemu je bilo reči u prethodnim poglavljima.77 Drugarstvo koje se vezuje za „novi život”, koje je preuzelo ciljeve etičkog socijalizma osamdesetih godina devetnaestog veka, i u koje 75 P. D. Jones, „Jésus Christ and the Transformation of English Society: The 'Subversive Conservatism’ of Frederick Denison Maurice”, H arvard Theological Re­ view 96.2 (2003), 212. 76 C. Kingsley, „The British Muséum”, Politics, No. 11 (1 July 1848), 185, citirano u Jones, „Jésus Christ”, 213. 77 S. Koven, Slumming: Sexual and Social Politics in Victorian London (Prince­ ton, NJ: Princeton University Press, 2004), 231.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

su bili uključeni mnogi kasniji osnivači Fabijanskog društva, imalo je slične stavove: Raj predstavlja drugarstvo, a pakao njegovo odsustvo... Ono što mi ovde zahtevamo kao najvažniji princip izbavljenja jeste sâmo drugarstvo, strast koja je slična najvišim i najnižim potrebama u životu ovde i sada na ze­ mlji, na kojoj moramo pronaći raj - ili pakao .78

Rodbinski odnosi, poput bratskih i sestrinskih, koriščeni su da bi se opisali odnosi kojima se težilo među svim ljudima. U Evropi i izvan nje se ono što nazivamo „kultom bratstva” razvilo u drugoj polovini devetnaestog veka. Kada je reč o Britaniji, Kouven tvrdi da je došlo do „bujanja” klubova koji su se temeljili na nekoj od brojnih vrsta bratskog prijateljstva, odnosno onoga što, u nedostatku boljeg izraza možemo nazvati „ideologijom brat­ stva”, i predstavljali su mešavinu sačinjenu od mnoštva potpuno različitih elemenata. Bratstvo je, konceptualno gledano, bilo nestabilna kategorija, u celini prožeta napetošću između univerzalizma i naizgled neizbežne zavisnosti od različitih oblika isključivosti. Stoga ne treba da iznenađuje to što je za različite ljude imalo različito značenje. Drugarski obredi među članovima Oksfordskog književnog društva bitno su se razlikovali od „bratskih” odnosa u radničkim sindikatima. Ipak, to ovaj koncept nije činilo ništa manje primamljivim za reformatore tokom osmadesetih i devedesetih godina devetnaestog veka. Oni su odmah prigrlili bratsku retoriku kao alternativu u odnosu na jezik klasnih podela i ona im je po­ mogla da stvore širok spektar društvenih, kulturnih i verskih institucija za siromašne stanovnike Londona, među kojima su najvažnije bile Oksford haus i Tojnbi hol, koje su predstavljale prva univerzitetska naselja u Istočnom Londonu .79

Direktno uključivanje prijateljstva u retoriku bratstva najbolje se može videti na primeru pokreta naseljavanja. Ciljeve ovih urbanih mi78 W. J. Jupp, The Religion o f Nature an d o f Human Expérience (London, 1906), 187,179-180, citirano u K. Manton, „The Fellowship of the New Life: English Ethical Socialism Reconsidered”, History ofP olitical Ihought 24.2 (Summer 2003), 296. 79 Koven, Slumming, 235-236.

321

322

Istorija prijateljstva

šija ukratko je predstavio osnivač Tojnbi hola, Samjuel Barnet 1898. godine: „Staleži koje ovde srećemo, kao i putevi društvene interakcije, nisu tako čvrsti dokazi njihovog uspeha kao što je to uspostavljanje prijateljstava između čoveka i čoveka.” Naseljavanjem se, kaže on dalje, „težilo smanjenju međusobne podozrivosti staleža” tako što su „lju­ di zasnivali bliska prijateljstva u kojima su plemenita osećanja išla od jednog do drugog staleža ... zato što su svakom prijatelji pomagali da otvori oči i vidi dobre strane i u prijateljima svojih prijatelja”80. Ovaj cilj je ono što je Kerolin Betenski nazvala filantropskim snom više i srednje klase „о blagotvornom rešenju problema među različtitim staležima, kakvo prijateljstvo može ponuditi”81. S druge strane, ovi politički i religiozni ciljevi prijateljstva i dobročinstva naveli su Tomasa Rajta, plodnog pisca iz tog vremena, da na temu života siromašnog stanovništva dâ sledeći komentar: Radnik je svakako čovek koji ima mnogo prijatelja i zaštitnika - odnosno, ako veruje hvalisavim i koristoljubivim izjavama koje čuje od onih koji sebe nazivaju „prijateljima naroda” ili „prijateljima radnika”, i tako dalje. Ali ako radnik ne pristane da ove izjave uzme zdravo za gotovo, već, na­ protiv, pokuša da utvrdi u kojoj su meri istinite, kao i kojim su motivima vođene, postoji jak razlog za strah da će taj isti radnik često uzvikivati: „sačuvajte me od prijatelja!” 82

Iako najčešće nisu izričito bili vođeni političkim motivima, mnogi klubovi koji su u svojoj suštini sadržavali slične ideje, kao što smo ra­ nije primetili, širili su se Evropom i Sjedinjenim Državama počev od sredine devetnaestog veka. ,,’Moralni napredak’, Bildung, obrazovanie i émulation”, tvrdi Hofman, „predstavljali su termine koji su korišćeni u različitim državama za izražavanje političkih i moralnih ciljeva druženja. Cilj ličnog napretka, koji je potekao od društvene interakcije,

80 U W. Reason (ed.), University an d Social Settlem ents (London: Methuen, 1898), 20-22. 81 C. Betensky, „Philantrophy, Desire and the Politics of Friednship in The Princess C asam assim a”, Henry fam és Review 22.2 (2001), 156. 82 T. Wright, Some Habits and Customs o f the Working Classes (London: Tinsley Brothers, 1867), 29.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

bio je stvaranje i jačanje vere u građansku budućnost i, još šire od toga, u čovekoljublje.” Detalje vezane za ovu činjenicu posebno je objasnio jedan od govornika na sastanku udruženja gimnastičara u Nemačkoj 1865. godine: Ovakva udruženja predstavljaju pripremu u razvijanju osećanja građan­ stva. U njima se neguju najlepše građanske vrline: samokontrola, muška disciplina i skromnost, prijateljstvo i odanost. U druženju skučene gra­ nice društva blede: ljudi postaju ljudi i druge shvataju kao ljude.83

Tokom celog ovog perioda je isključiva usredsređenost na muškar­ ce u ovakvim pokretima bila uobičajena pojava. Ipak, treba se zapitati šta je prijateljstvo zaista predstavljalo u ovom kontekstu, posebno za radničku klasu. Mnoge vođe ovih pokreta kori­ stile su ga u kombinaciji sa rođačkim, bratskim ili drugarskim odnosi­ ma, zbog čega je nastao, kako gaje Kouven nazvao, „koncept-mešanac”. Ali čak i u ovako nejasnom vidu ove veze su od prijateljstva načinile pojam koji je prema svojoj upotrebi bio suštinski „kolektivan”, što je iz više razloga odgovaralo radničkoj klasi, isto kao što je to bio slučaj i sa sve češćom upotrebom drugih reči, poput „brata”, da bi se dočarao odnos solidarnosti. Formalna rasprava koja se vodila na višim nivoima prijateljskih društava na temu prijateljstva kao vrste bliskosti i nečega što poseduje filozofsku svrhu nije se nužno bavila time kako je obi­ čan član gledao na koristi koje je mogao imati od članstva u ovakvim društvima. Verovatno su sve ovo posmatrali sa mnogo praktičnijeg stanovišta, kako je to Timoti Olborn primetio: „Kao i u bilo kom drugom klubu, članstvo u prijateljskom društvu je nu­ dilo čoveku sigurno prijateljstvo, koje je, između ostalog, podrazumevalo postojanje poznatog lica koje su mogli sresti u pabu, a garantovalo je i do­ lazak velikog broja ljudi na sahranu bilo kog člana .” 84 Ovakva predstava o prijateljstvu bila je važna za radničku klasu, u kojoj mesta za druženje, barem među ljudima istog društvenog statusa, obično nisu podrazume-

83 Hoffman, „Democracy and Associations”, 284,287. 84 T. Alborn, „Senses of Belonging: The Politics of Working-Class Insurance in Britain, 1880-1914”, Journal o f M odem History 73.3 (September 2001), 573.

323

324

Istorija prijateljstva vala njihov dom, i stoga se druženje odvijalo isključivo na grupnim oku­ pljanjima. Skot Hejn, u svom radu koji se bavi Parizom u devetnaestom veku, opisuje sličnu situaciju „sveopšteg prisustva koncepta prijatelja iz kafea”, posebno među muškarcima iz radničke klase u ovom gradu. „Pri­ jatelj iz kafea” bio je čovek sa kojim se moglo provoditi vreme na nekom od sastajališta izvan kuće, ali sa kojim ste mogli biti tek „površno bliski”. Jedan nezaposleni zidar je rekao kako ne „poznaje” one sa kojima se druži po restoranima, već samo izlazi na piće sa njima. O jednom pokrovitelju koji je možda imao stotinu „štićenika” koje je sretao u restoranima govo­ rilo se na sledeći način: „Teško da je imao bilo kakve prijatelje; družio se sa onima koje je stalno sretao ovde i ne bih vam mogao pokazati nikoga sa kim je bio u bliskim odnosima.” O jednom drugom čoveku je rečeno: „Da, gospodine, smatram ovog čoveka jednim od svojih prijatelja, ali znam ga samo kao prijatelja iz kafea.” 85

Ovakvi „prijatelji iz kafea” ili, još više, „prijatelji iz paba”, prona­ đeni su i u primerima iz Engleske. Grejs Bils je objasnila gde su njeni prijatelji sretali ljude sa kojima su se družili (ali sa kojima nisu u toj meri bili „prijatelji” kao što je bio slučaj sa sestrama njene majke): „Ра na uobičajenom mestu, u pabu.” Kada su je pitali da li su ti ljudi ikada bili pozvani u njihov dom, odgovorila je: „Ne, ne.”86 Jedna žena koja je rođena devedesetih godina devetnaestog veka prisećala se kako su njene komšije, „sa kojima se njena majka nije mešala”, prema već pomenutom pojmu „zbližavanja”, „ponedeljkom sastajale i zajedno išle na piće”. Bilo kakav vid druženja ili „površne bliskosti” prenošen je u javni prostor paba. Na ovakvom konceptu druženja, koji je sličan onom koji je opisala Mejhjuova ispitanica rekavši da nema „prijatelje” već samo „drugare”, Grejam Alan je zasnovao svoju teoriju, u okviru koje je na sledeći način tumačio radničku klasu: [u pitanju je] ustručavanje od upotrebe reči „prijatelj” ... Reč „drugar” se često koristi kada je reč o prijateljstvu, mada ona ne predstavlja potpu­ ni sinonim za reč „prijatelj” ... Dok se, s jedne strane, pod „prijateljem” podrazumeva posebna i dragocena vrsta odnosa koji prevazilazi bilo ka­ 85 Haine, The World o fth e Paris Café, 167-169. 86 Transkript intervjua sa gospođom Grejs Bils, Thompson and Lummis, F a­ mily Life.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek kav određeni kontekst, ideja „drugara” često je čvršće vezana za dati kontekst. Ovo je, svakako, veoma važan aspekt upotrebe ovog termina od strane radničke klase. Drugim recima, drugari su ljudi koji se sreću na određenim mestima, bilo da su u pitanju pabovi, radna mesta, razni klubovi ili bilo šta drugo, i u tom slučaju je interakcija među njima uglav­ nom bila vezana za dati kontekst.87

Ovakva ograničenja u odnosima koja je Ros Makibin opisao kao „uzajamni oprez” i kao „poistovećivanje prijateljstva’ sa rodbinskim vezama”, u naseljima u kojima je živela radnička klasa postojale su i dugo nakon što se devetnaesti vek završio, pa čak i posle Prvog svetskog rata.88

Imperija, rasa i prijateljstvo

Pitanje kako treba tumačiti prijateljstvo s obzirom na rasne i etnič­ ke podele tokom devetnaestog veka, kao i u kontekstu imperijalizma, odskora je postalo predmet prilično velikog interesovanja. Tema prija­ teljstva predstavlja skorašnji dodatak sve širem naučnom proučavanju međuljudskih odnosa u imperijama, ali sve do sada ova proučavanja bila su pre svega usredsređena na pitanje odnosa među rasama, kao i na neprijatnosti u vezi sa regulisanjem međurasnih brakova i mešanjem rasa u drugim kolonijalnim okolnostima. Metaforička upotreba jezi­ ka prijateljstva takođe je bila predmet nekih postkolonijalnih naučnih istraživanja. Tako je Ketrin Hol nedavno analizirala religijska i imperi­ jalna stanovišta koja su činila osnovu aktivnosti udruženja za ukidanje ropstva, koja su sebe nazivala „Prijateljima crnaca” - i tom prilikom je pokazala na koji se način ovaj vid prijateljstva suočavao sa veoma slo­ 87 G. Allan, Kinship an d Friendship in M odem Britain (Oxford: Oxford University Press, 1996), 88. 88 R. McKibbin, Class and Cultures: England 1918-1951 (Oxford: Oxford University Press, 1998), 181,183.

325

326

Istorija prijateljstva

ženim odnosima između belih abolicionista i oslobođenih robova na Jamajci.89 Nasuprot tome, analize stvarnih prijateljstava u kolonijama ponudile su nove načine razmišljanja o odnosima u imperijama. Iako danas postoji opšta saglasnost o tome da su međurasne seksualne veze predstavljale otelovljenje imperijalne moći nad autohtonim narodima (i to obično nad ženama), u nekim skorašnjim analizama se prijateljstva među pripadnicima istog pola smatraju pokazateljem snažnih antikolonijalnih osećanja, kako u glavnim gradovima imperija tako i u samim kolonijama. Ne postoji opšta saglasnost o prirodi imperijalnog prijateljstva. Na­ protiv, neki istoričari dovode u pitanje čak i samu mogućnost postoja­ nja prijateljstva među različitim rasama nastanjenim u istoj imperiji. Ovakvo stanje snažno su isticale i naučnice koje su se bavile istraživa­ njem uloga žena u imperijama, i mnoge među njima su ukazivale na meru u kojoj su evropske feministkinje usvajale imperijalne vrednosti društava iz kojih su poticale i tako nastojale da druge žene svedu na nivo deteta, uskraćujući im pri tome mogućnost sticanja nezavisnosti i statusa odraslih osoba. Ovo je bio slučaj čak i sa ženama izuzetne inteligencije koje su svoje tercijarno obrazovanje sticale u Engleskoj. Antoanet Berton je, na primer, ukazvala na odsustvo bliskih prijatelj­ stava ili bilo kog drugog vida „sestrinske solidarnosti” u odnosima koje je sa drugima imala Pandita Ramabai, profesorka jezika marati i društvena reformatorka, koja je došla u Englesku osamdesetih godina devetnaestog veka da bi studirala medicinu. Ramabai je tokom boravka u Engleskoj primila hrišćanstvo. Ipak, bila je jaka žena koja je brani­ la svoje stavove, tako da njen odnos sa religioznim ženama koje su je isprva podržavale nije mogao opstati usled teškoća izazvanih njenom samostalnošću u mišljenju, koja se počela iskazivati u njenim religio­ znim sumnjama. Bilo je očigledno da su te sumnje u daleko većoj meri podstaknute njenim misionarskim žarom nego direktnom brigom za sebe samu i sopstveni život i potrebe.90

89 Catherine Hall, Civilising Subjects: M etropole an d Colony in the English Im a­ gination 1830-1868 (Cambridge: Polity Press, 2002). 90 Antoinette Burton, At the H eart ofth e Empire: indians and the Colonial Encounter in Late-Victorian Britain (Berkeley, CA: University of California Press, 1997).

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

Nešto drugačiju sliku prijateljstva među Indijcima i britanskim vladarima, mada i ona u konačnom zbiru ukazuje na teškoće, pa čak i na nemogućnost da se ovakav odnos ostvari, nedavno je ponudio Klajv Djui u svojoj knjizi Anglo-indijski odnosi.91 Djui ovde ističe kako se do­ minantan stav britanskih vladara prema Indijcima od samog početka britanske vladavine može okarakterisati kao mešavina dva suprotna pristupa: „uzdizanja” i „prijateljstva”. „Uzdizanje” se odnosilo na težnju britanskih kolonijalnih vlasti da sprovedu civilizatorsku misiju koja će Indijce „izdići” iznad onoga što se smatralo neznanjem, siromaštvom i paganstvom, i dovesti ih do uređenja koje bi bilo slično evropskom hrišćanskom društvu. To je istovremeno podrazumevalo strogo odr­ žavanje distance i uspostavljanje čvrste hijerarhije. „Prijateljstvo” je pak bilo deo stava da je najefikasnije sredstvo uz pomoć kojeg Bri­ tanci mogu upravljati Indijom uspostavljanje bliskih veza među poje­ dincima. Djui tvrdi da je dvovekovna britanska vladavina sve vreme, poput klatna, oscilirala između ova dva pristupa.92 Ovaj teoretičar se u okviru svog istraživanja posebno bavio načinom na koji su ova dva pristupa uticala na rad i uverenja dvojice visokih državnih činovnika, Frenka Brejna i ser Malkoma Darlinga na početku dvadesetog veka. Brejn je bio hrišćanin evanđelista koji je veoma držao do pomenutog „uzdizanja”. Nasuprot njemu, Darling je verovao da se britanska vlada­ vina može ostvariti putem prijateljstava i razumevanja indijskog načina života i običaja. Darling je počeo karijeru kao pomoćnik komesara u Pendžabu 1904. godine i obavljao je dužnosti na mnogim visokim po­ zicijama, uključujući zamenika rektora Univerziteta u Pendžabu, kao i funkciju predsedavajućeg u Komitetu pendžapske oblasti pre nego što je napustio Indiju 1940. godine. Nisu mu se dopadale vrednosti, stavovi niti način života mnogih njegovih sunarodnika koji su živeli u Indiji i bio je proteran zbog svojih simpatija prema indijskom nacionalizmu. Darling je bio blizak prijatelj sa E. M. Forsterom, i obojica su se dru­ žila sa velikim brojem Indijaca, naročito sa Tukodžijem Rao Purom III, koji je bio mladi vladar male države Marata. Djui ističe kako je

91 Clive Dewey, Anglo-Indian Attitudes: The M ind o f the Indian Civil Service (London: Hambledon Press, 1993). 92 Isto, 14-15.

327

328

Istorija prijateljstva

njihovo prijateljstvo bilo veoma blisko i kako su se i njihove supruge međusobno družile, kao i neki od Darlingovih bliskih prijatelja En­ gleza. Ovo prijateljstvo je trajalo skoro dvadeset godina, ali se završilo nesrećno, tridesetih godina dvadesetog veka. Darling je uvideo da je Tukodži spreman da i njega poput nekih drugih ljudi prevari i slaže. Prema Djuijevom mišljenju, sve nade koje je Darling polagao u har­ moniju koja će zavladati među rasama zahvaljujući bliskim privatnim odnosima među ljudima pale su u vodu zbog očigledne razlike između britanskog i indijskog koncepta prijateljstva. Za Engleza su prijatelji bili srodne duše sa kojima provodi slobodno vreme. Ako biste ga zamolili za pomoć, pred njim se nalazilo mnoštvo podjednako važnih pitanja koja je trebalo uzeti u obzir: odanost institu­ cijama čiji je bio član, kao i poštovanje apstraktnih moralnih principa. Englezi su bili „tako prokleto nepristrasni”; ustezali su se od unapre­ đenja nekog svog počtinjenog upravo zato što im je prijatelj. Indijci su takve skrupule smatrali potpuno neshvatljivim; sveta je dužnost čoveka da svojim prijateljima pomogne koliko god može. Što je potčinjeni ma­ nje sposoban, to mu je više bila potrebna pomoć i još dobronamernija podrška ... Prijateljstvo je u Indiji predstavljalo bezuslovno savezništvo protiv svih došljaka.93

Potpuno drugačiji pristup ovom pitanju nedavno je pokazala Lila Gandi.94 Gandijeva promatra načine na koje je izvestan broj radikala i socijalista tokom kasnog devetnaestog veka u Londonu kombinovao snažne antiimperijalističke stavove i veoma otvorenu kritiku imperi­ jalizma sa nekim drugim oblicima radikalnog i nekonvencionalnog ponašanja, uključujući vegetarijanstvo i homoseksualizam. U velikom broju slučajeva, tvrdi Gandijeva, socijalisti i seksualni i društveni radikali trudili su se svom snagom da budu gostoprimljivi i da Indijcima koji dolaze u posetu ili žive u Londonu pruže ruku prijateljstva. Na taj način je, ističe ona, Mahatma Gandi ne samo hranu u londonskim

93 Isto, 196. 94 Leela Gandhi, u svojoj knjizi Affective Communities: A nticolonial Thought, Fin-de-siècle radicalism an d the Politics o f Friendship (Durham: Duke University Press, 2006).

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

vegetarijanskom restoranu koji se zvao Poridž Boul smatrao prihva­ tljivom i pristupačnom, već je tamo pronašao i knjige poput Odbrane vegetarijanstva (P leafor Vegetarianism ) Henrija Šolta, za koju je rekao da je zaslužna za to što je postao vegetarijanac (a ne njegova majka, koja je na tome insistirala), i da mu je otvorila vrata u različita vegeta­ rijanska društva u kojima je mogao da stekne mnoge bliske prijatelje. Po povratku u Indiju Gandi je počeo da piše Vodič kroz London (Guide to London) u kome je hvalio gostoprimljivost i prijateljsko ophođenje vegetarijanaca prema onima koji su se osećali usamljenim i otuđenim, baš kao i on sâm tokom prvih dana svoga boravka. Vegetarijanski po­ kret je, prema Gandijevom viđenju, predstavljao ne samo mogućnost sklapanja ličnih prijateljstava već i način da se prikupi politička podr­ ška. Tako je 1894. godine objavio pismo Indijcima u Londonu u kojem im preporučuje saradnju sa vegetarijancima zato što će „vegetarijanski pokret pomoći Indiji na političkom planu... budući da su engleski ve­ getarijanci spremniji da razumeju težnje Indijaca (to znam iz ličnog iskustva)”95. U svom intenzivnom istraživanju načina na koje su britanski radikali različitih vrsta sve više učestvovali u ostvarenju indijskih poli­ tičkih ciljeva i zasnivali prijateljstva sa njima, Lila Gandi takođe uka­ zuje na to kako su indijska verovanja i obredi privlačili neke ljude sa Zapada, kao i na ulogu koju su neki od njih odigrali u razvoju indijske religiozne misli. Istaknuti filozof, nacionalista i verski vođa, Šri Aurobindo, za jednog od najbliskijih saveznika i saradnika imao je parišku boemkinju egipatsko-jevrejskog porekla Miru Alfasu. Njih dvoje su se sreli 1914. godine kada je ona posetila Pondišeri zajedno sa svojim mužem Polom Ričardom. Alfasa i Šri Aurobindo su se odmah zbližili, nakon čega je usledila doživotna saradnja na duhovnom i praktičnom planu: zajedno su pokrenuli jedan časopis, a zatim su radili u verskoj zajednici Ašram* koju je Šri Auroubindo osnovao u Pondišeriju, i u kojoj je Mira Alfasa imala ulogu „majke”. Paralelno sa duhovnom bliskošću delili su i privrženost indijskoj borbi za nezavisnost.96

95 Isto, 73. * Sâmo ime označava zajednicu i utočište posvećenih. - Prim. prev. 96 Gandhi, Affective Communities, 116-120.

329

330

Istorija prijateljstva

Bliska veza između radikalnih i opozicionih političkih uverenja i osnivanja međurasnih i prijateljstava unutar imperije koja čine osnovu istraživanja Lile Gandi, služe, kako ona ističe, pokretanju fundamen­ talnih pitanja koja se tiču veza koje postoje između prijateljstva, patri­ otizma i stvaranja nacionalnih zajednica. Ovde nije reč o Aristotelovoj ideji filije, tvrdi ona, već je pre u pitanju altrenativna tradicija prijatelj­ stva koja seže sve do vremena epikurejaca, koja je ustupila važno mesto etičkom idealu po kome se prijateljstvo nudi nepoznatim ljudima i strancima. U kasnom devetnaestom i ranom dvadesetom veku ovaj ideal prijateljstva našao se u otvorenom sukobu sa patriotizmom i odanošću državi, i u nekim prilikama je predstavljao povod za direktnu kritiku državnih vlasti. Tako je i pisac E. M. Forster, koji je početkom dvadesetog veka bio toliko zaokupljen pitanjem da li je i na koji način moguće prijateljstvo između Indijaca i Engleza, utvrdio na kraju da je prijateljstvo iznad lojalnosti prema naciji, državi ili političkom uverenju. U godinama neposredno pred Drugi svetski rat, u vremenu kada je osećao bolno razočaranje u političke vrednosti i ponašanje svojih savremenika, Forster je koristio ideju prijateljstva kao način da napravi razliku između stvarnih osećanja i nerealnih zahteva koje moderna dr­ žava postavlja. „Mrska mi je ideja opšteg dobra”, pisao je u knjizi eseja

Dvaput ura za demokratiju: Ako bih morao da biram između toga da izdam svoju državu i svoga pri­ jatelja, nadam se da bih imao petlju da izdam državu... Ljubav i lojalnost prema pojedincu mogu biti u suprotnosti sa zahtevima države. A kada je tako - dole država kažem ja, zato što bi i ona sama isto tako postupila prema meni.97

97 E. M. Forster, „What I Believe”, in Two C heersfor Democracy (London: Edward Arnold, 1972), 66.

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

Društvene nauke i prijateljstvo

U ranijim razdobljima filozofija je bila ta koja je nudila najzna­ čajnije rasprave na temu prirode, značenja i značaja prijateljstva, ali u devetnaestom veku to nije bio slučaj. U njegovoj prvoj polovini knji­ ževnost se mogla smatrati zamenom za filozofiju, ali krajem ovog veka razvile su se društvene nauke, koje su istovremeno ponudile i naučni okvir i instrumente za analizu društvenih odnosa. Brzina ekonomskih i društvenih promena koja je pratila industrijalizaciju i urbanizaciju u prvi plan je iznela ne samo nove društvene obrasce već i pitanja veza­ na za prirodu društva i načine na koje pojedinci stupaju u međusobne odnose u svetu koji se neprekidno menja. I same društvene nauke su delimično odgovorne za ovu munjevitu promenu. Tako se one isto­ vremeno mogu smatrati proizvodom modernizacije, ali i mnoštvom novih disciplina koje su pokušavale da definišu i objasne šta sama mo­ dernizacija predstavlja. Pitanje prijateljstva je u okviru društvenih nauka u velikom broju rasprava postavljano implicitno, a ne eksplicitno, zato što su se one u većoj meri bavile širim kontekstom društvenih veza i odnosa nego što su ispitivale posebne oblike bliskosti. Ipak, nekoliko društvenih teoretičara jasno je pokazalo u kojoj meri kapitalizam i urbanizacija utiču na mogućnost ili pak otežavaju stvaranje prijateljstava u savremenom svetu. Svi ovi stavovi formirani su pod uticajem Marksove analize modernog kapitalizma. U sklopu ovog širokog teorijskog okvira od suštinskog značaja nije Marksova analiza klase već njegova demonstra­ cija mehanizama uz pomoć kojih kapitalizam dovodi do destrukcije svakodnevnog života i običaja, gubitka mogućnosti reagovanja pred ekonomskim imperativima, iluzije da je zahvaljujući neograničenom razvoju sve moguće, dok su u stvarnosti sredstva samoostvarenja pot­ puno ogoljena, a kvalitet života opada zato što su „ljudske” veze pod­ ređene „ekonomskim” odnosima. Vodeći sociolozi kasnog devetnaestog veka - Veber, Ferdinand Tenis i Emil Dirkem - najvećim delom su sledili Marksa u pogledu prilično pesimističnih stavova vezanih za mogućnost da se u savreme-

331

332

Istorija prijateljstva

nom svetu ostvari prijateljstvo. U posledice brzih promena, usled kojih dolazi do fragmentacije društva i brisanja i uništavanja svih postojećih veza među ljudima, prema mišljenju ovih naučnika, spada i ukidanje sigurnosti na kojoj se prijateljske veze temelje. Sve u svemu, i Veber i Tenis su tvrdili da su mogućnost i značaj prijateljstva opali zajedno sa industrijalizacijom i urbanizacijom. Društvene okolnosti počele su ve­ oma brzo da se menjaju, a kako se prijateljstvo pre svega stvara između ljudi koji su slični, ove nove okolnosti pokazale su se nepovoljnim za razvijanje prijateljstva. Novi oblici birokratije i organizacije koji su lju­ de upošljavali na osnovu njihove kvalifikovanosti za određene poslove, a ne zahvaljujući ličnim odnosima takođe su suzile manevarski prostor za stvaranje prijateljstva. Mogućnosti za formiranje prijateljstva u gradskoj sredini bile su predmet velikog interesovanja i brojnih rasprava među sociolozima. Za Tenisa je individualizam koji srećemo u gradskim društvima, kao i dominacija društvenih odnosa i kolektiva u koje su ljudi bili uključeni jedino radi lične koristi i kalkulacija, ukidao mogućnost komunikaci­ je u okviru zajednice, a time i stvaranja prijateljstva. Suprotno Tenisu, Dirkem je smatrao da postoji mogućnost za stvaranje alternativnog moralnog poretka koji se može negovati u gradovima. Podela rada, tvrdio je on, kao i novi vidovi profesionalnih udruženja koji odlikuju moderni industrijalizam, u mogućnosti su da proizvedu nova pravi­ la integracije. Međusobna zavisnost profesionalnih sektora u kojima svaki „stručnjak” mora da sarađuje sa drugima da bi napredovali kao celina, na isti način na koji posebni delovi organizma moraju zajedno funkcionisati da bi organizam preživeo, može sobom doneti nove vi­ dove udruživanja. Međutim, dok je Dirkem svet opisivao kao mesto na kojem ljudi više zavise od društva i u kojem su institucije, lokalne obla­ sti i uslovi u njima takođe neka vrsta osnove za stvaranje prijateljstva, njegov koncept bezakonja kojim se pretpostavlja erozija jedinstva među pojedincima predstavljao je još jednu prepreku ka prijateljstvu. Pored toga što su neki sociolozi dovodili u pitanje mogućnosti za stvaranje prijateljstva u novom modernom društvu, bilo je još nedou­ mica koje su se pojavile u okviru novih naučnih disciplina, poput psi­ hologije, a posebno psihoanalize. U tom pogledu je naročito značajan Sigmund Frojd, i pored toga što se prijateljstvom veoma malo direktno

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

bavio. Njegova glavna preokupacija bila je porodica, zajedno sa nje­ nom suštinskom ulogom u razvoju pojedinca. Za Frojda je porodica predstavljala prostor u kojem nas neminovne frustracije nastale usled psihoseksualnog suparništva sa roditeljima, i braćom i sestrama u ne­ što manjoj meri, uče granicama sopstvene ličnosti, kao i prirodi zabra­ njenog, i, konačno, imperativima civilizacije kojoj pripadamo. Nakon što naučimo da živimo sa drugima, tvrdi Frojd, moramo prihvatiti činjenicu da se cena civilizacije uvek manifestuje u izvesnom vidu ne­ zadovoljstva: naše najdublje želje ne mogu (ne smeju) biti zadovoljene po cenu da se uništi društveno ustrojstvo od kojeg zavisimo. Kako je bio zaokupljen suparništvom u okviru primarnih odnosa, Frojda nije mnogo zanimalo prijateljstvo - samo ga je tri puta pomenuo u svom radu. Za njega je ambicija (usmerena prema seksualnom posedovanju i svrgavanju figure oca) uvek u suprotnosti sa brigom o drugi­ ma; prijateljstvo je, poput bilo kog drugog odnosa, ambivalentno, puno kompromisa i teško odoleva licemerju.98 Ipak, očigledna je činjenica da su njegove teorijske novine proizašle iz bliskih prijateljstava i zajed­ ničkog rada sa prijateljima (na primer, sa Vilhelmom Flisom), kao i sa učenicima (poput Karla Junga). Međutim, u njegovim pismima je veo­ ma izražena njegova lična ambivalentnost povodom tog pitanja: s jedne strane, smatrao je kako „ništa ne može zameniti prijatelja; u pitanju je potreba koja proizlazi iz nečega što se nalazi duboko u meni, možda čak nečeg ženskog”, ali s druge strane (nakon svađa koje su inače tipične za prijateljstvo), pisao je i kako „više nema(m) nikakvu potrebu za potpu­ nim razotkrivanjem sopstvene ličn o sti... deo homoseksualnog libida se povukao i iskoriščen je za uvećanje (mog ličnog) ega”99. Čitajući ove redove, zaključujemo da prijateljstvo jeste kompleksno, ambivalentno i puno licemerja, da se rukovodi koristoljubljem, kao i da predstavlja pre­ preku ka samodovoljnosti. Pa ipak, iako je i sâm Frojd imao ambivalen­ tan odnos prema prijateljstvu, psihoanaliza se, zahvaljujući detaljnom bavljenju emotivnim životom i nesvesnim, dotakla i ogromnog značaja prijateljstva, kao i dubine i bliskosti koje ono sobom nosi.

98 Graham Little, Friendship: Being Ourselves With Others (Melbourne: Text Publishing, 1993), 43. 99 Citirano u Little, Friendship, 1993, 44-45.

333

334

Istorija prijateljstva

Bliskost, seksualnost i novi ideali prijateljstva

Prilično je ironična činjenica da su, istovremeno sa tugovanjem mnogih sociologa nad nemogućnošću stvaranja prijateljstva u savremenom svetu, neki njihovi savremenici uporno tvrdili da je to najva­ žniji odnos koji postoji među ljudima, i tako njegovu vrednost podigli na novi nivo. E. M. Forster je bio jedan od njih, i njegova tvrdnja da je prijateljstvo važnije od bilo kakvih političkih i verskih ciljeva ukazu­ je ne samo na činjenicu da ga je visoko cenio već i na to da mu je dao novo značenje. Štaviše, njegovo tumačenje prijateljstva nije predstavlja­ lo jedinstvenu pojavu. Naprotiv, ono je zapravo predstavljalo odraz ide­ ja koje su bile prilično rasprostranjene među velikim brojem njegovih prijatelja i saradnika krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, i oni su ih često izražavali u svojstvu članova društva blumzberijevaca, čiji je član bio i sâm Forster. Iako im se često pripisuje važna uloga u sprovođenju različi­ tih vidova modernizma u književnosti, umetnosti i privatnom živo­ tu, „blumzberijevce” je teško precizno definisati, bilo da su u pitanju sami članovi ili njihovi stavovi. Reč je o grupi blisko povezanih pisaca, umetnika i intelektualaca koji su se okupili oko zajedničkih interesovanja i vrednosti, ali i zahvaljujući međusobnoj bliskosti. Jezgro ovog društva predstavljala je grupa mladih ljudi koji su se upoznali i zbližili tokom studija u Kembridžu devedesetih godina devetnaestog veka, u koje spadaju Liton Strejči, Fenard Vulf, Mejnard Kejns, Tobi Stiven i Dezmond Makarti. Ovo društvo se proslavilo kada se, pošto su zavr­ šili studije, jedan deo njegovih članova nastanio u Blumzberiju, sledeći primer Tobija Stivena i njegovih sestara Vanese i Virdžinije, koje su se udale za Klajva Bela, odnosno za Lenarda Vulfa, koji su bili članovi prvobitnog društva sa Kembridža.100 Novi vid prijateljstva koji je postojao u ovom društvu temeljio se na mnoštvu različitih elemenata, od kojih su neki bili emotivne a neki 100 Vid. Michael Holroyd, Lytton Strachey (London: Vintage, 1995); Quentin Bell, Bloomsbury (London: Weidenfeld & Nicolson, 1968); Peter Stansky, On or about D ecem ber 1910 (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1996).

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

teorijske prirode. Emocionalni element ticao se ogromnog značaja koji su svi ovi ljudi pridavali godinama provedenim u Kembridžu i prijatelj­ stvima koja su tamo formirali. Svi do jednog su isticali koliko im je za­ dovoljstva donelo to što su tamo prvi put iskusili izvesno intelektualno zajedništvo i blisko prijateljstvo koje je zamenilo osećanje izolovanosti nastalo usled boravka u strogim internatima ili u porodicama sa koji­ ma nisu bili nimalo bliski. Njihovo tumačenje značaja prijateljstava sa Kembridža, zajedno sa blisko povezanom intelektualnom zajednicom koju su sami osnovali, još više je obogaćeno uključivanjem nekih od njih u jedno od prestižnih društava u Kembridžu, po imenu Apostoli, što im je pružilo priliku da bliže upoznaju pripadnike starije genera­ cije filozofa i intelektualaca, među kojima su bili Bertrand Rasel i Dž. E. Mur. U Apostolima su oduvek postojala bliska prijateljstva i bila su veoma cenjena. I upravo su ona bila ta, prema recima Vilijama Lubenova, koja su održavala njihov kritički intelektualni pristup kao suštin­ sku osobenost ove grupe, isto kao što su im omogućila da bez straha i milosti preispituju vrednosti, verovanja i ideje društva u kojem su živeli.101 Apostoli su uvek isticali značaj iskrene i otvorene rasprave o svakoj mogućoj temi, koju su „blumzberijevci” proširili na emocional­ na i seksualna pitanja, kao i na ona estetička, politička i uže filozofska. Sećajući se dana provedenih u Kembridžu, Lenard Vulf je zabeležio kako se, nakon svega nekoliko dana provedenih u Kembridžu, u toku kojih se osećao usamljenim: sve promenilo i gotovo prvi put smo osećali kako je divno biti mlad. Raz­ log za to je jednostavan. Iznenada sam, na svoje zaprepašćenje, shvatio da u svojoj blizini imam ljude sa kojima mogu da delim veliku sreću i sva uzbuđenja koja donosi prijateljstvo.102

Međutim, ovo prijateljstvo je imalo posebne odlike koje je Vulf smatrao vrednim pominjanja. Nije samo bila u pitanju činjenica da 101 W. C. Lubenow, The Cambridge Apostles, 1820-1914 Liberalism, Imagination, and Friendship in British Intellectual and Professional Life (Cambridge: Cambridge University Press, 1998). 102 Leonard Woolf, Sowing, An Autobiography o fth e Years 1880-1904 (London, Hogarth Press, 1960), 103.

335

336

Istorija prijateljstva

je oko sebe pronašao srodne duše već i to što je sa njima uspostavio novu vrstu intelektualne i emocionalne prisnosti zahvaljujući detalj­ nom poznavanju njihovog emotivnog života i psiholoških stanja. On i njegov najbliži prijatelj Liton Strejči su u tom pogledu razvili poseban metod: Na dušu dotičnog prijatelja primenjivana je neka vrsta trećerazrednog psihološkog istraživanja. Iako je to bilo mnogo pre nego što smo se upo­ znali sa Frojdovim radom, u pitanju je bila neka vrsta prinudne psiho­ analize. Ona je trebalo da nama, a i našoj žrtvi, otkrije kakva je zaista; naša teorija sastojala se u tome da će saopštavanjem dubljih psiholoških istina svima kojih se to ticalo bliski odnosi biti znatno unapređeni.103

Ukoliko je Frojd, ili barem anticipacija njegovog rada, proizveo jedan od načina na koji se može okarakterisati ovaj novi pristup pri­ jateljstvu, onda je onaj drugi, o kome će biti reći, ustanovio Dž. E. Mur, filozof kome je ova grupa bila najviše naklonjena. U svojoj knjizi Principia Ethica, koja je objavljena 1903. godine, ovakvoj vrsti prija­ teljstva posvećena je posebna pažnja, mada je ova ideja anticipirana još u razgovorima koje je Mur vodio na sastancima Apostola. Mur je tvrdio da estetski užitak, zajedno sa „zadovoljstvima koja donose susreti sa ljudima i naklonost prema njima”, predstavljaju „ideal” uto­ liko što je u pitanju „veliko neiskvareno dobro”. Naklonost koju su svi toliko cenili podrazumevala je poštovanje umnih kvaliteta, zajedno sa „poštovanjem odgovarajućeg telesnog izraza ovih kvaliteta”, kao i znatnu sposobnost rasuđivanja i dubokog promišljanja.104 Na taj način je, čini se, Murovo delo uskladilo najviše moguće etičke vrednosti sa bliskim prijateljstvom, posebno sa prijateljstvom koje su iskusili ovi mladi intelektualci. „Blumzberijevci” su bili potpuno svesni novine koju je doneo nji­ hov pristup prijateljstvu. Upravo su njihove ideje o prijateljstvu, a po­ sebno pažnja koju su poklanjali krajnjoj iskrenosti i otvorenosti na svim poljima, uključujući i seksualnost i druga intimna pitanja, služile 103 Isto, 114. 104 Moore, Principia Ethica, 203. Vid. takođe, Paul Levy, G. E. M oore and the Cambridge Apostles (London: Weidenfeld & Nicolson, 1979).

Društveni stalež, pol i prijateljstvo: taj dugi devetnaesti vek

mnogima od njih za definisanje sebe i pristupa životu kao „modernoj tvorevini”, nasuprot svojim viktorijanskim prethodnicima. Jedan od znakova ove nove bliskosti bilo je obraćanje ličnim imenima umesto starog engleskog običaja po kome su se svi jedni drugima obraćali ko­ risteći prezimena. Odbacivanje starijeg načina obraćanja ih je izgleda podstaklo ne samo na to da podele najintimnije već i činjenice vezane za svakodnevni život. Nova vrsta prijateljstva za koju su se „blumzberijevci” zalagali podrazumevala je bliskost u koju su ponekad spadali zajednički životni prostor i seksualno partnerstvo, kao i pričanje o najintimnijim temama. Odbacivanje konvencionalnog poimanja bra­ ka bilo je važno pitanje za njih i element koji je odredio njihov smisao za modernost. Homoseksualizam mnogih članova ove grupe takođe predstavlja važno pitanje. Zapravo, ključni aspekt na osnovu kojeg su poimali sopstvenu modernost ležao je u otvorenom prihvatanju i raz­ govorima o homoseksualizmu i homoseksualnim vezama, i to ne samo među muškarcima već i među ženama. Međutim, bilo je i mnogo čla­ nova koji su bili heteroseksualci, tako da su razgovori povodom ove te­ me, zajedno sa potrebom za bliskošću i slobodom, obuhvatali sve vrste seksualnog opredeljenja. Bliskost kojoj su „blumzberijevci” težili i koju su veličali pokrenula je prilično složena pitanja o značaju i prirodi pri­ jateljstva, a posebno o granicama između prijateljstva i telesne ljubavi. Ljubomora se nije tolerisala, mada se događalo da je nekoliko bliskih prijateljstava dovedeno u iskušenje kada su prijatelji imali strasnu vezu sa istim partnerom. Ipak, mnoga od ovih prijateljstava su prebrodila ovakva iskušenja, i pisma, dnevnici i autobiografije mnogih članova svedoče o njihovoj trajnosti, kao i o dugoročnom bavljenju međusob­ nim životima, osećanjima i psihološkim stanjima. „Blumzberijevci” možda jesu najpoznatije društvo u kojem su bli­ ski prijatelji ponudili novi model bliskosti, kao i života u kući i u dru­ štvu koji je ljudima omogućavao prevazilaženje ograničenja viktorijanskih domova i porodica, ali nisu bili jedini. Kako je to Kristina Stansel nedavno pokazala, boemski svet Grinič Vilidža i njegovog okruženja početkom devetnaestog veka takođe je praktikovao novu vrstu dru­ ženja koja je podrazumevala bliske odnose među pripadnicima istog i suprotnog pola, koje su se lako pretvarale u seksualne veze i omoguća-

337

338

Istorija prijateljstva

vale ljudima da sebe vide kao utemeljivače jednog drugačijeg sveta.105 Ljudi iz Grinič Vilidža su, više nego pripadnici „blumzberijevaca”, dolazili iz velikog broja različitih zemalja, ali su im razlike u jeziku i poreklu bile nevažne imajući u vidu njihove zajedničke društvene i političke stavove koji su za cilj imali stvaranje novog sveta. Ova grupa ljudi je bila zaista međunarodna grupa prijatelja i saradnika, u kojoj su se Amerikanci lako mešali sa šarenilom poljskih, nemačkih, ruskih i italijanskih emigranata bez ikakve nacionalne hijerarhije. Marta Visinus je iznela sličan stav o boemskom svetu Pariza iz istog perioda, a svi ovi primeri jasno ukazuju na značaj koji su novi oblici bliskih i složenih prijateljstava imali u osvit dvadesetog veka. O različitim poimanjima prijateljstva u devetnaestom veku u odno­ su na ranija razdoblja delom možemo govoriti iz jednostavnog razloga što je lakše doći do izvora koji govore o tome šta su ljudi u ovom perio­ du, naročito obični ljudi, mislili o ovakvim ličnim pitanjima. Međutim, bitne ideje i iskustva u domenu prijateljstva svakako su se menjale to­ kom ovog veka, naročito kada su u pitanju ženska prijateljska iskustva. Različiti pokreti o kojima smo govorili, a čiji je cilj bio unapređenje društva formiranjem prijateljstava, bilo unutar jednog istog ili među različitim društvenih staležima, predstavljaju jedan od aspekata sve većeg nezadovoljstva ekonomskim i društvenim sistemima, koji su vremenom doveli do mnogih društvenih i političkih promena koje su uticale na stavove ljudi prema svojim zajednicama, kao i prema kon­ kretnim prijateljstvima i predstavama o njima. Međutim, ovi pokreti su, takođe, na manje direktan način predskazali buduće sužavanje gra­ nica između elite i shvatanja koja su pripadala popularnoj kulturi, kao i razvoj „modernijeg”, univerzalnog i homogenog koncepta prijateljstva i prihvatanja njegovih potencijalnih značenja.

105 Christine Stansell, American M odem s: Bohem ian New York and the Création o f a New Century (New York: Henry Holt & Company, 2000).

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka M ark Pil

Uvod

U prvoj polovini dvadesetog veka većina ljudi blisko prijateljstvo smatrala je najvažnijom komponentom kvalitetnog života. Prijateljstvo je, više nego porodica, rođaci ili religija, počelo predstavljati vezivno tkivo savremenog života. Pomagalo je ljudima da se izbore, podnesu, pa čak i da uživaju u dramatičnim promenama kroz koje prolaze, a isto tako je osnaživalo horizontalne veze između ljudi sličnog godišta i iskustva i davalo snagu onima koji žive izvan propisanih društvenih granica. Ovo se posebno odnosilo na gradove Novog sveta, u kojima je prijateljstvo u dvadesetom veku pomoglo milionima ljudi da se priklju­ če modernom životu. Imigranti, putnici i ostali koji su manje ili više svojevoljno učestvovali u ovom veku masovnih kretanja, oslanjali su se na činjenicu da se prijatelji - za razliku od porodice i rođaka - mogu uvek iznova sticati. Prijatelji su bili ti koji su jedni drugima otkrivali najbolje strane modernog života, odnosno nova zadovoljstva i moguć­ nosti koje je život u dvadesetom veku mogao da im ponudi. Takođe su jedni drugima pružali neku vrstu zaštite od nepovoljnih aspekata života u modernim gradovima, kao što su otuđenje i usamljenost, koje su teoretičari kulture tako često isticali. Dvadeseti vek je u velikoj meri bio period u kome je znatan broj ljudi bio izložen i opasnostima i no-

340

Istorija prijateljstva vim mogućnostima koje su promene sobom nosile, i u ovom veku su se ljudi sve više oslanjali na prijateljstvo, barem u zapadnim društvima, umesto na nedovoljno bliske odnose u okviru zajednice, komšiluka ili rodbine. Umesto toga, prijatelji su bili ti sa kojima se moglo prolaziti kroz promene i uživati u njima, i sa kojima su se te promene mogle predviđati, planirati i tumačiti. Iz Sjedinjenih Država je došao veći broj popularnih primera koji su veličali mogućnost izbora, u kojima su ljudi iz dvadesetog veka mogli videti razne pozitivne aspekte novog života - uključujući i odnose sa drugima; popularnoj književnosti i literaturi za lično napredovanje do­ dati su film, radio i novinske kolumne koje su nudile savete. Ono što su stanovnici gradova u Novom svetu doneli svojim izrazito raznovrsnim poreklom, i tako pomogli oblikovanju masovne kulture, Evropljani su preuzeli, imitirali i nanovo oblikovali. Kada su u pitanju bilo koje dru­ ge okolnosti, ljudi mogu da podražavaju ili odbace neke od američkih običaja; međutim, kada je reč o načinu života i opštoj politici, dvadeseti vek bio je vek Amerike. Prijateljstvo se održavalo u razgovorima sa drugima o tome kakvi ste nekada bili, kakvi ste sada i kakvi želite da budete. Služilo je raz­ matranju nedoumica i isprobavanju novih životnih odluka. Budući da ste svoje prijatelje sami birali, u ovom činu se ogledalo ono što su ljudi, makar u većini, smatrali novim stepenom slobode da se bira sopstveni put. Ono u čemu je relativno mali broj ljudi u devetnaestom veku mo­ gao da uživa sada je postalo sasvim ostvariva težnja mnogih. Popular­ na kultura i javne rasprave zastupale su uverenje da prijatelji postaju sve važniji, kao i da je prijateljstavo postalo značajno za poboljšanje drugih međuljudskih odnosa koje svako ima u životu, a to su odnosi sa porodicom i komšijama. Preporuke i pravila koje je nudila kultura bile su usredsređene na veze između prijateljstva i ličnog uspeha: vaši su prijatelji, više nego bilo ko drugi, bili svedoci i pružali vam pomoć u trenucima kada ste dolazili do samospoznaje. Takođe su i nova zna­ nja i slobodne aktivnosti uticali na ovakvo sagledavanje prijateljstva. Više nego filozofi i sociolozi, zastupnici praktičnih vrlina prijateljstva, poput Dejla Karnegija, kao i proizvođači masovne zabave, uticali su na oblikovanje predstava i očekivanja koja su ljudi u dvadesetom veku imali o prijateljstvu.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka Takođe je došlo i do odlučujuće smene u položaju prijateljstva, budući da su prijateljstva među ljudima koji su nekada smatrani ne­ sposobnim za ispunjavanje obaveza koje je ovaj odnos zahtevao sada postala primer za ugled svima. Dok su se heteroseksualni muškarci borili sa zahtevima ovog nešto intenzivnijeg, emotivnijeg koncepta prijateljstva koji od pojedinca zahteva razotkrivanje pred drugima, žene i homoseksualci su postali njegovi glavni nosioci, zastupnici i javni izvođači. Ideja da žene poseduju naročitu sposobnost i potrebu za sklapanjem prijateljstava - bilo daje ta sposobnost urođena, stečena u društvu ili možda čak predstavlja posledicu patrijarhalne represije bila je važna i mnogo pre početka dvadesetog veka. Prema tvrdnjama Stejsi Oliker, a kako je i u prethodnim poglavljima istaknuto, sve veće prepuštanje žena osećanjima, bliskom druženju, nežnostima i iskreno­ sti pred drugima bila je veoma česta pojava i pre početka dvadesetog veka.1 Štaviše, već je na početku veka, 1907. godine, jedan američki pi­ sac primetio kako ,,u emotivnom smislu, mnoge žene, za razliku od ve­ oma malog broja muškaraca, mogu da dosegnu najviši stupanj blisko­ sti”2. Ovo je bilo zanimljivo predviđanje, zato što je dvadeseti vek bio doba ženskih prijateljstava ili, bolje rečeno, doba u kome je prijateljstvo postalo ženska stvar. Dok je, s jedne strane, bilo sve teže kontrolisati granice između muške intimnosti, prijateljstava i homoseksualizma, žene su se sve više usredsređivale na bliskost i sigurnost koje im je „pra­ vo” prijateljstvo moglo ponuditi. Pa ipak, i prijateljstvo među ženama, kao i među svim drugim autsajderima, takođe je promenilo značenje i mogućnosti. Od ovih grupacija je potekla nova ili obnovljena ideja prijateljstva koje podrazumeva suprotstavljanje represiji i suštinski va­ žnu osnovu za formiranje ličnog i kolektivnog oslobađanja i modela po kome se može sagraditi bolji svet. Postojala su čuvena prijateljstva koja su se zasnivala na angažovanosti i mobilizaciji društvenih snaga, 1 Stacey J. Oliker, „The Modernisation of Friendship: Individualism, Intimacy and Gender in the Nineteenth Century”, u Rebecca G. Adams and Graham Allan (eds), Placing Friendship in Context (Cambridge: Cambridge University Press, 1998), 23-27. 2 Arthur C. Benson, „Essentials of Friendship”, Putnam’s Monthly 2 (1907), citi­ rano u Linda W. Rosenzwieg, A nother Self: M iddle-class Am erican Women and their Friends in the Twentieth Century (New York: New York University Press, 1999), 41.

341

342

Istorija prijateljstva a organizovani su i kongresi o prijateljstvu među nacijama. Postojale su i hiljade neformalnih trenutaka bliskosti, povezivanja ljudi i me­ đusobne otvorenosti u razgovoru, koji su u podjednakoj meri stvarali budućnost. Ipak, pojedine teoretičare sve ovo nije toliko impresioniralo. Za njih je, zajedno sa fin de siècle, došlo ne samo do kraja odnosa koji su postojali u tradicionalnim društvima - kojima je Ferdinand Tenis dao ime Gemeinschaft - već i do pojave novih i potencijalno opasnih vidova odsustva zajedništva (Gesellschaft). Dominantne paradigme u sociološkoj misli dvadesetog veka - Tenisov nedostatak zajedništva, Dirkemova erozija značenja i neprihvatanja društvenih normi, Marksovo nepopustljivo ukazivanje na kontradikcije kapitalizma i Frojdovo fokusiranje na psihoseksualno suparništvo i duboko usađene sukobe gotovo su u potpunosti bile skeptične u pogledu na pitanje prijateljstva. Ako bi se ovom temom uopšte i bavili, društveni teoretičari su zabri­ nuto predviđali da će u veku razbijenom na sitne čestice mogućnost za pravo prijateljstvo nestati, zajedno sa osećanjem zajedništva, susedstva i svega drugog što je neminovno bivalo nagrizeno promenama. Gledajući u prošlost, možemo reći da je njihova zabrinutost uka­ zivala na nedostatak poverenja u sposobnost ljudi da upravljaju novim i složenim okolnostima u okviru savremenog društva. Međutim, ovi naučnici su prevideli činjenicu do koje su mere ljudi u dvadesetom veku u stvari hodali već utabanim stazama. Umesto bilo kakvog te­ meljnog razilaženja sa težnjama kojima se odlikovao devetnaesti vek, što je prikazano u prethodnom poglavlju, dvadeseti vek je bio obeležen još snažnijim ostvarenjem tih istih težnji. Vremenom je, zajed­ no sa različitim ispoljavanjima u različitim društvima, prijateljstvo počelo da biva sve važnije u životu sve većeg broja ljudi. Prijateljstvo u okviru avangarde, koje je bilo blisko, otvoreno i kome se m ora­ lo posvetiti mnogo vremena, zatim koje je pomagalo u formiranju i ostvarivanju ličnosti i u kojem se sve deblo, postalo je lakše ostva­ rivo za hoi polloi (veliku većinu ljudi). U skladu sa tim, prijateljstvo predstavlja odnos i cilj koji na najbolji način karakteriše ljude u savremenom svetu: relativno samostalne i pokretljive pojedince koji sebe vide kao promenljive jedinke koje imaju svako pravo da žive po sopstvenom izboru.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka U istorijskim dokumentima je dvadeseti vek obeležen kao vek veli­ kog broja razičitih karakteristika: ratova najvećih razmera, automobila i masovne kulture. Bilo je to doba krajnjih različitosti i vek Amerike. U zapadnom svetu je to bio vek u kojem je sve više ljudi živelo u većim gradovima i u kojem su stotine miliona njih, manje ili više dobrovoljno, učestvovali u međukontinentalnim migracijama. Ovo je istovremeno bio vek svetske ekonomske krize i dotad neviđenog prosperiteta, nagle industrijalizacije i podjednako nagle deindustrijalizacije. Bio je to vek velikog ličnog bogaćenja, jačanja i slabljenja vere u socijalnu državu, eksplozije populacije i kontrole rađanja, kao i revolucije na polju javnog zdravlja, zahvaljujući kojoj je preuranjena smrt postala retka pojava, a dug život sasvim realno očekivanje. Bio je i vek borbe za ljudska prava i vek u kojem je humanost doživela nekoliko najbolnijih poraza. Delovaće neobično ako ga nazovemo vekom širenja prijateljstva, pa ipak, vek u kojem je sve veći broj ljudi bio u mogućnosti da putuje, da se obogati i izbori za svoju privatnost i samostalnost, kao i da koristi sredstva ma­ sovne komunikacije, ali u kojem je istovremeno veliki broj ljudi izgu­ bio dom, pretrpeo velike strahote i doživeo ratove, takođe je bio vek u kojem je prijateljstvo moglo imati samo još važniju ulogu u suočavanju pojedinca sa zahtevima i mogućnostima koje takav život donosi. Sve u svemu, kada govorimo o prvoj polovini dvadesetog veka, najvažnije je reći d aje cilj koji ljudi još nisu uspeli da dostignu bio - bolji život.

Prijateljstvo kao pomoć ugroženima

Naučnici koji su proučavali različita društva u prvoj polovini dva­ desetog veka primetili su da su nedovoljno čvrste prijateljske veze bile sastavni deo problema, a ne njegovo rešenje. Prijateljstvo se činilo pro­ laznim čak i njegovim velikim poštovaocima. Od svih evropskih so­ ciologa Georg Zimel je najviše verovao u prijateljstvo. U svom eseju „Metropola i mentalni život” rekao je da je prijateljstvo „sastavni deo neposredne interakcije među ljudima”, da se razvija preko razgovora i

343

3 44

Istorija prijateljstva da se uz njegovu pomoć u životu neguju „živost, razumevanje i zajed­ nička svest o problemima”. Prijateljstvo nema nikakav cilj izvan sebe samog i zahteva ravnopravnost onih koji ga čine zato što predstavlja „najčistiji, najotvoreniji i najprimamljiviji vid interakcije”. Ono, takođe, zahteva privatnost, i zato se javilo u gradovima a ne u selima, u kojima se tajne teško čuvaju. Prijateljstvo je, dakle, zahtevalo izvesne veštine, ispravno rasuđivanje i maštu ravnopravnih ljudi. Međutim, ostalo je neka vrsta „zabavnog” druženja i, uprkos vitalnosti, živosti i moguć­ nostima koje je nudilo, Zimel ga je svrstao među manje važne delove privatnog života.3 U Sjedinjenim Državama je Robert Parkprimetio sposobnost grad­ skih potkultura Čikaga za stvaranje „udruženja srodnih duša”, dok su u manjim svetovima poput Midltona, Robert i Helen Lind primetili da su ljudi skloni formiranju bliskih i korisnih odnosa izvan porodice.4 Međutim, malo je ljudi bilo sposobno da uoči još veću korist od prome­ né prijatelja - na primer, automobili i bogatstvo stanovnika Midltona omogućavali su im da se druže u širem krugu ljudi. Ipak, Lindovi su se mnogo više bavili opadanjem broja prijateljskih odnosa među komšijama, zajedno sa sve većom potrebom ljudi da slobodno vreme pro­ vode u samoći i odsustvu bilo kakvih aktivnosti, kao i porastom broja udruženja koja su se mnogo više odlikovala isključivošću umesto da u svoje članstvo prime što više ljudi.5 Stanovnici Midltona su bili nešto ambivalentniji u tome; izjava „ljudi nisu više toliko druželjubivi kao nekada” često se mogla čuti kao refren koji je izgovaran kada je reč o komšijama, ali većina njih je govorila o tome kako postoje sve veće raz­ like između prijatelja i komšija, sa kojima se posete najčešće ugovaraju telefonom, umesto da se spontano „navrati” u njihovu kuću.6 Kakve god da su bile sitne pojedinosti kojima se odlikovao svakodnevni život, 3 Georg Simmel, „The Metroolis and Mental Life”, in David Frisby and Mike Featherstone (eds), Simmel on Culture: Selected Writings (London: Sage Publications, 1997 [1902]), 174-187. 4 Robert Park, Human Communities: The City an d Hum an Ecology (Free Press, New York, 1952), 86. 5 Robert and Flelen Lynd, M iddletow n: A Study in A m erican Culture (New York: Harcourt Brace Jovanovich, 1956) [1929]), 272-312. 6 Isto, 274-275.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka u književnim prikazima istog ovog sveta u malim gradovima, naročito u tužnim pričama Džordža Babita i njemu sličnih, borba za društveni i finansijski uspeh, kao i postojeći pritisak na ljude da se uklope u okoli­ nu, još više su umanjili mogućnosti za sklapanje prijateljstava. Sociolozi su, zajedno sa društvenim kritičarima i satiričarima, ma­ nje pažnje poklanjali odnosima u kojima je jezik prijateljstva i blisko­ sti imao važnu ulogu. Ljudi sa obe strane Atlantika su i dalje koristili jezik prijateljstva, mada u drugačijem vidu i radi drugačijih ciljeva, na način koji je jasno ukazivao na sve teškoće i mogućnosti koje je sobom nosilo „moderno stanje” stalnih promena. Važno je imati na umu da je tokom prve polovine dvadesetog veka bilo teško predvideti krajnje domete i trajanje društava koja su prolazila kroz proces brze modernizacije, kao i samog kapitalizma, uprkos naknadnoj težnji da se ova činjenica sakrije kasnijim uspesima ovog sistema. Velikoj većini ljudi u tim društvima modernost dugo nije obećavala nikakvo bogat­ stvo, pokretljivost, niti bolji život. Koliko god da su laskava obećanja ekonomskog razvoja, povećanja prava i moći kupaca i velike količine slobodnog vremena, teorijski bila privlačna, životi ljudi su i dalje bili puni problema i nesigurnosti. Ipak, kod njih su, kao što će biti prika­ zano nešto kasnije, novonastala dislociranost i mogućnosti za promene stvorile nove razloge i načine sticanja prijatelja. S druge strane, neki­ ma, naročito pripadnicima elite koja je bila zabrinuta zbog puta kojim je krenuo savremeni svet, pružanje ruke prijateljstva pomagalo je da ublaže neke od najneprijatnijih aspekata tadašnjeg života. Važno je napomenuti i to da je prijateljstvo bilo važan činilac u sprovođenju društvenih reformi i aktivnosti dobrotvornih organizaci­ ja. Početkom dvadesetog, isto kao i u devetnaestom veku, praktikovanje „prijateljskih poseta” i „pružanja prijateljske pomoći” obično je podrazumevalo transformaciju, poboljšanje ličnih sposobnosti i asimilaciju imigranta, kolonijalnog podanika, odnosno društveno inferiornog po­ jedinca ili žrtve. Smatralo se da u ovakvim odnosima prijateljstva služe jačanju moralnog i kulturnog autoriteta koji je proisticao iz povlašćenog položaja; zahvaljujući pružanju prijateljske pomoći i utehe nekome ko je ugrožen, stvarala se daleko bolja slika o samom autoritetu osobe koja tu pomoć pruža. Isto kao kod američkih abolicionista i drugih re­ formatorskih pokreta u Sjedinjenim Državama i Evropi, prijateljstvo je

345

346

Istorija prijateljstva podstaklo unapređivanje dobrotvornog rada i saosećanja kod žena - u pitanju je bilo zaštitničko prijateljstvo među osobama nejednakog sta­ tusa. Naslov nedavno objavljene zbirke eseja Oktavije Hil, koja je bila začetnica dobrotvornih organizacija u Engleskoj, pod nazivom Vođa kao prijatelj (The Befriending Leader, 1997), verodostojno prikazuje duh ovakvih prijateljstava, oslikan u naredbi koju je izdala svojim vo­ lonterkama - da istovremeno budu ,,i kraljice i prijateljice”7. Principi prijateljskih poseta - koje je Meri Ričmond, američka teoretičarka koja se ovom pojavom najviše bavila, opisala kao „bliskost i stalno praćenje i saosećanje sa radostima, žalostima, razmišljanjima i celokupnim pogledom na život ugroženih porodica” - možda su naj­ potpunije bili ostvareni u dobrotvornim društvima u gradovima Severne Amerike neposredno pre i posle početka dvadesetog veka.8 Iako su se svi ugledali na pokret u Engleskoj i njegove vođe, koje su opisane u prethodnom poglavlju, Ričmondova, koja je radila u Baltimoru, Filadelfiji i Njujorku između devedesetih godina devetnaestog i dvadesetih godina dvadesetog veka, zajedno sa pobornicima ovog pokreta poput Roberta Trita Pejna, Džozefin Šo Louel i Edvarda T. Devina, bila je ta koja je osmislila recept koji je glasio - „ne milostinja, već prijateljstvo” - i tokom istraživanja profesionalnog socijalnog rada tokom dvadese­ tog veka lično je posećivala ljude koji su u ovakvom prijateljstvu uče­ stvovali. Ovaj bitan element prijateljstva je takođe iskorišćen u borbi za reforme, zajedno sa nekim od prvih radova afroameričkog zaštitnika prava crnaca: V. E. B. Duboa je čitaoce jednog od svojih prvih radova koji se zvao Crnac iz Filadelfije podsećao, na primer, da „na kraju kra­ jeva, ono što je crncu potrebno, kao i pripadnicima svih drugih ugro­ ženih slojeva društva, nije milostinja, već prijatelji’”9.

7 Octavia Hill, „Letter to Му Fellow Workers” [1874], citirano u Jane Lewis, „Social Facts, Social Theory and Social Change: The Ideas of Booth in Relation to Those of Béatrice Webb, Octavia Hill and Hellen Bosanquet”, in David Englander and Rosemary O’Day (eds), Retrieved Riches: Social Investigation in Britain, 1840-1914 (Aldershot: Scholar Press, 1995), 51. 8 Mary Richmond, Friendly Visiting am ong the Poor: A H a n d b o o k fo r Charity Workers (MontclairNJ: Patterson Smith, 1969 [1899]), 180. 9 W. E. B. DuBois, The Philadelphia Negro (Philadelphia: University of Phila­ delphia Press, 1899), 358.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka Naravno, namera isticanja prijateljskih odnosa u prvi plan delom se odnosila na iznalaženje protivotrova za društvene napetosti koje su proizlazile iz izrazito naglog ekonomskog razvoja Starog i Novog sveta, kao i za društvenu i kulturnu distancu koja je postojala između onih koji pružaju prijateljstvo i onih kojima je to prijateljstvo namenjeno, ali koji su se sve više udaljavali od sebi bliskih ljudi. Posredi nikada nije bio samo jedan razlog, i svaka tvrdnja da prijateljstvo utiče na formi­ ranje „karaktera” siromašnih ljudi služila je kao podsetnik (poput reći koje je izgovorila američka reformatorka Meri Makdauel) da iskrena prijateljska pomoć mora proizlaziti iz „osećanja da je zajedništvo u osnovi svega i da su razlike između nas samo rezultat božje milosti, a ne posebne vrline bilo koga od nas”10. Posebno naglašavanje jednako­ sti bilo je karakteristično za ženska reformatorska udruženja, kao što je bilo Fragment sosajeti iz Bostona, u kojem je važilo da prijateljska pomoć koja se nudi ljudima treba da „siromašnima dâ do znanja da ih smatrate sebi jednakim ... [kao i da] ih smatrate božjom decom, za koje je, isto koliko i za vas same, Hristos dao svoj život”11. Ipak, kao što je to važilo za one koji su nekada sklapali prijateljstva sa robovima, siročićima, sluškinjama i drugim žrtvama tamne strane devetnaestog veka, i sada je kod većine prijateljskih posetilaca posto­ jala istovremena zabrinutost u vezi sa potencijalno suprotstavljenim posledicama distance i uverenja da će bliski, prijateljski kontakt ubediti ugrožene članove društva da je njihov problem pre izazvan njihovom ličnom nesposobnošću nego nepravdom koja je ugrađena u sistem. U skladu sa svim ovim je prijateljstvo gradilo mostove i ublažavalo na­ petosti između suprotstavljenih strana, ne unoseći pri tome nekakve krupne promene u ekonomske ili društvene strukture. Pomagalo je sla­ bijima da se transformišu i „prilagode” položaju koji zauzimaju i pred­ stavljalo poklon zbog kojeg je trebalo izraziti zahvalnost. Međutim, ono što je istoričarka Ajlin Jeo primetila u vezi sa socijalnim radom u 10 Mary E. McDowell, „Friendly Visiting”, in Isabel C. Barrows (ed.), N ational Conférence o f Charities and Corrections Proceedings (Boston and London: Geo. H. Ellis, P. S. King&Son, 1896), 253-256 at 255. 11 Citirano u Šarah Deutsch, „Learning to Talk More Like a Man: Boston Women’s Class-Bridging Organisations, 1870-1940”, A m erican H istorical Review 97 (1992), 379-404 at 386.

347

348

lstorija prijateljstva Britaniji početkom dvadesetog veka jeste da „ukazivanje poštovanja i prijateljstva među različitim klasama nije uvek tumačeno na pravi na­ čin”; socijalni radnici često nisu mogli da razumeju da „stalna razmena neophodnih materijalnih dobara u svari predstavlja valutu prijatelj­ stva” među siromašnima i da su „sve češći kontakti među klasama još više povećali međusobno nerazumevanje umesto da ga smanje”.12 Teška ekonomska kriza koja je u Sjedinjenim Državama i u Evropi zavladala tokom devedesetih godina devetnaestog veka podstakla je mnoge branioce prijateljskih, dobrotvornih poseta ugroženima da se okrenu daleko obuhvatnijim dobročinstvima od javnog značaja. Ipak, ono što privlači pažnju jeste njihova vera da im prijateljstvo može po­ m oći u sprečavanju degradacije međuljudskih odnosa koju modernost donosi i pored sve razvijenijih instrumenata i institucija socijal­ ne države. Meri Ričmond je dvadeset godina rada i iskustva pretočila u knjigu Društvena dijagnoza (Social Diagnosis, 1917) i vera u „lično angažovanje” nikada je nije napustila.13 Prema mišljenju nekih ljudi, organizacija Sjedinjenih Država za vreme rata je pružila mogućnost za vršenje dotad neviđenih intervencija, o kojima su predratni progre­ sivni reformatori mogli samo da sanjaju, ali je i impuls za spontano sklapanje prijateljstava i dalje bio veoma snažan. Na primer, hiljadu američkih volontera Crvenog krsta je u okviru svih tela ove organiza­ cije „priskakalo u pomoć” i davalo prijateljske savete „gotovo svakom vojniku, moreplovcu i pomorskom oficiru koji je bio u vojnoj službi Sjedinjenih Država”, kao i članovima njihovih porodica kojih je bilo oko petsto hiljada.14 Sklapanje prijateljstava radi pomoći često se događalo među veli­ kim brojem ljudi različitog društvenog statusa. Korišćeno je, na primer, kao vrsta pomoći koju su kolonizatorske vlasti nudile svojim potčinjenima, odnosno koje su predstavnici imperijalnih sila mogli da prenose 12 Eileen Yeo, The C on testfor Social Science: Relations and Représentations o f Gender and Class (London: Rivers Oram Press, 1996), 276-277. 13 Mary Richmond, The Long View (New York: Russell Sage Foundation, 1930), 190. 14 „The Work of the American Red Cross during the War”, American Red Cross, Washington 1919, at http://www.vlib.us/medical/Arc/ARC3.htm, stranici pristupljeno 20. maja 2007.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka na svoje potčinjene. Jezik kolonijalizma i imperijalizma često se kori­ stio prijateljskom terminologijom, zahvaljujući kojoj su se kolonizato­ ri prikazivali kao dobronamerni ljudi, a kolonizovani narodi kao oni koji od te dobronamernosti mogu imati koristi. I američki zastupnici imperije su sebe videli u ovom svetlu, što su delom koristili kako bi se razlikovali od Britanske imperije, a posebno od „nazadne” španske verzije kolonijalne vlasti. Služeći se politikom „dobronamerne asimila­ cije” koju su obećali Filipincima, Amerikanci nisu nastupili „kao uljezi i osvajači”, kako je tvrdio predsednik Makinli, „već kao prijatelji, koji su tu da bi urođenicima pružili zaštitu u njihovim domovima i na rad­ nim mestima, kao i da bi branili njihova lična i verska prava”15. Slična vrsta pomoći pružena je i Portorikancima i Kubancima. U Sjedinjenim Državama je, isto kao i u manjim samosvesnim zajednicama belaca poput Australije, ideja o tome da je „Ujka Sem” prijateljski nastrojeni vladar sa Pacifika bivala sve popularnija od početka dvadesetog veka nadalje, naročito u kontekstu japanske ekspanzije. U jednom australijskom crtanom filmu Ujka Sem je prikazan kao velika, ali nimalo preteča figura koja se rukuje sa mladom nacijom. To što je Ujka Sem svoju prijateljsku naklonost još više osnažio svetskom turnejom Velike bele flote 1907. godine, povećalo je značaj prijateljstva. U ranijim imperijama je retorika prijateljstva služila da se istakne trajni odnos dužnosti i naklonosti: u Ujedinjenom Kraljevstvu su, na primer, pripadnice društvene elite osnovale Viktorijinu ligu 1901. go­ dine kao „društvo prijateljstva” koje je služilo za „razmenu informacija, gostoprimstva i saradnje u svim vidovima, sa idejom da se neguju pri­ jateljsko razumevanje i duh kolegijalnosti u Imperiji”16. Tokom Prvog i Drugog svetskog rata Liga je bila jedna od nekoliko organizacija koje su pomagale pripadnicima vojnih snaga. Njene članice su tokom ovog perioda dostavile više od milion paketa sa hranom Ujedinjenom Kra15 Citirano u Maria Serena I. Diokno, ,,’Benevolent Assimilation’ and Philipino Responses”, in Hazel M. McFerson (ed.), M ixed Blessing: The Im pact o fth e American Colonial Expérience on Politics an d Society in the Philippines (Westport: Greenwood, 2002), 75-87 at 75. 16 The Victorian League for Commonwealth Friendship, „History of the Victoria League”, at http://www.victorialeague.co.uk/pages/09history.html, stranici pristupljeno 20. maja 2007.

349

350

Istorija prijateljstva ljevstvu i pomogle hiljadama ratnih nevesti da se presele u Australiju i na Novi Zeland. Jezik „imperijalnog prijateljstva” koristio se sve češće tokom dvadesetih godina dvadesetog veka širom britanskih domini­ ona: u jednom članku iz 1930. godine iskusni južnoafrički političar J. K. Smats upotrebio je uobičajeni argument da je Britanska imperija povezala „četvrtinu ljudske rase u jednu celinu trajnog mira i prija­ teljstva”17. Počev od dvadesetog veka, ljudi su se pozivali na prijateljstvo u raspravama na temu idealnih odnosa među nacijama, i tom prilikom ga nazivali snagom koja bi se mogla suprotstaviti nepoverenju i tradici­ onalnim neprijateljstvima među narodima. Srdačna antanta (Antante Cordiale) je bila najpoznatiji primer toga; međutim, „pružena ruka prijateljstva” je bila uobičajena valuta koja se koristila tokom prego­ vora, sklapanja međunarodnih ugovora i paktova koji su svet uveli u rat 1914. godine i koji su potom pomogli njegovu obnovu 1919. godine i kasnije. Retorika prijateljstva nikada nije bila snažnija od one koju možemo naći u argumentima koje je Vudro Vilson iznosio u korist mira. On je krajem 1918. godine podsetio članove Kongresa SAD da su „nacije koje su spoznale slobodu i koje sada mirno uživaju u njenoj uređenosti na korak od osvajanja sveta jednostavnom snagom prime­ ra kakav nudi prijateljska pomoć”. Dve nedelje pre početka Versajske mirovne konferencije, Vilson je na jednom skupu u Rimu rekao kako je „zadatak koji treba obaviti u Parizu uspostavljanje prijateljskih od­ nosa na svetskom nivou”18. Kolike god da su bile razmere njegovog poraza u Versaju i prilikom odbijanja Senata da se Sjedinjene Države priključe Ligi naroda, Vilsonove idealističke principe nastavile su da neguju hiljade Evropljana i Amerikanaca koji su bili članovi u dr^enjâ za podršku Ligi. Jezik prijateljstva se i dalje koristio u međunarodnim odnosima: Brijan-Kelogov pakt, koji je, na primer, odbacio rat kao ,,in17 J. C. Smuts, „The British Empire and World Peace”, Journal o fth e Royal Insti­ tute o f International Affairs 9 (March 1930), 141-153 at 144. 18 Woodrow Wilson, „Announcement to the Armistice to Congress” [11 November 1918], in Michael Duffy (ed.), First World War, com, http://www.firstworldwar. com/source/armistice_wilsonl.htm, stranici pristupljeno 20. maja 2007; Albert Shaw (ed.), The Messages and Papers o f Woodrow Wilson (New York: The Review of Reviews Corporation, 1924), I, 597.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka strument nacionalne politike”, za svoj radni naslov uzeo je Pakt trajnog prijateljstva.19 Ipak, delà su se mnogo razlikovala od reči. Prijateljske veze među nacijama nisu mogle opstati zbog teritorijalnih ambicija i neprijatelj­ stava. U imperijama su obećanja o prijateljstvu podjednako prazno zvučala filipinskim, portorikanskim i kubanskim nacionalistima, kao i Sijuksima i drugim indijanskim plemenima kojima su tokom se­ damdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka Sjedinjene Države nudile „trajno prijateljstvo”. Pružena ruka prijateljstva se veoma brzo pretvorila u osvajačku pesnicu: na Filipinima je, na primer, odgovor jednog američkog vojskovođe povodom narodnog ustanka bio da tre­ ba „bez oglušivanja o pravdu ... zavesti vladavinu straha i nespokojstva među nezadovoljnima jer će u suprotnom postati nepodnošljivi”20. U Indiji su, kao i u evropskim kolonijama u kojima nisu živeli pripadnici „bele rase”, podanici kolonijalne vlasti usvojili ono što je veteranka iz krugova indijskih nacionalista Sarodžini Naiđu na svom predavanju pod nazivom „Ideali indijske ženstvenosti” 1928. godine nazvala eks­ ploatacijom „prerušenom u prijateljstvo”: „Ne tražimo ni od jednog prijatelja niti neprijatelja koji se tako predstavlja da dođe samo da bi nas eksploatisao, pretvarajući se da nastoji da razume i pruži pomoć i utehu našim ženama.”21 Kada je jednom protumačen kao instrument blago­ naklonog obraćanja vladara svojim potčinjenima, jezik prijateljstva je veoma brzo naveo mnoge da se zapitaju šta „prijateljstvo” zapravo znači u kontekstu osvajanja, kolonizacije i eksploatacije. Isto tako se i zamišljena i realna prijateljstva mogu iskoristiti u borbi protiv imperijalizma i privilegija, i usmeriti prema rekonstruk­ ciji društva. Kao što je opisano u prethodnom poglavlju, Lila Gandi koristi primer određenih odnosa - poput onog između Edvarda Karpentera i Mahatme Gandija - da bi pokazala kako „prijateljstvo” može predstavljati zamenu i način da se neguje međukulturna, međurasna i 19 Kellog-Briand Pact 1928, at http://www.yale.edu/lawweb/avalon/imt/kbpact. htm, stranici pristupljeno 20. maja 2007. 20 Citirano u Diokno, „Benevolent Assimilation”, 77. 21 Citirano u Miralini Sinha, „Gender in the Critiques of Colonialism and Nationalism: Locating the ’Indian Woman’”, in Joan Scott (ed.), Feminism and History (Oxford: Oxford University Press, 1996), 477-504 at 490.

351

352

Istorija prijateljstva antiimperijalna saradnja. Birajući stranu žrtava evropske nemilosrdne ekspanzije umesto lojalnosti svojoj naciji i imperiji, različiti aktivisti stvorili su ono što Lila Gandi naziva „antikolonijalnim prijateljstvom”. Ono je istovremeno bilo simbol sloge među različitim kulturama i či­ nilo je mogućom. Od kolonizovanog „drugog” je načinilo partnera u razmeni naklonosti, a takođe je, u idealnom vidu, povlašćenog pri­ jatelja moglo privoleti da se bori za oslobođenje i jačanje onih koji te privilegije ne uživaju. U književnosti su se istraživale teškoće i konačni neuspesi koji bi zadesili ovakva prijateljstva, kao što je to slučaj sa ro­ manom E. M. Forstera Jedno putovanje u Indiju, iz 1924. godine - ali i ovde su barijere koje su stajale na putu prema pravom prijateljstvu u većoj meri stvarali kolonizatori nego kolonizovani. I dok se delo Lile Gandi bavi Britanijom i antiimperijalizmom, slične ideje o prijateljstvu - uključujući i različite vidove „građanskog prijateljstva” koji su činili osnovu etike američkih reformatora poput Džejn Adams - prelivale su se i na druge ciljeve. Pokret za izgradnju zajedničkih naselja bogatih i siromašnih u Britaniji i Sjedinjenim Drža­ vama, na primer, kao i argumenti koje su boreći se za reforme koristile one žene (kao i neki muškarci) koje je istoričarka Morin Flanagan na­ zvala ljudima koji „na stvari gledaju srcem”, svakako su pod sklapanjem prijateljstava podrazumevali način da se postigne još nešto osim oču­ vanja već ustanovljenih šablona povlašćenosti.22 S jedne strane, njihova sopstvena prijateljstva, koja su poticala iz bliske saradnje u pomenutom pokretu i koja su trajala čitavog života, predstavljala su model odnosa među ljudima koje su na jednom mestu okupili zajednički cilj, posao i posvećenost, a ne rodbinske veze. S druge strane ovakvo prijateljstvo ta­ kođe je moglo da kod ljudi podstakne još bolje razumevanje društvenih problema, zato što je podrazumevalo slušanje i zaključivanje na osnovu informacija dobijenih od stanovnika zapadnog Čikaga, Bostonaca iz Saut Enda ili Londonaca iz Ist Enda. Prijateljstvo je ovde idealizovano kao sredstvo prevazilaženja posledica međusobnog udaljavanja stale­ ža, pa čak i ostataka rasne represije. Svakako, ovaj pokret je, zajedno sa drugim edukativnim, reformskim i grupama za unapređenje stanov22 Maureen Flanagan, Seeing with their Hearts: Chicago Women an d the Vision o fth e G ood City, 1871-1933 (Princeton, NJ: Princeton University Press, 2002).

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka

353

ništva, lako mogao skrenuti ka uspostavljanju prijateljskih odnosa radi davanja uputstava i naredbi drugima, ili pak u prilično bezdušno saku­ pljanje činjenica radi analize. Međutim, to nikada nije bio jedini ishod. Za Džejn Adams je, pre svega, pokret izgradnje naselja služio tome da se stekne, proveri i primeni znanje, kao i da, barem jednim delom, članovi pokreta nauče kako da slede druge umesto da njima rukovode. Skla­ panje prijateljstava sa marginalizovanim grupama podrazumevalo je, barem u izvesnoj meri, prihvatanje odgovornosti koju ima svaki pobor­ nik i zaštitnik njihovih prava i trebalo je da se iz toga nešto nauči. Ljudi poput Adamsove, Florens Keli, Džulije Latrop i Lilijan Vold u tome su prepoznali podsticaj da se promene vođene primerom izdržljivosti i hrabrosti ovih ljudi, kao i da izgrade čvršću političku platformu za njih na osnovu ljudskih sposobnosti koje predstavljaju. Kroz čitav spektar političkih borbi - protiv kapitalizma, preko so­ cijalističkog utopizma do antiimperijalizma i antirasizma - ideal prija­ teljstva i njegovo ostvarivanje u svakodnevnom životu zaista su uticali na političke težnje ljudi. Neretko su bile i uzrok najdubljim promenama, možda zato što su više od bilo čega drugog isticale činjenicu da kontakti, razgovori i sloga mogu da menjaju stanje svesti kod ljudi. U ovakvim pokretima su sva prijateljstva među aktivistima, a naročito njihova spremnost za sklapanje prijateljstava koja su prevazilazila naiz­ gled nepremostive prepreke između različitih rasa i društvenih staleža, ljudima omogućavale da se bore za zajednička politička uverenja koja su često bila izrazito nepopularna. Ovakvih primera je bilo mnogo više u drugoj polovini dvadesetog veka. U prvoj polovini ovog veka, međutim, prijateljstva su takođe uticala na to kako su aktivisti i umetnici mislili, pisali, govorili i pevali, i primeri za to su manje ili više poznati. Počet­ kom veka je Ajda B. Vels, aktivistkinja u borbi protiv linča, svoje veze sa piscem Albionom Turžeom, koji je bio belac, koristila za prikupljanje pristalica u borbi protiv sve većeg rasnog nasilja na američkom Jugu, dok je istovremeno koristila svoja prijateljstva sa ljudima sa druge strane okeana, budući da su joj oni pomagali tokom kampanje koju je vodila u Ujedinjenom Kraljevstvu.23 Isto tako se ispostavilo daje pokroviteljstvo 23 Mark Eliott, „Race, Color Blindness, and the Démocratie Public: Albion W. Tourgee’s Radical Principles in Plessy v. Ferguson”, Journal o f Southern History 67

354

Istorija prijateljstva i prijateljstvo koje su Adamsova, Kelijeva i ostale žene iz Hal hausa od presudnog značaja za stvaranje naredne generacije udruženih aktivist­ kinja na polju javnog zdravlja (kao Alis Hamilton), studija društva (kao Idit Abot i Sofonisbe Brekinridž) i pitanja vezanih za decu (kao Grejs Abot), od kojih su sve stekle ugled u intelektualnim i političkim kru­ govima u periodu između dva rata. Prijateljstvo sa britanskim sifražetkinjama, a potom i sa učesnicama kampanje za pravo glasa u Americi, pružilo je Rozali Barou Edž političko iskustvo i samouverenost koji su joj bili potrebni prilikom obnavljanja i vođenja pokreta za očuvanje divljih životinja u Americi. Vudi Gatri je i sam odlično video kolike su predrasude postojale u Kaliforniji tokom tridesetih godina dvadesetog veka, ali je o rasizmu učio od svojih prijatelja, pre svega od protivnika rasizma poput belaca Vila Gira i Majka Kvina, a potom i od muzičara afroameričkog porekla poput Lida Belija, Sanija Terija i Braunija Makgija u Njujorku tokom četrdesetih godina dvadesetog veka.24 U Australiji je između dva svetska rata postojala razvijena saradnja između autohto­ nog stanovništva i doseljenika, saveznika i onih koji su bili imenovani da im pruže podršku i budu im „prijatelji” unutar novih međurasnih organizacija. Imajući u vidu strogu državnu kontrolu koja se sprovodila nad autohtonim stanovništvom Australije putem različitih prinudnih zakona, kao i putem rasizma koji je podjednako bio zastupljen u institu­ cijama i među običnim svetom, ove organizacije su, zajedno sa Ligom za očuvanje prava Aboridžina, Ligom australijskih Aboridžina i Napred­ nom organizacijom australijskih Aboridžina, imale veliku korist od podrške koju su im pružali doseljenici. Ovakva podrška je, ipak, istovre­ meno sobom nosila i brojne probleme, naročito zbog svog nerazdvojnog paternalizma, odnosno maternalizma koji je postojao u feminističkim udruženjima koja su se borila za prava Aboridžinki.25 (2001), 287-330; Sandra Holton, „Ségrégation, Racism and White Women Reformers: A Transnational Analysis, 1840-1912”, Women s History Review 10 (2001), 5-25. 24 Mark Allan Jackson, „Dark Memory; A Look at Lynching in America through the Life, Times and Songs of Woody Guthrie”, Popular Music an d Society 28 (2005), 663-675. 25 Zahvaljujem se Liz Rid na ovoj informaciji; vid., takođe, Fiona Paisley, Loving Protection? Australian Peminism an d Aboriginal Women s Rights 1919-1939 (Melbo­ urne: Melbourne University Press, 2000).

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka

355

Ipak, prijateljstvo nije promenilo svet. Za pojedine grupacije ljudi, poput Afroamerikanaca ili autohtonog stanovništva u Australiji i Ame­ rici, na primer, period represije i nazadnjaštva između dva svetska rata, kao i ono što je američki kandidat za predsednika Voren G. Harding nazvao potrebom „ne za nadrilekovima, već za normalnim stanjem stvari, ne za revolucijom, već za restauracijom”, doveo je do velikih preokreta.26 Period između dva svetska rata je u izvesnom smislu, osim što je predstavljao period snažne pobune protiv feminizma, pacifizma, internacionalizma i seksualnog radikalizma, bio nepovoljan i po razvi­ janje aktivističkih i političkih prijateljstava među ženama. Ipak, važno je vreme pre 1920. godine odvojiti od izrazito konzervativnog perioda koji je usledio posle toga. Izvestan broj ljudi je početkom dvadesetog veka prijateljstvo koristio kao model na kome se zasnivaju društveni i politički odnosi sa drugima i veoma se trudio da ovaj idealizam spro­ vede u delo. Kao što je to bio slučaj u devetnaestom veku, žene su i sada bile glavni nosioci prijateljstva. Prijateljstva među njima, a posebno ona koja su predstavljala otelovljenje feminističke kritike i koja su ukaziva­ la na to da ženska solidarnost, jednakost i pružanje uzajamne pomoći mogu predstavljati uzor za organizovanje društva, ostala su i dalje va­ žna, zapažena i kontroverzna, počev od britanskih sifražetkinja, preko blisko povezanih učesnica pokreta naseljavanja, pa sve do pacifizma i međunarodnog feminizma. Od njih je, takođe, potekao model prijatelj­ stva kao zajednice jednakih, u okviru koje prijatelji jačaju sposobnost za samostalno donošenje odluka. Prilikom pisanja biografije jedne od svojih najdražih drugarica, Džejn Adams se nije mogla dosetiti lepšeg naslova od ovog Moja prijateljica Džulija Lejtrop.

26 Warren G. Harding, „Return to Normalcy”, Boston, Massachusetss [May 14 1920], at http://w w w .etsu.edu/cas/history/docs/norm alcy.htm , sajtu pristupljeno 20. maja 2007.

356

Istorija prijateljstva

Novi svetovi

Dok je prijateljstvo jednoj grupi ljudi služilo kao uzor za stvaranje novog sveta, drugima je služilo kao način da izađu na kraj sa dobrim i lošim stranama prenaseljenih i komercijalizovanih gradova punih bezimenih ljudi iščupanih iz korena. Za mnoge obične ljude je korist od života u savremenom svetu ostala nedostižna; iako su novi načini na koje je svet tumačen - na primer, preko reklama ili popularne zabave - ljude vodili prema novom veku promena i težnji ka boljitku, većina ljudi je i dalje živela u oskudici kakva je postojala u devetnaestom veku. Ljudi su bili suočeni sa neprekidnim dilemama u vezi sa prijateljstvom usred materijalne oskudice, odnosno usred „zajednica sudbine”, kako ih je Pol Pal nazvao, u kojima je bilo teško postići bliskost i samostal­ nost koje su potrebne za razvijanje prijateljstva, i u kojima je favorizovanje pojedinih odnosa predstavljalo ozbiljan rizik.27 Ovde je, kako je nagovešteno u prethodnom poglavlju, postojala veća verovatnoća da nam slučajni posetilac ili čak Isus postanu prijatelji, umesto komšija i poznanika. Odnosi među ljudima su bili lokalizovani, bili su nepredvidivi i morali su se prilagođavati svim neprijatnostima koje su bile svojstvene blizini stanovanja. Prijateljstvo među zaposlenim ljudima takođe je bilo ugroženo izrazito neizvesnom i konkurentskom priro­ dom mnogih poslova koje su obavljali pripadnici srednje klase; uslovi života u sirotinjskim četvrtima u Londonu i Berlinu, ili u bidonvijima (bidonvilles) u Parizu, navodili su ljude da pridaju veći značaj porodič­ nim vezama, možda najviše između majki i dece, i poklanjaju pažnju odnosima sa komšijama. Prijateljstvo je predstavljalo redak luksuz. Kako je potreba za tuđom pomoći bivala sve manja, u novim naselji­ ma koja su bila daleko od gužvi gradskih centara i u delovima grada u kojima su, zahvaljujući stabilnijim poslovima, ljudi mogli sebi da obezbede neku sigurnost i napredak, pojedini pripadnici radničke kla­ se su počeli da poklanjaju više pažnje prijateljstvima sa ljudima izvan kruga porodice i komšiluka. Kako je to Adrijan Frenklin primetio u 27 R. E. Pahl, On Friendship (Cambridge: Polity Press, 2000), 5.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka svojoj istorijskoj studiji o Bedminsteru, predgrađu Bristola, veća stabil­ nost, više vremena i novca učvrstili su prijateljske veze među ljudima i smanjili meru u kojoj su se ljudi početkom dvadesetog veka zatvarali u svoj privatni svet i ostajali u kućama. Muškarci, žene i deca imali su lakši pristup i bolje su koristili poznanstva sa pripadnicima svog pola i generacije, a takođe su se sve češće mogli pronaći primeri gde su se muževi i žene zajedno družili sa drugim parovima.28 U periodu pre 1940. godine ove krupne promene u iskustvu i zna­ čaju prijateljstva bile su najvidljivije u gradovima Novog sveta, kao i među onima koje je istoričar Ganter Bart opisao kao novu vrstu „grad­ skih ljudi”29. Ljudi koji su promenili mesto boravka, usled manje ili više dobrovoljne selidbe, uspeli su da se udruže, ali u okviru nove vrste gradske kulture koja se više zasnivala na zajedničkom životu u gradu nego na rodbinskim vezama. Grad je, Njujork naročito, delom pred­ stavljao mesto u kojem je čovek sebe mogao potpuno iznova da izgradi: „gradski život” je u najvećem broju slučajeva omogućavao negovanje odnosa koje sami odaberete. Naravno, malo je ljudi moglo iznenada da napusti obaveze prema porodici i rođacima, a etnička pripadnost, jezik, religija i klasa i dalje su imale veliku važnost u tom smislu što su određivale način na koji ljudi sebe shvataju, kao i način na koji se odnose prema drugima. Stanovnici gradova su takođe stvarali i nove identitete za sebe i pripadnost različitim grupacijama, pored pomenutih. Dakle, mogli ste biti Italijan, Jevrejin ili Poljak, proizvođač cigare­ ta, krojačica ili kočničar u tramvaju, a da se istovremeno sprijateljite sa drugima zato što zajedno navijate za Bruklin Dodžerse ili Boston Red Sokse, i mogli ste zasnivati prijateljstva u plesnim dvoranama ili pored vašarskog štanda za prodaju pića i sladoleda i pronaći zajedničke teme za razgovor sa drugim poklonicima fokstrota Ajrin i Vernona Kasla, regtajma Skota Džoplina ili mjuzikala koje je izvodio Irving Berlin. Britanski istoričar Džefri Viks tvrdio je kako prijateljstvo „cveta onda kada je identitet ljudi razbijen u delove tokom naglih društve-

28 A. Franklin, „Working-dass Privatism: An Historical Case Study of Bedminster, Bristol”, Environment an d Planning D: Society and Space 7.1 (1989), 93-113. 29 Gunther Barth, City People: The Rise o f M odem City Culture in Nineteenthcentury A m erica (New York: Oxford University Press, 1980).

357

358

Istorija prijateljstva nih promena, prilikom životnih prekretnica ili onda kada pojedinci vode život koji se kosi sa društvenim normama”30. Prijateljstva, takođe, cvetaju i kada se pojavi novo mesto, vreme ili prilika za stvaranje nove vrste veza, kao i kada istovremeno postanu sredstvo uz pomoć kojeg se život u savremenom svetu lakše podnosi i koje u konačnom zbiru pomaže ljudima da u njemu uživaju. Drugim recima, upravo su kroz prijateljstva ljudi iz gradova jedni drugima pomagali da se modernizuju, tako što su zajedno prevazilazili dislociranost i sve druge izazove koji su se našli pred njima, i tako što su zajedno učili kako da otkriju i iskoriste nove mogućnosti koje život nudi. Vreme provedeno sa prijateljima, kao i negovanje prijateljstva koje se zasniva na zajed­ ničkim interesovanjima, radostima i uzajamnoj bliskosti, postali su zaštitni znak određenog načina života koji je prvi put bio dostupan milionima ljudi. Preciznost Vikovog opisa temelji se na proučavanju tri različite vrste ljudi kojima je prijateljstvo u prvoj polovini dvadesetog veka bilo najvažnija stvar u životu: gradskih doseljenika, muškaraca homoseksu­ alne orijentacije i adolescenata, te ljudima mlađim od četrdeset godina. Za sve njih su odnosi sa ljudima izvan porodice predstavljali važno sredstvo uz pomoć kojeg su izlazili na kraj sa mešavinom samostal­ nog života i nametnutih obaveza, kao i slobode i nepoštovanja pravila, što su sve bile karakteristike života u savremenom svetu, i na ovakvim prijateljstvima je zasnovana potpuno nova kultura pružanja podrške, zajedničkog užitka i bliskih kontakata u periodu pre velike ekonomske krize tridesetih godina. Oni su se, verovatno, oslovljavali različitim imenima, koristeći reči compadre, sestra, mensch, drugarica, pajtaš; granice između prijateljâ i drugih ljudi pri tome možda nisu bile preci­ zne i oštre, ali značaj ovakvih odnosa vidi se jasno iz onoga što znamo o životima ljudi u tom periodu. Pričajući priče miliona doseljenika koji su došli u gradove Novog sveta, na primer, mnogi istoričari su se bavili porodičnim i rodbinskim odnosima, kao i odnosima sa ljudima iz istih zajednica koji su jedni druge podsticali da se presele, pomogli novopridošlima da se prilagode 30 Jeffrey Weeks, Brian Heaphy and Catherine Donovan, Same-Sex Intimacies: Families ofC h oice and O therLife Experiments (New York: Routledge, 2001), 51.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka opasnostima i mogućnostima američkog gradskog života, i doprineli tome da pripadnici imigrantskih zajednica ostanu u vezi sa mestima i porodicama iz kojih potiču. Međutim, i prijateljstva su u svemu ovome imala veoma važnu ulogu. Oko tri četvrtine takozvanih „novih” imi­ granata iz jugoistočne i istočne Evrope između 1890. i 1920. godine bili su muškarci, od kojih je većina bila neoženjena. U određenim grupaci­ jama - u koje spadaju sezonski radnici iz Meksika, kineski i japanski doseljenici u Kaliforniji i u ostalim delovima zapadne Amerike, kao i znatan broj doseljenika koji su više imali ulogu privremenih posetilaca nego što su planirali da se tu trajno zadrže - bilo je još više neženja. Oni su putovali u grupama, i za vreme zajedničkog boravka na izrazito napornim putovanjima preko sela i gradova, prema lukama u kojima su se ukrcavali na brodove za prevoz emigranata, kao i po samom dolasku u Sjedinjene Države, delili su sredstva za život, ambicije i sve značajne informacije. U etničkim zajednicama u kojima je polna segregacija bila veoma izražena, poput italijanske, veliki broj muškaraca živeo je u svetu društava i bandi koje su činili isključivo pripadnici sopstvenog pola. Čak su i tokom braka mnogi od njih veliki deo slobodnog vremena provodili u društvu svojih prijatelja. Neudate žene su takođe predstavljale značajan element u nekim etničkim grupama, poput Iraca (koji su se i u periodu između 1900. i 1920. godine i dalje doseljavali u velikom broju), kao i među doseljenicima iz kanadskih provincija kraj mora. Jevrejke su se, takođe, za razliku od pripadnica većine drugih etničkig grupa, češće samostalno doseljavale u novu zemlju. Svi ovi muškarci i žene u Sjedinjenim Državama susreli su se sa činjenicom da njihova sposobnost da formiraju i koriste društvene mreže predstavlja veoma važan aspekt preživljavanja. U većini ame­ ričkih država kineski i japanski doseljenici su se suočavali sa sve većim preprekama i neprijateljskim raspoloženjem okoline, dok je odbrana „belih” južnjačkih pograničnih oblasti bila usmerena protiv sve većeg broja Meksikanaca i Kubanaca, kao i Afroamerikanaca. Tokom prve dve decenije dvadesetog veka italijanska i jevrejska naselja u Njujorku bila su najgušće naseljena mesta na svetu. I dok su, sa jedne strane, nudili priliku za napredovanje, američke gradove su takođe karakterisali eksploatacija, niske zarade i militantni antiunionizam: nemar koji je bio svojstven američkom kapitalizmu početkom dvadesetog veka

359

360

Istorija prijateljstva najbolje se ogleda u zastrašujućem broju smrti usled nesrećnih sluča­ jeva, među kojima je bilo i katastrofa koje su privukle veliku pažnju javnosti, poput požara u fabrici odeće „Triangl” u kojem je više od sto radnica poginulo iza zaključanih vrata. Ovaj slučaj je predstavljao samo vrh stravičnog ledenog brega. Aktivizam i protesti doseljenika, napredne reforme, promenljiva priroda tokova doseljavanja za vreme i posle Prvog svetskog rata, kao i Zakon o ograničavanju broja dose­ ljenika pomogli su da do 1920. godine „američki sistem” smekša, ali on je ipak zadržao svojstvo industrijske ekonomije u kojoj su pokro­ viteljstvo, podrška i zajednička ulaganja ostali najvažnije komponente života većine radnika. Iako su porodice i dalji rođaci bili najvažnija podrška doseljenici­ ma, većina njih je makar jednim delom zavisila od odnosa sa drugim ljudima, uključujući neformalna prijateljstva. Prijatelji su jedni dru­ gima pružali materijalnu i emotivnu podršku isto koliko i porodica, i jedni drugima su pomagali da prokrče sebi put, kao i da razumeju i istraže novu sredinu. Italijanski doseljenici u Buenos Ajresu i Njujorku su se svakako oslanjali na mešovito društvo koje su činili bliski čla­ novi porodice, rođaci i paesani sa kojima su se obično zajedno selili, ali takođe su se oslanjali i na prijatelje koje su stekli u Novom svetu.31 Štaviše, postojala je veća verovatnoća da će prijatelji, za razliku od po­ rodice, imati posebno važnu ulogu u snalaženju doseljenika u novim sredinama. Porodice su bile od presudne važnosti u vreme krize, kao i kada je u pitanju bilo nalaženje poslova, smeštaja i pružanje finansijske pomoći. Prijatelji su bili važni i u drugim oblastima, onim koje spadaju u sferu privatnosti, a porodica je u pričama doseljenika često predstavljena kao pomoć u očuvanju identiteta, tradicije i specifičnog načina ponašanja. Prijatelji su im pomagali da se promene i postavljali su razne izazove pred njih. Ljudi koji su imali više iskustva sa američ­ kim načinom života, ili su bili bolje prilagođeni mogućnostima koje nude savremeni gradovi, pomagali su pridošlicama da se snađu. Često se ispostavljalo da su za mlade doseljenike koji nisu u braku, kao što će biti prikazano u daljem tekstu, prijateljske veze predstavljale naj31 Samuel L. Baily, Immigrants in the Lands o f Promise: Italians in Buenos Aires and New York City, 1870-1914 (Ithaca, New York: Cornell University Press, 1999).

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka

361

značajnije sklonište od tradicionalnih porodica, jer su pomagale tim mladićima i devojkama da započnu samostalan život. Među odraslim ženama su sve češća upotreba sredstava za kontrolu rađanja i sve broj­ niji porođaji u bolnicama predstavljali društvene promene koje su se velikim delom pokretale među prijateljicama, na „nekoj vrsti ničije zemlje na kojoj su žene razgovarale o privatnim temama - u školi, na poslu, u čekaonici u bolnici ili ambulanti, kao i u raznim udruženjima i okupljanjima zatvorenog tipa.32 Prijateljstvo su na različite načine koristile nove etničke kulture čiju su društvenu i kulturnu osnovu činili doseljenici. Drugim recima, Italijani su jedni drugima pomagali da postanu Amerikanci italijanskog porekla, Grci su jedni drugima pomagali da postanu Amerikanci grčkog porekla, i tako dalje. Većina doseljenika je obrazovala formalne i neformalne prijateljske grupe, poput društava za pružanje uzajamne pomoći, bratstava i širokog spektra političkih i vanpolitičkih udruže­ nja. U periodu pre nego što su ovi ljudi dobili pravo na socijalnu po­ moć, pomenuti klubovi i udruženja pružali su im najvažnija sredstva za život u slučaju bolesti ili nezaposlenosti, kao i pomoć oko troškova sahrana. Zajedno sa crkvama, u okviru ovih društava organizovan je veliki deo formalnog društvenog života zajednice: plesovi, balovi, izle­ ti, pozorišne večeri i ekskurzije. Njihovi članovi su se najčešće sastajali jednom nedeljno, i tom prilikom su svoje formalne obaveze ponekad dopunjavali igranjem karata, pićem, pušenjem i vođenjem političkih rasprava. Neki klubovi i udruženja su javno i odlučno zabranjivali članstvo ženama, ali zato su, kada je počeo Prvi svetski rat, ženske po­ moćne trupe i „sestrinska” udruženja bila uobičajena pojava u mnogim doseljeničkim društvima. Slične organizacije bile su deo života doselje­ nika u svim sredinama u kojima su se nastanili, od Argentine, Brazila i Kanade, pa sve do plantaža šećerne trske u severnoj Australiji. U decenijama između 1910. i 1930. godine doseljavanje Afroamerikanaca u gradove Severne Amerike dovelo je do stvaranja slične bogate mešavine udruženja, crkava, klubova i masonskih loža, među kojima

32 Sušan Cotts Watkins and Angela D. Danzi, „Women’s Gossip and Social Chan­ ge: Childbirth and Fertility Control among Italian and Jewish Women in the United States, 1920-1940”, Gender and Society 9 (1995), 469-490.

362

Istorija prijateljstva su najpoznatije bile one u njujorškom Harlemu i čikaškom Saut Sajdu. U Njujorku je mešavinu sličnu ovoj stvorio veliki broj doseljenika sa Kariba, čija su udruženja i organizacije održavale veze sa Trinidadom, Jamajkom i drugim zemljama porekla raznih doseljenika, a takođe ih je u jednu celinu povezivala i šira kultura „Crnog Harlema”.33 Štaviše, najbolji primer za veze koje su postojale između prijateljstva, uspešnog preživljavanja u gradu i uživanja u mogućnostima koje on nudi pred­ stavljao je upravo Harlem u periodu između dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka. Noćni klubovi i kabarei u ovom delu grada - Koton klub, Konijeva krčma i Smolov raj, kao i slične ustanove koje je jedan kolumnista nazvao „kotlom u kome ključaju nubijsko veselje i glasan smeh” - postali su slobodna zona za belce avanturiste koji su želeli da izbegnu prohibiciju.34 Međutim, procvat afroameričke knji­ ževnosti, likovne umetnosti, političkog aktivizma i rasprava o raznim temama u okviru harlemske renesanse proistekao je iz jedne šire kul­ ture, koja je u pojedinim slučajevima nastajala u podzemlju, odnosno u ilegalnim točionicama alkohola, kućnim džez svirkama na kojima su organizatori od posetilaca dobijali prilog za plaćanje stanarine, i igrankama, ali i na nešto formalnijim književnim večerima i u salo­ nima koje su organizovale čuvene harlemske domaćice, poput A’Lejle Voker. Prema tvrdnjama istoričara Stivena Votsona, prijateljstva koja su se stvarala na ovakvim mestima imala su ulogu „podmazivača” same renesanse.35 » Početkom dvadesetih godina dvadesetog veka Harlem je, zajedno sa Grinič Vilidžom bio dom još jedne urbane potkulture, u kojoj je prijateljstvo imalo naročito važnu ulogu: u pitanju su bili gradski ho­ moseksualci koje je najbolje opisao Džordž Čonsi u svojoj knjizi Gej Njujork. Ovo je primer za ono što je Mark Vernon, među ostalima, isticao kao posebno važan vid prijateljstva u dvadesetom veku koje se temeljilo na subverziji i prenebregavanju društvenih i moralnih normi. 33 Irma Watkins-Owens, B lood Relations: C aribbean Immigrants an d the H ar­ lem Cammunity, 1900-1930 (Bloomington: Indiana University Press, 1996). 34 Daily News, 1 November 1929, citirano u Lynn Yeager, „Flapper Fever” at http:// www.villagevoice.com/bestof/2006/essays/yaeger, sajtu pristupljeno 22. jula 2007. 35 Steven Watson, The Harlem Renaissance: Hub o f African-American Culture, 1920-1930 (New York: Panthéon Books, 1995).

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka „Prijateljstvo je ”, tvrdi ovaj autor, „postalo odnos u kojem pojedinci mogu naći načina da se suprotstave represivnim društvenim konven­ cijama”36. Ono je, takođe, postalo neka vrsta pedagoškog odnosa, u kojem su novajlije učile na koja mesta treba ići, koju odeću treba nositi i šta treba govoriti, kao i kako tumačiti i potom dati svoj doprinos stilu života homoseksualaca koji je imao mnoštvo pravila. Prijatelji možda jesu, a možda i nisu, istovremeno bili i ljubavnici, ali u svakom slučaju su upravo društveni krugovi koje su činili homoseksualci bili ti koji su pomagali novim članovima da „nađu posao, stan, ljubav, ali i naj­ bliskije prijatelje”37. Prijatelji su naročito dolazili do izražaja kada su homoseksualci saopštavali svoje seksualno opredeljenje drugima, zato što su od njih učili kako, gde i kada „biti homoseksualac”, a prijatelj­ ske veze među njima dovele su i do nastanka čitavih zgrada, odnosno sve šireg komšiluka u kojima su isključivo živeli homoseksualci. Ovo je ujedno i jedan od primera lančanih migracija koje su se temeljile na prijateljstvu a ne na krvnom srodstvu. U ovom gradskom svetu homo­ seksualaca, više nego u bilo kojoj drugoj potkulturi, prijatelji su imali ulogu porodice, što jednim delom simbolizuje šaljiva upotreba reči „sestra”, kojom se opisuju bliski pripadnici ove grupe. Homoseksualci u Njujorku su, kako to tvrdi Čonsi, uglavnom pro­ vodili vreme u neformalnim društvenim klubovima i grupama prijate­ lja koji su se sastajali u kafeterijama, kantinama i restoranima, u kojima su prostor delili sa umetnicima i boemima, i upravo bi na neko od ovih mesta došli turisti homoseksualci ili novi članovi društva. Slično etnič­ kim i verskim društvima koja su bila smeštena u istim naseljima, svaka od ovih neformalnih prijateljskih mreža organizovala je velike zabave na kojima su proslavljali svoje zajedništvo, poput velikih okupljanja LGBT populacije, što je do 1930. godine bila uobičajena pojava, nakon čega su se naglo preselili u podzemlje. U pitanju je bila organizovana, samosvesna i izrazito komercijalizovana društvena scena, u kojoj su homoseksualci bili ono što jesu zato što su bili okruženi prijateljima.

36 Mark Vernon, The Philosophy o f Friendship (London: Palgrave Macmillan, 2005), 120. 37 George Chauncey, Gay New York: Gender, Urban Culture, an d the Makings o fth e Gay M ale World, 1890-1940 (New York: Basic Books, 1994), 3.

363

364

Istorija prijateljstva Uporedo sa njima javile su se i podjednako dobro organizovane i samosvesne lezbijske enklave. Lezbijske i homoseksualne društvene gru­ pe bile su pretežno međusobno odvojene, međutim, ilegalne točionice alkohola u kojima su nastupale bele i crne pevačice homoseksualne orijentacije - Besi Smit, Ma Rejni i Gledis Bentli u svom smokingu zajedno sa podrškom koju su lezbijke pružale pomenutim okupljanji­ ma, stvorile su uslove za formiranje međusobnih prijateljstava uprkos postojećoj podeli među polovima. Veze između prijateljstva, zabave i ispoljavanja vlastite ličnosti bile su važne i za još jednu grupaciju - za mlade. U tom trenutku su gra­ nice između detinjstva, adolescencije i mladosti bile manje izražene nego što će to postati slučaj nakon 1950. godine; o „kulturi mladih” u dvadesetim i tridesetim godinama je najtačnije govoriti kao o grupi koja je obuhvatala i starije adolescente i mlade ljude koji još nisu stu­ pili u brak. Različite sile su pomogle da se uloga prijateljstva u ovoj kulturi tokom dvadesetih i tridesetih godina poveća. Spolja je dolazilo sve snažnije određivanje adolescencije kao zasebnog perioda u životu, koji se proživljava u posebnim institucijama i okolnostima, zajedno sa sve oštrijim podelama između ljudi različitog godišta i poklanjanjem mnogo veće pažnje uticaju koji „uspešna” adolescencija i mladost mogu imati na kasniji period života pojedinca. Teorije ličnosti i razvoja dece takođe su počele da ističu značaj odnosa sa vršnjacima i uloge prijatelja u formiranju zdravih odraslih ljudi: američki filozof Džon Djui sma­ trao je čak da prijateljstvo, saradnja i igra pripremaju decu za učešće u demokratskom društvu. Tridesetih godina dvadesetog veka je kanad­ ska dečja psihološkinja Meri Nortvej tvrdila kako bi studija odnosa između vršnjaka mogla da dovede do toga da se proučavanje ljudskog ponašanja oslobodi onoga što je nazivala kamenom spoticanja u liku psihoanalize, i zameni ga „pogledom na društvo kao na potencijalno plodno tle iz kojeg pojedinac crpe hranljive sastojke za sopstveni razvoj i vođenje kvalitetnog života”38. Budući da su prijateljstva predstavljala važnu komponentu kvali­ tetnog i zdravog života, institucije u kojima su se adolescenti okupljali 38 Mary L. Northway, A Prim er ofS ociom etry (Toronto: University of Toronto Press, 1952), 49.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka imale su važnu ulogu u stvaranju dobrih i sprečavanju loših odnosa među njima. Kako su se adolescenti sve duže školovali, naročito u Sje­ dinjenim Državama, u školama je poklanjana sve veća pažnja kulturi druženja sa vršnjacima, sa ciljem da se bolje usklade različite faze raz­ voja u životu adolescenata, kao i da se podstakne stvaranje prikladnih i zdravih odnosa među njima. Škole su nudile veće mogućnosti za skla­ panje prijateljstava - razne klubove, na primer - i isticale su značaj koji ekipni sportovi i „školski duh” imaju u prilagođavanju ličnosti. Sada je adolescent koji nema prijatelje izazivao još veću zabrinutost okoline nego ranije. Ovoliko poklanjanje pažnje vođenju dece i mladih ljudi kroz život delom je poticalo od vere u značaj kvalitetnih prijateljstava, a delom od straha od „bandi”, kolektivne delinkvencije i moralnog sunovrata među mladim ljudima, o čemu se mnogo raspravljalo u akademskim i laičkim krugovima u periodu između dva svetska rata. Te rasprave su u velikoj meri bile podstaknute dilemom da li se adolescentima može verovati pri izboru prijatelja. U Britaniji su časopisi i knjige koji su se bavili školom bili usredsređeni na prijateljstvo i suparništvo, a organi­ zacije poput Mladih izviđača, u kojima su učestvovali dečaci i devojčice, već su postojećoj individualnoj lojalnosti i služenju imperiji dodale prijateljstvo i produktivnu saradnju među članovima. Istovremeno sa tim su stariji adolescenti, i mladići i devojke, stva­ rali međusobne odnose kombinujući prijateljstvo, slobodu i zabavu. Mladi ljudi su na jedan veoma važan način u drugoj i trećoj deceniji dvadesetog veka jedni drugima pomagali da postanu moderni. Za či­ tavo mnoštvo grupa, poput studenata sa koledža, devojaka zaposlenih u fabrikama i doseljenika, prijateljstva su postajala sve važniji način da se pristupi svetu zabave i razonode. U tom svetu oni su gledali fil­ move i serije i slušali muziku, kroz koje su učili o ljubavnim bolima i zadovoljstvima, ali i o prijateljstvu i njegovim dobrim stranama. Pri­ jatelji su delili zajedničke užitke, pažljivo slušali međusobna iskustva sa ljubavnih sastanaka, o „vlažnim poljupcima” i slučajnim susretima sa voljenom osobom, a bili su i sklonište od monotonije, pa čak i od represije koju donose posao i porodične obaveze. Oni su sve više po­ stajali ljudi koji vam pomažu da „uživate u sebi”, zavedete partnera i odrastete. Posebno su mlade žene u prijateljicama nalazile osobe od

365

366

Istorija prijateljstva najvećeg poverenja, sa kojima su delile i oblikovale svoje sazrevanje i sa kojima su mogle razgovarati o svim važnim promenama u devojačkom životu. U Sjedinjenim Državama su među mladim ljudima postojale bitne klasne, kulturne i rodne razlike. Iako su emancipovana i provokativ­ na mlada žena iz dvadesetih godina dvadesetog veka, koju su nazivali „šiparicom”, i njen udvarač bili ikone ove kulture, ona je začeta među devojkama koje su radile u fabrikama, prodavnicama i kancelarijama, i koje su punile plesne dvorane, posećivale vašare i formirale malene klike zajedno sa svojim „prijateljicama”. Pioniri ove kulture su bili i njihova starija i mlađa braća, omladinske družine koje su se okupljale u malim, jeftinim bioskopskim salama u kojima su prikazivani film o­ vi različitog sadržaja, na terenima za bejzbol i u zabavnim parkovima. Oni su bili gradske neženje, „ekipa iz kafane” i „bilijarski bataljon”, odnosno mladići koji su „zajedno ju rili” za zadovoljstvima i živeli u kvartovima koje su pretežno činile nameštene sobe za iznajmljiva­ nje ili jednokratno prenoćište. Među njih su takođe spadale i „žene prepuštene sudbini”, kako ih je nazivala Džoana Mejerovic, a u pita­ nju su bile desetine hiljada mladih žena, Amerikanki i imigrantkinja, koje su pre braka živele i radile daleko od porodice, i koje su često iznajmljivale sobe zajedno sa prijateljicama sa posla. Zabrinuti dru­ štveni reformatori pitali su ove radnice kako se snalaze u svetu sa tako niskim nadnicama i visokim stanarinama, a jedna žena iz Čikaga je istraživaču na to pitanje odgovorila da su im u tome „obično poma­ gale prijateljice”39. Ovde je, takođe, reč o mladim ljudima koji su neke gradske refor­ matore dovodili do očajanja zato što se činilo da im više prijaju pro­ vodi i druženje sa prijateljima nego odgovoran život i porodica. Kako je to rekao Robert Vuds iz Bostona, žene i muškarci „odlažu stupanje u brak ili se uopšte ne venčavaju zato što se odlučuju da žive na ugled­ nim adresama koje se nalaze dovoljno blizu uzbudljivih gradskih de-

39 Joanne Meyerowitz, Women Adrift: Independent Wage Earners in Chicago, 1880-1930 (Chicago: Chicago University Press, 1988), 93. Videti, takođe, Kathy Lee Peiss, Cheap Amusements: Working Women and Leisure in Turn-of-the-Century New York (Philadelphia: Temple University Press, 1986).

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka šavanja”; najbolje rešenje za to je „sistematično stvaranje neformalnih prijateljskih i komšijskih poznanstava da bi se ovim mladim ljudima pružile blagodeti stabilnih odnosa sa drugima”40. Za sve to vreme su isti ovi mladi ljudi i sami razvijali slične odnose: udruženja za uzajam­ nu pomoć i masonske lože, te nepriznate improvizovane crkve hrišćanske crnačke zajednice, a posebno razne klubove, poput Društva crvene ruže iz Filadelfije i Kluba usamljenika iz Čikaga, koji su organizovali igranke „da bi onima koji su usamljeni i nemaju prijatelji u gradu pru­ žili priliku da upoznaju druge ljude”41. Iako su mladi doseljenici i pripadnici afroameričke zajednice bili pokretači i inovatori na polju kulture u kojoj su prijatelji, „drugari” i „ortaci” imali presudnu ulogu, belačka omladina koja je pripadala sred­ njoj klasi usvojila je i sebi prilagodila njen jezik i rituale i istovremeno postala glavna meta njene sve veće komercijalizacije.42 Ipak, njihova iskustva su se donekle razlikovala. Budući da su ovi ljudi uglavnom učestvovali u nagloj ekspanziji srednjoškolskog i visokoškolskog obra­ zovanja, njihova kultura druženja sa prijateljima se i održavala u životu zahvaljujući tome što su se u ovim institucijama gajile starosna segre­ gacija i odnosi isključivo među vršnjacima. Kako je to Pola Fas tvrdila govoreći o studentima sa koledža, navodno prkošenje društvenim nor­ mama u vidu konzumiranja alkohola, plesa i seksualnih sloboda išlo je ruku podruku sa vršnjačkom kulturom koja je sve češće predstavljala poželjan model ponašanja. Upravo je ova činjenica, tvrdi ova autorka, ovoj kulturi dala snagu i omogućila joj da preživi krstaške ratove koji su se vodili dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka sa ciljem dostizanja moralne čistote.43 Takođe je mešanje polova u američkim srednjim školama i koledžima povećalo broj parova, kao i prijateljskih odnosa, i tako stvorilo društvene mreže sačinjene od pripadnika oba 40 Robert A. Woods, „The Recovery of the Parish” [1912], in The N eighborhood and Nation - Building; The Running Com m ent o f Thirty Years a t South End House (Boston: Houghton Mifflin Company, 1923), 141. 41 Meyerowitz, Women Adrift, 99. 42 Randy D. McBee, D ance Hall Days: Intimacy an d Leisure am ong Workingclass Immigrants in the United States (New York: New York University Press, 2000). 43 Paula S. Fass, The D am ned and the Beautiful: American Youth in the 1920s (Oxford: Oxford University Press, 1979).

367

368

Istorija prijateljstva pola. Upravo su dvadesetih godina dvadesetog veka mladići i devojke, a potom i adolescenti, počeli da „idu na sastanke”, ponekad i u grupama, dok su reći poput „devojka” i „dečko” počele da označavaju ljubavne i seksualne partnere koji možda jesu, a možda i nisu, bili zainteresovani za trajniju vezu koja bi se mogla završiti brakom. Ovakvi vidovi prijateljstva koji su se bazirali na želji da se iskuse i da se uživa u atrakcijama (a možda i distrakcijama) savremenog sveta nisu postojali samo u Americi. Kultura mladih je u periodu između dva svetska rata bila pod snažnim uticajem novog američkog velikog biznisa, počev od holivudskih filmskih studija i Avenije Medison sa reklamama za koka-kolu, mada je ona svoju živost i privlačnost ve­ likim delom crpla iz maštovitosti afroameričkih muzičara i plesača, kao i kompozitora koji su pripadali grupi iz Ulice Tin Pan. Međutim, ovu kulturu su predstavljali sami mladi ljudi, a njena reprodukcija i globalno širenje počivali su podjednako na vezama sa prijateljima i mentorima, kao i na masovnoj prodaji i reklamama. Možda omladina u Australiji, Britaniji, Nemačkoj i Kanadi i jeste žvakala žvake i imala „džez frizure” ili ,,paž” nalik na onaj koji je nosila Luiza Bruks, igrala razne vašarske igre i flipere, pa čak i - ako je za to imala snage - ple­ sala blek botom, a zatim i lindi hop, svemu tome je dodavala nešto svoje. Isto tako je važno naglasiti da se ovaj proces nije odvijao samo u jednom smeru, o čemu govori činjenica da su sredinom dvadesetih godina dvadesetog veka Evropljani i Amerikanci učili tango od Karlosa Gardela i kubanski ples od Havijera Kugaa. Fascinacija cirkusima, filmovima, plesom i raznim priredbama bila je izražena, a ponekad i kritikovana, u društvima u kojima su je pove­ zivali sa površnošću, dekadencijom, amerikanizacijom, pa čak i prljanjem bele rase. Bez namere da poreknu njihove mane, istoričari su ne­ davno počeli ove kulture da sagledavaju u daleko pozitivnijem svetlu, delom i zato što su u njima prepoznali potencijal za zastupanje prava žena, rasnih manjina među omladinom i zajednice homoseksualaca u nastajanju. Protiveći se ideji da se život žena, na primer, promenio is­ ključivo pod uticajem spoljašnjih činilaca ili Prvog svetskog rata, Brižit Solan ukazuje na to kako su, služeći se različitim kulturnim izvorima i međusobnim primerima, mlade žene u Danskoj preoblikovale rodne identitete i odnose sa namerom da vode „moderan život”, kako su ga

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka nazivale.44 U Ujedinjenom Kraljevstvu je sve veći pristup plaćenim poslovima u kancelarijama, prodavnicama i fabrikama povećao slo­ bodno vreme i pokretljivost žena, što je istovremeno uticalo na potrebe za prijateljstvom i prilike da se ono zasnuje, a mladići iz radničke klase su takođe formirali nova društva ljudi određene starosti, koji su imali zajedničke hobije.45 Prijateljice su u toku procesa „izrastanja u ženu” dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka u Britaniji mnogo čemu mogle da poduče jedna drugu, posebno kada su u pitanju moda, stil, pokreti i izgled. Isto se može reći i za Australiju, gde su plesne i velike bioskopske dvorane istovremeno simbolizovale i pomagale stvaranje sidnejske „domaće modernosti”46. Prijatelji su se i u dnevnicima koje su vodile žene skoro uvek pojavljivali na najvažnijim mestima u tekstu, i to kao ljudi sa kojima se provode trenuci razonode, kao saradnici u rešavanju ljubavnih problema ili kao ljudi kojima se autorka poverava, dok je izgradnja i održavanje prijateljstva često zauzimalo drugo mesto, posle detalja iz kućnog i ljubavnog života.47 U skladu s tim, jedna Australijanka se požalila kako bi „čovek možda i mogao da ima bolje mišljenje o braku ako mu se njegovi prijatelji koji već jesu u braku ne bi toliko poveravali pričajući o svojim problemima”48.

44 Brigitte Soland, Becoming M odern: Young Women and the Reconstruction o f W om anhood in the 1920s (Princeton, NJ: Princeton University Press, 2000). 45 Selina Todd, Young Women, Work and Family in England, 1918-1950 (Oxford: Oxford University Press, 2005); David Fowler, The First Teenagers: The Life-Style o f Young Wage-Earners in Interwar Britain (Woburn: London, 1995); Sally Alexander, „Becoming a Woman in the 1920s and 1930s”, Becoming a Woman an d Other Essays in the 19th and 20th Century Feminist History (London: Virago, 1994), 202-224. 46 Jill Julius Matthews, Dance Hall an d Picture Palace: Sydney’s Rom ance with M odernity (Sydney: Currency Press, 2005). 47 Katie Holmes, Spaces in her Day: Australian W omen’s Diaries in the 1920s and 1930s (Sydney: Allen & Unwin, 1995). 48 Dawn, 1 May 1904, citirano u Katie Holmes, ,,’This Diary Writing Does not Really Count as Writing’: Women’s Writing and the Writing of History” (1995), at http://www.nla.gov.au/events/holmes.html, sajtu pristupljeno 20. maja 2007.

369

370

Istorija prijateljstva

Prijateljstva između muškaraca i žena

Američka istoričarka Linda Rozencvajg tvrdi da je dvadesetih go­ dina dvadesetog veka počela da se javlja nova kultura emocija, naročito u Sjedinjenim Državama, u okviru koje je prijateljstvo - posebno pri­ jateljstvo među ženama - gubilo važnost usled pojave heteroseksualne bliskosti.49 Ona tvrdi kako je, uprkos tome što je „viktorijanski” model ljubavi i otvorenog ispoljavanja emocija među ženama koji je postojao tokom devetnaestog veka trajao sve do Prvog svetskog rata, sve veći značaj uspešnih heteroseksualnih veza - zajedno sa povećanjem javne osude homoseksualaca - doveo do raspada homosocijalnih mreža. Na izvestan način su svi oni prijatelji koje je moderna devojka sticala u srednjoj školi i na koledžu počeli da služe jednom jedinom cilju: dosti­ zanju popularnosti koja će povećati njenu privlačnost suprotnom polu. Priručnici za uspešan brak i popularni stručnjaci u toj oblasti govorili su muškarcima da treba da stvaraju brakove pune razumevanja, u ko­ jim a će žene biti i emotivno i seksualno zadovoljene, i da prijateljstvo ima još važniju ulogu u tome da brak učini još uspešnijim za oba pola. Tokom dvadesetih godina dvadesetog veka broj udatih Amerikanki je porastao, a istovremeno su sklapale brak u sve mlađim godinama. Isto tako, među pripadnicama srednje klase ono što se naziva prvom seksualnom revolucijom delom je rezultiralo opadanjem broja prijatelj­ stava. Tokom dvadesetih i tridesetih godina povećalo se nepoverenje prema bliskim prijateljstvima među ženama, koje je delom poteklo od sve snažnijeg uverenja da su usedelice, čak i ako su lezbijke, u izvesnom smislu ugrožene zato što odbijaju da se udaju i zato što nemaju „zdrav” seksualni život. Naravno, priručnici za srećan brak i brojni eksperti nisu uvek di­ rektno uticali na promene u stvarnom ponašanju ljudi. Prema tvrd­ njama Rozencvajgove, ova promena ravnoteže između druženja među pripadnicima istog i različitog pola u najvećem broju slučajeva javljala se kod mlađih žena; starije žene su i dalje istovremeno gradile čvrsta 49 Rosenzwig, A nother Self, 66-96.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka

371

prijateljstva i iznosile veoma značajne lične primere bliskosti i zado­ voljstva koje donosi prijateljstvo sa drugim ženama. Koliko god da im je brak bio pun razumevanja, udate žene su se i dalje oslanjale jedne na druge i uživale u međusobnom prijateljstvu, kao i prijateljstvu sa rođakama i članovima uže porodice. Jedan od najvažnijih pokazatelja za to je podatak da su žene u ulozi potrošača u potpunosti promenile način reklamiranja telefonskih aparata u periodu pre 1940. godine. Iako je na početku predstavljen kao sprava koja služi u poslovne svrhe, telefon je početkom dvadesetih godina počeo da nosi ženski predznak, i zahvaljujući tome druženje, bliske porodične veze i prijateljstva po­ stali su dominantna tema u reklamama za telefon.50 Čak je i idealizovanje heteroseksualnih odnosa u popularnoj knji­ ževnosti i holivudskim filmovima - u koje spadaju i manje ili više smešni likovi žena koje se takmiče u osvajanju muškarca - uvek ubla­ ženo prijateljstvima između ženskih likova koja su ukazivala na to da postoje stvari koje muškarci ne mogu da urade umesto njih. U fil­ mu Vrata pozornice (Stagedoor; 1937), na primer, junakinja Teri koju tumači Ketrin Hepbern, upravo zahvaljujući prijateljstvu i podršci koju joj pružaju druge glumice početnice (koje, među ostalima, igra­ ju Džindžer Rodžers, Iv Arden i Lusil Bol) istovremeno uči da glumi i da se odupre muškim mahinacijama. Na temu ženskog savezništva snimljene su i mnoge komedije: ovaj žanr, koji će dostići svoj vrhunac u filmu Muškarci više vole plavuše (1953), bio je popularan i tokom tridesetih godina dvadesetog veka. U filmovima o devojkama koje traže samo bogataše, glumice i „devojke koje se dobro provode”, kao i popularne zvezde komedije poput Vini Lajtner, koja je igrala u fil­ mu Život družine (The Life o fth e Party, 1930), obično su prikazivale kako, iako je ženi muškarac potreban za isvesne stvari, ipak nijedan od njih ne može da zadovolji sve njene potrebe. Ipak, prema tvrdnja­ ma Džanin Bejsinger, američki popularni filmovi su, naročito posle usvajanja Hejzovog kodeksa 1934. godine, slali donekle dvosmislenu poruku publici: jedini legitimni ciljevi kojima žena treba da teži ti­ cali su se muškaraca, braka i materinstva, ali putovanje do te krajnje 50 Claude S. Fischer, „Gender and the Residential Téléphoné, 1890-1940: Tec­ hnologies of Sociability”, Sociological Forum 3.2 (1988), 11-33.

372

Istorija prijateljstva destinacije često je podrazumevalo zabavu, glamur i prijateljstvo sa drugim ženama.51 Neke žene su osporavale i uvrežena negativna tumačenja života usedelica. U Britaniji su u periodu između dva svetska rata, na primer, naučnice poput Ester Harding i Lore Haton počele da razvijaju femini­ stičku kritiku na temu stereotipa koji postoje o usedelicama, naglaša­ vajući značaj prijateljstva sa drugim ženama kao način da se zadovolje sve emotivne i seksualne potrebe. U svojoj knjizi Takve su sve žene iz 1933. godine, Hardingova, na primer, tvrdi da „ovakav odnos između prijateljica nije zasnovan na ličnoj koristi već na uzajamnoj ljubavi, i zato će njihov zajednički život u skladu sa tim biti bogat, trajan i sta­ bilan, poput života u braku”52.1 Vinifred Holtbi je iste ove argumente prikazala u svojim romanima, posebno u Prepunoj ulici (1924), u kojoj glavna junakinja Mjurijel odbija da se uda posle svoje prijateljice Dilije: „Da vidimo ... u životu postoje i druge stvari. Ja zapravo posedujem i ukus, i razne sklonosti i ličnost.”53 Prijateljstva među ženama su takođe imala značaj koji je prevazilazio ličnu ostvarenost: ,,U poslednjih nekoliko decenija”, piše Hardingova, prijateljstvo među ženama je počelo ... da zauzima najvažnije mesto u svakoj zajednici ... [i] celoj civilizaciji kojoj pripadamo ... možemo biti uvereni da će ishod toga biti veća solidarnost među ženama, koja će do­ vesti do razvijanja potpuno novog tumačenja vrednosti koje se tiču osećanja i međuljudskih odnosa.54 Zanimljivo je primetiti i sve veću popularnost književnosti za decu, čija je radnja smeštena u škole i u okviru koje Elsi Oksenam, Elinor

51 Jeanine Basinger, A W oman’s View: How Holywood Spoke to Women, 1930­ 1960 (Middletown, CT: Wesleyan University Press, 1995). 52 M. Esther Harding, The Way o f AU Women: A Psychological Interprétation (London: Longman, 1933), 92. Vid„ takode, Alison Oram, „Repressed and Thwarted, or Bearer of the New World? The Spinster in Interwar Feminist Discourse”, Women s History Review 1.3 (1992), 413-433 at 421. 53 Winifred Holtby, The Crowded Street (London: Virago, 1981 [1924]), 269­ 270. 54 Harding, The Way ofA ll Women, 89-90.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka Brent-Dajer i Dorita Ferli-Brus pišu romane u nastavcima u kojima je reč o bliskim i dugotrajnim prijateljstvima adolescenata.55 I dok su njihovu dinamičnost i snagu u nekim slučajevima prepo­ znavali tek biografi sa kraja dvadesetog veka, neka ženska prijateljstva iz tridesetih godina dvadesetog veka bila su odmah primećena kao pokušaji da se optimizam Ester Harding pretoči u stvarnost. Nedavno načinjene studije o Elenor Ruzvelt u Sjedinjenim Državama pomogle su nam da shvatimo značaj koji su udruženja žena - koja često vode poreklo od pokreta naseljavanja, kancelarija za brigu o deci, Naci­ onalne lige potrošača i političkog delovanja sifražetkinja - imala u okviru politike Nju dila. I dok je danas najpoznatiji njen dugogodišnji blizak odnos sa Lorenom Hikok, za prijateljstva gospođe Ruzvelt sa Moli Djuson, koja je postala predsednica Ženskog odeljka Nacional­ nog komiteta Demokratske stranke, zatim sa Franses Perkins, koja je bila prva žena članica Savezne vlade, kao i sa drugaricama i aktivist­ kinjama poput Marion Dikerman i Nensi Kuk, sa kojima se družila do kraja života, može se reći da su imala podjednako važnu ulogu u oblikovanju Nju dila kao i šire političke kulture tridesetih godina u Americi.56 Za Britanke, Amerikanke i Australijanke je mobilizacija koja je pratila ratove, naročito Drugi svetski rat, imala značajniju ulogu u jačanju prijateljstva među njima. Poslovi medicinskih sestara i vo­ lonterki privukli su još mladih žena koje su pomagale u toku rata i ujedno ih odveli u svet; one koje su radile u fabrikama i u proizvodnji municije, koje su zamenjivale muškarce na raznim drugim poslovi­ ma ili su radile u Armiji zemljoradnica i sličnim organizacijama u Americi i Australiji, ostvarile su, kao i svi drugi, veliki broj kontakata, budući da se rat proširio na ceo svet. Isto to je važilo i za žene koje su se pridružile Ženskoj kraljevskoj mornarici, Ženskoj pomoć­ noj vazduhoplovnoj jedinici u Ujedinjenom Kraljevstvu ili američ­ koj Ženskoj pomoćnoj vazduhoplovnoj jedinici, Ženskom vojnom korpusu i članicama Dobrovoljne jedinice za pomoć pri vanrednom

55 Rosemary Auchmuty, A World ofG irls (London: The Women’s Press, 1992). 56 Frances M. Seeber, „Eleanor Roosevelt and Women in the New Deal: A Net­ work of Friends”, Presidental Studies Quarterly 20.4 (Fall 1990), 707-717.

373

374

Istorija prijateljstva stanju, koje su upravljale avionima, radile na dekodiranju šifara, za­ tim kao obaveštajci ili su učestvovale u organizovanim pokretima otpora. U Sjedinjenim Državama je oko dvesta pedeset hiljada žena činilo ženske vojne snage, dok ih je u Ujedinjenom Kraljevstvu bilo i više od pola miliona. Za većinu žena poklanjanje sve veće pažnje seksualnoj bliskosti i privlačnosti među polovima nije automatski isključivalo prijateljstvo, koliko ga je privremeno koristilo u svrhu udvaranja. Ova činjenica, zatim stalno prisustvo raznih reformatorki u javnosti, kao i suprot­ stavljanje neudatih žena shvatanjima o tome da su usedelice navodno ugrožene, načinile su prijateljstvo među ženama veoma važnim čini­ ocem privatnog života, kao i javnih rasprava koje su se dvadesetih i tridesetih godina vodile sa obe strane Atlantika. Primeri prijateljstva među ženama u profesionalnom životu i tokom napredovanja u karije­ ri, kao i u emotivnom i privatnom životu nakon braka ili izvan njega, i dalje su se uklapali u tvrdnju iz 1907. godine o tome da su žene, za razliku od muškaraca, sposobne da stvaraju trajna prijateljstva. Put savremene žene prema ostvarenosti bio je put koji je prelazila zajedno sa svojim prijateljicama. Na prijateljstva među muškarcima je snažno uticalo pitanje granica između zdravog druženja i požude koja se smatrala nezdravom, naro­ čito nakon što je širok krug ljudi bio upoznat sa Frojdovim tvrdnjama vezanim za nesvesne seksualne nagone. Muškarci su i dalje govorili o prijateljima, ortacima i drugarima, i nastavili su da, poput žena, svom snagom učestvuju u novoj dokoličarskoj potrošačkoj kulturi, naročito u periodima adolescencije i rane mladosti, u kojima se tragalo za zado­ voljstvima - i ženama - zajedničkim snagama. Odrastanje muškaraca i održavanje veza sa drugim muškarcima često se odvijalo u instituci­ jama u kojima nije bilo žena, poput raznih bratstava, masonskih loža i dobrotvornih udruženja u kojima se kroz zakletve i obrede inicijaci­ je ženama otvoreno zabranjivao pristup. Istovremeno je pak dužnost da se postane i ostane muškarac postala veoma složena, budući da se muškost i dalje vezivala za nepobitno razdvajanje heteroseksualnosti i homoseksualnosti. Početkom dvadesetih godina odnosi između mu­ škaraca počeli su da izazivaju zabrinutost, a u akademskim krugovima su se sve više uočavale razlike među polovima kada su u pitanju bliske

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka veze sa drugima, u koje je spadao i način na koji muškarci razgovaraju sa svojim prijateljima.57 Ova činjenica nije zadavala brige samo stručnjacima, psiholozima i teoretičarima kulture. U svojoj fascinantnoj studiji o fotografijama muškaraca u Americi, na primer, Džon Ibson ukazuje na očiglednu promenu u načinu na koji su predstavljani muškarci tokom dvadese­ tih godina. Umetnički portreti s kraja devetnaestog veka prikazuju muškarce koji se drže za ruke i naginju glave jedni prema drugima. U drugoj deceniji dvadesetog veka fotografije sportskih timova pri­ kazuju mlade sportiste koji se bacaju jedni preko drugih, grle se i drže za ruke. Počev od dvadesetih godina nadalje javlja se sasvim nova vrsta rezervisanosti u ponašanju, i muškarci počinju da se razdva­ jaju, delimično i zato što su se plašili kako njihov kontakt može biti protumačen.58 Slično tome, organizacije poput Hrišćanske asocijacije mladih, koja je nekada podsticala održavanje bliskih prijateljstava i mentorstava među muškarcima, postale su veoma zabrinute i izrazito precizne pri definisanju prikladnih i neprikladnih „bratskih osećanja”. U priručniku koji su sačinile američke i kanadske vođe raznih pokreta 1892. godine „posebnom kvalifikacijom koju ovaj posao zahteva” smatrala se „snažna ljubav prema mladićima i spremnost da se [njihovoj dobrobiti] posveti čitav život”. Već 1927. godine su idealne vođe u okviru odnosa sa drugima morale da pokažu „pravilno ra­ suđivanje”, da budu „prijateljski nastrojene, ali ne i previše prisne”, kao i da svoje saradnike „biraju veoma pažljivo”. Između dva svetska rata, zajedno sa usedelicama, i neženje na najvišim funkcijama mu­ ških udruženja i bratstava bile su predmet opšte zabrinutosti; liderima Hrišćanske asocijacije mladih se savetovalo da ne sklapaju „snažna prijateljstva” jer se strahovalo da će takvih odnosa biti sve više zato što su se aktivnosti ovog udruženja odlikovale oštrom polnom se­ gregacijom.59 57 Henry T. Moore, „Further Data Concerning Sex Différences”, Journal o f A b­ norm al Psychology 17 (1922), 210-214. 58 John Ibson, Picturing M en: A Century o f M ale R elationships in Everyday Am erican Photography (Washington, DC: Smithsonian Institution, 2002). 59 John Donald Gustav-Wrathall, Pake the Young Stranger by the Hand: SameSex Relations and the YMCA (Chicago: University of Chicago Press, 2000), 64, 89.

375

376

Istorija prijateljstva U dvadesetom veku prijateljstva među muškarcima kretala su se tankom linijom između opasnosti od druženja sa pripadnicima istog pola i uživanja u njemu. Postala su bliskije vezana za određene periode života, makar kada su u pitanju pripadnici srednje klase: isto kao u de­ vetnaestom veku, adolescenti i mladići su mogli biti prijatelji, neretko i veoma bliski prijatelji, ali nije bilo predviđeno da dečačko oduševljenje potraje nakon što počnu da izlaze na sastanke i „imaju ozbiljne veze” sa devojkama. Isto tako su nametnuto sklapanje brakova, potreba za nadmetanjem sa drugima u poslu, kao i sama priroda profesija kojima su se bavili, odraslim muškarcima otežale zasnivanje i održavanje pri­ jateljstava, i zapravo odgovornost za taj deo života prebacile na njihove supruge.60 Naravno, o ovom pitanju su postojale velike razlike između različitih društvenih staleža, etničkih i rasnih grupa, a ticale su se po­ našanja, predstava o životu i očekivanja. Kinsi je u svojim studijama o seksualnim iskustavima muškaraca tokom četrdesetih godina ista kao da su među doseljenicima i pripadnicima nižih društvenih slojeva, kao i među adolescentima, muška prijateljstva bila manje uznemiravajuća, bliska i sa telesnim, pa čak i seksualnim kontaktima u pojedinim slu­ čajevima. Ipak, uopšteno govoreći, blisko prijateljstvo među muškarcima mo­ glo se veličati i idealizovati samo onda kada je njegov intenzitet mogao da se izrazi tako da se pri tome heteroseksualna muškost prijatelja ne dovede u pitanje. Takve okolnosti su stvorene u kasnom devetnaestom veku, kada su muškarci zajedno istraživali, osvajali i pripitomljavali daleke predele. Iako su sportisti početkom devetnaestog veka manje otvoreno pokazivali međusobnu bliskost nego što je to bio slučaj na kraju veka, ipak su ekipni sportovi proizveli okolnosti koje su ovakvo ponašanje činile opravdanim. U Britaniji i njenim dominionima sličnu svrhu imale su škole koje su pohađala isključivo deca istog pola; priče o ovim školama su često naglašavale zajednička interesovanja dečaka, kao i njihovo udruženo suprotstavljanje autoritetu. U sportu su se, a još više prilikom snalaženja u divljini, odrasli muškarci oslanjali jedni na druge, čime su se isticale njihova bliskost i međusobna zavisnost, kao i 60 Anthony E. Rotundo, Am erican M anhood: Transformations in Masculinity from the Révolution to the M odem Era (New York: Basic Books, 1993).

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka radost koju donosi zajednički uspeh. U Britaniji su, kao i u perifernim delovima Australije, književne obrade ovakvih tema bile naročito po­ pularne, gde su priče o neustrašivim junacima u Autbeku često govo­ rile o situacijama u kojima prijatelji jedni druge spašavaju od opasnih životinja, iznenadnih vulkanskih erupcija i, kao što je to slučaj u jednoj čuvenoj priči, izgubljenog plemena Amazonki.61 Druženje muškaraca - u kojem su ponekad učestvovali i pripadnici različitih rasa - bilo je tema raznih priča o kratkotrajnoj nemačkoj kolonizaciji.62 Nakon 1912. godine je predanje o kapetanu Skotu i njegovim saputnicima na Antarktiku ponudilo novi materijal za priče o muškom prijateljstvu - ali i o njegovim žrtvama. U pričama namenjenim dečacima ovakve situacije opisivane su sa posebnom snagom (čak i do tačke preteranog obasipanja poukama), međutim i u drugim vrstama štiva se tema prijateljstva koristila da bi se oplemenila aktivnost koja bi se u su­ protnom mogla smatrati potpunim promašajem. U svojim memoarima iz 1921. godine pod nazivom Najgore putovanje na svetu Epsli Čeri-Garard piše o onome što je sâm nazvao „nastavkom” svog prijateljstva sa Skotom, Bauersom i ostalima, i za temu uzima činjenicu da „zajednič­ ka pobeda nad poteškoćama predstavlja okosnicu prijateljstva, isto kao što predstavlja i jedini garant istrajnosti svakog braka”63. Pored činjenice da su istinite i izmišljene priče često govorile o samotnjacima i manje ili više uspešnim borbama pojedinca za slo­ bodu od nametnutih ograničenja, one su takođe snažno isticale i stav da je najbolje suočiti se sa životnim opasnostima u društvu prijateljâ. Za književnost o avanturističkim doživljajima muškaraca nastaloj u Sjedinjenim Državama, koju je Jopi Najman nazvao „tvrdo kuvanom prozom”, može se reći da se direktno nadovezuje na vesterne, kao i na detektivske priče s kraja devetnaestog veka. Pa ipak, tokom dvadese61 Robert Dixon, Writing the C olon ial Adventure: Race, G ender an d Nation in Anglo-Australian Popular Fiction, 1875-1914 (Cambridge: Cambridge University Press, 1995); Videti, takođe, Richard Phillips, M appingMen and Empire: A Geography o f Adventure (London: Routledge, 1996), 68-88. 62 Suzanne Zantop, Colonial Fantasies: Conquest, Family and Nation in Pré-Co­ lonial Germany, 1770-1870 (Durham, NC: Duke University Press, 1997), 108-120. 63 Aspley Cherry-Gerrard, „Préfacé”, The Worst Journey in the World: Antarctic 1910-13 (Harmondsworth, UK: Penguin, 1948 [1923]), 5, 6.

377

378

Istorija prijateljstva tih godina, kada je ovaj žanr dostigao vrhunac u popularnoj kulturi i književnosti, pisci poput Ernesta Hemingveja pretvorili su indivi­ dualnu potragu muškarca za alternativom u odnosu na feminizirani život u kući u kolektivnu dramu. U priči „Trodnevni vetar”, koja je objavljena u Hemingvejevoj zbirci pod nazivom U naše vreme, reč je 0 glavnom liku koji koristi trodnevni izlet sa prijateljem da bi razrešio ljubavne probleme, dok se u priči „Na skijanju”, iz iste zbirke, jadikuje nad činjenicom da brak i očinstvo utiču na kvalitet prijateljstva među muškarcima.64 Ovaj žanr nije prošao bez svojih satiričara, te tako u svojoj kratkoj priči „Mentrep” Sinkler Luis njujorškog advokata Ralfa Preskota šalje u divljinu zajedno sa njegovim partnerom za golf E. Vesonom Vudberijem. Kada ga Vudberi napusti, Preskot preživljava uz pomoć jedne žene i jednog Indijanca, i vraća se u civilizaciju podjedna­ ko razočaran „iskustvom u divljini”, kao i navodnom snagom bliskosti među muškarcima, koju je divljina trebalo da podstakne. Počev od Prvog svetskog rata nadalje opisi prijateljstava među mu­ škarcima u Evropi, Australiji, kao i Severnoj Americi u nešto manjoj meri, privlačili su pažnju najviše zahvaljujući drugarstvu koje se raz­ vijalo među vojnicima. Rovovska borba je možda više od prethodnih oblika ratovanja metaforički i bukvalno predstavljala situaciju u kojoj je međusobna bliskost ljude održavala u životu. Međutim, u kulturi koju je rat direktno proizveo i oblikovao, kako to tvrdi Sara Kol, zna­ čaj prijateljstva među muškarcima je istovremeno porastao i opao. U svojoj analizi ratne književnosti ova autorka ističe kako je drugarstvo među muškarcima „predstavljalo zamenu za gotovo sve druge vidove ljudske i društvene organizacije”, kao i „spasonosno rešenje za svet koji je zahvatila kriza”65. Drugarstvo stečeno u vojsci oplemenjivalo je živo­ te muškaraca po njihovom povratku kući, i oni koji su o njemu imali najlepše mišljenje smatrali su ga načinom da se mirnodopske svađe ublaže, kao i da se uz pomoć njega klasni sukobi preobrate u saradnju 1 tako stvore model po kome će se graditi posleratna društva. I dok su

64 Jopi Nyman, Men Alone: Masculinity, Individualizm, and Hard-Boiled Fiction (Amsterdam: Rodopi, 1997). 65 Šarah Cole, M odernism, M ale Friendship an d the First World War (Cambrid­ ge: Cambridge University Press, 2003), 18.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka nemački pisci memoara pisali o Mannergemeinschaft, nemački vojni­ ci su u svojim pismima govorili o „univerzalnom drugarstvu koje se širi nemačkom vojskom i koje se ogleda u tome što se svi međusobno oslovljavaju sa ’du’ [neformalnim oblikom lične zamenice ’ti’]66. Bri­ tanski vojni istoričar Bejzil Lidel Hart napisao je 1930. godine kako su u pitanju bili „ljudi koji su, ako je raspoloženje bilo odgovarajuće, bili toliko bliski da su gotovo činili jedno biće”. Reč je o „drugarstvu iz rovova”, koje je ovaj autor smatrao načinom da se nekako „iskupe sva niskost i glupost ratovanja”67. Pa ipak, strahote savremenog ratovanja su takođe - i to na najgo­ ri mogući način - otkrile i granice do kojih prijateljstvo može da ide: „Silina rata koja ne ostavlja ništa za sobom zapravo je [prijateljstvo] učinila najranjivijim odnosom koji je pretrpeo najsnažnije udarce”68. Rat je ukazao i na razlike između kolektivnog drugarstva i bliskog prijateljstva između dvojice ljudi. U poeziji Vilfreda Ovena i Zigfrida Sasona, kao i u posleratnim romanima, tvrdi Kolova, možemo videti kako vera u kolektivno drugarstvo opada, dok prikazi ranjenog, upropašćenog ili nestalog prijatelja, koji je ili poginuo ili je unakažen, sva­ koga čini potpuno usamljenim i očajnim. Kako je to Sason rekao, „moji stradali prijatelji me prate gde god da idem”, a svi preživeli vojnici sada hodaju „prestrašeni duhovima svojih poginulih prijatelja”.69 Prijatelj­ stva među muškarcima nisu uspevala da se održe zato što nisu mogla da prežive neprestano stradanje ljudi - rat jeste proizvodio saborce, ali je ubijao prijatelje. Istovremeno nema nikakve sumnje u to da su prijateljstvo, drugar­ stvo i emotivna bliskost koju su muškarci iskusili u ratu po prirodi bili ambivalentni. U njihovim dnevnicima, pismima i memoarima jasno se vidi da su mnogi muškarci koje je zahvatio stravični vihor Velikog rata formirali snažna, puna ljubavi prijateljstva sa drugim muškar66 Kurt Schlenner, citirano u Philipp Witkop (ed.), German Student’s W arLetters (trans. A. F. Wedd; Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2002), 26. 67 Basil H. Liddell Hart, „Foreword” to Sidney Rogerson, Twelve Days (London: Barker, 1933), viii. 68 Cole, M odernism, 18. 69 Siegfried Sassoon, „The Poet as Hero” and „Survivors” in The W arPoem s, sa­ kupio i predgovor napisao Rupert Hart-Davis (London: Faber & Faber, 1983), 61, 97.

379

380

Istorija prijateljstva cima, barem sa onima sa kojima su delili isti čin i lokaciju. Uporedo sa činjenicom da su ovom prilikom iskusili duh zajedništva, čak i sa neprijateljima, uspeli su da steknu i prijatelje, ali bili su i svesni toga da prijatelji umiru i da prijateljstvo ne može da umanji brutalnost, nepredvidivost i ludilo samog rata. Pa ipak, osećali su, ili su se barem sećali kako su i sami prigrlili ono što je jedan francuski vojnik nazvao „najnežnijim iskustvom koje ljudsko biće može da doživi”70. Može se reći da su oni koji su preživeli i bili u prilici da pišu o svojim iskustvi­ ma (i koji su ujedno želeli da ih podele sa drugima) uglavnom ovako predstavljali dotične odnose. U sabranim pričama britanskih vojnika pod nazivom Obični ljudi u ratu, koje je priredio Č. B. Perdom 1930. godine, značaj prijateljstva sve do smrti, pa i nakon nje, česta je tema. Redov Džordž Brem svoju priču počinje opisom vremena koje je pro­ veo u Francuskoj sa „svojim prijateljem H-om” i kaže: „naše poznan­ stvo se brzo pretvorilo u najveće prijateljstvo koje se može zamisliti” i „uvek smo bili zajedno sve do njegovog poslednjeg časa”. V. Voker se pak priseća kako se izgubio na bojnom polju: „Bilo je pravo prokletstvo kad se tako naglo nađeš odsečen od svojih drugara. To mnogo znači u ratu. Prijateljstvo snaži srce.”71 Moderno ratovanje je svakako dovelo do privremene ekspanzije mogućnosti za stvaranje prijateljstava; u Velikom ratu, a možda još više tokom Drugog svetskog rata, u vojskama koje su činili regruti došlo je do mešanja i cirkulisanja ljudi u dotad neviđenim razmerama. Jedna od stvari kojih su se vojnici sećali bio je veliki broj različitih ljudi sa kojima su dolazili u dodir; u ratu su muškarci sretali muškarce koje u civilstvu nikada ne bi mogli da upoznaju, i ako bi bliskost koju su tada uspostavili preživela i sam rat, nastavljali su da je neguju učešćem u manje ili više formalnim udruženjima koja su sami organizovali. Iako ovakvi odnosi nisu mogli da automatski da premoste duboko usađene podele u društvu, naročito rasne podele koje su postojale u američ70 Reci neznanog junaka citirane u J. Calvitt Clarke III, „The Great War” at http:// users.ju.edu/hy 150irrationality.htm, pristupljeno 30. septembra 2007. 71 C. B. Purdom, Everym an at War (London: J. M. Dent, 1930); Brame and Walker on Firstworldwar.com, http://www.firstworldwar.com/diaries/onthebelgiancoast.htm and http://firstworldwar.com/diaries/battleofloos.htm, obema stranicama pristupljeno 22. jula 2007.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka kim vojnim jedinicama, mogućnost udruživanja, kao i sve ostalo što je boravak u ratu sobom nosio, počelo je da nagriza pojedine snažne predrasude. Ovo iskustvo je u životu mnogih ljudi koji su se borili u velikim ratovima dvadesetog veka promenilo prirodu i raspon njihovih prijateljstava. Takođe su i na domaćem terenu masovne mobilizacije i novi stupanj dobrovoljnog učešća u ratu zbližili ljude pred zajedničkom opasnošću, u kojoj su neki makar malo i uživali: jedan pripadnik jedi­ nica britanske Lokalne vojne straže rekao je kako u svom vodu otkrio „izvesnu vrstu masovnog prijateljstva koje nikada ne bi mogao da do­ živi u miru”72. Rat je, takođe, pružio i snažne dokaze d aje književnost koja se bavi prijateljstvom veoma važna. Bilo da su u njoj davani saveti ili da su to bile avanturističke priče, jasno se vidi da su vojnici očekivali da če pronaći saborce među mnogima, ali da će im samo nekolicina postati prijatelji. Pored toga što je učestvovanje u svetskim ratovima stvorilo nove mogućnosti za prijateljstvo među muškarcima, kao što je to bio slučaj i sa Građanskim ratom u Americi u devetnaestom veku, veliki broj muškaraca je u rat i ušao ugledavši se na prijatelje, saradnike i kolege. Džoana Berk navodi da „odnos između vojnika u ratu ni u kom smislu nije doveo do krupnih promena na polju bliskosti među mu­ škarcima”73. To se delom dogodilo zato što je prijateljske odnose pod­ rivala neizbežna vojna hijerarhija, kao i klasne, verske, etničke i re­ gionalne razlike koje su u njima često bile zastupljene. Muškarci su ubrzo shvatili da to što privremeno zavise jedni od drugih ne mora uvek da bude izjednačeno sa prijateljstvom: ,,u uslovima u kojima smo se nalazili nije postojalo istinsko saborstvo ... Činilo se da se sve menja iz dana u dan”74. Iskustvo u borbama je moglo da dovede i do preki­ da prijateljstava koja su postojala pre rata, zato što su vojnici dolazili u situaciju da ne mogu normalno da razgovaraju sa nekim ko nije bio u ratu, odnosno da taj neko ne može da ih razume. Oba svetska 72 Richard Brown, citirano u Robert Маскау, H a lf the Battle: Civilian M orale in Britain during the Second World War (Manchester, Manchester University Press, 2002), 260. 73 Joanna Bourke, Dism embering the M ale: M ens Bodies, Britain and the Great War (London: Reaktion Books, 1996), 128. 74 Citirano u Bourke, Dism embering the Male, 151.

381

382

Istorija prijateljstva rata su svakako povećala političku moć organizacija koje su osnivali preživeli borci. U okviru aktivnosti ovih organizacija često su se is­ ticale posebne veze koje su postojale između vojnika koji su se vratili kućama,'a one su se, osim udruživanjem, bavile i borbom za njihova prava. Posleratna društva su veliku pažnju poklanjala ratnim slikama i pričama koje su govorile o saborstvu i prijateljstvu, makar i samo zato da bi pokazala da oni koji su tragično stradali u ratu nisu umrli sami. Velika popularnost crteža Vila Dajsona u Australiji, na kojima autor prikazuje svoje saborce ujedinjene u smrti tokom dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka, svedoči o značaju idealizovanih vojničkih prijateljstava koja i danas postoje. Istovremeno, mnogi voj­ nici nisu priznavali udruženja nekadašnjih učesnika u ratu i odbijali su da u njima učestvuju, smatrajući nedopustivim romantično prika­ zivanje patnji boraca. Istraživači koji su se bavili američkom pešadijom u Drugom svetskom ratu takođe su isticali značaj odnosa koji su oni umesto saborstva nazivali „drugarstvom” ili „prijateljstvom”. Čuveni ratni dopisnik Erni Pajl je pišući o vojnim snagama rekao kako „drugarstvo među njima na kraju postane deo njihove duše, i kako ga ništa ne može odatle izbrisa­ ti”, dok je jedan vojnik iz prvih redova borbe pisao da su „jedinu trajnu stvar [predstavljali] međuljudski i prijateljski odnosi koji su sve njih držali na okupu”75, Džerald Lindreman, istoričar koji se najviše bavio vojnicima, tvrdio je da su „svoja prijateljstva smatrali veoma važnim”: ona su stajala između njih i stravičnog osećanja izolovanosti, održavala su njihovo psihičko zdravlje, kalila ih i od njih pravila sposobne vojni­ ke.76 Pa ipak, vojnička prijateljstva su imala i svoju cenu. U jedinicama koje su pretrpele velike gubitke u ratu, nestanak velikog broja prijatelja mogao je da izazove gotovo nepodnošljive emotivne slomove. S druge strane, odsustvo prijateljstva - naročito usred tolike opasnosti - moglo je načiniti ljude ravnodušnim prema strancima i pojedincima kojima je bila potrebna njihova pomoć. Nije bilo mnogo vremena za poginu­ le, pa čak ni za ranjene prijatelje. Kraj rata je „otkrio koliko je životna

75 Gerald Linderman, The World within War: A m erica’s C om bat Expérience in World War II (New York: Free Press, 1997), 263-264. 76 Isto 279.

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka opasnost važan činilac druženja; veze među ljudima su sa nestankom nužde postajale sve slabije”77. . Tipičan ishod za milione muškaraca koji su se borili u ratovima i ostali živi bile su privremeno bliske veze sa ljudima u čijoj su se nepo­ srednoj blizini nalazili, a takođe i nekoliko ozbiljnijih prijateljstava od kojih su se samo neka održala u periodu posle rata. Možda je od toga još značajnije pomenuti činjenicu da su vojnici koji su se vraćali iz ra­ ta, naročito tokom četrdesetih godina, bili željni „normalnog života” i kućne atmosfere. Većina muškaraca je jedva čekala da se vrati svojim ženama, devojkama i majkama, kao i toplini svoga doma, više nego što je želela da se druži sa bivšim saborcima. U tom smislu, naglašavanje bliskosti među vojnicima - bilo da je u pitanju drugarstvo, bratstvo ili saborstvo - zapravo se može smatrati proizvodom priča i sećanja koja su služila tome da ovakvom iskustvu uliju smisao neposredno posle rata, kao i kasnije kada su njegove trajnije posledice počele da se osećaju. Prva polovina dvadesetog veka, barem kada je reč o idealizacijama i propisima o ovom pitanju, bila je obeležena pokušajima da se muškim prijateljstvima podare smisao i priroda koje će ih strogo razlikovati od homoseksualizma. Druženje radnika, prijatelja sa koledža ili iz istog sportskog tima, a naročito vojničko drugarstvo, nudili su muškarcu prostor za iskazivanje bliskosti koji njegovu muškost nije dovodio u pitanje. Upravo se u ovom pogledu muškarci i žene najviše razlikuju. Prijateljstvo se među muškarcima heteroseksualnog opredeljenja mno­ go više vezuje za određeno godište i okolnosti, i lako se može urušiti kada nestanu strukture na koje se oslanja, poput adolescentskog doba, sportskih aktivnosti ili ratnog iskustva. Među ženama se autonomija lakše održava naporedo sa bliskošću i poveravanjem sopstvene intime drugima. U slučaju muškaraca koji pripadaju srednjoj klasi, samostal­ nost i upravljanje sopstvenim životom često su podrazumevali izvestan stepen suparništva sa drugim muškarcima. Ženska prijateljstva su se u velikoj meri bazirala na zajedničkom istraživanju i uživanju u relativno novim ličnim slobodama, kao i na izrastanju u modernu ženu. Kakvo god da je bilo njihovo poreklo, prijateljstva među ženama su u većem 77 Isto, 295.

383

384

Istorija prijateljstva broju slučajeva trajala do kraja života. Prijateljstva među muškarcima su se, s druge strane, često vezivala za određene trenutke i životne okolnosti, koje je karakterisalo potpuno odsustvo žena. Iz svega toga možemo zaključiti da muškarci povremeno postaju prijatelji, ali da su svi u izvesnom smislu suparnici. Pomenute razlike između žena i muškaraca najubedljivije su pri­ kazane u jednom od najpoznatijih vodiča za samostalno usavršavanje u dvadesetom veku - knjizi Dejla Karnegija K ako zadobiti prijatelje i uticati na ljude, koja je prvi put objavljena 1936. godine. Sasvim je prikladno to što je do pomirenja između muškog prijateljstva i supar­ ništva došlo upravo u Sjedinjenim Državama, i kasnije se proširilo na ostatak sveta. Ova knjiga je, bez sumnje, predstavljala himnu posve­ ćenu empatiji, ogromnoj moći koju poseduju zanimanje za probleme drugih, kao i pohvale i ohrabrenja na njihov račun. Karnegi je Ame­ rikancima koji su živeli u doba velike ekonomske krize pokazao kako da uspeju u životu, rekavši im da to zavisi od njihove ličnosti i veština koje ne koštaju ništa, i kojima stoga i ljudi nevelikog obrazovanja i materijalnog bogatstva mogu jednim delom da ovladaju. Sama knjiga, a i šira filozofija na koju se oslanja, uopšte nisu toliko manipulativne kao što se na osnovu odabira ciljeva u njenom naslovu može pomisli­ ti. Ono što je Karnegi zapravo hteo da kaže na neki način jeste to da možemo uticati na ljude tek nakon što nam se zaista dopadnu i nakon što počnemo da ih poštujemo. Najzanimljiviji aspekt knjige Kako zadobiti prijatelje i uticati na ljude predstavljaju upravo vrsta ličnosti i odnosa sa drugima koji su preporučivani čitalačkoj publici, za koju se po automatizmu pretposta­ vljalo da je muškog pola (proći će još dvadeset godina pre nego što će njegova supruga iz drugog braka, Doroti Karnegi, knjigom Ne treba da starite, već da odrastete! uključiti ženski pol u ovakvu vrstu štiva). Kar­ negi je u svojoj knjizi prikazao kako prijateljstva mogu da opstanu time što će se smestiti u središte „normalnih” takmičarskih poriva svakog muškarca. Traganje za prijateljstvom je podstakao tvrdnjama da se uz pomoć njega mogu postići korisne stvari, tako što gaje predstavio kao najvažnijeg činioca u dostizanju moći, uspeha i profesionalnog prizna­ nja. Umetnost prijateljstva, kazano Karnegijevim recima, predstavlja sredstvo za postizanje viših ličnih ciljeva: da se ljudima dopadnemo,

Novi svetovi prijateljstva: početak dvadesetog veka da ih pridobijemo tako da počnu da razmišljaju isto kao i mi, i da ih menjamo, „ali tako da se oni pri tome ne osete uvređenim”. Ovo nije predstavljalo druženje sa sebi ravnima, ni pružanje potpuno ogoljene slike drugima o sebi, niti slavljenje međusobnih razlika, već je u pita­ nju bila borba za prevlast, odnosno način da se kod druge osobe ostavi utisak da je važna, da se kod nje podstakne „iskrena želja da svojom voljom radi upravo ono što biste vi želeli da uradi” i da se učini „srećnom zato što radi ono što ste vi predložili”. Karnegijeve ideje bile su izrazito popularne: ovo je u Sjedinjenim Državama bila najprodavanija knjiga duže od deset godina i prevedena je na većinu evropskih jezika, uprkos čestim negativnim kritikama koje je dobijala. Jedan američki književni kritičar je jadikovao nad „popu­ larnošću monstruozne knjige Kako zadobiti prijatelje i uticati na ljude, koju je napisao čovek koji nema ni najblažu predstavu o tome šta nese­ bično prijateljstvo i trajni međusobni uticaj ljudi predstavljaju”, dok je psiholog Džozef Džastrou besneo zato što mu je ova knjiga „poljulja­ la poverenje u inteligenciju drugih ljudskih bića među kojima je njih 750.000 kupilo dotični bezdan saveta”78. U okviru žanra koji se bavi samostalnim usavršavanjem i koji postaje sve popularniji, ova knjiga i dalje važi za Knjigu postanja. Tvrdnjama da nam prijateljstava mogu pomoći da napredujemo, kao i da svaki čovek poseduje sposobnost da utiče na druge, Karnegi je očigledno pogodio u suštinu problema običnih ljudi širom Amerike i Evrope. I konačno, on je istraživao, ali nije razrešio problem suštinske napetosti koja je uticala na prijateljstvo među muškarcima. Pa ipak, isticanjem značaja prijatelja i druženja, kao i verovanjem da se ispunjen život ne može ni zamisliti bez podrške prijateljâ, Karnegi nam je nagovestio još detaljnije bavljenje prijatelj­ stvom koje će obeležiti drugu polovinu dvadesetog veka.

78 Ernest Sutherland Bâtes, „The Meaning of Recent Trends in Nonfiction”, The English Journal 27 (1938), 713.; Joseph Jastrow, The Betrayal o f Intelligence (Greenberg: New York, 1938), 83.

385

Značaj prijatelja: najbliža prošlost M ark Pil, u saradnji sa Liz R id i D žejm som Volterom

U drugoj polovini dvadesetog veka svoj vrhunac je doživela po­ sebna vrsta bliskog prijateljstva, što je nagovešteno u prethodnom poglavlju. U zapadnim društvima, naročito u izdvojenim gradskim i prigradskim naseljima u kojima je većina ljudi izgradila svoje domove, postala je sve redovnija pojava obraćanja prijateljima za savet, razne vidove pomoći i razonode, što je ranije obuhvatalo uglavnom članove uže porodice, rođake i komšije. U ovakvoj vrsti prijateljstva - kako u svakodnevnom iskustvu tako i u njegovoj teorijskoj obradi u različitim tekstovima - počele su da preovlađuju bliskost i emotivnost u odnosu na njegovu praktičnu upotrebnu vrednost. Danas, u dvadeset prvom veku, prijateljstva i dalje mogu imati praktične efekte i ostvariti veliki uticaj na ljude, ali sticanje bilo kakve koristi ili ostvarivanje određenih ciljeva uz pomoć njih više ne predstavljaju prvenstvenu svrhu ovakvog odnosa, već se, naprotiv, smatra da na njega veoma loše utiču. Budući da je prijateljstvo postalo stvar slobodnog izbora, počelo je sve više da se razlikuje od drugih vrsta međuljudskih odnosa, u kojima praktič­ na korist ili navodne dužnosti koje se moraju poštovati imaju važniju ulogu, kao što je to slučaj sa odnosima u porodici, među daljim rođa­ cima, saradnicima na poslu ili komšijama. Štaviše, samo nam neki od ovih ljudi mogu biti prijatelji, i ti „pravi” prijatelji će nam pomoći da prevaziđemo teškoće koje mogu nastati u okviru pomenutih odnosa koji su nam nametnuti. Prema recima britanskog sociologa Reja Pala, ,,u savremenom svetu je prijateljstvo dostiglo novi nivo jačine i slože-

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

n o sti... [i počelo da] potiskuje rodbinske i porodične odnose u drugi plan kao nikada ranije”1. U isto vreme je sponi između prijateljstva i ljubavi počela da se pri­ daje veća važnost. Kako se to često čuje u savetima za širu publiku koji se mogu naći u časopisima, filmovima i na televiziji, ljubav bez prija­ teljstva je krhka i nepostojana; isto tako je pred kraj prethodnog veka važilo ono o čemu su Špice Girls pevale: „Moraš da se slažeš sa mojim prijateljicama [zato što] prijateljstvo nema kraja.”2 Čoveku su sada lju­ bavni partneri, roditelji, braća, sestre i dalji rođaci mogli biti „najbolji prijatelji”. Postalo je izrazito teško uspostaviti bilo kakve trajne i bli­ ske odnose sa ljudima, a da pri tome u njima nema prijateljstva i one emotivne podrške koja se obično vezuje za prijateljstvo. Sva vaša braća i sestre zauvek će biti to što jesu, ali poneko od njih vam može postati i ostati jedan od najbliskijih prijatelja. U popularnoj kulturi, knjigama iz oblasti popularne psihologije, naučnim radovima i svakodnevnim razgovorima, kao i u većini rasprava o životu, naročito onim iz se­ damdesetih i osamdesetih godina, prijateljstvo je smatrano ključnim činiocem sreće i samopouzdanja. Prema recima američke spisateljice Lilijan Rubin, „ljudi koje nazivamo prijateljima su oni za koje bismo mogli reći da bude najbolje u nama”3. Veština zasnivanja prijateljstva se takođe promenila pod uticajem širenja mogućnosti za komunikaciju. Ljudi koji su živeli u dvadese­ tom veku bili su u prilici da vide i čuju mnogo više o svetu koji ih okružuje, a nove, ili barem jeftinije tehnologije snimanja i prenošenja informacija - gde su se najpre pojavile fotografije i audio i video ka­ sete, a potom virtuelni svetovi iz ere kompjutera - stvorile su široku platformu za razvijanje bliskih veza među ljudima na velikim udalje­ nostima. Ovaj trenutak je predstavljao vrhunac za milione ljudi koji su se do tada samo dopisivali i pri tome se nisu lično upoznali, kao i za buduće putnike koji su, sada kada im se imovinsko stanje polako

1 Ray Pahl, On Friendship (Cambridge: Polity Press, 2000), 69. 2 Richard Stannard, Matt Rowe and the Špice Girls, „Wannabe” (Windswept Pacific Musics/PolyGram Music Publishing Ltd, 1996). 3 Lilian Rubin, Just Friends: The R ole o f Friendship in Our Lives (New York: Harper & Row, 1985), 41.

387

388

Istorija prijateljstva

popravljalo, a cene putovanja smanjivale, bili u mogućnosti da posećuju one sa kojima su se dopisivali, iako su živeli daleko od njih. Pred svima su se otvorile mnogobrojne prilike za ponovno proživljavanje najlepših trenutaka provedenih u krugu prijatelja, a sami prijatelji su zauzimali sve više prostora u svačijoj kolekciji privatnih fotografija i video-snimaka. Istovremeno je popularna kultura ostvarila još jedan deo svog deskriptivnog potencijala (ili pak svojih preskriptivnih upo­ zorenja, prema nekim tvrdnjama). Iako su radio i film u dvadesetom veku bili vesnici dotad neslućene revolucije svakodnevnog iskustva širokih masa i njihovih težnji, televizija je na tom polju izvršila najve­ ći uticaj. Svojim igranim vodičima za samostalno usavršavanje, kao i za poboljšanje odnosa sa drugima i razvijanje emotivnog i ljubavnog života gledalaca, zajedno sa sve češćim emitovanjem razgovora o ra­ znim temama, „stilu života”, „stvarnosti” i svakodnevici, televizija je u dvadesetom veku postala ključno mesto na kome su ljudi mogli videti kako bi njihov život mogao da izgleda, bilo da je to podrazumevalo promene na privatnom planu ili ne. Široka pristupačnost televizije naglo je stvorila mešavinu lokalnih i opštih elemenata, pre svega u Americi, i ta mešavina je sve strahove da će svet postati poprište jedne jedine, uniformisane kulture učinila neosnovanim. Ipak, baš u vreme kada je prijateljstvo postalo najzastupljenija tema u okviru popularne kulture, nova grupa elitnih teoretičara društva - sociologa i raznih ko­ mentatora - izrazila je pesimizam u tom pogledu. Ako se i jesu malo razvedrili sredinom veka, delom zato što se ispostavilo da su zajednice, porodice i druženje među ljudima pokazali veću stabilnost nego što se isprva strahovalo, usamljene gomile ljudi i njihova siva flanelska odela iz pedesetih i šezdesetih godina izazvale su novu vrstu zabrinu­ tosti kod njih. Spisateljice feminističkog kruga su tokom sedamdesetih i osamdesetih godina nastojale da prijateljstvu uliju snagu, ali zato se većina sociologa, zajedno sa kritičarima koji su u svojim knjigama izra­ žavali zabrinutost zbog naglih društvenih promena, pitala da li na sve­ tu ima dovoljno prijateljstva i uzajamnih osećanja, kao i da li je sâmo prijateljstvo dovoljno čvrsta veza uz pomoć koje ljudi mogu izdržati težinu modernog i postmodernog stanja. Ovakvom pogledu na stvari suprotstavio se novi talas primera izrazito uspešnih prijateljstava, i to u serijama kao što su Prijatelji, Seks i grad i Vil i Grejs. I dok su sociolozi,

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

filozofi i različiti pomni posmatrači društva sumnjali u sposobnost prijateljstva da čovečanstvu ulije novu snagu, veličanje dugotrajnih i bliskih prijateljstava u popularnoj kulturi dovelo je do toga da u očima običnih ljudi svet bez prijatelja postane najtužnije mesto za život koje se može zamisliti. Ovo veličanje prijateljstva - nalik onom koje smo mogli videti u serijama Zlatne devojke (The Golden Girls) i Šou Meri Tajler Mur (Mary Tyler Moore Show) - još više je istaklo činjenicu da je prijateljstvo među ženama postalo značajnije, kako u svakodnevnom životu tako i u akademskim raspravama na ovu temu. Sa sigurnošću se može reći da su u filmovima i televizijskim emisijama najbliskija prijateljstva bila upravo ona među ženama, odnosno između žena i homoseksualaca, koja su početkom osamdesetih godina postala sve brojnija. Prijateljstva među muškarcima nisu u potpunosti iščezla, ali se ipak čini da se zabrinutost koja je krajem dvadesetog veka postojala u vezi sa nedostatkom prijatelja i nesposobnošću da se oni steknu i za­ drže gotovo po automatizmu uglavnom odnosila upravo na muškarce heteroseksualnog opredeljenja. Kako se pokazalo kroz čitav ovaj pregled koji smo ponudili, go­ voriti o prijateljstvu značilo je govoriti o nekim od ključnih promena i problema koji se tiču određenog vremena i prostora u istoriji, i to iz određenog veoma važnog ugla. U drugoj polovini dvadesetog veka ove promene su podrazumevale povećanu pokretnost ljudi i poboljšanje njihovog imovinskog stanja. Međutim, podjednako je važno pomenuti i nedoumice koje možemo lakše razumeti uz pomoć prijateljstva: u njih, na primer, spadaju sukob između ličnog izbora i kolektivne dužnosti, kao i između pripadanja i nepripadanja društvu. Još je va­ žnije istaći da se sposobnost ljudi da biraju svoje prijatelje temeljila na sve većoj sklonosti ka odlaganju, ograničavanju, pa čak i odbacivanju obaveza prema ljudima poput rođaka i komšija, zato što su znali da iza sebe imaju institucionalnu podršku grada, države i nacije. Mogućnost koju je imao daleko veći broj ljudi - da sami određuju koji su im od­ nosi najvažniji umesto da se povinuju nametnutim odnosima sa od­ ređenim ljudima, kao i da prijateljstvo zamišljaju kao emotivni odnos, a ne kao nešto od čega mogu imati koristi - temeljila se na postojanju čvrstih prava koja su svima bila zagarantovana. S druge strane, tu je i činjenica da je prijateljstvo uvek makar jednim svojim delom selek-

389

390

Istorija prijateljstva

tivan i isključiv odnos. Tokom većeg delà dvadesetog veka su moguće posledice ovakvog stanja stvari bile ublažene time što su većini ljudi bila dostupna ovlašćenja koja su poticala od manje bliskih odnosa sa drugima, poput građanskih prava, na primer. Međutim, sada kada je završen dvadeseti i počeo dvadeset prvi vek, snaga ovakvih odnosa ponovo je dovedena u pitanje.

Prijateljstvo u bogatstvu

Dvadeset ili trideset godina posle Drugog svetskog rata sve je više ljudi u Evropi, Severnoj Americi, Australiji i Aziji prijateljske veze koje su sami birali smatralo važnijim od odnosa koji se baziraju na prostor­ noj blizini, potrebi i krvnom srodstvu. S druge strane, prijateljstvima se lakše daje prednost onda kada ne zavisite od materijalne pomoći komšija, rođaka ili drugih ljudi koji vam se nađu pri ruci igrom slučaja, a ne kao posledica nekog plana, kao i onda kada postoji manja verovatnoća da će se od vas tražiti protivusluga. Prema tvrdnjama britanskog sociologa Grejama Alena, šablone po kojima se formiraju prijateljstva najbolje je definisati kao direktnu posledicu praktičnih životnih okol­ nosti u kojima se ljudi nađu.4 Šezdesetih i sedamdesetih godina su se ove okolnosti menjale i počele da obuhvataju veći broj ljudi nego ikada pre. Ljudi su, zahvaljujući sticanju bogatstva, mogli sebi da priušte veću privatnost i sopstveni prostor. Bili su u mogućnosti da sa prijateljima provode vreme kod kuće, a kuvari, vodiči za pravilno ponašanje i pri­ ručnici vezani za razne aspekte savremenog života mnogo su se manje bavili porodičnim pitanjima u odnosu na večere, koktele i zabave koje se organizuju „za društvo”. Ljudi su bili u prilici da sa novcem koji su trošili na luksuz i zabavu mnogo češće izlaze, i to na različita mesta. I

4 Graham Allan, „Friendship and the Private Sphere”, in Rebecca Adams and Graham Allen (eds.), Placing Friendship in Context (Cambridge: Cambridge University Press, 1998), 71-91.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

dok su pojedina prijateljstva ostala strogo lokalna i uspostavljala se u pabovima, gostionicama i kafićima, na primer, većina ih je obuhvatala širi krug ljudi koji imaju ista interesovanja i uživaju u istim stvarima. Odraslima i tinejdžerima je posedovanje automobila omogućilo lakši pristup prijateljima. Sve veći razvoj tehnologija masovnih komunikaci­ ja omogućio je ljudima da sklapaju prijateljstva i komuniciraju uprkos prostornoj udaljenosti, uključujući čak i ljude koje ne poznaju lično i možda ih nikada neće ni upoznati. Jeftinija avionska pošta načinila je pedesete i šezdesete godine zlatnim dobom dopisivanja među ljudima koji žive na velikim udaljenostima, a izuzetno brzo širenje telefonije stvorilo je novu kulturu razgovora i povezanosti, posebno među že­ nama i mladima. Održavanje prijateljstava na velikim udaljenostima postalo je jednostavnije, a rasla su i očekivanja da će ona potrajati upr­ kos promenama koje život nosi. Većini ljudi je viši stepen privatnosti, pokretljivosti i materijalnog bogaćenja omogućio da neke ljude koje su upoznali u javnom životu ili putem nametnutih odnosa - na poslu, studijama, u komšiluku ili preko krvnog srodstva - iz te sfere prebace u sferu bliskog prijateljstva. Ako se može reći da je trijum f prijateljstva predstavljao jednu od najvažnijih društvenih promena u dvadesetom veku, onda treba istaći da se ona temeljila na mnoštvu drugih korenitih promena u iskustvu i očekivanjima običnih ljudi. Ipak, važno je jasno naglasiti ambiva­ lentnu i promenljivu prirodu ovih promena. Materijalno bogatstvo, pokretljivost i veća privatnost su ljude mogle činiti usamljenima, tako da su pedesete godine iz mnogo razloga smatrane zlatnim dobom kućne izolacije. Demografske i društvene promene, koje će kasnije biti nazvane „bejbi bumom”, počivale su na prilično neobičnoj kom­ binaciji stope razvoda koja je bila u padu, ekspanzije brakova među mladim ljudima i visoke stope rađanja, zajedno sa pojačanom polnom segregacijom, budući da je sve više žena napuštalo posao i okretalo se ulozi supruge i majke. Naseljavanje predgrađa je takođe moglo dove­ sti do prekida kontakta među ljudima; Amerikanci su u tom smislu primećivali pad popularnosti društvenih klubova, bratstava, radnič­ kih udruženja i lokalnih organizacija koje su dominirale društvenim životom tokom četrdesetih godina. Gradovi u Australiji nikada ranije nisu bili u toj meri preplavljeni mestima na kojima su se okupljali pri-

391

392

Istorija prijateljstva

jatelji, ali čak su i tamo mnoge plesne i bioskopske dvorane propadale i gasile se. Sredinom dvadesetog veka je jedna od najuticajnijih knjiga na ovu temu bila Usamljena gom ila Dejvida Rajsmana (The Lonely Crowd, 1950), čiji je i sâm naslov nosio poruku koja se direktno ticala prijatelj­ stva. Rajsmanovo istraživanje se više baziralo na razgovorima sa ispi­ tanicima nego na statističkim podacima, zato što je on sâm tvrdio da se promene u karakteru Amerikanaca manifestuju upravo u ovim raz­ govorima. Promene o kojima je reč izazvala je korporativna ekonomija. Ranije načine formiranja karaktera ljudi - među koje spadaju karakter „koji se rukovodi tradicijom” (odnosno vrednostima utemeljenim u običajima, koji su predstavljali tipičnu karakteristiku statičnog predin­ dustrijskog društva) i karakter „koji se rukovodi unutrašnjim zakoni­ tostima” (odnosno ličnim vrednostima koje se razvijaju u okviru sta­ bilnih porodica i zajednica) - zameno je tip ličnosti „kojom upravljaju drugi” (što je ličnost koja zavisi od uticaja okoline i spremna je da svoje vrednosti prilagodi promenama u društvu). Ličnost „kojom upravljaju drugi” je pokorna i prilagođava se novim pravilima ekonomije, ali zato tom prilikom žrtvuje solidarnost na koju su se mogli osloniti oni „koji su se rukovodili tradicijom”, kao i snagu kojom su raspolagali tipovi ličnosti okrenuti ka „unutrašnjim zakonitostima”. Ishod svega toga su konformizam, krhki međuljudski odnosi i otuđenost (na koju ukazuje i sâm naslov Rajsmanove knjige). Prijateljstvo je tu imalo veoma mali uticaj na popravljanje karakternih nedostataka. Gledano iz ugla nešto optimističnijih sociologa, poput Tolkota Parsonsa, sve ovo je značilo da se junački samodovoljna nuklearna porodica oslobodila starih i „tradicionalnih” komplikacija koje su je karakterisale. Međutim, prema tvrdnjama Stefani Kune i njoj sličnih teoretičara, nuklearne porodice koje su postojale tokom pedesetih i šezdesetih godina nisu bile „proizvod nekakve duge tradicije”, već su se formirale tokom perioda „eksperimentisanja sa mogućnostima no­ vog oblika porodice”5. Postoji i manje poznata ideja o tome da je ovo

5 Stéphanie Coontz, „What We Really Miss about the 1950s”, in Judith E. Smith, Lois Palken Rudnick and Rachel Rubin (eds), A m erican Identities (New York: Blac­ kwell, 2006), 17-28 at 19; Mark Peel, ,,’A New Kind of Manhood’: Remembering the

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

takođe bilo i vreme istraživanja novih vrsta prijateljstva. U to vreme su, kao i dvadeset godina kasnije, postojali svi čvrsti razlozi za tumačenje predgrađa kao mesta u kojima su ljudi bili usamljeni i frustrirani, u ko­ jima su se žene pitale: „Zar je ovo sve?”, dok su njihovi muževi uredno odeveni, u odelima i sa kravatama, mrzovoljno išli na posao metroom ili se vozili širokim novim autoputevima. Kućne i bračne obaveze bile su veoma važne, ali, poput traganja za ljubavlju tokom dvadesetih i tri­ desetih godina, nisu bile odvojene, niti su narušavale prijateljske veze. Postoje brojni dokazi o postojanju bliskih komšijskih odnosa izme­ đu muškaraca, zajedničkog obavljanja kućnih poslova i drugih oblika druženja u novim predgrađima Amerike i Australije, tako da su Piter Vilmot, Dejvid Lokvud i Džon Goldtrop možda prebrzo zaključili da se „nova” radnička klasa u Ujedinjenom Kraljevstvu naglo osamila i povukla u sebe.6 Preciznije govoreći, neke studije iz pedesetih godina ukazivale su na nešto složeniju i šarolikiju situaciju. U Ujedinjenom Kraljevstvu je Dž. M. Modži, u okviru svoje studije o Oksfordu, istakao da su brač­ ni parovi koji su pripadali radničkoj klasi, a koji su se preselili u nova naselja, često osećali kako su se oslobodili klaustrofobije koja je bila svojstvena tradicionalnoj porodici i životu u komšiluku, kao i da su se često družili sa širim krugom ljudi koji nisu živeli u istoj ulici ili stam­ benom bloku.7 U studiji Margaret Stejsi posvećenoj Benberiju takođe je prikazano da su ljudi koji su stanovali u zgradama koje su bile u držav­ nom vlasništvu bili izbirljiviji pri sklapanju poznanstava.8 Piter Vilmot i Majki Jang, koji su bili čuveni po svom zalaganju za čvrstinu i toplinu tradicionalnih porodičnih i komšijskih odnosa u knjizi Porodični i rod­

binski odnosi u Istočnom Londonu (Family and Kinship in East London, 1957), objavili su još jednu knjigu pod naslovom Porodica i društveni 1950s”, in John Murphy and Judith Smart (eds), The Forgotten Fifties (Melbourne: Melbourne University Press, 1997), 147-157. 6 lan Procter, „The Privatisation of Working-Class Life: A Dissenting View”, British Journal ofSociology 41 (1990), 157-180. 7 J. M. Mogey, Fam ily an d N eighbourhood: Two Studies in Oxford (Oxford: Oxford University Press, 1956). 8 Margaret Stacey, Tradition and Change: A Study ofB an bu ry (Oxford: Oxford University Press, 1960).

393

394

Istorija prijateljstva

staleži u jednom od predgrađa Londona (Family and Class in a London Suburb, 1960), u kojoj ističu da su stanovnici predgrađa koji pripadaju radničkoj klasi redovno posečivali svoje prijatelje i porodicu, kao i da su stvarali prilično razgranatu mrežu prijatelja u okviru nove sredine u kojoj su se našli. Činjenica da je njihova druga knjiga mnogo manje poznata od prve govori nam, možda, ponešto o uticaju podozrivosti koja je postojala prema stanovnicima predgrađa. U prilog tome ide i tvrdnja Marka Klepsona da većina studija iz Ujedinjenog Kraljevstva ukazuje na to da pokretljivost i materijalno bogatstvo obično jesu širili društvene horizonte ljudi, ali da su istovremeno smanjivali intenzitet njihovih svakodnevnih kontakata.9 Američki sociolozi su pedesetih godina dosta vremena posvetili kritici stanovnika predgrađa, međutim, detaljnija istraživanja su poka­ zala da je stvarnost bila daleko složenija. Knjiga Vilijama H. Vajta Čovek iz organizacije, na primer, istovremeno prikazuje daje prijateljstvo na zabavama i roštiljanjima u predgrađima „veoma jasno ograničeno bojom kože”, ali i hvali piknike, dobrotvornu prodaju domaćih kola­ ča i poklone za nove stanovnike naselja, kao i pozajmljivanje kosilica za travu, ploča i šećera, nazivajući ih „zajedničkim vlasništvom”, što je bilo karakteristično za „hodočasnike”.10 I stanovnici Levitona koji­ ma se bavio Herbert Gens dobili su pažnju koju zaslužuju: za njih je odlazak u predgrađe značio „podizanje raspoloženja i smanjenje do­ sade i usamljenosti”, kao i „brojnije organizovane društvene aktivno­ sti”.11 Treba reći da žene iz Levitona i drugih posleratnih američkih predgrađa nisu imale iskustva sa tolikim brojem kontakata koji su bili karakteristični za centar grada, i zato su se neke osećale strahovito usamljenim. Međutim, bilo je i onih koje su smatrale da sada u novim okolnostima imaju veću mogućnost izbora. Oštre kritike Beti Fridan na račun života žena tokom pedesetih godina u Americi dobro su poz9 Mark Clapson, „Urban dispersai and its social conséquences: town planning, sociology and the English working classes, 1945-1980”, at http://www.le.ac.uk/urbanhist/uhg/pdf/clapson.pdf, pristupljeno 4. oktobra 2007. 10 William H. Whyte, The Organisation M an (Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2002 [1956]), 311. 11 Herbert Gans, The Levittowners: Ways o fL ife an d Politics in a New Suhurban Community (New York: Panthéon, 1967), 409.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

nate; pa ipak, Fridanova je priznala da mnogo duguje ženskim društve­ nim mrežama: sudeći prema njenoj knjizi Misterija ženskog pola, prvi put je primetila postojanje „neimenovanog problema” dok je „pila kafu sa još četiri žene i majke u prigradskom naselju udaljenom petnaest milja od Njujorka”12. Mnogim ljudima su tokom pedesetih i šezdesetih godina veća po­ kretljivost i materijalno bogatstvo doneli veću privatnost i širenje hori­ zonata. Ovo širenje horizonata značilo je da su ljudi bili u mogućnosti da steknu prijatelje među ljudima koje prethodne generacije nisu bile u prilici da upoznaju. Veća društvena i geografska pokretljivost pospešile su interakciju među ljudima i urušile ustaljenu društvenu hijerarhiju koja je imala veliku ulogu za vreme rata. Nagli porast broja srednjih škola, ustanova visokog obrazovanja i profesionalnih usmerenja, kao i poklanjanje veće pažnje ličnim zaslugama, težnjama i interesovanjima više nego poreklu, verskim opredeljenjima ili društvenom statusu prilikom odabira profesije i obrazovanja, proširili su i obogatili kru­ gove u kojima je većina ljudi mogla da pronađe prijatelje, što će se još jednom dogoditi kada žene i pripadnici etničkih manjina šezdesetih godina počnu da zahtevaju uklanjanje još većih barijera. Većina nacija iz pobedničkog tabora u Drugom svetskom ratu je, na primer, znatno povećala društvenu pokretljivost odajući priznanja svojim bivšim bor­ cima; najspektakularniji primer za to bio je Zakon o pomoći ratnim borcima u Americi (GI Bili), kojim je broj muškaraca koji su se upisi­ vali na koledž udvostručen. Borba za povećanje minimalnih nadnica, zajedno sa snagom radničkih sindikata za vreme opšte nezaposlenosti, dovela je do povećanja novčanog iznosa koji su ljudi morali da izdvoje kako bi svojoj deci obezbedili budućnost i pokretljivost. Postalo je sve teže zamisliti da će neko provesti ceo život družeći se sa istim ljudima sa kojima je odrastao i išao u školu, odnosno sa bilo kojom malom i ograničenom grupom ljudi. Mešanje ljudi sa različitih strana dovelo je do slabljenja i rušenja barijera koje su prethodne generacije smatrale nepremostivim, naročito između katolika i protestanata. To je ukla­ njalo i zidove koji su postojali među različitim društvenim staležima, mada se to odnosilo samo na pojedine ljude i određene okolnosti. Di12 Betty Friedan, The Fém inine M ystique (New York: W. W. Norton, 1963), 21.

395

396

Istorija prijateljstva

namika mešanja ljudi sa različitih strana ogledala se i u popularnoj kulturi, u kojoj se novi žanr televizijskih komedija i drama, zajedno sa filmovima poput Ponoćnog kauboja koji su se pojavili nešto kasni­ je, bavio prijateljstvom među ljudima koji su neprilagođeni ili skloni sklapanju prijateljstava u neočekivanim okolnostima. Značaj prijateljstva se još više uvećao tokom pedesetih i šezdesetih godina kada su postavljane sve oštrije granice među različitim gene­ racijama i kada je druženje smatrano sastavnim delom života svakog zdravog deteta i socijalizacije adolescenta. Margaret Kinel je pisala o tradiciji koja postoji u književnosti za decu i adolescente, u kojoj se čitaoci upozoravaju na opasnost koja preti od loših prijatelja (naročito je bila naglašena opasnost od ukazivanja poverenja pogrešnoj osobi), dok je posebno istican pozitivan uticaj odanih prijatelja.13 Naročito su se u britanskoj književnosti sve češće pojavljivale družine dece i ado­ lescenata, poput „Čuvene petorke”, „Tajne sedmorke”, „Lasta” i „Ama­ zonki”, u kojima su se na jednom mestu nalazili prijatelji, braća, sestre i dalji rođaci, i koja su im omogućavala da makar privremeno samo­ stalno upravljaju svojim postupcima. Međuljudski odnosi su takođe postali sve češća tema psiholoških i psihijatrijskih studija, naročito u radu Karen Hornaj, Erika Eriksona i Eriha Froma. Ova mlađa gene­ racija naučnika, u koju spadaju i Margaret Maler, Hajnc Kohut, D. V. Vinikot i Vilfred Bajon, za razliku od snažnog sukoba u odnosima koji je isticao Frojd, bavila se interakcijom, komunikacijom, izražavanjem sopstvene ličnosti i otkrivanjem novih identiteta, što je deci davalo prostora za eksperimentisanje sa sopstvenom ličnošću i nezavisno­ šću.14 Istraživanja, koja su među starijom decom sproveli Hari Stak Salivan i drugi, još su više istakla presudni značaj koji prijateljstvo ima u svačijem životu. U svojoj posthumno objavljenoj zbirci eseja iz 1953. godine, pod nazivom Interpersonalna teorija psihijatrije (Interpersonal Theory o f Psychiatry), Salivan je dečja prijateljstva opisao kao ključna za jačanje njihovog samopouzdanja. Kroz njih deca mogu da se povere

13 Margaret Kinnell, „Friendship in Children’s Fiction” in Roy Porter and Sylvana Tomaselli (eds), The Dialectics o f Friendship (London: Routledge, 1989), 76-91. 14 Graham Little, Friendship: Being Ourselves with Others (Melbourne: Text, 1993), 46-69.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

nekoj bliskoj osobi, kao i da, što je još važnije, razviju veštine potrebne za negovanje međuljudskih odnosa i osećanja koja će im kasnije po­ moći da zasnuju zdrave ljubavne, bračne i roditeljske odnose. Može se reći da u tom smislu zdravi prijateljski odnosi predstavljaju preduslov za ispunjen život odraslih ljudi. I dok su se ljudi sve više bivali zaokupljeni sopstvenim uzrastom i kako je generacijska pripadnost postala uobičajeno sredstvo tumače­ nja razlika među njima, prijateljstva koja su prelazila starosne grani­ ce postajala su sve reda, a u nekim slučajevima čak i problematična. Odnosi među vršnjacima u periodu adolescencije takođe su izazivali zabrinutost, a stručnjaci su u istoj meri upozoravali na opasnosti od delinkvencije i pozdravljali prijateljstvo među adolescentima. U posleratnom periodu došlo je do obnavljanja značaja pozitivnog uklapanja sa vršnjacima, a ponovo je pokrenuta i kampanja za podizanje svesti o prijateljstvima koja loše utiču na adolescente. Džejms Din možda jeste lik tinejdžera-buntovnika predstavio u romantičnom svetlu, ali američki adolescenti su, uprkos tome, bili podvrgnuti mnogim manje ili više suptilnim ispitivanjima koja su služila otklanjanju mogućnosti da vršnjačke grupe postanu leglo buntovništva: posebna meta bila su srednjoškolska bratstva, sestrinstva i tajna društva, dok su edukativni filmovi koji su pravljeni za prikazivanje u učionicama pružali di­ daktička uputstva o tome „kako biti omiljen u društvu” i „kako steći prijatelje”. Za devojke je populranost bila cilj sâm po sebi, dok se od dečaka i dalje očekivalo da međusobne odnose koriste za razvijanje liderskih veština i sposobnosti savladavanja mogućih suparnika. Me­ đutim, pripadnici oba pola su na osnovu životnih priča koje su prika­ zivane u pomenutim edukativnim filmovima mogli da zaključe da je adolescencija bez „zdravog” i normalnog prijateljstva nešto najstrašnije što se može zamisliti. I za mlade i za stare je najvažnije bilo da prijateljstvo predstavlja posebnu vrstu emotivnog odnosa skopčanog sa uživanjem u zajednič­ kom društvu. Koliko god da je ovaj didaktički materijal idealizovao prijateljstvo, ono je u stvarnom životu postajalo sve značajnije. Istraži­ vanje o tome kako su ljudi zapravo zasnivali prijateljstva i šta su mislili o svojim prijateljima tokom sedamdesetih godina pokazala su da su odrasli vremenom bivali sve pažljiviji pri odabiru prijatelja: sve manji

397

398

Istorija prijateljstva

broj poznanika dovodio se u vezu sa bliskošću koja se odnosi samo na „prave” prijatelje, dok su pripadnici starije populacije nastojali da se okruže malim brojem ljudi u čijem će društvu uživati, umesto da vreme provode u velikim grupama.15 Počev od ovog perioda nadalje, pažnja koja se poklanjala prijateljstvu i uzrastu počela je da se poklanja i pripadnicima starijih generacija; budući da je sve veći broj Britanaca, Amerikanaca i Evropljana doživljavao sedamdesetu i osamdesetu godi­ nu života, izvestan broj studija je ukazao na značaj koji prijatelji imaju za dobrobit i samopouzdanje starijih ljudi, a primećeno je da su prija­ telji, za razliku od porodice koja mora da zadovolji praktične potrebe svojih članova, tu da bi zadovoljili njihove emotivne potrebe, kao i da im život učine prijatnijim, što naročito važi za starije žene.16 Može se tvrditi da su ljudima prijatelji postali važniji nego ranije, jer su više vremena posvećivali svojim osećanjima, kao i ohrabrenjima koja su stizala od strane stručnjaka i iz popularne kulture o tome da bliske odnose sa drugima treba smatrati važnim činiocem ispunjenog života. Prijatelji su svakako ispunjavali veliki deo slobodnog vremena, međutim, sada su počeli da postaju sve bitniji u emotivnom životu sva­ kog čoveka, naročito u vreme velikih promena. Prijatelji su postali oni koji vide vaše „pravo lice” i najčešće učestvuju u njegovom oblikovanju; postali su ključni svedoci vaše lične izgradnje. Izbori koje činite moraju proći njihovu proveru, a oni će vam isto tako pomoći i pri donošenju mudrijih odluka. Njihovi saveti su zamenili, mada nisu u potpunosti potisnuli, savete vaših roditelja i rodbine, i upravo se sa njima najradije dele sve brige vezane za odrastanje, zaljubljivanje, ljubav, brak i roditeljstvo, odlaženje u penziju i starenje. Štaviše, kako su se ljudi sve manje oslanjali jedni na druge u potra­ zi za materijalnom i praktičnom pomoći, prijateljske veze su mnogima postale važnije od rodbinskih odnosa. Prijateljstvo se sve više razliko15 L. Weiss and M. F. Lowenthal, „Life Course Perspectives on Friendship”, in M. F. Lowenthall et al. (eds), Four Stages o fL ife (San Francisco: Jossey-Bass, 1975), 48-61. 16 B. J. Felton and C. A. Ferry, „Do the Sources of the Urban Elderly’s Social Support Détermine its Psyshological Conséquences?”, Psychology and Aging 7 (1992), 89-97, and J. F. Nussbaum, „Perceptions of communication Content and Life Satis­ faction among the Elderly”, Communication Quarterly 31 (1983), 313-319.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

valo od drugih vrsta odnosa, bilo da su u pitanju porodica, komšije ili poznanici, i postajalo je sve emotivnije, što se ogledalo u bliskosti, zajedničkim zadovoljstvima i slobodnim aktivnostima, uzajamnoj pa­ žnji, jednakosti i dogovorenoj (a ne nužnoj) međusobnoj zavisnosti. Sile koje su istomišljenike držale na okupu i činile ih prijateljima smanjile su meru u kojoj su se ljudi oslanjali na odnose koji su im nametnuti i dale im mogućnost da biraju sa kim će provoditi vreme i deliti stavo­ ve i osećanja. Budući da se prijateljstvo temelji na slobodnom izboru i mogućnosti da se odnosi sa pojedinim ljudima favorizuju u odnosu na druge, ono se dobro uklopilo sa težnjom ljudi ka većoj privatnosti i samostalnosti. Štaviše, prijateljstvo je postalo uzor drugim vrstama odnosa koji su napredovali ukoliko su se ugledali na njega: svako ima komšije, braću, sestre i kolege na poslu, ali samo će sa najboljima među njima postati prijatelj. Odnos između prijateljstva i ljubavi bio je posebno važna odlika života pred kraj dvadesetog veka. S jedne strane, prijateljstvo je sve više snažilo uverenje da ono može da ojača i produbi ljubav, i pod tim se podrazumevalo zrelo promišljanje koje bi usledilo nakon prvobitne snažne privlačnosti. Sa druge strane, i uspeh romantičnih veza je po­ čeo, barem u nekoj meri, da zavisi od sposobnosti ljudi da formiraju dobre odnose sa prijateljima svojih partnera, zato što se smatralo da su prijatelji bili tu pre početka ljubavne veze i ostaće tu i nakon što se ona eventualno prekine. U filmskim komedijama i dramama iz pedesetih i šezdesetih godina, u kraćim naletima brojnih televizijskih serija, a naročito u muzici koja je sve više predstavljala ogledalo proživljenog iskustva, najbolji ljubavnici i partneri postali su oni sa kojima ste mogli da delite isto što i sa prijateljima, naročito zajednička interesovanja i strasti. Strast je mogla i da se smanji, ali zato je prijateljstvo bivalo sve snažnije. Bilo je čak moguće i zapitati se, kao što je to Tod Randgren učinio u svojoj pesmi o neuspeloj vezi: „Možemo li da ostanemo pri­ jatelji?” Postati i ostati prijatelj sa nekim bilo je najvažniji deo uspešne emotivne i seksualne veze, dok su himne posvećene prijateljstvu - po­ put „You’ve got a Friend”, „With a Little Help o f Му Friends” i „Lean on Me”, na primer - jasno stavljale do znanja da su prijatelji verovatno podjednako važni, ako ne i važniji od partnera u vezi, naročito kada ste „snuždeni i teško vam je”, kada ste „slabi” i kada dođe vreme kad se

399

400

Istorija prijateljstva

„samo provlačite kroz život” (ili se samo obeznanjujete od raznih opijata). U jednoj od najzvučnijih himni prijateljstvu, pesmi „Bridge Over Troubled Water” grupe Sajmon i Garfankel, stoji da nam prijatelj može biti bilo ko, i upravo se on, a ne ljubavnik, trudi da nas uteši, obriše nam suze i on će „stati na našu stranu”, šta god da nam se događa. Sposobnost i potreba da se oponašaju novi modeli idealnog prija­ teljstva zavisili su od pola, uzrasta i klasne pripadnosti, ali nema ni­ kakve sumnje da su pokretljiva i relativno imućna društva sredinom dvadesetog veka kvalitet i kvantitet svojih prijateljstava smatrala važni­ jim nego ikada pre. Razume se, sve to se nije dogodilo iznenada, niti je odmah zahvatilo čitav svet. U Sjedinjenim Državama su, kako je to primetio Klod Fišer, oštre klasne podele i dalje bile prisutne: dugo vreme provedeno u sticanju obrazovanja i materijalnog bogatstva činilo je da su se ljudi sve manje oslanjali na krvne srodnike, a za podršku su se sve češće obraćali kolegama sa posla i prijateljima.17 Kada je reč o afroameričkoj i hispanskoj kulturi, Kerol Stak i drugi istraživači su primetili da se u okviru ovih zajednica porodici i rođacima pridaje trajni značaj, naročito u izolovanim gradskim četvrtima, a istovreme­ no su ukazali na to da se u njima granice između porodice, komšija i prijatelja brišu neformalnim usvajanjem dece, fiktivnim rodbinskim vezama sa raznim „tetama” i „rođacima”, kao i zajedničkim majčin­ skim ulogama.18 Jedna sociološka studija u Ujedinjenom Kraljevstvu iz 1979. godine ukazala je na postojanje značajnih razlika između prija­ teljstava u okviru srednje i radničke klase, gde se za ove potonje otkrilo da poseduju veći stepen polne segregacije, kao i da je u njima ljudima nametnuta prevelika dužnost prema porodici i ostalim srodnicima.19 Pa ipak, Entoni Hit je u svojoj knjizi Društvena pokretljivost (1981) tvr­ dio da je ova pojava u višim slojevima društva veoma vidno promenila razmere prijateljskih odnosa i šablone po kojima se stvaraju, dok je 17 Claude S. Fischer, To Dwell am ong Friends: Personal Networks in Town and City (Chicago: University of Chicago Press, 1982), 40-41. 18 Carol Stack, Ali our Kin: Strategies fo r Survival in a B lack Community (New York: Harper 8c Row, 1974); Karen Lindsey, Friends as Family (Boston: Beacon Press, 1981). 19 Graham A. Allan, The Sociology o f Friendship an d Kinship (London: Allen 8c Unwin, 1979).

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

studija Pitera Vilmota na temu „nove vrste društvenosti” takođe po­ kazala da se klasne razlike polako umanjuju zahvaljujući kombinaciji činilaca u koje spadaju fizička i društvena pokretljivost, rast zarada, sve manje oslanjanje na porodicu radi materijalne podrške i sve duže obrazovanje.20 I ovde se pokazalo da se pomenuti širi horizonti radije dele sa prijateljima nego sa srodnicima. Porast značaja isključivog prijateljstva u prvi plan je stavio još jed­ nu veoma važnu karakteristiku poslednjih trideset godina dvadesetog veka: značaj opšteg materijalnog bogatstva, pored onog privatnog. Lju­ di su u većoj meri mogli da biraju sa kim će biti bliski zato što su sve više mogli da računaju na širu, kolektivnu podršku drugih ljudi. Niste morali da se sprijateljite sa komšijama zato što ste lako mogli da živite potpuno odvojenim životom i da jedni drugima ne budete potrebni; suprotno tome, mogli ste se sprijateljiti sa nekim veoma srdačnim komšijom sa kojim biste imali ista interesovanja, a da pri tome ne morate da brinete kakav će to utisak ostaviti na druge. Kako je to Dženet Finč detaljno prikazala, jedna od najvećih dobiti za stanovnike Ujedinjenog Kraljevstva bila je mogućnost da koriste prava koja su važila za sve poput penzija i stanovanja uz pomoć državnih subvencija - umesto da budu primorani na ispunjavanje komplikovanih dužnosti prema ro­ đacima. Prema njenim tvrdnjama, sve je ovo bilo daleko od slabljenja i urušavanja porodičnih vrednosti, što je bila uobičajena kritika koju su na račun ovakvog stila života upućivali agresivniji konzervativni kritičari, koji su vodili glavnu reč u raspravama o socijalnoj politici, počev od sedamdesetih godina nadalje; naprotiv, državne institucije i javna potrošnja su ljudima, u stvari, omogućile da se posvete odnosima sa onim rođacima koji su im bili zaista važni, kao i da više vremena poklone onim odnosima u kojima iskreno uživaju.21 Veoma je važno reći da je sklonost velikog broja ljudi da na prvo mesto stavljaju odnose sa ljudima koje su sami birali, zatim da u prija­ teljstvu uživaju kao u emotivnoj vezi, više nego kao u vezi u čijoj osno-

20 Anthony Heath, Social Mobility (London: Fontana, 1981); Peter Willmott, Friendship Networks and Social Support (London: Policy Studies Institute, 1987), 100. 21 Janet Finch, Fam ily Obligations an d Social Change (Oxford: Polity Press, 1989).

401

402

Istorija prijateljstva

vi leži praktična korist, kao i da teže stvaranju onakvih prijateljskih odnosa kakvi su prikazani u popularnoj kulturi, poticala od čvrstih i univerzalih društvenih ovlašćenja koja su važila za sve. U slučaju veći­ ne ljudi u manji krug bliskih prijatelja mogli su, u većoj ili manjoj meri, biti uključeni članovi porodice, kolege sa posla i komšije. Međutim, sve ovo smo bili kadri da uradimo, makar jednim delom, zato što smo znali da ljudi prema kojima osećamo neku vrstu obaveze ili smo na njih upućeni zbog prostorne bliskosti, time neće biti oštećeni. Drugim recima, da bismo se brinuli o svojoj porodici ili komšijama sa kojima nismo naročito bliski, mogli smo da se oslonimo na širu bazu opštezagarantovanih prava. Kao što je prikazano i u prethodnim poglavljima, prijateljstvo je uvek, na neki način, selektivan i isključiv odnos. Ipak, tokom većeg delà dvadesetog veka eventualne negativne posledice ovo­ ga bile su ublažene sposobnošću većine ljudi da pristupe onim pravima koja su poticala od manje selektivnih odnosa, poput građanskih prava, kao i od odnosa koji su se bazirali na gorkoj lekciji o opštoj bezbednosti i javnom dobru koju su naučili tokom velike ekonomske krize i Drugog svetskog rata. Moć prijateljstva među pojedincima uspela je da poraste velikim delom zahvaljujući snažnijoj privrženosti kolektivnoj bezbed­ nosti koju je pomenuta lekcija izrodila.

Prijateljstvo iz ubeđenja

Pesma „Friendship Train” iz kasnih šezdesetih godina, koju su na­ pisali Baret Strong i Norman Vitfild, a obradili Gledis Najt i The Pips, kao i grupa The Temptations, uspela je da izrazi nešto veoma važno u vezi sa ulogom prijateljstva u društvenim promenama: ako je tačno da su svetu bili potrebni „ljubav i razumevanje”, onda se ono moglo po­ stići ukoliko svako „pruži ruku svima i načini ih prijateljima” i „uskoči u voz prijateljstva”.22 22 Barret Strong and Norman Whitfield, „The Friendship Train” (EMI Music Publishing).

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

403

Krajem šezdesetih godina je postalo sasvim uobičajeno smatrati da prijateljstvo, a naročito solidarnost koja je postojala među aktivi­ stima i koja je prelazila granice „rase, vere i boje kože”, istovremeno predstavlja uzor za stvaranje novog sveta i nudi načine da se to učini. Ono po čemu su se očekivanja koja su ovde izražena razlikovala od prethodnih perioda jeste uverenost da prijateljstvo može dovesti do velikih društvenih promena i skrenuti pažnju ljudi na to da mogu da se promene. Isto tako, u drugoj polovini dvadesetog veka formiranje prijateljstava više nije podrazumevalo pružanje pomoći „podređeni­ ma” i „obespravljenima” kako bi napredovali. Može se samo reći da je u izvesnom broju slučajeva značilo pokušaj da se obespravljenima pruže podrška i pomoć kao relativno jednakim partnerima u borbi za reforme, slobodu ili pojedina prava. I više od toga, ponekad je dovodi­ lo do toga da vi sâmi napredujete zahvaljujući njima, da učite od njih i menjate se. Čak je i organizacija poput Američkog mirovnog udru­ ženja, čiji se cilj jednim delom sastojao u boljem upoznavanju zemalja „Trećeg sveta” sa Amerikom, budući da su one gajile antiameričko raspoloženje koje su Amerikanci smatrali prilično neprijatim, sma­ trala da su „mir u svetu i prijateljstvo” i pomaganje mladim Ameri­ kancima da bolje razumeju ceo svet ciljevi za koje se treba podjedna­ ko boriti.23 Na suprotnoj strani Hladnog rata, razne lige i konvencije prijateljstva, festivali za mlade i udruženja međunarodne solidarnosti ponekad su još više učvršćivali, a ponekad rušili gvozdenu zavesu i zavesu od bambusa. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina ponovo je počela da se poklanja pažnja zajedničkim konferencijama različitih religija i drugim vrstama prijateljstava među pripadnicima različitih konfesija, kao i izvesnom vidu hrišćanskog običaja u okviru kojeg se posebno isticalo da je Isus „prijatelj” čijem se društvu možemo ra­ dovati, a da pri tome time ne prigrlimo i doktrine koje nam priznate crkve nude. U okviru različitih vidova aktivizma, prijateljstvo je istovremeno bilo i ishod i pokretač solidarnosti među različitim rasama, nacijama, religijama i društvenim staležima: aktivizam se bazirao na prijatelj23 1961.

Peace Corps Act, United States Congress Public Law 87-293, 22 September

404

Istorija prijateljstva

stvu, ali je istovremeno bio i njegov uzrok. Može se reći da je prijatelj­ stvo imalo posebno važnu ulogu u okviru velike borbe protiv rasne represije koja se u Sjedinjenim Državama i u drugim društvima odi­ gravala počev od pedesetih godina nadalje, od čije su inspiracije, ideja i načina rada svi ostali pokreti za oslobođenje mogli mnogo da nauče. Prijateljstva između vođa pokreta za građanska prava bila su takođe važna, tako da su odnosi između Martina Lutera Kinga Mlađeg, Ralfa Abernatija, Bejarda Rastina, Endru Janga i drugih imali veoma važnu ulogu u stvaranju slike koju je istorija ovog pokreta ostavila za so­ bom.24 Jedna od najvažnijih organizacija za podršku crncima koje su osnovane na severu, na primer, bila je organizacija In Friendship. Osno­ vali su je Rastin, zatim veterani aktivizma Ela Bejker i A. Filip Randolf, kao i jevrejski advokat Stenli Levinson, a služila je za sakupljanje novca i pružanje podrške bojkotu autobusa u Montgomeriju i drugim aktivnostima u okviru borbe za građanska prava.25 Jezik prijateljstva je korišćen i pri obraćanju ljudima koji su se protivili promenama, kao i onima koji su smatrali da su se prebrzo dogodile; u jednom od svojih najpoznatijih radova pod nazivom „Pismo iz birmingemskog zatvora” King se obraća „svojim kolegama sveštenicima” kao „prijateljima” da bi još više učvrstio tvrdnju da oni koji se prema pravednom odnosu među rasama odnose prijateljski ne smeju o tome držati predavanja onima koji su na svojoj koži osetili koliko boli „tama segregacije”. I King je iznova tvrdio da upotreba mirnih sredstava „nema cilj da potuče i ponizi protivnika, već predstavlja borbu za njegovu prijateljsku naklonost i razumevanje”26. Podjednak značaj imali su i mnogi drugih odnosi stvarani u Stu­ dentskom nenasilnom upravnom odboru, kao i u raznim aktivnostima pokreta za građanska prava, kao što je Leto slobode iz 1964. godine, u kojima su zajedno učestvovali belci i crnci, mlađi i stariji aktivisti sa 24 Taylor Branch, Parting the Waters: America in the King Years, 1954-1963 (New York: Simon & Schuster, 1988). 25 Belinda Robnett, How Long? How Long? A frican-A m erican Women in the Strugglefor Civil Rights (New York: Oxford University Press, 1997), 65-66. 26 „Letter from Birmingham Jail”, at http://almaz.com/nobel/peace/MLK-jail. html, pristupljeno 4. oktobra 2007; „Non-Violence and Racial Justice”, The Christian Century (6 February 1957), 167.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

severa i juga zemlje. Praktične aktivnosti pokreta za građanska prava su se u velikoj meri oslanjale na aktivnosti prijatelja koji su pripadali istoj crkvi i lokalnoj zajednici; neverovatan krstaški rat koji je Freni Lu Hejmer vodila za pravo glasa i građanska prava u Misisipiju, na primer, bio bi nezamisliv bez postojanja prijateljske mreže Afroamerikanki koje su joj pružale podršku dok je živela daleko od svog supruga i do­ ma, među koje spada i Rouzmari Frini-Harding, koja ju je primila u svoju kuću nakon strahovitih batina koje je dobila od policije u Vinoni. Elu Bejker, koja se za građanska prava borila od dvadesetih pa sve do sedamdesedih godina dvadesetog veka, podržavale su bliske prijateljice aktivistkinje poput Poli Mari, kao i prijateljice iz harlemske crkve i gra­ đanskih organizacija u čijem je osnivanju i sama učestvovala. Kako je to Poli Mari jednom rekla, ove žene su „činile sestrinstvo koje je pred­ stavljalo preteču ponovnog oživljavanja feminističkog pokreta tokom šezdesetih godina”27. Iako se jednim delom članstvo u organizacijama za borbu za gra­ đanska prava povećavalo zahvaljujući prijateljskim odnosima, odnosi koji su se razvili unutar samih organizacija pružili su aktivistima, na­ ročito pripadnicima bele rase, model po kome će graditi novu vrstu međurasne saradnje, i na osnovu kojeg su uvideli da belci u Americi moraju da se promene jer njihov rasizam - bilo da je implicitan ili eksplicitan - predstavlja glavnu prepreku na putu ka promenama.28 Na­ ravno, borba za ravnopravnost među rasama je dovodila do sklapanja, ali i do prekidanja prijateljstava, naročito kada je u pitanju saradnja između pripadnika bele i crne rase, ali se može reći da su odnosi među ženama bili daleko čvršći od odnosa među muškarcima. En Mudi, koja je rođena u dubokoj unutrašnjosti Misisipija, zasnovala je prvo međurasno prijateljstvo sa jednom belkinjom, volonterkom Studentskog nenasilnog upravnog odbora Džoun Trampauer.29 Ovo prijateljstvo je podjednako snažno uticalo i na Trampauerovu, koja je nastavila sa 27 Citirano kod Vincent P. Franklin and Bettye Collier-Thomas, Sisters in the Struggle: African-American Women in the Civil Rights an d Black Power M ovements (New York: New York University Press, 2001), 47. 28 Doug McAdam, F reedom Sum m er (New York: Oxford University Press, 1990). 29 Anne Moody, Corning ofA ge in Mississippi (New York: Dell, 1968).

405

406

Istorija prijateljstva

učešćem u protestnom sedenju i drugim aktivnostima u Džeksonu i upisala se na koledž Tugalu u Misisipiju, koji je pre toga bio isključivo rezervisan za crnce, a čak je postala i član jednog od njegovih sestrinstva.30 Veze između crnkinja i belkinja presudno su uticale na stvaranje još jednog vida solidarnosti, koji je predstavljao reakciju na šovinizam koji su pokazivali mnogi muškarci aktivisti. Prijateljstva između belki­ nja Konstans Kari, Kejsi Kejson i Doroti Doson i crnkinje Hejmerove, na primer, nisu samo južnjački rasizam dovela u pitanje već su se su­ protstavila širim stereotipima koji su postojali u okviru samog pokreta, a koji su bili vezani za pol.31 Prijateljstvo je uticalo i na druge borbe za promene u društvu, predstavljajući jedan od ciljeva kome se stremilo, ali i izvor podrške samim pokretima i njihovom krajnjem ishodu - sticanju zajedničkog iskustva, vizije i ideološke solidarnosti. Nekada su javne ličnosti i lideri zemalja učestvovali u ovakvim prijateljstvima, kao što je prijateljstvo između Cezara Čaveza i Dolores Huerte iz Američkog udruženja ze­ mljoradnika sa Robertom Kenedijem, koje je vidno uticalo na Kenedijeve stavove o slabostima socijalnih programa iz šezdesetih godina.32 Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina u Evropi, studije o aktiv­ nostima na polju zaštite životne sredine pokazale su koliko je prijatelj­ stvo značajno za omasovljenje i davanje početnog zamaha pokretima za očuvanje prirode.33 Studije koje su nedavno objavljene o mirovnim pokretima takođe su istakle značaj prijateljskih odnosa za stvaranje, a posebno za istrajnost aktivnosti: prijateljstvo je u ovom kontekstu važno je jer služi kao osnova za dugotrajno, kreativno i fleksibilno udruženo delovanje.34

30 http://www.outreach.olemiss.edu/Freedom_Riders/Resources/Mulholland_ Joan_Trumpower.doc, stranici pristupljeno 4. oktobra 2007. 31 Constance Curry (ed.), Deep in Our Hearts: Nine W hite Women in the Freedom M ovem ent (Athens, GA: University of Georgia Press, 2000). 32 Peter B. Edelman, S earchin gfor A m ericas Heart: R FK an d the Renew al o f Hope (New York: Houghton Mifflin, 2001), 43-46. 33 Marco Diani, Green N etw orks (Edinburgh: Edinburgh University Press, 1995). 34 Janes Downtown Jr and Paul Wehr, „Persistent Pacifism: How Activist Commitment Is Developed and Sustained”, Journal ofP ea ce Research 35 (1998), 531-550.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

407

Prijateljstvo je imalo podjednako važnu ulogu i u borbi protiv aparthejda u Južnoj Africi: odnos između Voltera Sisulua, Olivera Tamboa i Nelsona Mendele, koji im je pomogao da izdrže sve godine koje su proveli u zatvorima, daleko od porodice, jedan je od najpo­ znatijih primera za to, ali takođe postoje i primeri prijateljstava koja su ženama u zatvorima pomogla na isti način.35 Kao i u okviru borbe za građanska prava, bliska prijateljstva, koja su prelazila rasne granice i čiji su članovi bili međusobno ravnopravni, sâma po sebi su pred­ stavljala stav protiv nadređenosti bilo koje rase, kao i protiv unapred određene superiornosti ili inferiornosti određenih ljudi u odnosu na druge. Dok je prijateljstvo između Donalda Vuda i Stivena Bika možda najpoznatiji primer za to, postojala su i druga prijateljstva između cr­ naca i belaca koja su imala podjednako važnu ulogu u slabljenju rasne segregacije. Ova prijateljstva se nisu zasnivala ni održavala bez usput­ nih teškoća, a spisateljice poput Nadin Gordimer i Doris Lesing bavile su se ovom temom počev od pedesetih godina dvadesetog veka. Isto tako se u autobiografijama koje su pisali aktivisti obeju rasa, uključuju­ ći Nelsona Mendelu, Džoa Slova, Brema Fišera i Helen Džozef, ukazuje na značaj ovih prijateljstava i njihove sposobnosti da se suprotstave ograničenjima aparthejda. I u ovom slučaju je prijateljstvo služilo kao sredstvo da se prenese snažna poruka o tome da postoji univerzalna humanost, kao i o apsurdu koji leži u rasnoj sistematizaciji aparthejda, dok je istovremeno svima nametalo moralnu obavezu da jednakost lju­ di smatraju vrednošću koja prevazilazi nacionalnu i rasnu pripadnost, kao i društvene konvencije. Jedan primer, koji nije naročito poznat čak ni u zemlji u kojoj se dogodio, jeste borba za prava Aboridžina u Australiji. U ovom slučaju su prepreke na putu ka sklapanju prijateljstava koje su bile sastavni deo kampanja protiv rasizma i SAD i Južnoj Africi bile još vidljivije. To­ kom pedesetih i šezdesetih godina su ovakvi odnosi među članovima pokreta stavili sposobnost pristalica prava Aboridžina da se ponašaju „prijateljski” prema njima na veliku probu, pre svega zato što su od njih zahtevali da umanje sopstveno učešće i poštuju potrebe i novona35 Barbara Caine, „Prisons and Spaces of Friendships in Apartheid South Africa”, History Australia 3 (2006), 42.1 - 42.13.

408

Istorija prijateljstva

stale lidere među urođenicima aktivistima. To je značilo da su morali da nauče gorku lekciju o odbacivanju moči, slušanju Aboridžina koji su učestvovali u kampanji, kao i možda najtežu od svih lekcija - da prestanu da govore u njihovo ime. Stoga je ovakva vrsta podrške često nailazila na veoma složene prepreke, naročito zbog očinskog ponašanja koje je bilo njen neodvojivi deo.36 Ovakvi zamršeni i sporni odnosi postojali su i u toku verovatno najznačajnije političke kampanje dvadesetog veka, referenduma iz 1967. godine, na kome su izmenjena dva paragrafa federalnog Ustava iz 1901. godine, iz čega je proizašlo opunomoćenje dato federalnoj vladi da do­ nosi zakone direktno u ime Aboridžina. Politička organizacija koja je vodila ovu kampanju koja je trajala deset godina, i koja se na početku zvala Federalni savet za unapređenje prava Aboridžina, a kasnije je preimenovana u Federalni savet za unapređenje prava Aboridžina i stanovnika ostrva u Toresovom prolazu (FCAATSI), predstavlja upe­ čatljiv primer neuspele saradnje među različitim kulturama zato što su Aboridžini zahtevali da im se dâ pravo da sami upravljaju svojom zemljom i govore u svoje ime. Dag Nikols je to strpljivo objasnio pri­ sutnima na sastanku ove organizacije 1970. godine, koji nisu bili aboridžinskog porekla: „Mi želimo da razgovaramo sa vama, ali hoćemo da nama prepustite kormilo.”37 Slično tome je i Fejt Bendler, govoreći 0 svom učešću u Federalnom savetu za unapređenje prava Aboridžina 1 stanovnika ostrva u Toresovom prolazu, istakla da je postojao „očin­ ski pristup, zajedno sa potrebom za dominacijom” belaca, ali takođe je pomenula i značaj stručnog doprinosa belaca samom pokretu, zbog čega je bilo neophodno da obe strane „sarađuju i održavaju prijatelj­ ske odnose.”38 Veze i saradnja između pripadnika različitih kultura

36 Ann Curthoys, Freedom Ride: A Freedom Rider Rem em bers (Sydney: Allen & Unwin, 2002); Bain Attwood and Andrew Markus, The Strugglefor Aboriginal Rights: A Documentary History (Sydney: Allen & Unwin, 1995). 37 Sue Taffe, Black an d White Together: The Fédéral C ou n cilfor the Advancement ofA borigines and Terres Strait Islanders (Brisbane: University of Queensland Press, 2005), 263. 38 Faith Bandler, Turning the Tide: A Personal History o f the Fédéral Council fo r the A dvancement ofA borigines an d Torres Strait Islanders (Canberra: Aboriginal Studies Press, 1989), 147.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

su nastavljene i postale su nešto manje složene, naročito zahvaljujući tome što su doseljenici naučili kako da slede Aboridžine, umesto da ih vode.

Muška i ženska prijateljstva

Svi ovi veliki pokreti za ljudska prava, društvene promene i pravdu u izvesnom smislu imali su previše poverenja u sposobnost prijateljstva da menja ljude i isticali kako ovaj najravnopravniji od svih odnosa služi kao praktični pokazatelj spremnosti ljudi da se suprotstave represivnim merama društva koje počivaju na sukobu i agresiji. Prijatelji su vam pomagali da se promenite, i vi ste kasnije zahvaljujući tome mogli da menjate ceo svet. Takođe su vam mogli pomoći da se trajno oslobo­ dite svih stega u životu, odnosno da postanete ono što želite. Naime, kako je prikazano u prethodnom poglavlju, početkom dvadesetog veka prijatelji su imali važnu ulogu i u transformaciji pojedinca. Ono što se promenilo u periodu o kojem sada govorimo jeste činjenica da su daleko važnije postale šire političke posledice odluka koje je svaki po­ jedinac donosio za sebe. Pored velikog uticaja koji je imala u političkim kampanjama protiv rasizma, ova činjenica je još važniju ulogu imala u borbi protiv seksu­ alne diskriminacije. U veku u kojem se prijateljstvo sve više smatralo ženskom veštinom, politički potencijal koji je ono sobom nosilo na potpuniji način su ostvarile upravo žene i, u nešto manjoj meri, ho­ moseksualci. Feministički pokret je najvećim delom prisvojio funda­ mentalne implikacije ideje da je „sve što je lično ujedno i političko”. Ostali pokreti, poput borbe za građanska prava, antiratnih protesta i kontrakulturnog pokreta, bili su nezainteresovani za prava žena, pa i čak neprijateljski nastrojeni prema njima, tako da se nova generacija aktivistkinja još jednom uverila u neprijatnu istinu o postojanju nejed­ nakosti i represije kada je njihov pol u pitanju. I dok su se bavile svojim slobodama, istovremeno su istraživale načine na koje bi se mogle poli-

409

410

Istorija prijateljstva

tički organizovati i aktivirati tako da iskoriste svoje sestrinske odnose, uzajamnu podršku i politički značaj koji nosi njihovo svakodnevno lično iskustvo. Sredstva uz pomoć kojih je uspostavljena ova posebna vrsta solidarnosti koja je dovela do transformacije ovih žena mahom su pozajmljena od prijateljstva: reč je o njihovoj sposobnosti da saslušaju tuđe probleme, da dele i dobro i zlo, kao i da podržavaju međusobne ideje i stanu u njihovu odbranu. Kako Sara Evans kaže: Male grupe žena koje su se bavile „podizanjem svesti” u društvu predsta­ vljale su najvažnije organizacione jedinice u okviru ovih kampanja... [a] njihov neponovljivi kvalitet ležao je u činjenici da su neformalnom žen­ skom druženju, poput prijateljskih odnosa na poslu i komšijskog ispijanja kafe, još jednom u istoriji ulile politički potencijal i tako stvorile ogroman prostor za socijalizaciju žena koja im je pružala priliku da svoj život sa­ gledaju iz novog ugla, kao i da stvaraju nove planove za budućnost.39 Prijateljstva među ženama su u jednom veoma važnom smislu čini­ la samu suštinu pokreta za prava žena, kao i šire filozofije feminizma. Jedna od stvari koje se najpre mogu uočiti u ovim udruženjima jeste način na koji su dugotrajne bliske veze među učesnicama, koje su njima bile izrazito važne u životu, potcenjivali njihovi muževi i porodice, kao i društvo u širem smislu. Štaviše, od ovih se prijateljstava očekivalo da zauzmu drugo mesto na listi prioriteta, iza heteroseksualnih veza, iako se ponekad ispostavljalo da su ovi potonji odnosi prolazni, zamršeni i da ne zadovoljavaju potrebe ovih žena. Feminizam je novouspostavljenu sposobnost žena da zasnivaju bliska prijateljstva u kojima će se jedne drugima poveravati i zajedno istraživati sopstvene mogućnosti, pretvorio u sredstvo za jačanje ličnog autoriteta i iniciranje društvenih promena. Ne treba da iznenađuje činjenica da je jedan od najvažnijih aspekata feminističkih tekstova i naučnih radova na tu temu tokom se­ damdesetih i osamdesetih godina i kasnije bilo upravo ponovno ot­ krivanje ženskih prijateljstava, koja su ženama davala snagu isto kao i ranije. Ove aktivnosti su zatim pokrenule zasebna naučna istraživanja 39 Sara Evans and Harry Boyte, Free Spaces: The Sources o f Dém ocratie Change in A m erica (Chicago: University of Chicago Press, 1992), 105.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

na temu prijateljstva, emancipacije žena i posebnog vida revolucije koju je feminizam uveo u sve vrste međuljudskih odnosa. Važni radovi na ovu temu u sklopu istorijske nauke su delà poput „Ženskog sveta lju­ bavi i rituala” („The Female World of Love and Ritual”, 1975), koji je napisala Kerol Smit-Rozenberg, zatim Nadmašiti ljubav muškarca (iSurpassing the Love ofM en, 1981) Lilijan Fejderman, Samostalne žene (Independent Women, 1985) Marte Visinus i Život žena u viktorijanskoj Engleskoj (Feminist Lives in Victorian England, 1990) Filipe Levajn. U sociološke studije na ovu temu spadaju knjiga K ad smo kod prija­ teljstva (Speaking o f Friendship, 1987) autorki Helen Guldner i Meri Sajmons Strong, koja je najvećim delom zasnovana na razgovorima sa pripadnicama srednje klase u Americi, zatim Prijateljstva među že­ nama (Friendships Between Women, 1992) autorke Pet O’Konor, dok knjiga Žudnja za prijateljima (A Passion fo r Friends, 1986) Dženis Rejmond nudi „filozofiju ženskih osećanja”, a knjiga Surova nežnost (Ti­ erce Tenderness, 1991) autorke Meri E. Hant predstavlja „feminističku teologiju prijateljstva”. Ženska prijateljstva su postala važna tema i u pisanju biografija: na primer, između Elenor Ruzvelt i Lorene Kikok ili Margaret Mid i Rut Benedikt, kao i prijateljstva opisana u naučnoj studiji Život i smrt Emili Vajlding Dejvison (Life and Death ofEm ily Wilding Davison, 2001). Oduvek se mnogo raspravljalo o tome kakva je tačno bila priro­ da i značenje ovih prijateljstava, posebno imajući u vidu potencijalne razlike između prijateljstva, „romantičnog prijateljstva”, ljubavi i sek­ sualne veze, koje su važile nekada, a koje važe i danas. Erotski aspek­ ti prijateljstva među ženama postali su važna tema u okviru ovakvih istraživanja, zajedno sa mogućnošću da se ono pretvori u lezbijsku vezu. Iako od prvog dana izaziva kontroverze, tvrdnja Adrijen Rič o tome da su uzajamne nežnosti i podrška žena neprestano osporavane, kao i da bi se mnogi različiti odnosi među ženama mogli da smeste u okvir „lezbijskog kontinuuma”, snažno je uticala na to kako su žene tu­ mačile međusobne odnose tokom osamdesetih godina. Knjige kao što su Lezbijska ljubav: uspostavljanje novih uloga (Lesbianism: Affirming Non-Traditional Rôles) i Živeti hrabro: problemi na koje lezbijke naila­ ze (Living Boldly: Issues Facing Lesbians) bavile su se pitanjem „ženske nežnosti” i istovremeno istakle značaj prijatelja u životu lezbijki, kao

411

412

Istorija prijateljstva

i tvrdnju da u „bliskost” među njima mogu i ne moraju biti uključeni seksualni odnosi. Kako je to pokazala jedna od najvažnijih studija lezbijske kulture u Americi, barem su gradske žene uvek bile te koje su nastojale da, pored pažnje koju su poklanjale svom seksualnom životu, učestvuju u aktivnostima šire zajednice.40 To je potvrdila i jedna od le­ zbijki uključenih u jedno od kasnijih istraživanja, rekavši: „Moj odnos sa prijateljima razlikuje se od prijateljstava među heteroseksualcima. Mislim da su moja prijateljstva intenzivnija.”41 Još jedna borba za slobodu u kojoj su prijatelji imali presudnu ulogu odnosi se na muškarce homoseksualnog opredeljenja. Iako je u početku ove borbe više pažnje poklanjano samom seksualnom po­ našanju, vrsti osećajnosti koja karakteriše ovakav odnos, pa čak i ideji o postojanju zasebnog „homoseksualnog duha”, okolnosti u kojima su homoseksualci živeli iznova i iznova su ukazivale na to koliki značaj za njih imaju prijateljstvo i njegov jezik, u okviru kojeg su međusobnim oslovljavanjem sa „brate” i „sestro” na zanimljiv način iskoristili odno­ se koji se vezuju za porodicu. U prelazu od skrivene homoseksualnosti koja je postojala tokom pedesetih, do njenog iznošenja u javnost tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, svaki pojedinačni proces javnog priznanja sopstvenog homoseksualnog identiteta podrazumevao je ne­ što više od potrage za partnerima. U svim autobiografskim pričama i sećanjima homoseksualaca iznova se ukazuje na to koliko su presud­ nu ulogu u njihovom životu odigrali prijatelji. Jedan od ljudi koje je intervjuisao Piter Nardi rekao je: „Kada se prvi put nađete u velikom društvu homoseksualaca, potpuno se oduševite ... Budući da nismo prihvaćeni u društvu, važno nam je da imamo što više prijatelja.”42 Za homoseksualce, za koje svako pojedinačno sopstveno otkrivanje pred­ stavlja izrazito važan deo zajedničkog identiteta, u još većoj meri važi činjenica da prijatelji imaju ulogu najvažnijih svedoka njihovog raz40 Elizabeth Kennedy and Madeline Davis, Boots ofL eath er, Slippers o f Gold: History ofL esbian Community (New York: Routledge, 1993). 41 Citirano u Jeffrey Weeks, Brian Heaphy and Catherine Donovan, Same-Sex Intimacies: Families ofC hoice and Other Life Experiments (London: Routledge, 2001), 52. 42 Citirano u Peter M. Nardi, Gay M ens Friendships: Invincible Communities (Chicago: University of Chicago Press, 1999), 16.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

voja, kao i da im pomažu da na pravi način uživaju u ostvarenju svoje „prave” ličnosti. Oni su „tu” za vas dok istražujete sopstveni identitet i pokušavate da utvrdite šta biste želeli da budete. U još jednoj detaljnoj studiji na temu homoseksualaca i lezbijki istaknuto je kako se odnosi u „svetu koji nije heteroseksualnog opredeljenja... održavaju uz pomoć zamršenih, ali izrazito čvrstih niti prijateljske etike’”43. Prijatelji su ti koji, kako tvrde ispitanici uključeni u ovu studiju, „život čine vrednim življenja” i, budući da su to ljudi koje je najčešće odbacila cela njiho­ va porodica ili jedan njen deo, prijatelji su posebno važni kada je reč 0 onome što istraživači nazivaju „presudnim trenucima”, u kojima je podrška drugih ljudi najvažnija.44 U tom smislu je najsnažnija sila koja je oblikovala prijateljstva među homoseksualcima tokom osamdesetih i devedesetih godina bila nagla pojava HIV-a i AIDS-a. Priče na ovu temu koje su deo zvanične kulture, poput filma Filadelfija (1993), bavile su se ljubavnim paro­ vima, načinom na koji su diskriminisani, ali skoro svaki veći primer koji su pružali sami homoseksualci ukazivao je na posledice koje iza sebe ostavlja smrt prijatelja, kao i na podjednako važnu ulogu koju oni imaju u individualnom i zajedničkom preživljavanju teških tre­ nutaka. U filmovima poput Životnog saputnika (Longtime Companion, 1990), koji je bio namenjen bioskopima za širu javnost, glavna tema je bilo prijateljstvo, dok je film Smrt u porodici (A Death in the Family, 1987), koji je bio napravljen za televiziju, otvoreno prikazao potpunu suprotnost između prijatelja koji neguju Endija Bojda, koji je na samrti, i njegove porodice koja se sve vreme drži na neprijatnom 1 nespretno izvedenom odstojanju. Potpuno je opravdano tvrditi da je jedna od osnovnih zaostavština AIDS-a pažnja koja je u tom kon­ tekstu poklanjana prijateljstvu, barem kada je u pitanju zajednica ho­ moseksualaca. Među lezbijkama i homoseksualcima, kao i među nekim feminist­ kinjama heteroseksualnog opredeljenja, tokom sedamdesetih i osam­ desetih godina došlo je do ponovnog usvajanja stava da se prijatelji mogu smatrati zamenom za porodicu, pa čak samom porodicom. Knji43 Weeks, Heaphy and Donovan, Same-Sex Intimacies, 51. 44 Isto, 58-59.

413

414

Istorija prijateljstva

ga Karen Lindsi Prijatelji kao članovi porodice iz 1981. godine pomogla je u popularizaciji ove ideje, a naročito je pomogla odavanju počasti onim ljudima koji su „u okviru dihotomije između prijatelja i porodice svesno prozreli nedostatak verodostojnosti, ili su se jednostavno po­ našali kao da ona ne postoji i od prijatelja stvorili porodicu”45. Štaviše, išlo se toliko daleko da su neki teoretičari tvrdili kako su ljudi koji žive izvan društveno prihvatljivih odnosa sposobni da se suprotstave na­ činu života koji vodi većina, zato što je za to sasvim dovoljno da prija­ teljstvo bude jedina zastava koju će držati u rukama. Prema tvrdnjama francuskog teoretičara Mišela Fukoa, najsporniju stranu homoseksu­ alizma ne predstavlja činjenica da dvojica muškaraca imaju seksualne odnose već to što se možda vole. U skladu sa tim: put koji homoseksualizam prelazi nalikuje prijateljstvu... [zato što kada se] dvojica muškaraca ... sretnu licem u lice nemaju na raspolaganju ni­ kakvu terminologiju, niti prikladne fraze... [i zato] moraju od A do Š da stvore odnos koji je još neoformljen, a to je prijateljstvo.46 Slična vrsta mogućnosti javljala se u okviru jednog drugog vida prijateljstva, između homoseksualaca i žena heteroseksualnog opredeljenja (o čemu će biti reči u narednom delu ovog poglavlja). Već je na prvi pogled jasno, naravno, da su muškarci heterosek­ sualnog opredeljenja grupacija koja je izostavljena iz ovog novog pro­ učavanja bliskih, snažnih prijateljstava koja pomažu pojedincima da se oslobode društvenih stega. Štaviše, u okviru velikog delà studija na temu prijateljstva među ženama, kao i među homoseksualcima, postojala je automatska pretpostavka da su odnosi među heterosek­ sualnim muškarcima najčešće skopčani sa nekom vrstom praktične koristi emotivne nespretnosti. Iako među prijateljstva iz ubeđenja, koja su opisana u prethodnom delu poglavlja, svakako spada i prijateljstvo između muškaraca heteroseksualnog opredeljenja, njihovu emotivnu snagu je i dalje sputavao strah od toga da će okolina pomisliti kako je

45 Lindsey, Friends as Family, 179. 46 Michael Foucault, „Friendship as a W ayof Life” [1981], citirano u Nardi, Gay M ens Friendships, 13.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

posredi homoseksualni odnos, ili, što je još gore, da to možda i jeste slučaj. Strahovita inhibiranost koja je zbog ovoga nastala u kulturi pri­ jateljstva među muškarcima možda nije uvek bila prisutna u njihovom stvarnom životu: većina ih se mogla osloniti na nekoliko ortaka, dru­ gara, pajtaša ili amigosa, a razni vidovi muškosti, pa čak i mačizma, u kulturama izvan anglosaksonske, u izvesnoj meri su takođe otežava­ le bliskost među muškarcima. Tokom osamdesetih godina se takođe govorilo o „novom muškarcu”, onom koji ume da razgovara, oseća, koji prezire seksizam, slaže boje pri oblačenju i koji ima makar neku predstavu o tome šta je grašak. „Novi muškarac” je ulio izvesnu nadu kada je u pitanju sposobnost sklapanja zrelih prijateljstava sa drugim muškarcima, kao i sa partnerkama u vezi i sa drugim ženama; on je, na neki način, naravno, predstavljao „starog homoseksualca” oslobođenog perverznih sklonosti. Pa ipak, obaveza muškarca da stalno demon­ strira i brani vezu koja postoji između muškosti i heteroseksualnosti, služeći se upadljivim dokazivanjem nepostojanja bilo kakve seksualne želje, mogla je takođe dovesti do slabljenja bliskosti i manjka zadovolj­ stva koji su deo druženja sa „najboljim” prijateljem. Tipične situacije u kojima se više muškaraca nalazi na okupu, među kojima se posebno ističu sportske aktivnosti i zajedničke terevenke, odlikuju se jakim emotivnim nabojem, zbog kojeg dolazi do slabijeg pokazivanja emoci­ ja zato što bi se takvo ponašanje u suprotnom moglo protumačiti kao homoerotično, ali čak je i „novi muškarac” u tim prilikama doživljavao pljeskanje po leđima i gurkanje ramenom. Za prijateljstva među muškarcima se u različitim raspravama na tu temu smatralo da su implicitno ili eksplicitno problematična. Studije o prijateljstvu ili studije na temu zajednica i raznih vidova druženja koje su se usput bavile i prijateljstvom, obično su potvrđivale stav da glavni problem koji se vezuje za muškarce predstavljaju teškoće pri sklapanju prijateljstva među njima. Većina muškaraca ima izvestan broj prijate­ lja u periodu adolescencije; međutim, zahtevi koje pred njih postavlja odrastanje, zajedno sa komplikacijama koje bliskost i emocije nose sa sobom, doveli su do toga da se broj njihovih prijatelja vremenom samo smanjuje. Mnogi od njih su mogli da zahvale isključivo svojim supru­ gama što imaju bilo kakav društveni život, i samim tim su postajali veoma ranjivi kada je u pitanju usamljenost koja bi nastupila ako bi

415

416

Istorija prijateljstva

se njihov bračni život u nekom trenutku urušio. Svako ko je muškar­ cima postavljao pitanja na tu temu dobijao je iste ove odgovore. Na primer, Lilijan Rubin, koja je možda najmarljivije sakupljala ovakva svedočenja, bilo putem intervjua ili na osnovu velikog broja sopstvenih socioloških studija iz šezdesetih i sedamdesetih godina, pokazala je da muškarci jednostavno vole da sarađuju, dok žene vole da imaju bliske odnose. Muškarci se udružuju za potrebe datog trenutka i ne upušta­ ju se u bliske odnose u odsustvu žena.47 Psiholozi i drugi stručnjaci ukazivali su na opasnost koju nosi muška solidarnost koja je praćena opasnim i agresivnim ponašanjem (pažnju na ovaj fenomen su kasnije takođe skrenuli članak „Živi brzo i umri mlad” sociologa R. V. Konela, kao i filmovi Glupa kutija [Idiot Box] i Trejnspoting). Muška prijatelj­ stva su, činilo se, mogla imati destruktivan uticaj i na njih i na druge. Bilo da su razmatrali pitanje pola ili ne, drugi sociolozi su se bavili odnosima koje sa drugima gradi „gradski muškarac”: „Ljudi koji žive u gradovima možda misle kako imaju mnogo prijatelja; ali reč prijatelj danas znači nešto drugo. U poređenju sa prijateljstvima u prošlosti, većina ovih današnjih je trivijalne prirode”, tvrdi Kristofer Aleksander.48 Džoel Blok je u međuvremenu u svojoj knjizi Prijateljstvo iz 1980. godine zaključio kako je „stanje ambivalentnosti najdalje što se može ići pri opisu prijateljstva među muškarcima”49. Muškarac koji nema prijatelje podjednako se često mogao sresti i u književnosti. Obratimo ovom prilikom pažnju na junake posleratnih romana: Belouovog Hercoga, Selindžerovog Holdena Kolfilda i lažne „junake” sumornih britanskih romana Subota uveče i nedelja ujutro

(Saturday Night and Sunday Morning), Sportski život (The Sporting Life) i Bili Lažov (Billy Liar). Ima i novijih primera na ovu temu. U ro­ manu Džonou (Johnno ) australijski pisac Dejvid Maluf prikazuje kako heteroseksualna suzdržanost sputava prijateljstvo među muškarcima, i time ruši mit o muškom drugarstvu. Jedna nova vrsta beznadežnosti

47 Rubin, Just Friends, 60-70. 48 Christopher Alexander, „The City as a Mechanism for Sustaining Human Contact”, in W. Ewald (ed.), Environment fo r Man (Bloomington: Indiana University Press, 1967), 241. 49 Joël Block, Friendship (Gretna, LA: Wellness Institute, 1980), 84.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

može se primetiti u britanskim crnim komedijama poput Informacije Martina Ejmisa ili Amsterdama Ijana Makjuana. Ovde su protagonisti duboko zagazili u makabrično i destruktivno suparništvo sa svojim najboljim „prijateljima”, potpuno su zaposednuti zavišću i mržnjom i, u slučaju Amsterdama, nisu kadri da se pomire sa uspehom svo­ ga prijatelja. Ako se složimo sa tim da je bliskost najbolje ostvarena u romanu Ravelštajn Sola Beloua, onda moramo imati u vidu da je glavna ličnost romana, odnosno osoba koja se nalazi u središtu grupe prijatelja, homoseksualac. Sličan primer iz književnosti o pokušaju spašavanja reputacije, ovoga puta u strogo heteroseksualnom ključu, predstavlja roman Ljudska mrlja Filipa Rota. Ipak, u okviru središnje dileme koju ovaj roman postavlja uočavamo upadljivu razliku u odno­ su na prethodne primere: reputacija prijatelja zasnovana je na laži, tako da se priča pretvara u detektivsku potragu za istinom i preispitivanje mogućnosti nepristrasnog pristupa koji proističe iz samog konteksta. Čini se da je krajem dvadesetog veka muškarac mogao da se pouzda u veoma malo stvari, čak i kada su u pitanju prijatelji i njegov odnos sa njima.

Popularna kultura i svakodnevni život

Ipak, nisu se svi ugledali na romane, niti su čitali naučne rado­ ve iz sociologije. Možda je u veku masovnih komunikacija i masovne popularne kulture najbolje razmotriti kako je većina ljudi gledala na prijateljstvo. Na kraju krajeva, upravo su na primerima iz filma i sa te­ levizije, kao i u popularnim pesmama, ljudi učili kako da oblikuju i šta da očekuju od svojih odnosa sa drugima. Iako retko ko veruje u to da je život jednostavan kao na filmu, ipak većina ljudi ono što čuje i vidi na filmu nekako pokušava da uklopi u svoj život. Ovo je naročito dobro formulisao Dejvid Torbern, rekavši kako televizija, kao i film u nešto manjoj meri, predstavljaju jedan vid „narativa opšte saglasnosti”, u ko­ jem se razna uverenja, vrednosti i likovi iznova isprobavaju, testiraju,

417

418

Istorija prijateljstva

osporavaju, prihvataju i preispituju.50 Ljudi očekuju da će neko svoje lice i dileme videti na ekranu, a producenti, pisci i tvorci popularne kulture moraju na ta očekivanja da odgovore savremenim i zanimlji­ vim idejama koje će se odnositi na širi krug ljudi. Tako je u Susedima, najpopularnijoj australijskoj seriji koja spada u žanr „lagane drame” i koja je postala veoma gledana i u Ujedinjenom Kraljevstvu, naslovna numera govorila o tome da je pred nama serija o „dobrim susedima” koji bi mogli „postati i dobri prijatelji”; to što je prijateljstvo dospelo u centar pažnje ove serije značilo je da se ona bavi najvažnijim odnosom u životu gledalaca. Sta je prijateljstvo ljudima moglo doneti imajući u vidu da su po­ pularnu kulturu koristili kao neku vrstu probnog poligona? Kada je u pitanju period posle 1970. godine, svaki posmatrač je brzo mogao da zaključi da se žene međusobno druže u velikoj meri, kao i da su u jed­ nom trenutku tokom osamdesetih godina počele da se druže sa homo­ seksualcima. Bilo je i primera emotivnih i bliskih prijateljstava među muškarcima, poput onog između Pola Njumena i Roberta Redforda u filmu Buč Kesidi i Sandens Kid (1969), ili prijateljstva među glav­ nim muškim likovima televizijske serije MASH (1972-1983), zajedno sa prijateljstvima među autsajderima poput Vajata i Bilija u filmu Goli u sedlu i Džoa Baka i Rizoa u Ponoćnom kauboju (oba filma snimljena su 1969. godine). Postojali su i primeri prijateljstva između žena i mu­ škaraca heteroseksualnog opredeljenja, mada se u dvama najpopular­ nijim primerima, u britanskoj televizijskoj seriji Muškarac u kući (Man About the House) i američkoj seriji Troje (Three’s Company), muškarac pretvara da je homoseksualac da bi način na koji živi bio društveno prihvatljiv. Američki film Vatra svetog Elma (St Elmo’s Fire, 1985) bavi se grupom prijatelja oba pola koji jedni drugima pomažu da prebole greške iz prošlosti, kao i da pronađu svoj put u budućnosti, dok se film Klub ranoranilaca (Breakfast Club, 1985) bavi mladićima i devojkama koji otkrivaju međusobne sličnosti koje ne moraju nužno da vode u ljubavnu vezu. Ipak, u većini slučajeva blisko prijateljstvo predstavlja uvod u nešto drugo, kao što je to slučaj sa filmom K ad je Hari sreo Sali 50 David Thorburn, „Télévision as an Aesthetic Medium”, Critical Studies in Mass Communication 4 (1987), 161-173.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

419

(1989); čini se da je muško-ženski odnos koji ne bi počeo ili se ne bi završio seksom u popularnoj kulturi bio nezamisliv. Ovo je, međutim, bio period kojim su preovladavale serije i filmovi koji su se bavili intenzivnim prijateljstvima među ženama, u kojima je upravo takvo prijateljstvo bilo glavna tema. Bilo je ovakvih primera i pre toga: pedesetih godina su televizijske ličnosti poput Gejl Storm, En Sadern i Done Rid najveću podršku nalazile u svojim prijateljicama, dok su supruge u serijama Ja volim Lusi (I Love Lucy) i Mladenci (The Honeymooners) stvorile savez protiv svojih muževa, ali ovi odnosi su ipak uvek bili ili skopčani sa brakovima ili su predstavljali sredstvo po­ trage za bračnim partnerima. Tokom osamdesetih godina mogli su se primetiti i primeri žestokog antagonizma među ženama, među kojima je najintrigantniji bio sukob između „Aleksis”, koju je igrala Džoan Kolins i „Kristl”, koju je tumačila Linda Evans u Dinastiji. Pored toga što su se televizijske komedije i drame bavile društvenim pitanjima, neke od njih su ta pitanja sagledavale kroz prijateljstva među ženama. Ovo je posebno važilo za televiziju u Americi, počev od likova Meri i Rode u Šou Meri TajlerMur, zatim likova iz serije Lavern i Širli (Laverne and Shirley), pa čak i Čarlijevih anđela i Mod (Maude ) tokom sedamdesetih godina, a ova tema je svoj procvat doživela tokom osamdesetih godina u Zlatnim devojkama (sa čuvenom naslovnom numerom „Hvala ti što si tako dobar prijatelj”), zatim Kejt i Ali, koja se pomalo poigravala sa lezbijskim odnosima, i Kegni i Lejsi. Među filmovima koji se bave pri­ jateljstvom su Džulija (1977), kao i filmovi Plaže (Beaches, 1988), Čelič­ ne magnolije (Steel Magnolias, 1989) i Prekretnica ( The Turning Point, 1977), u kojima prijateljstvo pomaže ženama da prežive. Film Od devet do pet (Nine to Five, 1980) predstavlja ranu verziju onoga što je Karen Holinger nazivala „političkim” filmom o ženskom prijateljstvu, žanru koji je vrhunac dostigao u filmu Telma i Luiz (1991).51 Drugi filmovi su bili nešto slobodniji u tom pogledu: Vreli dani u Alabam i (Fried Green Tomatoes, 1991) i Usamljena srca (Desert Hearts, 1985) istraživali su odnos između prijateljstva i seksualne privlačnosti, dok se Boja pur­ pura (The Color Purple, 1985) bavila složenim odnosima između pola 51 Karen Hollinger, In the Company ofW om en: Contemporary Fem ale Frienship Films (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1998).

420

Istorija prijateljstva

i rase u Americi. Evropski i britanski film u manjoj meri su se bavili prijateljstvom među ženama, ali ipak je postojalo nekoliko važnih izu­ zetaka, poput filma Među nama (Entre Nous, 1983) Dajane Kiri. Počev od kasnih osamdesetih godina televizija i film su se bavili odnosima između heteroseksualnih žena i muškaraca homoseksual­ nog opredeljenja. Lista homoseksualaca, lezbijki i biseksualaca koji su se pojavljivali kao televizijski likovi na ćelom engleskom govornom području, koju je sastavio Dejvid Vajat, samo u periodu sedamdesetih godina sardži 58 imena (od kojih se njih 14 pojavljuje u australijskoj sa­ punici Number 96), dok je iz osamdesetih godina ponuđeno 89 imena, kada su u serijama poput Istendersi (Eastenders ) i američke sapunice Ljubav za sva vremena (As the World Turns) počeli da se pojavljuju li­ kovi homoseksualaca. Vezano za poslednu deceniju dvadesetog veka, Vajat je pak načinio listu od 336 junaka, zahvaljujući tome što su se u komedijama i dramama homoseksualci, lezbijke i biseksualci redovno pojavljivali kao članovi društva.52 Krajem devedesetih su, naravno, se­ rije poput Vil i Grejs i Seks i grad prijateljstvo između heteroseksualki i muškaraca homoseksualnog opredeljenja predstavljale nezaobilazni sastojak „opuštenog gradskog” života. Homoseksualac kao prijatelj delom je imao funkciju osobe kojoj junakinja poverava svoje tajne, a delom je igrao ulogu saveznika i nekoga ko joj pruža bezuslovnu podršku: poput Ruperta Evereta koji igra prijatelja Džulije Roberts u Venčanju mog najboljeg prijatelja (1997), ili Pola Rada koji igra prijatelja Dženifer Aniston u filmu Objekat moje naklonosti (Object ofM y Affection, 1998). Ako je bilo kome bio potreban vodič u pisanoj formi, mogao je da se posluži primerima iz riznice koja je nastala u okviru prave male manufakture: Heteroseksualke i homoseksualci: apsolutno fantastično

prijateljstvo, Dvoje prijatelja: sjajno prijateljstvo između heteroseksualki i homoseksualaca, Zašto su homoseksualci najbolji prijatelji žena, pa čak i Iza svake uspešne žene stoji po jedan fantastični homoseksualac. Prijateljstva između žena i muškaraca na filmu i televiziji i dalje su bila problematična; junaci se uglavnom prikazuju pre ili posle intimne veze, ili, kao što je slučaj sa Molderom i Skali u Dosijeu Iks ili sa Madi i 52 David A. Wyatt, „Gay/Lesbian/Bisexual Télévision Characacters”, http://home. cc.umanitoba.ca/~wyatt/tv-characters.html, stranici pristupljeno 4. oktobra 2007.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

Dejvidom u seriji Slučajni partneri (Moonlighting), gde među junacima postoji neprestana seksualna napetost (koja u prvom primeru ostaje nerazrešena). I brakovi koji su prikazivani u komedijama situacije sve su se više bazirali na prijateljstvu, za šta su jedan od najboljih primera Pol i Džejmi u seriji Ludo zaljubljeni (M ad about you). I serija Sajnfeld se poigrava različitim odnosima među ljudima i ponudila je primer prijateljske solidarnosti koja može poslužiti kao odbrana od spoljašnjeg sveta. Mark Vernon pominje veoma zanimljiv primer koji srećemo u filmu Izgubljeni u prevodu (2003), gde muško-žensko prijateljstvo ni u jednom trenutku ne preraste u ljubavnu vezu, a još jedan primer za to je i prijateljstvo između Valentine i Žozefa u filmu Tri boje: crveno (1994) Kšištofa Kišlovskog. Iako su ovi primeri zanimljivi, važno je primetiti da je u oba slučaja muškarac mnogo stariji od žene, što sva­ kako predstavlja valjano objašnjenje zbog čega prijateljstvo uspeva da nadjača seksualnu privlačnost. U filmu Harold i M od (1971) prijatelj­ stvo prerasta u ljubav, ali na kraju prijateljstvo ipak ostaje važnije od ljubavi. Film Vozeći gospođicu Dejzi (Driving Miss Daisy, 1989) bavi se starijom ženom i mlađim muškarcem, gde prijateljstvo, posle dosta premišljanja, prevazilazi rasne razlike na jugu Amerike. Pa ipak, ra­ znovrsnost, složenost i bogatstvo odnosa među ženama i dalje su bili veoma zastupljeni, počev od filmova Klub srećnih žena (Јоу Luck Club, 1993), Božanstvenih tajni Ja-Ja sestrinstva (The Divine Secrets ofthe Ya Ya Sisterhood, 2001) i Sestara p o farm erkam a (The Sisterhood o fth e Travelling Pants, 2005), do serije Seks i grad, za koju bi se moglo reći da je prijateljstvo među ženama dovela do najvišeg mogućeg stupnja. Pored ovoga su postojali i primeri disfunkcionalnih prijateljstava među ženama, poput prijateljstva između neodvojivih junakinja Petsi i Edine iz Apsolutno fantastičnih. I, naravno, na kraju su tu Prijatelji. Ova serija je, koliko samim svojim imenom toliko i naslovnom numerom - „Biću tu za tebe” uspela da na veoma zapažen način prikaže bezuslovno, trajno i uz­ vraćeno prijateljstvo koje je obeležilo dvdeseti vek. U prvih nekoli­ ko sezona Prijatelji su uspostavili nove kriterijume kada je u pitanju prijateljstvo izvan tradicionalne porodice i ljubavnih veza. Kasnije je počela da se bavi i drugim temama: svi glavni junaci, osim Fibi koju tumači Liza Kudrou, bili su u vezi, a veliki deo serije posvećen je rela-

421

422

Istorija prijateljstva

tivno konvencionalnim pričama o ljubavnim jadima. Između Rejčel i Monike postoji tipično snažna ženska bliskost, a najnoviji odnos u seriji je onaj između Džoija i Čendlera, koji se veoma blago poigrava homoseksualnim tonovima, kao i odnos između Džoija i Fibi, koji ni u jednom trenutku ne preraste u seksualnu privlačnost. Ono što je možda najzanimljivije kada su u pitanju Prijatelji jeste činjenica da je serija postala simbol posebnog načina života, kao i to što je tako uspešno prikazala ono što su kritičari nazvali njenom najvažnijom, utešnom idejom da, šta god da se dogodi, uvek možete postići ono što želite, a da pri tome svoj odnos sa prijateljima ne dovedete u pitanje, niti ga prekinete. To nije tako, razume se, ali zahvaljujući tome što su prijateljstvo predstavili kao neku vrstu utočišta od teških odluka i svih drugih komplikacija koje život odraslih ljudi sobom nosi, Prijatelji su, po svemu sudeći pogodili u veoma važnu žicu, i to ne samo kada su u pitanju Amerikanci.53 Istovremeno sa tim, Amerikanci su čitali knjige koje su se bavi­ le njihovom nesposobnošću da se vežu za druge, a te knjige pisale su razne Kasandre kasnog dvadesetog veka, od kojih su sve bile podjed­ nako pesimistične kao i njihove prethodnice. Knjiga Roberta Patnama Kuglati sam (Bowling Alone, 1995) ukazivala je na zabrinjavajuće sla­ bljenje osećanja građanskih dužnosti kod ljudi i na opadanje poverenja u druge. Ričard Senet je bio zabrinut zbog „nepostojane prirode prijateljstva i lokalne zajednice” u kojoj „niko više nije duži niz godina prisutan u tuđem životu”, te ljudi nemaju „nijedan dublji razlog da brinu jedni o drugima”.54 Robert Lejn se još više bavio odnosom koji je nazvao jednostavnim imenom „drugarstvo”. Na mesto prijateljstva sada dolazi „relativno trajan šablon ponašanja u različitim situacijama, kojim se služi veliki broj poznanika koji se često posećuju, ali među kojima je veoma malo bliskih ljudi od poverenja”55. S druge strane, prezasićenost individualizmom prema kojem nas vuku veoma snažne 53 Michael Skovmand, „The Culture of Post-Narcissism”, http://www.nordicom. gu.se/common/publ_pdf/42_205-214.pdf, stranici pristupljeno 4. oktobra 2007. 54 Richard Sennett, The Corrosion if Character: The Personal Conséquences o f Work in the New Capitalism (New York: Norton, 1998), 148. 55 Robert Lane, The Loss ofH appiness in M arket D em ocracies (New Haven, CT: Yale University Press, 2001), 112-113.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

sile „predstavlja izvor dubokog nezadovoljstva usled nestanka drugarstva”56. Suština ove ideje je u tome da je jedini način da ekonomski razvijena društva postignu trajnu dobrobit svojih građana taj da pažnju sa zarađivanja novca preusmere na druženje. Očigledno je da postoji kontrast između ovakvih zaključaka i bez­ brižnog optimizma Prijatelja. Da li to znači da nam televizija pokazuje kako se sa prijateljstvom živi u ovom trenutku ili nam ukazuje na bu­ dućnost koja dolazi? Ili su stvari onakve kakvim ih smatraju pesimi­ sti, što znači da je posredi izmišljotina koja nema nikakve veze ni sa sadašnjim, niti sa budućim životom ljudi. Zanimljivo je razmotriti i druge studije koje su se manje bavile sveobuhvatnim stanjem nacije, a daleko više pojedinačnim razgovorima i stvarnim životnim pričama. Australijski politikolog Grejam Liti u svojim istraživanjima je potvrdio pretpostavku da za mnoge ljude prijatelji predstavljaju „potencijalni prostor” koji je neophodan za razvoj ličnosti: „Prijatelji su snažni po­ kretači našeg otkrivanja sopstvene ličnosti: oni nam pokazuju ko smo u situacijama kada nismo kod kuće.”57 Sociolozi Liz Spenser i Rejmond Pal bavili su se „ličnim zajednicama” i idejom o „koloni prijatelja” odnosno procesom u toku kojeg tokom života stičemo nove prijatelje (a stare ostavljamo) - i isticali značaj prijatelja u životu najvećeg broja ljudi.58 Štaviše, sasvim suprotno pesimističnim tvrdnjama o tome kako prijateljstvo nestaje, njih dvoje su tvrdili da ono u stvari postaje sve snažnije vezivno tkivo u društvu. Razmere prijateljstava u stvarnom životu tokom nedavne prošlosti predmet su brojnih spekulacija, ali u Prijateljima je verno prikazana sve veća važnost koju blisko prijateljstvo ima u životu svakog čoveka. Ako su prijatelji ljudi pred kojima možemo biti ono što jesmo, pa čak i stvoriti novi identitet, onda u potpunosti zavređuju vreme i energiju koje im posvećujemo. Gotovo je sigurno da se prijateljima posvećuje sve više vremena, naročito među mladim ljudima. Pod time se ne podrazumeva samo vreme provedeno sa njima već i ono koje provedemo

56 Isto, 137. 57 Little, Friendship, 245. 58 Raymond Pahl and Liz Spencer, Rethinking Friendship: Hidden Solidarities fo r Today (Princeton, NJ: Princeton University Press, 2004), 95.

423

424

Istorija prijateljstva

dok pričamo, razmišljamo ili planiramo da se sastanemo sa njima; kada obratimo pažnju na vreme koje provedu koristeći mobilne, te­ lefone ili virtuelne društvene mreže, mogli bismo reći da se mladi sa svojim prijateljima druže gotovo bez prestanka. Možda je prijateljstvo danas postalo aktivnost koja čoveka zaokuplja u potpunosti: Lilijan Rubin je u intervjuima koje je osamdesetih godina vodila sa stotinama muškaraca i žena u Americi otkrila „da je [ljudima] često teže da srede utiske o svojim prijateljstvima i da o njima govore otvoreno i neposred­ no, nego da govore o duboko ličnim stvarima koje se tiču porodičnog života ... uključujući i još intimnije odnose poput ljubavnih veza”, kao i da je ova činjenica danas verovatno istinitija nego pre.59 Budući da je uloga prijatelja sve važnija u životu svakog pojedinca, počinju daje pra­ te i brige oko toga ko je dovoljno dobar u ovoj ulozi, a ko nije. Pitanje kako steći i održavati prijateljstva središnja je tema raznih saveta, poput onih koji se pojavljuju u časopisima Girlfriend i Sevetneen. Svakako, ljubavne radosti i jadi - kako kod slavnih ljudi tako i među običnim svetom - i dalje su glavna tema ovih časopisa, kao i raznih TV emisija i na sajtovima posvećenim životu poznatih, ali prijateljstvo po značaju obično ne zaostaje mnogo iza njih . U svemu ostalom nam Prijatelji ne mogu poslužiti kao siguran vodič. Prijateljstvo u životu žena i homoseksualaca je i dalje u centru pažnje, dok još nije sigurno da li su muškarci heteroseksualnog opredeljenja napredovali dovoljno da prijateljsku bliskost - bilo međusobnu ili sa ženama i homoseksualcima - smatraju najvažnijim elementom uspešnog i kvalitetnog života. U kontekstu sve većeg broja razvoda i samo­ hranih majki, ženama su bliski odnosi izvan braka važniji nego ikada, sudeći po nekim nedavnim istraživanjima i studijama.60 Štaviše, u jed­ noj priči o dvema pripadnicama srednje klase ističe se kako su se žene u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka ponovo vratile međusobnim prijateljstvima, koja su se izgubila u periodu između 1920. i 1960. go­ dine usled ogromnog nastojanja tadašnjih žena da nađu muža i zadrže

59 Rubin, Just Friends, 14. 60 Kaeren Harrison, „Rich Friendships, Afïlent Friends: Middle-class Practices of Friendship”, in Adams and Allan (eds), Placing Friendship in Context, 92-116.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

ga kraj sebe.61 Stejsi Oliker je pokazala kako prijateljstva među ženama često imaju najvažniju ulogu u održavanju drugih odnosa u njihovom životu, uključujući i brak.62 U devedesetim godinama dvadesetog veka, kao i na početku dvadeset prvog veka, nailazimo na mnoštvo studija koje se baziraju na izmišljenim i na stvarnim pričama, u kojima se po­ novo potvrđuje presudna uloga koju prijatelji imaju u životu žena dok planiraju svoj život i razmišljaju o njemu. Neki autori su tvrdili kako žene mogu dostići emotivnu bliskost u odsustvu muškaraca, dok se u knjizi Najbolji prijatelji (Best Friends, 1998) Terija Aptera tvrdi kako smo sasvim sigurno potcenili formativnu moć koju prijateljstvo ima u životu adolescenata i mladih devojaka.63 Pregršt knjiga za samopomoć istovremeno je ukazala na postojanje i dodatno proizvela zabrinutost u vezi sa odabirom osobe od poverenja, koja je osnovni element „pravog” prijateljstva, pa čak i prevazilaženja „krize u prijateljstvu”: knjiga Marije Pol, koja je nastala iz njene kolumne u Chicago Tribune, kao osnovnu ideju iznosi uverenje da se „bez prijateljske podrške problemi čine te­ žim, a zadovoljstva manje prijatnim ... Niko ne očekuje da će završiti bez prijatelja. Bez muškaraca - da, ali bez prijatelja - ne”64. Odavno postoje studije i rasprave koje brane „homoseksualizaciju” prijateljstva, zajedno sa obnovljenim zanimanjem za „porodice udru­ ženog truda” i prijateljstvo među lezbijkama. Kako je to jedna autorka nedavno primetila, intenzivno bavljenje prijateljstvom među lezbijka­ ma predstavlja deo šire slike u kojoj se druženje vezuje za „lični razvoj”; prema njenim tvrdnjama, „niko nema prava da današnje lezbijke krivi zbog tihog zadovoljstva koje osećaju povodom sopstvenog razvoja”, zato što je on čvrsto povezan sa širom politikom ženske solidarnosti kao snage promena.65 Jedan od najzanimljivijih primera analize celo61 Linda Rosenzweig, A nother Self: M iddle-class Women an d their Friends in the Twentieth Century (New York: New York University Press, 1999). 62 Stacey Oliker, Best Friends and M arriage: Exchange am ong Women (Berkeley, CA: University of California Press, 1989). 63 Ellen Trimberger, The New Single Woman (Boston: Beacon Press, 2005). 64 Maria Paul, The Friendship Crisis: Finding, M akingand Keeping Friends When Youre Not a K id Anymore (Chicago: Rodale, 2004), 5. 65 Robin Podolsky, „The Ever Changing Lesbian Social Scene”, in Betty Berzon (ed.), Positively Gay (Berkeley, CA: Celestial Arts, 3rd edn, 2001), 44.

425

426

Istorija prijateljstva

kupnog pitanja prijateljstva danas predstavlja Filozofija prijateljstva Marka Vernona. U njoj se autor nadovezuje na tvrdnju Endrua Salivana iz njegove knjige Neuhvatljiva ljubav (Love Undetectable, 1998) da heteroseksualcima bliska prijateljstva među homoseksualcima mogu poslužiti kao uzor.66 Piter Nardi smatra da se najreprezentativnija prija­ teljstva među homoseksualcima i ženama heteroseksualnog opredeljenja ne odvijaju uvek na isti način u stvarnom životu, zato što ih i dalje veliki deo društva vidi kao prijateljstva kakva žene „bez sumnje” žele da imaju sa heteroseksualnim muškarcima, ali se to retko događa.67 Dve stvari koje su se nedavno dogodile ukazuju na novine u okvi­ ru mogućnosti za stvaranje prijateljskih odnosa među muškarcima heteroseksualnog opredeljenja i u oba slučaja se koriste novi izrazi. Prvi je „muški sudar” (man date), koji je u New York Tim es-u nedav­ no definisan kao „druženje heteroseksualaca bez neophodne štake u vidu posla ili sporta” (kao primer za ovo navodi se film Stranputice [Sideways, 2004]). Pravila koja ovde važe prilično su složena: večere su dozvoljene, ali ne i „branč”, zato što deluje previše ,,gej”, jedini do­ zvoljeni vid zajedničkih obroka kod kuće je roštiljanje, između svake dvojice muškaraca u bioskopu mora da stoji po jedno prazno mesto, a „ako se u celoj priči pojavi neka žena, muškarac sme da ostavi svoje drugare u poslednjem trenutku, a da ga ovi pri tome o tome ništa ne zapitkuju”. Ovakav scénario vrvi od opasnosti kojih se treba čuvati.68 Druga nova reč je „bromansa” ( bromance ) i odnosi se na prijateljstvo između homoseksualca i heteroseksualca. Nirpal Dalival je „pravu bromansu” definisao kao odnos između „muškaraca koji dobro poznaju sebe, koji su iznad ovih problema i samo žele da se druže sa drugim inteligentnim muškarcima širokih shvatanja”. Zatim, nastavlja ovaj autor, „dok visim sa svojim drugarima homoseksualcima, pričam im o svojim vezama i osećanjima na veoma složen način”, da bi na kraju otkrio najvažniju prednost ovakvog druženja:

66 Mark Vernon, The Philosophy ofF rien dship (Basingstoke: Palgrave MacMil­ lan, 2005), 132-133. 67 Jennifer Coates, Women Talk: Conversation between Women Friends (New York: Blackwell, 1995), 36-39. 68 Jennifer Lee, „The Man Date”, New York Times (10 April 2005).

Značaj prijatelja: najbliža prošlost Sve ono o čemu heteroseksualci razgovaraju - automobili, fudbal, politka - u stvari predstavlja surogat koji postoji da bi se izbegli zavist i nezado­ voljstvo usled bilo kakvog iskrenog razgovora o seksualnom životu. Sa homoseksualcima mnogo više razgovaram o ženama nego sa heteroseksualcima. Imajući u vidu da i žene sa njima razgovaraju veoma otvoreno - i oni ih pri tome zaista slušaju - moji drugari homoseksualci mogu da mi pruže veoma korisne uvide u ženski um.69

Naravno, potrebno je vreme da bi se ono što se događa u Londo­ nu proširilo na ostatak sveta. Uz to je u Sjedinjenim Državama bromansa ubrzo izgubila svoju homoseksualnu komponentu i prerasla u ljubav i bliskost između dvojice heteroseksualaca.70 Ovakav odnos pruža i mogućnost sa kojom se mogu poigravati samosvesni moderni muškarci, poput advokata koje Džejms Spejder i Vilijam Šatner igraju u seriji Bostonski advokati. Međutim, ovakvo druženje i dalje može na­ ilaziti na otpor: kako je to rekao jedan od komentatora na sajtu www. modernredneck.com: „Meni to zvuči gej.”71 Možda druženje među heteroseksualnim muškarcima i jeste moguće, ali čini se da im bli­ skost i dalje zadaje probleme. Ipak, uvek je važno biti svestan razlika koje postoje između onoga što se o muškarcima uopšteno govori - što je često zasnovano na snažnim empirijskim dokazima - i onoga što pojedini muškarci zapravo rade. Sociološkinja Karen Voker je, na pri­ mer, otkrila kako i muškarci i žene imaju običaj da o prijateljstvima govore služeći se stereotipima: žene govore o osećanjima, a muškarci o aktivnostima u kojima zajedno učestvuju. Drugim recima, i jedni i drugi se „ponašaju u skladu sa usvojenim kulturnim pretpostavkama 0 tome kakva je priroda muškaraca i žena”. Međutim, proučavanje specifičnih primera prijateljstva pokazuje da neki muškarci, naročito oni koji pripadaju radničkoj klasi, „često govore o svojim osećanjima 1 privatnim problemima”72. Ova studija je ukazala na to kako pokret69 Nirpal Dhaliwal, „А Fine Bromance”, Guardian (11 June 2007). 70 http://www.associatedcontent.com/article/247320/bromance_finding_your_ buddies_mates.html, stranici pristupljeno 4. oktobra 2007. 71 http://www.modernredneck.com/?p=159, stranici pristupljeno 4. oktobra 2007. 72 Karen Walker, „Меп, Women, and Friendship: What They Say, What They Do”, G ender and Society 8 (1994), 246-265 at 246-247.

427

428

Istorija prijateljstva

ljivost unutar istog društvenog staleža, a naročito unutar profesija i u prostoru, utiče na način na koji su ljudi govorili o prijateljstvu i na to kako je ono izgledalo u njihovom iskustvu u poslednjoj deceniji dva­ desetog veka u Americi.

Kraj prijateljstva: dvadeset prvi vek

Jedno od najvažnijih pitanja u veku koji je tek počeo tiče se načina na koji nove tehnologije utiču na šablone i mogućnosti za stvaranje pri­ jateljstva, naročito među mladim ljudima. Posebno je zanimljivo raz­ motriti kako ove tehnologije stvaraju virtuelni prostor za zajedničko učešće prijatelja u pojedinim aktivnostima, poput igranja kompjuter­ skih igrica, razmatranja životnih mogućnosti i razgovora o prijatnim trenucima koje su proveli zajedno. Bilo bi nezamislivo živeti u nekom savremenom gradu na Zapadu i pri tome ne razumeti značaj mobilnih telefona u organizovanju, planiranju i prepričavanju aktivnosti koje delimo sa prijateljima. Prijatelji se danas mogu okupiti daleko brže i lakše nego ranije, čak i ako žive na velikim udaljenostima.73 Danas neki ljudi, a naročito mladi, mogu da zasnivaju i održavaju prijateljstva na potpuno nov način. Veći broj ljudi danas takođe ima priliku da stekne prijatelje na ve­ likim udaljenostima, putovanjima, razmenama đaka i studenata, pri­ likom pronalaženja posla u globalnim korporacijama, institucijama na drugim kontinentima i tako dalje. Moguće je isprobati i stvoriti prija­ teljske odnose na mnogo novih načina; u virtuelnim svetovima poput Second Life i igricama kao što je The Sims, na primer, sticanje prijatelja predstavlja bitno sredstvo borbe sa svakodnevnim izazovima. U igrici The Sims svi odnosi počinju kao prijateljstva, a društvena izolacija

73 O ovim i širim temama, obavezno videti James Everett Katz (ed.), M achines Becom e Us: The Social Context o f Personal Comm unication Technology (New York: Transaction Publishers, 2003).

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

vodi u neku vrstu ukidanja sopstvene ličnosti. Danas takođe za mla­ de ljude postoje i novi vidovi literature u štampanom i elektronskom izdanju. Na primer, Vodič kroz prijateljstvo za tinejdžere koji može da razume i totalni idiot predstavlja „pet koraka do prijatelja”, „veštine koje su potrebne za stvaranje prijateljstva”, „dečacima i devojčicama kao prijateljima”, pa čak i o „kraju prijateljstva”, a na osam stranica ove knjige govori se o „vitruelnim i prijateljstvima na daljinu”, u kojima se pominju i-mejlovi, ćaskaonice, slanje poruka preko mobilnih telefona i druga „čuda tehnologije”.74 Da li u i-mejlu, SMS-porukama i na blogovima postoji bliskost? Da li oni vode ka većem kvantitetu ili kvalitetu kontakata, ili i jedno i drugo? Da li možemo među virtuelnim „ljudima” koje srećemo na internetu pronaći prijatelje? Iako ovo pomalo deluje kao postmoderno pitanje, važno je ne zaboraviti to da su milioni ljudi i u dvadesetom veku imali prijatelje sa kojima su se samo dopisivali, i da su neki pri tome sigurno razvili onaj vid otvorenosti i uzajamne bliskosti koji bismo mogli nazvati prijateljstvom. Ima ovde i sasvim predvidljivih predviđanja: neki ljudi tvrde da virtuelni prostor predstavlja smrt bli­ skosti i pravih međuljudskih kontakata, dok drugi ističu kako nam „javna virtuelna arena omogućava da prekinemo javno ćutanje” i da, iako jesmo „sami dok sedimo za kompjuterom i kucamo svoje reči, ipak učestvujemo u nekom obliku javnog života”. Ipak, prema daljim tvrdnjama istog autora, u pitanju je „vid javnog života koji stupa na scenu nakon razočaranja u komšije i onda kada osetimo snažnu potre­ bu za privatnošću koja nas zatim podstakne na preispitivanje svog ži­ vota koji se raspao na delove”75. Tako virtuelni svet na izvestan način dodatno ističe i potvrđuje činjenicu da je prijateljski odnos u dvadeset prvom veku postao veoma selektivan i isključiv, kao i da je potpuno oslobođen od bilo kakvih nametnutih dužnosti i prostorne blizine. Virtuelni prostor ima ista ograničenja kao i stvarni prostor, a to su,

74 Ericka Lutz, The Complété Id iot’s Guide to Friendship fo r Teens (New York: Alpha Books, 2001). 75 Jan Fernback, „The Individuel within the Collective: Virtual Ideology and the Realization of Collective Principles”, in Steven G. Jones (ed.), Virtual Culture: Identity and Communication in Cybersociety (London: Sage, 1997), 36 -5 4 at 37-38.

429

4 30

Istorija prijateljstva

u ovom slučaju, virtuelne zajednice i „sajber-kapije”. Na isti način omogućava učesnicima da se sve više i više zbližavaju. S druge strane, otvara im mogućnosti slučajnih i dugoročnih otkrića u toku boravka na istom prostoru i proširuje listu mogućih prijatelja.76 Omogućava svima lakši pristup grupama ljudi čije se mišljenje često zanemaruje i koji su izopšteni iz javne sfere „stvarnog” života. Može dovesti i do toga da će ljudi koji su stidljivi ili se osećaju nelagodno u takvim okol­ nostima sada biti ohrabreni i da će se lakše upustiti u nepredvidivost prijateljskih susreta. Još ne postoji jedinstven odgovor na sva ova pitanja, niti je određen siguran pravac kojim će prijateljstvo u dvadeset prvom veku krenuti. Jednu od mogućnosti, naročito kada su u pitanju mladi koji žive u gradovima, predstavlja „raspršeni, opušteni vid druženja koje se če­ sto menja i koje podrazumeva aktivno učešće u razgovorima, slanje poruka, pisanje i-mejlova i često sastajanje.77 Druga mogućnost je da će prijateljstvo postati izrazito isključivo. Manje porodice, veća profe­ sionalna pokretljivost i česte promena u načinu života, zajedno sa sve većom usredsređenošću na privatnost i ostvarenje sopstvenih ciljeva mogu ljude navesti na to da ,,’otkriju’ jedni druge u posebnim okolno­ stima koje čine svakodnevni život”, dok istovremeno iste te okolno­ sti „mogu ljude podstaći na zatvaranje u sebe, zaokupljenost sobom i odbijanje da se zbližavaju sa drugima”78. U tom smislu je svakako zanimljivo to da se većina popularnih knjiga koje se pišu za decu na početku dvadeset prvog veka bave stvarnim odnosima među ljudima, koji se održavaju licem u lice i u prilično starinskom okruženju kakvi su školski internati: odnos između Harija Potera, Hermajoni Grejndžer i Rona Vizlija govori o tome koliko je ideja bliskog prijateljstva i dalje popularna i privlačna. Jedna od najvažnijih promena, možda i izazova, koji stoje na putu ka građenju prijateljstava jeste činjenica da se ljudi susreću sa većim 76 Rebecca G. Adams, „The Demise of Territorial Determinism: Online Friendships”, in Adams and Allan (eds.), PlacingFriendship in Context, 153-182. 77 Barry Wellman, „I was a Teenage Network Analyst: The Route from the Bronx to the Information Highway”, Commections 17 (1994), 2 8 -4 5 at 32. 78 Stephen R. Marks, „The Gendered Contexts of Inclusive Intimacy”, in Adams and Allan (eds), Placing Friendship in Context, 43-70 at 67.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

431

brojem stvarnih i virtuelnih prijatelja, ali u okviru užih društvenih grupacija. S druge strane, mogućnosti za prijateljstvo uvećavaju se za­ hvaljujući putovanjima, kulturi koja se sve više globalizuje, međuna­ rodnom širenju engleskog jezika (u različitim oblicima), kao i usled promene predstave o tome kakvi sve odnosi mogu postojati između muškaraca i žena ili između raznih drugih grupacija. Drugim recima, možda prostor u kojem se stiču poznanstva zaista jeste sužen, jer sve velike institucije dvadesetog veka - škole i koledži, vojska, masovna radna mesta i velike javne arene u kojima ljudi provode slobodno vreme - ili postaju sve manja i izdeljena na manje delove, ili bivaju preo­ blikovana i tako samo još više osnažuju društvene podele umesto da služe njihovom prevazilaženju. U nameri da sve ovo predstavimo ko­ risteći se praktičnim primerima, možemo reći da je teže steći prijatelje i slučajno upoznati ljude koji vam mogu biti veoma važni na putu ka samospoznaji, ako stalno letite biznis klasom. Takođe je mala verovatnoća da ćete imati prijatelje ako uopšte ne učestvujete u javnom životu, što važi i za nezaposlene ljude, muškarce naročito, kao i za ljude koji su na bilo koji način sputani svojim materijalnim stanjem. Ovo je posebno važno u onim trenucima u životu, poput adolescen­ cije, kada je druženje sa prijateljima najintenzivnije. I ovde se institucije poput škola i univerziteta istovremeno kreću ka sve većoj kulturnoj i manjoj društvenoj raznovrsnosti, gde se misli na društveni sloj i ma­ terijalno bogatstvo. U jednom istraživanju koje je nedavno obavljeno o „forumima” u Americi otkriveno je da se uporedo sa uvećavanjem rasne raznolikosti, heterogenost na polju obrazovanja, koja se relativ­ no poklapa sa društvenim slojevima, smanjuje počev od osamdesetih godina dvadesetog veka.79 Isto tako, budući da se sklapanje prijateljstva sve više odvija u virtuelnom prostoru, gde je oslobođeno ograničenja koja nameće prostorna udaljenost, važno je imati na umu činjenicu da nemaju svi podjednak pristup ovim tehnologijama komunikacije. Stoga ono što se odvija pred nama na neki način odražava nejednakost koja je sve veća kada su u pitanju novi načini za sticanje prijatelja, koja

79 Miller McPherson, Lynn Sith-Lovin and Matthew E. Brashears, „Social Isolati­ on in America: Changes in Core Discussion Networks ower Two Decades“, American Sociological Review 71 (2006), 353-375.

432

Istorija prijateljstva

možda jeste a možda i nije privremena. Praveći razliku između devojaka koje „nemaju ništa protiv” i onih koje se „izlažu opasnosti”, sociološkinja Anita Haris ukazuje na značaj veoma različitih sposobnosti za stvaranje virtuelnih prijateljstava koja pojedincima i grupama pomažu da dostignu „virtuelnu slobodu”.80 Da li i u slučaju kada ne možete sebi da priuštite mobilni telefon ili internet možete imati prijatelje? Naravno, ovo neće imati značaja ako ljudi koji u ove promene ne mogu da se uključe uspeju da nastave sa održavanjem „inkluzivnih” bliskosti i solidarnisti koje komšiluk, rodbinu, porodicu i prijatelje drže na okupu. Ovo je tačno u izvesnoj meri, makar kada su u pita­ nju pripadnice radničke klase i etničkih zajednica u kojima je lokalna solidarnost, koja se često formira na osnovu zajedničkih problema i aktivnosti, ta koja održava bliska prijateljstva među njima.81 Posledice po one koji nemaju prijatelja potencijalno su nezgodne, a moguće je da je njihov broj u porastu. Jedna studija ukazuje na činjenicu da Amerikanci imaju manji broj prijatelja nego pre dvadeset godina i da skoro jedna četvrtina ljudi nema sebi bliske ljude kojima bi se mogli poveriti, kao i da oko polovina američkog stanovništva tvrdi da nemaju nikoga sa kim bi razgovarali o ličnim stvarima, iako se istovremeno tvrdi kako se to što se događa može nazvati prelazom sa komunicira­ nja licem u lice na elektronske i telefonske razgovore, zajedno sa sve većom usredsređenošću na mali broj bliskih prijatelja.82 U svakoj in­ dustrijskoj zemlji sve više ljudi živi u potpunoj samoći. Međutim, nije reč se o tome da sve manji broj ljudi ima prijatelje, već o tome koje su i kakve mogu biti posledice takvog stanja. Društvena izolacija ima svoju cenu, ali društvene, političke i ekonomske promene koje su se nedavno dogodile verovatno su je samo povećale. Život bez prijatelja na početku dvadeset prvog veka može predstavljati katastrofu, koja se, pre svega, ogleda u manjem broju ovlašćenja koja su sve strože kontrolisana. Male su mogućnosti da će druge vrste odnosa, poput komšijskih i profesi80 Anita Harris, Future Girl: Young Womett in the Twenty-first Century (New York: Routledge, 2004), 156. 81 Nancy Naples, Grassroots Warriors: Activist Mothering, Community Work and the War on Poverty (New York: Routledge, 1998); Mark Peel, The Lowest Rung: Voices o f Australian Poverty (Cambridge: Cambridge University Press, 2003), 145-164. 82 McPherson, Smith-Lovin and Brashears, „Social Isolation in America”.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

onalnih, ponovo podrazumevati iste obaveze i dužnosti kao nekada. Ako je tačno da je ljudima manje stalo do opšteg dobra, a više brinu o onima za koje su se vezali po sopstvenom izboru, ko će onda voditi računa o onima koji nemaju prijatelje? U dvadeset prvom veku može se dogoditi da isključivost prijateljstva može dovesti do sve većeg broja slučajeva, koji su i danas poznati javnosti, da ljudi koji su ekstremno usamljeni budu mrtvi u svojoj kući, a da to nedeljama, pa čak i mesecima, niko ne otkrije. Kao odgovor na ovo je važno razmotriti da li postoji ikakva nada u to da ćemo se okrenuti nekim ranijim idealima prijateljstva koji su sobom nosili javnu i građansku dužnost, kao i da li je to uopšte poželj­ no. Upozorenje Marka Vernona u vezi sa ograničenjima građanskog prijateljstva veoma su važna i odražavaju njima slična zapažanja koja se tiču težnje svake zajednice ka „solidarnosti” koja često odbacuje mogućnosti koje nosi isključivost i davanje prednosti pojedinačnim odnosima u odnosu na univerzalne.83 Na kraju krajeva, solidarnost se uvek uspostavlja u odnosu na druge i sva prijateljstva su u izvesnom smislu isključiva. U pitanju je dilema koja je, kao i sve druge nedoumice, teška zato što zahteva izbor između dveju dobrih stvari: bogatih, bliskih odnosa koji su zasnovani na ličnom izboru, s jedne strane, i brige i podrške koju pružamo drugima, a koja se zasniva na univerzalnoj humanosti, s druge. U raznovrsnim društvima ova dilema može se činiti još težom: kako naći ravnotežu između nečega što nam je svima zajedničko i ne­ čega što namerno ne želimo da delimo sa drugima? Naravno, ovo nas vraća na pitanje koje je bilo u središtu celog ovog istorijskog pregleda: zašto i kako treba vrednovati prijateljstvo kao odnos čiji značaj prevazilazi interes pojedinca? Drugim recima, koje nam modele za vođenje kvalitetnog života nudi prijateljstvo? Na samom početku dvadeset pr­ vog veka nailazimo na nekoliko zanimljivih odgovora na ova pitanja. Suprotno onome što smatra Aristotelovim ukazivanjem na značaj uza­ jamnog razumevanja i zajedničkih vrlina, na primer, kanadski filozof Dejvid Kejhen tvrdi da se i privatna i građanska prijateljstva mogu zasnivati na poštovanju zajedničke istorije kontakata i interakcije. U 83 Vernon, Philosopky o f Friendship, 142-144.

433

434

Istorija prijateljstva

pitanju je odnos u okviru kojeg ste vi formirali druge, a i oni vas, i u kojem je vaša briga za vaše sugrađane veoma važna. Međutim, to nije odnos koji od drugih građana zahteva da se sa vama slože u svim pi­ tanjima, niti da postanu slični vama. Isto kao što nam bliski prijatelji mogu pomoći da sebe sagledamo i iz blago kritičkog ugla, kao i kroz pohvale, i isto kao što uživamo u druženju sa prijateljima zato što se razlikuju od nas, možemo uživati i u razlikama i raspravama koje po­ tiču od društvene raznovrsnosti.84 Sudeći prema stavovima autora ove knjige, postoje dva glavna aspekta prijateljstva. Prvi je trajni značaj prijateljstva kao sredstva, iako naravno ne jedinog, za podrivanje represivnih struktura. Ovde je u nekim manje ili više poznatim primerima iz prošlosti prijatelj­ stvo predstavljeno u vidu bliske povezanosti, slušanja onoga što drugi imaju da nam kažu i gledanja na svet njihovim očima, nakon čega im treba pomoći da postanu ono što žele. Drugi je način na koji su naj­ novija feministička teorija, kao i svakodnevni život žena, predstavili prijateljstvo kao način da brinemo o drugima, koji može i treba da se sa pojedinačnih primera proširi na sve ljude.85 Ova vrsta prijateljstva, koja se takođe pojavljuje u najnovijoj teoriji homoseksualizma, prizna­ je i veliča zajedničke potrebe, brine o slabostima i otvorena je prema razlikama, a takođe vodi računa o mogućnostima da se ostane svoj i samostalan, a da se pri tome zadrži osetljivost na zajedničke proble­ me.86 Na neki način time smo se vratili na ono o čemu je govorio Ari­ stotel, ili barem na pitanja o opštim kvalitetima prijateljstva koja čine ceo ovaj istorijski pregled. Najbolji lek protiv nedostatka prijatelja nije stavljanje naglaska na udruživanje i zajedništvo, koja veoma često dovode do narušavanja privatnosti i samostalnosti u kojima se danas, zahvaljujući porastu ma­ terijalnog bogatstva, sve više uživa. Malo je dokaza da ljudi žele da se vrate u sela, tamo gde su im neprijatelji i prijatelji podjednako bliski i 84 David Kahane, „Diversity, Solidarity and Civic Friendship”, Journal ofPolitical Philosophy 7 (1999), 267-286. 85 Sybil A. Schwarzenbach, „On Civic Friendship”, Ethics 107 (1996), 97-128. 86 Sasha Roseneil, „Why We Should Care about Friends: An Argument for Queering the Care Imaginary in Social Policy”, Social Policy an d Society 3 (2004), 409-419.

Značaj prijatelja: najbliža prošlost

gde svako zna poslove svakoga. Suprotno tome, sve je više dokaza za to da ljudi zaista nastoje da žive u „prijateljskom” društvu, da se tru­ de da doprinesu njegovom postojanju i da većina ljudi, kada to već ne čine njihovi političari i ekonomski gospodari, shvata da sloboda izbora ne znači oslobađanje od dužnosti, odgovornosti i staranja o drugima. Drugim recima, to ne znači slobodu da se prijatelji tretiraju na dobar način, a ljudi koje ne poznajemo na loš. I, konačno, možda je posebno važno vrednovati različita potencijalna značenja prijateljstva u kojima se snažni, bliski i prijatni odnosi održavaju naporedo, a ne umesto opštih dužnosti i obaveza koje važe za svakoga. Ljudi žele da žive u prija­ teljski nastrojenom svetu, ali istovremeno ne očekuju da će im svako biti najbolji prijatelj. Naš zadatak, dakle, nije da sve nepoznate ljude učinimo svojim prijateljima, već da se prema onima koje ne poznajemo ponašamo prijateljski.

435