Филозофија у средњем веку (Filozofija u srednjem veku)

Citation preview

ЕТЈЕН Ж ИЛСОН

ФИЛОЗОФИЈА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ П ревео с ф р ан ц у ск о г Д У Ш А Н ЈА Н И Н

ИЗДАВАЧКА КЊИЖАРНИЦА ЗОРАНА СТОЈАНОВИКА СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ • НОВИ САД

1997

Н аслов ори гин ала

ЕНеппе СПзоп, 1^а рНИозорМе аи тоуеп а§е. © Рауо1, Рапб 1976

С1Р — Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 1”04/14” Ж ИЛСОН, Етјен Филозофија у средњем веку / Етјен Жилсон ; превео с француског Душан Јанић. — Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1997 (Нови Сад : Будућност). — 651 стр. ; 24 сш. — (Библиотека Синтезе) Превод дела: Ба рћПозорћЈе аи тоуеп а§е / Епеппе СПбоп. — Регистар. а) Филозофија — Средњи век

ВЕАТАЕ МЕМОК1АЕ АЕСШМ ЕВОКАСЕНб1б С А Ш А Е РКАЕСЕРТОШб бАСКТЈМ

Хришћанска религија је ступила у додир са филозофијом у другом столећу нове ере, чим су се појавили обраћеници грчке културе. Могли бисмо се још уназад враћати и тражити који се појмови филозофског порекла сусрећу у књигама Новог завета, Четвртом јеванћељу и Посланицама светог Павла, на пример. Ова истраживања имају своју важност, мада су они који се њима предају изложени многим грешкама у начину гледања. Хришћанство је религија; употребљавајући понекад неке филозофске изразе да би изразили своју веру, религијски писци су попуштали властитој људској слабости, међутим они су притом замењивали стари филозофски смисао ових израза новим религиозним смислом. То је смисао који овим изразима треба придати када на њих наићемо у хришћанским књигама. Имаћемо много прилика да се у току историје хришћанске мисли уверимо у ову чињеницу коју је увек опасно заборавити. Сведена на свој најважнији део, хришћанска религија се још од свог настанка заснивала на учењу Јеванћеља, то јест на веровању у личност Исуса Христа и његово учење. Матејино, Лукино и Марково јеванћеље објављују свету радосну вест. Један човек се родио под чудесним околностима: име му је било Исус; он је научавао да је Месија чији су долазак најавили израелски Пророци, да је он Божји Син, што је својим чудима и доказао. Исус је обећао краљевство божје свима онима који ће се за њега припремити поштујући Исусове заповести: љубав према Оцу који је на небу; узајамну љубав мећу људима, који су од тада браћа у Исусу Христу и деца истог Оца; кајање због греха, одрицање од света и свега што је од овог света, и то пре свега љубављу према Оцу. Сам Исус је умро на крсту да би искупио људе; његово васкрсење је доказало његову божанственост, а он ће на крају времена поново доћи да би судио живима и мртвима и са изабраницима владао у свом Краљевству. У овоме нема ниједне филозофске речи. Хришћанство се обраћа човеку да би му олакшало несрећу, показује му шта је њен узрок и нуди му лек. Оно је учење о спасењу и због тога је оно религија. Филозофија је знање које се обраћа уму и говори му шта су ствари, религија се обраћа човеку и говори му о његовој судбини, било

да би јој се човек потчинио, како је чинила грчка религија, било да би је он сам створио као што чини хришћанска религија. То је, уосталом, разлог зашто су грчке филозофије, под утицајем грчке религије, филозофије нужности, за разлику од филозофија под утицајем хришћанске религије које ће бити филозофије слободе. На тај начин, још од самог почетка ове историје, резултат њеног средишњег догаћаја је одрећен самом природом снага које ће га створити. Овај критични тренутак ће наступити поткрај XIII столећа, када ће западни свет морати да изабере измећу Авероесовог грчког учења о нужности и једне метафизике божанске слободе. Сви који су проповедали учење Исуса Христа су већ раније изабрали. Божји Месија, последњи и највећи Пророк Израела није дошао да укине Стари завет већ да га оствари. Одржавати и потврћивати Стари завет значило је такоће и постављати историју човека, како ће је разумевати хришћани, у целину историје света како су је Јевреји разумевали. Хришћанско учење о спасењу је било део једне космогоније. На врху се налазио Јехова, који је Бог. Када га Мојсије пита како му је име, овај Бог одговара: »Ја сам онај што јест«, и додаје: »Тако ћеш казати синовима Израиљевијем: који јест, ме посла к вама« (Излазак, III, 12—15). Тиме игго јесте, и што је он Онај који јесте, овај Бог је јединствен. »Ја јесам« је Бог и нема другог Бога осим њега. У почетку, Јехова је створио небо и земљу укључујући и самог човека; свет, који је његово дело, њему припада и у њему он може посредовати кад год то жели. У ствари он и не престаје посредовати, влада светом преко свог провићења, и слободно у њему за себе бира један народ коме објављује свој закон, народ чијом историјом он у сваком часу управља, наизменично кажњавајући и награћујући. Јехови, наиме, ништа не промиче. »Ја јесам« је један живи и свемоћни Бог који у својим рукама држи свет. Ниједно од његових дела не може ни у чему и ни на трен избећи погледу Оног који га је створио; он испитује нутрине и срца; ниједан чин, па чак ниједна мисао му не измиче; веома добар отац онима који га воле и које он воли, он је такоће и безпризивни судија онима који одбијају да му посвете искључиви култ на који он полаже право и који избегавају да му служе. Али како му то одбити? Његово постојање и његова слава блистају у читавом његовом делу. И земља и небо сведоче о његовој моћи, јер је ова моћ мудрост. Жустрија од сваког кретања, јединствена и свуда присутна, она је све распоредила према његовој природи, његовој тежини и његовом реду: она духу, прелазећи снажно с краја на крај света и водећи га са благошћу, открива тајни смисао ствари, устројство свемира и својства елемената. Као што уму мудраца објашњава свет, она му открива и смисао светске историје, почетак, средину и крај времена. Створитељица свих ствари, божја Мудрост је једина која о њима може учити. Ни овде не постоји ниједна истина која се открива на крају истраживања које спроводи људски разум; свет и сама мудрост су овде само дело и дар Бога. Потребно је да ова капитална чињеница, чије је заборављање трајан узрок пометње, остане наше интерпретативно правило у на изглед сложенијем случају с почетка Јовановог Јеванћеља. Ту се види читав

један низ израза и појмова чије су филозофске резонанце непорециве, а међу којима је на првом месту појам или Речи. У почетку је била Реч; она је била код Бога; све је по њој постало; у њој је био живот, а живот је био светлост људима. Овај грчки појам 1^