Spisi : (izbor)

Table of contents :
Sadržaj
1. Stadij um ogledala kao tvoritelj funkcije Ja kakva nam se otkriva u psihoanalitičkom iskustvu (preveo Radoman Kordić) — — — 5
2. Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi (preveli Danica Mijović i Filip Filipović) — — 15
3. Frojdovska stvar (preveo Radoman Kordić) — 111
4. Instanca pisma u nesvesnom ili razum od Frojda naovamo (preveli Danica Mijović i Filip
Filipović) — — — — — — — — — 149
5. Upravljanje lečenjem i načela njegove moći (preveli Danica Mijović i Filip Filipović) — — 189
6. Značenje falusa (preveo Radoman Kordić) — 255
7. Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom (preveo Radoman Kordić) 269

Citation preview

ŽAK LAKAN

SPISI (izbor)

PROSVETA — BEOGRAD

BIBLIOTEKA DANAŠNJI SVET

Urednik MIODRAG PAVLOVIC

Jacques Lacan ÉCRITS Le champ freudien collection dirigée par Jacques Lacan aux Éditions du Seuil, Paris, 1966.

Sadržaj

1. Stadij um ogledala kao tvoritelj funkcije Ja kakva nam se otkriva u psihoanalitičkom iskustvu (preveo Radoman Kordić) — — — 5 2. Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi (preveli Danica Mijović i Filip Filipović) — — 15 3. Frojdovska stvar (preveo Radoman Kordić) — 111 4. Instanca pisma u nesvesnom ili razum od Frojda naovamo (preveli Danica Mijović i Filip Filipović) — — — — — — — — — 149 5. Upravljanje lečenjem i načela njegove moći (preveli Danica Mijović i Filip Filipović) — — 189 6. Značenje falusa (preveo Radoman Kordić) — 255 7. Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom (preveo Radoman Kordić) 269

Stadijum ogledala kao tvoritelj funkcije. Ja kakva nam se otkriva u psihoanalitičkom iskustvu Saopštenje na XVI međunarodnom kongresu za psihoanalizu, u Cirihu, 17. jula 1949.

Nije mi se činilo bezvrednim da vas podsetim na koncepciju stadijuma ogledala, koju sam, ima već trinaest godina, uveo na našem poslednjem kongresu, i koja je otada, uglavnom, ušla u upotrebu kod francuske grupe — posebno mi se to danas ne čini izlišnim, s obzirom na svetlost što ga ta koncepcija unosi u funkciju ja (je) u iskustvu koje nam o njemu daje psihoanaliza. Za to iskustvo treba reći da nas suprotstavlja svoj filosofiji koja proizilazi neposredno iz Cogito-a. Možda se među vama ;neko seća vida ponašanja od kojeg polazimo, i koji je razjasnila jedna činjenica uporedne psihologije: ljudsko mladunče u dobu kad ga na­ kratko, ali još za neko vreme, šimpanzo nadmašuje u instrumentalnoj inteligenciji, međutim, već prepoznaje u ogledalu svoju sliku kao takvu. Na to prepoznavanje je ukazala rasvetljavajuća mimika Aha-Erlebnis, u kojoj se, prema Keleru (Köhler), izražava situacioni opažaj, suštinsko vreme intelektualnog čina. Ovaj čin se, naime, ne iscrpljuje, kao kod majmuna, u jednom stečenoj kontroli praznine slike; kod deteta se taj čin odmah oživljuje u nizu gestova u kojima ono iskušava, kao u igri, odnos pokreta koje slika preuzima i njegove odražene okoline, kao i odnos ove virtuelne složenosti sa realnošću koju dete udvaja, recimo, u vla­ stitom telu, i osobama, tj. predmetima, koji se nalaze pored njega. 5

Znamo još od Boldvina (Baldwin) da se ovo može zbiti, već sa šest meseci starosti, a ponavljanje toga do­ gađaja često nas je navodilo da razmišljamo o uzbudlji­ vom prizoru dojenčeta pred ogledalom, dojenčeta koje još ne hoda, pa i ne stoji, ali koje čvrsto stisnuto uz čoveka ili kakvu ogradu (što mi u Francuskoj zovemo trotte-bébé), sa velikom radošću savlađuje smetnje tog oslonca, kako bi svoje držanje podesilo više ili manje nagnutom položaju i vratilo, da bi ga ustalilo, trenutni vid slike. Do osamnaest meseci ova aktivnost zadržava za nas smisao koji joj pridajemo — i koji, mada do osamnaest meseci ostaje problematičan, ne otkriva manje libidinalni dinamizam no što otkriva ontološku strukturu ljud­ skog sveta koja se uvlači u naša razmišljanja o paranoič­ noj spoznaji. Dovoljno je stadijum ogledala shvatiti kao poistovećivanje, u punom smislu koji analiza daje tom terminu: tj. kao preobražaj koji se zbiva u subjektu kad usvaja sliku — njena je predodređenost za taj fazni efekat do­ voljno naznačena upotrebom, u teoriji, latinskog termina imago. Radosno usvajanje vlastite ogledalne slike od strane bića, koje je ovo dete na stupnju infans-a, još zagnjureno u motornu nemoć i zavisno u ishrani, pokazaće nam, ljava simbolička matrica u kojoj se ja sedimentuje u — prvobitnom obliku, pre no što se objektivizu je u dijalek­ tici poistovećivanja sa drugim i pre nego što mu jezik (langage) u univerzalijama uspostavi njegovu funkciju - subjekta. Ako bismo hteli da ga unesemo u jedan poznati protokol, ovaj oblik, uostalom, mogli bismo bolje ozna­ čiti kao ja-ideal (je-idéal),1 u tom smislu što će i taj 1 U ovom članku prevod Frojdovog Ideal Ich, koji smo usvo­ jili, ostavljamo u njegovoj neobičnosti, ne obrazlažući ga, doda­ jući da od tada nismo ostali pri tom prevodu.

6

oblik, takođe, biti izvor drugostepenih poistovećivanja, u kojima prepoznajemo funkcije libidinalne normaliza­ cije. Ali bitno je da taj oblik postavlja instancu Ja (moi), pre njegovog društvenog određenja, na liniji fikcije, tako da ta instanca nikad nije svodiva na samu jedinku — ili, tačnije, ta instanca će se samo asimptotično spojiti sa postojanjem subjekta, ma kakav bio uspeh dijalektič­ kih sinteza pomoću kojih on kao ja mora da razreši raz­ mirice sa vlastitom realnošću. Subjektu je potpuni oblik tela, oblik preko kojeg prividno prethodi sazrevanju svoje moći, dat samo kao Gestalt, to će reći u spoljašnjosti u kojoj je, nema sum­ nje, taj oblik pre obrazujuće nego obrazovno, ali u kojoj je on toliko istaknut da zamrzava spoljašnjost i izokreće njenu simetriju suprotno vrtlogu kretnji čijim se izazi­ vačem subjekt oseća. Tako ovaj Gestalt, čija se plodnost mora smatrati povezanom sa vrstom, iako je njegov po­ kretački stil još neprepoznatljiv — preko ta dva vida svoga pojavljivanja — simbolizuje mentalnu stalnost ja, dok, istovremeno, unapred oblikuje njegovo otuđujuće odredište; on je, ipak, pun korespondencija koje sjedi­ njuju ja sa figurom u koju se čovek projektuje kao u utvare koje ga savlađuju, kao automat najzad, u kojem svet njegovog fabrikovanja teži u dvosmislenom odnosu ka svršetku. Za imago-e, naime — povlašćeni smo što ih vidimo kako se ocrtavaju zasenjenih lica, u našem svakodnev­ nom iskustvu i u polutami simboličke delotvornosti2 — izgleda da je ogledalna slika prag vidljivog sveta, ako poverujemo rasporedu u ogledalu, koje predstavlja halucinatorno i snovito imago našeg tela, bilo da su posredi njegove individualne crte, tj. njegove slabosti, ili njegove objektivne projekcije, ili da zapažamo ulogu mašinerije ogledala u pojavljivanju dvojnika u kojem se ispoljavaju psihičke realnosti, uostalom heterogene. 2 Up. Cl. Lévi-Strauss, L’eficacité symbolique, Revue d’histoire des religions, januar—februar, 1949.

Biološkim eksperimentisanjem je potvrđeno da Gestalt oblikovno deluje na organizam; sam Gestalt, me­ đutim, toliko je stran ideji psihičke uzročnosti da se ne može razložiti da bismo ga kao takvog izrazili. On nije manje priznat nego što je priznato da je za sazrevanje gonade golubice neophodan pogled jednog pripadnika njenog roda, malo je važan njegov pol — efekat se do­ bij a samim stavljanjem polja odražavanja ogledala na dohvat jedinke. Prelazak putujućeg skakavca, od samotnika u jato, isto je tako postignut izlaganjem jedinke, u izvesnoj fazi, isključivo vizuelnom delovanju slične slike, pod uslovom ako se ova pomiče na način dovoljno blizak načinima kretanja svojstvenim jedinkinoj vrsti. To su činjenice koje se upisuju u homeomorfični poredak poistovećivanja koji bi obuhvatio pitanje smisla oblikovne i erogene lepote. Ovde nas isto tako interesu ju mimetičke činjenice, shvaćene kao heteromorfično poistovećivanje, ukoliko po­ stavljaju problem značenja prostora za živi organizam — jer psihološki koncepti izgledaju isto toliko podesni da tu unesu neku svetlost, koliko i smešni napori koji su poduzimani s namerom da se mimetičke činjenice svedu na takozvani vladajući zakon prilagođavanja. Setimo se samo kako je blesnula misao (tada još mladog i tek izgnanog iz sociološkog zabrana u kojem je bio formi­ ran) Rože Kajoa (Roger Caillois) kad je, pod terminom legendarne psihostenije, morfološki mimetizam zamenio opsesijom prostora u njegovom derealizujućem efektu. Mi smo sami pokazali u društvenoj dijalektici, koja strukturira ljudsku spoznaju kao paranojičku,3 razlog koji tu spoznaju čini samostalnijom od životinjske spoz­ naje u odnosu na polje sila želje, ali koji je (ljudsku spoznaju), takođe, određuje u ono »malo realnosti« (»peu de réalité«) u kojem se odaje nadrealističko zadovoljstvo. A ova razmišljanja nas podstiču da u prostornom hva­ tanju, koje ispoljava stadij um ogledala, prepoznamo kod 3 Up. Ecrits, p. 111, i p. 180.

8

čoveka efekat, koji čak prethodi društvenoj dijalektici, organske nedostatnosti njegove prirodne realnosti, ako uopšte terminu priroda damo neki smisao. Prema tome, funkcija stadij uma ogledala pokazuje nam se kao poseban slučaj funkcije imago, koja se sastoji u ustanovljavanju odnosa organizma sa njegovom real­ nošću — ili, kako se kaže, odnosa Innenwelt-a sa Umwelt-om. Ali izvesno rasprskavanje organizma u njegovoj nu­ trini, prvobitni razdor koji odaju znaci nelagodnosti i motorne neusklađenosti iz prvih meseci, menjaju kod čoveka odnos sa prirodom. Objektivno shvatanje anatom­ ske nedovršenosti piramidalnog sistema, kao što su humoralne remanencije materinskog organizma, potvrđuje, kao podatak istinske specifične prevremenosti rođenja kod čoveka, gledište koje formulišemo. Primetimo, uzgred, da su embriolozi priznali taj podatak kao takav, oni to zovu fetalizacija, da bi odredili preovlađivanje takozvanih viših aparata nevraksa i po­ sebno korteksa, koje ćemo, zahvaljujući psihohirurškim intervencijama, shvatiti kao intraorgansko ogledalo. Ovaj razvoj je doživljen kao prolazna dijalektika koja formiranje jedinke odlučno projektuje u istoriju: stadijum ogledala je drama čiji se unutarnji napon baca od nedostatnosti ka predujmljivanju — i koja subjektu, uhvaćenom na mamac prostornog poistovećivanja, snuje fantazme koji nadolaze jedan za drugim od iskomadane slike tela, do oblika koji ćemo, zbog njegove potpunosti, zvati ortopedskim — i baca se ka na kraju prihvaćenom oklopu otuđujućeg identiteta, koji će svojom krutom strukturom obeležiti sav mentalni razvoj jedinke. Ne rađa li tako prekid kruga od Innenwelt-a do Umwelt-a neiscrpnu kvadraturu ponovnih overavanja Ja. To iskomadano telo, ja sam takođe taj termin uneo u naš sistem teorijskih uputa, redovno se pokazuje u snovima, kad tok analize na izvesnom nivou dosegne agresivno rastvaranje jedinke. Ono se tad javlja u obliku 9

rastavljenih udova i onih organa predočenih u egzoskopiji, koji se krilate i oružaju za unutarnje progone, što je, u njihovom usponu u petnaestom veku ka uobraziljskom zenitu modernog čoveka, zauvek fiksirao u slikar­ stvu vizionar Jeronim Boš (Jeronne Bosche). Ali taj oblik se pokazuje opipljivim na samoj organskoj ravni, u krh­ kim šavovima koji određuju fantazmatsku anatomiju, kao što se ispoljava u šiznim ili spazmatičnim simpto­ mima histerije. Korelativno tome, formiranje ja (je) se onirički simbolizuje jednim utvrđenim poprištem, tj. stadionom — to formiranje razdvaja unutarnje borilište, sa njegovom ogradom, njegovim obrubom, od ruševina i baruština na dva suprotna bojna polja na kojima se subjekt zapliće u traganje za uzvišenim i udaljenim unutrašnjim dvor­ cem, čiji oblik (ponekad stavljen u isti scénario) na uz­ budljiv način simbolizuje ono. I, zar, isto tako, ovde na mentalnoj ravni, ne nalazimo ostvarene one strukture tvrđave čija metafora spontano izbija, kao da je proizašla iz samih simptoma subjekta, da bi označila mehanizme opsesivne neuroze: inverzije, izolacije, podvostručavanja, poništavanja, premeštanja. Ali ako bismo gradili samo na ovim subjektivnim podacima, makar ih imalo oslobodili iskustvenog uslova koji nam ih predaje jednom tehnikom jezika (langage), naši bi teorijski pokušaji ostali izloženi prigovoru da smeraju ka nemislivom apsolutnog subjekta: stoga smo u ovde utemeljenoj hipotezi, uz pomoć objektivnih po­ dataka, tražili glavnu mrežu metoda simboličke redukcije. Taj metod uspostavlja u odbranama Ja (moi) gene­ tički poredak koji odgovara zavetu što ga je gđica Ana Frojd formulisala na početku svoga velikog delà — i smešta (nasuprot često izražavanoj predrasudi) histerično potiskivanje i njegove povratke na arhaičniji stadijum nego što je onaj opsesivnog preokretanja i njegovih izolirajućih procesa, a ove druge postavlja kao prethodnike paranoične otuđenosti, koja počinje od preokreta ogledalnog ja u društveno ja. .10

Trenutak kad se završava stadij um ogledala, preko poistovećivanja sa imagom bližnjeg i drame prvobitne ljubomore [što je tako dobro ocenila škola Šarlote Biler (Charlotte Bühler) u činjenicama đečjeg tranzitivizma], označava početak dijalektike koja od tog doba povezuje ja sa društveno obrađenim situacijama. Upravo taj trenutak, u kojem prisajedinjenje želji drugog odlučno ljulja čitavo ljudsko znanje, obrazuje objekte ja u apstraktnoj istoznačnosti kroz nadmetanje sa drugim, i čini od ja aparat za koji će svaki pritisak instinkta biti opasan, čak ako taj pritisak i odgovara prirodnom sazrevanju — samoj normalizaciji tog sazrevanja koja od tada kod čoveka zavisi od kulturnog po­ sredovanja: kao što se to vidi na seksualnom objektu u Edip-kompleksu. U svetlu našeg shvatanja, termin prvotni narcisizam, kojim (analitičko) učenje označava libidinalno in­ vestiranje svojstveno ovom dobu, otkriva, kod svojih izumitelja, najdublje osećanje za latentnosti semantike. Ali to učenje, takođe, osvetljava dinamičnu opreku narcisističkog i seksualnog libida, koju su oni pokušali da odrede kad su prizvali instinkte destrukcije, tj. smrti, da bi objasnili očigledni odnos narcisističkog libida sa otuđujućom funkcijom ja, sa agresivnošću koja se odatle oslobađa u svakom odnosu sa drugim, čak i kad je reč o najsamarićanskijoj pomoći. To znači da su oni dotakli egzistencijalni negativi te t, čiju je realnost tako snažno promovisala savremena filosofija bića i ništavila. Ali ova filosofija ga, na žalost, zahvata samo u gra­ nicama samodovoljnosti svesti, koja, da bi se upisala u premise tog negativiteta, povezuje iluziju samostalnosti, u koju se ona pouzdava, sa konstitutivnim nepoznava­ njima (méconnaissances) Ja. Igra duha koja, hraneći se napose pozajmicama analitičkog iskustva, dostiže vrhu­ nac u zahtevu da osigura jednu egzistencijalnu psihoa-

Na kraju istorijskog poduhvata društva, koje se pre­ poznaje još samo u koristoljubivoj funkciji, i u zebnji jedinke pred koncentrističkim oblikom društvene veze, čije izbijanje izgleda da nadoknađuje napor tog podu­ hvata — egzistencijalizam se prosuđuje po dokazima koje daje o subjektivnim ćorsokacima, koji doista proizilaze iz tog istorijskog poduhvata: slobode koja se nepatvoreno potvrđuje samo između zatvorskih zidova, zahteva za angažovanjem u kojem se izražava nemoć ciste svesti da pre­ vlada bilo koju situaciju, voajersko-sadističke idealizacije seksualnog odnosa, ličnosti koja se ostvaruje jedino u samoubistvu, svesti o drugom koja se zadovoljava samo hegelovskim ubistvom. Tim recima se suprotstavlja svekoliko naše iskustvo — utoliko što nas ono odvraća od shvatanja prema kojem je Ja usredotočeno u sistemu opažanja — svest, od shva­ tanja da ga je organizovao »princip realnosti«, u kojem se jasno izražava naučnička predrasuda najsuprotnija dijalektici spoznaje — da bi nam naznačilo da pođemo od funkcije nepoznavanja koja Ja karakteriše u svim strukturama što ih ie gđica Ana Frojd tako snažno obrazložila: jer ako Verneinung predstavlja jasan oblik te funkcije, latentni će najvećim delom ostati njeni učin­ ci, sve dok ne budu rasvetljeni nekom refleksivnom svetlošću na polju sudbine, gde se ono ispoljava. Tako se shvata inercija svojstvena tvorevinama ja, u čemu možemo videti najširu definiciju neuroze: budući da situacijsko ograničavanje subjekta daje najopštiju formulu ludila, onog koje prebiva između zidova utočišta, kao i onog koje zaglušuje zemlju svojom bukom i svo­ jim besom. Neurotične i psihotične patnje za nas su škola strasti duše, tako reći poluga psihoanalitičke vage, koja nam, kad odmeravamo nagib njene pretnje čitavim zajedni­ cama, daje znak slabljenja strasti građanstva. U toj tački spoja prirode i kulture, koju antropolo­ gija naših dana uporno istražuje, jedino psihoanaliza pre­ 12

poznaje čvor uobraziljskog ropstva koji ljubav mora uvek iznova da razvezuje ili preseca. Za jedan takav posao, altruističko osećanje nam ni­ šta ne obećava, jer jasno primećujemo agresivnost koju podrazumeva delovanje filantropa, idealiste, pedagoga, pa i reformatora. U pomoći subjekta subjektu, koju mi branimo, psi­ hoanaliza može pratiti pacijenta do ekstatičke granice onoga »To si ti«, gde mu se otkriva šifra njegove smrtne sudbine, ali jedino nije u našoj moći praktičara da ga dovedemo do onog trenutka kad počinje pravo putovanje.

13

Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi ( I neštaj na Rimskom kongresu, održanom u »Istituto di psicologia della Università di Roma«, 26. i 27. septembra 1953)

Predgovor »Posebno treba istaći da ne bi valjalo zabora­ viti da u prirodi nema podele na embriologiju, anatomiju, fiziologiju, psihologiju, sociologiju i kliničku medicinu, već da postoji samo jedna disciplina —■ neurobiologija; baveći se njom, što se nas tiče, dužni smo da joj dodamo epitet humana« (Navod odabran kao natpis 1952. go­ dine na jednom Institutu za psihoanalizu).

Beseda o kojoj će ovde biti reći zaslužuje da bude započeta izlaganjem okolnosti koje joj prethode. Ovo ■ loga što je ona njima obeležena. Njena tema bila je predložena autoru da bi sastavio uobičajen teorijski izveštaj za godišnju skupštinu društva, šio je bilo tadašnji predstavnik psihoanalize u Francuskoj, koja je, imajući za sobom osamnaestogodišnju tradiciju, postala poštovana kao »Kongres psihoanalitičara fran­ cuskog jezika«, od pre dve godine proširen na psihoana­ litičare romanskih jezika (zahvaljujući jezičkoj toleran­ ciji, uključena je i Holandija). Kongres je imao da bude održan septembra 1953. godine, u Rimu. U međuvremenu, ozbiljna neslaganja dovela su do podvajanja u francuskoj grupi. Prilikom osnivanja jednog instituta za psihoanalizu«, ona su izašla na videlo. Tada se moglo čuti kako grupa, koja je uspela da nametne svoje 15

Statute i svoj program, objavljuje da će sprečiti da u Rimu govori onaj koji je sa drugima pokušao da uvede jednu drugačiju koncepciju, i, u tu svrhu, upotrebila je sva sredstva koja su joj stajala na raspolaganju. Oni koji su u to doba osnovali novo Francusko psihoa­ nalitičko udruženje (Société française de Psychanalyse) nisu, međutim, smatrali da bi trebalo da većinu stude­ nata koja se okupila oko njihovog učenja liše najavljene manifestacije, niti pak da se odreknu istaknutog mesta na kojem je predviđeno njeno održavanje. A velikodušna simpatija kojom ih je dočekala italijanska grupa nije mogla da ih dovede u položaj nepoželj­ nih gostiju u univerzalnom gradu. Što se autora ove besede tiče, on se osetio ohrabre­ nim — ma koliko se neravnopravnim pokazao prema zadatku da govori o govoru — izvesnom popustljivošću kojom je obeleženo ovo samo mesto. Setio se, naime, da je Aul Gelije davno pre nego što je odjeknula slava najuzvišenijeg trona na svetu, u svojim Noctes Aticae, dao mestu nazvanom Mons Vaticanus etimologiju vagire, koja označava prvo sricanje go­ vora. Ako, dakle, njegova beseda ne bude više od jednog vagitus-a, detinjeg krika, barem će to biti prilika da obnovi temelje koje njegova disciplina preuzima od je­ zika. Nadalje, ovo obnavljanje crpi već odviše smisla iz istorije, da on, sa svoje strane, ne bi raskinuo sa tradi­ cionalnim stilom koji »izveštaj« postavlja između kompi­ lacije i sinteze, i dao mu ironičan stil preispitivanja te­ melja te discipline. Budući da su njegovi slušaoci bili ovi isti studenti koji od nas očekuju govor, on je prvenstveno za njih sastavio ovu besedu i radi njih se odrekao pravila koja se poštuju među prorocima a po kojima se strogost opo­ naša minucioznošću, a pravilo brka sa izvesnošću. Zapravo, u sukobu koji ih je doveo do sadašnjeg ishoda, pokazalo se da, u pogledu njihove autonomije kao 16

objekata, postoji tako ogromno neznanje, da je prvobitni •ald.ev proistekao iz reakcije na stalni ton koji je doveo do ovog ekscesa. ( ibelodanio se, naime, jedan porok koji je umnogome pievnzišao lokalne okolnosti koje su ga motivisale. Sama i'io p nica da se na jedan tako autoritativan način moglo pretendovati na regulisanje obuke psihoanalitičara namet­ nula je pitanje ne dovode li ustanovljeni načini obuke do i 'io adoksalnih ishoda da ih večito održavaju u minornom I loložaju. Naravno, visoko organizovani oblici inicijacije u ko­ lona je Frojd video jamstvo za prenošenje svoje doktrine, opravdani su kada je u pitanju disciplina koja može da preživi samo ukoliko se održi na ravni integralnog isku­ stvu. Ali zar oni nisu doveli do varljivog formalizma koji < hiabruje inicijativu i kažnjava upuštanje u rizik, a vladavinu mišljenja učenih pretvara u načelo krotke i i boritosti u kojoj se izvornost istraživanja gubi pre no Io sasvim usahne. Izuzetna složenost pojmova kojima se koristimo na našem području čini da se duh, iznoseći svoj sud, nigde tako potpuno ne izlaže riziku otkrivajući svoje moguć­ nosti. Ali to bi trebalo da učini da naša prvotna, ako ne I jedina, briga bude iznošenje teza putem razjašnjavanja načela. Naime, oštru selekciju, mada nužnu, ne bi valjalo pi opustiti beskrajnim odlaganjima pomoću sitničavih do­ puna, već plodnosti konkretne produkcije i dijalektičkoj provel i protivrečnih gledišta. To, sa naše strane, ne podrazumeva nikakvo posebno vrednovanje divergentnosti. Naprotiv, mi smo sa izvesnlm iznenađenjem mogli da čujemo na londonskom Me­ đunarodnom kongresu, gde smo, budući da se nismo podržavali formalnosti, došli kao molioci, jednu nama naklonjenu ličnost kako žali što naše odvajanje nismo bili kadri da opravdamo nekim doktrinalnim neslaganjem. Da li to znači da jedno udruženje koje hoće da bude u Hplsl

17

međunarodno ima neku drugu svrhu do da održi načelo zajedništva našeg iskustva? Bez sumnje, javna je tajna da je već podosta vre­ mena prošlo otkada to više nije tako, i nema ničeg sablažnjivog u tome što je nedokučivom gospodinu Zilborgu (Zilboorg), koji je, ostavljajući po strani naš slučaj, upor­ no nastojao da nijedno odvajanje ne bude priznato do na osnovu naučnog raspravljanja, dokučivi gospodin Velder (Wälder) mogao odgovoriti da, ukoliko bismo suo­ čili načela na kojima svako od nas misli da zasniva svoje iskustvo, naši zidovi bi se vrlo brzo srušili u vavilonskoj zbrci. Sa svoje strane, mi smatramo da nam uvođenje no­ vina ne pribavlja automatski neke zasluge. U jednoj disciplini koja svoju naučnu vrednost du­ guje isključivo teorijskim pojmovima koje je na putu svog iskustva iskovao Frojd — pojmovima koji su uprkos oštrim kritikama zadržali neodređenost običnog jezika i stekli još veću vrednost od tih rezonanci, mada ne bez izvesnog rizika pogrešnog razumevanja — nama se čini da bi bilo prerano prekinuti sa tradicijom njihove termi­ nologije. Ali, nama se čini da ovi termini mogu biti razjaš­ njeni samo ukoliko se uspostavi njihova ekvivalentnost sa sadašnjim jezikom antropologije, odnosno najnovijim fi­ lozofskim problemima, iz kojih psihoanaliza može večito da crpi nove snage. U svakom slučaju, smatramo da je hitno potrebno da se iz pojmova istrošenih rutinskom upotrebom izdvoji smisao koji će se ponovo pronaći preispitivanjem njegove istorije i promišljanjem njegove subjektivne osnove. U tome se, nesumnjivo, sastoji glavna funkcija uči­ telja, iz koje proizlaze sve ostale, i u kojoj se najbolje ispisuje značaj iskustva. Ako se ova funkcija zapostavi, smisao se gubi u jed­ nom činu čije posledice proističu iz samog tog smisla, a tehnička pravila, svedena na recepte, oduzimaju iskustvu svu težinu saznanja, pa čak i merila stvarnosti. 18

.Ici i liko nije skromniji u svojim zahtevima od psilii.nmibtičara, kada su u pitanju pravila koja regulišu njegovu akciju koju je on gotovo sklon da smatra ma, c nom, budući da ni sam ne zna u koju bi je koncepciju uljalo smestiti u okviru svog polja koje on čak ni ne pomišlja da uskladi sa svojom praksom. Natpis kojim smo ukrasili ovaj predgovor to dosta > uljano prikazuje. N. podudara li se ona isto tako sa koncepcijom analiih•|o>i; obrazovanja koje bi bilo nalik na auto-školu koja, o. udovoljavajući se isključivo izdavanjem vozačkih do■ i.l.i, zamišlja da je u položaju da kontroliše i konstruk­ ciju automobila? Ovo poređenje vredi koliko vredi, ali vredi svakako toliko i ona koja kruže na našim najozbiljnijim sastan­ imo. i koja, budući da su nastala prilikom našeg obra. aiijii budalama, nemaju čak ni prizvuk dovitljivosti po• < laika, ali zbog toga nisu ništa manje u opticaju, crpeći • i.|u vrednost iz pompezne budalaštine. Ona započinju poznatim upoređenjem između stažiI, kop je sebi dozvolio da se prerano upusti u praksu i hi mi ga koji je operisao nesterilizovanim instrumentimn, i protežu se do onih žalopojki nad nesrećnim studenllma koje sukob njihovih učitelja rastrže kao decu razvod n|lliovib roditelja. Ovo potonje nam se »bez sumnje«, čini da je inspiii.nm. poštovanjem prema onima koji su zapravo bili podvrgnuti nečem što ćemo, sa umerenošću, nazvati priilli.m nastavničkog zvanja koje ih je izložilo surovoj piol.l, ali se, isto tako, možemo upitati, slušajući trémolo u plusovima njihovih učitelja, nisu li se granice detinjail|n, bez prethodnog upozorenja, vratile na ravan gluI u ihI i l ime skrivene u ovim klišeima zaslužuju, međutim, il i i podvrgnu jednom ozbiljnom preispitivanju. Da Ii psihoanaliza, budući metodom demistifikovanja ml.|cklivnih prerušavanja, ispoljava preteranu ambiciju • In primeni svoja načela na vlastitu korporaciju: to jest, n i koncepciju koju psihoanalitičari imaju o svojoj ulozi 19

naspram bolesnika, o svom mestu u intelektualnom svetu, o svom odnosu prema sebi ravnima i svojoj obrazovnoj misiji? Možda će ovo izlaganje, odškrinuvši bar neke zastore spram svetlosti Frojdove misli, ublažiti strepnju koju neki osećaju kada se jedna simbolička akcija izgubi u vlastitoj tmini. Kako bilo da bilo, podsećajući na okolnosti koje su prethodile ovoj besedi, nipošto ne mislimo da njene isuviše očigledne nedostatke opravdamo žurbom pod kojom je nastala, budući da su njen smisao i njena forma pro­ istekli iz te iste žurbe. Štaviše, pomoću jednog primernog sofizma o intersubjektivnom vremenu,1 pokazali smo funkciju žurbe u logičkoj precipitaciji u kojoj istina pronalazi svoj nezao­ bilazni uslov. Ništa nije stvoreno a da se nema osećaj za neodložnost, a neodložnost uvek biva prevaziđena u govoru. Ali takođe, ništa što ne bi postalo kontingentno kada čoveku kucne čas da u jednom jedinom razlogu identifikuje stranu koju izabira i nered koji prokazuje, da bi shvatio njihovu koherentnost u realnom i svojom sigur­ nošću anticipirao akciju koja ih uravnotežuje.

Uvod Odredićemo to dok se još nalazimo u afelu naše materije, jer kada dospemo u perifel, toplota će biti u stanju da učini da to zabo­ ravimo. (Lihtenberg) »Flesh eomposed of suns, How can such be?« exclaim the simple ones. (R. Browning, Parleying with certain people.)

Strah koji spopada čoveka kada otkrije lik svoje moći je takav da on ustukne u tom vlastitom činu kojim se razotkriva. Takva je psihoanaliza. Frojdovo prome1 Videti »Le temps logique et l’assertion de certitude anti­ cipée, str. 197.

20

1.. 1 .ho otkriće bilo je jedan takav čin; njegovo samo delo mon l potvrđuje; ali to otkriće nije ništa manje prisutno hl o lolo kojem iskustvu što ga smerno sprovodi jedan ,„l pK gnlaca koji se formirao u njegovoj školi. Tokom proteklih godina moglo se pratiti ovo odvra, h intcresovanja i od funkcija govora i od polja je.,1 , Ono motiviše »promene cilja i tehnike« koje su prihvaćene u samom pokretu, a njegova je veza ..oiimjenjem terapeutske delotvornosti ipak dvosmi.li iui Naglašavanje otpora objekta, u teoriji i tehnici se, upinvo, i samo mora podvrgnuti dijalektici analize koja 1., ulože a da u njemu ne prepozna alibi subjekta. Pokušajmo da ocrtamo topiku ovog skretanja. Ako pi,i',pitamo literaturu koju nazivamo našom naučnom „I,ličnošću, aktualni problemi psihoanalize se mogu jasno l„,ili lili u tri odeljka: A) funkcija uobraziljskog, kako je mi nazivamo, ili, Ifutuoilavnije rečeno, funkcija fantazama u tehnici psihoimalize, i u konstituciji objekata, na različitim stadiI um i ma psihičkog razvoja. Prvi podsticaj došao je u ovo pmli učje iz dečije psihoanalize i pogodnog tla koje je i 1.11 .111 m«a i iskušenjima istraživača nudilo proučavanje ..... i rbalnih strukturacija. Isto tako, upravo ovde je kul111111 u< ■ i I a ovog impulsa ta koja sad nameće vraćanje u i ,I mu pravcu, postavljajući problem simboličkog statusa t u 11 I roba pridati fantazmima prilikom njihovog tumati u |n II) Pojam libidinalnih objektalnih odnosa koji, obiim IJajući ideju o napretku lečenja, potmulo menja pmi'iic vođenja tog lečenja. Nova perspektiva je ovde miila ishodište u proširivanju metoda na psihoze i u ruglom otvaranju psihoanalitičke tehnike prema dato-limii zasnovanim na različitim načelima. Psihoanaliza •< u loj tački spaja sa jednom egzistencijalnom fenoiimiiologijom, zapravo sa aktivizmom animiranim miloiilini Opet., i na ovom mestu, javlja se oštra reakcija n hm i .l povratka na tehnički stožer simbolizacije. 21

C) Važnost kontra-transfera i, s tim u vezi, formi­ ranje psihoanalitičara. Ovde je naglasak proizišao iz teškoća koje nastaju na završetku lečenja, zajedno sa onima koje se javljaju kada se didaktička psihoanaliza okončava uvođenjem kandidata u praksu. Tu se zapaža isto osciliranje: s jedne trane, i to ne bez odvažnosti, biće psihoanalitičara se pokazuje kao uslov koji se ne može zanemariti u rezultatima analize i koji čak treba izneti na videlo na kraju igre; s druge strane, pak, ništa manje odlučno se ne ističe da se do ishoda može doći jedino sve većim produbljivanjem nesvesnih izvora. Ova tri problema, osim pionirske uloge koju ispoljavaju na tri različite međe, imaju jednu dodirnu tačku sa vitalnošću iskustva koje ih podržava. To psihoanaliti­ čara dovodi u iskušenje da napusti temelj govora upravo na onim područjima na kojima bi njegova upotreba, budući da se graniči sa neizrecivim, više no ikada zahtevala da bude ispitana: a to su majčinska pedagogija, samarićanska pomoć i dijalektička veština. Opasnost postaje naročito izražena ako on napusti vlastiti jezik u korist već postojećih jezika, čije kompenzacije koje oni nude za neznanje gotovo i da ne razume. Zbilja, voleli bismo da znamo više o dejstvima simbolizacije kod deteta, a psihoanalitičarke koje su takođe i majke, odnosno one koje našim najvišim strem­ ljenjima daju prizvuk matrijarhata, nisu izuzete iz ove zbrke jezika kojom je Ferenci odredio zakon odnosa dete—odrasla osoba2. Ideje koje naši mudraci imaju o savršenim objektalnim odnosima prilično su neodređene, i, kada se izlože, otkrivaju osrednjost koja ne služi na čast njihovoj pro­ fesiji. Nema nikakve sumnje da bi ovi učinci — kad psihoanalitičar podseća na tip modernog junaka sa 2 Ferenzci, »Confusion of Tongues between the Adult and the Child«, Int. Jour, of Psycho., 1949, XXX, IV, str. 225—230.

22

i, lo,. mm podvizima u beznadežnim situacijama — mogli Ju , ■ koriguju pravim vraćanjem na ono polje kojim i u pillu »analitičar morao da zagospodari: na proučavanje funkcije govora. Ali, kao što nam se čini, posle Frojda je ovo sreJriiji' polje našeg područja ostalo neobrađeno. Nek imde zapaženo koliko se i on sam čuvao prevelikih izleta i periferiji ovog područja: on je otkrio prilikom ana­ li.', odraslih libidinalne stadijume kod deteta i u slui.ipi malog Hansa intervenisao samo posredstvom nje..... ili roditelja. Dešifrovao je čitavu oblast jezika nei mog u paranoidnom delirijumu, ali iskoristivši pri lom :.aino ključni tekst koji je ostavio Šreber u lavi o|. duhovne katastrofe. Nasuprot tome, pak, dospeo |< do tačke majstorstva, u pogledu dijalektike svoga dolu i tradicije njegovog smisla. Dn li to što je mesto učitelja ostalo prazno, nije miiko posledica samog njegovog nestanka koliko sve l>>..111'1, remettez...«, ali kako da na ovaj način rad I.npl rilu |0? I'eorija nas podseća na trijadu: frustracija, agré­ ai.. i < p.il>ui/i'. i kojim mu je odvajkada suđeno da mu ono bude hi do od strane drugog.5 ( >vnj ego, čiju snagu teoretičari sada određuju poi.... u njegove sposobnosti da podnese frustraciju, jeste ' i .prvu smo napisali »u psihološkoj građi« (1966). ’ Ponovo napisan paragraf (1966).

29

sama suština frustracije.6 On nije frustracija subjektove želje, već objekta u kojem je otuđena njegova želja, i koji se, ukoliko se više razvija, utoliko više otuđuje subjektu od njegovog uživanja. Dakle, frustracija drugog reda, i to takva da i kada bi subjekt ponovo uveo njenu formu u svoju besedu do vaspostavljanja pasivizujuće slike, pomoću koje se subjekt pretvara u objekt, odslikavajući se u ogledalu, to ga ne bi zadovoljilo, jer i kada bi u toj slici dosegao najveću moguću sličnost sa sobom, bilo bi to ipak samo uživanje drugog koje bi u njoj prepoznalo sebe. Nema, prema tome, odgovarajućeg odgovora na tu besedu, jer će subjekt svaki odgovor koji pokušava da razjasni njegovu zabludu shvatiti kao prezir. Agresija koju će subjekt ovde osetiti nema ničeg zajedničkog sa animalnom agresivnošću frustrirane želje. Ova pretpostavka kojom se većina zadovoljava maskira jednu drugu, koja je za sve i svakoga manje prijatna: agresivnost roba koji na frustraciju svoga rada odgovara željom za smrću. Shvatljivo je otud kako ta agresivnost može da odgovori na svaku intervenciju koja, otkrivajući imagi­ narne namere besede, razgrađuje objekt koji je subjekt izgradio da bi ih zadovoljio. To je zapravo ono što po­ znajemo pod nazivom analiza otpora, čiji se opasni aspekt odmah jasno opaža. Njega najavljuje već naivni ana6 Upravo je to čvorna tačka jedne kako praktične tako i teorijske devijacije. Jer poistovetiti ego sa disciplinom subjekta znači pobrkati imaginarno odlučivanje sa kontrolom nagona. Tako se otvara put pogrešnim procenama u vođenju tretmana: kao što pokušaj da se osnaži ego u mnogim neurozama izazvanim njegovom isuviše snažnom strukturom vodi u ćorsokak. Nismo li već imali priliku da čitamo iz pera našeg prijatelja Mikaela Balinta, kako bi osnaženi ego trebalo da pomogne subjektu koji pati od ejaculatio preacox jer bi mu omogućio da odloži prekid svoje želje. Kako da u to, međutim, poverujemo kada subjekt upravo činjenici da je njegova želja oslonjena na imaginarnu funkciju ega, duguje prekid polnog čina, o čemu psihoanalitičko kliničko iskustvo jasno govori da je tesno vezan za narcističko poistovećenje sa partnerom. 30

... kuji nikada nije uočio ništa drugo do agresivna ■ .uji l.mlazama svojih subjekata.7 Ixl ' n osoba, koja ne okleva da se založi za »kaul u analizu čiji bi cilj bio da preobrazi subjekt u . hi ujo.li učenim objašnjenjima iz njegove prošlosti, mulin svojim tonom odaje strepnju, kojom poku• ,. .hi sohe poštedi, verujući da sloboda njegovog , i,, ul i zavisi od slobode njegove intervencije. Da li i ,i. ln|i sredstvo kome pribegava može u nekom treI. dn pomogne subjektu to nema više značaja od poilsl.lcajne šale i zato više neće biti predmet i ..",. I liiivl|enja. i i umirimo radije ovo hic et nunc na koje bi, prema , hm, uinlilii arima, trebalo da se ograničimo u postupku i .ih...iiiiilizr To, naime, može biti od koristi, pod uslo... .hi analitičar ne odvoji imaginarnu nameru koju i.i hmi otkrije, od simboličkog odnosa u kome je izraU.,,1 Uišla se u njemu ne srne čitati s obzirom na subI i i , .i /u (moi) što on ne bi mogao da ponovi u obliku »' i > ( !•■ ), odnosno u prvom licu. hi im bio takav samo da bih postao ono što mogu a, i.uili ni ako ovo ne bi bila stalna uporišna tačka . i j.l.i..vili opsena, u kom smislu bi to predstavljalo i. «|.i

» diik?

i i.l log trenutka, analitičar ne može više bez opa.«li .hi prali subjekta do intimnosti njegovih gestova, ■ tu i'Hit njegove statičnosti, osim da ih kao neme delove i i. uklopi u njegovu narcističku besedu, a to su Vkji.no zapazili čak i mladi praktičari. i h i nosi pri tom ne potiče iz subjektove negativne ii. Hi..i|.., već mnogo pre iz njegovog zapadanja u objekII i ulju, ...... nanje uobraziljsku nego ranije, svoje stai lo upravo u radu kojem odajemo počast na kraju . m .Hhi (l(H)O). Jasno se može videti u tekstu što sledi da ■ *'bi ni|>’ ništa drugo do uzgredno dejstvo analitičke frustra■ i |.,i , (h |||(() to dejstvo i može biti pojačano određenim ■ iHI„ Inl.'i vvnclja, ono ne može biti razlog za dijadu frustra• I* * t’fll lii

i

31

tičnosti, čak svoje »statue«, u obnovljenom statusu svog otuđenja. Nasuprot tome, umeće analitičara mora da se sa­ stoji u suspendovanju subjektove sigurnosti, sve dok se ne istroše i poslednje opsene. A njihovo razrešenje mora da se iskaže u besedi. Zbilja, koliko god prazno delovala ova beseda, ona izgleda takvom samo ako se posmatra njena spoljašnja vrednost: ona koja opravdava Malarmeovu primedbu kada običnu upotrebu jezika upoređuje sa prometom novčića čije su lice i naličje izlizani i koji ljudi »ćutke« predaju iz ruke u ruku. Ova metafora je dovoljna da nas podseti kako govor, čak i kada je gotovo sasvim otrcan, zadržava svoju vrednost kao žeton. Cak, ako ništa i ne saopštava, beseda pokazuje postojanje komunikacije; čak, ako i poriče dokaze, ona potvrđuje da govor gradi istinu; čak, ako je i predodre­ đena da zavara, ona spekuliše o veri u svedočanstvo. Isto' tako, psihoanalitičar zna bolje od bilo koga dru­ gog da je važno razumeti kom »delu« te besede je poveren značajni termin, i upravo na taj način on najboje i deluje: shvatajući kazivanje jednog svakodnevnog dogarđaja kao- basnu koja valjanom slušaocu upućuje poruku, dugu prozoipeju kao neposredno obraćanje, ili, naprotiv, jedinstvenu omašku kao veoma složenu izjavu, odnosno, uzdah u tišini kao lirsko izlaganje koje on zamenjuje. Dakle, dobra punktuacija je ta koja daje smisao subjektovoj besedi. Zbog toga prekidanje seanse, koje je po današnjoj tehnici puko hronometarsko zaustavljanje i kao takvo bez značaja za tok besede, ovde igra ulogu pravilnog ritma sa punom vrednošću jedne intervencije koja treba, da ubrza završne trenutke. A to ukazuje da je potrebno osloboditi ovaj završetak njegovog rutinskog okvira i upotrebiti ga. na sve moguće načine korisne za tehniku. Upravo na ovaj način može da se odvija regresija, koja nije drugo do aktualizacija fantazmatskih odnosa u besedi, koje jedan ego vaspostavlja u svakoj etapi raspa32

,>!m amo sprovođenje intervencija u analizi. Plodnost i potvrdila nam je praksa, nama kao i učenicima koje ...... uveli u taj metod. A često smo imali prilike da u I oliol,ima ili saopštenjima podvučemo štetne zabune > ... izaziva njegovo nepoznavanje. lako je vrlina reči (verbe) ta koja stalno održava i-o. linijo Velikog Duga, čiju ekonomiju Rable (Rabelais) u ii'ilnoj čuvenoj metafori uzdiže do zvezda. I nećemo ... i i ie nadi ti što nam poglavlje u kojem nam daje anti• ii'Vijn etnografskih otkrića, sa makaronskim izvrtanjem i.ulbinskih imena, pokazuje da je suštiniski odgonetnuo liu.Lkn misteriju koju ovde pokušavamo da osvetlimo. Iilentifikovan sa svetim hau-ora ili sveprisutnom ..... io ih. nenarušivi Dug jamči da će putovanje na koje »n po,Jate žene i dobra u jednom neprestanom kruženju u povratku doneti na isto mesto druge žene i druga ,lolu.i, koji nose istovetni entitet: nulti simbol, kaže Levi;iio. koji moć Govora svodi na oblik jednog algebarsliog znaka. II stvari, simboli tako potpuno obavijaju čovekov /hol mrežom da, još pre nego što on i dođe na svet, p.i|njii one koji će ga začeti »po krvi i mesu«, donose pii njegovom rođenju, zajedno sa darovima zvezda ako .. ne sa darovima vila, nacrt njegove sudbine, daju u. i koje će ga učiniti vernikom ili otpadnikom, daju . 11, on postupaka koji će ga pratiti do samog mesta na lni|e još nije stigao, pa čak i s one strane same njegove ■mili, i preko njih njegov kraj zadobija smisao u straš..... i indu, kada ga reč (verbe) razrešava ili osuđuje — .. im ako ne dosegne subjektivno shvatanje o biću-zahlllf't. 61

Ropstvo i veličina u kojima bi živo biće bilo mili teno kad želja ne bi očuvala svoj udeo u ukrštanjlin» I otkucajima koji na njega upravljaju krugove j.! u kojem njegovo Ja čuva svoje imaginarne pod!, |. iko da bi se mogle postaviti ikakve granice lako­ mi i u r.t i kojoj bi on neminovno podlegao u takvoj si­ ti loi 111 A upravo zbog toga je naša odgovornost straho­ ti I nda mu, zajedno sa mitskim manipulacijama naše i..h 11 Ine, pružamo naknadnu priliku da se otuđi, na i-.... i u raspadnutom trojstvu ega, superega i ida. < )vde se govoru suprotstavlja zid jezika (langage), « mru. opreza protiv verbalizma koje su jedna od tema i i de »normalnog« čoveka naše kulture samo povei|u njegovu debljinu. Ne bi bilo uzalud izmeriti ovu debljinu statistički 'm i nu u kilogramima štampanog papira, kilometrima mininofonskih zapisa ii časovima radijskog emitovanja i-....... učena kultura proizvodi po glavi stanovnika u zoiinii A, B i C svog područja. To bi bio lep predmet i ii u.i vonja za naše kulturne organizme i videćemo da i 11 ni i |e jezika (langage) ne ostaje potpuno u oblastima i lugu u kojima se reflektuje njegova upotreba kod |ii>|i'dinca.

We are the hollow men We are the stuffed men Leaning together Headpiece filled with straw. Alas!

i tako dalje, Ukoliko je gore navedena formula autentična, to g i oko je ovde subjekt govoren pre nego što je on ni h» I koji govori, sličnost ove situacije sa otuđenjem • Mplal

65

ludila očigledno potiče iz izahteva za istinskim govorom, zahteva koji psihoanaliza 'pretpostavlja. Ako bi ova posledica, koja dovodi do krajnje granice paradokse kojima se bavimo, morala da se (okrene protiv zdravog razuma čak i same psihoanalitičke perspektive, mi bismo pri­ znali svu neotklonjivost tog prigovora, ali samo da bismo pri tom dobili potvrdu za ono što mi tvrdimo: i to pomoću jednog dijalektičkog preokreta za koji nam ne nedostaje opunomoćenih kumova, počevši od Hegelovog razobličavanja »filozofije lobanje« i zastajući samo kod Paskalovog upozorenja koje, na samom početku istorijske ere »Ja«, odzvainja u sledećim recima: »ljudi su tako nužno ludi da bi, po jednoj drugoj vrsti ludila, bilo ludo ne biti lud«. Ipak, ovo ne znači da se naša kultura odvija u senkama izvan stvaralačke; subjektivnosti. Naprotiv, ova nikada nije prestala da se bori za obnovu neiscrpne moći simbola u ljudskoj razmjeni koja ih iznosi na svetio dana. Osloniti se na mali b>roj subjekata koji podržavaju to stvaranje značilo bi pr-lkloniti se romantičnim nazo­ rima, sučeljavajući nešto što nije iste vrednosti. Činje­ nica je da ta subjektivnost, bilo u kojoj oblasti da se pojavi, matematičkoj, političkoj, religioznoj, pa čak i reklamnoj, nastavlja da u svojoj ukupnosti animira ljud­ sko kretanje. A jedan dirugi pogled, bez sumnje, ne manje varljiv, učiniće da istaknemo ovu suprotnu crtu: da njen simbolički karakter nikada nije bio očigledniji. Ironija revolucija sastoji se u tome što stvaraju moć koja se ispoljava utoliko «apsolutnije ne zato što je anonimnija, kao što se govorit, već zato što je svedeni]a na reči koje označavaju. A, $ druge strane, više nego ikad snaga crkava počiva u j&ziku (langage) koji su uspele da održe: moramo reći 4a je to slučaj koji je Frojd ostavio neosvetljenim u »članku u kojem nam opisuje ono što zovemo kolektivnim subjektivitetima Crkve i Vojske. 66

Psihoanalizîa je jgraja izvesnu ulogu u usmeravanju moderne subjekt^|vnos^j ona tu ulogu ne može održati a da je ne uskladi sa kretanjem nauke koja je razjašnjuje. Tu je probl|em temelja koji našoj disciplini treba da osiguraju njeno, mesto u nauci: problem formalizacije, koji je prilično ]o§e postavljen. Jer izgleda da, pOnovo zahvaćeni istim zastranjiva­ njem medicinskog duha nasuprot kojem je psihoanaliza morala da se ko>nstituiše, mi pokušavamo da, sledeći njen primer dopremo, do naučnih tokova sa gotovo pola stoleca zakašnjenja, Apstraktno objektivizovanje našeg iskustva putem fiktivnih načela,, odnosno načela koja podražavaju ekspe­ rimentalni meto,ličkim odjecima svojih opaski. I'«> bi bio put povratka na upotrebu simboličkih dej.1,, i u jednoj obnovljenoj tehnici tumačenja. ( )vde bismo se mogli poslužiti učenjem o dhvani17 iz i. ...lm ličke tradicije, koja ističe svojstvo govora koje )(iu>giićuje da se čuje i ono što sâm ne izriče. U ovoj i,Priji lose ilustruje jednom pričicom čija naivnost, 1.. .1 i kao daje pravilo u ovim primerima, sadrži dovoljno Imniora da nas navede da prodremo do istine koju skriva. Jodna devojka, kaže priča, čeka svog ljubavnika na. ,l..ilil roke, kada primeti kako joj u susret dolazi jedan i , iiniii. Ona mu prilazi i uzvikuje najtoplijim i najgostoiiiihlvijim glasom: »Kakav srećan dan. Pas koji vas je ,iiilno plašio na ovoj obali svojim lajanjem više se neće i„.|h vljivati, pošto ga je upravo rastrgao jedan lav koji ola tu u okolini . ..« Dakle, odsustvo lava može imati isto dejstvo kao i njegov skok kada bi bio tu, jer lav skače samo jednom, i ul.n kaže poslovica koju je Frojd voleo da navodi. I’i imarni karakter koji simboli imaju zapravo ih prinlijnva onim brojevima od kojih su sastavljeni svi ostali, 1.. , ako oni stoga leže u osnovi svih jezičkih semantema . dnog jezika (langue), onda bismo diskretnim istraživa­ ni. ni njihovih ukrštanja, služeći se jednom metaforom , i|r će simboličko premeštanje neutralizovati sekundarna smirenja termina koja ona može da prouzrokuje, mogli ,1a govoru vratimo njegovu punu vrednost podsećanja. " Ovde se pozivamo na učenje Abhinavagupte iz X veka.. , f i>r Kanti ehadra Pandey: »Indian Esthetics«, Chowkamba ■.„nnhrit Sériés, Studies, vol. Il Bénarès, 1950. 79-

Ova tehnika bi zahtevia, kako za podučavanje tako i za učenje, temeljno us\janje svih bogatstava datog jezika (langue), a naročito mih koja su konkretno ostva­ rena u njegovim poetskim tekstovima. Znamo da je to bio slučaj sa Frojdom, u bgledu nemačke književnosti, u koju bi se mogli ubrojati šekspirovi pozorišni komadi, zbog izvanrednog prevoda ÎOji je postojao u Nemačkoj. Čitavo Frojdovo delo svedçj 0 tome, kao i o njegovom neprestanom posezanju za tjom u tehnici, a nimalo ma­ nje i u otkrićima.^ Uz to 3 Frojd raspolagao i dobrim poznavanjem antičkih autra, savremenim znanjem o folkloru, a ispoljavao je zarmanje i za savremene huma­ nističke prodore u oblasti etnografije. Mogli bismo tražiti oc onog ko se bavi tehnikom psihoanalize da ne smatr; potpuno izlišnim praćenje Frojda na tom putu. v Ali treba najpre savlaiati jednu prepreku. Ona se može izmeriti na osnovu onaiovažavajućeg odnosa prema wording-u kao prema neko novotariji; engleska morfo­ logija^ ovde daje vrlo tanani podršku jednom pojmu koji je još i danas teško definiati da bi se mogao uspešno upotrebiti. Međutim, to što ovaj pojam skriva ne ohrabruje mnogo kada se jedan autori čudi što je postigao sasvim različit uspeh u tumačenju jednog istog otpora upotreb­ ljavajući, »bez svesne name-e«, kako nam podvlači, ter­ min need for love umesto trmina demand for love koji mu je poslužio ranije, a da pri tom nije uočio (to sam ističe) nikakav napredak. kada ova anegdota treba da potvrdi pozivanje tumačenjana ego psychology iz naslova članka, izgleda da ona ipak pre ukazuje na ego psycho­ logy analitičara, utoliko što se prilagođava jednoj tako skromnoj upotrebi engleskog da autor praksu svoje ana­ lize može da dovede do grarica ispraznog mucanja.*19 Ernst Kris, »Ego Psychol,gy an(j Interpretation«, Psychoanalytic Quarterly, XX, Ns 1, J^mary 1951, str. 15—29, cf. pasus koji je citiran na str. 27—28. 19 Ponovo napisan paragraf 1966). 80

Jer need i demand za subjekta imaju dijametralno suprotan smisao, a smatrati da njihova upotreba može da se i za trenutak pobrka ravno je radikalnom nespoznavanju onoga što govor izriče. Jer u svojoj simbolišućoj funkciji govor nema za cilj ništa manje nego da, pomoću veze koju stvara sa onim koji ga izriče, transformiše subjekt kojem se obraća i to uvodeći dejstvo označitelja. Zbog toga je potrebno vratiti se još jednom na struk­ turu komunikacije u jeziku i zauvek raspršiti zabludu o jrziku-znaku, koja je u toj oblasti izvor zabuna u besedi i pogrešaka u govoru. Ako se komunikacija jezika (langage) shvati kao lignai kojim pošiljalac uz pomoć izvesnog koda obavetnva primaoca o nečemu, nema nikakvog razloga da ne poklonimo isto poverenje, pa i veće, svakom drugom .maku kada je to »nešto« nekog pojedinca: štaviše, po­ lo je svi razlozi da damo prednost svakom načinu izraža­ vanja koji se približava prirodnom znaku. Na taj način se desilo da je tehnika govora kod nas postala diskreditovana i da smo krenuli u traganje za gestom, grimasom, stavom, mimikom, pokretom, drhta­ njem, tako reći za zaustavljanjem kretanja određenog navikom, jer smo prepredeni i ništa nas neće sprečiti da postimo svoje lovačke pse na ove tragove. Pokazaćemo nedovoljnost pojma jezika-znaka (langnge-signe) pomoću onog ispoljenja koje ga najbolje iluIruje u životinjskom carstvu i za koje se može reći da bi ga trebalo izmisliti da nedavno nije bilo predmet |i i govori jezikom kojim i sami govorite, vi ne želite da h i i le sebi da se sa njim susrećete u besedi svih ljudi, ii da se s njim sjedinjujete u jednoj posebnoj vrsti govora. Dakle, zapaža se antinomija imanentna odnosima go­ ni. i (la parole) i jezika (la language). U meri u kojoj l< ik postaje sve funkcionalniji, on postaje nepogodan za io vor, a, ukoliko nam je isuviše osoben, utoliko on gubi ■ ■m funkciju jezika. Poznato je kako su se u primitivnim tradicijama h i u ist.ila tajna imena koja je subjekt poistovećivao sa i iijom ličnošću ili sa svojim bogovima, do te mere da |r otkriti ova imena značilo izgubiti sebe ili izdati njih, > poveravanja naših subjekata, kao i naša sećanja, uče uns da nije retkost da jedno dete spontano pronađe vrediiost takve upotrebe. Konačno, vrednost jezika (langage) kao govora meri i mtersubjektivnošću onoga »mi« koje on preuzima. Na osnovu jedne obrnute antinomije primećujemo da lo se više neutralizuje funkcija jezika, približavajući se informaciji, sve više se jeziku pripisuje redundantnost. 83

Ovaj pojam redundancije potekao j ; iz istraživanja koji su bila utoliko tačnija što su bila praktičnija, pošto si dobila podsticaj od jednog ekonomskog problema opštenji na daljini i, posebno, mogućnosti odašiljanja više razgo­ vora jednom telefonskom žicom; može se konstatovati da je značajan deo fonetskog medijuma suvišan da bi se ostvarila komunikacija koja se zapravo traži. Ovo je za nas veoma 'instruktivno21, jer to što redundantnost predstavlja za informaciju jeste upravo ono što u govoru služi kao odjek. Jer funkcija jezika nije da informiše, već da evocira. Ono što tražim iu govoru jeste odgovor drugoga. Ono što me konstituiše kao subjekt jeste moje pitanje. Da bi me drugi priznao, ja izričem ono što je bilo, samo imajući u vidu ono što> će biti. Da bih ga pronašao, ja ga zovem po imenu koje on mora prihvatiti ili odbiti da bi mi odgovorio. Ja se potvrđujem u jeziku ali samo ukoliko se u njemu izgubim kao objekt. Ono što se ostvaruje u mojoj istoriji nije prošlost određena onim što je bilo budući da to više nije, niti pak prošlo vreme (le parfait) onog što je bilo u onome što jesam, već buduće vreme (futur antérieur) onoga što ćiu biti preko onoga što upravo sada postajem. Ako se sada postavim spram drugog da bih ga ispi­ tao, nikakav kibernetski aparat, ma koliko savršen bio, ne može da načini realkciju od onoga što će biti odgovor. Njegovo određenje ka© drugog člana u zatvorenom kru21 Svaki jezik ima svoj vlastiti oblik transmisije, i budući da se zakonitost takvih istraživanja zasniva na njenoj uspešnosti, ništa nas ne sprečava da iz toga izvučemo pouku. Razmotrimo, na primer, sentenciju prikačenu o uvodnu napomenu kao epigraf. Njen stil, s obzirom na opterećenost redundacijama, možda će vam se učiniti bezizražajmim. Ali rasteretite ga od njih, i njegova će odvažnost steći zaslužeini entuzijazam. Oyez: Parfaupe ouclaspa nannanbryle anaphi olog/i psychsline ixispad anlana — egnia kune n’rbiol’ ô blijouter têtumaine ennouconç... Evo konačno smo razlučili čistotu njeme poruke. Smisao u njoj diže glavu, u njoj se pomalja priznanje bića, a naš pobednički duh zaveštava budućnosti svoj besmrtni beleg. 84

im nadražaj—odgovor samo je metafora zasnovana na «iibjektivnosti koja se pripisuje životinji, a koja se potom i ubi u fizičkoj shemi na koju je metafora svodi. To je ..11 što smo opisali kao stavljanje zeca u šešir da bismo i i kasnije izvukli odatle. Ali reakcija nije odgovor. Ako pritisnem jedno električno dugme i pojavi se • . ■ 1.1 ost, nema nikakvog odgovora osim odgovora za moju ’i lju Međutim, ako u želji da dobijem isti rezultat treba i< rentezi obmane, a govor je podvrgnut ispitivanju ilulo ljenog, što postaje njegov vrhunski cilj, ali dijalcl-.li. 1.1 nužan ishod toga pojavljuje se u činjenici da analitičnu o subjektivnost, oslobođena svih ograničenja, izlaže subi, ih na milost svim dostavama njegovog govora. U stvari, jednom otelovljena intrasubjektivna toplhf ostvaruje se u podeli rađa između prisutnih subjekata \ ta iskrivljena upotreba Frojdove formule — da sve Uh je bilo id treba da postane ego — pojavljuje se u d. mi stifikovanom obliku; subjekt preobražen u jedno i • Ih (ovo ovde) mora da se saobrazi sa jednim ego-rn u k«>|t >•« će analitičar bez teškoća prepoznati svog saveznika, |>oMh se zapravo radi o egu samog analitičara. Upravo je to proces koji se izražava u mnogim |. < rijskim formulacijama o Splitting-u ega u analizi. vina subjektovog ega prelazi s druge strane zida lm|l analiziranog deli od analitičara, zatim polovina polovine i tako dalje, u asimptotskom mimohodu koji nikada, m.« koliko napredovao u pravcu mišljenja koje je sub|"hi stekao o sebi, neće uspeti da otupi ivicu sa koje si* iii.m. vratiti u slučaju da analiza zastrani. Ali kako subjekt jedne analize koja je zasnovana ih načelu da su sve njegove formulacije sistemi odbnm» može da bude branjen od totalne dezorijentacije u ko|.i| ga ostavlja analitičareva dijalektika? 90

t , pli.vo tumačenje, čiji se dijalektički postupak . mi pokazuje u posmatranju Dore, ne sadrži te ,,ii |ri, kada su analitičara njegove predrasude (to H hjtgttv kontra-transfer, termin čija se ispravna U,.», i , pi< ina našem mišljenju, ne može proširiti izvan h, hink ih razloga za grešku) zavele na pogrešan put limu. . n|u, n odmah plaća ceh za to negativnim transulu .1« i ovaj termin se ispoljava snažnije ukoliko je . ..i,.di i već mnogo dalje uvukla subjekt u spoznaju, lim o. obično sledi je prekid analize. O,.,., u .n metodičkim sumnjama koje Frojd iznosi da bi ga pro»rn> — ipak, nikada ne uspeva da svoja sećanja prvo­ bitne scene uklopi u svoju istoriju. Drugo, čovek s vukovima, na kraju, pokazuje svoju otuđenost na najkategoričniji način, u paranoidnom obliku. Istina, ovde se meša jedan drugi činilac, pomoću Imjeg realnost zadire u analizu, to jest, novčani dar čiju 28 Jer to je tačan prevod dvaju termina koji su, sa onim i rpnim besmislom (contresens) na koji smo već ukazali, pre> edeni kao »kraj i beskraj psihoanalize«. 20 Cf. Aulu-Gelle, Nuits attiques, II, 4: »U jednom procesu, liiula se postavi pitanje ko će biti obavezan da iznese optužbu, I nko se dve ili više osoba dobrovoljno ponude za taj posao, mula se presuda kojom sud imenuje osuđenog naziva »đivinarl|n«... Ova reč potiče otud što, budući da su optužitelj i optu’cni dva korelativna termina koji jedan bez drugog ne mogu postojati, a budući da ovaj vid suđenja o kojem je ovde reč predstavlja optuženog bez tužitelja, neophodno je pribeći divinai'lll kako bi se saznalo ono što parnica ne iznosi, što i dalje za­ država nepoznatim, to jest tužitelj.« ih'I

I Spisi

97

ćemo simboličku vrednost raspraviti na drugom mestu, ali čiji je značaj već naznačen u onome čega smo se podse tili o vezi između govora i dara koji ustanovljuje prvo bitnu razmenu. U ovom slučaju, novčani dar se Frojdo vorn inicijativom preobrće, a u tome, kao i u njegovom istrajnom vraćanju na slučaj, možemo prepoznati njegovo nerazrešenu subjektivizaciju problemâ koje ovaj slučaj ostavlja otvorenim. I niko ne sumnja da je to bio onaj činilac koji je zapodenuo psihozu, a da se pri tom niije baš znalo zašto. Pa ipak se razume da priznanje da se subjekt hrani u internatu psihoanalize (jer je čovek s vukovima bio izdržavan prilozima jedne grupe analitičara) za usluge koje čini nauci kao slučaj, znači takođe i odlučno ga učvrstiti u otuđenosti od njegove istine? Materijali iz naknadne analize, kada je bolesnik bio poveren Rut Mak Brunsvik (Ruth Mac Brunswick), ilustruju kolika je odgovornost prethodnog lečenja, doka­ zujući našu tezu o osobitoj ulozi govora i jezika u psiho­ analitičkom posredovanju. Štaviše, u njihovoj perspektivi se može shvatiti kako se Rut Mak Brunsvik sve u svemu nije tako loše snašla u delikatnom položaju u kojem se obrela s obzirom na transfer. (Čitalac će se setiti i samog zida iz naše meta­ fore koji figurira u jednom od snova, u kojoj vukovi iz ključnog sna pokušavaju da ga se dočepaju .. .) Oni koji prate moj seminar znaju sve to, a drugi se mogu potru­ diti ako žele.30 Mi zapravo želimo da dodirnemo jedan drugi vid analize koji je u ovom trenutku od gorućeg značaja, funk­ ciju vremena u tehnici. Želimo da govorimo o trajanju seanse. Ovde je ponovo u pitanju jedan element koji na izgled pripada realnosti, pošto predstavlja naše vreme rada i pod tim uglom on spada pod profesionalno pravilo za koje se može reći da je dominantno. 30 Dva ponovo pisana paragrafa (1966). 98

Ali ovi subjektivni uticaji nisu ništa manje značajni, pogotovo ne za analitičara. Svojstvo tabua koje su raspra­ ve o ovom pitanju imale sve donedavno, dovoljan je dokaz ■ i i je subjektivnost grupe, u tom pogledu, premalo oslo­ bode na, a skrupulozni, da ne kažemo opsesivni karakter toj I za neke, ako ne i za većinu, stiče uvaženost jednog morila čiji istorijski i geografski varijeteti izgleda da ni Imga ne uznemiravaju, očigledno je znak da postoji neki problem, sa kojim smo utoliko manje spremni da se suo•*11110 što osećamo da bi nas daleko odveo u ispitivanju funkcije analitičara. S druge strane, teško je ne uvideti njen značaj za •mnliz.irani subjekt. Nesvesno, govori se i to utoliko glas­ ni |e što je čovek manje kadar da opravda ono što kaže, m .vesno, dakle, traži vreme da bi se otkrilo. Mi se sa lim potpuno slažemo. Ali mi pitamo koja je njegova ..... i? Da li je to mera univerzuma preciznosti, da upoIr< bimo izraz gospodina Aleksandra Kojrea (Alexandre l .oyré)? Bez sumnje, mi živimo u tom univerzumu, ali je njegovo otkriće za čoveka skorašnjeg datuma, pošto se može pratiti tačno do Hijgensovog časovnika, to jest do I (159. godine, a nelagodnost modernog čoveka ne poka­ li I«* precizno da za njega ova preciznost predstavlja činilac oslobođenja. Da li je ovo vreme gravitacije sveto u tom smislu što odgovara vremenu zvezda koje je u vcćnosti postavio Bog, Bog koji, kako to kaže Lihtenberg, navija naš sunčani časovnik? Možda ćemo dobiti neku bolju predstavu o tome ako uporedimo vreme stvaranja leđnog simboličkog objekta i trenutak nepažnje kada dopuštamo da on padne? Kako god bilo, ako rad naše funkcije tokom ovog remena ostaje problematičan, verujemo da smo podneli dovoljno svedočanstva o funkciji rada u onome što paci|cnt u tom vremenu ostvaruje. Ali realnost ovog vremena, ma kakva bila, od tada Hobija lokalnu vrednost, vrednost prihvatanja proizvoda "vog rada. Mi igramo ulogu registratora, preuzimajući funda­ mentalnu funkciju u svakoj simboličkoj razmeni, prima­ 99

jući ono što do kamo, čovek u svojoj izvornosti, nazivu govorom koji traje. Svedok pozvan da potvrdi iskrenost subjekta, pohranitelj zapisnika njegove besede, referenca njegove tačnosti, jamac njegove ispravnosti, čuvar njegovog testa menta, zapisničar njegovih kodicila, analitičar u sebi ima nešto od pisara. Ali on ostaje gospodar istine koja se razvija u ovoj besedi. Kao što smo rekli, on je taj koji određuje punktuaciju njene dijalektike. Ovde se on još shvata kao sudija koji će odrediti vrednosti te besede. To povlači dve posledice. Prekid seanse subjekt ne može da ne doživi kao jed­ nu punktuaciju u svom napredovanju. Mi znamo kako on izračunava njen istek da bi je artikulisao preko vlastitih odlaganja, ili preko puteva za uzmicanje, kako anticipira njen kraj mereći ga kao neko oružje, vrebajući ga kao sklonište. To je činjenica koja se može sa lakoćom utvrditi u proučavanju tekstova sa simboličkim pismom, bilo da se radi o Bibliji ili o kineskim kanonima: odsustvo punktuacije je ovde izvor dvosmislenosti; jednom postavljena punktuacija utvrđuje smisao, njena promena ga obnavlja ili remeti, a pogrešna punktuacija znači samo promenu nagore. Ravnodušnost sa kojom presecanje timing-a prekida trenutke žurbe u subjektu može biti fatalna za zaključak prema kojem hita njegova beseda, to jest, može u njemu fiksirati neko pogrešno razumevanje, ako ne i dati pretekst za uzvratnu prevaru. Početnici ostavljaju utisak da su više pogođeni dejstvima ovog događaja, što nas nagoni da pomislimo kako je za druge to samo stvar rutine. Izvesno je da nas neutralnost koju ispoljavamo u strogoj primeni tog pravila održava na putu našeg nedelanja. Ali to nedelanje ima granicu, inače ne bi bilo inter­ vencija: a zašto ih onemogućiti na ovom mestu, kada su tako povlašćene? 100

Opasnost da će to mesto steći opsesivnu vrednost i ..iI analitičara počiva jednostavno na tome da se njime dešava srbjektova popustljivost: ne samo popustlji­ ve l očita za opsesivnog bolesnika, već takva koja kod uloga zadobija posebnu snagu, upravo iz osećanja koja ini.i o radu kojim se bavi. Poznata nam je oznaka pri­ nudni rad hoja kod takvog subjekta obavija sve, čak i ni io što radi u dokolici. Ovaj smisao potkrepljuje i njegov subjektivni odnos prema gospodaru, utoliko što čeka njegovu smrt. Zapravo, opsesivac ispoljava jedan stav koji Hegel nije razvio u dijalektici gospodara i sluge. Sluga je u-micao pred rizikom smrti, kada mu je bila pružena prilika da postane gospodar u borbi za čisti prestiž. Ali putilo zna da je smrtan, on takođe zna da i gospodar može da umre. Od ovog trenutka on može da prihvati iln radi za gospodara i da se u međuvremenu odrekne uživanja: tako on čeka, ne znajući kada će njegovog rn .podara sustići smrt. Takav je intersubjektivnii razlog kako sumnje tako i IH|laganja, koji su karakterne crte kod opsesivnog bole­ snika. Pa ipak, sav se njegov rad obavlja u znaku te numere i postaje dvostruko otuđen od tog znaka. Jer ne samo što subjektu drugi otima njegovo delo, što jeste ml nos na kojem počiva svaki rad, već subjektu isto tako Izmiče spoznaja vlastite suštine u njegovom delu u ko­ jem rad dobij a svoje opravdanje, jer njega samog »tu nema«, on se nalazi u anticipiranom trenutku gospo­ dareve smrti, od kojeg će (trenutka) početi da živi, ali očekujući to, on se poistovećuje sa njim kao mrtvim, a posredstvom toga i sam je već mrtav. No, on ipak nastoji da prevari gospodara pokaziva­ njem dobrih namera u svom radu. To je ono što dobra deca analitičkog katehizma izražavaju svojim grubim jezikom kada kažu da subjektov ego pokušava da zavede svoj superego. Ova intersubjektivna formulacija biva namah demi■.l.i fikovana kada se shvati u analitičkom odnosu, gde se 101

zapravo subjektovo wcrking through koristi za zavo­ đenje analitičara. Nije slučajno ni to što se fantazam o smrti analiti­ čara, koji se često oseća kao strah, odnosno kao strepnja, redovno javlja čim se dijalektičko napredovanje približi pitanju o namerama egc kod naših subjekata. A subjekt tada ponovo počinje da još demonstra­ tivni je razrađuje svoju »dobru volju«. Kako posle toga posumnjati u dejstvo ma kakvog prezira koji gospodar može ispoljiti prema proizvodu takvog rada? Otpor subjekta se zbog toga može potpuno poremetiti. Od tog trenutka, njegov dotad nesvesni alibi počinje da mu se otkriva i vidimo ga kako strastveno traga za razlogom tolikih napora. Mi ne bismo ni govorili toliko o tome kada ne bismo bili uvereni da smo, ekspcrimentišući u jednoj etapi našeg iskustva, etapi koju smo zaključili, sa onim što smo nazvali kratke seanse, uspeli da odlaganjem zavr­ šetka seanse kod jednog muškog subjekta iznesemo na svetlost dana fantazme o analnoj trudnoći, kao i san o njenom okončanju putem carskog reza, dok bismo inače još morali da slušamo njegove spekulacije o umetnosti Dostojevskog. Uostalom, mi nismo ovde da bismo branili ovaj po­ stupak, već da bismo pokazali kako on u svojoj tehničkoj primeni ima precizan dijalektički smisao.31 I nismo mi jedini zapazili da se on na kraju izjedna­ čava sa tehnikom poznatom pod imenom zen, koja se u tradicionalnoj askezi izvesnih škola sa Dalekog istoka koristi kao sredstvo subjektovog otkrovenja. Ne upuštajući se do kraja u ono što sobom povlači ova tehnika, pošto bi to bilo u opreci sa izvesnim ogra­ ničenjima koja nam naša tehnika postavlja, čini nam se da bi jedna diskretna primena njenih načela u analizi bila prihvatljivija od nekih vrsta analize poznatih kao 31 Bio to oštećeni kamen ili kamen temeljac, naša snaga leži u tome što nismo popustili u ovoj tački. 102

Hiuilize otpora, utoliko što ova tehnika ne povlači za oliom nikakvu opasnost otuđenja subjekta. •1er ova prekida besedu samo da bi oslobodila govor. Dakle, evo nas pred zidom, pred zidom jezika (langage). Tu smo na svom mestu, što znači na istoj Dinni na kojoj je i bolesnik, i upravo na ovom zidu, Imji je naš koliko i njegov, pokušaćemo da odgovorimo mi odjek njegovog govora. S one strane tog zida za nas nema ničeg osim spo|| i .nje tame. Da li to znači da smo potpuno gospodari Ht nacije? Svakako ne, i Frojd nam je ovde ostavio u im lede testament o negativnoj terapeutskoj reakciji. Ključ za ovu misteriju, kaže se, nalazi se u deloi iinju primordijalnog mazohizma, to jest, u ispoljavanju onog instinkta smrti čiju nam je enigmu Frojd predn I u vio na vrhuncu svog iskustva. IVIi je ne možemo tek tako odbaciti, kao što ne možemo da odlažemo njeno ispitivanje. .1er primečujemo da se u odbijanju te najviše tačke l'Tojdove doktrine slažu oni koji zasnivaju analizu na koncepciji ega, čiju smo grešku razotkrili, i oni koji, kno Rajh, u pokušaju da ga oslobode njegovog oklopa, I. no što on čini, prate načelo traganja za neizrecivim organskim izrazom s one strane govora tako daleko da l>i, kao i on, mogli da u naslojavanju dve crvolike forme imbolišu orgazmičku indukciju koju, kao i on, očekuju od analize, a čija se zapanjujuća shema može videti u njegovoj knjizi o analizi karaktera. Takvo slaganje će nas nesumnjivo navesti da sa odobravanjem sudimo o krutosti tvorevina duha, kada leđnom pokažemo odnos čvrste povezanosti pojma intinkta smrti i problema jezika. Pojam instinkta smrti, kada se malo razmotri, poka­ zuje' se kao ironičan, a njegov smisao treba tražiti u l>oju dva oprečna termina: instinkt uzet u najširem značenju zapravo je zakon koji sukcesivno reguliše ciklus ponašanja, čiji je cilj obavljanje neke vitalne lunkcije, a smrt se pojavljuje pre svega kao razaranje života. 103

Ipak, definicija koju je Biša (Bichat), na samom početku biološke nauke, dao o životu kao skupu silu koje se odupiru smrti, a u ništa manjoj meri i naj­ modernija koncepcija o životu kakvu nalazimo kod jod nog Kanona u pojmu homeostaze, kao funkciji jednog sistema koji sam održava svoju ravnotežu — one nas obe podsećaju da su život i smrt sastavljeni u jednom polarnom odnosu u samom srcu fenomena koji su vezani za život. Posle ovoga, uskladivost suprotstavljenih termina instinkta smrti i fenomena ponavljanja, koje Frojdovo objašnjenje u stvari podvodi pod automatizam, ne bi više predstavljala teškoću da se shvati kako je tu posredi jedan biološki pojam. Ali svak dobro oseća da nije to posredi i na ovom problemu spotakli su se mnogi od nas. Činjenica da se mnogi zaustavljaju na prividnoj neusklađenosti ovih termina može čak privući našu pažnju zbog toga što pokazuje dijalektičku naivnost koju bi, bez sumnje, po­ meo klasični problem koji se semantici postavlja u determinativnom iskazu: zaselak na reci Gang, pomoću kojeg hinduistička estetika ilustruje drugi oblik jezičkih rezonanci.82 Tom pojmu zapravo treba pristupiti u onome što nazivamo poetikom Frojdovog delà, što je prvi način pristupa da bi se prodrlo u njegov smisao, a i bitna dimenzija za razumevanje njegovih dijalektičkih reper­ kusija, od samih početaka Frojdovog rada, pa do vrhun­ ca koji označava sam taj pojam. Treba se podsetiti, na primer, da nam Frojd svedoči o tome da je svoju voka­ ciju kao lekar pronašao u pozivu koji je čuo za vreme javnog čitanja čuvene Geteove Himne prirodi, to jest, u tekstu — koji je pronašao jedan prijatelj —, u kojem je pesnik, na zalasku svog života, hteo da vidi tobožnje dete iz najranijih izliva svog pera. Potkraj Frojdovog života pak, u članku o analizi razmatranoj kao dovršivoj ili nedovršivoj, nalazimo izri-32 32 To je oblik zvan Laksanalaksana. 104

i i hi pozivanje njegove nove koncepcije na sukob dva i un d;i pod kojima je Empedokle iz Agrigenta, u V veku pir naše ere, to jest u doba presokratskog nerazlikovanja i u i rode i duha, posmatrao promene univerzalnog života. Ove dve činjenice su nam dovoljna naznaka da se .■■do radi o jednom mitu o dijadi, koji se, uostalom u l'lalonovoj verziji, pominje u delu S one strane principa fiidovoljstva, mitu koji se u subjektivnosti modernog čoveka može razumeti jedino ako se uzdigne do negaII vnosti suda u kojem se izriče. To znači da isto kao što automatizam ponavljanja,, I.Hji se utoliko manje shvata što čovek više nastoji da razdvoji njegove granice, ne cilja ni na šta drugo do na istorizujuću vremenitost iskustva transfera, i instinkt nuli u suštini takođe izražava granicu istorijske funkrlje subjekta. Ta granica je smrt, ne kao konačan istek života pojedinca, niti kao empirijska izvesnost subjekta, već, prema formuli koju daje Hajdeger, kao »potpuno vlastita, bezuslovna, nezaobilazna, izvesna i kao takva neodrediva mogućnost subjekta«, shvaćenog kao subjekt određen svojom istoričnošću. Zapravo, ta granica je u svakom trenutku prisutna n onome što ova istorija poseduje kao već ostvareno. Ona predstavlja prošlost u njegovom realnom vidu, to jest, ne fizičku prošlost čija je egzistencija napuštena, niti epsku prošlost koja se dovršava u memoarima, ni istorijsku prošlost u kojoj čovek nalazi jamstvo svoje budućnosti, već izokrenutu prošlost koja se ispoljava u ponavljanju.33 Takva je smrt koju subjektivnost uzima za svog partnera u trijadi koju njeno posredovanje uspostavlja u univerzalnom sukobu Philia-e, ljubavi i Neikos-a, ne­ sloge. Posle ovoga nema više potrebe za vraćanjem na istrošeni pojam primordijalnog mazohizma da bi se shva­ 33 Četiri reči kojima je ispisana naša posleđnja formulacija ponavljanja (1966) zamena su za neprikladno posezanje za »večnim vraćanjem« koje nam je tad bilo jedino na raspolaganju.

tilo značenje igara ponavljanja u kojima subjektivno:;! spaja gospodarenje nad svojom osamljenošću i rođenje simbola. To su one iščezavajuoe igre koje nam je Frojd otkrio u jednom trenutku genijalnosti, kako bismo spoznali dn je trenutak kada se želja humanizuje istovremeno I trenutak kada se dete rada u jeziku (langage). Sada možemo shvatiti da subjekt ovde ne samo dn ovladava svojom lišenošču time što je usvaja, već I uzdiže svoju želju na viši stupanj. Jer njegova akciju razara objekt za koji čini da se pojavljuje i da nestaje u anticipiranom izazivanju njegovog prisustva i od­ sustva. Ona na taj način, negativizuje polje sila želje, da bi sama sebi postala vlastiti objekt. À taj objekt, koji se namah otelovljuje u simboličkom paru dva ele mentarna izricanja, najavljuje u subjektu dijahronično spajanje dihotomnih fonernâ, kojem (dijahroničkom spa­ janju) postojeći jezik nudi da asimiluje sinhroničku strukturu; isto tako i dete počinje da se angažuje u sistemu konkretne besede svoje okoline, reprodukujući manje ili više približno u svojim Fort! i Da! samogla­ snike koje iz njega prima. Fort! Da! želja ljudskog mladunčeta je već u nje­ govoj usamljenosti postala želja drugoga, jednog alter ega koji njime vlada i čiji je objekt želje odsad njegova vlastita muka. Ako se dete sada obrati nekom imaginarnom ili realnom partneru, videće da se i on isto tako povinuje negativnosti svoje besede, i pošto njegov poziv ima za posledicu da se ovaj sakrije, on će u progoniteljskom oglašavanju izazivati povratak koji partnera vraća nje­ govoj želji. Tako se simbol namah javlja kao umorstvo stvari, i ta smrt ustanovljuje u subjektu ovekovečenje njegovi* želje. Prvi simbol u kojem nailazimo na tragove čovečanstva jeste sahrana, a posrednik smrti prepoznaje se u svakom odnosu u kojerp čovek stupa u život njene istorije. 106

To je jedili život koji traje i koji je istinski, pošto prenosi a di se ne izgubi u tradiciji koja se nastavlja I .objekta dosubjekta. Kako je moguće ne videti kako • l'ioko on traiscendira onaj koji je nasledila životinja i o kojem pqedinac iščezava u vrsti, pošto nikakav -Ihnoćnik ne zdvaja njegovu prolaznu pojavu od one Imjn ga reprolukuje u nepromenljivosti tipa. Zapravo, Izuzev ovih hpotetičkih mutacija phylum-a. koje treba ■ bi usvoji jedni subjektivnost kojoj se čovek približio tek polju — ništa osim iskustava u kojima ih čovek poven|e, ne razlikuje pacova od paeova, konja od konja, niât a osim ovcg nestalnog prelaska iz života u smrt — * Ini. Empedokb, svojim bacanjem u krater Etne, ostavlja u uvek u sećtnju ljudi simbolički čin njegovog bića■ ii smrt. Covekova sloboda se sva ispisuje u trouglu koji sačiu|uvaju odricanje koje on nameće želji drugog pod pretii|om smrti zlog uživanja u plodovima svog ropstva — dobrovoljno žrtvovanje svog života iz razlogâ koji ljudl'om životu daju njegovu meru — i samoubilačko odrii mije pobeđeie strane, koja povlačenjem u svoju ne11 mišku usamljenost lišava gospodara njegove pobede. Od ovih figura smrti treća je vrhunsko skretanje, pomoću kojeg neposredna posebnost želje, stičući ponovo uvnj neizrecivi oblik, u negativnosti ponovo pronalazi svoj poslednji trijumf. I mi treba da shvatimo njen umisao, jer se upravo njome moramo baviti. Ona zapravo nije izopačenje instinkta, već pre očajnička potvrda zi­ mi a koji je najčistiji oblik u kojem spoznajemo instinkt smrti. Subjekt kaže: »Ne!« ovoj intersubjektivnoj igri poi .ufanja (jer de furet) u kojoj se želja otkriva na tre­ nutak, samo da bi se izgubila he. Jer kako on može biti osa tolikih života, on koji m zna ništa o dijalektici koja ga sa tim životima anga?«i.|, c strukture jezika, koji se pogrešno shvataju, i da vn.; ponovo naučimo da sričete zaboravljeno ba, ba govora. Jer koji će vas recept voditi u tehnici koja se sastoji ml prvih, a svoja dejstva izvlači iz drugih, ako ne spo­ na te polje i funkciju i jednih i drugih. Psihoanalitčiko iskustvo jeu čoveku ponovo pronašlo Imperativ reči (verbe) kao zakon koji ga je oblikovao po svojoj slici. Ona rukovodi poetskom funkcijom jezika da bi simbolički posredovala njegovu želju. Neka vam ona omogući da konačno shvatite kako u daru govora35 počiva sva realnost njegovih dejstava; jer čoveku je upravo preko tog dara došla sva realnost i on je održava pomoću svog neprestanog delanja. Ako je ova oblast koja definiše taj dar govora, dovoljna za vašu akciju kao i za vaše saznanje, ona će hiti dovoljna i za vaše posvećivanje. Jer, ona mu nudi jedno povlašćeno polje. Kada su Deve, ljudi i Asure, kao što čitamo u prvoj Brahmani pete pouke iz Bhrad-âranyaka upanišade, za­ 35 Razume se da ovde nisu u pitanju oni »darovi« za koje se smatra da vazda nedostaju novacima, već onaj dar u kojem oni oskudevaju češće no što im je udeljen. 109

vršavali svoj novicijat kod Prajâpâtija, uputili su mu ovu molitvu: »Govori nam«. »Da«, reče Prajâpâti, bog grmljavine. »Jeste li me čuli?« A Deve odgovoriše: »Ti nam reče: Damyatta, sa­ vladajte sebe« — sveti tekst hoće da kaže kako se sile odozgo pokoravaju zakonu govora. »Da«, reče Prajâpâti, bog grmljavine. »Jeste li me čuli?« A ljudi odgovoriše: »Ti nam reče: Datta, dajte« — sveti tekst hoće da kaže da se ljudi prepoznaju po daru govora. »Da«, reče Prajâpâti, bog grmljavine. »Jeste li me čuli?« A Asure odgovoriše: »Ti nam reče Dayadhvam, budite milostivi« — sveti tekst hoće da kaže kako se sile odozdo odazivaju na glas govora.38 To je ono, nastavlja tekst, što božanski glas daje da se čuje u grmljavini: pokornost, dar, milost. Da da da. Jer Prajâpâti svima odgovara: »Ćuli ste me«.

Ponž (Ponge) to piše: réson (1966).

110

Frojdovska stvar ili smisao povratka Frojdu u psihoanalizi Proširena verzija predavanja koje je održano na Bečkoj neuro-psihijatrijskoj klinici. 7. novembra 1955.1

Silviji Situacija vremena i mesta ovog zadatka Mislim da nisam došao u nevreme — ovih dana kad Beč, da bi se ponovo obznanio glasom Opere, pre­ uzima u jednoj patetičnoj varijanti ono što je oduvek bilo njegovo poslanje na mestu kulturnog sabiranja, od kojeg je on znao da napravi sklad — da podsetim na izbor preko kojeg će, ovog puta zauvek, ostati vezan za revoluciju spoznaje dostojne Kopernikovog imena: večno mesto Frojdovog otkrića, ako se može reći da se, prema tom otkriću, pravi centar ljudskog bića ne nalazi više na istom mestu koje mu je dodeljivala čitava jedna humanistička tradicija. Bez sumnje, i za proroke za koje njihove zemlje nisu bile potpuno gluve, mora doći tren, zar ne, kad se opaža njihovo pomračenje, makar to bilo posle njihove smrti. Strancu pristoji ograđivanje u pogledu sila koje se mešaju u takav učinak doba. Ta, ne situira li se drugde povratak Frojdu čiji ja hoću da budem najavljivač: tamo gde se dostatno može nazvati simbolička sablazan koju je dr Alfred Vinterstajn (Alfred Winterstein), ovde prisutan, znao, kao predsednik Bečkog psihoanalitičkog društva, da istakne kad se bila istrošila, naime, na otkrivanju spomen-ploče koja obeležava kuću u kojoj je Frojd izradio svoje herojsko delo i koju (sablazan) ne čini to što ovaj spomenik nisu 1 Objavljeno u L’Evolution psychiatrique, 1956, br. 1.

Frojdu posvetili njegovi sugrađani, nego to što ga nije podiglo međunarodno društvo onih koji žive od nje­ govog kumstva. Simptomatičan nedostatak, jer odaje porican je kojo ne dolazi iz zemlje u kojoj je Frojd, prema svojoj tra­ diciji, bio samo prolazni gost, nego iz samog polja čiju nam je negu zaveštao i od onih kojima ga je poverio na čuvanje, mislim na psihoanalitički pokret u kojem su stvari došle do tačke da lozinka o povratku Frojdu znači preokretanje. Mnogo slučajnosti se uplelo u ovu istoriju otkako se prvi zvuk frojdovske poruke, sa svojim odjecima, zaorio u bečkom zvonu, da bi se nadaleko rasprostrla njegova jeka. Činilo se da se u potmulom rušenju prvog svetskog rata zagušila. Njeno širenje se nastavilo sa ogromnim ljudskim razdiranjem koje je izazvalo drugi sukob a koji je bio njen najmoćniji prenosnik. Frojdov glas nam je prispeo na valovima zvonjenja mržnje na uzbunu, meteža razdora, paničnog zadaha rata, dok smo gledali kako preživljavaju rasap oni koji su bili nosioci svega toga i koje nije slučajno zadesilo proganjanje. Ovo se kretanje više nije smelo zaustaviti sem na kraje­ vima našeg sveta; suzbijeno je tamo gde nije ispravno reći da istorija gubi smisao pošto tu nalazi svoj kraj — prevarili bismo se čak ako bismo mislili da je tu isto­ rija bila odsutna, pošto, već vekovima stvarana, ona je tu teža od ponora koji ocrtava njen suviše uski horizont — ali gde ju je porekla kategorička volja koja poduhva­ tima daje njihov stil: kulturni aistorizam Severne Ame­ rike, svojstven Sjedinjenim Američkim Državama. Ovaj aistorizam određuje potrebnu asimilaciju za onog ko hoće da bude priznat u društvu koje obrazuje ova kultura. Na njen poziv imala je da odgovori jedna grupa emigranata, koji su, da bi bili priznati, mogli da iskoriste samo svoju razliku, ali funkcija te razlike je, u principu, pretpostavljala istoriju; njihova disciplina je postavila most koji spaja modernog čoveka sa drev­ nim mitovima. Sticaj okolnosti je bio i odviše snažan, prilika isuviše zavodljiva da se ne bi popustilo isku112

.'nju koje se nudilo: napustiti princip i zasnovati funk< 11 u na razlici. Dobro shvatimo prirodu ovog iskušenja. ( )na nije ni priroda lakoće ni priroda dobiti. Sigurno je Inkše izbrisati principe učenja, nego ožiljke porekla, korisnije potčiniti svoju funkciju zahtevu; ali, ovde, uvesti svoju funkciju na svoju razliku znači popustiti unutrašnjoj prikazi u samoj toj funkciji, onoj koja funkciju zasniva na ovoj razlici. To još znači vratiti se nazadnom principu koji prekriva dvojstvo onog koji i' il i i onog koji leći protivstavljenošću onog koji zna i uiing koji ne zna. Kako se ne opravdati zbog držanja ove protivstavljenosti za istinitu kad je ona realna, kako odatle neosetno ne postati gutač duša u društvenom konlekstu koji zahteva tu uslugu? Najpogubnija udobnost l intelektualna udobnost, kao što je najgora pokvarenost onih najboljih. Tako se Frojdova izreka Jungu, iz čijih sam je usta zapamtio, kad su — obojicu je pozvao Klarkov univerzitet — bili na pomolu njujorškoj luci i slavnoj statui koja obasjava svet: »Oni ne znaju da im donosimo kugu«, vratila Frojdu kao kazna za polutanstvo, čija antifraza i njena sumornost ne ugušuju prasak razdora. Da bi uhvatila u zamku tvorca ove izreke, Nemezis je trebalo samo da ga doslovno uhvati za reč. Bojimo se da mu ne bi priložila i povratnu kartu prvog razreda. Istina, da se tako što desilo, mogli bismo samo sebe da okrivimo. Jer, Evropa je, čini se, kod onih koji su je napustili, sa potiskivanjem njihovih ružnih uspo­ mena, nestala iz briga kao i iz stila, ako ne i iz sećanja. Nećemo vam se jadati zbog ovog zaborava, pošto smo tako slobodniji da vam predstavimo nameru po­ vratka Frojdu, onakvom kako su ga neki iz Francuskog psihoanalitičkog društva sebi zadali u nastavi. Nije tu za nas posredi povratak potisnutog, nego nalaženje potpore u antitezi koja čini proteklu fazu u psihoana­ litičkom pokretu od Frojdove smrti, da bismo pokazali šta nije psihoanaliza i sa vama potražili sredstvo da ojačamo ono što je neprekidno podupire čak i u njenom iskrivljavanju, tj. izvorni smisao koji je Frojd samim 3 Spisi

113

1 svojim prisustvom u njoj očuvao i koji ovde treba jasno izreći. Kako nam je ovaj smisao mogao manjkati kad je potvrđen u najjasnijem i najtemeljnijem mogućem delu? I kako je moguće da nas ostavi u neodlučnosti kad nam proučavanje ovog delà pokazuje da je njegove etape i njegove zaokrete nalagala briga, kod Frojda nepoko­ lebljivo delotvorna, da se očuva u njegovoj izvornoj strogosti? Njegovi tekstovi se mogu uporediti sa onim koje je ljudsko poštovanje davno odenulo najvišim atributima, jer oni podnose iskušavanje ove discipline komentarisanja, čiju vrlinu, ako se njome služimo na tradicionalan način, otkrivamo ne samo u tome što jednu reč (parole) smeštamo u kontekst njenog vremena, nego i u tome što procenjujemo da li odgovor koji ona donosi na pi­ tanja koja postavlja, prevazilazi ili ne prevazilazi odgo­ vor koji u njoj nalazimo na današnja pitanja. Hoću li vam nešto otkriti ako vam kažem da su ovi tekstovi — kojima ja već četiri godine posvećujem seminar, svake srede od novembra do jula po dva sata, a da još nisam prokomentarisao više od četvrtine, ako uistinu moji komentari pretpostavljaju njihovu celinu — mene kao i one koji me slede, iznenadili pravim otkrićima. Ona idu od koncepata koji su ostali neiskorišćeni do kliničkih pojedinosti koje smo mi iznašli u našem istraživanju i koje svedoče koliko je polje, što ga je Frojd istraživao, prevazilazilo pristupe koje je za nas pripremio i u kojem je stupnju njegovo posmatranje, što ponekad daje utisak iscrpnosti, malo bilo podložno onome što je imao nameru da pokaže. Koji među struč­ njacima discipliné inostranih analiza, a koga sam ja pomenuo da čita ove tekstove, nije bio uzbuđen ovim neposrednim istraživanjem: bilo da je to ono koje pra­ timo u Traumdeutung-u (Tumačenju snova), u prouča­ vanju Coveka-vuka ili u ć> one strane principa zado­ voljstva? Kakva vežba za odgoj duhova, i kakvo poslanje da mu se posudi svoj glas! Takođe, kakav nadzor meto­ dičke vrednosti ovog odgoja i učinka istine ovog posla­ 114

nju, kad vam učenici, kojima ih (tekstove) predajete, i Ion ose dokaz preobražaja ■— što se ponekad zbiva od i Innas do sutra — njihove prakse koja je postala prolija i delotvornija, čak pre no što im postane prozirna. No bih vam mogao opširno položiti račun, na ovom u li stu visokog spomena, o ovom radu, u razgovoru za koji dugujem ljubaznosti g. profesora Hofa (Hoff), te mglasnosti mojih pogleda sa pogledima đr docenta Arnolda (Arnold), koji je zamislio da ovde pred vama govorim, i, najzad, mojim izvanrednim i već davnašnjim odnosima s g. Igorom Karuzom (Igor Caruso), od koga miin saznao na kakav bi doček naišao moj govor u Beču. Ali, takođe, ne mogu zaboraviti slušaoce za koje sara zahvalan predusretljivosti g. Sizinija (Susini), direktora našeg Francuskog instituta u Beču. I, zato, u trenutku kada dolazim na smisao povratka Frojdu, koji ovde javno ispovedam, treba da se upitam da li, ne rizikujem da prevarim one koji su manje spremni da me slušaju no što u spremni stručnjaci. Protivnik Ovde sam siguran u svoj odgovor — apsolutno ne, ukoliko je ono što ću reći upravo onako kao što mora biti. Smisao povratka Frojdu povratak je smislu Frojda. A smisao onoga što je Frojd rekao može biti saopšten bilo kome zato što je, svakome upućen, svako za njega zainteresovan : jedna reč će biti dovoljna da se taj smisao nasluti; Frojdovo otkriće stavlja na tapet istinu, a nema nikoga koga se istina lično- ne tiče. Priznajte da je to- neobičan razlog da vam se baci u lice ova reč koja je malne na zlu glasu zbog toga što je prognana iz boljih društava. Ja, ipak, pitam, nije li ona upisana u samo srce analitičke prakse, jer ova, osim toga, uvek okrepljuje otkriće istine u nama i čak u na­ šem telu. Po čemu bi, zaista, nesvesno bilo dostojnije prizna­ vanja- od odbrana koje mu se u subjektu suprotstavljaju «•

115

sa uspehom koji ih čini isto toliko realnim koliko, je i nesvesno. Ja ne otvaram ovde trgovinu ničeanskom lošom robom laži života, niti se zanosim venom u to da verujemo, niti prihvatam da je dovoljno da tu laž želimo da bismo je hteli.. Ali ja pitam odakle potiče ovaj mir koji se uspostavlja u priznanju nesvesne težnje, ako, ona nije istinitija od onoga što je prinuđavalo na sukob? Osim toga, zar se, već izvesno vreme, ubrzo ne pokazuje da je ovaj mir promašeni mir, pošto psihoanalitičari, nezado­ voljni time što- su priznali kao nesvesne odbrane, koje se pripisuju Ja, mehanizme tih odbrana — premeštanje u pogledu objekta, preokretanje protiv subjekta, nazado­ vanje oblika — sve više i više poistovećuju sa samom dinamikom koju je Frojd analizirao u težnji, koja se, tako izgleda, u njima tako nastavlja kraj znakovne pro,mene. Nije li vrhunac dosegnut onda kad je prihvaćeno da od­ brana može sam nagon dovesti do svesti kako bi sprečila subjekt da se u njemu prepozna. Ne sustežem li se, ipak — da bih preveo izlaganje ovih tajni u koherentnu besedu — od reči koje uprkos meni ponovo u besedu uvode dvojnost koja ih podupire. Ali ja ne žalim što drveće tehničkog pomaka krije šumu teorije, stvar je u tome što je (teoriju) tehnički pomak toliko malo izneverava dane verujemo da se nalazimo, u Bondijevoj (Bondy) šumi, tačno onog koji izmigolji iza svakog drveta i ne verujemo da u šumi moraju postojati i drveta stvarnija nego što su druga, ili, ako hoćete, da nije svako drvo razbojnik. Zbog čega bismo se pitali gde su razbojnici koji nisu drveće. Ovo malo, dakle, što pri­ godom može postati sve, možda zaslužuje da se razjasni. Koja je to istina bez koje ne postoji način da se razlikuje lice od maske, i. izvan koje se pokazuje da u njoj nema drugog čudovišta do sam labirint? Drugačije rečeno, po čemu se razbojnici i drveće, u stvari, međusobno razlikuju, ako su svi iste realnosti? Ovde se goleme cokule nazuvaju na golubije noge — na kojima se, znamo to, upućuje istina —■ i tom prilikom cokule progutaju s nogama i pticu: naš kriterij je, zanesenjače, uzvikuju, prosto ekonomski. Svako uređenje 116

ilvarnosti nije podjednako ekonomsko. Ali u trenutku kada je istina već upućena, ptica se izvlači i neozleđena izlazi s našim pitanjem: ekonomski za koga? Ovog puta stvar ide suviše daleko. Protivnik se ceri: Vidi se u čemu je štos. Gospodin je zaglavio u filosofiju. Začas, eto ti Platona i Hegela. Ovi su nam potpisi do­ voljni. To šta> oni jamče je za koš, i, uza sve to, kao što •tmo rekli, zar bi se to ticalo- svakoga — to ne zanima stručnjake kao što smo mi. To se čak ne da razvrstati u 11 ; išoj dokumentacij i. « Mislite da se ja izrugujem u ovoj besedi. Nikako, potpisujem to. Da Frojd nije doneo nešto drugo spoznaji čoveka do ovu istinu da postoji istinito, ne bi bilo frojdovskog otkri­ ća. Frojd bi tada dobio mesto u plemenu moralista u kojima se otelovljuje tradicija humanističke analize, ku­ mova slama na nebu evropske kulture, na kojem su Bal­ tazar Grasian (Balthazar Gracian) i La Rošfuko (La Roche­ foucauld) najveće zvezde, a Niče (Nietzsche) nova toliko sjajna koliko je brz njen povratak u tamu. Poslednji među njima, Frojd, i, bez sumnje, kao i oni podstaknut čisto hrišćanskom brigom za nepatvorenost nemira duše, znao je da čitavu jednu kazuistiku baci na zemljopisnu kartu Tandre [zemlje ljubavi — prirn. prev.], na kojoj nije potrebno orijentisanje za usluge kojima se namenjuje. Njena objektivnost je, naime, strogo vezana za analitičku situaciju koja se, između četiri zida što ograničavaju njeno polje, veoma postojano uzdržava od toga da se zna gde je sever, pošto se on brka sa osom divana, za koju se smatra da je usmerena prema ličnosti analitičara. Psihoanaliza je nauka o prifcazama koje nestaju u tom polju. Jedinstveno iskustvo-, uostalom dosta gnusno, ali koje se ne može toliko preporučiti koliko zaslužuje onima koji hoće da uđu u načelo čovekovih ludila, jer umesto da se pokaže kao rođak čitave jedne skale otuđenja, ono ih osvetljava. Ovaj je jezik (langage) umeren, nisam ga ja izume«. Mogli smOi čuti jednog strasnog gorljivca takozvane kla­ sične psihoanalize kako ovu definiše kao iskustvo: čija 117

je povlastica strogo vezana za oblike koji uređuju njenu praksu i u kojima se ne može izmeniti nijedna crta, zato što, dobijeni čudom slučaja, oni čuvaju pristup transcen dentnoj realnosti u vidovima istorije, u kojoj smisao za rkuje ono što analitička slaboumnost projektuje u 1 Ja neurotičara. lVJi mi nismo ovde da sanjamo između mučnine i 1 ' vice. Sada još svaki nalonj 'koji sam ja treba da ' " "iže: ja sam idealni pacijent pošto se sa mnom nećete ; "mučiti, rezultati su otprve dobijeni, ja sam unapred . ........ 'io. Ja sam savršeno Ja, pošto se radi samo o tome »huyu l'ju besedu zamenite vašom, jer nikad .... nisam imao llHIII 1 ’i jer vam se poveravam da me obavestite o stvak a ) 11 1 njima vam moji uređaji korigovanja ne dozvolja»ili« " a me neposredno' prilagodite, naime, da me obavef ii« ' 1 svim stvarima koje nisu vaše dioptrije, vaše veli'opsega vaših isprava.« "' i jedan nalonj je to, čini mi se, veoma dobar zbor. 11 " '■ 'jaču se, bez sumnje. Prema mom mnenju, u onome 1 rekao, on nije imao šta o sebi da primeti. Zbog toga ' 11'sam bio reč; on je bio Ja kao gramatički subjekt, i 11 "i A je zaslužio još jedan čin, bio bi dobar da ga vojnik " ' zgodimice iz rova potpuno raspravijačkog zahteva, ‘ 1 ' ’'ođe i da nam pribavi ilustracije frojđovske devize 1 i, ako se izrazi kao: »Tamo gde je bilo ono, ja mora ii-iiiu 1 i.ilom što imamo,: ruke, stopala, srce, usta, štaviše n/l koje. je neprijatno pratiti, preti prekid sprege, čija u1 zebnji ima za posledicu jedino strože mere. ih»|hV" •I to će reći poziv upućen moći ove slike, kojoj , .I|«t p lđl'»"> medeni mesec ogledala, na ovu svetu vezu a' I1 levice, koja se u toj slici potvrđuje, iako je -mila, kao, što se pokazuje kad je subjekt bolje propolo«'-.i

i m as toj i Ii bolji obrazac ove veze od same slike 11 pisara u njegovoj funkciji? Tako funkcije gos'„|.,k'.iiM', koje se netačno naziva sintezom Ja, na temelju m i.i n ni Inog otuđenja uvode razvoj koji iz njih proizilazi,

i,

139

poimenice, ono- što smo negde nazvali parano ičko na.vl.. ljudske spoznaje, prema kojem su ovi objekti potčlnjuiil zakonu uobraziljskog ponovnog podvostručavanja, ] prizivaju potvrdu beskrajnog niza pisara, koji ništa m duguje njihovom sindikalnom odelu. Ali za nas se odlučno značenje otuđenja koje obra* u Urbild (praoblik) Ja pokazuje u odnosu isključenja ko|. nadalje strukturira u subjektu dvojni odnos Ja sa .1» Jer ako bi uobraziljsko podešavanje jednog drugom nio ralo učiniti da se uloge razdele na komplementaran način, na primer, između pisara i klijenta, sedimentovano po h l u većivanje u subjektu Ja sa drugim imalo bi za učinak l da ova raspodela nikad ne ustanovljuje harmoniju, čak ni kinetičku, već da se ona uspostavlja na stalnom ralu -li ili Ja« u kojem se radi o egzistenciji jednog ili drugog od dvojice pisara u svakom od subjekata. Situacija koju simbolizuje u »Vi ste za drugog« iz tranzitivističke svađe, iz izvornog oblika agresivnog opštenja. Vidimo na šta se svodi jezik Ja: intuitivno prosvelljr nje, pribrani nalog, povratna agresivnost verbalnog eha Dodajmo tu ono što mu se vrača od automatskih manjkov i opšte besede: vaspitno utuvljavanje i bunovno ponavlja nje, načini opštenja koji savršeno reprodukuju objekt« jedva komplikovanije od ovog nalonja, feed-back, kona trukciju za prve, za druge gramofonsku ploču, po ino gućnosti ogrebanu na pravom mestu. Ipak, u tom se registru sprovodi sistematska anali. ,i odbrane. Potvrđuju je (analizu) prividi unazadovanju Objekatski odnos joj pribavlja izgled i ovo siljenje nema drugog izlaza sem jednog od ona tri koja se priznaju u važećoj tehnici. Ili, impulsivni skok u realno kroz papirni obruč fantazma: obično, acting out, u smislu upozorenju suprotnog sugestiji. Ili prolazna hipomanija po izbacivanju samog objekta, koji je tačno opisan u megalomanskom pijanstvu, koje je naš prijatelj Mihai Bahnt (Michael Balint), istinoljubivo’, što ga još više čini našim prija teljem, prepoznao kao znak završetka psihoanalize u sa dašnjim normama. Ili u vrstu somatizacije kao što je 140

t i|H.|ii 11 u’irzija two body psychology, koju je sugerirao itikiH.ii (Itickman), fantazam je iza kojeg se sklanja two t. ' mml i/sis, koja je isto toliko neodrživa koliko. je kohein.iiui u svojim rezultatima.

Analitička akcija .'.lm); toga mi učimo da u analitičkoj situaciji ne i lo|e .'.amo dva prisutna subjekta, nego dva subjekta, i| drugi (autre) je označen malim početnim a. S raz1 i . ilngularitetâ matematičke dijalektike, na koje se ii.k. navići, njihovo sastavljanje u par subjekata S i A i.uinal.i svega četiri, člana, stoga što odnos isključenja, i i|< Inje između a i a’, u sučeljavanju subjekata svodi i , i a h i > obeležena para na jedan jedini. 11 i > v< ij igri učetvoro, analitičar će delovati na znat'i ui kr otpore koji opterećuju, koče i iskrivljuju govor i I h. Ii u kvartet prvobitni znak isključenja koje pretpo1 I|.i ili ili prisutnosti ili odsutnosti i koje formalno i i.., nj,, u narcisistički Bildung (građevinu) uključenu ■••i i u,ik koji nedostaje, napomenimo to uzgred, u algo> iiiiiirl.nin aparatu moderne logike, što se naziva simboi. i. 'hi, i |M>kazuje dijalektičku nedostatnost u tom apa. au kuju (nedostatnost) logiku čini nesposobnom za for. . .h ui|ii humanističkih nauka. < »vo znači da se analitičar konkretno upliće u dijai kliku analize tako što igra ulogu mrtvaca, što mrtvoše ■■ "i položaj, kao što to kažu Kinezi, bilo ćutanjem tamo i i I a ugi (Autre), s velikim A, bilo poništavajući sop1 .ni olpor tamo gde je drugi s malim a. U oba slučaja > i >1 odnosnim uticajem simboličkog i uobraziljskog on o|»i i ml nj uje smrt. Potrebno je, opet, da on prepozna i, dakle, razlikuje ■ hi iliri i u u oba ta registra da bi znao zašto se upliće, o h..|riu trenutku se nudi prilika, za uplitanje i kako .• H|n| delovati. 141

Prvobitni uslov za ovo jeste da je analitičar uveren u radikalnu razliku između Drugog, kome mora da se obimu njegov govor, i ovog drugog drugog, koji je onaj koga |l dodir misli, preobražava u neku vrstu krpe za brisanje i i i. im Intimnijeg engleskog psihologizma. I da je, avaj, brzo i ...... pol dovetimo sa moždanom opnom samog autora — sve što l> pi.oid.do od njega i njegovog predmeta nakon što je iscrp.. .. . /iH.r. nj.- drugog i zdrav razum prvog. 155

DRVO

iz čega se vidi kako ona otvara put greškama koje str gore naznačene. Ja sam za svoje slušaoce ovu ilustraciju zamenlo jednom drugom, koja se može smatrati ispravnijom samo utoliko što zadire u dimenziju koja je nespojiva sa onom dimenzijom koje se psihoanalitičar još nije u potpunosti odrekao, zato što opravdano oseća da njegov konfoi mizam ima vrednost samo utoliko što polazi od lijo. Evo te druge ilustracije: MUŠKI

□

156

ŽENSKI

i'■ vidi da — bez velikog proširenja dometa . iielju kojim se u ovom slučaju bavimo, odnosno i i m mlvostručavanja imenice naporednim postavlja­ li dm termina čiji komplementarni smisao kao da ■ in im da se učvrsti — iznenađenje nastaje prodom ,,, neočekivanog smisla: u slici na kojoj dvoje jedna* i udu izoloara«, koji se zapadnom čoveku nude za .. i dp nje njegovih prirodnih potreba van kuće, simboo...|.i Imperativ koji on, čini se, deli sa velikom veći.. ■ |u imitivnih zajednica i koji njegov javni život i ii'uvu minarnoj segregaciji. Nimm» ovaj primer naveli samo zato da bismo nisi ... mlincem ućutkali nominalističku raspravu, već da •r - pre svega pokazali kako označitelj doista ulazi u u. om mio, i to u onom obliku, koji budući da nije nemaimplnii, nameće pitanje svog mesta u stvarnosti. Jer lu 1. ova tri problema vrhune u pitanju razloga, u iii/voju, falusne faze. Znamo da Frojd tim terminom ..'iim'-ava prvo genitalno sazrevanje: ukoliko ga karaktelir uobraziljska prevlast falusnog svojstva i masturbaimsko uživanje — to, s jedne strane, a, s druge, Frojd nvo uživanje kod žene lokalizuje u klitoris, kojemu je mi taj način data funkcija falusa i što, izgleda, tako uključuje kod oba pola do kraja ove faze, tj. do slab­ ljenja Edipa, svako instinktivno obeležavanje vagine kao mosta genitalnog prodora. Veoma je sumnjivo da ovo neznanje nije nepozna­ nice u tehničkom smislu reči, utoliko pre što je ono ponekad izmišljeno. Ono bi se moglo složiti samo sa baj­ kom u kojoj nam Longo pokazuje inicijaciju Dafnis i llloe podvrgnutu razjašnjenjima jedne starice. Tako su izvesni autori bili navedeni da falusnu fazu promatraju kao učinak potiskivanja, a funkciju koju u njoj stiče falusni objekt kao simptom. Teškoće počinju kad je posredi to da se sazna kakav simptom: fobije, . kaže jedan; perverzije, kaže drugi; a ponekad, vele, oboje. U poslednjem slučaju se pokazuje da tu više ništa nije u redu, ne zato što se ne zbivaju zanimljiva pretvaranja objekta fobije u fetiš, nego upravo zato što su ona zanimljiva po tome što se razlikuju njihova mesta u strukturi. Bilo bi uzaludno tražiti od autora da formulišu ovu razliku u perspektivama koje su danas od uticaja pod nazivom objekatski odnos. I to na osnovu parcijalnog objekta zbog nedostatka drugih referenci sem tog približnog pojma, koji nikad nije kritikovan otkako ga je Karl Abraham (Karl Abraham) uveo, zbilja nesrećno, s obzirom na komotnosti koje nudi našoj eposi. U ovom času nam se, sada napuštena rasprava o falusnoj fazi — o tome bi trebalo iznova pročitati tek­ stove nastale od 1928. do 1932. — osvežuje preko pri­ mera jedne doktrinalne strasti, kojoj kvarenje psiho­ analize, što posleduje njenom američkom presađivanju, dodaje nostalgični ton. Ako bismo hteli da rezimiramo raspru, morali bismo krivotvoriti nepatvorenu raznovrsnost pozicija koje su 17 Spisi

257

zauzeli Helen Doje (Hélène Deutch), Karen Hornn] (Karen Horney), Ernest Džons (Ernest Jones), da u ograničimo na najistaknutije. Niz od tri članka, koji je ovaj poslednji posvetio tom predmetu, naročito je upečatljiv, ako ni zbog čegn drugog ono zbog početne namere na kojoj on gradi I na koju upozorava termin aphanisis (iščeznuće seksunl nosti), koji je on skovao. Jer on tu, postavljajući sasvim tačno problem odnosa kastracije i želje, jasno pokazuje svoju nesposobnost da prepozna ono što, ipak, gotovo zahvata, te,, čini se, da termin, koji će nam začas dati ključ tog problema, izbija tu iz samog Džonsovog ne uspeha. Naročito će nas zabaviti njegov uspeh da pod okri­ ljem Frojdovog pisma obrazloži poziciju koja mu je tačno suprotna: pravi obrazac u jednom teškom žanru. Bilo kako bilo, ništa se neće dogoditi što se, čini se, Džonšu podruguje vlastita odbrana povratka prirodnih prava u prvotno stanje (ne vodi li ga ta odbrana do tačke u kojoj je morao zaključiti onim iz Biblije: Bog ih stvori, čoveka i ženu?). Šta je on stvarno dobio normiranjem funkcije falusa kao parcijalnog objekta, ako je trebalo da se pozove nä njegovo prisustvo, kao unu­ trašnjeg objekta, u majčinom telu — termin unutrašnji objekt zavisi od fantazama koje je otkrila Melani Klajn — i ako, ipak, nije mogao da se odvoji od učenja Melani Klajn, prema čijem mišljenju ovi fantazmi nadolaze iz najranijeg detinjstva, iz doba edipovskih tvorevina. Nećemo pogrešiti ako ponovo pokrenemo pitanje, pitajući se šta je moglo nametnuti Frojdu očigledni para­ doks njegove pozicije. Jer, bićemo prisiljeni da dopusti­ mo da se on bolje nego iko upravljao u prepoznavanju poretka nesvesnih fenomena, čiji je pronalazač, i da su, u pomanjkanju dovoljnog obrazloženja prirode ovih fenomena, njegovi sledbenici bili osuđeni da tu više ili manje zalutaju. Počevši od te opklade — koju mi postavljamo kao princip komentarisanja Frojdovog delà, što ga nastavlja­ mo evo sedam godina — mi smo došli do izvesnih re258-

/

'ultata: pre svega, postaviti kao. nužan uslov svakog olnazloženja analitičkog fenomena pojam označitelja, ukoliko se on u modernoj lingvističkoj analizi protiv.Invlja pojmu označenog. Frojd sa njom, rođenom posle njega, nije mogao da računa, no tvrdimo da se njegovo ni kriče ističe upravo time što je, pošavši iz jedne obla­ čili u kojoj se nije moglo očekivati priznanje moći lin­ gvističke analize, morao predujmiti njene formule. Obi.ii no, Frojdovo otkriće daje opreci označitelja i ozna­ čenog stvarni domet u kojem je treba razumeti: naime, ■ -načitelj ima aktivnu funkciju u određivanju učinaka u kojima se ono što je podatno označavanju pojavljuje I.no ono što podnosi beleg označitelja, postavši preko lr žudnje označeno. Prema tome, ova žudnja označitelja postaje nova dimenzija ljudskog stanja, ukoliko ne govori samo čovek, nego ukoliko u čoveku i preko čoveka ono govori, uko­ liko čovekovu prirodu protkivaju učinci u kojima se nalazi struktura jezika (langage), čija građa čovek po­ da je, i ukoliko na taj način odjekuje u njemu — s one strane svega što je mogla da shvati psihologija ideja odnos govora (parole). Tako se može reći da posleđice otkrića nesvesnog nisu još bile ni naslućene u teoriji, kad se već, daleko­ sežnije no što se i sada može da proceni, osećala njegova uzdrmanost u praksi, i čak se očitovala u pojavama uzmicanja. Precizirajmo da ova promocija čovekovog odnosa prema označitelju nema kao takva nikakve veze sa »kul­ tu ralističkom« pozicijom u uobičajenom smislu te reči, pozicijom iz koje je, na primer, Karen Hornaj svojim gledištem, koje je Frojd okvalifikovao kao feminističko, pretekla svađu oko falusa. Nije reč o odnosu čoveka i jezika (langage) kao društvenog fenomena, nije čak u pitanju ni nešto što liči na onu ideološku psihogenezu koju poznajemo, i koja nije prevaziđena odlučnim obra­ ćanjem potpuno metafizičkom pojmu, skrivenom ispod njenog petitio principii poziva konkretnom, što kao po­ grdu pronosi naziv afekt. 17*

259

Reč je o tome da se u zakonima, koji upravljaju onom drugom scenom (eine andere Schauplatz), koju Frojd povodom snova određuje kao scenu nesvesnog, iz nađu učinci koji se otkrivaju na nivou lanca materijalno nepostojanih elemenata koji čine jezik (langage): učinci koje određuje dvostruka igra kombinacije i nadomeštanja u označitelj u, prema dvema tvoriteljskim stranama ozna­ čenog koje obrazuju metonimiju i metaforu; učinci koji određuju utemeljenje subjekta. U tom iskušenju pojav­ ljuje se topologija, u matematičkom smislu reči, bez koje, ubrzo razabiramo, nije moguće barem zabeležiti struktu­ ru simptoma, u analitičkom smislu reči. Ono govori u Drugom, kažemo, označivši pod Drugim sâmo mesto koje priziva obraćanje govoru (parole) u svakom odnosu u koji se Drugi upliće. Ako ono govori u Drugom, čuo ga ili ga ne čuo subjekt svojim ušima, to znači da subjekt tu, po logičkom prvenstvu spram svakog buđenja označenog, nalazi svoje označiteljsko mesto. Otkriće onoga što subjekt uzglobljuje na tom mestu, tj. u nesvesnom, dopušta nam da shvatimo po cenu kakvog je cepanja (Spaltung) on tako ustrojen. Ovde se razjašnjava funkcija falusa. U Frojdovom učenju falus nije fantazam, ako pod tim treba razumeti uobraziljsku pojavu. Nije kao takav ni objekt (parcijalni, unutrašnji, dobri, rđavi, itd. . .), ako se tim terminom vrednuje realnost koja sudeluje u nekom odnosu. On je još manje organ, penis ili klitoris, koji simbolizuje. Frojd, svakako, nije bez razloga povodom falusa upućivao na idol što je falus bio za Stare. Jer falus je označitelj, označitelj čija funkcija u intersubjektivnoj ekonomiji analize, možda, podiže veo s funkcije koju je on imao u misterijama. Jer on je ozna­ čitelj određen da označi svekolike učinke označenog, ukoliko ih označitelj uslovljava svojom označiteljskom prisutnošću. Ispitajmo, prema tome, učinke tog prisustva. Oni su najpre, već stoga što čovek govori, proizvod odstupanja od njegovih potreba, u tom smislu što mu se one, u meri u kojoj su potčinjene zahtevu, vraćaju otuđene. Ovo 260

nije posledica njegove stvarne zavisnosti (nemojte pomi­ rili da ste tu ponovo našli ono parazitsko shvatanje kao sto je to pojam zavisnosti u teoriji neuroza), nego upravo

označiteljskog uobličenja kao takvog i toga što je s mesta Drugog odaslana čovekova poruka. To što se tako otuđeno u potrebama uspostavlja l J rverdrängung (prvotno potiskivanje), stoga što se, po hipotezi, nije moglo uzglobiti u zahtev: ali ona se pojav­ ljuje u jednom izdanku, koji je ono što se kod čoveka pokazuje kao želja (das Begehren). Upravo je u prirodi fenomenologije koja se razvija iz analitičkog iskustva da pokaže paradoksalni, devijantni, lutalački, isredišteni i čak skandalozni karakter želje, čime se ona razlikuje od potrebe. To je čak i odviše potvrđena činjenica a da se ne bi oduvek nametala moralistima dostojnim tog imena. Izgleda da je toj činjenici i nekadašnji frojdizam dugo­ vao svoj status. Ipak, paradoksalno, psihoanaliza se našla na čelu vajkadašnjeg mračnjaštva, koje je uz to i do­ sadno, kada poriče činjenicu, u težnji ka teorijskom i praktičnom svođenju želje na potrebu. Zato ovde moramo obrazložiti ovaj status polazeći od zahteva, čije su vlastite karakteristike mimoiđene u poj­ mu frustracije (koji Frojd nikada nije upotrebio). Zahtev po sebi ne odnosi se na zadovoljenja koja poziva, no na nešto drugo. On je zahtev jedne prisutnosti ili jedne odsutnosti. To je ono što ispoljava prvotni odnos sa majkom, zbog toga što je pun ovog Drugog kojeg treba situirati s ove strane potreba koje on može da ispuni. Zahtev uspostavlja Drugog kao onog ko već ima »povlasticu« da zadovoljava potrebe, tj. moć da ih liši onoga što ih jedino zadovoljava. Ova povlastica Drugog tako ocrtava radikalni oblik darovanja onoga što on nema, recimo, onoga što se zove ljubav. Na taj način, zahtev poništava (aufhebt) osobenost svega što može biti dato, pretvarajući to u dokaz ljubavi, a sama zadovoljenja potrebe, koja đobija, unižavaju se (sich enriedrigt), te ne mogu biti ništa drugo do satiranje zahteva ljubavi (isve je ovo potpuno pristupačno u psi­ 261

hologiji negovanja đece, čemu su se posvetili naši anali tičari danas). Nužno je, dakle, da se tako poništena osobenost po novo pojavi s one strane zahteva. Ona se, uistinu, tu ponovo i pojavljuje, ali čuvajući strukturu koja utajuje bezuslovnost zahteva ljubavi. Moć čistog gubitka, preo­ kretom koji nije prosta negacija negacije, izbija iz ostatka brisanja. Želja nadomešta bezuslovnost zahteva »apso­ lutnom« uslovnošću: ova uslovnost, u stvari, čini gipkim ono što je kod dokaza ljubavi tvrdokorno prema zadovo­ ljenju potrebe. Prema tome, želja nije ni čežnja za za­ dovoljenjem ni zahtev ljubavi, nego razlika koja nastaje oduzimanjem prvog od drugog, sam fenomen njihovog cepanja (Spaltung). Shvatljivo je kako seksualni odnos zauzima ovo ograđeno polje želje i kako će u njega uložiti svoju sudbinu. Ovo zato što je to polje napravljeno da se na njemu proizvede zagonetka koju u subjektu izaziva taj odnos i koju mu dvostruko »uznačuje«: preokretom zahteva, koji zagonetka podstiče, u zahtev za subjektom potrebe; preokretom dvosmislenosti predočene Drugom, koji je u pitanju, u dokaz zahteva ljubavi. Zev ove zagonetke dokazuje ono što taj odnos određuje najpro­ stijom formulom koja ga može učiniti jasnim; naime, subjekt kao i Drugi, za svakog od partnera u odnosu, ne mogu se zadovoljiti time da budu subjekti potrebe, ni objekti ljubavi, moraju nadomeštati uzrok želje. U seksualnom životu ova istina je u srcu svih podvala koje se počine u psihoanalitičkom polju. Ona, takođe, na tom polju stvara uslov subjektove sreće: maskiranje zeva te istine — time što se (zev) prepušta snazi »genitalnosti« da bi se dokinuo sazrevanjem nežnosti (to će reći, samo obraćanjem Drugom kao realnosti), makar bogobojažljivo koliko može biti — nije ništa manje i prevara. Ovde treba izričito reći da su francuski analitičari, hipokritskim pojmom genitalnog žrtvovanja, otvorili put jednom moralizatorskom pokretu, koji se otada širi posvuda kao glas hora Vojske spasa. 262

Kako mu drago, čovek ne može težiti za tim da bude potpun (»totalna ličnost«, što je druga pretpostavka ::a kojom moderna psihoterapija skreće na stranputicu), čim igra premeštanja i zgušnjavanja, u kojoj je on osuđen na izvršavanje svojih funkcija, obeležava njegov subjekatski odnos prema označitelju. Falus je povlašćeni označitelj ovog belega u kojem se učešće logosa združuje s nadolaskom želje. Možemo reći da je ovaj označitelj izabran kao ono sto je najistaknutije od svega na šta se može nabasati u realnom seksualnom aktu, i, isto tako, kao ono što je najsimboličkije u doslovnom (tipografskom) smislu te re­ ći, pošto on tu odgovara (logičkom) vezniku. Možemo, takođe, reći da je on, ukoliko se predaje, rađanjem, po svojoj nadutosti slika životnog toka. Sav ovaj zbor još uvek skriva činjenicu da on može igrati svoju ulogu samo skriven, tj. kao sam znak lateritnosti koji pogađa sve što je podatno označavanju čim je uzdignuto (aufgehoben) u funkciju označitelja. Falus je označitelj te same Aufhebung koja svojim iščezavanjem posvećuje (uvodi u tajne). Zato demon AiSmç -a (Scham)1 izbija u istom trenutku u kojem je u antičkim misterij ama falus raskriven (up. slavnu sliku iz Vile u Pompeji). Onda on postaje prečaga (la barre) koja, rukom ovog demona, udara označeno, obeležavajući ga kao nezako­ nito potomstvo, njegove označiteljske veze. Tako se produkuje uslov komplementarnosti u označiteljevom uspostavljanju subjekta, uslov koji objašnjava Spaltung subjekta i pogon posredovanja gde se cepanje dovršava. To će reći: 1. da subjekt naznačuje svoje biće samo ako precrta (barrer) sve što znači, kao što se to pokazuje u njegovom htenju da bude voljen zbog sebe; prikaza koja se ne 1 Demon Stida.

263

smanjuje da bi mogla biti odbačena kao gramatička pri kaza (pošto ona poništava besedu); 2. da ono što je živo od ovog bića u urverdrängt (prvotno potisnutom) nalazi svoj označitelj primajući beleg Verdrängung (potiskivanja) falusa (po čemu je nesvesno jezik). Failus kao označitelj daje razmeru (la raison) želje (u značenju u kojem je termin upotrebljavan kao »srednja i krajnja razmera« harmonlične deobe). Osim toga, ja ću falus sada upotrebiti kao algori tam; da bih vam omogućio da shvatite ovu upotrebu, ne mogu drugo učiniti a da beskrajno ne proširim svoje izla­ ganje, do da se pouzdam u odjek iskustva koje nas po­ vezuje. Pošto je falus označitelj, potrebno je da subjekt ima pristup k njemu na mestu Drugog. No pošto je ovaj ozna­ čitelj na tom mestu samo skriven, kao razlog (la raison) želje Drugog, subjektu je naloženo da prizna kao takvu ovu želju Drugog, tj. drugog, ukoliko je i on sam subjekt koga je pocepala označiteljska Spaltung. Pojave koje se pokazuju u psihološkom razvoju po­ tvrđuju tu označiteljsku funkciju falusa. Tako se najpre može ispravnije formulisati klajnijanska činjenica da se dete od početka boji da majka »sadrži« falus. Ali razvoj se uređuje u dijalektici zahteva ljubavi i iskušenja želje. Zahtev ljubavi može samo trpeti od želje čiji mu je označitelj tuđ. Ako majčina želja jeste falus, dete će hteti da bude falus da bi zadovoljilo tu želju. Tako se već oseća da se želji imanentna deoba iskušava u želji Dru­ gog time što se deoba već suprotstavlja tome da se subjekt zadovolji pokazivanjem Drugom onog šta realno može da ima što odgovara falusu, jer za njegov zahtev ljubavi, koji bi hteo da on jeste falus, to što ima ne vredi više no ono što nema. Klinika nam pokazuje da ovo iskušavanje želje Dru­ gog nije odsudno time što subjekt u tom iskušavanju 264

saznaje da li on lično ima ili nema realni falus, nego I me što saznaje da ga majka nema. To je momenat iskutva bez kojeg ne dejstvuje nikakva simptomatska (fobija) ili strukturalna (Penisneid) posledica koja je povezana sa kompleksom kastracije. Ovde se potpisuje veza želje, ukoliko je falusni označitelj njen beleg, sa pretnjom ne­ dostatkom označitelja ili nostalgijom zbog tog nedostatka. Naravno, budućnost želje zavisi od zakona koji je otac uveo u taj sied. Ali, ako ostajemo pri funkciji falusa, možemo ozna­ čiti strukture kojima će odnosi između polova biti podvrgnuti. Recimo da će se ovi odnosi obrtati oko biti i imati koji, zbog toga što se odnose na jedan označitelj, falus, imaju suprotan učinak, s jedne strane davanja realnosti subjektu u tom označitelju, a s druge strane, irealizovanja odnosa koje treba označiti. Ovo se izaziva uplitanjem jednog pričinjati se, koje zamenjuje imati, da bi ga, s jedne strane zaštitilo, a maskiralo njegov manjak na drugoj strani, a što ima za učinak potpuno projektovanje idealnih ili tipičnih ma­ nifestacija ponašanja oba pola, štaviše, i akta kopulacije. u komediju. Ove ideale osnažuje zahtev koji su oni kadri da ispune i koji je, sa svojom dopunom, svođenjem želje na zahtev, uvek zahtev ljubavi. Mi kažemo, ma koliko ova formulacija izgledala paradoksalna, da će žena, da bi bila falus, tj. označitelj želje Drugog, odbaciti suštinski deo ženskosti, posebno sve svoje atribute u maskaradi. Ona misli da je željena i ujedno voljena zbog nečega što ona nije. Ali ona nalazi označitelj vlastite želje u telu onoga kome upućuje svoj zahtev ljubavi. Bez sumnje, ne treba zaboraviti da organ koji se zaogrće ovom označiteljskom funkcijom dobija vrednost fetiša. Ali ženi ostaje ishod da prema istom objektu konvergiraju iskustvo ljubavi — koje je kao takvo (up. gore) idealno lišava onoga što joj objekt daje — i želja, koja u tom objektu nalazi označitelj. 265

Zato se može opaziti da nedostatak primerenog zadovo ljenja seksualne potrebe, drugačije rečeno, frigidnost, žena relativno dobro podnosi, dok je Verdrängung (po* tiskivanje), inherentna želji, kod nje manja nego kod čoveka. Kod čoveka, naprotiv, dijalektika zahteva i želje rađa učinke osobenog umanjivanja vrednosti (Erniedri­ gung) ljubavnog života; ne možemo a da se ponovo ne zadivimo s kakvom ih je sigurnošću Frojd situirao u sa­ mom spoju iz kojeg se uzdižu. Ako se čovek, uistinu, snađe da zadovolji svoj zahtev ljubavi u odnosu sa ženom, ukoliko je označitelj falusa ustanovljuje kao davaoca u ljubavi onoga što nema — njegova sopstvena želja falusa, obratno, učiniće da ozna­ čitelj želje izbije u preostalom delovanju njenog neslaga­ nja sa »drugom ženom«, koja može značiti ovaj falus na razne načine, bilo kao devica, bilo kao prostitutka. Odatle proishodi centrifugalna težnja genitalnog nagona u ljubavnom životu, što čini da čovek mnogo teže pod­ nosi nemoć i zbog čega je, u isto vreme, Verdrängung (potiskivanje), inherentna želji, za njega značajnija no za ženu. Ipak, ne treba verovati da je vrsta neverstva, koja bi se tu pokazala kao sastavni deo muške funkcije, njoj i primerena. Jer, ako malo bolje pogledamo, isto se udvajanje nalazi i kod žene, sem što se ovde Drugi Lju­ bavi kao takav, tj. ukoliko je lišen onoga što daje, slabo razabira u uzmicanju u kojem nadomešta biće onog istog čoveka čija svojstva žena voli. Mogli bismo ovde dodati da se muška homoseksual­ nost, u skladu sa falusnim belegom koji uspostavlja želju, obrazuje na strani želje — da se, nasuprot, ženska homo­ seksualnost, kao što to pokazuje posmatranje, orijentiše prema obmani koja pojačava stranu zahteva ljubavi. Ove primedbe bi zasluživale detaljnije ispitivanje iz perspek­ tive povratka na funkciju maske, ukoliko ona gospodari poistovećivanjima u kojima se razlaže odbijanje zahteva. 266

Činjenica da ženskost nalazi utočište u toj masci posredstvom činjenice Verdrängung, inherentne falusnom lidegu želje, ima neobičnu posledicu: čini da kod ljud­ skog bića sâmo muževno pokazivanje izgleda ženski. U skladu sa tim, sluti se razlog ove crte, nikad razjašnjene, što još jednom pokazuje dubinu Frojdove intui­ cije: naime, zašto on ističe da postoji samo jedan libido, a njegov tekst pokazuje da ga shvata kao po prirodi muški. Funkcija falusnog označitelja dopire ovde do svog najdubljeg odnosa: onog preko kojeg su Stari tu ote­ lo vili Noüç i Xoyoç.

267

Prevrat subjekta i dijalektika želje u Frojdovskom nesvesnom

Ovaj tekst predstavlja saopštenje koje smo podneli na Kongresu u Roajomonu, koji je pod nazivom Dijalektika organizovao Međunarodni filosofski kolokvij i na koji nas je pozvao 2an Val (Jean Wahl). Kongres je održan od 19. do 23. septembra 1960. Datum ovog teksta, stariji od datuma Kon­ gresa iz Bonevala, sa kojeg je tekst koji dolazi posle ovoga,1 objavljujemo: zato da pokažemo čitaocu da naša nastava uvek prethodi onome što smo mogli iz nje pokazati. (Graf koji ovde donosimo konstruisan je za naš Seminar o tvorevinama nesvesnog. Izra­ đen je napose na strukturi đosetke, koju smo, pred iznenađenim auditorijem, uzeli za polazište. To je bilo prvog ili poslednjeg tromesečja 1957. Jedan izveštaj sa tog Seminara, sa ovde datim grafom, pojavio se u to vreme u Bulletin de psychologie.)

Praksu koju zovemo, psihoanaliza obrazuje jedna struktura. Ova struktura ne može biti ravnodušna prema publici kao što je ova, za koju pretpostavljamo da je obaveštena o filosofskim problemima. Biti filosof treba da znači zanimati se za ono za šta se zanima svako a da to ne zna; eto zanimljive tvrdnje čija se osobenost sastoji u tome što njena podesnost ne pretpostavlja da se ona (tvrdnja) može dokazati. Jer, sa njom se može izaći na kraj samo ako svako postane fi­ losof. 1 Lakan ovde upućuje na tekst »Položaj u nesvesnom«, koji nije ušao u ovaj izbor (prim. prev.).

269

Kažem:, njena filosofska podesnost, budući da jo takva, kad se sve uzme u obzir, shema koju nam je Hegel, u Fenomenologiji duha, dao o istoriji. Takvo rezimiran je sheme treba da nam pruži pogodno posredovanje za situiranje subjekta: u odnosu spram znanja. Ono takođe olakšava da se pokaže dvosmislenost tako­ vog odnosa. Ista dvosmislenost koju ispoljavaju učinci nauke u savremenom svetu. Naučnik koji se bavi naukom takođe je subjekt, i po svom ustrojstvu posebno kvalifikovan, kao što poka­ zuje to što nauka nije došla na svet sama samcata (poro­ đaj nije protekao bez preokreta, prethodilo, mu je nekoliko poraza: pobačaja, ili prevremenih porođaja). . . Dakle, ovaj subjekt koji mora znati šta čini, bar to pretpostavljamo, ne zna ono što već zbilja zanima sva­ koga u učincima nauke. Nije li to očito bar u savremenom svetu: u kojem se, dakle, u pogledu neznanja svako na­ lazi na nivou tog subjekta,. Već to zaslužuje da govorimo o subjektu nauke. Tvrd­ nja, kojoj bi, očekujemo, trebalo da je dorasla epistemolôgija' zà koju možemo reći da tu pokazuje više umišljenosti no uspehâ. ■ Odatle,; da to ovde kažemo, naše potpuno diđaktično pozivanje na Hegela da bismo, za ciljeve naše obuke, objasnili kako stoji stvar sa pitanjem subjekta, pitanjem koje je psihoanaliza u pravom smislu razorila. Jasno, naše: iskustvo te prakse kvalifikuje nas da nastavimo tim pravcem. Za to nas je predodredio, posvedočiće to oni koji, nas slede, nedostatak teorije, koji, su udvostručile zloupotrebe pri. predaji (teorije); iz tog ne­ dostatka i zloupotreba proističe, ne bez opasnosti za samu praksu, potpuna odsutnost naučnog statusa. Nije, možda, bilo drsko postaviti pitanje minima,Inih uglova koji se traže za jedan takav status. Pokazalo se da to polazište vodi daleko. 2.70

Mi ovde ne mislimo na širinu društvenog spora, po.ix>liv opštepoznatih iskrivljavanja u Engleskoj i Americi prakse koja se poziva na psihoanalizu. Pokušaćemo da definišemo upravo prevrat, izvinjav.ijući se, pri tom, ovom skupu, na čiju smo vrsnost upravo podSetili, što ne možemo pred njim da učinimo, više nego inače, tj. što ga ne možemo Uzeti kao takvog -,i stožer svoga dokazivanja; dužni smo da opravdamo ovu malu rezervu prema njemu. Ipak, koristeći se njegovom naklonošću, smatraćemo na taj način upotpunjena, ovaj označitelj može biti samo crta koja se izvlači iz kruga baterije a da se ne može raču­ nati kao njen deo. Može se simbolizovati nerazdvojiv&šću jednog (—1) od skupa označitelja. 298

Kao takvo, ono je nelzgovorljivo, no izgovorijivo je njegovo delovanje, jer to delovanje se pokazuje svaki put kad je izgovoreno lično ime. Njegov se iskaz izjednačuje sa njegovim značenjem. Odatle sledi da, ako izračunamo ovo značenje prema algebri kojoj mi pribegavamo, naime:

S [označitelj (signifiant)] s [označeno (signifie)]

= s (iskaz), sa S = (—-1), dobijamo: s= ]/—1. To je ono što nedostaje subjektu da bi mislio da ga njegov cogito iscrpljuje, naime, to je ono što je nemislivo. Ali odakle potiče ovo biće koje se na neki način pojav­ ljuje kao nedostatak u moru ličnih imena? Ne možemo to pitati ovaj subjekt kao Ja (Je). Sve mu nedostaje da bi to znao, jer ako sam ovaj subjekt Ja (Je) bio mrtav, on, rekli smo, ne bi to znao. On, dakle, ne zna da sam živ. Kako ću, dakle, Ja (Je) sebi dokazati da jesam? Jer, strogo uzevši, ja mogu dokazati Drugom da on postoji, naravno, ne, pomoću dokaza o postojanju Boga, kojima ga vekovima ubijaju, nego ljubeći ga: to rešenje donosi hrišćanska kerigma. Uostalom, to je rešenje i odviše nestalno da bismo mogli i pomisliti da u njemu utemeljimo zaokret našeg problema, naime, pitanja: ko sam Ja (Je)? Ja sam na mestu sa kojeg se uzvikuje da je »univer­ zum nedostatak u čistoti Ne-Bivstva«. I to ne bez razloga, jer, da bi se očuvalo, ovo mesto muči samo Biće. Mesto se zove Uživanje, a nedostajanje uživanja čini uzaludnim univerzum. Jesam li ja za njega odgovoran? Bez sumnje, jesam. Je li, dakle, ovo uživanje, čiji manjak čini Drugog nekonsistentnim, moje uživanje? Iskustvo dokazuje da mi je ono obično zabranjeno, i to ne zabranjuje ga samo, kao što bi to slaboumnici verovali, rđavo društveno ure­ đenje, nego, rekao bih, greška Drugog, ako on postoji: 299

Drugi ne postoji, preostaje mi onda samo da Ja (Je) pre­ uzme grešku, tj. da verujem u ono ka čemu nas iskustvo vodi sve, sa Frojdom na čelu: u prvobitni greh. Jer čak da o tome i nismo imali Frojdovo izričito koliko i potres­ no priznanje, preostalo bi da mit, mezimac u istoriji, koji dugujemo Frojdovom peru, ne može biti ništa koris­ niji no mit o zabranjenoj jabuci, osim, a to ne ulazi u njegov mitski imetak, što je, mada sažetiji, osetno manje zaglupljujući. Ali, ono što nije mit i što je Frojd, međutim, formulisao čim je formulisao Edipa, jeste kompleks ka­ stracije. U kompleksu kastracije nalazimo glavnu pobudu za sam prevrat koji pokušavamo ovde da obrazložimo pomo­ ću dijalektike tog kompleksa. Jer, kompleks kastracije, u pravom smislu nepoznat do Frojda, koji ga je uveo u sastav želje, nijedno mišljenje subjekta više ne može da ne zna. Bez sumnje, umesto iskušenja da se taj kompleks dalje obrazloži, u psihoanalizi su se dovijali kako da izbegnu da se o njemu izjasne. Zato je ovo veliko telo, sasvim slično Samsonu, primorano da okreće žrvanj za Filistince opšte psihologije. Sigurno, ima tu nešto što se zove kost. I ona je upravo ono što ovde ističemo: strukturalna kost subjekta; ona u njemu suštinski čini onaj rub koji je svako miš­ ljenje izbegavalo, preskakalo, obilazilo, zaziđivalo svaki nut kad on očito uspeva da se pomogne nekim krugom: dijalektičkim ili matematičkim. Zbog toga rado vodimo naše sledbenike na mesta na kojima raskid koji se pojavljuje između uobraziljskog i simboličkog remeti logiku, no ne zato da bismo uživali u paradoksima koji se iz tog raskida stvaraju, niti u ikakvoj takozvanoj krizi mišljenja, nego, nasuprot, da bismo njihovu lažnu blistavost doveli natrag do zeva koji oni naznačuju, što je za nas, naprosto, uvek poučno, i naročito da bismo pokušali da iskujemo metod jedne vrste računa, čija bi nepodobnost kao takva uništila tajnu. 300

Kao što je ova prikaza uzroka, koju smo mi tražili u najčistijoj simbolizaciji uobrazilje kroz smenjivanje slič­ nog različnim.9 Posmotrimo, dakle, pažljivo, šta opovrgava davanje našem označitelju S (4) smisla Mane ili nekog njenog istovrsnika. To što se ne možemo zadovoljiti time da ga izvedemo iz bede društvenog događaja, makar trag tog događaja pratili do takozvanog totalnog događaja. Bez sumnje, Klod Levi-Stros, komentarišući Mosa (Mauss), hteo je da u njemu prepozna učinak nultog sim­ bola. Ali čini nam se da se u našem slučaju pre radi o označitelju manjka ovog nultog simbola. I zato smo naz­ načili, rizikujuči da navučemo izvesnu porugu, dokle mo­ žemo ići na okretanje matematičkog algoritma kojem pribegavamo: simbol )' i , koji se još piše kao i u teo­ riji kompleksnih brojeva, očigledno, potvrđuje se samo ako ne polaže pravo na bilo kakav automatizam u svojoj potonjoj upotrebi. Ono čega se moramo držati jeste da je uživanje za­ branjeno (interdite) onome, kao takvom ko govori, ili još, da bilo kome ko je subjekt Zakona, ono može biti naloženo (dite... entre) samo između linija, pošto Zakon počiva u samoj toj zabrani. Doista, Zakon zapoveda: Uživaj (Jouis); na šta subjekt može samo odgovoriti jcdinlim: čujem (J’ ouiis), u kojem bi uživanje bilo samo podrazumevano. Ali sam Zakon ne pregrađuje subjektu pristup k uživanju, on tek od jedne skoro prirodne pregrade stvara precrtani subjekt. Jer zadovoljstvo postavlja granice uži­ vanju, zadovoljstvo kao povezivanje života, nekoherentnog, dok jedna druga, i ona nesporna, zabrana ne iskrsne iz onog uređenja koje je Frojd otkrio kao prvotni proces i pripadni Zakon zadovoljstva. Rečeno je da je Frojd u svom otkriću samo sledio put na koji se već bila otisnula nauka njegovog doba, šta" Nedavno, u suprotnom pravcu, u pokušaju homologizacije površina topološki određenih međama ovde upotrebijenim u subjektivnom uzglobljenju. Uporedi prosto odbacivanje takozva­ nog paradoksa »ja lažem« (beleška iz 1962).

301

više, sledio je dugu tradiciju. Da bi se procenila stvarna smelost njegovog koraka dovoljno je da se promotri nje­ gova nagrada, koja nije dopustila da se na nju čeka: poraz od nastranosti kompleksa kastracije. To je jedini pokazatelj beskonačnosti ovog uživanja, koji sadrži beleg zabrane uživanja i, da bi ustanovio taj beleg, pokazatelj pretpostavlja žrtvu: onu koja se nalazi u jednom i istom činu sa izborom njegovog sim­ bola, falus. Ovaj izbor je dopušten zato što je falus, tj. slika penisa, negativiran na svom mestu u ogledalnoj slici. To predodređuje falus da u dijalektici želje otelovljuje uži­ vanje. Treba, dakle, razlikovati princip žrtvovanja, koje je simboličko, i uobraziljsku funkciju, koja se posvećuje principu žrtvovanja, ali koja ga, prikriva u isti mah kad mu daje njegovo oruđe. Uobraziljska funkcija je ona funkcija koja, prema Frojdovoj formulaciji, upravlja investiranjem objekta kao narcisističkog objekta. Baš u tu tačku smo se vratili kad smo pokazali da je ogledalna slika kanal kroz koji se pretače libido tela prema objektu. Ali koliko god da je­ dan deo libida ostaje sačuvan od ove imerzije, njegov po­ ložaj »vršnosti« (»en pointe«) u obliku, sdbirajući u njemu najhitniji deo autoerotizma, predodređuje ga za fantazam trošnosti u kojem se upravo dovršava njegovo isključenje iz ogledalne slike i prototipa koji ta slika čini za svet objekata. Tako dolazi do toga da erektivni organ simbolizuje mesto uživanja, ali ne kao takav, niti čak kao slika, nego kao onaj deo koji nedostaje željenoj slici: zato je izjednačiv sa |/—T gore proizvedenog značenja, uživanja koje on obnavlja kroz koeficijent svog iskaza u funkciji manjka označitelja: (—1). Ako mu je dato da tako sklopi zabranu uživanja, to, ipak, nije učinjeno zbog ovih formalnih razloga, nego svakako zato što njihovo prekoračivanje znači ono što sve priželjkivano uživanje svodi na kratkotrajnost autoerotiz­ ma: putevi, koje je sve trasirao anatomski sklop bića koje 302

govori, tj. koje je trasirala već usavršena ruka majmuna, nisu, uistinu, bili odbačeni u izvesnoj filosofskoj askezi kao putevi mudrosti, pogrešno nazvane ciničkom. Neki naši savremenici, bez sumnje, opsednuti tim spomenom, verovali su, govorili su nam, da mogu izvesti samog Frojda iz te tradicije: tehnike telâ, kao što kaže Mos. Činje­ nica je da nam analitičko iskustvo pokazuje prvobitni karakter krivice koju proizvodi praksa tog iskustva. Krivice vezane za poziv uživanja koje nedostaje u dužnosti što je data realnom organu, i posvećenja funk­ cije uobraziljskog označitelja koji treba da pogodi objekte zabrane. To je, u suštini, radikalna funkcija u kojoj je jedna više divlja epoha analize nalazila više slučajne (poučnije) uzroke, — kao što je i skretala prema traumatizmu druge oblike, za koje se svojom zaslugom interesovala —, posve­ ćenja organa (obrezivanje). Prelaz (—q>) (malog fi) falusne slike s jedne na dru­ gu stranu jednačine, iz uobrazilje u simboličko, u svakom slučaju, čini to (—ep) pozitivnim, čak iako ono popunjava manjak. Uprkos bilo kakvoj potpori (—1), ono tu postaje cp (veliko fi), simbolički falus koji je nemogućno poreći, postaje označitelj uživanja. I ovaj karakter objašnjava osobitosti ženskog pristupa seksualnosti. i šta muški spol čini slabim spolom, s obzirom na perverziju. Mi se ovde, ipak, nećemo baviti perverzijom, pošto ona jedva naglašava funkciju želje kod čoveka, utoliko ukoliko ona (želja) ustanovljuje prevlast, na povlašćenom mestu. uživanja, objekta a fantazma, kojim (objektom a) fantazam zamenjuje 4. Perverzija tu dodaje obnavljanje