Misija Mars 94

Sve svetske novine su 2. februara 1993. objavile vest da američka korporacija 'McDonnel Douglas' proučava mogu

218 17 3MB

Serbian Pages 28

Report DMCA / Copyright

DOWNLOAD FILE

Polecaj historie

Misija Mars 94

Citation preview

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

MISIJA

МАРС-94 Sve svetske novine su 2. februara 1993. objavile vest da američka korporacija 'McDonnel Douglas' proučava mogućnost korišćenja dostignuća koja su postigli ruski naučnici u oblasti mobilnih sistema predviđenih za proučavanje drugih planeta. Čak se u tom cilju pristupilo testiranju novog samohonog 'Mарсохода' – prototipa proizvedenog u Rusiji. Kako ti se danas čini ova vest?

1

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

Pre petnaestak dana je javljeno da su 'Rusija i NATO u potpunosti prekinuli bilo kakvu civilnu i vojnu saradnju'. To je za agenciju 'Sputnjik' izneo zamenik ruskog šefa diplomatije, Aleksandar Gruško. Izjavio je da je Alijansa otišla suviše daleko u eskalaciji sukoba sa Rusijom i da ne vidi kako će se Zapad izvući iz te situacije... A pre samo 25 godina situacija na planeti je mirisala na nešto sasvim dugo: jedine dve svetske supersile su letele zajedno u kosmos, spajale se kosmičkim brodovima u orbiti i razmenjivali putnike, naučnici su slobodno putovali jedni kod drugih i razmenjivali znanja i ideje, pravljeni su planovi o zajedničkim orbitnim stanicama oko Zemlje, Meseca i Marsa... Šta se u međuvremenu dogodilo? Gde su nestala ta vremena? Sinoć je Trump izjavio da će se SAD još žešće naoružati, 'do stepena kakav do sada nije viđen'. Iako Amerika već sada troši više para za 'odbranu' nego deset sledećih zemalja na planete, računajući Kinu, Rusiju, Indiju, Iran i ostale zajedno.

Ruski rover sa šest konusnih točkova je u to vreme predstavljao pravi vrh u tom segmentu kosmonautike. Proizvodili su inženjeri iz sanktpetersburškog instituta ВНИИ 'Трансмашу', koji su se već oprobali sa sovjetskim herojima 'Луноход'.

Da se vratimo za trenutak 'Marsohodu' i vidimo šta je bilo s njim. Agencija je dalje javila da je američka korporacija ugostila grupu inženjera i naučnika sa tri ruska instituta, među kojima i moskovskog Instituta za kosmička istraživanja (ИКИ). Ta grupa naučnika je pripremala 'Marsohod', ili kako su ga njihove američke kolege nazivale – rover – za buduću bespilotnu misiju na Mars, zakazanu za 1996. godinu. Za mesto testiranja je odabrana kalifornijska pustinja poznata iz vesterna – Dolina smrti. Njena površina – okamenjena vulkanska lava i peščane dine – veoma je podsećala na površinu Marsa, bar na ono što su naučnici tada videli na slikama dva slavna američka robotska lendera programa 'Viking'.

2

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

Direktor programa testiranja, John Garvy, smatrao je da bi ruske mašine, u sprezi sa njihovom opremom, bile idealne za buduće internacionalne misije. Predstavnica Američkog planetnog udruženja je bila iznenađena 'titanijumskim točkovima i neverovatnim manevarskim sposobnostima' 'Marsohoda'. Nasini stručnjaci su izračunali da bi se, u slučaju uspešnog rusko-američkog dogovora, njihov program letova sa ljudskim posadama na Mars umesto cifre od nekih $300 milijardi, sveo na podnošljivih $100 milijardi.

Amerikanci su bili oduševljeni ruskim iskustvima sa planetnim roverima. 'Marsohod' je bio težak 75 kg, a mogao je da ponese 14,5 kg opreme. Nuklearni pogon je dozvoljavao da se dnevno prelazi po 200 metara i to tokom dve godine!

UVOD 'Jeste li primetili da se od jednog trenutka, istorijski relativno kratkog, naša kosmonautika jednostavno promenila? Kao da je pošla drugim putem. Ne samo da je očevidna uzlazna eksponencijalna linija razvoja dobila manji ugao, već je nekako opao i entuzijazam i planera i učesnika. Nije da nije bilo ideja – one su vrcale i u SAD i u ondašnjem SSSR–u, o čemu svedoče brojni projekti o kojima sam ponešto i sâm pisao. Raspon ideja je bio fantastičan: počev od lunarnih i marsovskih baza i ekspredicija na jonski ili magnetni pogon ka drugim planetama i njihovim satelitima, do džinovskih međuplanetnih stanica i teleskopa i intergalaktičkih misija (setimo se samo nuklearne misije za istraživanje Sunca 'Циолковский'). Misije su bile složene i duhovite, tehnička rešenja ingeniozna i ispred svog vremena, a sonde i aparati višetonski i komplikovani...' Ovako sam nekada pisao za ovaj sajt. Danas još jasnije vidim širu sliku. Ideju da pišem o ovoj misiji – koja čak nije ni poletela u kosmos – dobio sam baš zbog tužnog utiska da smo izgubili onaj entuzijastički zamajac. Ko bi normalan poverovao da će proći pola stoleća a da ljudi neće moći niti umeti ni da mrdnu sa orbite na koju se Gagarin popeo pre 60 godina! Sovjetski roveri su mesecima bazali po Mesecu još pre 30 godina i prevaljivali desetine kilometara. Rutinski se sletalo na Mars i Veneru, a u njenu atmosferu su se puštali moćni aerostati (baloni) prečnika preko 3,5 metra. U susret kometama Sovjeti su slali sonde od 5 tona, a ka Fobosu lendere koji su trebali da uzimaju uzorke. Tada (mi) je izgledalo da ćemo u XXI veku već živeti na drugim planetama. Današnja super–ambiciozna misija 'New Horizons', koja je pre tri godine posetila Pluton i sada istražuje zaleđene svetove Kajperovog pojasa, ima samo 478 kg i 7 instrumenata, a sovjetske međuplanetne sonde 'ВЕГА' su imale po 4920 kg i 13 instrumenata (9 na lenderima i 4 na balonima). A projektovane su pre skoro pola veka... 3

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

Cilj ove priče je više da dam makar površni uvid u način razmišljanja i tehniku 'onog' vremena, nego da se bavim nekim drugim aspektima. Još pre više decenija ne samo da se razmišljalo o slanju rovera, penetratora, balona i malih sondi na Mars (i druge planete), već su ti aparati bili projektovani, testirani i proizvedeni i bili spremni za lansiranje. To nisu bile primitivne analogne igračke, već višetonski roboti sa 25 i više sofistikovanih naučnih instrumenata, od kojih mnogi ni do danas nisu prevaziđeni. PROJEKAT 'МАРС-94' Početkom 1993. godine u Moskvi je održana međunarodna konferencija posvećena lansiranju automatske međuplanetne stanice ka Marsu, zakazanom za sledeću godinu u okviru ambicioznog projekta 'Maрс-94'. To lansiranje je trebalo da se izvrši u skladu sa državnim naučno-tehničkim programom 'Марс', odobrenim još u SSSR-u 1987. godine. Konačni cilj programa je bio fantastičan – donošenje (početkom XXI veka) uzoraka tla sa površine Marsa. Međutim, zbog ogromnih financijskih poteškoća čitave zemlje, rubalja je bilo dovoljno jedino za 'Maрс-94'. Svi su se nadali da će, ako finansiranje programa bude redovno, i ostali projekti dobiti zeleno svetlo za realizaciju. Njihova sudbina je i bukvalno zavisila od uspeha ostvarenja projekta 'M-94'. Da za trenutak dam mali osvrt na tadašnje stanje u ruskoj međuplanetnoj kosmičkoj industriji. Krunu je nosila fenomenalna sovjetska misija 'Фобос', čije su obe sonde 1988. godine doživele tajanstvene neuspehe doslovno u poslednjim fazama ekspedicije. Zato je nova Rusija žarko želela da prva postsovjetska deep-space misija bude uspešna. To je trebalo da bude moćna misija 'Maрс-96'1. Ali zbog slabog finansiranja, odlučeno je da se ide skromnijim koracima: prvo sa 'Марсом-92' a onda sa 'Марсом-94'. Prvobitno, plan je bio da u sastav 'Maрсa-94' uđu dve letilice, originalno označene sa 'M1'. Prva je trebalo da ponese mali rover, a druga da predstavlja orbiter. Projekat je odlagan i pomeran, a preživela je samo ideja sa orbiterom, dok je rover pomeren za 1996. Onda je orbiter pomeren za 1996, a rover za 1998, da bi na kraju definitivno nestao iz planova.

1

O ovoj misiji sam pisao pre dve godine. U uvodu sam rekao: 'Od samog početka kosmičke ere, SSSR je bio u vođstvu u odnosu na Ameriku. Prva interkontinentalna raketa, prvi satelit, prvi čovek u orbiti , prva šetnja po kosmosu, prvi na Mesecu, prvi na Veneri i Marsu, prvi uzorci Meseca na Zemlji, orbitne stanice, itd. Tako je bilo sve do spuštanja ljudi na Mesecu. Sovjeti su izgubili primat ali su njihove planetne stanice i dalje bile za respekt. Međutim, i to se promenilo. Kada? Do kada je taj segment sovjetskog bespilotnog programa išao uzlaznom linijom? Od kada počinje nizlazna linija? Velika većina se slaže da postoji jedna granična misija, tačka od koje može da se kaže da je sovjetski uspon krenuo suprotnim smerom. Srećom, kada se to dogodilo SSSR nije postojao već četiri godine, a većinu njenih dobrih i loših strana nasledili su – Rusi. Krajem 1996. godine, nova Jeljcinova Rusija je poželela da povrati staru slavu i prvi put posle slavne 70godišnje sovjetske ere lansira jednu međuplanetnu misiju. Nažalost, 'Марс-96', ponegde nazvan i 'Марс-8, izuzetno složena i sofistikovana stanica, nije uspela da izađe sa orbite oko Zemlje i krene put Crvene planete zbog kvara na raketi. Gubitak ove, moglo bi se slobodno reći međunarodne misije, jer su u njoj participirale brojne zemlje, predstavlja onu prelomnu tačku nakon koje počinje sunovrat ruskog programa planetnog istraživanja, u kome je pad 'Фобос-Грунта' 2012. godine bio samo poslednji ekser u kovčegu.'

4

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

Tek ovako iz blizine se vidi kako su sonde 'Фобос' bile složene mašine! One su poslužile kao osnova za sledeću generaciju stanica – 'Марс-94' i 'Марс-96'. Umesto hrpe instrumenata razmeštenih po korpusu letilice, uvedena je tzv. 'paluba' ispod koje su raspoređeni neki aparati, a uvedene su dve naučne skenplatforme. Ova se danas nalazi u 'Lavočkinovom' muzeju u gradu Himki.

ZAŠTO LETETI NA MARS? Pre nego što počnem da se bavim tehničkom stranom projekta, neophodno je da se osvrnem na zadatke koji su bili postavljeni pred njega. U vreme kada se čitava Rusija upinjala i mučila da zauzda ekonomsku krizu i veliki budžetski deficit, javljalo se pitanje o svrsi međuplanetnih letova, a konkretno o ciljevima ekspedicije 'Марс-94'. 'Zbog čega uopšte moramo da letimo na Mars?', pitali su se neki ljudi. Ako prilazimo ovom pitanju sa pozicija 'domaćice koja zavija sarmu', odgovor gubi smisao. Zato što istraživanje Marsa – a i drugih planeta – spada u oblast fundamentalnih nauka (mada je i zavijanje sarme za mnoge danas tu negde). Rezultati tih istraižvanja predstavljaće deo znanja koja će biti upotrebljena kada se (valjda jednom) čovečanstvo bude opredelilo za osvajanje planeta Sunčevog sistema i iskorišćavanje njihovih resursa. Tada će iskustva, sticana do tada, predstavljati temelj za realizaciju tih globalnih projekata, koji će konačno omogućiti ostvarenje realne dobiti. Istraživanje Marsa je bitno i zbog, recimo, uporedne planetologije. Ova nauka, koristeći podatke o drugim nebeskim telima, pokušava da predvidi daljnji tok razvoja Zemlje kao planete. I to je takođe posao za budućnost, za dobrobit naših potomaka. Sledeća obaveza je biti i ostati realan u definiranju ciljeva i zadataka predstojećih misija na Mars kako bismo dobili informacije od interesa za nas, ali bez ogromnih i neopravdanih troškova. Stoga je tada, a i sada, bilo najracionalnije istraživati Mars pomoću automatskih međuplanetnih stanica. Ova istraživanja su započeta još 15. jula 1965. godine, kada je američka sonda 'Mariner 4' proletela na visini od 9850 km od površine Crvene planete i poslala prvih 22 fotografije površine u istoriji. Potom su SAD lansirale još četiri 'Marinera' (jedan – 'Mariner-8' – neuspješno) koji su sa proletnih trajektorija ('Mariner 6 i 7') i sa 5

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

areocentrične orbite ('Mariner 9') sproveli početna istraživanja planete i njenih satelita – Fobosa i Dejmosa. Veliki doprinos proučavanju Marsa dala su dva 'Vikinga', lansirana 1975. godine. Uz njihovu pomoć, istraživanja su provedena ne samo sa orbite, već i sa površine planete. Sovjetske stanice su bile mnogo neuspešnije. U periodu od oktobra 1960. do jula 1988. SSSR je ka Crvenoj planeti lansirao 16 sondi. Samo za jednu od njih ('Maрс 5') možemo reći da je svoje zadatke obavila dobro. Misije 'Maрс 2, 3, 4, 6' i 'Фобос 2'2 bile su uspešne samo do određene mere. Preostalih deset lansiranja završilo se neuspehom: neki zbog eksplozija raketa, neki su ostali u orbitama oko Zemlje, sa njima je prekinuta komunikacija pre nego što su se približili Marsu, a kod nekih su otkazali motori pre nego što su uspeli da uđu u orbitu oko Crvene planete ili da se spuste na nju. Međutim, već tada je postojalo dovoljno informacija o Marsu. Njegove geometrijske i fizičke karakteristike su bile dobro poznate, a postojali su i podaci o hemijskom sastavu površinskog sloja tla i atmosfere. Karte površine Marsa već su bile sastavljene, iako još uvek u relativno krupnoj razmeri. Ali, još uvek je bilo mnogo 'belih polja' u našem znanju o ovoj planeti. Recimo, pitanje postojanja i jačine magnetnog polja Marsa je bilo otvoreno. Još uvek nije bila u potpunosti shvaćena priroda, proces stvaranja i razvoja peščanih oluja. Važan problem je predstavljala i količina vode na planeti. Od velikog su interesovanja bile i geološke aktivnosti Marsa i zalihe njegovih minerala. Počevši s lansiranjem dva 'Фобоса'3 1988. godine, započela je nova faza u istraživanju Marsa ne samo u Sovjetskom Savezu. Nažalost, prvi mačići su završili u vodi. Zato su se svi nadali da će 'Марс-94' biti uspešan. TEMPO RADOVA NA PROJEKTU POČETKOM 1993. Start letilice 'Марс-94', planiran za oktobar 1994. godine, trebalo je da predstavlja krunu napora naučnika i inženjera iz dvadeset zemalja sveta (Rusije, Austrije, Belgije, Bugarske, V. Britanije, Mađarske, Istočne Nemačke, Grčke, Irske, Španije, Italije, Norveške, Poljske, Rumunije, SAD, Finske, Francuske, zatim Čekoslovačke, Švajcarska, Švedske) i Europske kosmičke agencije. Jezgro ovog međunarodnog tima činile su grupe formirane još tokom realizacije sovjetskih programa 'Вега' i 'Фобос'. Od 1988. godine, odnosno od lansiranja 'Фобосa', u slavnom konstruktorskom kolektivu 'Lavočkina' već se radilo na razvoju naučnih instrumenata i usavršavanju konstrukcije stanice. Sve je činjeno kako se neuspeh od pre četiri godine ne bi ponovio. Nedostatak sredstava ostavio je traga na 'Марсу-94'. Neredovno finansiranje dovelo je do toga da je realizacija projekta tekla neritmički, s velikim prekidima, tokom kojih je često rad u proizvodnim pogonima jedva tinjao. Iz istih razloga je planirano da se lansira

2

Posle više od 8 meseci leta, 'Фобос 2' je izgubio vezu sa Zemljom na samo 50 m visine od tla. Za maler je okrivljen јеdan od kanala brodskog računara. 3 Pre puno godina sam napisao zanimljivu priču o ovim misijama. Ovo ti je jedinstvena prilika da pročitaš išta o njima na našem jeziku. U predgovoru sam tada napisao: '...U pitanju je prvi projekat u čijem planu je bilo sletanje na jedno od malih tela Sunčevog sistema (Amerikanci su sličan projekat realizovali tek 2000. godine, spustivši sondu 'NEAR' na asteriod Eros). Postojali su svi uslovi da ova ambiciozna sovjetska misija uspe: Početkom osamdesetih izvršena je serija mekih sletanja na Veneru, a 1986. aparati 'ВЕГА 1' i 'ВЕГА 2' uspešno su istražili Halejevu kometu i lansirale balone oko Venere. Te letilice su bile predstavnici nove generacije automatskih međuplanetnih stanica kojima su pripadali i 'Фобоси'..

6

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

samo jedna letilica, za razliku od svih prethodnih misija. Strogo je izveden odabir naučnih instrumenata koja su planirani za ugradnju u letilicu: odabrane su prioritetne oblasti istraživanja, a eksperimenti su razmatrani na osnovu raspisanih konkursa. No i ovog puta to nije učinjeno bez uplitanja političara u projekat: U skladu sa dogovorom između predsednika Rusije i SAD-a, 5. oktobra 1992. potpisan je sporazum između 'Роскосмоса' i NASA, prema kojem je odlučeno da se na jednoj od dve male autonomne stanice (rus. Малая автономная станция, MAC) instaliraju dva američka instrumenta. To je u 'Lavočkinu' zahtevalo hitno prepravljanje konstrukcije i preraspodelu instrumenata MAS-a. Neposredni rukovodioci projekta su bili Institut za kosmička istraživanja4 Ruske akademije nauka (ИКИ РАН), Institut za geohemiju i analitičku hemiju koji nosi ime V.I. Vernadskog i Babakinov Naučno-istraživački centar (НИЦ). Projektovanje i izgradnja stanice je poverena naučno-proizvodnoj kompaniji iz Himkija, НПО 'Лавочкин', vodećoj ruskoj kompaniji po pitanju robotskih kosmičkih sondi. Balistički proračuni i kontrola aparata dodeljena je Centru za kontrolu kosmičkih letova5 Podmoskovske oblasti (rus. Центр управления полётами, ЦУП). Međutim, od 1993. sredstva su počela redovnije da pritiču, pa su radovi na projektu 'Марс-94' konačno živnuli. 'Lavočkin' je praktično dovršio maketu stanice, dok je tehnološki i letni prototip već bio u procesu proizvodnje. U brojnim domaćim i inostranim institutima i preduzećima finiširana je proizvodnja komplikovanih naučnih delova buduće letilice. Oni su ubrzo počeli da pristižu u ИКИ i НИЦ radi testiranja, da bi nakon nekoliko meseci bili transportovani na kosmodrom Bajkonur radi predstartnih priprema i samog lansiranja. Rukovodstvo 'Роскосмоса' je tada izražavalo uverenje da će stanica biti spremna za let do oktobra 1994, kadra da u potpunosti izvrši sve dodeljene zadatke. SASTAV STANICE 'MAРС-94' Prilikom izgradnje automatske međuplanetne stanice 'Марс-94' za osnovu je uzet korpus, već upotrebljen i proveren prilikom konstruisanja stanica 'Фобос'6. Na osnovu zadataka koji su bili dodeljeni sondi, ona je bila opremljena naučnom opremom i sredstvima koja su trebali da joj obezbede ulazak na orbitu i rad na površini Marsa. Konstruktivno, Marsov ansambl se sastojao od orbitera, ili kako su ga Rusi nazivali orbitnog aparata (OA), dve male autonomne stanice (MAS) i nezavisnog pogonskog modula ADU (rus. Aвтономная Двигательная Установка, АДУ). Težina čitave stanice je pri lansiranju iznosila moćnih 6180 kg, od čega je na naučnu aparaturu 4

Savezni institut Ruske akademije nauka, vodeća akademska ustanova za proučavanje i korištenje kosmosa u interesu temeljnih nauka. ИКИ izvodi eksperimentalne naučne radove u ovlastima kosmičke fizike, kao što su astrofizika, fizika planeta i malih tela Sunčevog sustava, fizika Sunca i solarno-zemaljskih odnosa, kosmička plazma i istraživanja u oblasti nelinearne geofizike. ИКИ je takođe zadužen za pripremu naučnih programa za svemirska istraživanja, razvoj i ispitivanje kompleksa naučnih instrumenata za projekte koje su odobrile Ruska akademija nauka i Federalna kosmička agencija 'Роскосмос'. 5 Koga interesuje ovaj centar iz grada Koroljeva, a shvati da pored kosmičkog centra u Hjustonu postoje i drugi centri za upravljanje i kontrole letova po svetu, može da pročita ovu poučnu priču. 6 Pre puno godina, napisao sam lepu priču o ovoj fantastičnoj misiji. U predgovoru je pisalo: '...U pitanju je bio prvi projekat na svetu u čijem planu je bilo sletanje na jedno od malih tela Sunčevog sistema (Amerikanci su sličan projekat realizovali tek 2000. godine, spustivši sondu 'NEAR' na asteriod Eros). Postojali su svi uslovi da ova ambiciozna sovjetska misija uspe: početkom osamdesetih izvršena je serija mekih sletanja na Veneru, a 1986. aparati 'ВЕГА 1' i 'ВЕГА 2' uspešno su istražili Halejevu kometu i lansirali balone u Venerinu atmosferu. Te letilice su bile predstavnici nove generacije automatskih međuplanetnih stanica kojima su pripadali i 'Фобоси'...'

7

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

otpadalo 663 kg. Nju je na trajektoriju leta ka Marsu trebalo da ponese Hruničevljeva trostepena raketa 'Протон-K' (8K82K) sа dodatnim, četvrtim, stepenom 'Д-2' (11С824Ф) i sopstvenom pogonskom jedinicom 'Фрегат'7. Stanica je imala visinu 3,5 metara, širinu 3,7 metara i raspon panela 11,5 metara.

Principijelno i konsturktivno, autonomne međuplanetne stanice 'Марс-94' i 'Марс-96' su bile vrlo slične. 1 – male autonomne stanice; 2 – penetratori; 3 – pogonski blok; 4 – orbitni aparat OA; 5 – glavna komunikaciona antena; 6 – solarni paneli.

Orbitni aparat 'Марс-94'. 1 – modul sa instrumentima; 2 – paneli solarnih baterija; 3 – loptasti tankovi za gorivo trastera sistema za orijentaciju; 4 – radijator sistema za termoregulaciju; 5 – usmerena antena za vezu brod-Zemlja; 6 – antena za vezu brod-površina Marsa; 7 – pokretna platforma 'Аргус'; 8 – pokretna platforma ПАИС.

ORBITNI APARAT (OA) Tzv. orbiter je bio dizajniran za sprovođenje naučnih istraživanja tokom leta na relaciji Zemlja-Mars i sa Marsove orbite. Na OA su se nalazili osnovni servisni sistemi letilice. Predstavljao je centrali konstruktivni deo stanice, na koji su bili prikačeni priključeni MAS-ovi, penetratori i pogonski sistem ADU. Težina OA je iznosila 2589 kg, od čega je na naučne instrumente otpadalo 645 kg, a na gorivo 188 kg. Osnovu OA činio je toroidni instrumentni modul (rus. приборный отсек, ПО). U njemu su se nalazili: Brodski računarski sistem, blokovi sistema za kontrolu kretanja stanice, sistemi za upravljanje instrumentima, sistem za komunikaciju, sistemi za termoregulaciju, sistem za proizvodnju struje i akumulatori, komponente elektronike

7

Zbog ogromne težine letilice, raketa 'Протон' ne bi bila u stanju da izvede još i manevar bega sa Zemljine orbite. Zato, nakon što bi IV stepen rakete ('Блок-Д2') oslobodio letilicu, 'Фрегат' bi uključio motor radi dobijanja finalnog priraštaja brzine. 'Фрегат' je trebalo da tokom faze krstarenja izvede neophodne korekcije trajektorije, ulazak u orbitu oko Marsa i manevre na orbiti pre nego što bude odbačen.

8

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

naučnih instrumenata i sistemi za prikupljanje naučnih informacija, kao i pojedini elementi drugih sistema. Spolja su se nalazila dva solarna panela, trasteri za orijentaciju, tankovi za gorivo sistema za orijentaciju, radijatori sistema za regulisanje temperature unutar letilice, antenski sistem za komunikaciju i prenos podataka (jedna pokretna antena za vezu sa Zemljom, i jedna usmerena za vezu za lenderima na Marsu), kao i senzori naučne aparature, vrlo slično kao što je rađeno i u misijama 'Фобос'. Budući da je brodski sistem za orijentaciju i stabilizaciju8 mogao da postigne preciznost od samo 1 stepena9, neki delovi naučne opreme, koji su zahtevali preciznije navođenje na predmete istraživanja i praćenje tokom opserviranja, bili su postavljeni na skenirajuće platforme 'Аргус' (TSP) i 'ПАИС'. Brodski računari su bili vrlo napredni za to vreme, a proizveli su ih Evropljani koji nisu više imali poverenja u 'Фобосoве' kompjutere nakon njihovih loše demonstriranih performansi u prethodnim misijama. Na orbiteru se nalazilo 25 instrumenata za sprovođenje istraživanja tokom leta od Zemlje do Marsa i na orbiti oko njega. Brzina slanja naučnih informacija i telemetrije preko glavne usmerene antene iznosila je 65-130 KB/s10. Istraživanja uz pomoć naučnih instrumenata, OA je trebalo da izvršava iz nekoliko pravaca. Prije svega – to je trebalo da bude proučavanje površine i Marsove atmosfere metodama daljinskog istraživanja. Najzanimljiviji u toj grupi instrumenata je bio TV i spektralni set instrumenata АРГУС, instaliran na pokretnoj TSP platformi. Sastojao se od stereoskopske televizijske kamere visoke rezolucije nemačke proizvodnje (High Resolution Stereo Camera, HRSC), širokokutne stereoskopske telekamere takođe nemačkog proizvođača (Wide- Angle Optoelectronic Stereo Scanner, WAOSS), francuskog spektrometra za mapiranje ОMEGA11 (fr. Observatoire pour la Minéralogie, l’Eau, les Glaces et l’Activité), koji je radio u vidljivom i infracrvenom spektru, te ruske navigacione telekamere. Kompleks АРГУС je bio prvenstveno namijenjen proučavanju najzanimljivijih područja planete12, kao što su zone vulkanskih aktivnosti i područja načeta erozijom vode (stara rečna korita) i vetra. Za utvrđivanje elementnog sastava površinskih stena trebalo je da se koristе usluge gama-spektrometra ФОТОН, instaliranog na drugoj pokretnoj platformi ПАИС, a za određivanje mineraloškog sastava IC spektrometri (pominjani OМЕГА i ПФС) i spektrometar visoke rezolucije СВЕТ. Mnogo se očekivalo od istraživanja temperaturnog spektra površine planeta i uticaja oblaka prašine na njega tokom oluja. Za to je, pored

8

Tokom leta ka Marsu, sonda je trebalo da bude u režimu postojane solarno-zvezdane troosne orijentacije (preciznost 0,5°) ili fiksirana ka Suncu (1°). Sisten za orijentaciju i stabilizaciju sadržavao je 12 trastera (potiska 1 i 5 kg) i 24 gasne mlaznice. 9 To je ugao za koji se oči pomere ako okreneš nos za ~5,4 mm. 10 Današnji Nasin orbiter MRO šalje podatke brzinom od 3-4 MB/s, u zavisnosti od daljine Zemje. 11 Zanimljivo je da je ovaj instrument odleteo u kosmos na evropskoj sondi 'Mars Express' i da radi i danas u Marsovoj orbiti još od januara 2004. godine. 12 Sken-platforme su bile nešto potpuno novo za ruske inženjere i njihove letilice. Veća je nosila ime 'Aргус', bila je teška 85 kg, imala je svoj sopstveni računarski sistem kontrole, memoriju, termičku kontrolu, navigacionu kameru i 53,5 kg tereta u vidu opreme za daljinsko osmatranje. Ruski konstruktori su imali problem da postignu striktnu usmerenost i neophodnu stabilnost, tako da kada su svojim stranim partnerima predložili da se oni manu platforme a da instrumente montiraju po korpusu letilice, što bi značajno umanjilo naučna postignuća, javile su im se nemačke kolege iz 'Dorniera' koje su na kraju rešili problem. Druga, manja i prostija patforma, ПАИС, imala je 74,2 kg, pomerala se samo u dve ravni, i nosila je tri instrumenta koji nisu imali potrebu za jako preciznim usmeravanjem.

9

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

spektrometara OМЕГА i ПФС, trebalo da se koristi i kartografski radiometar TЕРМОСКАН, već dokazan tokom misije stanice 'Фобос-2'.

Levo: platforma AРГУС (TPS) koja je trebalo da nosi brojne naučne uređaje radi autonomnog rukovođenja kamerama bez većih intervencija same letilice. Taj trik su sa velikim uspehom upotrebile Nasine međuplanetne sonde 'Voyager' lansirane 10 godina ranije. Desno: nemačka širokougaona kamera osmišljena je u istočnonemačkom Institutu za Kosmička istraživanja Akademije nauka, a čitav projekat je vodila kompanija 'Dornier' uz pomoć 'Jenoptik Carl Zeiss Jena'.

Stereo 3D skener HRSC je konstruisao Nemački aeronautički centar (DLR) za ruske misije 'Марс-94' i 'Марс-96'.

Širokougaoni skener WAOSS je imao zadatak da pravi globalne topografske mape u razmeri od 1:500.000. Žižina daljina kamere je bila 21,65 mm, a vidno polje 80°. Najveća rezolucija je mogla da bude oko 65 m. Hardver je u to vreme bio poslednja reč tehnike i mogao je da obrađuje 6 MPiksela/sec.

10

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

Sken-platforma AРГУС sa kamerama. Kamere WAOSS, HRSC i OMEGA su imale 1, 6, odn. 500 spektralnih kanala. Platformu je proizvela elektronska kompanija 'ЭЛКУС' iz Sankt Peterburga.

Danas se sa sigurnošću zna da su nekada na Marsu postojale reke. O tome svedoče njihova brojna usahla korita i delte. Radi utvrđivanja trenutnih rezervi vode u površinskom sloju tla, naučnici su na stanicu postavili neutronski spektrometar НЕЙТРОН-С, a merenja dubine, veličine i rasprostranjenosti večnog permafrosta na Marsu trebalo je da određuje dugotalasni radar РЛК.

Na jednoj od pokretnih platformi nalazile su se uskougaona (HRSC) i širokougaona (WAOSS) kamera za snimanje površine Marsa.

11

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

Zadatak instrumenta МАРИПРОБ je bio da beleži postojanje i parametre jonosfere Marsa, do je СЛЕД-2 beležio naelektrisane čestice velikih energija. U osmišljavanju i proizvodnji ove opreme i softvera su učestvovali Rusi, Nemci, Mađari, Irci, Slovaci, SAD itd.

Mnogo se pažnje posvetilo proučavanju Marsove (u to vreme) zagonetne atmosfere. Radi procene snage i pravca vetrova i visinske raspodele temperature trebalo je da se koristi planetni Furijeov spektrometar ПФС. Višekanalni optički spektrometar СПИКАМ, postavljen na platformu ПАИС, omogućavao je znatno više podataka o distribuciji kiseonika, ozona i vodene pare, kao i prašine, u atmosferi ugljenikovog dioksida Crvene planete13. Za proučavanje sastava i temperature gornje atmosfere bili su planirani instrumenti MAK, MAРЕМФ i fotometar УФС. Kao što sam već pomenuo, postojao je i nerešen problem prisustva magnetskog polja i njegove jačine na Marsu. Brojni indirektni podaci, dobiveni od letilica 'Maрс 2, 3, 5' i 'Фобос-2', govorili su u prilog njegovog postojanja. Da bi se razjasnila ova misterija, na 'Maрсу-94' se nalazio veliki broj instrumenata za istraživanje plazme. To je bio energetsko-maseni analizatori AСПЕРА-С i ФОНЕМА, spektrometri DИМИО, MАРИПРОБ, MAРЕМФ i СЛЕД-2, i čitav kompleks za merenje solarnog vetrs i talasa plazme, ЭЛИСМА. Tokom leta duž rute Zemlje-Mars i na orbiti oko Marsa, planirano je da se sprovede istraživanje zračenja gama-bljeskova pomoću spektrometra ПГС, kao i spektrometra ЛИЛИАС-2. Koristeći podatke ovih instrumenata, kao i rezultate promatranja evropskog kosmičkog robota 'Ulysses' i ruskih satelita oko Zemlje, bilo je moguće odrediti nebeske koordinate izvora gama-bljeskova s točnošću od oko 10 lučnih minuta, što do tada nikom nije polatilo za rukom. Takođe je tokom čitavog leta bilo planirano posmatranje kolebanja sjajau (oscilovanje) zvezda i Sunca (fotometar ЭВРИС i spektrometar СОЯ, oba instalirana na ПАИС platformi). Tokom leta je planirano i dozimetrijsko merenje uz pomoć kompleksa РАДИУС-M. Ovi podaci su trebali da budu korišćeni u pripremama budućih misija sa ljudskim posadama na Mars.

Raspored naučnih instrumenata na orbitnom aparatu 'Марса-94'. 1 — senzori plazmenog kompleksa ЭЛИСМА; 2 — spektrometri gama-bljeskova ЛИЛАС-2; 3 — energetsko-maseni analizator jona i detektor neutralnih čestica АСПЕРА-С; 4 — kvadripolni maseni spektrometar МАК; 5 — kaptirajući radiometar ТЕРМОСКАН; 6 — neutronski spektrometar НЕЙТРОН-С (postavljen ispod solarnog panela); 7 — spektrometar gama-bljeskova ПГС (postavljen ispod solarnog panela); 8 — spektrometar jona i magnetometar МАРЕМФ; 9 — spektrometar energetskih čestica СЛЕД-2; 10 — dugotalasni radar РЛК; 11 — brzi neskenirajući energetsko-maseni analizator jona ФОНЕМА; 12 — spektrometar jonosferne plazme МАРИПРОБ; 13 — solarni deo višekanalnog optičkog spektrometra СПИКАМ (СПИКАМ-С), postavljen na korpusu OA; 14 — centralni interfejs, mikroprocesor i memorijska jedinica sistema grupe instrumenata МОРИОН-С; 15 — spektrometar solarnih oscilacija СОЯ; 16 — planetni Furijeov spektrometar infracrvenog dijapazona ПФС; 17 — jonosferski energetsko-maseni spektrometar ДИМИО.

13

Ko ne zna da kažem da u atmosferi Marsa (~100 puta tanja nego naša) ima 95,32% CO2 i azota 2,7%.

12

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

(Na sken-platforni TSP nalazio se kompleks TV i spektralnih instrumenata АРГУС, u koji je ulazila multifunkcionalna stereoskopska TV kamera HRSC, širokougaona TV kamera WAOSS, mapirajući spektrometar vidljivog i IC dijapazona ОМЕГА i navigaciona TV kamera; na pokretnoj platformi ПАИС postavljen je zvezdani deo višekanalnog optičkog spektrometra СПИКАМ (СПИКАМ-Е), fotometar zvezdanih oscilacija ЭВРИС i gama-spektrometar ФОТОН.)

Iako je na slici 'Марс-96', ovo je dobra slika da se stekne pravi uvid u veličinu letilice koja je trebalo da stigne do Marsa. Njena težina je iznosila bezmalo 7 tona i nosila je brdo opreme. Bila je to u to vreme najkomplikovanija i najteža međuplanetna sonda na Zemlji. Šteta što nije iskoristila svoju šansu – danas bi o Marsu znali daleko više...

NAUČNI INSTRUMENTI NA 'МАРСУ-94' Instrument / eksperiment

Težina Zemlja proizvodnje (kg) Instrumenti za istraživanje površine i atmosfere HRSC – stereoskopskaTV kamera sa rezolucijom 10 m. 24 Demokratska Nemačka, Rusija WAOSS – širokougaona stereoskopska kamera. 8 Demokratska Nemačka, Rusija ОМЕГА – mapirajući spektrometar, dijapazon 0,35-5 μm; 30 Francuska, Italija, Rusija optimizovan za istraživanje površine. ПФС – infracrveni Furijeov spektrometar, dijapazon Italija, Rusija, Poljska, Demokratska Nemačka, 40 1,25-45 μm, optimizovan za istraživanje atmosfere. Francuska, Španija СПИКАМ – kompleks instrumenata za istraživanje 40 Belgija, Rusija, Francuska atmosfere metodom spektrometrije pomračenja i zvezda. УФС – ultraljubičasti fotometar na liniji 12 Nemačka DDR, Rusija, Francuska Не 584Å, Н 1215Å i dr. СВЕТ – mapirajući spektrofotometar, 12 Rusija dijapazon 0,26-2,7 μm. ТЕРМОСКАН – mapirajući radiometar toplotnog 25 Rusija IC-dijapazona. РЛК – dugotalasni radar. 35 Rusija, Nemačka DDR ФОТОН – gama-spektrometar. 20 Rusija ПГС – gama-spektrometar visoke spektralne rezolucije. 38 Rusija, SAD НЕЙТРОН-С – neutronski spektrometar. 10 Rusija МАК – maseni spektrometar za istraživanje neutralnog 12 Rusija, Finska i jonskog sastava gornje atmosfere. Instrumenti za istraživanje plazme i solarnog vetra u blizini planete АСПЕРА-С – energgetsko-maseni analizator jona i Švedska, Rusija, Finska, Poljska, SAD, 12 detektor neutralnih čestica. Norveška, Nemačka DDR ФОНЕМА – brzi omniusmereni energetsko-maseni 10 V. Britanija, Rusija, Češka, Francuska, Irska analizator jona. ДИМИО – omniusmereni jonosferski energetsko-maseni 7 Francuska, Rusija, Nemačka DDR, SAD spektrometar.

13

D. Dragović: Misija 'Марс-94' МАРИПРОБ – kompleks spektrometara jonosferske plazme.

Astronomski magazin

Austrija, Belgija, Bugarska, Češka, Mađarska, Irska, SAD, Rusija Austrija, Belgija, V. Britanija, Венгрия, МАРЕМФ – spektrometar elektrona i magnetometar. 12 Demokratska Nemačka, Irska, Rusija, SAD, Francuska Francuska, Bugarska, V. Britanija, ЕSА, Poljska, ЭЛИСМА – kompleks za ispitivanje talasa plazme. 13 Rusija, SAD Irska, Slovačka, Demokratska Nemačka, СЛЕД-2 – spektrometar energetskih čestica. 3 Mađarska, Rusija Instrumenti zaastrofizička istraživanja СОЯ – spektrometar solarnih oscilacija. 1 Ukrajina, Rusija, Francuska, Švajcarska ЭВРИС – fotometar zvezdanih oscilacija. 8 Francuska, Rusija, Austrija ЛИЛАС-2 – spektrometar gama-bljeskova. 6 Francuska, Rusija Rusija, Bugarska, Grčka, SAD, Francuska, РАДИУС-М – radijaciono-dozimetarski kompleks. 35 Češka Naučni i servisni sistemi АРГУС – platforma za navođenje instrumenata 135 Rusija HRSC, WAOSS, ОМЕГА. Memorija i kontroler za nju. 25 Demokratska Nemačka НК – navigaciona kamera. 6 Rusija ПАИС – platforma za navođenje instrumenata 70 Rusija СПИКАМ-Е, ФОТОН, ЭВРИС. МОРИОН – sistem za upravljanje naučnim 25 Rusija, ESA instrumentima. 8

Pored istraživanja uz pomoć naučne opreme, planirano je i sprovođenje tzv. pasivnih eksperimenata: recimo, na osnovu promena parametara orbite OA, nastalih usled aerodinamičkog kočenja, trebalo je 'izvući' podatke o atmosferi planete; na osnovu tih parametara orbite trebalo je precizirati gravitaciono polje planete. Jedan od tehničkih zadataka OA bio je i relejni prenos informacija na Zemlju koje su trebale da šalju MAS-ovi i penetratori nakon što se ovi spuste na Mars. Radi poboljšanja kvaliteta komunikacija i povećanja brzine slanja podataka, na OA je postavljena pokretna glavna HGA antena. Ona je omogućavala slanje oko 65 KB informacija u sekundi, što je iznosilo oko 0,5 GB podataka dnevno sa orbitera i lendera parkiranih na površini planete. Plan rukovodilaca misije je bio da orbitni aparat aktivno radi makar jednu našu godinu, što bi zavisilo od brodskih resursa i stepena degradacije opreme i instrumenata. MALE AUTONOMNE STANICE (MAS) Trebalo je da sonda 'Марс-94' putuje do Marsa nepunih 320 dana. Pre ulaska u orbitu, od nje su trebale da se odvoje dve male autonomne stanice ('lendera') i dva penetratora. Ta operacija će trebala da se izvede 3-5 dana pre ulaska u Marsovu orbitu. Takva šema je omogućavala snižavanje težine aparata koji ulazi u areocentričnu orbitu na 167 kg i, samim tim, manji utrošak goriva kočionog motora. Ipak, stanice su trebale da uđu u atmosferu drugom kosmičkom brzinom za tu planetu (5,6 km/s, odn. ~21.000 km/h), što je zahtevalo veću debljinu (a time i težinu) termičkog štita. Svaka mala autonomna stanica je bila konstruisana da izučava atmosferu Crvene planete tokom spuštanja i boravka na površini, unutrašnju strukturu Marsa, elementni sastav površine i magnetno polje planete. MAS-ovi su trebali da registruju 'Marsotrese', pomoću kojih je moguće suditi o unutrašnjim aktivnostima i strukturi Marsa. Stanice su trebale da šalju na Zemlju panoramske slike mesta sletanja tokom različitih godišnjih doba planete. Očekivalo se da će MAS-ovi aktivno funkcionisati makar dve naše godine.

14

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

Francuski i ruski predlozi Marsovog orbitera. Francuzi su želeli da pošalju na Mars svoj balon, ali su na kraju odustali zbog velikih troškova i odlaganja projekta.

Korpus male autonomne stanice činila je polulopta prečnika ~650 mm. Spoljnju oblogu su činile četiri kriške, 'latice', koje su se otvarale nakon ateriranja (slično konstruktivno rešenje je bilo prethodno korišteno na sovjetskim sondama 'Марс 2, 3, 6, 7' i 'Луна 9, 13'). Latice u obezbeđivale horizontalnu orijentaciju i stabilizaciju MAS-a. Na njima su bili pričvršćeni nosači senzora nekoliko instrumenata. Nakon sletanja stanice, iznad nje se otvarao još jedan nosač, na kojem su bili smešteni senzori meteorološkog kompleksa. Unutar korpusa MAS-a nalazila se naučna aparatura i servisni sistemi. Prilikom odbacivanja od orbitera, stanica se nalazila u specijalnom kontejneru, gde se pored njega nalazio i sistem kočionih padobrana. Na prednjem delu kontejnera nalazio se ablativni aerodinamički termoštit14 prečnika jednog metra. Ukupna težina svake male autonomne stanice iznosila je 33,5 kg, težina korisnog tereta 8 kg, od čega je na naučnu opremu otpadalo 4,6 kg. Jedan od glavnih zadataka dodeljenih MAS-ovima bio je proučavanje atmosfere i klime Marsa. Radi toga, na njima su se nalazila dva meteo-kompleksa: DPI i MIS. Prvi od njih je bio namenjen dobivanju podataka o apsolutnom pritisku i temperaturi atmosfere Crvene planete tokom spuštanja MAS-a padobranom. Senzor pritiska kompleksa DPI trebalo je da se koristi i nakon slijetanja. Radi određivanje parametara kretanja stanice tokom spuštanja i utvrđivanje visine, ovaj kompleks je takođe posedovao i jedan akcelerometar. Meteorološki kompleks MIS je bio namenjen dugoročnim praćenjem temperature na površini Marsa, pritiska, relativne vlažnosti atmosfere, njenoj optičkoj transparentnosti (ta su zapažanja trebala da budu posebno zanimljiva tokom peščanih bura) i brzine vetrova. Senzori MIS kompleksa su se nalazili unutar i izvan korpusa i na glavnom nosaču.

14

Mi nemamo izraz koji bi precizno objasnio šta je to što Rusi zovu 'экран' a Ameri 'aeroshell': To jeste čvrsti termoštit, ali on ne služi samo za zaštitu od temperature i pritiska prilikom spuštanja već svojim oblikom pomaže da se smanji brzina i omogućava upravljanje tokom balističkog pada. Drugi deo je leđni štit ('backshell') koje poseduje padobran(e), motore, mernu elektroniku itd.

15

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

Okvirni balistički plan misije. PO – privremena orbita oko Marsa; Ro – radna orbita.

Prilikom prilaska Marsu, sa orbitera su trebali da budu ispaljeni mali lenderi sa roverima i balonima, koji su kasnije zamenjeni penetratorima. Nekoliko dana odvajanju, oni su trebali da se spuste na severnu poluloptu planete. Kao što se vidi, misija je i danas jako moderna.

Mala autonomna stanica na površini Marsa. 1 – položaj 'latica' pre otvaranja; 2 - položaj 'latica' posle otvaranja; 3 – položaj nosača prilikom sletanja stanice na Mars; 4 – položaj nosača posle otvaranja; 5 – radni položaj nosača na površini Marsa; 6 – radni položaj gornjeg nosača; 7 – magnetometar; 8 – jonski anemometar; 9 – senzori vlažnosti i temperature; 10 – alfa-protonski i rendgenski spektrometar.

16

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

Mali lenderi su trebali da radi na Marsu možda godinu dana! Kako kad nisu imali solarne panele? Na koji načun su trebale da prežive zime, koje su do sada došle glave mnogim našim mašinama na Marsu i Mesecu? Čitaj dalje...

Tokom čitanja o ovoj temi, naletao sam na puno slika malih stanica i sve su bile jako slične ali su se razlikovale u detaljima. Ko zna koja je prava, ako tako nešto uopšte postoji... S kraja na kraj je imala dužinu od 1,3 metra.

Radi određivanja elementnog sastava Marsovih stena, na stanici su se nalazili alfaprotonski i rendgenski spektrometri. Detektorski blok tih instrumenata nalazio se na jednom od produženih nosača. Prvi od spektrometara je trebalo da registruje sekundarne neutrone, rasejane u jezgrima elemenata na površini, a drugi da proceni fluorescenciju uzoraka tla, izazvanu rentgenskim zračenjem malog brodskog izvora. Uzorak tla se prikupljao u detektoru prilikom otvaranja nosača na kome se nalazi detektorski blok. Na drugom nosaču, postavljenom na suprotnoj 'latici', nalazio se trokomponentni magnetometar sa inklinometrom (uređaj za određivanje prostorne orijentacije magnetometra), koji su zajedno činili komplet nazvan ОПТИМИЗМ. Njegov drugi zadatak je bio izučavanje seizmološkog stanja Crvene planete. Eventualne potrese je trebalo da registruje seizmometar smešten unutar MAS-a15.

15

Tek je nedavno, krajem aprila 2019, instrument SEIS Nasinog robota 'InSIGHT' uspeo je da snimi prvi Marsotres uživo!

17

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

Velika pažnja je poklonjena televizijskoj slici koja je trebala da bude prenošena sa Marsa. Zato su na svakoj maloj stanici bile postavljene po dve tele-kamere. DesCam (Descent Camera) bila je dizajnirana tako da pravi fotografije tokom faze spuštanja MASa padobranom. Planirano je da na početku prenosa ima rezoluciju oko 20 metara a neposredno pred 'tačdaun' i do 1 cm. Druga kamera – PanCam (Panoramic Camera) – trebala je da omogući panoramske slike Marsovog pejzaža oko mesta sletanja stanice. U njenom vidnom polju trebalo je da se nađe površina Marsa na udaljenosti od 1 metra pa do horizonta. Plan je bio da se panorame šalju ka antenama u Moskvi svakih 10 dana, no prema potrebama taj interval je mogao da se smanji na samo 1 sat! Kao što sa već pomenuo, na jednom MAS-u je bila instalirana američka aparatura. Taj instrument je bio dizajniran za merenje oksidacionog kapaciteta Marsovog tla. Taj eksperiment je omogućavao utvrđivanje henijskog sastava površinskog sloja tla, i posredno – još jednom pokušati pronaći najjednostavnije znakove života na Crvenoj planeti. Slične studije je 1976. godine sproveo par američkih lendera 'Viking', ali su se rezultati njihovih bio-merenja pokazali protivrečnim. Centralni elektronski blok SDPU je činio glavni 'mozak' stanice MAS. On je omogućavao upravljanje svim sistemima stanice i prikupljao podatke instrumenata. Radi prenosa informacija i prijema naredbi sa Zemlje, na stanici se nalazio radio-sistem. Čitavu aparaturu na lenderima strujom su snabdevala po dva radioizotopska termoelektrična generatora (rus. радиоизотопный термоэлектрический генератор, РИТЭГ), koja su dobijala energiju iz rapada izotopa plutonijuma (238PuO2). Svaki generator je stvarao oko 8 W toplotne energije, koja se preko poluprovodničkih termoelektričnih generatora transformisala u električnu energiju od samo 0,1 W. Slični izvori su u Rusiji korišćeni u medicini za elektrostimulaciju srca ('pejsmejkeri'). Zračenje iz njih je bilo vrlo slabo te nije uticalo na rad naučne opreme na stanici. Međutim, struja je bila dovoljno jaka za gama-spektrometre, koji se zbog prisustva radioaktivnih izvora nisu mogli da postave na male autonomne stanice. S obzirom na to da se u generatorima koristio izotop plutonijuma sa dugim periodom poluraspada, vreme njihovog aktivnog rada iznosilo je makar 10 godina. Međutim, resursi akumulatora, koji su ulazili u sistem elektronapajanja, bili su daleko kraći16. Stoga se vreme aktivnog rada MAS-ova na površini Marsa procenjivalo na oko 700 zemaljskih dana. Plan sletanja MAS-a je bio identičan planovima sletanja domaćih lendera 'Марс 2, 3, 6'. Samo 3-5 dana pre dolaska do Marsa, orbitni aparat je trebalo rutinski da odigra ulogu analognu ulozi razdelnog bloka bojevih glava balističkih raketa. Jedino što su umesto nuklearnih bojevih glava od orbitera trebali da se odvoje MAS-ovi i penetratori. Nakon što bi orbiter odbacio jedan aparat, stanica je trebala da se preusmeri na drugo područje Marsa i, posle programiranih manevara, ispali sledeći aparat. Odbacivanje sve četiri sonde moralo je da bude izvedeno tokom samo jedne komunikacione seanse.

16

Sovjeti su napravili prve litijum-tionilhloridne akumulatore za kosmičke letilice 1982. Kompanija 'Lavočkin' je upotrebila američke 'CSC-93' i 'BCX-72' u eksperimentu 'vazduhoplova' na Veneri. Baloni su slali podatke 46 sati iz Venerine atmosfere. Kasnije je ove akumulatore proizvodilo preduzeće ИФ 'Орион-ХИТ' i 'Lavočkinu' poslalo akumulator '11ТХЛ-200 za program 'Фобос' i '0ER20S-24' za aparate 'Марс-94 i 96'. Kasnije su snabdevali modula za orbitnu stanicu 'Мир', a kasnije i za malerozni program 'Фобос-грунт'. Zanimljivo je da šturi izvori informacija (tako je tada bilo kod Rusa) pominju nekakve 'sekundarne izvore energije', što ja nisam uspeo da shvatim šta bi to moglo da bude. Ili ja ne znam dovoljno ruski jezik, ili ima neka caka, ili su informacije nekompletne, ili ... bogtepitaj!

18

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

Mogući plan poslednje faze leta malih lendera. Kao i uvek, sve ove operacije se izvode potpuno automatski i bez uticaja kontrolora letenja na Zemlji.

Nakon autonomnog leta, MAS-ovi su trebali da uđu u atmosferu Marsa brzinom od ~5,6 km/s. U prvom koraku, kočenje je trebalo da bude izvršeno posredstvom aerodinamičkog štita. Nakon pada brzina na otprilike polovinu brzine zvuka odbaciće se štit i otvoriće se padobranski sistem. Zbog mogućnosti različitog ulaska MAS-a u atmosferu, visina otvaranja padobrana prečnika 50 metara mogla je da varira od 10 km do 500 metara nad površinom. Istovremeno sa otvaranjem padobrana naduvala bi se dva vazdušna jastuka (~0,2 atm) za apsorbovanje udarca, između kojih bi se nalazila stanica. Pri dodiru sa površinom, po komandi akcelerometra iz kompleksa ДПИ, odbacio bi se padobran. Dužina padobranskih gurtni je iznosila čitavih 100-150 metara. Takva dimenzija je odabrana zato da bi i nakon odvajanja padobrana njegova kupola imala dovoljnu visinu da izbegne eventualno prekrivanje stanice. Nakon toga što 'lopta' sa stanicom, prečnika 1,6 metara, nakon sletanja brzinom ne većom od 25 m/s napravi nekoliko skokova po površini i smiri se, trebalo je da dođe do rašniravanja jastuka i odskoka MAS-a. Sama stanica bi potom mehanički otvorila latice, čime bi osigurala pravilnu orijentaciju na površini. Zatim bi se nosači instrumenata postavili u radni položaj i započeli naučno istraživanje površine. Posebno treba pomenuti područje sletanja svakog MAS-a. Prilikom selektovanja lokacija, bila je čak oformljena rusko-američka radna grupa. Puno se raspravljalo o iskustvima sletanja 'Vikinga'. Pomenuta su i neka ograničenja prilikom sletanja. Pre svega, to su bili parametri prilazne trajektorije ruske letilice. Na osnovu nje i karakteristika Marsove atmosfere, na kraju su određene elipse sletanja17 koje su dolazile u obzir.

17

Orijentaciono, elipse su imale dimenzije ± 10° (600 km) duž putanje i ± 2° (120 km) poprečno na nju. Sve su se, normalno, nalazile na dnevnoj polulopti.

19

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

Drugo ograničenje se ticalo atmosfere planete. Zbog toga što je njena gustina mala (pritisak na površini, u zavisnosti od visine reljefa, iznosi 1/100-1/516 normalnog pritiska na Zemlji), bilo je neophodno odabrati takav rejon gde bi padobran mogao da ispuni svoju funkciju kočenja. Zbog toga maksimalna visina mesta sletanja lendera MAS nije smela da bude viša od 2 km iznad uslovne nulte visine Marsa18. Posle dodavanja na MAS-ove američkih instrumenata, povećala se težina stanica pa je ta visina još dodatno snižena. Kao rezultat toga, pokazalo se da je raspon dopuštenih visina za sletanje niži od srednjeg nivoa. Budući da je nivo površine na gotovo čitavoj južnoj polulopti Marsa viši za oko 3 do 4 km od severne polulopte, automatski su samo područja severno od ekvatora dolazila u obzir za razmatranja kao potencijalnih mesta za sletanje stanica. Gornja granica ovog područja je iznosila 55° severne širine. Još severniji rejoni od ovoga su smatrani nedostižnim, budući da preciznost upravljanja MAS-ovima nije mogla da garantuje tamošnje sletanje. U tom konkretnom području najoptimalniji rejoni za sletanje su se nalazili u pojasu između 30. i 45. stepena severne širine. Tu se nalaze ogromna (3000 km) ravnica Acidalia Planitia, kao i ravnice Arcadia i Utopia, koja se nalazi u najvećem udarnom krateru na Marsu i gde je 1976. sleteo lender 'Viking-2'19. Te lokacije su predstavljale ravne nizije koje su u potpunosti zadovoljavale sve postavljene kriterijume. Sletanja MAS-ova tokom ekspedicije 'Марс-94' trebala su da posluže kao proba za budući, još složeniji program 'Марс-96'. Ko je čitao moju priču 'MARS 96 – tačka pada ruske kosmičke industrije', seća se da je plan bio da se u atmosferu Marsa pusti aerostatska sonda (balon), što je zahtevalo još stroža ograničenja po visini i gustini atmosfere. Tada je još uvek budućnost osvajanja Marsa izgledala ružičasta... PENETRATORI Na 'Марсу-94' su se nalazila bočno prikačena i dva tzv. 'penetratora'. Reč je bila o novom tipu istraživačkih sondi, konstruisanih kako za proučavanje površine Marsa tako i njenih dubina, i to tako što će se zahvaljujući velikoj kinetičkoj energiji zabiti prilikom pada u tlo. Penetrator je bio zapravo zašiljeni titanijumski cilindar prečnika ~50 cm i dužine ~120 cm. U repnom delu se nalazio tvrdi konus maksimalnog prečnika ~80 cm, koji je omogućavao aerodinamičko kočenje u prvim fazama sletanja i pravilnu orijentaciju pri udaru o površinu. Unutar korpusa se nalazila obloga na naduvavanje, koja je obezbeđivala kočenje aparata u konačnoj fazi sletanja, spremnici sa gasom pod pritiskom za njeno naduvavanje, radioizotopski termoelektrični generator, koji je obezbeđivao energiju za rad opreme, i nekoliko drugih delova servisne i naučne opreme. Telo penetratora je bilo izdeljeno na repni i nosni deo. Prilikom sletanja, repni deo je ostajao na površini planete, a nosni – prodirao u tlo. Do odvajanja nosnog i repnog dela je dolazilo nakon aktiviranja kontaktnog mehanizma, koji se nalazio na vrhu nosnog dela a izvlačio se tokom spuštanja. Unutar repnog dela se nalazila šipka na izvlačenje na kojoj je bila postavljena poluusmerena antena za prenos i prijem informacija i komandi, telekamera, senzori meteo-kompleksa i magnetometar. Nakon sletanja sonde, šipka je zauzimala radni položaj pod dejstvom obične opruge. Kao i u nosnom, i u repnom delu

18

Pošto na Marsu nema mora, onda nema ni nulte nadmorske visine prema kojoj bi se određivale visinske kote. Zato se za nulu uzima jedna srednja kota i sve se uslovno meri prema njoj. 19 Lender je radio na površini 1316 dana (1281 sol), a isključio se tek sredinom aprila 1980. kada su se akumulatori potpuno iscrpeli. Orbiter je radio 2 godina kraće.

20

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

penetratora su se nalazili servisni sistemi i instrumenti. Radi slanje informacija i snabdevanje strujom posle razdvajanja, dva dela su bila spojena kablom. Težina svakog penetratora je bila 45 kg, od čega je na naučnu opremu odlazilo oko 4,5 kg.

Maketa penetratora u 'Lavočkinovom' muzeju. Prikazana je okačena o odvojivu pogonsku raketnu jedinicu AДУ, čiji su motori trebali da omoguće let od Zemlje, korigovanje putanje usput, i kočenje pred dolazak u Marsovu orbitu. Sistem je posedovao jedan raketni motor S5.92 snage 1400 kg, sposoban za više uključivanja (do 25 puta) i sa dva stepena rada.

Snimak našeg dopisnika koji prikazuje početnu fazu spuštanja penetratora na Mars.

21

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

Na slici levo, preuzetoj iz ondašnjeg časopisa 'Aerospace Journala', dat je presek sonde-penetratora. 1 – penetrator; 2 – kabl; 3 – amortizer; 4 – kočioni konus; 5 – obloga; 6 – servisni otsek.

Penetrator na Marsu. 1 – prijemno-predajna antena (sklopljena); 2 – senzor brzine vetra; 3 – blok senzora magnetometra ИМАП-6; 4 – telekamera; 5 – radioiztopski generator (РИТЭГ); 6 – tankovi sa gasom za naduvavanje kočione obloge; 7 – elemenat sistema amortizacije; 8 – elektronički blok magnetometra ИМАП-6; 9 – amplitudni analizator; 10 – detektor gama-spektrometra ПЕГАС; 11 – repni deo; 12 – kabl između gornjeg i donjeg dela penetratora (< 6 m); 13 – ćelija rendgenskog spektrometra АНГСТРЕМ; 14 – elektronika spektrometra АНГСТРЕМ; 15 – elektronika seizmo-prijemnik seizmometra КАМЕРТОН; 16 – akcelerometar ГРУНТ; 17 – drugi seizmo-prijemnik seizmometra КАМЕРТОН; 18 – kontaktni mehanizam; 19 – prvi seizmo-prijemnik seizmometra КАМЕРТОН; 20 – nosni deo; 21 – elektronika alfarendgenskog spektrometra АЛЬФА; 22 – spektrometar НЕЙТРОН-Р; 23 – termometar detektora

22

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

ТЕРМОЗОНД; 24 – elektrinika meteokompleksa; 25 – čvrsti konus; 26 – šipla na izvlačenje; 27 – blok meteo-senzora.

Naučna oprema penetratora (10 instrumenata) bila je namenjena izučavanju atmosfere, površine i zemljišta Marsa. Istraživanja su trebala da započnu čim sonde dotaknu površinu planete. Istog trenutka bi se uključio akcelerometar ГРУНТ (16), a njegova merenja bi trajala oko jednog minuta. Nakon dobijanja tih informacija, bilo bi moguće suditi o trajektoriji kretanja nosnog dela penetratora kroz tlo, dubini do koje je stigao i karakteru kočenja. Time je bilo moguće odrediti mehanička svojstva podpovršinskih stena na mestu sletanja. Kako bi dobili slike površine, na sondu je instalirana mala (1,2 kg) televizijska kamera. Prema njenim panoramama je bilo moguće procenjivati uticaj marsovskih vetrova na okolinu (u zavisnosti od godišnjih doba), vodenog i ugljen-dioksidnog mraza, a, možda, i prethodne procese vulkansog delovanja na Marsu i dejstvo vodenih tokova. Postavivši kameru na pokretnu šipku, bilo je moguće postaviti je na visinu od 1 metra iznad površine. Time je značajno prošireno vidno polje. Meteorološki kompleks penetratora je trebalo da omogući metenja temperature, pritiska, brzine vetra i vlažnosti atmosfere Crvene planete. Prvog dana po stizanju na planetu ti parametri bi bili beleženi bez prekida, a posle toga samo periodično; trebalo je da budu sleti u seansama dužine od 5-20 minuta i brzinom od 2,8-8 KB/s. Za određivanje elementnog sastava Marsovih stena, na penetratore su bili montirani: gama-spektrometar ПЕГАС (10), rentgenski spektrometar AНГСТРЕМ (14) i α-r-spektrometar AЛЬФА (21). Planirano je da se uzimanje uzoraka tla za sisteme ПЕГАС i АЛЬФА obavi tokom samog prodiranja nosnog dela sonde u planetno tlo. Trajanje merenja ovih instrumenata je trebalo da bude u rasponu od 30 minuta (AНГСТРEМ) do 10 sati (ПЕГАС i АЛЬФА). Neutronski spektrometar НЕЙТРОН-Р (22) je trebalo da omogući utvrđivanje sadržaja i promene vlažnosti i gustine stena sa promenom dubine. Radi proučavanja dnevnih i sezonskih fluktuacija temperatura u Marsovom tlu, određivanja dubine na kojoj se ti procesi prekidaju, kao i za merenja protoka toplote koja potiče iz nedara Crvene planete, trebalo je da posluži toplotni detektor TEРМОЗОНД. Prvog dana nakon sledanja i on je trebalo da radi bez prekida, a zatim samo periodično. Na temelju podataka ovog instrumenta, trebalo je stvoriti procenu o termokapacitetu i termoprovodljivosti tla. Тоkom perioda aktivnog boravka na Marsovoj površini, penetratori su trebali da kontinuirano prate pokrete u njegovoj unutrašnjosti, što je trebalo da bude posao seizmometra КАМЕРТОН (15, 17, 19). Podaci ovog instrumenta su trebali da omoguće više saznanja o unutrašnjoj strukturi planete i procesima koji se odvijaju u dubinama, kao i o eventualnom padu velikih meteorita na Mars. I na kraju, kao i kod MAS-ova, i penetratori su imali aparaturu za proučavanje magletnog polja Crvene planete – rusko-bugarski magnetometar ИМАП-6 (3, 8). I njegova merenja su trebala da prvog dana po sletanju budu celodnevna, a kasnije – periodična. Plan sletanja penetratora trebalo je da se značajno razlikuje od plana sletanja MASova. Nekih 3-5 dana pre prilaska Marsu, penetratori bi, zajedno sa SAM-ovima, bili lansirani sa letilice 'Марс-94' i nastavili autonomni let. Ulazak penetratora u atmosferu planete obavio bi se brzinom od oko 21.000 km/h i pod uglom od 10,5-20,5 stepeni. U prvoj etapi, kočenje bi se obavljalo pomoću tvrdog konusa. Posle kratkog vremena na visini od oko 2,5 km naduvao bi se mali kočioni 'kišobran'. Zatim bi se oslobodio kontaktni 23

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

mehanizam na vrhu sonde. Brzina udara penetratora u tlo iznosila bi 80±20 m/s (300 km/h), što bi dovelo do naprezanja od ~500 g.

Poslednje faze leta ruskih Marsovih penetratora. 1 – penetrator stiže; 2 – ulazak u atmosferu; 3 – početak naduvavanje kočionog 'kišobrana'; 4 – maksimalno kočenje; 5 – aktiviranje kontaktnog mehanizma; 6 – razdvajanje penetratora; 7 – nosni deo; 8 – slanje podataka ka orbiteru.

Planirano je da snagu udara kompenzuje robusni sistem amortizacije aparata. Prilikom dodira tla, kontaktni mehanizam bi doveo do razdvajanja prednjeg i zadnjeg dela. Repni deo penetratora bi ušao u tlo Marsa do čvrstog konusa, dok bi nosni deo prodro do dubine od 5-6 metara (što bi zavisilo od karakteristika podpovršinskog sloja u zoni sletanja). Takođe je planirano da se tokom prodora kroz tlo izvede ispitivanje fizičkomehaničkih svojstava tla. Nakon zaustavljanja svih delova sonde, iz repnog dela bi se izvukla šipka i započela bi istraživanja na površini. Zbog svojih 'dugoživećih' izotopskih izvora energije, penetratori su trebali da aktivno funkcionišu na Crvenoj planeti makar godinu dana. PLAN EKSPEDICIJE 'МАРС-94' Plan ruskih rukovodilaca projekta 'Марс-94' bio je da raketa-nosač startuje 21. oktobra 1994. godine. Za lansiranje je odabran kosmodrom Bajkonur. Trostepena raketa 'Протон-K' je trebalo da podigne stanicu i dodatni IV stepen 'Д-2' na pomoćnu orbitu oko Zemlje. Potom je, uz pomoć dodatnog stepena i sopstvenog nezavisnog pogonskog modula, 'Марс-94' trebalo da pređe na trajektoriju leta ka Marsu. Let do Marsa je trebalo da traje 316 dana. Bilo je planirano da se 26-28 oktobra 1994. izvrši prva korekcija trajektorije, a oko 3. avgusta 1995. i druga. Tokom leta od Zemlje ka Massu trebalo je izvesti istraživanje međuplanetnog prostranstva i brojna astrofizička osmatranja. 28-30 avgusta 1995. od stanice bi se odvojili MAS-ovi i penetratori. Nakon toga bi motori izveli 24

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

treću korekciju trajektorije stanice, koja bi obezbedila optimalne uslove za ulazak letilice u kružnu orbitu oko Marsa. Ulazak je očekivan 2. septembra 1995. godine. Male stanice i penetratori su trebale da nastave da lete po prethodnoj trajektoriji i da 2. septembra uđu u atmosferu Crvene planete. Prilikom leta kroz atmosferu i tokom prvih sati rada na površini, trebalo je da sa autonomnih stanica i penetratora stigne ogromna količina informacija. Za njihovu retranslaciju na Zemlju bio je neophodan orbitni aparat. Međutim, kako bi se obim prikupljenih informacija vremenom uvećavao, planirano je da se za istu namenu upotrebi i američka automatska međuplanetna stanica 'Mars Observer', lansirana krajem septmbra 1992. a koja je trebalo da uđe u orbitu u avgustu 1993.20 (Dogovor o tome je već bio postignut sa američkom stranom.) Kako bi se osigurala kompatibilnost ruskih i američkih radiosistema, na 'Mars Observeru' je bio instaliran francuski blok elektronike. Prema tadašnjim podacima kalinjingradskog kontrolnog centra, prvih mesec dana po dolasku na Mars orbitni apart 'Марса-94' nije trebalo da bude u položaju za održavanje dužih seanse veze sa aparatima na površini. Zbog toga perioda puno je zavisilo o radu 'Mars Observera'.

Plan rada nakon ulaska u orbitu oko Marsa

Tokom prvih mesec dana u orbiti oko Marsa, ruski orbiter je trebalo da obavi puno manevara. Najpre je trebalo da uz pomoć raketnog motora pogonskog sistema АДУ pređe na prvu prelaznu orbitu s pericentrom visine 500 km, nagibom prema Marsovom ekvatoru od 20° i periodom rotacije oko 3 dana. Potom je trebalo izvršiti sledeći manevar. Njime bi se pericentar približio Marsu na 200 km, orbita bi postala praktički polarna (nagiba 86°), dok bi period rotacije ostao isti. Sledećim uključivanjem АДУ trebalo je smanjiiti visinu apocentra, što bi dovelo do smanjivanja perioda na ispod 12 sati. Na toj srednjoj orbiti, АДУ će biti odbačen i svi naknadni manevri trebali bi da budu izvršavani uz pomoć motora samog orbitnog aparata. Konačno, između 1. i 7. oktobra 1995. godine OA (orbitni aparat) je trebalo da pređe sa srednje na sinhronu orbitu (visine pericentra od 300 km i nagiba 86°). Njen period

20

Sonda je uredno stigla do Marsa i trebalo je da izvrši manevar ulaska u orbitu oko Marsa 24. avgusta 1993. Međutim, kontakt sa sondom je izgubljen 21. avgusta. Razlog je bio curenje goriva kroz jedan sporedni ventil, koje se nakupljalo po cevima i na kraju izazvalo eksploziju pri pokušaju restarta motora. Sličan problem je 2010. osakatio i japansku međuplanetnu sondu 'Akatsuki'.

25

D. Dragović: Misija 'Марс-94'

Astronomski magazin

rotacije je trebalo da iznosi 12 časova i 19 minuta, tj. polovinu Marsovog dana, koji iznosi 24 časa, 39 minuta i 35,244 sekunde. Proračuni su pokazivali da je ta orbita najoptimalnija za prosleđivanje informacija sa malih stanica i penetratora na Zemlju. Posle faze aktivnosti vezanih za stanicama i sondama na površini, centar pažnje je trebalo da se prebaci na orbiter. Izmeđi 21. i 28. oktobra 1995. planirano je da se on prebaci na radnu orbitu sa pericentrom visine 1820 km, nagibom 86° i periodom od 12 sati. Takav period bi omogućavao postepeni pregled čitave površine planete za 19-20 dana, kao i vezu aparata sa centrima na Zemlji. Ali i na toj orbiti OA je mogao da periodično bude u komunikacijisa MAS-ovima i penetratorima.

Za praćenje ruskih misija na Mars korišćene su velike antene ruske mreže za praćenje kosmičkih letova. Na slici je antena АДУ-1000.

Od 20. februara 1996. trebala je da bude prekinuta veza sa aparatom zbog činjenice da će se Sunce naći između Zemlje i Marsa. Siguran prijem signala bio bi uspostavljen tek posle mesec dana (20. marta), kada se Crvena planeta bude odvojila od naše zvezde za ugao veći od 2 stepena. Dalja istraživanja na površini Marsa i na orbiti trebala su da traju dokle god budu trajali resursi aparata. FINALE Nažalost, od ove misije na kraju nije bilo ništa, a sve karte su bačene na misiju 'Марс-96' (М1 №520). To je tek trebala da bude bomba – misija koja bi i danas izazivala neviđenu pažnju. Nažalost, letilica je stigla samo do orbite, da bi posle samo dva dana umesto na gore krenula na dole, nakon čega se srušila u okean u blizini obala Čilea. Kao što sam rekao u naslovu odlične priče o ovoj misiji, ta misija je označila tačku pada ruskog međuplanetnog programa. Misija 'Фобос-грунт', planirana i izvedena 15 godina kasnije, trebala je da pokaže svetu da se ruska kosmička industruja pridiže, ali katastrofalan rezulta je samo potvrdio tužnu istinu o Rusima i deep kosmosu danas.

26

DIPL INŽ. DRAGO (DRAŠKO) I. DRAGOVIĆ, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"