Краљ Милутин Kralj Milutin

Citation preview

Luka Mičeta

Kralj Milutin

By

2

Senima mog dede Luke (Jovova) Mičete (1881–1941), koga su ustaše ubile 26. juna 1941. godine u selu Burmazi u Hercegovini.

3

Umesto uvoda

Sakralno nije samo jedna etapa u razvoju čovečanstva već deo temelja, prirodno i neraskidivo utkan u niti ljudske svesti. Mirča Elijade Raduj se, sveti kralju Milutine, veliki graditelju Neba na Zemlji! Akatist prepodobnom Stefanu Milutinu, kralju srpskom1

S

rpski kralj Stefan Uroš II Milutin „dobra Hristovog pobornik i vrli otačastvoljubac“, taj „neboparni orao“ – „po milosti božijoj kralj i samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja“ – živeo je približno šezdeset šest godina (oko 1254/5 – 1321), od čega je trideset devet proveo na vlasti (1282–1231). Bio je nesvakidašnji duh, pobožan, učen, poštovalac umetnosti, strastven, snažne volje, velike ambicije, hrabar ali i okrutan vladar. Bio je jedinstveni sin svog stoleća – veka velikih grešnika, ali i žarke vere. Nije bio daleko ni od jednog ni od drugog. Milutin je bio kralj prema kome je sudbina, što nije čest slučaj bar kada je reč o vladarima, bila velikodušna. Kao i istorija. Ovaj harizmatični srpski vladar umeo je vešto da iskoristi i loše i dobre strane koje mu je usud namenio. Prešao je u mit čim je ušao u istoriju – a i danas lebdi negde između legende i istorijske istine. Bio je to monarh izuzetnih sposobnosti. Čovek od ovoga sveta koji je čulno voleo život, vladar čija strast nije uticala na njegov um – ali ni Akatist ili nesjedalna pesma (sluša se stojeći) jeste ranovizantijska himna blagodarnosti. Najpoznatiji akatist je posvećen Presvetoj Bogorodici – Vozbranoj Vojevodje (Zaštitnici Carigrada). Ovim remek-delom vizantijske liturgijske himnografije izražava se zahvalnost Bogorodici koja je spasla Carigrad od napada varvara 626. godine. „Ova himna Bogorodici prevedena je već vrlo rano na slovenski jezik; pod njenim uticajem i po uzoru na nju sastavljani su akatisti i u staroj srpskoj književnosti“ (Tatjana Subotin Golubović). 1

4

razum nije bio smetnja njegovoj neretko rasplamsaloj strasti. Bio je „čovek svojih interesa“. Cenio je mudre i učene ljude kao što su bili arhiepiskopi srpski Danilo i Nikodim. U njegovo doba stvara slavni srpski pisac Teodosije Hilandarac, „najpoetičnija i najvrednija duša srpskog srednjeg veka“. Milutin je stvarao atmosferu gde su se negovale visoke estetske i duhovne vrednosti, bio veliki pokrovitelj umetnosti – ne samo iz lične potrebe već i iz državnog interesa. Najveći je ktitor među Nemanjićima – da pomenemo samo vanvremenske bogomolje Bogorodicu Ljevišku, Banjsku i Gračanicu, dragulje svetske srednjovekovne baštine. Stvarao je umetnost u ime onoga u šta je verovao da bi pokolenjima ostavio lepotu svetinja – „da se u njima slavi Sveta Trojica, u Jednom suštastvu i Tri Ipostasi“2 – koje su činile osnovu njegove vere, njegove države, njegovog bića. Pravoslavna vera bila je luča koja je osvetljavala njegova stremljenja – „iznad krovova sveta“. Mramornog karaktera, Milutin, „s Bogom kralj“, išao je prsimice u susret sudbini namećući svoju volju kao prirodni zakon. Pozornica njegovih podviga nije bila samo Srbija. Iako je na srpski presto došao igrom slučaja – kada je brat Dragutin zbog povrede nakon pada sa konja abdicirao – tron predaka čuvao je surovo, planski, bez samilosti i sentimentalnosti prema bilo kome. Ipostas (lice) – izraz kojim se u Pravoslavnoj crkvi definiše osobenost svakog lica u Svetoj Trojici – Oca, Sina i Svetog duha. Reč ipostas je uvek bila povezana sa pojmom suština, što je dovodilo do čestih rasprava ο Svetoj Trojici sve do četvrtog veka, kada je utvrđen termin ipostas. Na zahtev Svetog Atanasija Velikog (296–373) sazvan je 362. godine sabor u Aleksandriji, na kome je odlučeno da se izrazom suština označava sve ono što je zajedničko za sva tri lica Svete Trojice, dok se izrazom ipostas označava ono što je trojično u suštini. Na Drugom vaseljenskom saboru održanom u Carigradu 381. godine odlučeno je da Crkva veruje u jednoga Boga (u jednu suštinu), koji je u trima ipostasima (trima savršenim licima) – Otac, Sin i Sveti duh. Dakle, sva tri lica u Svetoj Trojici imaju jednu istu suštinu. Razlika među božanskim licima (ipostasima) zasniva se samo na razlici njihovih ličnih svojstava. Lično svojstvo Oca jeste nerođenost. „Pod nerođenim razume se ono što je bez porekla“, kako kaže Sveti Grigorije Niski (335–394). Otac je načelo jedinstva u Svetoj Trojici – izvor i načelo iz kojeg ipostasi dobijaju svoj određeni karakter. On je, kao jedna od ipostasi Svete Trojice, po svom ličnom svojstvu: bespočetan, bezuzročan, nestvoren, nerođen, nesazdan. Lično svojstvo Sina jeste rađanje. Sin je druga ipostas koja proizlazi od Oca. Sin se rađa – večno od večnog Oca. Sam pojam ο večnom Ocu sadrži u sebi pojam ο večnom Sinu, i obratno. Lično svojstvo Duha svetog kao treće ipostasi jeste Njegovo ishođenje od Oca, što je otkrio sam Gospod Isus Hristos, kao jednu od najvećih tajni. 2

5

Dobio je krunu kada je imao je oko dvadeset sedam godina i taj dar koji je ličio na san kao grom je potresao njegovo biće. Deževo, mesto gde mu brat Dragutin 1282. godine predaje vlast, bila je ona tačka gde su se sreća, volja i snaga jedne ličnosti srele i upravile joj dalji život, sudbinu, istoriju. Sudbina je pronašla svoj put, da parafraziramo Vergilija. Daleko od toga da mu je vladavina bila laka. Iza kulisa deluju snage brata, moćne vlastele, kraljice majke – čiji su interesi neretko u suprotnosti sa Milutinovim namerama i planovima. Oseća on „biber u medu“. To se najbolje pokazalo kada je sa Vizantijom sklopio savez i kada se oženio vizantijskom princezom. Međutim, za Milutina je više, čini se, nego za bilo koga drugog od Nemanjića važila drevna mudrost: „Bog i kad ruši on gradi.“ Imao je podršku crkve, što je bio činilac koji je predstavljao sine qua non za svakog srednjovekovnog vladara. Izuzetno je uvažavao crkvene velikodostojnike, hilandarsko bratstvo – bogato darujući, obnavljajući i gradeći nove hramove u Srbiji, Svetoj Gori, Carigradu, Jerusalimu… Ušao je u mnoge legende, ali kada se dignu mitske magle, iskrsava čovek, vladar koji ne živi u molitvama i tamjanu, ali koji bez molitve i pokore ne može, čiji um osluškuje Boga, i još više – čiji um ište Boga. Od Nemanje je ostalo u amanet svim njegovim potomcima: ništa se veliko a pogotovo ne trajno ne može ostvariti bez Boga. Jer i preteklo je samo ono što je u slavu Boga dizano, a na osnovu toga i ono što Srbi danas jesu – poštovali to ili ne, verovali u to ili ne. Međutim, ne lišavajući se „nebeske podrške“, uzdao se dobrano u bogatstvo, i vojsku naročito najamničku – pa i tursku, koja će mu i pomoći u odsudnom času da savlada brata Dragutina. Raširenih jedara brodio je olujama istorije. Nije bio sklon da se nada da će se oluja stišati ako se jedra spuste, nije podlegao opojnom delovanju nade koja je umela kroz povest da prevari i najsposobnije i najmudrije. Nije išao kroz život „oborenih očiju“, zadržavajući korak. Sve je bilo na njegovoj strani, pa i vreme – vladao je trideset devet godina, najduže od bilo kog Nemanjića – jer ga „Bog sačuva nepovređena od pogibli“ ali i „ushte predobri Bog da raširi državu njegova otačastva“, kako kaže pisac njegovog žitija arhiepiskop Danilo. Milutin gospodari sudbinom jer shvata vreme u kome živi, razume svoje doba i njegove imperative i ume mudro vlastite interese i ambiciju da uklopi u dominantne tokove epohe, sposobnost koja je krasila samo velike vladare, pa i Nemanjiće. Imao je, dakle, Milutin, pred očima živote svojih predaka Stefana Nemanje, Stefana Prvovenčanog ali i svog oca Uroša I, čija su mu dela i 6

dometi širili vidike i bodrili duh, raspirujući maštu i ambiciju… Nastavio je da igra stoletne igre koje su oni započeli. I nije bio ništa manje uspešan u tome od njih. Krasila ga je upornost kojoj nije nedostajala hrabrost, koje se u pojedinim trenucima nisu razlikovale. Ovaj surovi ali i kultivisani srpski vladar bio je opasan i kada je bio slab. U okolnostima gde vojnom silom, hrabrošću i junaštvom nisu mogli da se postignu rezultati, on pristupa diplomatiji, znajući vešto da sačuva najvrednije, da sačuva temelje države. A bivalo je i takvih slučajeva kao kada je, recimo, strašnom mongolskom kanu Nogaju, potom i sizerenu, morao da obeća poslušnost i pošalje na njegov dvor taoce među kojima je bio i njegov rođeni sin Stefan, kasnije prozvan Dečanski. Spasao je i tron i državu. Porodična gordost davala mu je snagu i luk volje mu je bio stalno zategnut za sve smelija pregnuća – i svetovna i duhovna. Arhiepiskop Danilo ovog „blagočastivog i hristoljubivog“, „previsokog i krepkog i samodržavnog kralja“ nimalo slučajno stilizuje u žitiju kao vladara koji brine o otačastvu i svetoj crkvi. Kaže Danilo: „Celo otačastvo njegovo krasilo se zbog njega, unapred videći da će u dane njegove poživeti u dobroj veri i čistoti.“ Ratovao je protiv najvećih moćnika svoga doba: vizantijskih careva Mihaila VIII Paleologa3 i njegovog sina Andronika II, tatarskog kana Nogaja – „cara paganskoga“, Melikovih i Halilovih Turaka, ugarskog kralja Karla I Roberta, hrvatskog bana Mladena II Bribirskog Šubića, bugarskog kneza Šišmana, braničevskih gospodara Drmana i Kudelina, Dubrovnika… Ruke uvek na balčaku spremne – što reče pesnik, „mač mu je istrošio korice“. Koliko je bio hrabar u bitkama, ništa manje nije bio vešt u delikatnim diplomatskim prepiskama sa papama Bonifacijem VIII ili Benediktom XI, venecijanskim duždem Ðovanijem Sorancom… Umeo je sa svima, ali i protiv svih. Kako su situacija i interesi krune nalagali.

Krstaši su osvojili Carigrad, grad careva, 1204. godine. Bio je to događaj koji su pojedini savremenici doživeli kao „poremećaj svetskog poretka“. „Rečeno je da je osvajanjem Carigrada ’evropskom čovečanstvu naneta rana’“ (Ivo Andrić). Kada su krajem juna 1261. godine u Carigrad ušle trupe Mihaila VIII Paleologa (1259–1282), posle pedeset sedam godina, prestalo je da postoji Latinsko carstvo. Vizantijska imperija obnovljena je 15. avgusta te godine kada je u Svetoj Sofiji krunisan Mihailo VIII Paleolog za prvog cara „nove“ Vizantije. 3

7

Nije mu bilo nepoznato a ni strano vizantijsko načelo ikonomije4 – načelo koje je dozvoljavalo da se prekrše određene zakonske (država) ili kanonske (crkva) regule ukoliko je reč o ostvarenju „višeg“ cilja. I kada se činilo da je u nekim situacijama neodlučan ili možda nesiguran, to je više bila poza nego stvarno stanje. Kada bi svi pomislili da je njihov, ostajao bi samo svoj – nije bio od građe koja služi drugom. Kada su srpske ratne trube zapretile slavnom Carigradu, tom „neuporedivom gradu“, vasilevs Andronik II – koji je „noći provodio u molitvama“, sa čijom je vladavinom Vizantija „upoznala finansijsku bedu“ (Luj Breje) – izbezumljena i iskidana srca nudi mu ruku rođene sestre koja, međutim, odlučno odbija da se uda. Princeza Evdokija tako svojim nepristajanjem na ovaj brak zateže odnose do samog rata, do situacije koja bi mogla da bude pogubna za carstvo koje je već „bilo u trajnom stanju nesigurnosti“ (Hegel). Ta vest nije pogodila u Milutinu, stiče se utisak, toliko kralja koliko muškarca. Utoliko je i bila opasnija – po Vizantiju. Njegov temperament nije trpeo suprotstavljanje. Vasilevs je znao da se ovog puta ne sme pogađati sa sudbinom, da ne sme ljutiti već u godine zašlog srpskog kralja i nudi mu ruku svoje jedine, šestogodišnje kćerke. Problem Vizantije postao je lični problem cara Andronika II. Teška srca i po visokoj ceni priznaje vizantijski car nadmoć srpskog kralja. Trzaj nedostojni nekada neprikosnovene vaseljenske imperije i cara sveta nije Milutina ni na tren zavarao, iako je znao da sudbina carstva zavisi od sudbine ostvarenja njegovog braka sa carskom kćerkom – Simonidom. Ništa bolje i slikovitije nije pokazalo Milutinovu snagu nego ovaj brak na koji je morao da pristane vladar koji je stolovao glasovitom Carigradu. Ni u jednom trenutku ova grandiozna ličnost srpske istorije ne Ikonomija ima nekoliko značenja pa i ovo navedeno, najpoznatije značenje. Međutim, osnovno je božanska ikonomija spasenja, odnosno ovaploćenja Isusa Hrista i njegovo svesno žrtvovanje za spas ljudskog roda. Što se tiče crkve, preovladavalo je tumačenje aleksandrijskog patrijarha Evlogija (581–607) koji je kazao: „Ikonomija se uvek može primenjivati kada pobožno učenje ostaje nepovređeno.“ Ili kako veli protojerej, nekadašnji dekan Pravoslavne bogoslovske akademije Svetog Vladimira u Njujorku, Džon Majendorf: „Ikonomija se odnosi na praktičnu primenu hrišćanske vere, ali ona nikada ne pravi kompromise sa njenim istinama.“ 4

8

potcenjuje slabost vasilevsa i carstva koje već potresaju bolni grčevi nadolazeće propasti – carstva koje traje bezmalo već hiljadu godina. Znao je on vrlo dobro snagu ove velike kulture kao i moć carigradskog dvora iako već ogrezlog u dekadenciji, u orijentalnim intrigama, tananim i podmuklim spletkama – urotama koje uvek poslediče surovošću bez plemenitosti i samilosti. Međutim, moć vizantijske kulture više nije pratila snaga njenog oružja. Nikakav sjaj ovog dvora nad dvorovima, nikakve tajne smicalice diplomatije milenijumskog iskustva i tradicije ovog slavnog carstva više nisu mogle pomoći uzdrmanoj i oslabljenoj imperiji. Za razliku od oca Uroša I – koji nije imao simpatija za vizantijsku teatralnost i bleštavi sjaj carigradske moći i bogatstva, doživljavajući taj raskoš kao razmetljivost, vizantijsko ponašanje kao dvorsku izveštačenost, ispraznu kurtoaziju, teror carske etikecije – Milutinu dvor kao i crkve i manastiri blistaju u raskoši i bogatstvu, što primećuje i vizantijski izaslanik i pisac, umni i otmeni Teodor Metohit, naviknut od mladosti na pompeznost carskog dvora na Bosforu – najsjajnijeg mesta na svetu – na kome je ljubav prema raskoši i ceremonijama negovana od osnivanja, od Konstantina Velikog. Monumentalnost kao način življenja. Ostao je u analima zabeležen događaj kada je pre nešto više od jednog veka u posetu Carigradu došao Kilidž Arslan II (1156–1192), seldžučki sultan, koji je bio toliko zadivljen veličanstvenošću protokola prilikom prijema kod vasilevsa Manojla I Komnina (1143–1180) da se – kako piše vizantijski istoričar Jovan Kinam – nije odvažio da prihvati poziv i sedne do cara. Milutin je shvatio i prihvatio ovu vizantijsku ideju: raskoš dvora, dvorski rituali i velelepnost bogomolja nisu prvenstveno znaci razmetljive taštine, već „suštinski elementi u povezivanju ljudi s nebeskim poretkom“. A taj nebeski taksis, taj poredak istinskog sveta, u Vizantiji (a potom i u Srbiji) „odražavan je, pre svega, u ceremonijama carskog dvora, svešteničkim službama i crkvenom ukrašavanju“ (Aleksandar Každan). Međutim, kralj Milutin je Nemanjić koji je sa stanovišta verskih i moralnih regula pod najvećom upitnošću. Mnoge nevolje s kojima se susretao i nosio nisu bile posledica njegovih dobrih osobina. Naredio je da se oslepi njegov rođeni sin Stefan. Škrte milosti, jedini je od Nemanjića potegao za tako drakonskom, nečovečnom kaznom – iako je računao s nebeskim visinama i darovima, umeo je da izgubi zemaljska merila. 9

Izneverio je brata oglušivši se o odluke deževskog ugovora po kome je tron posle njegove smrti trebalo da pripadne Dragutinovim sinu. Predao je Vizantiji Kotanica Tornika, prebega carigradskog, koji je na njegov dvor došao na veru, zatraživši i dobivši zaštitu i koji je uz njegovo koleno jahao kada su zajedno osvajali vizantijske teritorije. Imao je više žena, više nego što su to crkva i vizantijski carski dvor mogli da prihvate – ali su prihvatili. Iako za njega žene nisu bile samo „odmor za ratnika“ već, pre svega, ozbiljan državni projekat. Tek je moderna istoriografija tokom poslednje dve decenije uspela da razreši sve dileme njegovih mnogobrojnih brakova kao i njihov redosled. Najspektakularnija je bila njegova spremnost da srpski tron, posle više od sto godina koliko su se na njemu nalazili Nemanjini potomci, prepusti jednom strancu, vizantijskom princu. Međutim, do toga nije došlo. Svetog kralja Milutina pravoslavna crkva, a posebno srpski i bugarski narod, uvažavaju i danas i mole mu se da isprosi u Gospoda „nad protivnicima pobedu i oproštaj sagrešenja naših i mir dubok i dušama našim veliku milost“. Uvek su teški susreti božanskih i ljudskih razloga i aršina. Štitio se srpski kralj Milutin pred sopstvenom savešću utrvenom stazom molitve, bedemom tvrde vere. Vera kao utočište. Kako kaže Knjiga propovjednikova: „Doista nema čovjeka pravedna na zemlji koji tvori dobro i ne griješi“ (7, 20). U Milutinovom slučaju prevagnuli su božji razlozi, ali mu ljudski nisu zaboravljeni ni u razmerama večnosti. Milutin je, rečju, bio najljudskiji od svih Nemanjića, ali i ništa manje poštovani svetitelj od svetih likova svoje slavne loze. Trošna i grešna zemaljska sudbina podvedena je nebeskim, večnim merilima. Ovaj veliki i sveti srpski kralj, oslanjajući se na slavnu prošlost predaka, svojim besmrtnim delima uzdizao je sadašnjost misleći na budućnost – na besmrtnost, i usrdno se „staraše da uzanim putem uđe na uska vrata koja vode u život večni“. Njegovo doba je vajalo njegov istorijski lik dok su mu njegova hrišćanska vera i njegova pravoslavna crkva dale astralnu dimenziju koja mu je u konačnici omogućila da nadživi svoje stoleće i pretekne u slavi svetosti. L. M. U Beogradu, na dan Svetog cara Konstantina i carice Jelene 2016. 10

Milutin – šesti srpski kralj

U

temeljivač dinastije Nemanjića, Stefan Nemanja vladao je Srbijom kao veliki župan od 1166/1168. do 1196. godine. Imao je tri sina: Vukana († posle 1208), Stefana (1165–1228) i Rastka (oko 1175 – 1236).5 Nemanjin srednji sin Stefan Prvovenčani (1196–1228), koji ga je nasledio na tronu, do 1217. godine vladao je kao veliki župan, a nakon toga, kada je dobio krunu iz Rima od pape Honorija III (1216– 1227), i kao kralj, kralj svih srpskih zemalja. Njegova tri sina, jedan za drugim, naslediće ga na srpskom prestolu: kraljevi Stefan Radoslav (1227–1234), Stefan Vladislav (1234–1243) i Stefan Uroš I (1243–1276). Nemanjinog unuka kralja Uroša I sa trona je 1276. godine zbacio njegov sin Stefan Dragutin (1276–1282), koji je 1282. godine vlast predao mlađem bratu Stefanu Urošu II Milutinu (1282–1321) – šestom srpskom kralju, o kome govori ova knjiga.6 Predstavljajući se i objašnjavajući svoj dolazak na srpski tron, kralj Milutin u povelji izdatoj manastiru Banjska (1312–1314), svojoj zadužbini, kaže da se molitvama Bogorodici i Svetom Stefanu7 kao i molitvama i blagoslovom svojih svetih roditelja udostojio da „bude prestonik i naslednik njihov u otačastvu našem“. „Nemanjini sinovi osnovali su dvije dinastičke linije: dukljansku (Vukan, kralj Duklje) i srpsku (Stefan, zvan Prvovjenčani)“ – Enciklopedija JAZU. 5

Deset vladara iz dinastije Nemanjića vladalo je Srbijom 203/5 godina, od dolaska Stefana Nemanje na tron velikog župana 1166/1168. pa do 1371. godine, kada je umro srpski car Uroš V (1337–1371). Kralja Milutina nasledio je sin Stefan Uroš III Dečanski (1321–1231). Stefana Dečanskog zbacio je njegov sin Stefan Uroš IV Dušan (kralj 1331–1346; car 1346–1355), koga je pak nasledio sin Stefan Uroš V (1355– 1371), sa kojim nestaju Nemanjići kao vladari. 6

Ime Stefan svoj koren ima u grčkoj reči stefanos, što znači venac, odnosno kruna. Javlja se još u antičkoj epohi. U četvrtom i petom veku bilo je veoma popularno zbog slave prvomučenika i arhiđakona Stefana, rođaka apostola Pavla. 7

11

Sa dolaskom na srpski tron kralja Milutina – Nemanjića koji će najduže vladati, trideset devet godina 8 – doći će i do suštinske promene u razvoju srpske srednjovekovne države, kada ovaj srpski vladar gotovo potpuno vezuje Srbiju za Vizantijsko carstvo, iako će tokom svoje vladavine imati kontakte i praviti sporazume sa Zapadom, odnosno papama i katoličkim vladarima. Od Stefana Nemanje napredak i uspon Srbije je neprekidan. U devetom veku Srbija se ne prostire na istok dalje od Rasa. Dva veka kasnije granica joj je oko Zvečana, a u dvanaestom stoleću oko Lipljana. Dolaskom Milutina na srpski tron granica srpske države prelazi Skoplje i zahvata Ovče polje. Pored Jadranskoga mora i reke Neretve „kud je bila dotad upućivana“, Srbija se pruža tokom reke Vardar na egejsku obalu. Na severu dopire do Save i Dunava, a na severoistoku granica obuhvata Braničevo… „Čitave nove oblasti ulaze u sastav srpske države, kojoj dotle nisu nikad pripadale, i postaju i etnički, ukoliko to još nisu bile, naš narodni posed (Braničevo, Mačva)“, navodi Vladimir Ćorović. Milutinova vladavina spada u jedan od najznačajnijih perioda srpske i balkanske srednjovekovne istorije – Srbija je glavni politički činilac na Balkanu i „država sa apsolutnom vrednošću“. To neće trajati dugo jer će samo pola veka od smrti kralja Milutina (1321), dakle 1371. godine, de facto doći do gašenja slavne loze Nemanjića. Odnosi Nemanjića sa Vizantijom, najvažnijom državom toga doba, kretali su se između političkih i vojnih okršaja do kulturnih prožimanja koja će kao posledicu imati ulazak Srbije u vizantijsku kulturnu sferu, odnosno preuzimanje mnogih elemenata koji su karakterisali ovo visoko razvijeno i moćno carstvo. Taj model, taj dvojaki odnos, postao je vidljiv još za ere Stefana Nemanje kada je srpski veliki župan ratovao sa Vizantijom, čak i sklapao savezništva, doduše nedugovečna, sa zapadnim vladarima (recimo sa Fridrihom Barbarosom) protiv Carigrada, a s druge strane učinio sudbonosni potez prihvatajući vizantijski hrišćanski obred, to jest Od svih Nemanjića najduže je vladao kralj Milutin, trideset devet godina (1282–1321). Rodonačelnik dinastije Stefan Nemanja vladao je dvadeset osam godina (1168–1196); Stefan Prvovenčani trideset dve godine (1196–1228); Radoslav pet godina (1228–1233); Vladislav devet godina (1234–1243); Uroš I trideset tri godine (1243–1276); Dragutin šest godina (1276–1282); Milutina je nasledio Stefan Dečanski koji je vladao devet godina (1322–1331); Dušan Silni je vladao dvadeset četiri godine (1331–1355) a njegov sin Uroš V šesnaest godina (1355–1371). 8

12

pravoslavlje. Bio je to prvi, ali istovremeno i presudni korak za ulazak Srbije u pravoslavno-vizantijsku orbitu. Darivanjem Hilandara – „da bude Srbima na poklon večni“9 – pa onda fundamentalnim isihastičkim uticajem – tim „proizvodom mistične Azije“10 (Luj Breje) – učinili su Srbiju „nekom vrstom bastiona pravoslavlja“. Jer, kako kaže Ljubomir Maksimović: „Uprkos svom kompozitnom verskom ustrojstvu (pravoslavni i katolici) i uvek vidljivim zapadnim uticajima (trgovina, rudarstvo, naoružanje, delom i arhitektura) i autohtonim opcijama (državna struktura i znatan deo pravnog poretka), Srbija u izvesnim karakterističnim momentima jasno pokazuje ovaj deo svog obličja.“ Srpska politika za vreme vladavine Nemanjića, posebno posle obnove Vizantijskog carstva 1261. godine i dolaskom na tron kralja Uroša I – „nepobedivog kralja“, kako su ga zvali Kotorani – a potom i njegovih sinova, kraljeva Dragutina i Milutina, bila je usmerena na proširenje države osvajanjem vizantijskih teritorija. Ta politika će svoj zenit doživeti za vreme prvog srpskog cara Dušana, unuka kralja Vizantijski car Aleksije III Anđeo (1195–1203) hrisovuljom od juna 1198. godine ispunio je molbu svetogorskih kaluđera Save i Simeona, i Srbi dobiše svoj manastir na Svetoj Gori – Hilandar. 9

U najstrožoj askezi mnogobrojni monasi isposnici odlazili su u izolaciju, u pustinju ili pećine tražeći mir i samoću kako bi neprestano mogli da se mole. Ti pustinjožitelji dobili su ime isihasti, molčalnici ili ćutalice, tihovatelji. Isihastima je ideal bio čist kontemplativan život, unutrašnja koncentracija, neprekidna molitva u sebi, umna molitva, ili molitveno tihovanje. Takva molitva dovodila je isihaste u stanje ekstaze, izazivala osećanje neizrecivog blaženstva i priviđanje nebeske svetlosti. Tu viziju svetlosti monasi isihasti smatrali su nezemaljskom, nestvarnom, sličnom onoj svetlosti koja je obasjala Hrista na Tavorskoj gori, koja se u hrišćanstvu poštuje kao mesto preobraženja Gospodnjeg. „Mistično iskustvo monaha, u kome on proživljava sjedinjenje sa transcendentnim svetom, ne ostaje na stupnju Hristove mistike, to jest potpunog sjedinjavanja sa Hristom, već se uzdiže do božanske mistike, u kojoj se monah preko iskustva sjedinjuje sa Hristom, slikom Oca, uzdiže da bi video samo božansko svetlo. Ova božanska mistika istočnog monaštva nalazi svoj najviši izraz u isihazmu“ (Ernst Benc). Isihastički pokret je od svog pojavljivanja bio u središtu ne samo crkvenog i teološkog bivstvovanja već je prožeo celokupno biće Vizantije. Rečju, isihazam je bio „srce duhovnog života“ ove pravoslavne imperije. Takođe, monasi isihasti donose „filozofiju duhovnog života koja će vanredno osnažiti pravoslavnu samosvest srpskog naroda, svest o pripadništvu jednoj drevnoj civilizaciji, čije vrednosti odolevaju iskušenjima vremena“ (Dimitrije Bogdanović). 10

13

Milutina. Milutinovo osvajanje vizantijskih teritorija bilo je okončano ženidbom vizantijskom princezom Simonidom – kada osvojene teritorije od vasilevsa, sada i tasta, dobija u miraz, „čemu su sledile promene u Srbiji koje danas nazivamo vizantizacijom zemlje i njenih državnih institucija“. Važan deo srednjovekovne politike bilo je upravo to međudinastičko povezivanje brakovima kojima su se utvrđivali savezi i obezbeđivali partneri za moguće ratne pohode i osvajanja. Za razliku od kralja Uroša I, koji se oženio posle stupanja na tron, njegovi sinovi Dragutin i Milutin stupili su u brak pre dolaska na vlast.

14

Odnosi Srbije i Ugarske

D

obri odnosi kralja Uroša I sa Ugarskom započeli su verovatno oko 1250. godine, kada se srpski kralj oženio ugarskom princezom Jelenom (1236–1314), koja se u našoj istoriografiji doskora pogrešno nazivala Anžujskom. Engleski istoričar Gordon Makdanijel je „ubedljivo pokazao“ (Vlada Stanković) da je kraljica Jelena, žena kralja Uroša I, pripadala ugarskoj kraljevskoj porodici. Bila je kćerka Jovana Anđela (sina vizantijskog cara Isaka II Anđela i ugarske princeze Margarite) gospodara i vojvode Srema i grofice Matilde od Vijandena – koja jeste imala srodničkih veza s francuskom kraljevskom porodicom, ali neposredno ili blisko njeno srodstvo sa francuskim dvorom istorija nije utvrdila. Tako da je Jelenu verovatno pravilnije zvati Jelena Sremska nego Jelena Anžujska.11 Ugarski kralj Bela IV (1235–1270) pokorio je 1254. godine Bosnu i Hum i radi osiguranja i odbrane svoje južne granice osnovao je mačvansku banovinu.12 Na vladavinu Uroševih sinova Dragutina i Milutina Ugarska i Mačva će imati izuzetno važnu ulogu. Mačva je prvo bila miraz Margarite, kćerke ugarskog kralja Bele III (1172–1196), žene vasilevsa Isaka II Anđela (1185–1195), vizantijske

Srednjovekovni Srem obuhvata kako današnji Srem („Ovostrani Srem“, Sirmia Citerior iz Ugarske perspektive), tako i Mačvu na desnoj obali Save, odnosno „onostrani Srem“, Sirmia Ulterior – dakle, Mačva i Onostrani Srem su sinonimi. Jovan Anđeo, otac Jelenin, vladao je i Ovostranim i Onostranim Sremom, odnosno i današnjim Sremom i Mačvom. 11

„Ako se ostavi po strani današnje ime oblasti, ostaje srednjovekovni naziv Mačve u prostranom obimu Mačvanske banovine ili teritorije, zemlje Mačve: terra Macho, koja se podrazumevala u titulama gospodara de Macho et de Bosna, gde je stavljena na ravnu nogu sa Bosnom. Mačva se zatim javlja u užem smislu kao župa ili distrikt Mačva (districtus Macho) i, najzad, samo mesto, utvrđeni grad ili trg Mačva (castrum M., locus dictus Macoua)“ (Sima Ćirković). 12

15

carice koja će po udaji (1186) dobiti ime Marija i s kojom će dobiti dva sina, Jovana (oca princeze Jelene, žene Uroša I) i Manojla. Obim te teritorije nije poznat, ali se smatra da su joj granice dopirale do Srbije velikog župana Stefana Nemanje. Severna granica Srbije bila je poznata tada samo na istočnoj strani, u dolini Morave, jer Stefan Prvovenčani u žitiju svoga oca veli da se susreo (oko 1220) sa ugarskim kraljem Andrijom II (1205–1235) „na međi otačastva moga, u gradu Ravnom“ (kod današnje Ćuprije). Ugarski kralj Bela IV je teritorije Margaretinog miraza darovao kćerki Ani (Agnezi) i zetu Rostislavu Mihailoviču,13 ruskom knezu, koji su držali Mačvu skoro jednu deceniju, od 1254. godine do smrti Rostislava (1263). Kada je Bela došao u sukob sa sinom, prestolonaslednikom Stefanom V, „koji se vodio na prostoru od Erdelja do Pešte“, bio je prinuđen da mu prepusti istočnu i južnu Ugarsku i polovinu svih prihoda od soli. Ove dinastičke sukobe u Ugarskoj srpski kralj Uroš I pokušao je da iskoristi 1267/1268. godine i da zauzme Mačvu. „Kralj Uroš je hteo da zauzme Mačvu ne samo zbog njenog plodnog zemljišta nego i zbog toga da time uništi mačvansku banovinu, jaku i nesnosnu branu, koja je sprečavala i etničku i državnu ofanzivu srpskog naroda i srpske države na toj strani“ (Stanoje Stanojević). Nije uspeo. Srpska vojska je doživela poraz a po nekim ugarskim poveljama tom prilikom je zarobljen i sam kralj Uroš. Međutim, o Uroševom ropstvu „govore izričito samo ugarske povelje“. Naši izvori ne javljaju „ništa o tom za srpskog kralja vrlo neprijatnom incidentu“ (Mihailo Dinić). Ni žitije kralja Uroša ne sadrži „ni najmanje aluzije na tu njegovu nezgodu“. Potvrdivši vazalne obaveze srpskog dvora prema Ugrima, Uroš je morao i da prizna sina Dragutina za „mlađeg kralja“, zapravo, morao je da mu da udeo u vršenju vlasti kao što je Bela postupio u odnosu na Stefana. Četvrti srpski kralj Uroš I, sin Stefana Prvovenčanog i Ane

Knez Rostislav je krajem šeste decenije trinaestog stoleća uz pomoć ugarskih trupa osvojio vidinsku oblast i u poveljama se potpisivao kao dux Galiciae et imperator Bulgarorum, iako u Bugarskoj nije nikada priznat. 13

16

Dandolo,14 unuke mletačkog dužda Enrika Dandola (1192–1205),15 bio je, treba naglasiti, jedan od najizuzetnijih i najsposobnijih srpskih vladara u srednjem veku.

Kraljica Ana Dandolo je u braku sa Stefanom Prvovenčanim provela dvanaest godina, rodivši mu sinove Uroša I i Predislava, potonjeg trećeg arhiepiskopa srpskoga Savu II (1263–1271). Prva kraljica iz doma Nemanjića nije umrla kao monahinja, već kao vladarka. Kraljica Ana bila je uz muža kada je bio teško bolestan sve do njegove smrti 1228. godine. Kada je njen sin Uroš postao kralj, ostala je uz njega u Srbiji poštovana od svih. Ana Dandolo je umrla pre 1263. godine. Sahranjena je u manastiru Sopoćani, u zadužbini svog sina kralja Uroša I. 14

Enriko Dandolo je ključni čovek Četvrtog krstaškog rata, koji je okončan padom Carigrada 1204. godine. 15

17

„Mladi kralj“ Dragutin

O

vaj korak Bele IV postaće posebno značajan kada se Dragutin oženi Katalinom, kćerkom ugarskog kralja Stefana V,16 sina Bele IV. Pretpostavlja se da je brak sklopljen tek 1270. godine, kada je Stefan V bio već kralj na celokupnoj teritoriji ugarske države. „Kada je prošlo izvesno vreme, i kada je dorastao ovaj blaženi do mladićkog uzrasta, hteli su njegovi roditelji da se po zakonu oženi, i uzevši kćer od carskoga plemena ugarskoga naroda, zaručiše mu blagočastivu ženu, zvanu gospođu Katelinu“,17 kaže u Dragutinovom žitiju arhiepiskop Danilo II.18 U sporazumu između Ugarske i Češke potpisanom u Požunu 1271. godine kao vazali i saveznici ugarskog kralja Stefana V navedeni su: kraljev unuk Bela Rostisavljević, herceg Mačve i Bosne, Jakov Svetoslav († 1276), gospodar Vidina (odnosno severozapadne Bugarske) savladar bugarskog cara Konstantina Tiha (1257–1277) i „Uroš kralj Srbije i njegov sin, mladi kralj Stefan, naš zet“ (Urossium Regem Servie, et Stephanum 16

Katalina se udala za Dragutina oko 1268. godine.

Brak kralja Dragutina i Kataline trajao je do kraja njihovih života. Dragutin je sa Katalinom izrodio troje dece, sinove Vladislava i Urošica i kćerku Jelisavetu. 17

Danilo Pećki, arhiepiskop Danilo II (oko ili nedugo posle 1270 – 1337), za arhiepiskopa srpskog izabran je 14. septembra 1324. godine, posle smrti arhiepiskopa Nikodima (1317–1324). Napisao je šest žitija: Žitije kraljice Jelene (1317), Žitije kralja Uroša i Dragutina (1320/1330), Žitije kralja Milutina (1324), Žitije arhiepiskopa Arsenija I, Žitije arhiepiskopa Joanikija i Žitije arhiepiskopa Jevstatija I (sva tri između 1324. i 1327) i dve službe: Službu arhiepiskopu Arseniju i Službu arhiepiskopu Jevstatiju (obe pre 1324). Žitija čine jezgro zbornika Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih (takozvanog Danilovog zbornika, u narodu poznatog kao Carostavnik), koji je kodifikovan tek posle 1375. godine i koji sadrži i književne radove takozvanih Danilovih nastavljača. Negde u sedmoj deceniji života Danilo „usnu s mirom i ka Gospodu otide meseca dekavrija, devetnaesti dan prvi sat noći“, godine 1337. Sahranjen je u svojoj zadužbini, u Bogorodičinoj crkvi u Peći. 18

18

filium eius, juniorem Regem Servie). Institucija mladog kralja preuzeta iz Ugarske uvedena je u Srbiju posle srpsko-ugarskog sukoba koji se završio rečenim porazom Dragutinovog oca, kralja Uroša I. „Kralj Uroš veliki obeća mu dati kraljevstvo, i sa velikim obećanjem izreče da neće prekršiti svoga obećanja, no da će ga učiniti kraljem u otačastvu svome, u srpskoj zemlji, i da će mu za života svoga darovati svoj presto. Takođe i svatu svome kralju ugarskome obeća se govoreći mu: ’Hoću da daš kćer tvoju za moga sina, jer će u velikoj časti i hvali ići ka carskom prestolu i bescenom biseru. Jer evo ću učiniti da sin moj bude samodržavni kralj svoj srpskoj i pomorskoj zemlji’“ (Danilo II). Dragutin je bio mladi kralj najmanje pet godina i on se, kako svedoči arhiepiskop Danilo, pokoravao svojim roditeljima živeći „u pobožnosti i čistoti u domu očevu“ i čekajući „da primi ono što je njegov roditelj obećao“. Međutim, srpski „mladi kralj“ Dragutin u više mahova je tražio od oca da mu dodeli neku oblast „gde bi zasebno prebivao“ i kojom bi upravljao govoreći mu: „Oče, daj mi dostojni deo tvoga imanja koliko hoćeš, i vidi moje veliko trpljenje.“ Ali Uroš I nije popustio ni posle druge sinovljeve molbe, ne videći da je sinu duša žalosna „do smrti“. Šta je bio razlog za ovu Uroševu odluku teško je danas dokučiti, ali se mora imati u vidu da je on bio vladar koji je bio nameran da snažno centralizuje državu, što će nastaviti i sin mu Milutin. Došlo je potom do sukoba oca i sina o kome nas obaveštava arhiepiskop Danilo, koji piše da je posle neuslišenih molbi Dragutin otišao „tastu svome kralju ugarskom“ – mada tada na ugarskom tronu nije bio Dragutinov tast Stefan V, već šurak Ladislav IV Kumanac (1272– 1290) – koji mu je ponudio pomoć za dolazak na srpski tron. Nije teško pretpostaviti da je ugarski kralj pomogao Dragutinu da zauzme srpski presto, ne samo da bi njegova sestra Katalina postala srpska kraljica već da bi sa mnogo većom verovatnoćom mogao računati sa lojalnošću srpske države s obzirom na to da bi na njenom čelu bio njegov zet. Po mišljenju istoričara Stanoja Stanojevića, Dragutin bez te pomoći ne samo da ne bi postao srpski vladar već tako nešto ne bi ni pokušao. Elem, još jednom moleći oca da mu da obećano, upitao je kralja Uroša I misli li da caruje „na vekove“. Međutim, Uroš I se sa „velikom jarošću razgnevio“ tako da je Dragutin „videći da je pred njime smrt ili život, i ne znajući šta da čini, podiže ruku na svoga roditelja“ i pobedi ga 19

u „zemlji zvanoj Gacko“ 1276. godine i uze „presto njegov silom“. Posle poraza kralj Uroš se povlači u Hum,19 gde se, nakon više od trideset godina vladavine (1243–1276), zamonašio, postavši kaluđer Simon, a potom i umro. Sahranjen je u svojoj zadužbini Sopoćanima – „i bi časno preneseno telo njegovo, i položiše ga u njegovim rukama načinjen manastir, u domu Svete Trojice, u mestu zvanom Sopoćani“. Po dolasku na srpski tron Dragutin – „blagočastivi i hristoljubivi samodržavni sve srpske i pomorske i podunavske i sremske zemlje kralj Stefan“ – prema majci Jeleni „velikoj kraljici“, kako je napisano pored njenog portreta u kapeli koja se nalazi kod Ðurđevih Stupova20 a koju je podigao upravo kralj Dragutin, nije se odnosio kao njegov otac prema njemu: „Gospođo moja i mati, neću da se lišiš bogatstva i imanja […] kao što je meni naumio učiniti moj otac.“ Dodelio joj je „dostojni deo države zemalja mnogih i krasnih“ – od Dubrovnika do Skadra, zatim Plav kod Gusinja na gornjem Limu kao i zamak Brnjaci na Ibru, gde je bio i njen dvor i gde su se, kako veli arhiepiskop Danilo, njen biograf, pisale „knjige božanstvene“, knjige namenjene crkvenim potrebama, bogato ukrašene. Kraljica Jelena, odgovarajući na ovakav njegov odnos prema majci i kraljici, gotovo opravdavajući njegovo nasilno preuzimanje vlasti, kazala je sinu kralju Dragutinu: „Gospodaru moj i čedo moje ljubljeno, evo sve što se dogodi sa nama, to ne bi od ruke snage tvoje, no od Boga, u čijim je rukama sve […]. On jedini sve ovo učini.“ Jelena mu na kraju daje majčinski savet: „No pazi, čedo moje, uvek na ono što će biti. […] Danas ovde, a sutra onde, danas vladar, a sutra podanik, danas bogat, a sutra ništi, danas sudija, a sutra suđen.“ Dragutin je „po svoj prilici“ dao na vladanje i bratu Milutinu zasebnu oblast. To se može zaključiti iz pisanja Danila II, koji u žitiju kraljice Jelene beleži da „dva sina njezina behu u tim danima, krepka, Sa njim je u izgnanstvo dobrovoljno otišao i tadašnji arhiepiskop srpski Joanikije I (1272–1276), jedini duhovnik koji je bio iguman i manastira Hilandara (1257–1262/3) i manastira Studenice odakle je 1272. godine izabran za arhiepiskopa srpskog nakon smene arhiepiskopa Danila I (1271–1272). 19

Stefan Nemanja je podigao crkvu Svetom Ðorđu – Ðurđeve stupove 1170– 1171. godine, kako je i uklesano u natpisu iznad portala crkve. 20

20

silna i samodržavna kralja u svome otačastvu, u srpskoj zemlji, držeći mnogi strani narod, naime blagočastivi kralj Stefan zvani Dragutin i brat njegov kralj Stefan Uroš zvani Milutin“.21 Takođe, u ovom žitiju kraljica Jelena opominje sinove rečima da je Bog „utvrdio vaš presto da nepokolebljivo vladate u svome otačastvu“ navodeći im reči iz Knjige propovednikove: „Bolje je dva nego jedan, a jednom je teško na svakom mestu.“ Tokom kratke Dragutinove vlade Srbija nije bila na strani Vizantije već na strani Karla I Anžujskog (1226–1285).22 Posle Sicilijankog večernja, kada je moć Karla Anžujskog slomljena, Srbija je bila usamljena. S obzirom na to da je u to vreme Dragutin pao sa konja i slomio nogu, tron je prepustio u Deževu bratu Milutinu jer ga je na to, možda, prisilila vlastela.

Dragutin i Milutin su imali i sestru Brnču (Brnjača), ali istorija nije utvrdila da li je ona starija ili mlađa od njih. Nije se udavala, kako je istakao još Miodrag Al. Purković. 21

Karlo I Anžujski (ili Karlo I Sicilijanski), brat francuskog kralja Luja IX Svetog, bio je kralj Sicilije (1266–1282), kralj Napulja (1282–1285), kralj Albanije (1272–1285), kralj Jerusalima (1277–1285), grof Provanse (1246–1285), grof Anžua i Mena (1247–1285). 22

21

Pokušaj ženidbe Milutina vizantijskom princezom Anom

D

ogađaji u Vizantiji uvek su imali snažnog odjeka na sve balkanske narode i države pa tako i na Srbiju, posebno, čini se, u ovo doba. Samo tri dana nakon smrti poslednjeg nikejskog cara Teodora II Laskarisa (1254–1258) na njegovom grobu je zverski ubijen regent njegovog osmogodišnjeg sina Jovana – Georgije Muzalon. Novi regent, plemić Mihailo Paleolog, ljubimac vojske i hrabri vojskovođa, dobija titulu despota, koju mu 1258. godine uručuju maloletni car Jovan i patrijarh Arsenije Autorijan (1255–1259). Mihailo Paleolog je ubrzo krenuo da podilazi stanovništvu i crkvi kako bi zauzeo carigradski tron.23 Pozivao ih je da se „raduju i da veruju u bolju budućnost“. Ukinuo je zakon protiv raskoši, ispitivanja usijanim gvožđem, dozvolio luksuzno odevanje i kovrdžanje kose… Za sacara je izabran 1. januara 1259. godine a nesrećni Jovan je izgubio carsku titulu 1261. godine. Njegova opskurna i zla sestra Evlogija, koja ga je u detinjstvu uspavljivala pesmom „Zdravo, care, kroz zlatna vrata ćeš ući u Konstantinopolj“, savetovala ga je da se oslobodi suparnika Jovana Laskarisa, što će ovaj i učiniti oslepljujući malodobnog cara. Mlađahni Jovan Laskaris živeo je u Magneziji gde su ga i našli dželati Mihaila Paleologa – „Jovanu su podigli očne kapke i mahali mu usijanim gvožđem u neposrednoj blizini zenica sve dok se dečakov vid Dinastija Paleologa započela je vladavinu oslobađanjem Carigrada 1261, a okončali su je padom Carigrada 1453. godine. Devet careva je činilo ovu dinastiju: Mihailo VIII Paleolog (1259–1282); Andronik II Paleolog (1282–1328); Andronik III Paleolog (1328–1341); Jovan V Paleolog (1341–1347; 1354–1376; 1379–1390; 1390– 1391); Andronik IV Paleolog (1376–1379); Jovan VII Paleolog (1390; kao savladar 1399–1402); Manojlo II Paleolog (1391–1425); Jovan VIII Paleolog (1425–1448); Konstantin XI Paleolog Dragaš (1449–1453). 23

22

nije ugasio“ (Fjodor Uspenski). Vest o ovom zločinačkom delu brzo je stigla u narod dok je Mihailo u prestonici slavio pobedu i povratak Grka u Carigrad, „taj akropolj vaseljene“. Slaveći, on u povelji Manastiru Svetog arhanđela Mihaila – koji je obnovio na Avksentijevoj gori nedaleko od Carigrada – zapisao je: „Eto veliki grad Konstantinov oblačio se kao carica u drevne i veličanstvene odežde i u novom Jerusalimu su, kako kaže psalm, ispunjeni njegovi tragovi i raskrsnice, njegove ulice i uličice, ali ne više poluvarvarskim narodom s njegovim nezgrapnim rečima, nego narodom avzonskim (grčkim), koji nepogrešivo vlada čistim helenskim jezikom. Svetinje i manastiri ukrašeni su mnoštvom monaha i monahinja koji pobožno prolaze monaškim poprištem, sveštenstvo se raduje u božanskim hramovima. […] U veličanstvenom, u ime Premudrosti Božije slavnom hramu zaseda patrijarh, ali ne strani i lažni, nego ovdašnji i jednoplemeni, koji zna svoje i kojega poznaje njegova pastva.“ Bez obzira na sve, za radost je imao osnova. Iz dugogodišnje borbe sa Latinima Vizantinci su pod vođstvom crkve izašli više nego ikad ujedinjeni. „Narasla je svest o nacionalnosti, kao i helenska ideja koja nije bila samo knjiška nego i narodna. I sama Crkva, koja je ovu borbu uznela na svojim plećima, postala je još dragocenija, bliskija, grčka. Jedan deo učenih ljudi mogao je još uvek da raspravlja o uniji sa tačke gledišta apstraktne dogme. Iako teška srca, političari su još uvek mogli da priželjkuju mir s Kurijom. Međutim, ’običan narod’ je bio zauvek izgubljen za latinsku veru. Trijumfovali su crkva i pravoslavno prosvećivanje“ (Fjodor Uspenski). Pad Latinskog carstva bio je izuzetan istorijski događaj, ali se na Zlatnom rogu težilo potčinjavanju i poslednjih „krhotina latinske Romanije“. U „Tužnoj pesmi o Konstantinopolju“ štićenik Luja IX Svetog (1226– 1270), glasoviti pariski trubadur trinaestog veka Ritbef – „može se smatrati prvim modernim pariskim pesnikom pre Fransoa Vijona“ (Kolja Mićević) – peva: Niko nije toliko nerazuman da ne bi video kako će biti izgubljen naš Konstantinopolj. To očekuje i Morejsku kneževinu24 koja će biti izložena Moreja – „komad Francuske na grčkom tlu“ (Georgije Ostrogorski) – ili današnji Peloponez. Nakon što su Latini 1204. godine, u Četvrtom krstaškom ratu, zauzeli Carigrad, prilikom deobe vizantijskih teritorija istaknuti krstaški vojskovođa Bonifacije Monferatski dobio je deo kojim nije bio zadovoljan. Iako mu je pripao 24

23

isto tako snažnom udarcu kakvim je poražena naša sveta Crkva, a telo neće dugo postojati ako mu je glava razbijena. Međutim, rodonačelnik nove ali i poslednje vizantijske dinastije nalazio se u nimalo zavidnoj situaciji. S jedne strane, unutrašnja politička situacija bila je opterećena surovim obračunom sa maloletnim carem Jovanom Laskarisom preteći neprijatnim protestima patrijarha, sveštenstva i samih Vizantinaca – „nestalo je careve uglađene ljubaznosti, jer je zločin za sobom povukao i tiraniju“ – a, s druge strane, vraćanjem Carigrada u vizantijske ruke ozbiljno su bili pogođeni interesi Rima i Venecije. Gubitkom Latinskog carstva, „tog najplemenitijeg člana Rimske crkve“, papa Urban IV (1261–1264) bio je veoma pogođen smatrajući taj događaj večnom sramotom za latinsko ime. Teško je podneo što mu je „grčki Istok iskliznuo iz ruku“, što je „stari neprijatelj zbacio okove i, ničega se ne odričući, preoteo iz latinskih ruku svoju prestonicu, svoj crkveni i duhovni centar“ (Fjodor Uspenski). Doskorašnji vladari Latinskog carstva, car Balduin II25 i venecijanski patrijarh Ðustinijani26 morali su da pobegnu iz Carigrada. Car Mihailo VIII Paleolog, čiji se uticaj brzo širio Balkanskim poluostrvom nakon povratka u Carigrad i ukidanja Latinskog carstva, najveći komad vizantijske Male Azije, silom je zaposeo Solun, obrazujući Solunsku kraljevinu. On je omogućio burgundskom vitezu Otonu de la Rošu da zavlada nad Atikom i Beotijom u srednjoj Grčkoj, dok je na Peloponezu pomogao Viljemu Šamplitu i Žofroi de Vilarduenu (sinovcu krstaškog viteza i hroničara Žofroe de Vilarduena) da vaspostave francusku kneževinu Ahaju ili Moreju. Posle pobede, 1259. godine, Mihaila VIII Paleologa nad Viljemom II Vilarduenom (1246–1278), kada ga je i zarobio u Pelagonijskoj bici, Mihailo mu dozvoljava da se vrati na tron u Moreju kao njegov vazal. Turci će osvojiti Moreju 1460. godine. Posle zauzimanja Carigrada trebalo je izabrati novog, latinskog cara između Bonifacija Monferatskog i Balduina I Flandrijskog. Izbor je održan 9. maja u carigradskoj Bogorodičinoj crkvi. Šestorica krstaša i šestorica Mlečana su se na Svetim jevanđeljima zakleli da će izabrati čoveka koji će najbolje obavljati carsku dužnost. Pre nego što će nastupiti ponoć, biskup Soasona je duždu Enriku Dandolu i vitezovima krstašima saopštio konačnu odluku: „Proglašavamo za carigradskog cara Balduina, grofa Flandrije i Enoa.“ Tako je u Svetoj Sofiji 16. maja 1204. godine kardinal Petar iz Kapune krunisao grofa Balduina za cara. 25

Po ugovoru između Mlečana i krstaša bilo je predviđeno da po osvajanju Carigrada 1204. godine u slučaju da car bude izabran iz redova krstaških vitezova za patrijarha bude postavljen mletački favorit. 26

24

pribegao je, kada je reč o Srbiji i Ugarskoj, oprobanom diplomatskom potezu toga doba – orođavanju dinastija, jer je samo tako savez između dve države, dva dvora, mogao biti delotvoran. Mihailo je svoga sina i naslednika Andronika II venčao s Anom, ugarskom princezom, kćerkom kralja Stefana V, dajući sinu nasledniku prerogative sacara, koji su ranije karakterisali samo vasilevsa. Vizantijski car je nameravao takođe da kćerku Anu uda za Milutina, mlađeg sina srpskog kralja Uroša I – s tim da on a ne Dragutin nasledi oca Uroša – i da i na taj način oslabi pritisak i pretnju Karla Anžujskog, napuljskog vladara i brata francuskog kralja kako bi ih onemogućio da ponovo krenu na osvajanje Carigrada. Kao što je sinu dao prerogative savladara, vasilevs je očekivao i od budućeg vizantijskog zeta Milutina da potomak sa vizantijskom princezom nasledi srpski tron. Milutinov otac kralj Uroš I prihvatio je nastojanje Carigrada za sklapanje braka princeze Ane i njegovog mlađeg sina i snažno se okrenuo Vizantiji, pri čemu je brižljivo održavao odnose i sa zapadnim vladarima, protivnicima vasilevsa Mihaila koji su samo čekali priliku da se ponovo vrate u Carigrad. Vasilevsov uslov, da Milutin postane naslednik prestola umesto Dragutina, „najpre prihvaćen a potom izneveren, bio je uzrok kako propasti bračnog dogovora tako i prvog od mnogih kasnijih sukoba među braćom“ (Srđan Pirivatrić). Da je bio postignut sporazum srpskog kralja Uroša I i vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa o sklapanju braka potvrđuje jedna povelja vasilevsa Mihaila VIII Paleologa iz aprila 1271. godine koju je on izdao na traženje župana Dimitrija,27 rođaka srpskog kralja, kojom se odobrava namera Jovana Paleologa, vasilevsovog mlađeg brata, da manastiru Hilandaru daruje selo Kastrin i u kojoj vasilevs Mihailo srpskog kralja Uroša oslovljava kao svog „prijatelja“, što u srodničkom smislu znači Najverovatnije da je reč o Vukanovom sinu Dimitriju. Sinovi najstarijeg Nemanjinog sina Vukana, Stefan i Dimitrije (Dmitar), u monaštvu David, podigli su dve velelepne bogomolje. Stefan je izgradio manastir Moraču 1252. a Dmitar 1282. godine, u Brodarevu na Limu, manastir koji je po njegovom monaškom imenu nazvan Davidovica. Najstariji Vukanov sin Ðorđe nasledio je tron Zete (1208–1217). On se je 3. jula 1208. godine zakleo na vernost mletačkom duždu Pjetru Zjaniju (1205–1229). Bio je spreman i da za račun Mlečana ratuje protiv albanskog velikaša Dimitrija, inače zeta srpskog velikog župana Stefana Nemanjića, potonjeg prvog srpskog kralja Stefana Prvovenčanog. Stefanova kćerka Komnina bila je udata u albanskoj Kroji za tamošnjeg albanskog poglavara Dimitrija, sina Progonovog. 27

25

roditelja dece koja su u braku ili verena: „Pošto je voljeni rođak najvišeg kralja Srbije i voljenog prijatelja carstva mi, visokorodni župan kir Dimitrije zatražio da carstvo mi potvrdi hrisovulju“, nema, dakle, sumnje da je do sporazuma došlo. Jer, po mišljenju Vlade Stankovića, sasvim je sigurno „da vizantijski car ne bi svojim potpisom potvrdio i posvedočio nesigurno stanje, niti bi, s druge strane, srpski župan Dimitrije baš u tom trenutku osetio potrebu da zatraži od vasilevsa da potvrdi raniju hrisovulju, i time u potpunosti osigura posed Hilandara nad selom Kastrin, koje mu je poklonio, odnosno verovatno zaveštao, carev rođeni brat despot Jovan Paleolog.“ Ana je bila šesto zakonito dete, a druga kćerka cara Mihaila VIII Paleologa i carice Teodore. Smatra se da je bila mlađa od Milutina osam do deset godina – koji je tada imao oko petnaest godina – i samim tim nedovoljne starosti za stupanje u zvanični brak kada je sporazum ugovoren 1269, odnosno sledeće 1270. godine. Car je odlučio, kaže vizantijski istoričar Georgije Pahimer (1242– 1310), da drugu kćerku „Anu, pošalje kralju Srbije Stefanu Urošu da bi je udao za [njegovog] drugog sina Milutina,28 jer je prvi […] bio oženjen ćerkom kralja Peonije [Ugarske]“. Zbog čega je Uroš promenio mišljenje, istorija nije utvrdila. „Kad se pogodba razvrgla, između ostalog zbog prevelikih kulturnih razlika“, veli Sima Ćirković, dva dvora su se i „politički razišla, ali bez znatnijih posledica“. Po rečima Vlade Stankovića, nije lako ni jednostavno odgovoriti na čiju se inicijativu od braka odustalo – „nema sumnje da su Lionska unija i snažna unionistička politika koju je car Mihailo VIII sprovodio imale posledice i na odnos sa Srbijom. […] Jasan Pahimerov podatak da su Vizantinci odustali od daljnjeg sprovođenja plana za brak sa Milutinom jer je postalo jasno da on neće biti očev naslednik odlično se uklapa u realnost vizantijskog balkanskog prostora i njihovog zaleđa nakon 1274. godine.“ Ostalo je zabeleženo da su vizantijsko izaslanstvo i vizantijska princeza ubrzo napustili Srbiju i vratili se u Carigrad – tako da je Ana Paleolog se kasnije, nakon propalih pregovora o braku sa srpskim princem Milutinom (posle 1278. godine), udala za despota Dimitrija (koji se nazvao Mihailo po ocu) Kutrula, trećeg sina Mihaila II Anđela, epirskog vladara (oko 1230 – 1268). Umrla je 1301. godine. Zanimljivo je da se despot Mihailo (Dimitrije) drugi put oženio 1300. godine bivšom ženom kralja Milutina, kćerkom bugarskog cara Georgija Tertera, koja se takođe zvala Ana. 28

26

„kombinacija i pokušaj cara Mihaila da odvoji Srbiju od Karla i da ga pridobije za sebe propao“.

27

Lionska unija i vizantijski uticaji

D

ragutinu kao i njegovom ocu Urošu I bilo je jasno da su po Srbiju opasnije pretenzije vasilevsa Mihaila VIII Paleologa i blizina ponovo snažne Vizantije nego moćnik „s one strane Jadranskog mora“, Karlo I Anžujski, gospodar južne Italije. Kralj Uroš I je stoga bio spreman da se pridruži antivizantijskom poduhvatu uspostavivši dobre veze sa Karlom I Anžujskim, bratom francuskog kralja Luja IX Svetog, ljutim protivnikom obnovljene vizantijske imperije. Karlova akcija da zadobije Srbiju za saveznika nije nailazila na teškoće s obzirom na to da je vizantijski car Mihailo VIII Paleolog „pokazivao očitu težnju da prihvati stare tradicije vizantijskog imperijalizma, po kojima celo Balkansko poluostrvo treba da bude pod vlašću Konstantinove krune na Bosforu“ (Stanoje Stanojević). Prirodno je bilo, stoga, da kralj Uroš I uđe u svaki savez protiv Vizantije. Tok pregovora između kralja Uroša i Karla I Anžujskog nije poznat, ali bez sumnje je da su okončani dogovorom o zajedničkom nastupanju protiv Carigrada. Uroševu antivizantijsku politiku nastavio je i sin Dragutin. Bez obzira na to što mu je cilj bio da iz Vizantije protera Latine i da se utvrdi u Carigradu, vasilevs Mihailo se do svoje smrti plašio Zapada i pokretanja novog krstaškog rata. Jedini način da spreči tako što bilo je, kako je mislio ovaj vizantijski car, stvaranje unije sa papstvom. Upravo zbog toga vasilevs Mihailo je posvetio veliku pažnju crkvi a posebno je svoju brigu usmerio ka Svetoj Gori – „koju je Bog zavoleo da bi na njoj živeo“ – čije je manastire bogato darivao. Kakav je odnos imao prema crkvi – što zbog međunarodnog položaja što zbog oslepljenja mladog cara Jovana Laskarisa – belodano pokazuje hrisovulja koju je izdao (decembar 1258 – juni 1259)

28

svetogorskom manastiru Esfigmenu29 u kojoj kaže da mnogo više od „brojne falange, reda vojnika i ratne veštine […] pribavljaju pobedu carstvu mi oni koji su oboružani krsnim znakom […] i koji oružjem molitava iz daleka odvraćaju protivnike“ dodajući da bi zbog toga prema monasima „trebalo više da se pokaže blagonaklonost“. Vasilevs Mihailo VIII Paleolog sklapa uniju sa rimskom crkvom, „dušom i pokroviteljkom“ krstaških pohoda, pokušavajući da spreči Karla Anžujskog da krene na Carigrad. On je već 1262. godine poslao pismo papi Urbanu IV (1261–1264) u kome nagoveštava mogućnost sklapanja unije dveju hrišćanskih crkava. U odgovoru na carevo pismo papa Urban je obećao da će u slučaju prisajedinjenja „tako značajnog člana Crkve raširiti nedra očinske privrženosti“ i štititi dinastiju Paleologa kako „ni otac ni majka ne bi toliko činili“. Dve godine kasnije (1264) Mihailo je u Rim poslao izaslanstvo koje je papi prenelo njegovu nameru da prizna papski primat sa svim kanonskim posledicama obećavši da će za papu ponovo osvojiti Jerusalimsku i Antiohijsku crkvu. Na poziv pape Klimenta IV Karlo Anžujski je 1266. godine došao u Italiju i savladao papinog neprijatelja kralja Manfreda – koji je „istog dana izgubio i glavu i krunu“ – postavši novi kralj Sicilije i Napulja. Sledeće godine Karlo Anžujski je, na papskom dvoru u Viterbu u prisustvu pape Klimenta IV, sa proteranim latinskim carem Balduinom II (latinski car od 1228. do 1261. i titularni latinski car u egzilu od 1261. do 1273. godine), sklopio 27. maja savez kojim je Karlo obećao Balduinu da će u roku od šest godina organizovati vojni pohod čiji će zadatak biti osvajanje carstva „šizmatika Mihaila Paleologa, koji prigrabi titulu cara“. Ubrzo je i vojvoda Viljem II Vilarduen, ahajski knez, svoje teritorije stavio pod Karlov suverenitet. Kao i u mnogim drugim slučajevima toga doba, brak je trebalo da bude garant sporazuma – brak između Beatriče, Karlove kćerke (kada bude imala dovoljno godina za udaju), i Filipa Kurtenea, Balduinovog sina. Takođe, Viljemova ćerka Izabela udala se za Karlovog sina Filipa Anžujskog. Međutim, papi je više odgovarala unija nego da Karlo Anžujski Posvećen vaznesenju Gospodnjem, Spasovdanu. Manastir su, prema predanju, osnovali car Teodosije II (408–450) i njegova sestra Elija Pulherija (399– 453). 29

29

porazi Mihaila Paleologa i stvori snažnu državu kako u Italiji tako i na Istoku, što bi umnogome ograničilo uticaj i značaj Kurije.30 Papi je bio cilj uklanjanje istočne šizme i oslobađanje Svete zemlje od nevernika, a ne osvajanje Vizantije, što je bila pak ideja vodilja Karla Anžujskog. Papa Kliment IV je tražio od vizantijskog cara da ne ulazi u rasprave o pitanjima vere, da prihvati filioque,31 rimsko učenje o beskvasnom hlebu32 i da sa celokupnim sveštenstvom i narodom dâ zakletvu ne samo da će priznati papin primat nego i njegovo pravo da razrešava bogoslovske sporove. Međutim, 1268. godine bilo je dosta nadmudrivanja između pape i vasilevsa sve dok papa Kliment IV nije umro upravo te godine, nakon čega će stolica Svetog Petra biti upražnjena tri naredne godine. Takva situacija je potpuno odgovarala Karlu I Anžujskom jer više nije imao problema sa papom u pripremi kampanje za pohod na Istok. Karlo je okupio široku koaliciju; čak mu je na dvor stigao i oslepljeni

30

Rimska kurija je administrativni aparat Svete stolice.

Filioque, doslovno „i od Sina“. Dogmu Rimokatoličke crkve o Svetom duhu, Qui ex Patre Filioque procedit („koji od Oca i Sina ishodi“), nije prihvatila Istočna crkva ostavši pri shvatanju da Duh sveti proizilazi samo iz Oca, a ne i od Sina. 31

Upotrebu beskvasnog hleba ili azime u obredu evharistije još carigradski patrijarh Mihailo Kerularije (1000–1058) okarakterisao je kao „latinsku jeres“. Pravoslavna crkva ne upotrebljava beskvasni hleb jer smatra da je to ostatak judejske Pashe. (Praznik kojim Jevreji obeležavaju izlazak iz egipatskog ropstva pod Mojsijevim vođstvom. Kada je faraon odlučio da ih oslobodi, Jevreji su, plašeći se da on ne promeni odluku, u žurbi napustili svoje domove pa nisu mogli da sačekaju da „naraste“ hleb koji su umesili. Zbog toga se za vreme Pashe jede beskvasni hleb. Ovaj praznik se još naziva i Praznik beskvasnog hleba.) Prilikom ustanovljenja evharistije Isus Hristos je uzeo kvasni hleb jer kvasac predstavlja dušu u telu, odnosno nepropadljivi element. Po pravoslavnom učenju upotreba azime izvrće smisao Tajne večere, jer bi ona bila prosta pashalna večera a ne ustanova evharistije. Poslednja pashalna večera Isusa Hrista sa svojim učenicima nije bila samo obredna jevrejska večera nego i potpuno nova Večera carstva Božjeg. Apostoli nisu vršili večeru Hristovu, odnosno evharistiju, sve dok na njih nije sišao Duh sveti, Utešitelj u dan Pedesetnice, od kada i počinje da se vrši evharistija u crkvi kao eshatološka večera (carstva Božjeg ili večnoga života) naroda Božjeg u istoriji. Vizantijski teolog Nikita Stitat (1005–1092) upotrebu beskvasnog hleba dovodi u vezu sa apolinarijevstvom – jermenska jeres koja je negirala da je Isus Hrist imao dušu. U pravoslavnoj liturgijskoj praksi evharistijski hleb treba da bude kvasan, kao simvol ljudske prirode Isusa Hrista, oduhovljene i neraspadive. 32

30

mladi vizantijski car Jovan Laskaris, koji je pobegao iz vizantijskog zatočeništva. S obzirom na to da novi papa još nije izabran, snalažljivi car Mihailo Paleolog je pregovore o uniji počeo sa Karlovim bratom, najpobožnijim vladarom Evrope, Lujem IX Svetim. U Carigrad je poslat 1270. godine kardinal Albano, kome je bilo naloženo da od Mihaila Paleologa zatraži ozbiljne garancije vernosti Rimu. Mihailo je imao sreće jer je Luj odvratio brata Karla od napada na Vizantiju s obzirom na to da su u leto 1270. godine morali da krenu u krstaški rat u Tunis. Međutim, Luj IX Sveti je umro ubrzo po iskrcavanju na afričko tlo. Septembra 1271. godine za novog rimskog papu izabran je Italijan Grigorije X (1271–1276), strastveni zagovornik unije crkava i krstaških ratova, koji nije bio sklon kao ni papa Kliment IV da podrži osvajačke planove Karla Anžujskog. Godinu dana kasnije, oktobra 1272. godine, papa Grigorije X pozvao je vasilevsa Mihaila da prisustvuje crkvenom saboru u Lionu, saboru koji je pripreman za 1274. godinu. Papa Grigorije je u „u slučaju crkvenog potčinjavanja Rimu garantovao [Mihailu] bezbednost od katoličkih sila“. Međutim, vasilevsov poziv na uniju – u smislu ikonomije, ustupka iz viših interesa – monasi Svete Gore su odlučno odbili. Mihailo je najverovatnije 1273. godine uputio Svetogorcima prostagmu33 kojom ih je pozvao da podrže i prihvate uniju sa rimskom crkvom. U svom odgovoru – koji se naziva i „veroispovedno pismo“ – Svetogorci se obraćaju vasilevsu kao „najmoćnijem, Bogom krunisanom i Bogom uzvišenom, svetom našem Gospodaru“ i kao da ga podsećaju vele mu da je on još „mnogo pre toga bio počašćen za avtokratora i ukrašen Bogom opletenim vencem pravoslavne vere“. Rečju, svetogorski kaluđeri su sve odbili. I upotrebu beskvasnog hleba, primat pape, rimsko pravo apelacije, kao i papino pominjanje u javnim molitvama, kao i filioque. Prostagma je vrsta vizantijskih carskih povelja. Reč je uglavnom o kraćim administrativnim naredbama. Nemaju potpis vasilevsa osim što se na kraju nalazi crveni carev menologem, odnosno datum izdavanja. Za vreme vladavine Mihaila VIII Paleologa (novembra 1272) njegov najstariji sin i sacar Andronik II dobio je pravo da izdaje prostagme. On kao sacar će za razliku od vasilevsa prostagme potpisivati punim imenom i sa titulom. 33

31

Saopštili su vasilevsu Mihailu da „davanje prvenstva nad čitavom pravoslavnom crkvom onome koji radi kao jeretik, znači potpuno potčinjavanje“, dodajući: „I stoga mi tebe smatramo jeretikom, jer je kod tebe sam simvol pravoslavne vere34 izmenjen.“ Ovakav stav Svetogoraca nemalo je doprineo da se u Vizantiji odluke Lionske unije, među monaštvom, nižim sveštenstvom i narodom ne prihvate. Međutim, vasilevs Mihailo nije odustajao. Papa je Mihailove izaslanike primio 24. juna 1274. godine i oni su mu predali pismo vasilevsa, njegovog sina Andronika i pravoslavnih episkopa. Krajem juna održana je misa u slavu unije. Jevanđelje, poslanice i dogma izgovarani su i na grčkom i na latinskom jeziku, uključujući i filioque. Veliki logotet Georgije Akropolit u vasilevsovo ime položio je zakletvu prihvativši ne samo primat rimske crkve već i primat rimske dogme. Šestog jula 1274. godine unija je stupila na snagu. Prvi put posle 220 godina Istočna i Zapadna crkva bile su opet ujedinjene. Bar na papiru.

Na vaseljenskim saborima – prvom u Nikeji (325) i drugom u Carigradu (381), Sveti oci su sastavili Simbol vere. 34

32

Vizantija, Srbija i Bugarska

M

ihailo Paleolog će imati dosta problema sa Srbijom i Bugarskom jer Vizantija „nije dopuštala da se Slovenima prepusti bilo šta od poseda drevnih careva“. Politika vasilevsa Mihaila Paleologa prema Srbima i Bugarima „bila je plitka i dinastička“. „Bio je obuzet borbom s latinstvom, ali nije razumeo da bi savez balkanskih naroda, povezanih verom i kulturom, zauvek potisnuo Latine i Tatare“ (Fjodor Uspenski). Vasilevs „nove“ Vizantije želeo je jednim udarcem da poništi crkvenu autonomiju srpske i bugarske crkve za koje su se izborili Sava Srpski (1175–1236) i bugarski car Jovan Asen II (1217–1241). U avgustu 1272. godine vasilevs Mihailo VIII potvrdio je stare povelje vizantijskog cara Vasilija II,35 kojima se srpske i bugarske episkopije vraćaju pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. Na Lionskom saboru Vizantinci su 7. juna 1274. godine ponovo ustvrdili „kako mitropolija Srbija i patrijarhat Zagore (Bugarske) nisu kanonični, jer su ustanovljeni bez dozvole papske na štetu ohridske crkve, koju su još car Justinijan i papa Vigilije obdarili privilegijama“ (Konstantin Jireček). Srpska crkva nije poslala delegate na Unionistički sabor u Lionu. Car Mihailo VIII Paleolog uputio je papi Grigoriju X (1271–1276) „nekakva pisma autokefalnog srpskog arhiepiskopa i bugarskog trnovskog patrijarha Joakima, tobož upućena carigradskom patrijarhu Josifu, gde su tobož i Srbi i Bugari davali pristanak na uniju. A uz ova je pisma išla i molba Paleologova, da isto tako i papa, kao što je to već uradio Paleolog, uništi samostalnost srpske i bugarske crkve, pošto je one nisu dobile po papskom odobrenju, pa da obe te crkve vrati pod Kada je 1014. godine porazio bugarskog cara Samuila (997–1014), vasilevs Vasilije II surovo se osvetio Bugarima. Oslepio je 15.000 bugarskih vojnika, samo je svakom stotom poštedeo po jedno oko kako bi mogao da vodi ostale. Tada je ovaj nemilosrdni vizantijski car na velikom delu Balkana reorganizovao crkvu. 35

33

nekadašnju njihovu gospodarku, ohridsku arhiepiskopiju ’prvojustinijansku’, u čiju su dijecezu te zemlje spadale još od vremena Justinijana I i pape Vigilija“ (Dragutin Anastasijević). Međutim, Filaret Granić (1883–1948), vizantolog i arhimandrit, kao i drugi naši istoričari, nedvosmisleno kaže: „Za pristanak, u bilo kojoj formi, srpske crkve na zaključenje crkvene unije u Lionu, ne postoji nikakav siguran dokaz, a ni u pogledu pristanka bugarske crkve nije stvar dovoljno jasna.“ U srpskoj crkvi se, verovatno tim povodom, prestalo pominjati ime carigradskog patrijarha kao što je do tada činjeno, a „kralja Uroša je sve to samo još jače vezalo za Karla i njegovu politiku“. Najvažnija posledica sklapanja unije sa rimskom crkvom 1274. godine bila je ta što je vizantijski car Mihailo VIII Paleolog otklonio opasnost od Karla Anžujskog, koji pod pritiskom pape Grigorija X (1271–1276) odustaje od rata protiv Vizantije i s njom potpisuje mirovni sporazum do maja 1276. godine. Takođe, i Venecija je 1275. godine sa Carigradom potpisala primirje. Potpisivanje unije u Vizantiji izazvalo je velike potrese, što je imalo uticaja i na susedne države. Dve godine nakon Lionske unije umro je papa Grigorije X. Januara 1276. godine na jednodnevnoj konklavi za papu je izabran prvi dominikanac Inoćentije V (1276). Karlo je novog papu molio i ubeđivao da krene u rat protiv Vizantije. Međutim, Inoćentije je bio protiv rata. Novi papa je tražio od vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa da zakletvu na uniju položi ne samo on kao vladar već i svi pravoslavni arhijereji. Takođe, nuncije u Carigradu imao je papinu dozvolu da izopšti iz crkve protivnike unije. Međutim, posle pet meseci na tron Svetog Petra dolazi Hadrijan V (1276–1276), koji je umro posle nešto više od mesec dana. Opet kratko, sledećih sedam meseci papa će biti Portugalac Jovan XXI (1276–1277). Tek u novembru 1277. godine i pored besramnih spletki Karla Anžujskog za papu je izabran pripadnik jedne od najstarijih i najmoćnijih rimskih porodica, Ðovani Gaetani Orsini. Uzeo je ime Nikola III (1277–1280). Kao i njegovi prethodnici na tronu Svetog Petra papa Nikola III je veoma brinuo da ni Istok ni Zapad ne postanu previše moćni i time onemoguće da se iznad svetovnih sila uzdigne univerzalna vlast rimske crkve. Novi papa se stoga oštro suprotstavio Karlu Anžujskom zabranivši mu pohod na Carigrad. 34

Nemiri u Carigradu zbog unije

P

osle bogosluženja 16. januara 1275. godine, kada je ceremonija iz Liona ponovljena u kapeli carigradske carske palate i kada je za patrijarha izabran unionista Jovan Vek (1275–1282), dolazi do nereda u Carigradu. Crkva je bila podeljena i veliki deo sveštenstva odbio je da položi zakletve koje su u Lionu potpisali carevi izaslanici. Međutim, vasilevs je bio nepokolebljiv. Ubrzo je Sinod u Svetoj Sofiji anatemisao epirskog despota Nićifora I Komnina Duku (1271–1297) kao i Jovana Anđela Tesalijskog36 zbog održavanja starog pravoslavlja čije su teritorije postale glavno utočište za sve protivnike unije. Car Mihailo je započeo svirepe progone protivnika unije u Vizantiji. Svojim pristalicama i prijateljima vasilevs je progone neistomišljenika objašnjavao rečima da se on samo brani, da država nije manastir i da se greh pokriva pokajanjem. Razmimoilaženja je bilo i u carskoj porodici kada je vasilevsova sestra Evlogija (Irina), „koja je uvek želela da igra političku ulogu“ i koja je postala stub pravoslavno opredeljenih Vizantinaca, nepokolebljiva protivnica unije, napustila Vizantiju i otišla kod kćerke Marije, bugarske carice. Evlogija i Marija podsticale su bugarskog cara Konstantina Tiha protiv vasilevsa Mihaila, čak su poslale 1276. godine delegaciju – na čijem je čelu bio izvesni Josif Katar – jerusalimskom i aleksandrijskom patrijarhu Grigoriju I (†1298) i Nikoli II (1263–1276) kako bi ubedili egipatskog vladara Bajbarsa37 (1260–1267) da zavojšti na vizantijskog Sevastokrator (uzvišeni vladar) Jovan Tesalijski bio je stari neprijatelj unionističke politike vasilevsa Mihaila Paleologa. Decembra 1276. godine je, kako se smatra, sazvao sinod, na kome su vizantijski car i carigradski patrijarh Jovan XI (1275–1282) proglašeni za jeretike i izopšteni. 36

Postojale su srodničke veze između kumanskih došljaka u Bugarskoj i Egiptu. Bajbars je bežeći iz crnomorskih stepa pred tatarskom najezdom došao u 37

35

cara, svedoči vizantijski istorik Georgije Pahimer. Međutim, mamelučki sultan ovaj predlog nije prihvatio. Papa Nikola, hladnokrvni političar koji je dobro poznavao prilike u Vizantiji, nije bio diplomata kao njegov prethodnik Grigorije i za vreme njegovog pontifikata dolazi do zahlađenja odnosa Rima prema Carigradu kao i prema uniji. U proleće 1279. godine poslao je vizantijskom caru izričite zahteve: „Patrijarh i ostalo sveštenstvo u svakoj tvrđavi, selu ili bilo kom drugom mestu, pojedinačno ili zajedno, moraju bezuslovno da priznaju, prihvate i potvrde svečanom zakletvom istinitost vere i prvenstvo Rimske crkve. […] Svi propovednici moraju javno i pažljivo da upute svoje vernike u pravu veru i otpevaju molitvu s dodatkom filioque.“ Vasilevs Mihailo nije mogao da udovolji papinim zahtevima. Nameravajući da što više odugovlači sa odgovorom, car je pozvao sve vizantijske crkvene velikodostojnike u svoju palatu da mu pomognu, otvoreno im rekavši da ovaj papa nije naklonjen Vizantiji kao što je to bio papa Grigorije: „Ja sam svestan da sam koristio silu protiv mnogih od vas i da sam uvredio mnoge prijatelje, uključujući i članove moje porodice. Verovao sam […] da Latini neće zahtevati ništa više, ali […] oni sada zahtevaju dalje dokaze za uniju. […] Ja sam želeo da vas o ovome obavestim unapred, da se ne biste bespotrebno uznemirili kad čujete izaslanike [papine] ili da me ne osumnjičite za neveru kada primetite kakvo je moje ponašanje prema njima. Kao što mi je Bog svedok, ja neću da promenim ni naglasak, ni jedno jedino slovo naše vere. Obećavam da ću da podržim božansku veroispovest naših očeva i da ću da se suprotstavim ne samo Latinima nego i svakome ko je dovede u pitanje. Ako izaslanike primim učtivo, to vam neće štetiti. Ja verujem da treba da budemo ljubazni prema njima ako ne želimo da sebi stvorimo nove probleme.“ Vizantijski crkveni velikodostojnici odbili su da polože zakletvu papinom izaslaniku Vartolomeju. Car je od vizantijskih uglednika zatražio jednu deklaraciju koju bi svi potpisali, ali se to nije desilo, pa je vasilevs morao da falsifikuje neke Bugarsku. Kako veli arapski pisac Ibn Tagri-Bird, Bajbars je u Bugarskoj bio prodat u roblje. Sudbina ga je potom preko Sivasa u Maloj Aziji, sirijskog Alepa, na kraju dovela u Kairo, gde ga je primio u službu emir Bajbars el Bundukdari, čije je porodično ime i sam uzeo, kako navodi ruski istoričar Dmitrij Korobenikov.

36

potpise kako bi dokument pred papskim izaslanstvom bio uverljiv. U međuvremenu, da bi ubedio papine emisare, car im je dozvolio da posete carski zatvor gde su ležali protivnici unije i gde su rimski izaslanici mogli da se uvere kako se postupa prema onima koji se suprotstavljaju uniji. Na kraju, prvog septembra 1279. godine, Mihailo i njegov sin Andronik ponovili su svoje zakletve o prihvatanju unije i usmeno i pismeno. No od toga svega nije bilo ništa – crkveno jedinstvo ostalo je samo san. Međutim, avgusta 1280. godine umire papa Nikola i prestaje važnost zabrane napada na Carigrad.

37

Abdikacija kralja Dragutina

D

ragutin nakon svrgavanja oca vlada nešto više od pet godina (1276–1282). Početkom 1282. godine Dragutin je, „kad je jezdio nekim poslom s vlastelom svojom pod gradom Jelečem“, nesretno pao sa konja i slomio nogu. Kako beleži arhiepiskop Danilo II, Dragutin je u tome video i božju kaznu, božji znamen, jer je digao ruku na oca: „Sagreših, Vladiko […] činio sam bezakonje, oprosti mi. Jer prvo ne poslušah zapovesti božanstvenoga Ti pisma, kako reče u Tvom evanđelju: ’Ko zlostavi oca ili mater, smrću neka umre.’38 […] Ove zapovesti prestupivši ja jadni, pogubih samoga sebe, podigavši ruku na svoga roditelja, [tako] da su evo moje rane po zasluzi, i ne samo ovo, no i gore od ovoga, što predviđam, uskoro me očekuje […] jer reči roditelja mi uskoro će me stići.“ Vizantijski istoričar Georgije Pahimer kaže na jednom mestu u svojoj Istoriji da je Dragutin povredio nogu i da je želeo „da živi ne radeći ništa“. Kada se god razmatra Dragutinovo povlačenje sa srpskog prestola, često se navodi činjenica da on, i pored ekonomski ojačale Srbije i ambiciozne i ratoborne vlastele, nije ostvario nikakva značajnija dostignuća niti teritorijalna proširenja. Posle abdikacije Dragutin je još trideset četiri godine imao vidan uticaj u srpskoj državi39 s obzirom na to da je bio gospodar respektabilne teritorije koja je bila sastavljena što od dela ranije srpske države što od poseda koje je dobio u miraz kao ugarski zet. On, dakle, „nije bio pasivan posmatrač“ zbivanja u Raškoj, već je kao bivši kralj ili sremski 38

Druga knjiga Mojsijeva (21, 15); Jevanđelje po Mateju (15, 4).

Smilja Marjanović Dušanić smatra da bi se pre „ moglo govoriti o podeli vlasti“, a da će Dragutin tek nakon poraza u građanskom ratu izgubiti kraljevsko zvanje. 39

38

kralj „i kao jedan od oligarha, osamostaljenih gospodara prostranih teritorija Ugarske kraljevine“ delovao „u punoj političkoj angažovanosti“. Takođe, njegovo odricanje od prestola nije važilo za njegove potomke. Bar je, kako se smatra, tako trebalo da bude po Deževskom sporazumu. Nepomućeni odnosi braće trajali su još gotovo dve decenije od Dragutinove predaje trona Milutinu u Deževu.40 To potvrđuje činjenica da je Dragutin lično komandujući svojom vojskom pomogao Milutinove ratne napore protiv Vizantije, kao i Milutinova pomoć bratu u borbi sa braničevskim gospodarima Drmanom i Kudelinom nekoliko godina potom. Kako je došlo do Dragutinove povrede, ostalo je nejasno. Takođe, nije poznato u čemu se sve sastojala „mnoga uzbuna u otačastvu“ koju pominje pisac žitija. Nije isključeno da i ovo Danilovo svedočenje, kaže Danica Popović, pripada osobenoj topici koja počiva na shvatanju, raširenom u srednjem veku, prema kojem je invalidnost prepreka za obavljanje vladarskih dužnosti, a što se često iskazuje upravo motivom pada sa konja. Deževski sabor je nesporno bio značajna prekretnica u srpskoj istoriji koja je najavila doba velikih promena u srpskoj politici i državi. Međutim, odredbe Deževskog sporazuma istorija nije uspela u potpunosti da rekonstruiše. Postoje četiri izvora o ovom događaju mirne predaje vlasti jednog srpskog kralja njegovom bratu. Jedan je arhiepiskop Danilo, o čemu će kasnije biti više reči, koji svedoči da je posle Dragutinove nesreće u Srbiji došlo do komešanja pa je on zbog toga predao vlast bratu Milutinu. U spisu nastalom oko 1310/1311. godine Anonimi descriptio Europae orientalis, Imperium Constantinopolitanum, Albania, Serbia, Bulgaria, Ruthenia, Ungaria, Polonia, Bohemia (spis je nastao u Avinjonu u okruženju pape Klimenta V – autor je nepoznat, ali se pretpostavlja bio francuski dominikanac jer su dominikanci u XIII i XIV veku slati kao misionari u istočnu Evropu da šire katolicizam) navode se dve unekoliko različite verzije: po prvoj kralj Dragutin je abdicirao a po drugoj on se samo privremeno povukao dok se ne oporavi od loma noge. Barski nadbiskup Gijom Adam (†1341), izrazito neprijateljski nastrojen prema pravoslavcima, napisao je za francuskog kralja Filipa VI (1328–1350) delo Directirium ad passagium faciendum per Philippum regem Franciae in terram sanctam anno 1332 u kome kaže da je bolesni Dragutin podelio kraljevstvo. Takav je bio i odnos Zapada prema Srbiji, koji je u njenim geografskim okvirima video dve države: Dragutin koji je gospodar Srbije i Milutin koji vlada Raškom – nunc sunt duo reges (sada postoje dva kralja). Takođe, ovaj barski nadbiskup je tvrdio da je Milutin uzurpirao vlast smatrajući da je Dragutinov sin Vladislav „pravi naslednik“. Četvrti izvor koji govori o Deževu jeste Istorija Georgija Pahimera. Izučivši sve relevantne izvore Smilja Marjanović Dušanić tvrdi: „Treba izvesti zaključak da je Dragutin odista ostao kralj nakon abdikacije.“ 40

39

Međutim, ova praksa u Vizantiji napuštena je posle slučaja sa Justinijanom II, kome je, nakon pobune 695. godine, odsečen nos. Vasilevs Justinijan II „Rinotmet“ (odsečenog nosa) posle deset godina vratio se na presto. Tako da ova vrsta diskvalifikovanja, kaže Georgije Ostrogorski, „toliko uobičajena u 7. veku otada nije više primenjivana na zbačene careve i pretendente“. Stoga, kako navodi Ivan Ðurić, treba podsetiti da Dragutinova slomljena noga, to jest fizički hendikep, „prema kriterijumima onoga doba pa i neposredne srpske okoline, nije predstavljala nikakvu prepreku obavljanju vladarskih dužnosti“. Tome ide u prilog i činjenica da je bugarski car Konstantin Tih41 (1257–1277) takođe slomio nogu pa je i pored tog hendikepa ostao na tronu i učestvovao u borbama tako što je komandovao iz kola na kojima je i ubijen tokom jednog vojnog pohoda 1277. godine. Tih dana, na kraju Dragutinove vladavine, kako je već pomenuto, moglo se videti, veli pisac njegovog žitija, da je zemlja srpska u velikom škripcu. Ako je izvan svake sumnje, kaže Mihailo Dinić, da je Dragutinov pad s konja bio polazna tačka promenama u Srbiji ipak, pita se ovaj istoričar, „da li je samo to bilo dovoljno da Dragutin samostalno donese odluku da napusti presto ili je taj nepredviđeni slučaj doveo do okolnosti koje su ga na taj korak više-manje prisilile“. Iznoseći mišljenje da Danilo prilično zavijeno govori o tome, ali „kao da nam ipak pruža dovoljno jasne indicije da je kod Dragutina tek pod pritiskom sazrela odluka da se povuče“. Vizantijski pisac i državnik Georgije Akropolit (1217–1282) smatra da je Konstantin bio sin izvesnog Tiha, dok je, kako kaže Georgije Pahimer (1241–1310), on rodom „bio upola od Srba“. Smatra se da je bugarski car Konstantin Tih bio u rodbinskoj vezi sa Nemanjićima preko majke, kćerke Stefana Nemanje kojoj istorija nije upamtila ime, iako tu genealošku liniju nauka nije do kraja rasvetlila. Po ocu je poreklo vodio od porodice Tihomira magnata iz okoline Skoplja. U povelji Manastiru Svetog Ðorđa Konstantin Tih naziva Stefana Nemanju dedom pa se stoga pretpostavljalo da mu je majka bila jedna od Nemanjinih kćerki. Međutim, još je Ljubomir Kovačević izneo tezu da nije Nemanja nazvan dedom, što „bi značilo da je to bio Nemanjin sin Stefan Prvovenčani“, navodi Ljubomir Maksimović i dodaje da i „pored ovih indicija u korist rešenja sa Stefanom Prvovenčanim, a ne sa Nemanjom, konačni zaključak još uvek izmiče“. Ruski vizantolog Fjodor Uspenski takođe smatra da je Konstantin Tih „po majci bio Srbin, unuk Sv. Stefana, dok je po ocu poticao iz porodice Tihomira, magnata iz okoline Skoplja“ a da se Konstantinov brat od strica, sevastokrator Kalojan, u ktitorskom natpisu na svojoj zadužbini Bojanskoj crkvi u Sofiji naziva unukom srpskog kralja Stefana. 41

40

Komešanje i velika uzbuna u zemlji koje Danilo spominje mogu se jedino shvatiti, kaže Vlada Stanković, kao „unutrašnji sukobi u Srbiji, ozbiljni u tolikoj meri da je i sam pisac Danilo osetio potrebu da takvo stanje ne prećuti u potpunosti, uprkos karakteru žitija, decenijama koje su prošle od samih događaja i svoj pristrasnosti u pisanju. Kakvo je tačno komešanje nastalo i koje su bile suprotstavljene strane, nije moguće sasvim sagledati i precizno objasniti, ali iz Danilovog iskaza proizilazi da to nije bio Milutin – što je i očekivano, budući da je upravo Milutin junak njegovog korpusa Žitija kraljeva i arhiepiskopa srpskih.42 Neposredni razvoj događaja, međutim, ukazuje na prijateljske i savezničke odnose dva brata, koji su u ovo vreme, što ne može biti beznačajno, bili oženjeni dvema sestrama, ugarskim princezama Katalinom i Jelisavetom, pa i time bili u podjednakom statusu kada je reč o odnosima s uticajnim susedima, čijih se napada, prema Danilu, plaše Dragutinovi bliski ljudi, s kojima se kralj savetovao. Posle tog pada Dragutin je, kako svedoči Danilo II, poslao „poslanike svoje ka svome najmlađem bratu Milutinu, govoreći mu: ’Brzo dođi ka meni, jer imam veliko tajno savetovanje sa tobom.’ A on čuvši za takvu njegovu bolest, brzo pođe k njemu, i došavši mu u mesto zvano Deževo, u oblasti raške župe, i tu učini veliko ridanje i plač pred svojim bratom. A reče mu blagočastivi i hristoljubivi kralj Stefan [Dragutin]: ’Ljubimi moj brate, evo vidiš, kako učinih, tako mi se vrati, da više neću vladati na ovom prestolu, koji silom uzeh svome roditelju. A ako posle ovoga ostanem na svom prestolu kraljujući, telo moje ima da bude iskušeno od Gospoda ljutim neiskazanim kaznama. Jer po delima mojim što učinih, sve ovo doći će na me. Jer mislim kako zanavek otpadoh od carstva budućeg (nebeskog), zaželevši prolazne slave. […] A ti, dragi moj i ljubimi brate, uzmi moju carsku krunu, i sedi na prestolu roditelja svoga, jer bog tako zapoveda, i u mnogoletnom životu kraljuj i brani otačastvo svoje od nasilja onih, koji vojuju protiv tebe.’ […] I posle ovoga darova mu svoj presto (carski). […] Dade mu dragocene darove i zlato i haljine (zlatotkane) skupocene carske, konja svoga i oružje svoje, koje sam na sebi, na svom telu nosaše. Sve ovo dade mu govoreći: ’Opaši se oružjem ovim, oko bedara svojih, silni.43 […] A ja idem u sudbinu Žitije kralja Milutina Danilo je napisao posle Milutinove smrt 1324. godine, kada je i postao arhiepiskop za vreme Stefana Dečanskog. 42

43

Psalam 44, 4.

41

koju mi je Bog odredio. […] Treba da se samovoljno predamo ka stradanjima i telesnim bolovima, kao što smo voljno učinili zlo i ono što Bogu nije ugodno. Prema tome sve ovo dođe na nas, zato te u žalosti i pomenusmo, Gospode.’ […] I tako se rastade s vazljubljenim bratom svojim, gde mu darova kraljevstvo u Rasu, u mestu zvanom Deževo.“ Dakle, u proleće 1282. godine, nakon Deževskog sporazuma, Milutin je od brata Dragutina preuzeo vlast u Srbiji. Potpuno je jasno da je Milutin u Deževu stekao pravo da zadrži vlast do kraja života, međutim ostalo je nejasno šta je u Deževu određeno pro futuro posle Milutinove smrti. Arhiepiskop Danilo o tome ništa ne govori. Po mišljenju Mihaila Dinića to znači da je postojao neki razlog „zbog koga on nije mogao, u vreme kada je pisao, da se izjasni i bio prisiljen na prećutkivanje“, što je samo po sebi važna indicija „da sin Milutinov Stefan Dečanski, pod kojim je Danilo postao arhiepiskop i pisao svoje biografije, nije mogao pretendovati na presto po sporazumu u Deževu“. Na jednoj fresci u Crkvi Svetog Ahilija,44 zadužbini kralja Dragutina u Arilju iz 1296. godine, oslikani su portreti Milutina i Dragutina kao i njegove žene Kataline. Natpis na fresci nedvosmisleno pokazuje ko je glavna ličnost s obzirom na to da oko Milutinove glave piše: „Stefan kralj sve srpske zemlje i pomorske Uroš.“ U drugom natpisu u istoj crkvi za Dragutina se kaže „gospodina kralja Stefana brata kralja Uroša“. Kada se ima u vidu vreme i mesto nastanka natpisa – u Dragutinovom manastiru podignutom na teritoriji kojom je on vladao – onda je dovoljno jasno, kaže Mihailo Dinić, da se pravim vladaocem svih srpskih zemalja smatrao Milutin. Takođe, u tekstu o obnavljanju Manastira Svetog Srđa na Bojani 1290. godine Milutin je na prvom mestu. Kraljica Jelena obnavlja manastir: una cum filiis suis regibus Urosio et Stephano. Na jednoj ikoni Svetog Nikole koju je kraljica Jelena poklonila Crkvi Svetog Nikole u Bariju ispod sveca je naslikana kraljica Jelena sa sinovima Dragutinom (levo) i Milutinom (desno) gde je i u posveti Milutin na prvom mestu: Memento Domine famule tue Helene Dei gratia regine Servie uxoris magni regis Urosii et matris Urosii et Stephani suprascriptorum regum. Prepodobni Ahilije, episkop Larise, rođen je u Kapadokiji. Kao episkop učestvovao je na Prvom vaseljenskom saboru 325. godine. „On i demone izgonjaše iz ljudi, i činjaše veliko mnoštvo drugih čudesa.“ Umro je u Larisi 330. godine. Car Samuil (976–1014), kada je osvojio Tesaliju, preneo je mošti Svetog Ahilija u Prespu. 44

42

Akademik Mihailo Dinić veli da se može postaviti i pitanje da li je Dragutin zvanično nazivan kraljem jer nema potvrde da se on tako potpisivao, iako ga tako titulišu strani i domaći neslužbeni izvori. Sve u svemu, Dragutin je posle abdikacije prepustio tron Milutinu i bio mu podređen, a Milutin je trebalo da ostane do kraja života na srpskom prestolu koji bi potom nasledio Dragutinov sin.

43

Dve Srbije

M

eđutim, Srbija je posle Deževa zapravo bila podeljena: Dragutin je vladao severnim teritorijama Srbije, a Milutin je vladao Raškom, što je Dragutina usmerilo ka Zapadu, ka Ugarskoj, a Milutina ka Istoku, ka Vizantijskom carstvu. Ali ko je vladao Raškom smatran je vladarom Srbije. Dragutin – iako je, kako veli njegov živopisac, „imao svagda strah Gospodnji u srcu i bio raspaljivan Njegovom ljubavlju vere“ – ne samo da se tada nije zamonašio nego nije imao nameru, kako kaže Ivan Ðurić, „prepuštajući ’kraljevstvo u Rasu’, ni da se sam liši kraljevske časti“. Sa ženom Katalinom i jednim delom svoje vlastele „ode u oblast države svoje u zemlju zvanu Mačva, koju mu je dao tast njegov kralj ugarski“.45 Međutim, s obzirom na to da je ugarski kralj i Dragutinov

Srbi su i pre Nemanjića imali dobre odnose sa ugarskim dvorom. Vladar Duklje Konstantin Bodin (1081–1099), kako piše Pop Dukljanin, zauzeo je Rašku postavivši joj za vladare dva župana sa svoga dvora – Vukana i Marka – a posle zauzimanja Bosne u njoj će ustoličiti kneza Stefana. Inače, raški veliki župan Vukan spada u red najznamenitijih srpskih vladara pre ere Stefana Nemanje i najznačajnija je tadašnja figura na političkoj sceni centralnog Balkana, koja na izvestan način označava i kraj dominacije dukljanskih vladara nad okolnim srpskim kneževinama. Posle njegove smrti na tronu velikog župana nasledio ga je „sin Zavida“ (Tibor Živković). Zavida je imao braću od strica Marka – Uroša I i Stefana Vukana – koji su ga nakon samo nekoliko meseci zbacili sa vlasti. Ugarski kralj Stefan II (1116–1131) izvršio je 1126. godine upad u Rašku za račun Uroša. Krajem 1129. ili početkom 1130. godine Uroš je povukao važan diplomatski potez. Kćerku Jelenu udao je za Belu, slepog bratučeda ugarskog kralja Stefana II, čime je svojim potomcima obezbedio ozbiljan politički oslonac u Ugarskoj. Slepi Bela II vladao je Mađarskom deset godina, od 1131. do 1141. godine. Da slep čovek bude kralj, u srednjem veku bio je redak slučaj. Bela je uspeo da se održi na vlasti samo uz jaku i veštu podršku njemu najbližih i najodanijih ljudi, pre svega sposobne kraljice Jelene ali i njenog rođenog brata Beloša. Kralj Bela II i Jelena imali su četiri sina: Gezu, Ladislava, Stefana i Almoša i kćerke Sofiju i Gertrudu. Kćerke su umrle mlade kao i najmlađi sin Almoš. Treba za ovu priliku i napomenuti da su tokom vladavine Bele i Jelene Ugari osvojili deo Dalmacije i gradove Split, Trogir i Šibenik. Jelena je u miraz svom mužu donela 45

44

tast Stefan V umro 1272. godine malo je verovatno da je baš on mogao Dragutinu darovati Mačvu kako navodi arhiepiskop Danilo. Dragutin je, u stvari, od ugarskog kralja i svoga šuraka Ladislava IV „pod nejasnim okolnostima“, kako se smatra, dobio 1284. godine „krajeve van srpske granice“, posede u Sremu i Mačvi, grad Beograd, kao i banovine Usoru „pa možda“ i Soli (Tuzla), u severoistočnoj Bosni, oblastima kojima je pre njega vladala njegova tašta, ugarska kraljica Jelisaveta. Tada Beograd prvi put potpada pod srpsku vlast i Dragutin će njime upravljati sledećih trideset godina. Dragutinu je ostala teritorija koju Mavro Orbin naziva „zemlja kralja Stefana“ i koja je obuhvatala severne krajeve srpske države. Recimo, pominjani spis Opis istočne Evrope (Descriptio Europae orientalis…) razlikuje Rašku 46 kojom vlada Milutin od Srbije47 kojom gospodari Dragutin. Ime Rassa, Rascia, Raša, Raška u istorijskim izvorima pominje se već u desetom veku, a od dvanaestog veka u zapadnim izvorima država Srba u Podrinju i Pomoravlju naziva se Raškom (Rassa, Rassia). Tu su stolovali veliki župani Raške koji su s vremenom nametnuli vlast ostalim županima. Jer „periferiski delovi jednog naroda, kao i periferiske oblasti, ne mogu biti jezgra jedne velike države“, kaže Vladimir Ćorović. Stoga je pojmljivo „što Zeta ili dalmatinska Hrvatska nisu mogle nikad okupiti pod svoju vlast sva narodna plemena, ili su to činile samo privremeno, u izuzetno povoljnim prilikama“. Raška župa, dakle, nije bila pod vlašću Dragutina jer vladar koji deo Bosne – Ramu. Na saboru u Ostrogonu 1136. godine njihov sin Ladislav proglašen je za hercega od Rame. Ugarska kraljevska titula će, od tog vremena, pored Ugarske, Hrvatske i Dalmacije, obuhvatati i Ramu (to jest Bosnu). Govoreći o poreklu naziva Raška Mihajlo Dinić je istakao da ga treba dovesti u vezu sa imenom reke Raške, dodajući: „…ali kada je i usled čega ime tih lokaliteta ili reke prešlo na čitavu srpsku državu, to se ne može besprekorno i prihvatljivo objasniti.“ 46

„U srpskim poveljama nikada se u titulaturi vladalaca nije upotrebljavala imenica Srbija: oni su vladaoci ’srpske zemlje’ i pomorske. ’Srpska zemlja’ odgovara tu onome što je kod Dukljanina samo Raška. Reč Srbija, kojom se vladaoci nikada nisu zvanično služili, javlja se samo izuzetno u spisima neslužbenog karaktera pa i to vrlo retko“ (Mihailo Dinić). Srbija se javlja samo u spisima crkvenog karaktera u kojima se oseća grčki uticaj, kaže Stanoje Stanojević, dakle, uglavnom se strani izvori služe nazivom Serbia ili Servia. 47

45

napušta presto napušta i Ras, koji sada pripada novom vladaru, vladaru „svih srpskih i pomorskih zemalja“ – kralju Milutinu. Iako je nepoznato koje je sve krajeve obuhvatala Dragutinova oblast, utvrđeno je da su u njen sastav sigurno ulazili Rudnik, Arilje i Uskoplje (delom ili u celini, kod Trebinja), dok je samo Trebinje pripadalo staroj kraljici Jeleni 48 – tako da Dragutinova oblast nije bila mnogo manja od Milutinove države. Država stvorena ujedinjenjem severnih srpskih i južnih ugarskih zemalja pod Dragutinovom vlašću bila je ugarski vazal i održavala je bliske i prijateljske odnose sa oba suseda, sa Srbijom na jugu i Ugarskom na njenom severu. Dragutin je u svojoj državi vladao samostalno sve do smrti 1316. godine. Imao je svoj dvor, svoju vojsku i vodio politiku u skladu sa svojim interesima. Bio je to vladar koji je smatran, istovremeno, i za srpskog vladara ali i za ugarskog velmožu. Posle njegove smrti Milutin je zaposeo njegove teritorije pa i Beograd, a sinovca Vladislava utamničio. Kralj Milutin je držao i Beograd, ali su Ugri Karla Roberta 1319. godine povratili i Beograd i Mačvu.

48

Mišljenje da je Trebinje pripadalo Dragutinu zastupao je Vladimir Ćorović.

46

Milutinov dolazak na srpski tron

N

a srpski presto je došao, dakle, vrlo ambiciozan i sposoban vladar, predstavnik „sve moćnije struje ratoborne srpske vlastele“. Sa Milutinom, „koji primi presto kraljevstva darom od vazljubljenog mu brata Stefana“, počinje doba velikih srpskih osvajanja vizantijskih oblasti čiji će vrhunac biti stvaranje srpskog carstva pod vladavinom njegovog unuka, prvog srpskog cara Dušana. Stefan Uroš II, poznatiji kao kralj Milutin, bio je vladar Srbije od 1282. do 1321. godine – skoro četiri decenije. Vladao je u jednoj izuzetno uzburkanoj epohi. Ovaj srpski kralj je svojim državničkim sposobnostima bio na visini istorijskih događaja i odnosa, uspevši da Srbiju uvede u red važnih država tadašnje Evrope. Pored brata Dragutina, koji je vladao severnim delovima i teritorijama dobijenim od ugarskog dvora kao njihov zet na jugu, u dolini Morače, potomci Nemanjinog starijeg sina Vukana nastavili su dukljansku tradiciju koju su preuzeli od strica Miroslava, Nemanjinog brata, dospevši i do kraljevske titule, tako da su „viševlašće, kao i tradicionalna – višegeneracijska porodična, verska i ideološka heterogenost“ bili veoma prisutni u predelima srpske države, ili preciznije srpskih država, što je otežavalo vladavinu glavnog Nemanjića, u ovom slučaju kralja Milutina. Jer „istoriografska konstrukcija jedne, jedinstvene, centralizovane srpske države pod potpunom, apsolutnom vlašću trenutnog kralja iz porodice Nemanjić nije mogla odgovarati istorijskoj stvarnosti srpskog srednjeg veka“ (Vlada Stanković). Međutim, još je Uroša, Milutinovog oca, odlikovala namera ispoljavana u dva smera: snažna kontrola srpske crkve i davanje najvećeg značaja kraljevskom dostojanstvu – degradacijom i ništenjem

47

svakog traga državnosti u Zeti i Humu.49 Takođe, Uroš koristi titulu samodržac,50 odnosno samodržavni gospodin, kako je i titulisan u poveljama Manastiru Sv. Petra i Pavla na Limu, Bogorodičinom manastiru u Bistrici, kao i u jednom hilandarskom zapisu iz 1263. godine. Tokom vladavine srpskog kralja Milutina na vizantijskom dvoru smenila su se dvojica careva51 kao i po osmorica vaseljenskih patrijarha52 i papa53 – a na arhiepiskopskoj stolici Svetog Save petorica poglavara srpske crkve.54 Sa Milutinovim dolaskom na srpski tron započela je srpska ekspanzija prema Vizantiji i osvajanje njenih teritorija. „S Milutinom je Srbija dobila jednog vladara retkih osobina. Njegov veliki politički talenat, koji ga je pokazivao kao pravog potomka Nemanjinog, doneo je njegovoj državi nekoliko sjajnih uspeha. Za njegovo vreme, sređena finansijski, snažna vojnički i dobro vođena diplomatski, Srbija postade najmoćnija država na Balkanu i znatno utiče na sudbinu celog susedstva. Milutin je uvek znao šta hoće i imao je ambicija i poteza jednog pravog državnika. Ali, kao što obično biva, on Pored potomaka Stefana Nemanje, njegove braće Tihomira i Miroslava, bilo je i drugih velmoža koji su stekli nasledno pravo na titulu župana. Bile su to ugledne porodice poput porodice „velikog župana“ Dragoša, čijom se kćerkom 1291. godine oženio vidinski knez Šišman. 49

Pretpostavlja se da je Uroš uzeo ovu vladarsku titulaturu po uzoru na Vizantiju. Bugarski car Ivan Asen II ovu titulu koristio je 1230. godine, što se može videti na Crkvi Svetih četrdeset mučenika u Trnovu. Titulu samodršca nosio je i Konstantin Tih. 50

51

1341).

Andronik II Paleolog (1282–1328) i njegov unuk Andronik III Paleolog (1328–

Jovan XI (1275–1282); Georgije II (1283–1289); Atanasije I (1289–1293); Jovan XII (1294–1303); Atanasije I (1303–1310); Nefon I (1310–1314); Jovan XIII (1315–1320); Gerasim I (1320–1321). 52

Martin IV (1281–1285); Honorije IV (1285–1287); Nikola IV (1288–1292); Celestin V (1294–1294); Bonifacije VIII (1294–1303); Benedikt XI (1303–1304); Kliment V (1305–1314); Jovan XXII (1316–1334). 53

Jevstatije I (1279–1286); Jakov (1286–1292); Jevstatije II (1292–1309); Sava III (1309–1316); Nikodim (1317–1324). 54

48

je, idući za svojim ciljevima, gledao samo svoje interese i bio je sebičan i bezobziran do brutalnosti. Radi vlasti, koju ne bi ispustio ni pod koju cenu, on je gazio preko svega; ni najrođeniji mu nisu bili pošteđeni od svireposti, ako je osećao da smetaju njegovim interesima. Jaka ličnost, koja je nadilazila svoju sredinu, on je svoju volju često izmetao u ćud i od zadovoljavanja te ćudi pravio ponekad ne samo porodična nego i državna pitanja“, kaže Vladimir Ćorović dodajući da je Milutin bio velik vladar, „ali rđav kao čovek“ i da je Dragutin imao mnogo više moralnog osećanja. Milutinov primer, „još više nego Nemanjin, daje neposredan dokaz da državu jačih razmera ne stvaraju ljudi sentimentalnih osobina; ko i suviše vodi obzira o drugima upada u opasnost da ponekad pomeri svoje. Srpska crkva, koja je Milutina pored svih ličnih grehova, i to za crkvena shvatanja dosta teških, ipak proglasila za sveca, učinila je to gledajući njegove uspehe i njegovo delo, koje je neosporno bilo veliko i trajno.“ Stanoje Stanojević veli pak da Milutin „nije bio vladalac velikih sposobnosti“, ali da je bio ambiciozan „da osnaži svoju državu“ radeći na tome voljno i istrajno, imajući „smelosti da postavi nove, velike ciljeve raškoj državi i da državnu politiku povede putem, koji će dovesti srpski narod do snage, koja mu je dala dominantan položaj na Balkanskom poluostrvu“. Slavni Konstantin Jireček će za njega reći da je on „vidna ličnost u srpskoj istoriji, vladalac koji je raspolagao velikim finansijskim i vojnim sredstvima, te da je sa uspehom započeo politiku širenja Srbije na jug“, dodajući da „rastrovan život u njegovoj porodici ne svedoči o njegovu dalekom pogledu“. Jireček podvlači da je Milutin „tačno umeo da ceni i snažni uticaj crkve“ gradeći i obnavljajući mnoge bogomolje. Crkva mu je odala zahvalnost i on se, kazuje Jireček, „bez obzira na svoje četiri ženidbe, ubrzo počeo poštovati kao sveti kralj“. Miodrag Al. Purković smatra da je Milutin imao odlučnosti, samopouzdanja, opreznosti, okretnosti, političkog duha, državničkih sposobnosti i diplomatskog talenta. „Bez preterivanja“, kaže Purković, „moglo bi se reći da je Milutin, uz Svetoga Savu i Dušana, najsposobniji vladar dinastije Nemanjića i cele srednjevekovne srpske istorije.“

49

Srbija i Venecija – rat moneta

D

a li je Vizantija bila toliko slaba a Srbija toliko jaka da je mogla tako brzo da osvaja vizantijske teritorije, čiji je vrhunac bio za vreme cara Dušana, kada Srbija postaje carstvo, a Dušan car Srba i Grka? Istoričar Sima Ćirković utvrdio je da su tada oslabljena vizantijska imperija i osnaženo srpsko kraljevstvo a kasnije i carstvo bile države koje „nisu pripadale istom redu veličina“. Jer Srbija „nije dorasla urbanizovanoj od davnina i trgovački veoma aktivnoj Vizantiji, koja je i u periodu opadanja čuvala svoju poziciju na najvažnijim trgovačkim putevima istočnog Mediterana. U prvoj polovini XIV veka privredno stanje i Srbije i Vizantije određeno je bilo nejednakim nasleđem.“ Međutim, nesporno je da je Milutin stvorio srpsku vojnu silu s kojom je mogao uspešno osvajati vizantijske teritorije. Izvršio je određene promene i u centralnoj upravi Srbije. U tom smislu bile su najvažnije promene u prihvatanju i širenju pronije55 – jednog od najbitnijih elemenata vizantijskog feudalizma sa čijim se sistemom susreo posle osvajanja u Makedoniji – i uvođenje najamničke vojske. Vojni značaj pronija je dobila u epohi Komnina (1081–1185)56 kada je Grčka reč pronija znači brigu, staranje, nadzor, upravu. Kada je vizantijski car počeo da dodeljuje zemlje na upravu ljudima, takvo imanje dobilo je naziv pronija a njegovi baštinici pronijari su imali obavezu da na poziv cara opreme propisan broj vojnika sa svog poseda – pronije. Ta vrsta zemljišnog poseda tako je postala moćan temelj vojne organizacije carstva. Prvi podatak o proniji u srpskim dokumentima javlja se 1299/1300. godine u povelji kralja Milutina Manastiru Svetog Ðorđa (Gorga) kod Skoplja. 55

Komnini su vladali Vizantijom preko sto godina. Aleksije I Komnin (vladao 1081–1118); Jovan II Komnin Lepi (vladao 1118–1143, sin Aleksija I); Manojlo I Komnin Veliki (vladao 1143–1180, sin Jovana II); Aleksije II Komnin (vladao 1180– 1183, sin Manojla I); Andronik I Komnin (vladao 1183–1185, sinovac Jovana II), oženjen udovicom Aleksija II; zbačen i ubijen; njegovi potomci su stvorili Trapezuntsko carstvo. Prvi Komnin koji je vladao Vizantijom bio je Isak IKomnin 56

50

došlo do opadanja vojne snage Vizantijskog carstva. Prilikom osvajanja u Makedoniji, vizantijskoj teritoriji, Milutin je na osvojenim teritorijama zaticao ljude, vojnike po pozivu, koji su na pronijama, velikim posedima, živeli i čija je obaveza bila da učestvuju u ratovima kada ih car pozove. Tako je Milutin nasledio pronijare a samim tim i nove trupe koje su mu bile potčinjene. Milutin je reorganizujući državnu upravu uveo i kefalije 57 (glava ili glavar) i koje će u narednom periodu postati „skelet čitavog upravnog sistema u srpskoj državi“. Posle sukoba sa sinom Stefanom Milutin je, recimo, dao Zetu na upravu svome vlastelinu Iliji sa zvanjem kefalije. Kada se govori o reformama u Srbiji za vreme Milutina, treba napomenuti da je kralj Milutin jedini od Nemanjića, pre cara Dušana, bio poznat i kao zakonodavac. „Zakoni svetog kralja su se pre svega odnosili na sudski postupak, na sastav i način rada porote“ (Sima Ćirković). Kod većine evropskih srednjovekovnih naroda najvažnija dokazna forma behu zakletve. „U Srbiji“, kaže Konstantin Jireček, „ova institucija došla je do velikog značaja u poslednjim stolećima srednjeg veka. Ona se kod svih Južnih Slovena, takođe u Hrvatskoj i Dalmaciji, zove porota, od reči rota – zakletva, rotiti se, kleti se.“ Po mišljenju Jovana Avakumovića – pravnika, političara i negdašnjeg predsednika srpske vlade58 – samo su Englezi i Srbi u trinaestom veku imali porotu.59 Porota je imala ključno mesto u tradicionalnom načinu suđenja po (vladao 1057–1059), koji je zbog bolesti napustio presto i zamonašio se. U Srbiji su kefalije bili vladarevi namesnici koji su po vladarevom ovlašćenju i u vladarevo ime upravljali pojedinim teritorijama. 57

Jovan Avakumović je, kao član Liberalne stranke, 9. avgusta 1892. godine postao predsednik vlade i ministar inostranih dela Srbije, do izbora 1893. kada političku krizu razrešava Aleksandar Obrenović dajući mandat, 1. aprila 1893. godine, radikalima. Nakon atentata na kralja Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin 29. maja 1903. godine Jovan Avakumović će postati drugi put premijer. Jovan Avakumović je bio predsednik vlade kada je Petar Karađorđević izabran za srpskog kralja. 58

„Najstariji […] dokumentovani pomen [porote je] iz g. 1299–1300, kada je kralj Uroš II seljacima manastira Svetog Ðurđa kod Skoplja podario pravo, da njihovi ’porotnici’ svagda budu manastirski ljudi“ (Konstantin Jireček). 59

51

običajnom pravu. Kako kaže Sima Ćirković: „…nasleđena iz daleke prošlosti, iz najstarijeg jezgra slovenske kulture, porota je još uvek bila uveliko u primeni na prelazu iz XIII u XIV vek. Njena suština je u obavezi ili pravu okrivljenog da se sam sa izvesnim brojem ljudi koji ga poznaju zakune da nije kriv. […] Ukoliko bi se svi ’porotnici’ […] zakleli, sud pred kojim se vodila parnica oslobodio bi okrivljenog. Ako bi pak neki od porotnika izostao ili odbio da se zakune, okrivljeni bi bio osuđen. Kralj Milutin […] je nastojao da tradicionalni sistem prilagodi novim uslovima uvodeći određenost i preciznost.“ Kralj Milutin je uspostavio staleško načelo: velikoj vlasteli porotnici su mogli da budu samo oni koji su pripadali tom staležu, a sebrima sebri. On je uveo i mešoviti sud koji je sudio u parnici gde su parničari bili iz različitih država, Srbi i stranci60 (dubrovački trgovci ili pak Sasi), tako da je porota bila sastavljena po sistemu pola-pola.61 Važna činjenica koja nije od malog uticaja na srpske osvajačke ambicije prema Vizantijskom carstvu bila je više nego uspešna eksploatacija nekadašnjih rimskih ali i novootvorenih rudnika. Ubrzani ekonomski razvoj i privredna moć Srbije omogućili su stvaranje jake i brojne vojske. Rudarstvo, dakle, postaje najvažniji i najveći „izvor srpske moći u sledećih sto pedeset godina“.62 „U prvoj polovini XV vijeka Dubrovčani su, kao i ranije, pored sudske autonomije, uživali potpunu slobodu vjeroispovjesti. Sačuvano je na stotine podataka o svakodnevnim sporovima Dubrovčana koji su živjeli u srpskoj državi, ali nema nijedan u kome bi se žalili da su ometani u slobodnom vjerskom životu“ (Desanka Kovačević Kojić). 60

„Iako nisu sačuvani izvori koji bi to direktno potvrdili, smatra se da su rimokatolicima Sasima prilikom dolaska u pravoslavnu Srbiju morale biti date određene privilegije, kao što su samouprava, sloboda veroispovedanja, rudarske koncesije. Među tim privilegijama se često navode i sudske, a posebno pravo Sasa na mešoviti sud ili mešovitu porotu u sporu sa pripadnicima druge etničke skupine“ (Andrija Katančević). 61

Sedamdesetih godina prošlog veka akademik Sima Ćirković proračunao je da je minimalna proizvodnja srebra u Srbiji i Bosni u prvoj polovini petnaestog veka iznosila prosečno dvanaest tona godišnje. On je utvrdio da su srpski rudnici u Srebrenici i Novom Brdu u prvoj polovini petnaestog stoleća proizvodili pet do šest, odnosno devet tona godišnje. Sto godina ranije Adolf Zetber (1814–1892), poznati nemački ekonomista, procenio je da je krajem petnaestog i početkom šesnaestog stoleća u Srednjoj Evropi proizvodnja srebra iznosila četrdeset sedam tona srebra godišnje. Džon Nef (1899–1988), američki ekonomski istoričar, tvrdio je da sredinom petnaestog veka nijedan rudarski centar u Evropi nije proizvodio više od 2,8 tona 62

52

Međutim, koliko je Srbija bila ekonomski jaka najbolje svedoče njen novac i mere koje je protiv srpske monete preduzela jedna od najmoćnijih sila toga doba – Venecija. „Kada su Mlečani, pobedom u četvrtom krstaškom ratu, 1204, konačno uspostavili svoje kolonijalno carstvo na Levantu, njihova politika pretrpela je radikalnu promenu: od nastojanja da zaštite svoje interese u područjima i na morima koja su bila pod stranom vlašću, ta politika se pretvorila u pragmatično rešavanje svakodnevnih problema i u budnost u očuvanju stečenih pozicija na području kojim su sada dominirali mletačka flota i mletački trgovački interesi“ (Bariša Krekić). Kovanje novca počelo je u Srbiji u prvoj polovini trinaestog veka. Prvi srpski novac bio je od bakra i kovan je po vizantijskom uzoru za vlade kralja Stefana Radoslava. Kada sredinom istog stoleća na srpski tron dođe Uroš I, kada budu počeli da dolaze Sasi,63 kada se u Srbiji otvaraju novi rudnici, počinje se sa kovanjem i srebrnog novca u velikim emisijama. Od sedamdesetih godina trinaestog stoleća pa nadalje novac kovan u Srbiji bio je cenjena moneta i bio je u opticaju u severnoj Italiji, Vizantiji, Vlaškoj, Bugarskoj, Ugarskoj… Sve do Milutinovog dolaska na srpski tron i Mlečani su odobravali korišćenje srpskog dinara. Međutim, već na samom početku Milutinove vladavine, 3. maja 1282. godine, Mleci su zabranili – denarios regis Rasiae, contrafactus nostris grossis64 – korišćenje srpskog novca. U odluci je navedeno da se dinari iz Brskova moraju preseći, dakle demonetizovati a nakon toga i pretopiti. Ko ne bi poslušao naredbu i kod koga bi se pronašlo više od dvanaest komada srpskog novca bio bi oglobljen sa deset odsto od vrednosti ukupne sume. Slična odluka ponovljena je i na jesen iste godine. srebra godišnje. „Sve ovo pokazuje od kolikog je značaja balkansko rudarstvo bilo ne samo za tu oblast nego i za čitavu evropsku privredu“ (Bariša Krekić). Sasi su u srednjovekovnoj Evropi bili najuvažavaniji rudari. Bilo ih je u Češkoj, Ugarskoj, Bosni, Srbiji… Njihov dolazak u srpske zemlje zbio se za vreme kralja Uroša I. Ali tek od početka Milutinovog doba na osnovu dokumenata je utvrđeno njihovo prisustvo u Srbiji. 63

Slovenački istoričar Gregor Čremošnik je još 1933. godine s pravom zaključio, kaže Ruža Ćuk, da Mlečani pod rečju contrafactos nisu podrazumevali falsifikat – „nego samo novac koji je pravljen nalik na njihov novac“. 64

53

Ali tih godina oba srpska vladara, i Dragutin (rex Servie) i Milutin (rex Raxiae), kuju novac koji ima stanoviti ugled na širokom tržištu ne samo Mediterana. Istoriografija nije utvrdila šta su bili razlozi za ove mletačke zabrane. Momčilo Spremić bio je mišljenja da dok se mletački novac nije menjao, srpski se pak u finoći kolebao a u težini smanjivao. Međutim, Ruža Ćuk tvrdi da srpski dinar jeste bio neujednačene težine ali da „unutrašnja vrednost (finoća, procenat srebra) srpskog novca nije odstupala od matapana.65 Naprotiv, bila je i veća […] Unutrašnja vrednost srpskog novca odgovarala je prečišćenom srebru.“ Dve godine po dolasku Milutina na vlast u Srbiji Mlečani su počeli da kuju i zlatni novac – dukat ili cekin koji će postati jedna od najvažnijih moneta na Mediteranu. Veliko veće Venecije dalo je 1286. godine ovlašćenje dubrovačkom knezu – od 1205. do 1358. godine Dubrovnik je pod vlašću Venecije – da svim Dubrovčanima kao i Mlečanima koji su nastanjeni u Dubrovniku izrekne zabranu trgovine sa srpskim vladarima Dragutinom, Milutinom i njihovom majkom kraljicom Jelenom. Sledeće godine, mletačko Veliko veće je jula 1287. godine uputilo poslanstvo srpskom kralju Milutinu zbog srpskog imitiranja matapana. Monetarni rat će se nastaviti tako da će krajem septembra 1290. godine Venecija izdati naredbu da se dinari iz Brskova ne smeju donositi u Veneciju. Ko bi se oglušio o naređenje plaćao bi kaznu od deset odsto kao i presecanje srpskih dinara. Ta naredba će biti ponovljena i dve godine kasnije. Zanimljivo je da je do ove naredbe u Veneciji bio zabranjen novac kovan u Brskovu (denarios grossos de Brescoa) a ovom odlukom od juna 1292. godine zabranjuje se novac i iz Raške (denarios grossos de Brescoa et de Rassa), što je značilo da je pored kovnice novca u Brskovu Milutin raspolagao i kovnicom novca najverovatnije u Rudniku. Borba Venecije protiv srpskog novca ostala je zabeležena i u literaturi. Naime, slavni Dante Aligijeri (1265–1321), savremenik ove monetarne borbe, u svom delu Božanstvena komedija, ovekovečio je to rečima: „I onaj iz Raše, koji slabo primenjuje kalup mletački [krivotvori Mletački srebrni novac nazivan još i groš. U opticaju je od 1202. godine. Bio je težine 2,178 grama, i finoće srebra 965/1000. 65

54

groše mletačke].“ Istoričari su različito tumačili reči slavnog pesnika. Jedni su bili mišljenja da je Dante srpskog kralja prikazao kao falsifikatora, a drugi da ga je predstavio kao nekog ko je samo podražavao mletački matapan. Tumači Danteovog dela nisu bili saglasni ni u tome o kom srpskom kralju – Dragutinu ili Milutinu – pesnik govori. Ruski autoritet Jevgenij Naumov je utvrdio da je glasoviti italijanski pesnik mislio na Milutina koji je podražavao venecijanski novac. Koliki su značaj Mlečani pridavali srpskom novcu belodano svedoči činjenica da su 1296/97. godine izabrali za člana Velikog veća Ðovanija de Fontana, koji je bio zadužen samo za kontrolu dinara iz Raške. Mlečani su tek u leto 1294. godine odredili kurs srpskog dinara i njihovog matapana. Srpski novac je sada mogao da bude u opticaju, ali po kursu koji je strogo utvrđen. O dobitku ili gubitku pri menjanju srpskog novca bili su redovno obaveštavani i dužd i Savet četrdesetorice. Kako je kvalitet srpskog novca opadao, Mlečani su opet 1302. godine uveli zabranu opticaja za Milutinovu monetu. Tada se prvi put u dokumentima pominje i poseban ured koji su Mlečani osnovali za kontrolu srpskog novca. Bio je smešten na obali Rijalta, najstarijem delu Venecije, iza odeljenja za srebro. Ova kancelarija se poslednji put spominje 1322. godine, kada je najverovatnije i okončan ovaj monetarni sukob dve države. Uzgred, srpsko-mletačkih sukoba bilo je i drugim povodima. Tokom prve polovine 1301. godine Dubrovčani su uz pomoć mletačke flote i ratnika iz Zadra i Hrvatske napali „usred mira“ srpski grad Kotor. Kotorani su uspeli da se odbrane a onda je Milutin rešio da kazni Dubrovnik. Venecija je stala u zaštitu Dubrovnika, u stvari štitila je svoje interese. Na početku svoje vladavine Milutin je potvrdio trgovačke povlastice Dubrovčanima i održavao sa njima dobre odnose. Međutim, već od 1295. godine dolazi do nesporazuma a 1301. godine počinje rat između Srbije i Dubrovnika. Milutin je prekinuo sve veze Dubrovnika sa kopnom i zarobio neke Dubrovčane trgovce obustavivši sav promet između Srbije i Dubrovnika. Istoričar i dvostruki knez Dubrovačke republike Junije Rastić (1669. ili 1671–1735), u Dubrovačkoj hronici (Chronica Ragusina), kojom je obuhvatio razdoblje od 550. do 1451. godine, kaže da je rat između Srbije 55

i Dubrovnika bio veoma surov. Uzroke ovog rata istoričar Bariša Krekić traži u celokupnosti srpsko-dubrovačkih odnosa krajem trinaestog veka: „Kralj Milutin se, naprosto, nije bio odrekao stare srpske želje da osvoji Dubrovnik i da tako stekne odličnu i već uhodanu luku na Jadranskom moru, kao i brojne iskusne pomorce i brodograditelje za svoju državu. Događaji poslednjih godina 13. veka u tome su mu išli na ruku.“ Rat je, dakle, izbio, „kao gotovo prirodan ishod jednog dužeg stanja napetosti“. Ali je, ubrzo, sredinom maja 1302. godine sklopljen mir, a stupio je na snagu u avgustu jer je Milutinova povelja iz septembra iste godine o davanju trgovačkih povlastica Dubrovniku samo potvrda tog sklopljenog mira.

56

Milutin – protivnik Vizantije

N

ekoliko godina pre nego što će Milutin doći na srpski tron obnavljaju se odnosi između Zapada, odnosno Napulja i Srbije.66 Tako je učinio i bugarski car Georgije I Terter (1280– 1292), koji je 1281. godine, takođe, obnovio odnose sa Napuljem. Samo godinu dana pre nego što će Milutin postati srpski kralj, 3. jula 1281. godine – uz podršku pape Martina IV (1281–1285), kome će te godine započeti pontifikat, inače „slepim oruđem“ anžujske osvajačke politike – sicilijanski kralj Karlo I Anžujski i Filip Kurtene, sin Balduina II, titularnog latinskog cara, sklopili su sporazum sa mletačkim duždom Ðovanijem Dandolom (1280–1289) u Orvijetu, u središnjoj Italiji, „radi uspostavljanja od Paleologa uzurpirane Rimske imperije“. Papa je, krajem te godine (18. oktobra), ekskomunicirao vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa: „Mi proglašavamo da je Mihailo Paleolog, koji sebe naziva carem Grka, navukao na sebe ekskomunikaciju time što je podržavao grčke šizmatike i, sledstveno tome, jeretike.67 Mi zabranjujemo svim kraljevima […] da zaključuju s Mihailom Paleologom bilo kakav savez ili udruženje. […] Njegove zemlje pašće pod crkvenu zabranu. […] A svaki savez s njim koji je sad na snazi – proglašavamo nevažećim i ništavnim.“ Milutin je odmah po preuzimanju trona, s obzirom na to da je bio na liniji koalicije zapadnih sila – čiji je cilj bio rušenje Vizantije i ponovno obrazovanje Latinskog carstva – uspostavljene u pomenutom Orvijetu, Na Dragutinov dvor 1279. godine stiglo je anžujsko poslanstvo, u kome su bili sveštenik Gijom de Aurelijan i vitez Rajmond Blankroa, koje je pratio jedan srpski izaslanik koji se vraćao iz Italije. Takođe, u naredne dve godine zabeleženo je putovanje Marije de Šor, sestre kraljice Jelene (majke Milutina i Dragutina) iz Srbije u južnu Italiju i nazad te odlazak srpskog poslanika Ðorđa u Italiju. 66

Ironija je da nijedan vizantijski car nije papstvu i uniji dao takav doprinos kao Mihailo VIII. Ono što iznenađuje jeste da Mihailo VIII ni posle ekskomunikacije nije poništio uniju. 67

57

kao i sevastokrator Jovan Tesalijski i bugarski car Georgije I Terter (1280–1292), krenuo u osvajanje vizantijskih teritorija. Ako ova balkanska antivizantijska koalicija okupljena oko sevastokratora Jovana Anđela iz Tesalije „već nije bila i formalno uključena u planove Karla Anžujskog, ova koalicija se defakto u njih uklapala“ (Srđan Pirivatrić). Milutin je tada osvojio i Skoplje. „Takve sve zemlje uze u početku svog dolaska (na presto), i priloži ih ka državi otačastva svoga, i slavu i bogatstvo takve države izmeni u bogatstvo i slavu svoju, velmoža i naroda svoga. […] I opet se vrati sa svečanošću i velelepnom slavom u svoju državu ka svom carskom prestolu Bogom darovanom mu, veseleći se i radujući se u Gospodu svome“, piše Milutinov biograf. U leto 1282. godine kralj Milutin je, u toku ofanzive na Vizantiju, zauzeo i delove bugarske države kada se posle građanskog rata bugarska država raspala na teritorije pod vlašću bugarskih boljara. Na bugarski tron, umesto vizantijskog štićenika Jovana Asena III, došao je boljar kumanskog68 porekla Georgije I Terter, koji se, kako je rečeno, okreće protiv Carigrada u sporazumu sa Karlom Anžujskim i Jovanom Tesalijskim. Nikada Karlo Anžujski nije bio bliže svom cilju, zaključio je Georgije Ostrogorski. Međutim, spas od zapadne koalicije Vizantiji stigao je iznenada. Sicilijansko večernje je naziv pobune na Siciliji iz 1282. godine protiv dominacije Francuza i Karla I Anžujskog, koji je, uz papinu podršku, 1266. godine porazio Manfreda Sicilijanskog,69 poslednjeg Kumani su pleme turskog porekla koje je prvobitno bio nastanjeno u severozapadnom delu Azije a oko 1100. godine stiglo je u Moldaviju i Vlašku. Kada su ih Mongoli 1237. godine porazili, jedan deo Kumana prešao je u Ugarsku, gde im je Bela IV dao zemlju uz Tisu da Ugarsku brane od mongolskih upada, dok se drugi deo naselio u Bugarskoj, Trakiji i Maloj Aziji. 68

Papa Urban IV (1261–1264) pored namere da Vizantiju ponovo podvede pod latinsku vlast – čak je bacio anatemu na Ðenovljane koji nisu hteli da se odreknu savezništva sa Vizantijom – bio je odlučan i u želji da uništi svog najvećeg neprijatelja Manfreda, kralja Sicilije. Kao zamena Manfredu odabran je Karlo, proračunati, okrutni i ambiciozni grof od Anžuja i Provanse, mlađi brat francuskog kralja Luja IX. Papa Kliment IV (1265–1268) nastavio je delo svog prethodnika pape Urbana IV pa je Karlo, pomoću dragulja svoje žene koje je ona založila kako bi mu obezbedila finansijska sredstva za poduhvat, stigao u Rim 1265. godine. Vojska od trideset hiljada krstaša (papa Kliment je rat proglasio krstaškim) Karla Anžujskog u 69

58

Hoenštaufovca a onda i osvojio Siciliju. Pobuna Sicilijansko večernje dobila je ovakvo ime jer je počela tokom večernje mise na uskršnji ponedeljak 30. marta 1282. godine u jednoj crkvi kraj Palerma. Tokom sledećih mesec i po dana na hiljade Francuza je pobijeno. Vasilevs Mihailo VIII Paleolog je sve činio da pomogne aragonskom kralju Petru III, zetu Manfredovom, da povrati sicilijansko kraljevstvo. Omogućio mu je sredstva za gradnju flote dok su vizantijski agenti dobro opskrbljeni novcem podsticali stanovništvo Sicilije na pobunu. Po jednoj verziji, francuski vojnici, koje je predvodio narednik Drue, u ponedeljak 30. marta ispred Crkve Svetog duha na levoj obali reke Oreto u Palermu neprimereno su se poneli prema jednoj Sicilijanki čiji je muž potom ubio narednika, nakon čega su i ostali Francuzi bili napadnuti i pobijeni. Krvoproliće je trajalo celu noć. Svi fratri koji nisu znali da dobro izgovore reč ciciri – reč koju neko ko nije Sicilijanac teško može pravilno izgovoriti – bili su odmah ubijeni. Ubijeno je preko dve hiljade ljudi. Ujutru u Palermu nije bilo Francuza. Sukob se razbuktao pa se ubijanje Francuza nastavilo po celoj Siciliji. Opstala je u narodu i popularna legenda po kojoj je, tobož, pobuna započela kada je jedna Sicilijanka otišla u crkvu po svoju kćerku koja je ceo dan provodila u molitvi. Došla je trenutku kada je francuski vojnik njenu kćerku brutalno silovao. Majka je unezverena istrčala na ulicu vičući ma fia! ma fia! (na italijanskom: moja kćerka, moja kćerka). Stoga se neretko može sresti mišljenje da je tada skovana reč „mafija“. Elem, iskoristivši situaciju, kralj Petar III Aragonski osvojio je Siciliju i postao njen vladar. Vasilevs Mihailo VIII Paleolog zapisao je u svojim memoarima: „Ako bih se usudio da kažem da je bog dao Sicilijancima slobodu i da je to učinio mojim rukama, rekao bih samo istinu.“ Avgusta 1282. godine Petar III Aragonski krunisan je u Palermu Manfredovom krunom postavši gospodar Sicilije, dok je Karlo uspeo da bici kod Beneventa 26. februara 1266. godine porazila je Manfreda, vanbračnog sina nemačkoga cara Fridriha II (1194–1250), i osujetila njegovu nameru da zavlada Italijom. Manfredovo telo nađeno je tek posle tri dana. Karlo nije dozvolio da bude sahranjeno po hrišćanskom obredu – već je zakopano ispod mosta kod Beneventa. Utamničio je i Manfredovu ženu Jelenu sa decom. Dve godine kasnije, avgusta meseca u bici kod Taljakoca Karlo je porazio poslednjeg Hoenštaufovca, šesnaestogodišnjeg Manfredovog sinovca Konradina, odrubivši mu glavu na trgu u Napulju. Tako su nemačke vladare u južnoj Italiji zamenili francuski – Karlovi gvelfi bili su sada gospodari kako su to nekada bili gibelini.

59

održi svoju vlast na južnoitalijanskoj teritoriji, čime je južnoitalijanska kraljevina bila pocepana, tako da od napada na Vizantiju nije bilo ništa. Bura koja se „spremala nad Vizantijom, rasterana je genijalnom diplomatskom veštinom Mihaila VIII Paleologa“ (Georgije Ostrogorski). Može se kazati da je vizantijski car onemogućio ostvarenje ambicija zapadnih vladara i papa. Međutim, opadanje vizantijske države, i pored ovog Mihailovog uspeha, bilo je više nego očigledno, tako da će ona, može se reći, nakon ustoličenja Andronika II, postati „država drugog reda“ postepeno se pretvarajući u „objekat politike susednih sila“. Opadanju moći i uticaja Vizantijskog carstva, pored unutrašnjih teškoća, doprinosi pritisak Osmanlija u Maloj Aziji i Srba na Balkanskom poluostrvu koji „daju ovom dobu obeležje“. Dvostrukom pritisku s Istoka i sa Zapada Vizantija nije bila u mogućnosti da se suprotstavi onako kako je to nekada činila.

60

Pohod Vizantije na Srbiju

K

ada je 1282. godine posle Sicilijanskog večernja otklonjena opasnost po Vizantiju od Karla I Anžujskog, vasilevs Mihailo se okrenuo srpskom kralju Milutinu i njegovim osvajanjima. Vizantijski vlastelini koji su se našli pod udarom srpskog kralja i čije je teritorije osvojio otišli su „sa poniženjem u sveti i slavni grad Konstantinopolj zvani Carigrad“ da obaveste cara u kakvoj su se nevolji našli. Vasilevs, „čuvši reči koje se ne daju trpeti“, obuzet velikom jarošću skupio je vojsku što vizantijsku što od inoplemenih naroda Tatara i Turaka i krenuo na Srbiju. U jednom pismu tesalijskom sevastokratoru Jovanu Anđelu carigradski patrijarh Grigorije Kipranin (1283–1289) kori sevastokratora Jovana što je sklopio savez sa Milutinom – „arhont Srbije koji je naš neprijatelj i jedan od onih koji su sasvim zaslužili da budu omrznuti i da im se nanosi šteta, nalazi se među tvojim najvećim prijateljima“. Patrijarh se u pismu još žali i zbog pokrenutih pregovora usmerenih protiv Vizantije, zbog sklopljenog Milutinovog braka sa tesalijskom princezom, što pokazuje „tajno neprijateljstvo i zaveru protiv cara, kršenje zakletvi, sporazumevanje i savezništvo sa varvarinom“. Milutinov biograf veli da se vizantijski car Mihailo hvalio u svome bezumlju „da će ne samo osloboditi otačastvo ovoga blagočastivoga [Milutina], nego da se neće više ni spominjati njegovo ime u njegovoj državi“. Međutim, sredinom decembra 1282. godine vasilevs Mihailo je umro. Novi vizantijski car postao je sin Mihaila VIII, Andronik II Paleolog (1282–1328). Bio je obrazovan vladar koji je nauci i književnosti posvećivao veliku pažnju i bio im pokrovitelj. Recimo, njegovi savremenici bili su čuveni vizantijski intelektualci i pisci Teodor Metohit (oko 1260 – 1332) i Nićifor Grigora (oko 1295 – 1360). Pre nego što će se vratiti u Carigrad, novi vasilevs Andronik II 61

Paleolog svoga oca, unijata, tajno je sahranio – nije bilo groba ni hrišćanskog obreda. Prema pisanju Nićifora Grigore car Andronik II Paleolog, iako poslušan sin, ovako je postupio „jer je Mihailo izdao crkvu“ i nikad se nije javno odrekao rimske vere. Verovao je da mu je otac osuđen na večno prokletstvo. Počivši vasilevs Mihailo je sve žrtvovao spasu carstva – čak i pravoslavlje. Mošti cara Mihaila VIII Paleologa – za čije je vladavine Carigrad vraćen u grčke ruke i koji je Vizantiju spasao velike zapadne koalicije – počivale su izvan slavne vizantijske prestonice. Vrativši se u Carigrad, vasilevs Andronik, iskreno i duboko posvećen veri pravoslavnoj, ukinuo je obrede lionske unije i obnovio nezavisnost Pravoslavne crkve. Patrijarh Jovan XI Carigradski, poznat i kao Jovan Vek, zagovornik unije sa Rimom, bio je zbačen sa patrijaršijskog trona i utamničen. Monasi koje je vasilevs Mihailo VIII Paleolog unakazio i obogaljio jer nisu hteli da prihvate uniju slavljeni su u carstvu kao mučenici, a bivši patrijarh Josif na nosilima je donesen u patrijaršiju i ponovo ustoličen. U Svetoj Sofiji je održana posebna služba pročišćenja i ponovnog posvećenja kao posle odlaska Latina 1261. godine, baš za vladavine Mihailove. U proleće 1283. godine, ubrzo posle smene na carigradskom tronu, Andronik II je zavojštio na Srbiju. Sredinom osamdesetih godina trinaestog veka Tatari iz kanata na Crnom moru počeli su da utiču na odnose u podunavskim zemljama. Pod vođstvom Nogaja (preuzeo titulu kana 1296), gospodara zapadnih zemalja Zlatne horde,70 prodrli su u Ugarsku, Bugarsku i srpske zemlje. Kako bi otklonio opasnost koja mu je pretila od Tesalije i sevastokratora Jovana Anđela71 i kako bi „istrebio i njega i cvet tesalskog plemstva“, car Mihailo VIII potražio je pomoć od svog zeta kana Nogaja.72 Nogaj je bio spreman da mu pošalje 4.000 konjanika. Međutim, Uobičajeni naziv za mongolsku državu nastalu u istočnoj Evropi posle 1241– 1242. godine – Zlatna horda – sreće se u izvorima tek od petnaestog veka. 70

Vlast u Epiru je 1271. godine preuzeo Nićifor I, koji je bio oženjen sestričinom Mihaila VIII, dok je u Tesaliji zavladao despotov vanbračni sin Jovan kome je car Mihailo VIII dao titulu sevastokratora i oženio svog sestrića Andronika Tarhaniota njegovom kćerkom. Međutim, obojica su se posle pokazala kao neprijatelji Vizantije. 71

72

U savezu sa Bugarima južnoruski Tatari su 1264. godine potukli Vizantince i

62

vasilevs je umro pre nego što je došlo do pohoda. Mihailov naslednik na vizantijskom tronu, vasilevs Andronik II, nije bio sklon saradnji sa Tatarima i odustao je od rata protiv Tesalije. Međutim, sa Tatarima se moralo veoma pažljivo postupati jer su bili politički i vojni činilac vredan poštovanja pa Andronik nije mogao tek tako sa njima raskinuti dogovor. Predložio im je da krenu na Srbe. „Uviđao je [Andronik II] da ne odgovara običajima Skita [Tatara] da ih pošalje kući praznih ruku, a nije bilo nade da bi ih se mogao na neki drugi način osloboditi bez pometnje i borbe. Zadovoljiti ih, međutim, romejskim novcem smatrao je za teško sprovodljivo i nezakonito. Postavio im je za zapovednika velikog kontostavla Mihaila Glavasa Tarhaniotu, čoveka sa tako velikim vojnim iskustvom […] i naredio im je da što je moguće brže krenu protiv Tribala [Srba]. Ovi su takođe oduvek bili opasni neprijatelji i u više navrata su pljačkali romejsku zemlju. Trebalo je da istovremeno oslabe Tribale i da se sa bogatim plenom vrate kući. […] Ovaj poduhvat je bio ostvaren po planu“ (Nićifor Grigora). Bila je to „više pljačkaško kaznena ekspedicija nego ratni pohod“ o čemu svedoči i drugi vizantijski istoričar Georgije Pahimer: „Ali ne zbog ratne potrebe, nego radi dobitka pozvanih u plenu i pljački, kako im ekspedicija ne bi otišla uprazno, a pogotovu pošto ih je car pozvao, jer iz toga [pljačke] će i biti plaćeni oni koji idu u pohod.“ Bile su to slabije snage od onih koje je spremio počivši vasilevs Mihailo VIII Paleolog. Tatare je trebalo nagraditi pred njihovo puštanje kućama i tako ih zadovoljiti. Razloge za ovako ambivalentan stav novog vizantijskog cara svakako treba tražiti i u tome „što određeni krugovi, koji su pod Andronikom mogli da dođu do većeg izražaja nego ranije, nisu odobravali upotrebu bezbožnih Tatara protiv pravoslavnih zemalja na Balkanu“, kaže Ljubomir Maksimović. Za već snažnu Srbiju ova vizantijska akcija nije predstavljala ozbiljniju opasnost. Milutin i Dragutin su u poznu jesen 1283. godine sam vasilevs Mihailo VIII je jedva spasao glavu. Tatari su tako opljačkali vizantijske teritorije da je Nićifor Grigora zapisao da se „nigde nije video ni vo ni ratar“. Na poziv Jovana Tesalijskog i Andonika Tarhaniota Tatari su ponovo upali u Vizantiju 1271. godine. Međutim, Mihailo VIII je 1272. godine sklopio sporazum sa Nogajem davši mu, uz bogate darove, svoju vanbračnu kćerku Eufrosinu za ženu i odnosi Vizantije sa Zlatnom hordom i Mamelucima postaju prijateljski, saveznički. Nešto ranije druga njegova kćerka Marija trebalo je da se uda za mongolskog ilkana Hulagua 1265. godine. Zanimljivo je da se među poklonima koje je nameravala da ponese kod muža nalazio šator (improvizovana crkva) kao i crkvena oprema.

63

zajednički napali teritorije Vizantije. Milutinov biograf piše: „Ovaj blagočastivi kralj [Milutin] […] zapovedi da se sakupe svi vojnici države otačastva njegova, i uzevši sebi u pomoć vazljubljenog svog brata kralja Stefana [Dragutina] sa celom njegovom vojskom, i tako spremivši se za boj, sa ovim pođe na državu grčkog carstva. […] I ovaj blagočastivi mnogo vreme provede sa silama svojim u državi grčkoga carstva.“ Posle proslave Božića „sa vazljubljenim bratom svojim i sa vojnicima svojima“ braća su nastavila napade na vizantijske teritorije. Prodrli su do „Svete Gore atonske, i zavojevavši […] zemlju Strumsku i Sersku. Hristopolj i druge okolne strane tih zemalja, i uzevši sve imanje njihovo i bogatstvo.“ Posle višemesečnog robljenja vizantijskih oblasti braća su se vratila, svako u svoju oblast. U to vreme, tokom 1283. ili početkom 1284. godine, u Srbiju je ponovo prebegao vizantijski velikaš Kotanic73 – ispuzao kao „dušmanska zmija iz jame mračnoga zapada“ (Manojlo Fil) – pošto je pobegao iz manastira u kome je bio zatočen. Milutin je ponovo zavojštio na Vizantiju i uspeo da osvoji Debar, Kičevo i Poreč pomerivši tako srpsko-vizantijsku granicu znatno na jug. Međutim, posle novog vizantijskog pohoda koji je predvodio Mihail Glavas, Carigrad je uspeo da povrati većinu gradova i oblasti koje je Milutin zauzeo između 1282. i 1284. godine. Tako da je vizantijska vlast negde 1285. godine ponovo uspostavljena na liniji Drač Skoplje Kotanic je bio pripadnik viših vizantijskih krugova. Odmetnuvši se od vasilevsa Mihaila VIII, prvi put je prebegao u Srbiju za vlade kralja Dragutina za čiji račun je ratovao u pograničnom pojasu. To je izazvalo reakciju Vizantije – ratni pohod na Srbiju 1280. godine koji je predvodio vasilevsov mlađi sin Konstantin Porfirogenit. Carević je ubedio Kotanica da se preda i vrati u Carigrad. Vasilevs Mihailo VIII je po njegovom povratku u Carigrad hteo da ga oslepi, ali je ipak odlučeno da se Kotanic zakaluđeri. Zamonašen je u carigradskoj Perivlepti a ubrzo utamničen u utvrđenom Manastiru Svetog Jovana Prodroma u Brusi. Tokom 1283. ili početkom 1284. godine Kotanic je ponovo prebegao Srbima. O drugom bekstvu Georgije Pahimer piše: „A car je posle imao nemalo briga c jedne strane zbog nemirnih Tatara, koji su poseli severne krajeve, a c druge strane zbog Tribala [Srba] koji su se služili Kotanicom, koji je prebegavši odavde, pribegao kralju Srbije i, provaljujući na razbojnički način, pljačkao uz granicu.“ Nakon izručenja Vizantincima pre Milutinove ženidbe sa Simonidom – to je bio jedan od uslova Carigrada za sklapanje braka – život je okončao posle nekoliko godina u tamnici. 73

64

uključujući oba grada. Nema dokumenta o odnosima između Srbije i Vizantije u narednoj deceniji. Ali na osnovu nekih vizantijskih istoričara (Georgije Pahimer) smatra se da su ti odnosi između srpskog kralja Milutina i vizantijskog cara Andronika bili obeleženi pograničnim ratovanjima u kojima je sa srpske strane značajnu ulogu imao pomenuti vizantijski prebeg Kotanic.

65

Mongolska pretnja

P

očetkom trinaestog veka na prostranstvima srednje Azije mongolska plemena ujedinio je i predvodio neustrašivi Džingiskan (1162–1227), utemeljitelj najvećeg carstva u istoriji.74 Tokom proleća 1223. godine Džingis-kan je svoje komandante Džebe-nojona i Subedej-bagatura sa nekih 20.000 vojnika poslao u izviđanje zapadnih zemalja kada su odneli glasovitu pobedu nad Rusima i Kumanima na reci Kalka. Novgorodski letopisac zapisao je tada: „Ne znamo odakle su Tatari došli i gde su potom otišli. Bog zna odakle su došli na nas, zbog grehova naših.“ U zimu 1226–1227. godine Džingis-kan je u pustinji Gobi, pripremajići se za rat sa Tangutima75 u severnoj Kini, zastao da lovi divlje konje. Tokom lova je nezgodno pao sa konja i teško se povredio, nakon čega je i umro ne doživevši poraz Tanguta. Ubrzo su Tatari pokorili Povolške Bugare i Kumane, kao i ruske kneževine Rjazanj, Vladimir-Suzdalj i Kijev. U proleće 1241. godine

Na vrhuncu kratkotrajnog državnog jedinstva Mongolsko carstvo zauzimalo je čak trideset tri miliona kvadratnih kilometara. Bilo je nešto prostranije nego nekadašnji Sovjetski Savez i Kanada zajedno. Reč je o najvećem celovitom carstvu u istoriji čovečanstva, koje je zauzimalo površinu čak šest i po puta veću od Rimskog carstva u vreme cara Trajana (98–117), odnosno bilo je četiri puta prostranije od imperije Aleksandra Makedonskog (356. p. n. e. – 323. p. n. e). 74

Tanguti su u srednjem veku živeli na području današnje severozapadne Kine, gde su osnovali državu poznatu i kao Tangutsko carstvo. Pod imenom Tanguti pojavljuju se prvi put u drugoj polovini devetog veka kao vazali u službi kineske dinastije Tang. Njihovo carstvo uništiće Mongoli, ubrzo posle smrti Džingis-kana, 1227. godine. Džingis-kanovi naslednici su Tangute zbrisali sa lica zemlje. Ne samo što su ih gotovo sve poubijali već su razorili i sve njihove gradove i uništili njihove spise… Malobrojni preživeli Tanguti su se razbežali ili bili asimilovani. Poslednji put se pominju u šesnaestom veku. Tanguti su imali običaj da briju glavu kako bi se izgledom što više razlikovali od Kineza. 75

66

krenuli su na Evropu, na ugarske i poljske zemlje. U blizini nove prestonice nazvane Karakorum (Crne stene ili Crne zidine), Ogodej-kan, koji je nasledio Džingis-kana, sazvao je kuriltaj, mongolski politički i vojni savet, na kome je najveći general Džingiskanove vojske, šezdesetogodišnji Subodej, predložio pohod na Evropu. Vojska za osvajanje Evrope brojala je oko pedeset hiljada Mongola i pripadnika savezničkih naroda. „Do početka ovog pohoda, mongolska vojska je već bila usvojila i savladala najuspešnije kineske i muslimanske tehnologije i vojne veštine, i postala je neverovatna borbena sila“ (Džek Vederford). Strah je zavladao u Italiji, Španiji, Burgundiji, Francuskoj… Kralj Luj IX je u jednom pismu majci Blanki od Kastilje (1188–1252) sa užasom konstatovao: „Ili ćemo mi one koje nazivamo Tatarima vratiti u Tatar, odakle su i došli, ili će oni sve nas poslati na nebo.“ S proleća 1241. godine Tatari su napali Ugarsku. Prema svedočenju kanonika Rihera iz Sensa (1218–1267), Mongoli su opustošili pre Ugarske Poljsku i Bugarsku. U pismu papi Inoćentiju IV iz 1247. godine ugarski kralj Bela IV žali se da je prilikom mongolskog napada jedinu pomoć dobio „od pripadnika reda jovanovaca“ čija su braća na ugarski zahtev „digla oružje u odbranu naše kraljevine i hrišćanske vere protiv pagana i šizmatika“. Koliko su Mongoli bili opasni svedoči sudbina ugarskog kralja Bele IV, koji je posle poraza na Muhiju 11. aprila 1241. godine prebegao prvo kod austrijskog vojvode Filipa II Svađalice,76 koji ga je zatočio tražeći da mu ugarski monarh prepusti neke teritorije. Bela potom odlazi u Zagreb, pa u Split da bi utočište našao u utvrđenom Trogiru. Princ Kadan, Ogedejev sin, krenuo je u poteru za Belom IV. Toma Arhiđakon svedoči da kada su Mongoli prispeli u Dalmaciju, nikoga nisu poštedeli, ni decu, ni žene, čak ni leprozne. Međutim, kan Ogedej je umro sredinom decembra 1241. godine, što je bio razlog da Mongoli obustave proganjanje ugarskog kralja. Prema pisanju Tome Arhiđakona (oko 1200 – 1268) krajem marta, početkom aprila 1242. godine, Kadanovi ratnici „su napustivši hrvatske Fridrih II, kralj Sicilije (1198–1250), kralj Nemačke (1212–1250), car Svetog rimskog carstva (1220–1250), kralj Kipra i Jerusalima (1225–1228) i titularni kralj Soluna (1230–1239). 76

67

oblasti, prešli preko dukata bosanske zemlje. Odatle su se spustili i preko kraljevine Srbije koja se naziva Raška, došli do primorskih gradova Gornje Dalmacije. Prošavši pored Dubrovnika, gde su mogli da nanesu neveliku štetu, stigli su do Kotora, zapalili ga i krenuli dalje. Napali su na Svač i Drivast koje su opljačkali i gde su načinili pokolj, ne ostavivši nikoga u njima ko bi mogao da se pomokri po zidu. Štaviše, prešli su celu Srbiju i došli u Bugarsku.“ Provala Mongola, obrazovanje Zlatne horde i širenje njene sfere uticaja na bugarske zemlje „iz osnova su izmenili položaj evropskog jugoistoka, dovevši ga u neposrednu vezu sa najprostranijom i najmoćnijom imperijom tadašnjeg sveta“ (Aleksandar Uzelac). Od mongolskih kanova Nogaj je jedini bio u tešnjim odnosima sa srpskim vladarima – Milutinom i Stefanom Dečanskim. Nogaj – „pas“ na mongolskom – rođen oko 1240. godine bio je praunuk Džučija, rodonačelnika Zlatne horde i čukununuk Džingiskana. Kao ratnik istakao se već u borbama protiv Hulagua, vladara Ilkanata.77 Nakon smrti mongolskih kanova Berkea i Hulagua, on se ustoličio u oblastima kraj severozapadnih obala Crnog mora i tada počinje njegov upliv u balkanska zbivanja. Tada u Podunavlju slabe Ugarska i Bugarska a dolazi do ekspanzije kana Nogaja. Braničevo, kojim vladaju polubraća Drman i Kudelin, kao i Vidin pod vlašću Šišmana, tokom osamdesetih godina trinaestog veka – sa učvršćivanjem tatarskog pokroviteljstva nad Bugarskom – priznali su Nogajevu vlast.

Ilkanat – nastao posle raspada Mongolskog carstva – trajao je od 1256. do 1353. godine a središte mu se nalazilo u današnjem Iranu. Pripadale su mu teritorije Srednjeg istoka – Irak, Avganistan, zapadni Pakistan i veći deo današnje Sirije. 77

68

Zajednički ratni napori Milutina i Dragutina

U

Podunavlju su se, dakle, događale značajne promene, s jedne strane, kao plod višedecenijskih sukoba Ugarske i Bugarske, a s druge, pojavom ambicioznog tatarskog kana Nogaja. Kakva je bila situacija u Bugarskoj usled učestalih tatarskih upada najbolje ilustruje jedan natpis uklesan u tvrđavi Šumen: „Ja, Ge[o]rgije, pogledavši dole i gore rekoh: Bože, imena ti tvojeg, izbavi nas od Tatara.“ Sa dvojicom braničevskih gospodara – koji su se osamostalili sedamdesetih godina trinaestog veka – Dragutin je ušao u sukob zbog Braničeva, na granici prema Ugarskoj, čiji je povoljan geografski položaj bio od izuzetnog ekonomskog značaja. Drman i Kudelin78 odvojivši se od Ugarske vladali su u Braničevu79 drsko upadajući u zemlje koje je Dragutin 1284. godine dobio na upravu od ugarske kraljice Jelisavete,80 koja je od 1280. do 11. juna 1284. godine nosila titulu vojvotkinje Mačve i Bosne. Prenosom vlasti na Dragutina Ugarska je težila da ojača odbranu pograničnog pojasa ali i potpomogne širenje ugarskog uticaja južno od Save i Dunava. Još od vremena kralja Uroša I srpski kraljevi težili su da granice Smatra se da su Drman i Kudelin bili bugarski boljari kumanskog porekla. Ime Drman je kumansko i znači „stajati“, „biti uspravan“ dok je ime Kudelin, ime drugog brata, slovensko i najverovatnije potiče od reči kudelja, tj. konoplja. 78

Polubraća Drman i Kudelin javljaju se kao gospodari Braničeva (i Kučeva) 1273. godine – kada banovina Braničevo nestaje – odakle preuzimaju napade na susedne države. 79

Banovina Braničevo prvi put se pominje početkom avgusta 1272. godine posle smrti ugarskog kralja Stefana V. Smatra se da je banovinu Braničevo ustanovilo regentstvo na čijem je čelu bila kraljica-majka Jelisaveta. 80

69

srpske države utvrde i ustale na obalama Save i Dunava. Ugarski kralj Ladislav IV pokušao je da pridobije Drmana i Kudelina, nove gospodare Braničeva, ali kako u tom naumu nije uspeo, on protiv njih 1284. godine pokreće vojni pohod koji predvodi magistar Ðorđe Šovari – međutim, bez većeg uspeha. Nije uspeo ni da uzdrma vlast kumanske braće. S druge strane, zbog akcija tatarskog kana Nogaja ugarski monarh Ladislav IV nije raspolagao s potrebnom vojnom silom i snagama da bi mogao da deluje u skladu sa svojim ambicijama u Podunavlju pa je bio prisiljen da obustavi napade na Drmana i Kudelina. Tada nastupa Dragutin. „Posle ne mnogo vremena, kada je blagočastivi kralj Stefan primio vlast zemlje sremske […] ovi [Drman i Kudelin] veoma hvaleći se silom svojom i ne dajući nikome da ima vlasti oko njihovih predela, od đavolskog dejstva nagovoreni, počeše se nositi zlom mišlju protiv ovoga blagočastivoga, hoteći ozlobiti i njega i njegovu državu. I ovaj hristoljubivi kralj, čuvši njihovu zlu zaveru, i sakupivši svu silu svoje države, pođe u oblast njihovu, hoteći ih prognati“ (Danilo II). Dragutin je, kako kaže arhiepiskop Danilo, okupio vojsku i krenuo na pohod (između 1286. i 1289. godine) u Braničevo s namerom da Drmana i Kudelina kazni i protera. Međutim, nije uspeo u svojoj nameri – „pošto je ova zemlja bila veoma utvrđena, nije im mogao nikakve pakosti učiniti, niti ih odagnati iz tih predela i opet se vrati u svoju državu“. Ubrzo potom ovi braničevski gospodari sa ozbiljnim tatarskokumanskim trupama opustošili su neke Dragutinove teritorije, provalili u Mačvu i severne oblasti srpskog kralja, osvojiši „mnoge strane njegove države“. O tome svedoči i spaljivanje manastira Žiča, koji se nalazio na Milutinovoj teritoriji. Danilo II u Žitiju arhiepiskopa Jevstatija I (†1286) veli da su mošti ovog njegovog prethodnika morale „posle nekog vremena, pošto je naišla velika napast od podizanja rata i ne mala uzbuna na to sveto mesto […] voljom Božijom i brigom preosvećenog arhiepiskopa Jakova“ biti prenesene iz Žiče u Peć. Danilov Nastavljač81 nas pak obaveštava da je Žiča postradala i Danilovim nastavljačima se nazivaju srednjovekovni anonimni srpski pisci iz sredine i druge polovine četrnaestog veka, koji su dopunili takozvani Danilov zbornik između 1337. i 1340. godine a Drugi nastavljač posle 1375. godine. Danilov sledbenik i savremenik, poznat kao Danilov Učenik (ili Prvi nastavljač, iza koga se možda krije hilandarski monah Grigorije iz Koriše), sastavio je za Danilov zbornik tri žitija: Žitije 81

70

„dugo vremena stajala u pustoši nailaskom bezbožnog naroda kumanskoga, i sve je bilo ognjem sažeženo, a posle njih, pošto je bilo vreme kralja Uroša [Milutina] i dok je u njegovo vreme bio preosvećeni arhiepiskop Jevstatije II [1292–1309] to mesto bi obnovljeno, ali ne svršeno, kao što beše isprva“. Na obnovi i dovršenju Žiče radio je i arhiepiskop Danilo II posle 1324. godine kada je bio na čelu srpske crkve. Stoga se preciznije da zaključiti da je napad na Žiču bio za vreme arhiepiskopa Jakova, između 1289. i 1290. godine. Dragutin i Milutin su, posle sastanka u rasinskoj župi u mestu Mačkovci na levoj obali Zapadne Morave, oko 1292. godine zajedničkim snagama upali u Braničevo i pripojili ovu oblast Dragutinovoj državi, prognavši ove „zlomislenike [koji] odoše posramljeni u pogibli i velikom preziru“. Dragutin tako dobija Kučevo i Braničevo, a Milutin osigurava svoje severoistočne granice. Drman i Kudelin su potom zatražili pomoć od kana Nogaja, koji je, po svoj prilici, intervenisao posredno, tako što je dao podstrek bugarskom knezu Šišmanu (1280–1308), tatarskom vazalu, da pokrene vojnu kampanju protiv srpskog kralja Milutina. Šišman je, kaže Danilo, krenuo na „na otačastvo blagočestivoga [srpskog] kralja“ ali je, kako se veruje, negde u predelu Rugovske klisure pretrpeo strahovit poraz. Kralj Milutin je iste 1293. godine u kontranapadu iz Vidina proterao Šišmana, koji je preko Dunava morao da pobegne iz Bugarske. Treba pomenuti da su Drman i Kudelin mongolsku podršku plaćali „dajući im mnogo zlata“, dok je Šišman – čija je oblast bila bliža Nogajevom sedištu a samim tim i pod snažnijim Nogajevim uplivom – krenuo na Srbiju baš zbog tatarskog pritiska. Kako veli arhiepiskop Danilo, „oni koji su prvo vojevali na državu ovoga blagočastivoga“ (Kudelin, Draman i Šišman) izvestili su kralja Stefana Uroša III (Dečanskog), Žitije kralja Dušana (nedovršeno) i Žitije arhiepiskopa Danila II (sva tri između 1337. i 1340. godine). Nazivaju ga Danilovim Učenikom zbog početnih reči kojima se predstavio u Danilovom žitiju: „…kroz mene, nedostojnoga učenika njegova.“ Posle 1375. godine Zbornik će dopuniti i Drugi nastavljač kratkim žitijnim beleškama o ustoličenju prvog srpskog patrijarha Joanikija, drugoga Save i trećega Jefrema, koje spadaju manje u hagiografske a više u istoriografske sastave. U radove ostalih nepoznatih Danilovih nastavljača spadaju i kratki žitijno-istoriografski zapisi o srpskim arhiepiskopima Savi II, Danilu I, Jakovu, Jevstatiju II, Savi III i Nikodimu.

71

mongolskog kana Nogaja o nemilim događajima tako da je on sa svojim trupama bio spreman da krene na zemlje srpskog kralja Milutina. Milutin nije imao dilemu kakvu opasnost predstavljaju Tatari. Tokom dvovekovne vladavine Nemanjića nije bilo tako onespokojavajuće pojave (sve do pojave Osmanlija) „kao što je to bila pretnja tatarske invazije“. Shvativši da bi mogao da dođe u velike neprilike, Milutin je ne oklevajući poslao kanu Nogaju izaslanstvo. Kada „đavo ovom bezakonom i nečistom caru tatarskom Nogaju, ušavši u njega, nagovori ga protiv ovoga hristoljubivoga [Milutina] i protiv svega njegova otačastva“, beleži Danilo, „toga časa posla svoje poslanike pred njega da ga dobro razumnim molbenim rečima posavetuje, da se vrati od takva pohoda.“ Srpski kralj je s tatarskim kanom utanačio dogovor – „veliku ljubav utvrdiše među sobom“ – da na njegov dvor pošalje „na službu vazljubljenoga sina svoga Stefana [budućeg Dečanskog], sa velikoimenitom vlastelom zemlje srpske“, što ukazuje na zavisan odnos Milutina prema Nogaju. To nije bila neuobičajena pojava za to doba. Više ruskih kneževa i njihovih sinova su godinama živeli među Tatarima. Dok je Stefan boravio kod Nogaja, u isto vreme (posle tatarskog napada 1285. godine) kod Tatara je obitavao i Teodor Svetoslav Terter, sin bugarskog cara Georgija I Tertera. Čak se zna da mu je na svadbi kuma bila Nogajeva žena Eufrosina, vanbračna ćerka vasilevsa Mihaila VIII Paleologa. Dakle, uspeo je srpski kralj da sklopi mirovni sporazum sa kanom Nogajem (priznavši njegovu vrhovnu vlast) – za koji se u istoriografiji navodi da se dogodio 1293. ili 1294. godine – i tako spreči napad Mongola. Pomirljivi stav kralja Milutina i spremnost da Šišmanu vrati njegove teritorije najverovatnije su, takođe, bili posledica Nogajevog uticaja, s obzirom na to da su obojica priznali Nogajevo sizerenstvo, što je posledičilo mirovnim sporazumom srpskog i vidinskog vladara. Tada Milutin povlači važan diplomatski potez i od Šišmana stvara saveznika. Kako arhiepiskop Danilo diplomatski objašnjava, srpski kralj je gospodaru Vidina „vratio njegovu državu koju mu beše uzeo“. Kao zalog prijateljskih odnosa Šišman se ženi kćerkom srpskog vlastelina Dragoša, a Milutin je, pošto je „uvideo njegovu veliku privrženost i svaku istinitu poslušnost i služenje“, dao ruku svoje kćerke Ane (koju

72

neki zovu i Neda)82 Šišmanovom sinu Mihailu – „ovaj blagočastivi kralj dade kćer svoju za Mihaila,83 koji posle postade car celoj bugarskoj zemlji“. Osvojene teritorije u Podunavlju Srbima nisu oduzete. Braničevom i Kučevom je vladao Dragutin pod nominalnim sizerenstvom ugarskog kralja a njih će 1316. godine, posle Dragutinove smrti, Milutin trajno pripojiti. Dakle, krajem trinaestog stoleća kan Nogaj je Srbe i Bugare držao kao vazale kontrolišući gotovo ceo balkansko-karpatski prostor. Belogardejski emigrant Erenžen Hara-Davan84 u svojoj knjizi o Džingis-kanu objavljenoj u Beogradu daleke 1929. godine o tom periodu i događajima izneo je interesantnu konstataciju: „Srbija je tako, zajedno sa severnim i središnjim delom Balkanskog poluostrva, potpala pod vlast Mongolske imperije koja se tada na istoku naslanjala na Žuto, a na zapadu na Jadransko more. Ovaj period istorije Mongolskog carstva značajan je po tome što je ona pod svojom vlašću objedinila Istočne Slovene sa balkanskim, a čak ni Rusija XVIII–XIX veka, bez obzira na svoja snažna stremljenja, nije mogla da postigne to ujedinjenje.“ Tokom postizanja mirovnog sporazuma Milutina i Nogaja kan Tokta je ozbiljno ugrožavao Nogajeve pozicije u ruskim zemljama.

Dušanov zbornik kao i savremeni dokumenti iz anžujskih arhiva ovu srpsku princezu nazivaju Ana. Mavro Orbin je prvi kraljevu ćerku nazvao Dominika ili Neda. Zbog toga se ona u istoriografiji pominje dvojnim imenom Ana-Neda. 82

U venecijanskom adresaru iz 1313. godine Šišmanov sin Mihailo pomenut je kao „zet kralja Uroša“, tj. Milutina. Srpski vladar je, kako je utvrdio Aleksandar Uzelac, potom uneo Bugarsku u svoju vladarsku titulu, o čemu svedoči Milutinov natpis iz 1319. godine uklesan u Crkvi Svetog Nikole u Bariju. Unošenje Bugarske u titulaturu srpskog vladara u stvari je pokroviteljstvo nad Vidinskom oblašću. 83

Zanimljivo je da je Erenžen Hara-Davan bio Kalmik (pripadnik zapadnomongolskog naroda, koji pretežno živi u republici Kalmikiji u Rusiji) i član male budističke zajednice koja je između dva svetska rata na Konjarniku u Beogradu imala svoju bogomolju. Na placu koje je izbeglim Kalmicima poklonio beogradski industrijalac, Miloš Jaćimović (1858–1940) izgradili su budistički hram koji je završen 1929. godine, jedan od prvih u Evropi. Kalmička kolonija u Srbiji je nestala posle rata, 1944. godine, kada su Kalmici, koji su spas našli u Kraljevini Jugoslaviji, izbegli ponovo, ovaj put pred jugoslovenskim komunistima. Kako je hram ostao bez vernika, komunisti su ga srušili 1950. godine i pretvorili u dom kulture. 84

73

Rečju, Tokta, kan Zlatne horde i Nogajev srodnik, bio je nezadovoljan što je Nogaj vladao samostalno, što nije priznavao njegovu vrhovnu vlast. Tokom dvogodišnjeg sukoba u crnomorskim stepama između Nogaja i Tokte tatarski uticaj na Balkanu je polako iščezavao. Presudna bitka između dva kana odigrala se krajem 1299. godine na polju Kugenlik (nedaleko od današnjeg Kremenčuga u centralnoj Ukrajini) na desnoj obali Dnjepra. Nogaj, koji je bio u poodmaklim godinama, doživeo je težak poraz. Srpski princ Stefan – „veliki stub pobožnosti i venac carstva“, kako ga opisuje Grigorije Camblak85 – vratio se u Srbiju 1297. godine. Ako je srpsko-tatarski sporazum, kako se smatra, sklopljen 1294. godine, Stefan (Dečanski) bio je oko tri godine na tatarskom dvoru. „Pošto je ovaj sin njegov [Stefan] mnogo vremena proveo u dvoru bezakonoga cara tatarskoga Nogaja i niko mu nije rekao da se opet vrati u otačastvo svoje, no dobri Bog koji se brine za sve nas i ovoga mladića nepovređena vrati k svojemu roditelju“ (Danilo II).86 Ubrzo po povratku, Stefan se oženio Teodorom, kćerkom bugarskog cara Smilca koga je Nogaj postavio na bugarski tron posle bekstva prethodnog cara Georgija Tertera u Vizantiju. Stefan je oko pet godina, od 1309. do februara 1314. godine, bio očev Potomak ugledne bugarske porodice Grigorije Camblak (oko 1360 – kraj 1419. ili početak 1420) došao je u Srbiju negde oko 1402. i u njoj ostao do 1406. godine. U Visokim Dečanima, gde je izabran i za igumana, Grigorije Camblak nije boravio dugo ali je ostavio neizbrisiv trag u našoj književnosti – napisavši Skazanije o Svetoj Petki o prenosu moštiju ove svetice iz Vidina u Srbiju, kao i Život kralja Stefana Dečanskog, koje spada u red u najboljih dela srpske srednjovekovne književnosti – težeći da uzdigne kult svetog kralja „kao mučenika i čudotvorca“. Camblak je napisao novo žitije kralja Stefana Dečanskog, svetiteljsko, u kome je pažnja posvećena ne Stefanovom junaštvu već njegovom bogougodnom liku i njegovim čudima koja su ga svrstala u red srpskih svetitelja. Takođe, napisao je i službu, neophodnu za crkveno proslavljanje ktitora i zaštitnika ovog čuvenog srpskog manastira. 85

Stefanov boravak na Nogajevom dvoru ukratko se spominje na osnovu Danilovog žitija kralja Milutina u tzv. „Starijim srpskim letopisima“ nastalim u drugoj polovini 14. stoleća, kao i u nekim mlađim letopisima (Verkovićev, Ostojićev, Sečenički i Brankovićev). U Milutinovoj povelji-autobiografiji manastiru Dečani – „Prva Dečanska hrisovulja“ – ovaj izuzetan događaj se ne pominje, kao ni u žitiju Stefana Dečanskog koje je sastavio pomenuti Grigorije Camblak. Godine koje je srpski princ proveo kod Tatara kao da su, iz nekog razlog, bile žrtva „organizovanog zaborava“ srpskih letopisaca. 86

74

namesnik u Zetskom primorju kojim je ranije upravljala njegova baba Jelena Sremska („Anžujska“).

75

Uzdizanje Dragutina

K

raj trinaestog veka je vreme kada su pored Milutinove moći i ugleda rasle i Dragutinova snaga i slava, kada dolazi do problema u odnosima dva brata koji će nepunu deceniju kasnije prerasti u oružani sukob. Poslednje decenije trinaestog stoleća „svedoče da je Dragutinova oblast od polusamostalne kneževine prerasla u posebnu državu“. Bilo je to doba kad je papa Nikola IV (1288–1292) pokrenuo akcije za ponovno uspostavljanje unije dve crkve i mirenje dva hrišćanska centra, Rima i Carigrada. To se odnosilo i na balkanske pravoslavne narode. Ubrzo po započinjanju pontifikata papa Nikola IV je 23. jula 1288. godine uputio srpskim kraljevima Dragutinu i Milutinu pisma u kojima ih poziva da prihvate uniju i da priznaju papsku vlast. Takođe, on će u jednom pismu upućenom kraljici Jeleni, ženi kralja Uroša I, pozdravljajući je kao dobru katolikinju, tražiti da utiče na sinove da prihvate uniju. Papa je sa Dragutinom pregovore nastavio i kasnije. Saradnja između srpskog kralja i pape Nikole IV odvijala se intenzivno i kada je reč o uništavanju bogumila. Ovim događajima prethodilo je pomirenje između ugarskog kralja Ladislava IV i pape Nikole III (1277–1280) kada se 1279. godine ugarski vladar pred papinim legatom kardinalom Filipom obavezao da će sve učiniti u pogledu „uništavanja jeretika u Ugarskoj“ što se, kako se smatra, odnosilo na bogumile u Bosni i Mačvi. Godinu dana kasnije slično će postupiti i kraljica Jelisaveta, koja će se kao maior regina Hungariae obavezati da u banovinama Mačvi i Bosni kao i u župama koje su takođe bile pod njenom vlašću radi „na uništavanju jeretika koji nastoje da sruše i razore svetu crkvu i katoličku veru“. Te godine, njen sin, ugarski kralj Ladislav IV Kumanac izdao je naredbu o progonu jeretika, uz gotovo istovetne razloge – „koji nastoje da crkvu i veru katoličku unište“ – a koji su se namnožili „posebno u 76

našem vojvodstvu, dijacezi Bosni i nekim obližnjim zemljama koje su pod našom upravom i vlašću“. Takođe, ugarski kralj je obećao kardinalu Filipu, papinom legatu, da prihvata „sve zakone i dekrete Apostolske stolice“ donete protiv jeretika. Kada 1284. godine, kao ugarski zet, Dragutin dobija Mačvu sa Beogradom, Usoru i Soli, gde vlada kao „sremski kralj“ – ispoljavajući veću versku revnost od svojih ugarskih rođaka – dolazi do neposrednog sukoba srpskog kralja i bogumila. Dragutin je krajem 1290. godine preko barskog nadbiskupa Mihaila (1282–1298) zatražio pomoć od pape Nikole IV jer u oblastima Bosne, kako kaže Dragutin, ima „mnogo onih koji, odstupivši od puta istine, lutaju stranputicama laži, pa svojim opasnim i kužnim tvrdnjama kvare katoličku veru“. Dragutin je tražio od rimskog pape da mu pošalje „nekoliko sposobnih osoba, veštih jeziku zemlje, čije bi ponašanje u saglasnosti sa njihovim spasonosnim učenjem bilo svima primer poštenih života i izgled čistote“. Papa potom naređuje franjevcima iz Dalmacije da u kneževinu Bosnu „pod vlašću srpskog kralja Dragutina“ pošalju dvojicu fratara kao inkvizitore „vešte jeziku zemlje u kojoj delaju“ da vrše „službu inkvizicije protiv jeretika, njihovih vernika, pomagača, branioca i zaštitnika prema crkvenim propisima sadržanim u drugim pismima kurije“. U uputstvu inkvizitorima poslatim u „kneževinu Bosnu neposredno potčinjenu našem najmilijem u Hristu sinu Stefanu, slavnom kralju Srbije“ papa im daje odrešene ruke u „istrebljenju jeretičke opačine“. Takođe, Dragutinovi i poslanici njegove majke Jelene boravili su u Rimu 1290. godine, a sledeće godine „Dragutin je izgleda primio papski predlog i priznao je u svojim zemljama papsku vlast“ (Stanoje Stanojević), i papa je kralja Dragutina i kraljicu Jelenu stavio pod „pokroviteljstvo i zaštitu papske kurije“. Kada je shvatio da „legitimnost kraljevske vlasti svome sinu Vladislavu ne može obezbediti bez pomoći srpske crkve“ (Dragoljub Dragojlović), Dragutin je preobraćanje jeretika umesto franjevcima dodelio pravoslavnim sveštenicima. „Mnoge od jeretika bosanske zemlje obrati u hrišćansku veru i krsti ih“ (Danilo II). Najverovatnije da je tada i osnovana episkopija u Bosni, jer episkop bosanski Vasilije 1293. godine pregovara sa Mlecima o ženidbi Vladislava, Dragutinovog sina, sa Konstancom Morozini. Takođe, to

77

potvrđuje i žalba kaločko-bačkog nadbiskupa87 s početka četrnaestog stoleća, pod čijom je jurisdikcijom tada bila Bosna, u kojoj se kaže da je „plemeniti muž Stefan koji se u onim krajevima naziva kraljem Srbije, uzurpirao neka dobra i prava njegove crkve“. Tada dolazi i do zbližavanja dela Bosne kojom je vladao Dragutin i Bosne kojom je vladao Stjepan I Kotromanić88 (1250–1287). S druge strane, u Vizantiji, bilo je to vreme kada je pod vladavinom vasilevsa Andronika II jačalo pravoslavlje i kada je svaka pomisao na cara Mihaila VIII i na unijatske pretenzije bila onemogućena. Arseniti89 su tražili da se sudi onima koji su izdali pravoslavlje ne prihvatajući Arsenijeve naslednike na carigradskoj parijaršijskoj stolici iako se on već bio upokojio, dok su Jovana IV Laskarisa i dalje smatrali za cara.90 Car Andronik II Paleolog činio je sve kako bi umirio arsenite. Dao im je posebnu crkvu u Carigradu, episkopa Sarda uzeo je za ispovednika… Međutim, posle smrti patrijarha Josifa, kada je za novog patrijarha izabran laik Grigorije II (1283–1289), arseniti su se opet pobunili. Vasilevs je morao da 1284. godine donese Arsenijeve zemne ostatke i da ga ponovo sahrani u posebno izgrađenoj grobnici u Bačku nadbiskupiju osnovao je ugarski kralj Ladislav I oko 1090. godine. Za manje od pola veka ujedinjene su kaločka i bačka nadbiskupija 1135. godine – za vreme vladavine Bele II Slepog (1131–1141). 87

Kotromanići su porodica koja je vladala srednjovekovnom Bosnom od 1250. do njenog pada u turske ruke 1463. godine. Najpoznatija legenda o poreklu prezimena Kotromanić – koje nije ni danas objašnjeno – potekla je od Mavra Orbina. Posle smrti Kulina bana (1180–1204) ugarski kralj je Kotromana, jednog Nemca, svog velmožu, navodno poslao u Bosnu sa zadatkom da je zauzme, što je ovaj i učinio. Za nagradu, kralj ga je, kaže Orbin, postavio za bosanskog bana. „Pošto je porodica Kotromana tokom vremena dobila veliko potomstvo, svi su se po Kotromanu nazivali Kotromanići“ (Mavro Orbin). Danas se veruje da Kotromanići nisu nemačkog porekla, već da poreklo vode od neke bosanske plemićke porodice. 88

Arseniti su dobili ime po patrijarhu Arseniju Autorijanu (1255–1260, 1261– 1267). Nikejskog cara Jovana IV Laskarisa (1258–1261) – koji je kao sedmogodišnji dečak nasledio oca Teodora II Laskarisa (1254–1258) – Mihailo VIII Paleolog je, kako je već rečeno, na njegov jedanaesti rođendan oslepio i zbacio s prestola. Tadašnji carigradski patrijarh Arsenije Autorijan je zbog toga ekskomunicirao samoproglašenog novog cara Mihaila VIII Paleologa. 89

90

Jovan IV Laskaris umro je kao monah Josaf oko 1305. godine.

78

carigradskoj Crkvi Svetog Andreja. Čak je, kako piše istoričar Georgije Pahimer, car Andronik II 1290. godine otišao da poseti slepog bivšeg cara Jovana Laskarisa, kada ga je i zamolio da oprosti njegovom ocu Mihailu ali i da njega prizna za zakonitog cara. Pahimer nije zabeležio i odgovor slepog monaha. U tim burnim danima patrijarh Grigorije II povukao se sa trona vaseljenskih patrijarha i na njegovo mesto izabran je monah-pustinjak Akakije sa planine Atos, koji je treći i najviši stepen monaštva – „veliki anđelski obraz“, ili „veliku shimnu“, koja predstavlja potpuno udaljavanje od sveta – primio u Manastiru blaženog Lazara na Galilejskoj gori dobivši ime Atanasije. Dakle, ovaj monah postaje novi patrijarh Atanasije I (1289–1293. i 1303–1310). Međutim, za sveštenstvo bogatog Carigrada ovaj asketa „jedva da je predstavljao nešto više od prljavog fanatika koji ide unaokolo u košulji od kostreti i sandalama i vreme provodi žigošući ih zbog njihovog uživanja u bogatstvu“ (Džon Norič). Kada je počeo da oduzima bogatstva nekim crkvama i manastirima, doživeo je da bude čak i kamenovan. U oktobru 1293. godine car ga je pod pritiskom smenio.

79

Kralj Dragutin i Ugarska

K

rajem trinaestog veka Dragutin je vladao posebnom teritorijom koja je bila približno iste veličine kao i Milutinova država. Dragutinovo udaljavanje od Milutina započelo je njegovim samostalnim vođenjem unutrašnje i spoljne politike – vezujući se sve više za Zapad jer je njegova veza sa Ugarskom bila veoma jaka. Dragutin je bio jače povezan sa Ugarskom nego Milutin sa Vizantijom. Dobar deo razloga leži u činjenici da se najveći deo njegove države sastojao od teritorija koje su pripadale ugarskom kraljevstvu. Mačva, koju je dobio, Braničevo, koje je sa Milutinom osvojio… Takođe, Dragutin je, kako je pomenuto, preko svojih poseda bio u vezi i sa Bosnom. Posle smrti Ladislava IV na ugarski tron došao je poslednji Arpadovac Andrija III Mlečanin (1290–1301), sin Stefana „Lombarđanina“ i Mlečanke Tomazine Morozini. Napuljski Anžujci na čelu sa kraljem Karlom II Anžujskim (1285– 1309), koji je bio oženjen Marijom od Ugarske, sestrom Ladislava IV, osporavali su pravo na presto Andriji III i tražili su ugarski presto za svoga sina Karla Martela.91 Da bi obezbedio podršku sve samostalnijih ugarskih velikaša, Andrija III je bio široke ruke u dodeljivanju titula i poseda. Već druge godine po stupanju na vlast Andrija III je darovao Dragutinovom sinu Vladislavu „herceštvo Slavoniju“ kao nasledni posed. Koliko je Dragutin bio važan u tim previranjima najbolje oslikava činjenica da su i napuljski Anžujci nastojali da obezbede podršku kralja Dragutina – kada je Karlo II, napuljski kralj, otac Karla Martela, potvrdio Vladislavu „herceštvo Slavoniju“ u nasledni posed računajući s njegovom pomoći u

Karlo Martel bio je titularni kralj Ugarske od 1291. do svoje smrti 1295. godine, kada je njegova prava nasledio njegov sin Karlo Robert. 91

80

budućnosti.92 Karlo II Anžujski (Napuljski) i kralj Dragutin bili su muževi dveju sestara Marije i Kataline, koje su bile sestre ubijenog ugarskog kralja Ladislava IV pa su samim tim njihovi sinovi Karlo Martel i Vladislav imali ista prava na ugarski tron. U povelji od 19. avgusta 1292. godine navodi se da je Vladislav već učinio izvesne usluge Karlu Martelu i da će ih s božjom pomoći činiti i u budućnosti. U povelji je pomenuta i „iskrena odanost, koju je velemožni muž Vladislav, prvorođeni sin svetloga principa Stefana, kralja Srbije, odavno njemu iskazivao, te mu je neprekidno iskazuje, pa stoga udeljuje njemu i njegovim naslednicima za sva vremena hercegovinu Slavoniju (ducatum Sclavoniae), osim zemlje koju poseduje ban Radoslav (Babonić) sa svojom braćom, zatim zemlje koje drže unutar ove oblasti knez Ivan Krčki, modruški i vinodolski sa svojim bratom, kao i knez Dujam, bratić spomenutog kneza Ivana, ali samo dotle dok potonji budu verni kralju“. Međutim, godinu dana kasnije, Vladislav se oženio nećakom Andrije III Mlečića, kćerkom Mihaila Morozinija – Konstancom. Najzaslužniji za ovaj brak je upravo ugarski kralj Andrija III, čija je majka Tomazina bila takođe iz familije Morozini. Konstanca je bila njena unuka. Ugovor o braku potpisan je 24. avgusta 1293. godine u Veneciji. Kao Dragutinovi izaslanici ugovor su potpisali episkop bosanski Vasilije i Dubrovčanin Vite Bobaljević: „Ja Vasilije, Božjom milošću episkop bosanski, podanik i sluga gospodina kralja Stevana, i Vite Bobaljević, Dubrovčanin, izaslani od gospodina kralja Stevana i od gospođe kraljice Katarine i od njihovoga sina, gospodina Vladislava, sa zadatkom da svršimo ovu stvar, obećavamo i zaklinjemo se, u ime gospodina kralja Stevana i gospođe kraljice Katarine i njihovoga sina Vladislava, u njihove i u naše duše gospodinu Albertu Moroziniju, rođaku gospodina kralja ugarskog i njegovome sinu Mihailu, da kralj Stevan i gospođa Katarina uzimaju Konstancu, ćerku Mihaila Morozinija za zakonitu suprugu svome sinu Karlo II Anžujski i Karlo Martel dodelili su Pavlu Šubiću († 1312) i njegovoj braći Hrvatsku sve do granice „provincije koja se zove Bosna“. Anžujci su ih inače smatrali za gospodare cele Slavonije i Dalmacije. Kao i u slučaju sa Dragutinom, odnosno Vladislavom, sledeće godine kralj Andrija III darovao je Šubićima primorsku banovinu i nasledno dostojanstvo primorskog bana. Ubrzo je 1295. godine reagovao i Karlo Martel dajući Pavlu doživotno dostojanstvo bana. Međutim, de facto na tim „darivanim“ oblastima Šubići su već gospodarili. 92

81

Vladislavu.“ U Mlecima je sačuvana jedna njena slika, po kojoj se vidi da je Konstanca bila žena vanredne lepote. O njenom raspusnom životu i zaštiti mletačkih trgovaca nema potvrde u izvorima, kaže Sima Ćirković. U ovim dinastičkim borbama na ugarskom dvoru računalo se i sa uticajem Dragutinove žene, pa je Katalini, „slavnoj kraljici Srbije, vrlo dragoj sestri našoj“, 12. januara 1300. godine odaslano pismo u kome joj se upućuje molba da povede razgovore sa ugarskom vlastelom da Karlo I Robert (1310–1342), sin Karla Martela i Klemensije, kćerke kralja Nemačke Rudolfa I Habzburga (1273–1291), bude priznat za kralja Ugarske. Februara meseca Karlo II Napuljski, deda Karla Roberta, moli od Stephani dei gratia illustris regis Servie et Catheline dei gratia illustris regine Servie za svog unuka „spasonosne savete i pomoć“. Papa Bonifacije VIII (1294–1303) maja 1303. godine doneo je odluku da Marija kao najstarija kćerka ugarskog kralja Stefana V (1270–1272) ima najveća prava na ugarski tron i da je prava naslednica brata ugarskog kralja Ladislava IV Kumanca (1272–1290) a čiji je sin Karlo Martel bio priznat od rimske stolice, pa tako papa izjavljuje da njegov sin Karlo I Robert jedino može biti ugarski kralj. Međutim, nije bilo sve kako je papa zamislio jer se u borbe za ugarski tron umešao i Dragutin u sadejstvu sa ugarskim velikašima. Dragutin je saveznika našao u erdeljskom vojvodi Ladislavu Aporu. Apor je pre savezništva sa Dragutinom bio u takvim odnosima sa Otonom Bavarskim (†1312), drugim pretendentom na ugarski presto, koji je bio unuk kralja Bele IV (1235–1270), preko svoje majke Elizabete, žene bavarskog vojvode Henrika XIII iz dinastije Vitelsbah, koja je vekovima vladala Bavarskom. Međutim, kada je Oton 1307. godine došao u Erdelj na venčanje, Apor mu je oteo krunu93 i sve kraljevske insignije i još ga uhapsio. Dragutin je sklopio sporazum sa Ladislavom Aporom kako bi sina Vladislava oženio njegovom kćerkom a Ladislav Apor je pak srpskougarskom princu obećao ne samo svoju kćer već i pomoć u borbi za ugarski tron. Oton Vitelsbah je 1305. godine prihvatio ponuđenu ugarsku krunu i prerušen u trgovca stigao je u Budim kako ga protivnici ne bi prepoznali i zarobili. Decembra 1305. godine krunisan je krunom Svetog Stefana u Stonom Beogradu (Székesfehérvár) uzevši tada, kako se veruje, ime Bela V. Odrekao se prava na ugarski tron 1308. godine. 93

82

Pominjani brak Vladislava i Konstance trajao je oko petnaest godina a Vladislav se 1309. godine oženio kćerkom ovog bogatog ugarskog velikaša i bivšom Otonovom verenicom. Kako kaže hrvatski istoričar Vjekoslav Klaić, „borba sa srpskim raskraljem i njegovim privrženicima mora da je bila žestoka i uporna“. Međutim, papa Kliment V (1305–1314) u Budim je poslao 1308. godine svog veštog kardinala Ðentilea, koji je papinim interdiktom (zabrana u katoličkom crkvenom pravu) i prokletstvom zapretio svima koji bi se usudili da se suprotstave Karlu Robertu. Ovaj beskompromisni papin legat je na Božić 1309. godine anatemisao erdeljskog vojvodu Apora jer nije odustao od namere da uda svoju kćerku za šizmatičkog srpskog kralja Dragutina. U leto te godine (15. jun 1309) Karlo Robert je položio zakletvu da će „Boga slušati, njegove zapovjedi vršiti, da će katoličku vjeru, kako je opća rimska crkva navješta i uči, održati; […] da neće papi ni njegovim legatima smetati nego ih štititi; da neće prava rimske crkve krnjiti niti njezina imanja […] da neće ugarske zemlje ni kraljevskih prava i prihoda smanjivati, niti razdavati, nego pače državu širiti…“ Posle položene zakletve Karlo I Robert postao je ugarski kralj. Ugarski velikaši i zastupnici velikaša koji nisu bili prisutni „položivši ruke na evanđelje, prisegoše Karlu vječnu vernost kao svome kralju i gospodaru“. Tako su se razvejale sve nade Dragutina i sina mu Vladislava na pokušaj da srpski princ stupi na ugarski tron.

83

Brakovi kralja Milutina

D

ok je Dragutin pokušavao da učvrsti svoje pozicije na zapadu, Milutin se usmerio prema Carigradu. On je tokom poslednje dve godine trinaestog veka pregovarao sa Vizantijom o obustavljanju sukoba, o granicama sa carstvom koje bi išle u prilog državi srpskog kralja, ali i o orođavanju sa vizantijskom carskom porodicom Paleologa. Da je to političko jedinstvo Srbije i Vizantije i ostvareno belodano potvrđuje hrisovulja cara Mihaila IX iz 1299. godine u kojoj se u uvodnim rečenicama navodi: „Pošto je najviši kralj Srbije i ljubljeni brat i zet moga carstva gospodin Stefan Uroš ušao u jedinstvo sa mojim carstvom…“ Kralj Milutin prilikom sklapanja svojih brakova bio je, pre svega, vođen političkim razlozima, što je bila uobičajena praksa toga doba. Njegovi brakovi, sklapani pod zaista neobičnim okolnostima, već su „savremenike sablažnjavali a dovodili u neprilike crkvu, i srpsku i grčku“, veli Mihailo Dinić. Milutinovim brakovima su se ozbiljno, sa manje ili više tačnosti i dobrih namera, bavili i vizantijski istoričari. Georgije Pahimer kaže da je Milutin pre kćerke bugarskog cara Georgija I Tertera kao ženu imao i „kćer zapadnog sevastokratora Jovana“ a pre nje još jednu koju je „zamrzao bez kakvog razumnog razloga“. „Prvu ženu“, kaže Nićifor Grigora, „poslao je rodbini posle nekog vremena provedenog u braku. Uzeo je zatim svastiku svoga rođenog brata kojoj je zbacio monašku rizu koju je bila prethodno obukla. Kako se srpska crkva tome nezakonitom braku mnogo suprotstavljala, oterao je i nju posle nekog vremena. Kao treću suprugu uzeo je sestru bugarskog vladara.“ Ovi vizantijski istoričari navode različitim redosledom žene kralja Milutina, ali je prihvaćeno da je Milutinov treći brak bio sa bugarskom princezom, kćerkom cara Georgija I Tertera. 84

Pitanje njegovih mnogobrojnih brakova i njihovog redosleda istorija je rešila zahvaljujući Vladimiru Mošinu, Ðuli Krištu, Elizabet Malami i Aleksandru Uzelcu. Redosled i godine su sledeći: Prva Milutinova žena bila je Jelena, verovatno srpska vlastelinka s kojom se venčao posle 1270. a brak je razvrgnut pre 1282. godine. Potom se ženi ćerkom Jovana Tesalijskog, kojoj istorija nije upamtila ime, i taj brak je trajao kratko, od 1282. do 1283. godine. Treća žena mu je bila kćerka bugarskog cara Tertera, čije je ime bilo, kako se smatra, Ana. Brak je bio na snazi od 1284. do 1292. godine. Jelisaveta Ugarska, sestra Dragutinove supruge Kataline, četvrta je Milutinova supruga a brak je trajao od 1292. pa do 1298. godine. Poslednja žena ovog slavnog srpskog kralja bila je čuvena vizantijska princeza Simonida, s kojom je brak sklopio 1299. godine. Milutin je, dakle, za prvu ženu imao Jelenu, kojom se oženio pre preuzimanja vlasti i koja je bila srpskog, najverovatnije vlasteoskog roda, mada postoje i mišljenja da je reč o vanbračnoj vezi. Veruje se da je budući kralj Milutin 1275. godine iz braka sa ovom srpskom vlastelinkom dobio sina Stefana, potonjeg kralja Srbije Stefana Dečanskog.94 Gotovo jednodušno tretiranje Stefana Dečanskog kao bastarda u zapadnim izvorima, čak i kod autora koji su donekle naklonjeni Milutinu,95 „može da bude samo odraz političke klime“, pogotovu što o Vlada Stanković smatra da nije velika verovatnoća da je Milutin bio oženjen „Srpkinjom“, ili nekom nepoznatom „srpskom plemkinjom“, kako se „u istoriografiji uzima bez ikakve i najmanje potvrde“. Odgovor na pitanje ko je bila majka Stefana Dečanskog, kaže ovaj istoričar, nije moguće izričito dati, dodajući da mogućnost da je Stefan rođen iz vanbračne Milutinove veze mora i dalje važiti kao jedna pretpostavka njegovog porekla. Takođe, on je mišljenja da se mora prihvatiti i druga mogućnost, da je rođen ili iz braka sa tesalijskom princezom ili sa Jelisavetom Ugarskom. „Imajući na umu da je njega [Stefana Dečanskog] kralj Milutin kasnije sam izričito priznavao za svog sina – i naslednika, sve do međusobne svađe – nije nemoguće da je Stefanova majka u vreme njegovog rođenja smatrana pravom njegovom ženom bila ona ćerka tesalskog gospodara sevastokratora Jovana Anđela, ili ugarske princeze.“ 94

Splitski hroničar, patricij Miha Madijev de Barbacanis (oko 1284–1358), za koga se može reći da je bio naklonjen srpskom kralju, kaže da je Milutin svog nezakonitog sina Stefana posmatrao kao zakonitog naslednika: „Stefan, naravni sin kralja Uroša, kojega je isti kralj mnogo volio kao zakonitog sina, po nagovoru kraljice kraljeve supruge, no je od spomenutog kralja oca uhvaćen i držan u tamnici u 95

85

tome srpski izvori ne kazuju ništa. Da oko Stefanovog rođenja nije sve nesporno upućuje i kembrička srednjovekovna istorija, gde je Stefan nazvan bastardom koga je, međutim, sveštenstvo htelo za kralja. Katolički izvori su saglasni96 kada je reč o tvrdnji da je Stefan bastard, ili da je rođen u morganatskom braku. „Kako sigurno znamo da je u proleće 1269. godine bilo reči o ženidbi Milutinovoj Anom, kćerkom Mihaila VIII Paleologa, pa čak i o tome da bi, u slučaju sklapanja braka, mladoženja bio određen za naslednika Uroševog, ne čini se verovatnim da je nekoliko godina kasnije prinčeva ženidba bila prepuštena slučaju. Zašto izvori onda ćute o Stefanovoj majci, sem ako ona nije comunis muliercula [zajednička žena] o kojoj piše anonimni zapadni savremenik“97 (Smilja Marjanović Dušanić). U našoj istoriografiji nije postignuta saglasnost u vezi sa hronologijom i prirodom veze Milutina i ugarske princeze Jelisavete, ali se ona obično stavlja u 1283/4. godinu uz napomenu da taj brak nije trajao dugo. Takođe, smatra se da je do braka Jelisavete i Milutina došlo po okončanju Milutinove veze sa kćerkom Jovana Tesalijskog (kraj 1283), a da je Milutin napustio ugarsku princezu Jelisavetu pre nego što će se oženiti Anom Terter, kćerkom bugarskog cara Georgija I Tertera, u leto 1284. godine. S obzirom na to „da je iz kraljeve veze sa Jelisavetom zasigurno rođena ćerka po imenu Carica“ i imajući u vidu da je Ana-Neda takođe bila ćerka ugarske princeze Jelisavete i „da nije moguće da je u tako kratkom vremenskom rasponu rođeno dvoje dece, već na ovom mestu iskrsava prva sumnja u predloženu dataciju braka“, kaže Aleksandar Uzelac. stranama Romanije hoteći kraljica i sam kralj (na to) pristajući da bude lišen očinjeg vida“. (Stephanus filius Regis Uroscii naturalis, qui ab eodem Rege multum diligebatur ut legitimus filius, per suggestionem Reginae uxoris Regis a dicto Rege patre suo capitur et in carceribus est detentus in partibus Romaniae, volente Regina et consentiente ipso Rege excoecatur lumine oculorum). Ruski istoričar Vladimir Mošin (1894–1987) smatra da je rimska kurija imala izvesne informacije o poreklu Stefana Dečanskog, što je uticalo da se postigne jednodušan stav na Zapadu o njegovom poreklu. 96

Filium nullum habet, sed tamen quendam bastardum a quadam communi muliercula („Nema sina, već ima neko kopile od neke prostitutke“), kaže se u spisu Anonymi Descriptio Europae Orientalis. 97

86

Takođe, prema navodima iz ugarskih dokumenata, u to doba Jelisaveta je još bila monahinja. Mišljenje da je brak Milutina i Jelisavete bio u to vreme i da je kratko trajao na osnovu novih istraživanja nije održivo. Francuska istoričarka Elizabet Malami je 2000. godine ponudila drugačije datiranje ovog braka na osnovu Opisa istočne Evrope, pominjanog anonimnog pisca, nastalog krajem 1310. godine. Na osnovu ovog dokumenta Jelisaveta je postala kaluđerica sa trideset i četiri godine, posle dvogodišnjeg braka sa češkim plemićem Zavišom od Falkenštajna. Nakon njegove smrti (1290) – tek tada – Jelisaveta se udaje za srpskog kralja Milutina. Po mišljenju Elizabet Malami brak je bio pre svega potreban radi učvršćenja ugarsko-srpskog saveza protiv Drmana i Kudelina, kao i njihovih saveznika. Tokom 1292. godine, kada braničevski gospodari doživljavaju poraz, kan Nogaj je sa bugarskog trona proterao Milutinovog tasta Georgija I Tertera. Savez bugarskog i srpskog vladara, kako je rečeno, ustanovljen brakom Milutina i Ane Terter 1284. godine samim tim će u novim političkim prilikama izgubiti svoj raniji smisao i značaj. Elizabet Malami smatra da bi to mogao biti „pogodan politički trenutak“ za sklapanje braka Milutina sa ugarskom princezom Jelisavetom. S obzirom na to da je bugarska princeza Ana Terter98 1284. godine, prilikom ulaska u brak, imala najviše pet godina, njeno maloletstvo je, kaže Aleksandar Uzelac, verovatno predstavljalo dobar povod da se brak, koji do tada, po svoj prilici, i nije mogao da bude konzumiran, razvrgne. „Međutim, takva odluka je nesumnjivo naišla na snažno protivljenje u crkvenim krugovima. Time se može objasniti zašto u savremenim srpskim izvorima nema pomena veze Milutina i Jelisavete.“ Njenu sudbinu odrediće odnosi srpskog i bugarskog dvora. Ana Terter je ostala u Srbiji sve do 1299. godine. S druge strane, Jelisaveta je napustila Srbiju pre nego što je Milutin krajem 1298. godine Brak između Milutina i ćerke bugarskog vladara Georgija I Tertera sklopljen je pre 11. avgusta 1284. godine, o čemu svedoči podatak da su Dubrovčani u čast ženidbe poslali Milutinu četiri stotine perpera. Brak Ane Terter i kralja Milutina sklopljen je ubrzo posle razvoda njenog oca i njegove prve žene Kiramarije, sestre bugarskog vladara Ivana Asena III (1279–1280), s kojom je stupio u vezu 1279. godine. To je, uz raskid Mihaila III Šišmana i njegove srpske supruge Ane-Nede 1324. godine, jedini poznat slučaj razvoda u bugarskoj dinastičkoj srednjovekovnoj istoriji. 98

87

započeo pregovore sa Carigradom o svojoj ženidbi vizantijskom princezom pa je stoga pozniji vizantijski istoričar Nićifor Grigora tvrdio da se brak sa Anom zbio nakon veze sa Jelisavetom. „Nevezano od toga da li se na vezu Milutina i Jelisavete gleda kao na zakonitu ili samo kao na ’aferu’, podaci autora Opisa istočne Evrope i druge navedene okolnosti, pokazuju da do nje nije moglo doći tokom 1283/4, već jedino u poslednjoj deceniji XIII veka, otprilike u vremenskom rasponu između 1292. i 1298. Njeno precizno trajanje se ne može utvrditi, ali, pošto su iz ove veze rođene dve ćerke – Carica i Ana, ona svakako nije bila kratkotrajna kao što se ranije pomišljalo“ (Aleksandar Uzelac). Jelisaveta je napustila zemlju i otišla u Ugarsku da bi se tokom jula 1300. godine preselila u južnu Italiju kod svoje sestre, napuljske kraljice Marije, gde je i provela ostatak života kao priorisa samostana San Pjetro kraj Napulja. Umrla je 1326. godine. Njena i Mulutinova kćerka Ana verovatno je provela oko deset godina kao supruga bugarskog naslednika da bi oko 1310. godine, nakon smrti Mihailovog oca, postala despotica Vidina. Sa Mihailom je imala „dosta dece“, među kojom trojicu sinova: Jovana Stefana (oko 1308), Šišmana i Mihaila. Jelisavetin boravak u južnoj Italiji bez sumnje je pozitivno uticao na odnose njene kćerke Ane i unuka Ludovika99 sa kraljevskim rođacima u Napulju. Kada su posle prevrata u Bugarskoj, o čemu je bilo reči, Ana i sin joj Jovan Stefan izgubili vlast u Trnovu, Ana je bila prinuđena ne samo da napusti tron već i da ode u izgnanstvo. S obzirom na to da su se na Uskrs 1332. godine srpski i bugarski monarh orodili – Dušan se oženio Jelenom, sestrom novog bugarskog cara Jovana Aleksandra (1331–1371) – raspršene su sve nade negdašnje bugarske carice Ane o povratku njenog sina na tron. Iste godine ona je sa sinom Jovanom Stefanom otišla u Dubrovnik. Živela je još dosta dugo u izgnanstvu i nije vodila baš lagodan život. Poslednji put se pominje u dokumentima 1346. godine. U Crkvi Svete Bogorodice u Donjoj Kamenici kod Knjaževca sačuvan je zanimljiv natpis „despot Mihailo, sin cara Mihaila“, što je po mišljenju nekih istoričara, poput Milene Gecić, najverovatnije „dosad nepoznat istoriji sin cara Mihaila Šišmanovića, koji je posle očeve smrti mogao vladati ovom oblašću“. Ovo mišljenje podržavaju i neki bugarski istoričari kao i naš vizantolog Božidar Ferjančić. 99

88

Jovan Stefan je kasnije živeo u Carigradu i Napulju, gde je izgleda i umro 1373. godine. O bliskosti srpske princeze i bugarske carice Ane sa Anžujcima kazuju pisma kralja Roberta Mudrog100 od 1. novembra 1337. i 5. jula 1338. godine u kojima se on obraća Ani kao excellenti principisse domine Anne imperatrici Bulgarorum consobrine nostre carissime. Termin consobrina – sestra od tetke – izuzetno je važan, pošto podrazumeva blisko srodstvo po ženskoj liniji i po pravilu označava dete majčine sestre. „Postoji još jedan dokument koji razvejava sve sumnje i pruža nedvosmislenu potvrdu identifikaciji Anine majke. Reč je o pismu kralja Ludovika, supruga kraljice Jovane i njenog bliskog srodnika, sina ahajskog kneza Filipa Tarentskog i unuka kralja Karla II Anžujskog, upućenog papi Inoćentiju VI 1357. godine. U njemu se za drugog Ludovika, Aninog sina i titularnog bugarskog cara, kaže da je kraljev rođak, preko babe i dodaje da je on pre petnaest godina zaključio brak sa Marijom Tarentskom, kraljevom (polu)sestrom, te da je s njom još uvek u braku, uprkos tome što su oni srodnici u trećem kolenu. Srodstvo u trećem kolenu dvoje supružnika, Aninog sina Ludovika i Marije Tarentske, pokazuje da su njihove babe bile rođene sestre. Kako je preko svog oca Marija Tarentska bila unuka Marije Ugarske, Ludovik je preko svoje majke morao da bude unuk Jelisavete“ (Aleksandar Uzelac).

Majka Roberta Mudrog bila je Marija, ćerka ugarskog kralja Stefana V (1270– 1272), čije su dve sestre bile udate za srpske vladare – Katalina za Stefana Dragutina, a Jelisaveta za njegovog brata Milutina. Pošto je Ana bila consobrina, a njen sin Ludovik nepos krаljа Robertа, mаjkа svrgnute bugаrske cаrice moglа je dа bude jedino Mаrijinа sestrа, ugаrskа princezа Jelisаvetа. 100

89

Milutin i Simonida

O

d 1284. pa sve do srpskog osvajanja Drača 1296. godine Milutin nije preduzimao ozbiljne ofanzivne vojne poduhvate protiv Vizantije. Carigrad je posle zauzimanja Drača od strane srpskog kralja rešio da preduzme odlučne korake protiv srpskih osvajanja. Čuveni vizantijski vojskovođa Mihailo Glavas krenuo je sa velikom vojskom na Srbe. Ta činjenica nedvosmisleno ukazuje kakvu je važnost vizantijski car pridavao ovoj vojnoj kampanji povedenoj na Srbiju. Međutim, vizantijske trupe doživele su poraz. Mihail Glavas je vasilevsu Androniku II poslao poruku da se srpska vojska ne može pobediti na bojnom polju i da stoga treba pristupiti diplomatiji,101 odnosno miru kome bi garant bilo ženidbeno povezivanje dva dvora, o čemu svedoči i Georgije Pahimer. Diplomatske aktivnosti srpskog i vizantijskog dvora o prekidu rata i orođavanju vođene su tokom 1298. i 1299. godine. Srpski kralj je ušao u pregovore sa Carigradom nakon povratka sina Stefana iz tatarskog talaštva i Toktinog napada na Nogaja. To potvrđuje jedna anonimna carska beseda u kojoj se o ovom Andronikovom diplomatskom potezu – koji „kao rođeno dete usvaja ranije najvećeg Teodor Metohit, koji je bio glavni vizantijski pregovarač prilikom sklapanja braka Simonide i Milutina, pak kaže da je na tu ideju prvi došao neki srpski dostojanstvenik Ðorđe koji se tada nalazio u vizantijskom zarobljeništvu. On je po Metohitu uz patrijarha Jevstatija bio bezrezervno odan Milutinu. „On se među ovdašnjima prvi dosetio i započeo ova izmirenja i pregovore oko braka i u tome je najviše potpomagao. Zbog toga, a posebno zato što je već imao nekakvog iskustva sa nama i našim poslovima, više od bilo koga drugoga u [njihovom] narodu, bio je bez sumnje i udostojen da sa mnom pregovara ο svemu u vezi sa poslanstvom. Ovaj muž beše od najuglednijih a istovremeno i od onih oduvek vrlo vernih i prisnih gospodaru, deleći sa njim njegove namere, razmišljanja i brige kao i svaku misao, budući da mu je vrlo odan i razborit. Saučestvuje sa njim u svemu i rukovodi i dogovara se oko poslova i predloga, naročito oko onih naših. Upravo zbog svega toga on je obdaren velikom počašću“ (Teodor Metohit). 101

90

neprijatelja“ Milutina – govori kao o mudrom postupku vizantijskog cara. Ko god bi se usudio da napadne carstvo, Tatari ili „oni koji žive u blizini i bilo ko od onih sa zapada“ imali bi sada za neprijatelja i srpskog kralja. Ovaj potez cara Andronika „pred svakodnevno smutljivim i zavere snujućim Zapadom“,102 koji ne preduzima ništa što bi bilo umesno i koji nanosi nepravde, ukopao je čvrsti bedem i podigao ogradu koja se ne može preskočiti niti je bilo ko može srušiti. Da ponovim kako je za oba naroda zajedno ovaj postupak na korist, jer inače ne bi uspeli da se oba spasu.“ Vizantijski pisac i diplomata Teodor Metohit svedoči i o pokušaju bugarskih izaslanika na srpskom dvoru, koji su u Srbiji boravili kada i vizantijsko poslanstvo, da utiču na srpsko-vizantijske odnose. Metohit veli da je udovica bugarskog cara Smilca103 u nameri da osujeti orođavanje dva dvora, srpskog i carigradskog, preko svog izaslanstva na Milutinovom dvoru širila lažne vesti o tatarskim napadima na Vizantiju. „Ukratko rečeno, ona sve tako nešto brblja i laže, svaki put pribavljajući po nas neprijatne podatke i koristeći se svim sredstvima da nameru ostvari, pa čas širi glasine da su Skiti [Tatari kana Nogaja] napali carevu zemlju i opustošili Trakiju, čas da su istočni krajevi zemlje careve ugroženi, te da je on [car] time uostalom obuzet i da on [kralj] ne treba da se otuda nada ničemu dobrom“ (Teodor Metohit). Smilčeva udovica iako Vizantinka bila je nepokolebljivi branilac bugarskih interesa i svog maloletnog sina Jovana. Zbog toga je težila da svoj i položaj svoje države ojača vezivanjem za srpskog kralja Milutina, nudeći mu svoju ruku, a preko nje i položaj cara Bugara jer je u tom trenutku imala pravo na bugarski tron ali joj je stvarna vlast bila ograničena. Ona kralja Milutina pokušava da lukavo vezuje, kaže Teodor Metohit, i usmerava „kurvajući se i opčinjavajući a y stvari postajući Reči „oni sa zapada“ i „neprikladno smutljivi i zavere snujući Zapad“, kako se pretpostavlja, odnose se na osvajačke pretenzije Karla Valoa koji je prve godine četrnaestog veka bio glavni zapadni pretendent na vizantijski tron. 102

Bugarski car Smilec (1292–1298) bio je pod zaštitom Tatara i zet sevastokratora Konstantina Paleologa, brata vasilevsa Mihaila VIII. Nakon njegove smrti krajem 1298. godine na tronu ga je privremeno nasledila njegova udovica Smilcena (1298–1299). Tada se iz progonstva vraća Eltimir (brat Georgija Tertera i stric Teodora Svetoslava) i ženi se kćerkom preminulog cara Smilca nadajući se da će tako lakše stići na bugarski tron. Ona i Eltimir su težili da se približe Milutinu. 103

91

smešna sa svojim nepriličnim zanatom i nastojanjem misleći ο sebi da je ipak u stanju da bude privlačna za brak tako što bi raskinula pogodbe i zakletve sa nama [Vizantincima], naravno obećavajući, jemčeći i veličajući vlast nad Mizima [Bugarima] čija je ona carica a što će svakako i on [Milutin] preko nje biti [car Bugara]“. Milutin je bugarsku ponudu odbio ne zbog toga, kako kaže Metohit, što Smilčeva supruga nije bila u stanju da bude privlačna za brak već zbog prestiža koji je nosio brak sa vizantijskom princezom „rođenom u purpuru“104 ali i zbog nevolja sa Dragutinom, kao i straha od Tatara. S druge strane, maloletni Jovan bio je pravi car Bugarske i Milutin, da je prihvatio bračnu ponudu Smilčeve udovice, ne bi dobio ništa više od regentskog statusa. Sve u svemu, bio je to početak trajnog prisustva srpske države na prostorima koji su vekovima ranije pripadali Vizantijskom carstvu, što će potvrditi orođavanje sa vizantijskim dvorom. Andronik II je srpskom kralju Milutinu ponudio sklapanje mira i ruku svoje sestre Evdokije, udovice trapezuntskog cara Jovana II Velikog Komnina (1280–1297),105 vladara Trapezuntskog carstva.106 Nićifor Grigora piše da je srpski kralj Milutin putem poslanstva zatražio ruku careve sestre da bi ovekovečio mirovni ugovor sa Vizantincima. Purpur – ljubičastocrvena boja. U Vizantiji su odeću i obuću u toj boji mogli da nose samo carevi. Takođe, samo je vasilevs imao pravo da se potpisuje mastilom purpurne iliti porfirne boje. Izraz porfirogenit ili porfirogenita znači da je neko rođen u porfiri, u purpuru. To je bila odvojena prostorija u carigradskom dvoru – porodilište za vizantijske carice – izgrađena od crvenog mermera i zvala se porfira. 104

Trapezuntski car Jovan umro je 16. avgusta 1297. godine a nasledio ga je stariji sin Aleksije II Veliki Komnin (1297–1330). Evdokija je nepunu godinu dana kasnije, 13. juna 1298, sa mlađim sinom došla u Carigrad. 105

Neveliko Trapezuntsko carstvo osnovali su, kako su sebe nazivali, „Veliki Komnini“ nešto pre nego što će krstaši osvojiti Carigrad. Dolazak krstaša pred Carigrad 1203. godine iskoristili su Aleksije i David Komnin – koji su posle ubistva vasilevsa Andronika I Komnina, svog dede, decenijama živeli u izgnanstvu u Gruziji – da oforme ovo maleno carstvo. Kraljica Gruzije Tamara (1184–1212), njihova rođaka, 1204. godine dala im je svoje trupe da osvoje grad Trabzon i teritorije uz vizantijsko-gruzijsku granicu. U martu 1204. godine braća su ostvarila svoj cilj i proglasila se carevima Vizantije. Kada su krstaši osvojili Carigrad aprila 1204. godine, braća Komnin su se ponadala da će slobodne provincije Carstva upravo njih potvrditi za svoje vladare. No to se nije desilo. 106

92

„Bio je, naime, moćan i nije ostavljao na miru Romeje zauzimajući im i pleneći zemlje i gradove. Kraljevo traženje dovelo je cara u višestruke neprilike. Prvo, što je do kraljevog prijateljstva mnogo držao; drugo, što se careva sestra grozila veze sa kraljem i nije htela da čuje da se pred njom spominje; treće, što bi to bio [kralju] već četvrti brak“ (Nićifor Grigora). Bez obzira na to ko je inicirao sklapanje braka, Milutin je ideju prihvatio s oduševljenjem. Uzrok takvog Milutinovog držanja treba tražiti „u odnosima između njega i brata mu Dragutina“ ali ne u smislu da bi se izbegle odluke Deževskog sporazuma i da bi on sinu Stefanu obezbedio srpski tron nakon njegove smrti – već da bi svoj položaj na srpskom tronu osigurao. Međutim, došlo je do neugodne situacije kada je Evdokija odbila da se uda za Milutina – kako je rekao Nićifor Grigora, „brak s njim odbijala je iz dna duše“. Po svedočenju Georgija Pahimera, vasilevs „sestru posvema obrlaćuje“, ali „iako govoreći mnogo toga, nije je ubedio. Jer htela je, kao što je doličilo, i mrtvom mužu da sačuva vernost,107 te ne samo sa kraljem Srbije nego ni sa nekim od njega mnogo većim nije joj se u drugi brak [dalo] spajati.“ Međutim, kako ukazuje Mihailo Laskaris, priroda Evdokijinog odbijanja ležala je u drugom uzroku. Naime, njen stariji sin oženio se kćerkom gruzijskog vladara Pekaja bez dozvole strica i vasilevsa Andronika II, koji je čak i nameravao da poništi taj brak jer je Aleksija želeo da oženi kćerkom svoga ministra Nićifora Humna, najuticajnijeg čoveka na dvoru. S obzirom na to da je zbog snažnog, a sada još i ljutog srpskog kralja –„jer je Milutin počeo da preti“ – pred Vizantijom bila ozbiljna opasnost, Andronik II se odlučio na očajnički potez ponudivši Milutinu ruku svoje šestogodišnje kćerke Simonide108 „obličjem sličnim Gracijama, časnim boginjama koja sve pobeđuje svežinom, slikom lepote“, kako je opisuje Ponovna udaja obudovele žene nije bila neobična pojava u Vizantiji, ali je pristojnost nalagala da se dostojanstveno čuva uspomena na muža bar godinu dana. Evdokija je privrženost uspomeni na muža ispoljavala i posle tog roka. Međutim, takva osećanja prema preminulom mužu vizantijske princeze ne samo da nisu ubedila uvređenog Milutina već ni vasilevsa Andronika, Evdokijinog brata. 107

Vasilevs Andronik II je nekako u isto vreme, pošto je Tokta porazio Nogaja, svoju nezakonitu kćerku Mariju dao tatarskom kanu Tokti za ženu. 108

93

Manojlo Holobol.109 Dakle, pošto Evdokija nije pristala da se uda za srpskog kralja, vizantijski „car bio je prinuđen da kralju skrene pažnju na svoju kćer Simonidu, koja je bila u uzrastu od pet godina.110 Kralj bi je uzeo sebi da je odgaja dok ne dođe u zakonito doba za brak i postane supruga“, kaže Nićifor Grigora. U tako teškoj situaciji vasilevs je „c pouzdanjem smatrao da ne treba sa patrijarhom da se posavetuje“ o ovom problemu. Patrijarh Jovan XII Kozma (1294–1303), koji je bio u stalnom sukobu sa carem Andronikom, bio je uvređen „možda i oholo misleći da je u tim stvarima potrebnije [slušati] njegovo mišljenje“, veli Georgije Pahimer. Vizantijska princeza i buduća kraljica Srbije Simonida Paleolog bila je, dakle, kćerka cara Andronika II Paleologa i žene mu Irine (Jolande) od Monferata, koji, na njihovu veliku žalost, nisu imali sreće da im deca dugo požive, kako kaže Pahimer; „car je žalio gubitak ženske dece po porođaju, a to se desilo kod dvoje-troje dece“. Vizantolog Radivoj Radić podseća da se od gotovo trideset dve hiljade ličnosti iz doba dinastije Paleologa samo kćerka Andronika II Paleologa zvala Simonida.111 Kako svedoči Georgije Pahimer, po rođenju Simonide jedna starica je caru i carici rekla kako se spasavaju novorođenčad. Trebalo je, po običaju koji je bio raširen u Vizantiji,112 u prostoriju gde je dete rođeno doneti slike dvanaest apostola i ispred svake slike upaliti podjednako dugu sveću, dok bi se sveštenici molili za srećan život novorođenčeta. Potom je trebalo sačekati da se vidi ispred kojeg će apostola sveća dogoreti poslednja i detetu dati ime po tom apostolu. U Simonidinom slučaju poslednja sveća koja se ugasila bila je ona koja je gorela ispred

Grčki naučnik St. J. Kurusis veruje da je autor ovog teksta Manojlo Holobol, mada ga navode neki i kao Anonima. Zanimljivo je, da pomenemo i taj kuriozum, da je srpski astronom Milorad B. Protić (1911–2001) asteroidu, koji je otkrio 20. marta 1938. godine, dao ime „1675 Simonida“ po ovoj srpskoj kraljici. 109

110

Pahimer smatra da je imala šest godina.

Bila je još samo jedna Simonida, kako nas obaveštava Mihailo Lasakaris, i to u petnaestom veku – Simonida Paleologova Asanova. 111

Ovaj običaj zabeležio je još Sveti Jovan Hrizostom (347–407), jedan od velikih crkvenih otaca. 112

94

slike apostola Simona.113 Otuda i ime Simonida.114 Georgije Pahimer piše i o carevim dilemama povodom ovog braka: „Dakle, razočaran posle pokušaja sa sestrom, car je smatrao kralja Srbije nedovoljno dostojnim srodstva preko vlastite kćeri, a s druge strane vrednijim od preziranja. Zbog toga, a kako je vreme nedostatak ublažilo, smatrao je [Milutina] dostojnim braka po kćeri. Beše to vrlo šaljiva kćerkica, sa još nenavršenom šestom godinom, omiljena njemu [caru], a omiljena izvesno i majci.“ Može se samo naslutiti teška muka oca i nemerljivi bol majke kada su svoju jedva preživelu kćerku poslali četrdesetpetogodišnjem srpskom kralju, koji je bio četiri godine stariji i od mladinog oca cara Andronika II. Kralja Milutina i Simonidu venčaće 1299. godine arhiepiskop Makarije. Vizantinci nisu bili pristalice niti su odobravali tako ranu udaju posebno zbog razlike u godinama. Po Pahimerovom svedočenju, Simonida nije imala još ni šest godina dok je Milutin imao oko četrdeset četiri godine. Po rečima Nićifora Grigore, vizantijska strana je očekivala da će Simonida biti u Srbiji samo odgajana do sazrevanja za bračne odnose. Granica zasnivanja potpunih bračnih odnosa u Vizantiji za žensku decu bila je 12–13 godina. Grčki istoričar Faidon Kukules naglašava da granica od dvanaest godina nije postavljana za vladarske brakove od izuzetne političke važnosti. Po Vasilikama cara Lava VI Mudrog115 (886–912), ako se čovek oženi devojkom mlađom od dvanaest godina, nije smeo da konzumira brak dok žena ne napuni dvanaest godina.116 Vizantijski pesnik Manojlo Fil je takođe ostavio pomena o ovom slučaju iz čijih se stihova vidi da je reč o apostolu Simonu Kanan(ej)cu. Fil pominje i naročite molitve patrijarha Atanasija II Aleksandrijskog za spas novorođenčeta. 113

114

Identičan slučaj bio je i sa aragonskim kraljem Jakovom I (1213–1276).

Vasilevs Lav VI Mudri bio je plodan i svestran pisac: njegov opus obuhvata raspon dela od verskih govora i dogmatskih rasprava do astroloških spisa, pesama i epigrama. NJegove Vasilike, zbornik zakona, podeljene u šezdeset knjiga i šest tomova, predstavljaju najveću zbirku zakona Vizantijskog carstva u srednjem veku i „temelj pravne nauke“ carevine. „Izgleda da je upravo zbog svoje literarne delatnosti Lav VI dobio počasni nadimak Mudri“ (Georgije Ostrogorski). 115

116

pravila.

Kako piše pomenuti Metohit, srpski kralj Milutin se nije pridržavao tog

95

Vizantijski diplomata Teodor Metohit naglašava veliku želju srpskog kralja Milutina da dođe do sklapanja braka: „Braku se mnogo nada i želi ga nepromenjeno, i govori da će on istrajavati do kraja, sve dok ima neke, makar i najmanje, nade u uspeh posla i, šta god da se dogodi, ni najmanje neće odustati niti od ove misli niti od poslednjeg iščekivanja, kako mu se ne bi kasnije prebacivalo da se okružio zavišću, nespretnošću i nerazumevanjem i da mu je u tome volja zgasnula i nestala pa nije uspeo u, za njega i njegove pretke, najvrednijem i najželjenijem orođavanju.“ Ovo orođavanje vizantijskog cara i srpskog kralja i po značaju i po ugledu prevazilazilo je sve prethodne brakove srpskih vladara sa stranim nevestama. Milutin nije postao samo zet već „sin i zet“ vizantijskog cara. Dakle, posredi je bilo i duhovno srodstvo koje s navodilo ispred bračnog srodstva.117 Ali, kako kaže Ljubomir Maksimović, Vizantija i Srbija u ovim pregovorima o braku su „kao države ravnopravni partneri, u čijim je odnosima iščezla ideološka nadređenost Carstva“. Vizantijske uslove za brak izložio je rečeni Teodor Metohit: „Da je, što se cara tiče, sve oko ženidbe ispunjeno i izvršeno i da njemu [Milutinu] ne stoji nijedna prepreka da poslu ozbiljno pristupi i izvrši ga. Jer [stav vizantijskog cara] se u potpunosti pokazao nepokolebljiv. […] Mislimo da sa njegove [srpske] strane još treba da polože zakletvu sam kralj i kraljica-majka118 kao i njihovi upravnici i velmože iz zemlje, svi zajedno zarad svake sigurnosti, a posebno je y vezi sa poslom [ugovorom] potrebno jemstvo sveštenstva i predstojnika crkve u državi, a najpre lično prvoga119 od njih.“ „Vredi primetiti da brak srpskog župana Stefana sa Evdokijom, sinovicom vladajućeg vizantijskog cara Isaka Anđela, odnosno kćerkom njegovog naslednika Aleksija Anđela, nije potonjem srpskom vladaru pored bračnog doneo i odgovarajuće duhovno srodstvo (u izvorima se pominje samo kao zet), mada se može reći da ga je visoka titula sevastokratora, koju je stekao pošto je njegov tast postao car, na izvestan način podrazumevala“ (Srđan Pirivatrić). 117

Ovaj zahtev bio je naročito važan, kaže Sima Ćirković, „zbog velikog uticaja kraljice majke (raspolagala je i posebnom oblašću), koja je bila nezadovoljna novim bračnim i političkim planovima svoga sina. U celini, vizantijski uslovi jasno ukazuju na veliko nepoverenje carigradske vlade prema Milutinu“. Svi vizantijski zahtevi u vezi sa potvrdom bračnog ugovora – osim lične zakletve kraljice majke Jelene – usvojeni su. 118

119

U pregovorima je posebna uloga bila namenjena arhiepiskopu Jevstatiju II

96

Pored ovih zahteva Vizantinci su tražili da Milutin preda prebega Kotanica (koga Metohit ne pominje),120 svoju prethodnu ženu, kao i taoce koji bi takođe bili garancija da će Milutin ispuniti svoje prihvaćene obaveze. S obzirom na to da je između Milutina i Andronika vladalo veliko nepoverenje, dogovoreno je da se primopredaja talaca i Simonide obavi na ničijoj zemlji, odnosno vodi – na reci Vardar. Kada su obe strane predale taoce kao garanciju da će ispuniti svoja obećanja, na jednom prelazu na Vardaru Srbi su predali bivšu srpsku kraljicu Anu, Terterovu kćerku, i prebega Kotanica, a Vizantinci nevestu Simonidu, kada je „carevo dete otposlato sa najvećom raskoši“ i sa velikom pratnjom. Georgije Pahimer kaže da je Milutin „primio carevu kćer više nego kao suprugu. Jer, dočekao ju je blagonaklono, ne na konju kao što je bio običaj dočekivati, nego sjahavši kad je prilazila, to jest kao pred gospodaricom a ne pred suprugom.“ Kralju Milutinu priznato je kao miraz121 sve ono što je na mač zadobio od vizantijskih teritorija. Granica je išla otprilike severno od Velesa, Prilepa i Ohrida, koji su ostali pod vlašću Carigrada. Nakon toga vasilevs je ugostio zeta i njegovu pratnju u Solunu. „Tada je car u Solunu njega [Milutina] veličanstveno gostio i danima obasipao darovima i častima, a njegove velikaše carski darivao zamašnim poklonima“ (Georgije Pahimer). Ovaj pisac navodi da je zbog orođavanja Milutina i vasilevsa Dragutin bio uznemiren podozrevajući „da mu neposredno preti opasnost od brata koji je po svoj prilici smatrao da je veći nego ranije, pa kao garantu crkvene podrške Milutinu. U Srbiji je najčešće izbor arhiepiskopa pretežno bio u rukama vladara pa ne treba onda da čudi što i Jevstatije II bez pogovora podržava kraljeve političke poteze. Zakletva arhiepiskopa, zajedno sa kraljem, prilikom sklapanja važnih ugovora bila je y okviru utemeljenog običaja u srpskoj srednjovekovnoj državi pa pomenuti Metohitov zahtev nije odudarao od postojeće i neretko primenjivane prakse. Georgije Pahimer navodi da je vasilevs tražio od srpskog kralja „da pošalje Romejima i Kotanica“. 120

U povelji Milutinovom pirgu na Svetoj Gori zapisano je: „быхь зеть благовeрномоу и самодрьжавному царю грьчьскому курь Андронику Палеологоу и да ми оноузи землю он прикию…“ 121

97

zbog toga pohita da obezbedi ono što imaše“. Međutim, car Andronik je svom prijatelju i zetu poslao pomoć „koliko je bilo mogućno“ da se spreče Dragutinovi nasrtaji. Ali na osnovu Pahimerovog svedočenja ne može se utvrditi da li je to bilo odmah posle ženidbe i da li je došlo do borbe među srpskom braćom. Vasilevs je posle kćerkine udaje ostao u Solunu sve do 22. novembra sledeće godine, kada se vratio u Carigrad vodeći sa sobom Kotanica i Milutinovu bivšu suprugu Anu Terter – kada mu je u prestonici priređen veličanstven doček kao da je izvojevao nekakvu veliku ratnu pobedu. Međutim, tu Andronikovi problemi sa udajom Simonide nisu završeni. Kako je rečeno, problem je pravio carigradski patrijarh. Još od samog početka pregovora o Simonidinoj udaji državni i crkveni vrh bili su na oprečnim stajalištima. Još od Epanagoge iz devetog veka carigradski patrijarh je imao neosporno pravo – ne samo na osnovu kanonskog već i na osnovu laičkog zakonodavstva – da bdi nad duhovnim životom hrišćana u kome je tajna braka jedna od najvećih svetinja. Prepreke ovom braku činilo je i vizantijsko sveštenstvo iz kanonskih razloga jer je četvrti Milutinov brak smatralo jednim od težih povreda hrišćanskog morala. Uslovi pod kojima je vizantijsko pravo kroz istoriju prihvatalo razvod ostali su praktično nepromenjeni: bavljenje čarobnjaštvom, veleizdaja, razbojništvo, fizičko zlostavljanje, impotencija, ženino neverstvo, pokušaj ubistva, teška bolest (naročito guba), za žene i neodobreni odlasci u pozorište ili hipodrom. Sveti Vasilije Veliki (oko 329 – 379) dozvoljavao je drugi brak dok je treće brakove bezuslovno odbijao karakterišući ih kao „umereno bludničenje“ i onima koji su se po treći put odlučivali na brak izricao je kaznu – četiri godine bez pričešća. Četvrti brak bio je zločin označen kao poligamija „praksa zverska i potpuno strana ljudskom biću“. Tako se jednom od najpoštovanijih vizantijskih careva Lavu VI Mudrom122 (886–912) odlučno suprotstavio patrijarh Nikola Mistik (901– 906. i 912–925) zbog njegova četiri braka – a sada se eto „pojavljuje jedan Car Lav VI, sin osnivača makedonske dinastije vasilevsa Vasilija I (867–886), bio je, kako je već rečeno, veoma obrazovan, pobožan ali fizički slabunjav. Nije učestvovao u ratovima, već je do svoje smrti 912. godine živeo povučeno u dvoru, baveći se državnim poslovima i pišući. 122

98

varvarin sa istim grehom kome car želi da izađe u susret“. Car Andronik je u odgovoru patrijarhu kazao da on lično nije imao želju za nagodbom ca kraljem Milutinom i da iz toga sebi nije nameravao da obezbedi, niti je ostvario neki dobitak – „utoliko pre što je i sam još pretrpeo veliki gubitak, puštajući da izgubi kćerkicu koju je svom dušom voleo, za koju je bio vezan i on sam i [njena] majka […] koju je iz njegovog naručja otrgao varvarin, potpuno lišen osećanja ljubavi i bez ičeg časnog u svojoj vladavini“.123 Ali s obzirom na to da je Milutin osvojio delove carstva koji su „potpuno opustošeni i nepovratno opljačkani“, on je sa Milutinom ušao u sporazum „i protiv svoje volje i želje, zbog tolikog i takvog orobljavanja“. Vasilevs podseća patrijarha da se mnogo „mirom postiže i ugovorima ostvaruje, gde gvožđe ne vredi“ i da je jedva čak i „brakom potpuno uređeno i osigurano ono što bitke i rat uopšte nisu mogli da reše“. Naravno, car saopštava patrijarhu Nikoli da ništa nije učinjeno mimo zakona jer je jasno da zakonito oženjen čovek ne sme ženu napustiti ili oterati „bez ikakvog razumnog razloga i sa drugom se spetljati“. Zato, nadalje objašnjava car, ako bi se neko usudio da tako što učini, morao bi da bude optužen za preljubu a novi brak koji bi sklopio morao bi se oglasiti kao nezakonit. Takođe, i njegove sledeće žene „ne mogu biti priznate zakonima niti među zakonite žene svrstane“. Andronik na kraju zaključuje da on kao car na brak svoje kćerke ne bi pristao da je bilo nekih nerešenih pitanja i da su Milutinovi poslanici zakletvama potvrdili da je sa strane njihovog kralja sve po zakonu i da nema smetnji sklapanju braka. Vasilevs Andronik je zatim, kako veli Georgije Pahimer, izneo i ključnu stvar rekavši da je brakom Milutina i Simonide Vizantija dobila mir, da je ta žrtva podneta za opšte dobro: „Jer car nema drugih roditelja osim zakona i nema druge dece osim svih Romeja.“ Patrijarh je prihvatio vasilevsova objašnjenja obećavši da će se Pahimer, iako na carevoj strani, bio je neraspoložen prema tolikim brakovima srpskog kralja. „Mada nema sumnje da je ova primedba nastala u vezi sa Milutinovim ponašanjem i da stoga ima konkretan smisao, ona je istovremeno i deo retorskog elementa u Pahimerovom pisanju, fraza koja treba da pokaže veličinu Andronikove žrtve, c obzirom na to da nedostojnom varvarinu iz krajnje nužde prepušta kćerku“, objašnjava LJubomir Maksimović. 123

99

vratiti u patrijaršiju s obzirom na to da je naljutivši se na cara napustio patrijaršiju i otišao u Manastir Bogorodice Pamakaristos.124

Manastir Bogorodice Pamakaristos (u slobodnom prevodu Radost) obnovio je 1293. godine čuveni vizantijski vojskovođa Mihailo Glavas Tarhaniot. Od 1456. do 1587. godine Manastir Bogorodice Pamakaristos bio je sedište Vaseljenskog patrijarha. Veruje se da se, posle pada Carigrada 1453. godine, u manastiru odigrao istorijski susret carigradskog patrijarha Genadija (1453–1456, 1458, 1462–1463, 1464) i osmanskog sultana Mehmeda II Fatiha (1451–1481). Sultan Murat III (1574–1595) manastir je 1587. godine pretvorio u Fetije (Pobeda) džamiju nakon što je osvojio Gruziju i Azerbejdžan. Ova bogomolja je danas pola džamija pola muzej. 124

100

Srbija kralja Milutina u očima Teodora Metohita

T

eodor Metohit je pet puta dolazio u Srbiju od 1298. do 1299. godine, zbog braka srpskog kralja sa vizantijskom princezom, jer je Milutin pokušavao da izbegne, odnosno da ne ispuni neke vizantijske uslove. Posle dosta peripetija srpski kralj i vizantijski car formalno su se pomirili na Uskrs 1299. godine. Na „ničijoj zemlji“, kako je rečeno već, što je bio Milutinov zahtev, u proleće te godine Milutin je predao svoju bivšu ženu Anu i taoce, a Simonida je predata srpskoj strani. Milutin će kasnije u Solunu posetiti tasta cara Andronika. Venčanje sa Simonidom i savez sa Vizantijom bili su njegov veliki uspeh. „Bio je to preloman događaj u regionalnoj istoriji, s tim što su njegove posledice uočljivije kada je reč o srpskom kraljevstvu nego o vizantijsko-rimskom carstvu“ (Srđan Pirivatrić). Razlozi Milutinovog opredeljenja za brak sa Simonidom i savezništvo sa Carigradom bili su višestrani. Ovaj brak je pogodovao rastu Milutinovog međunarodnog ugleda i prestiža do kojeg je mogao da dođe samo kao carski zet. Takođe, ovom ženidbom se ozakonjuje i obezbeđuje sigurnost teritorija koje je Milutin osvojio od Vizantije, dakle osvajanja u Makedoniji bila bi legalizovana. Venčanjem sa Simonidom, Milutin je – u srpskim unutardinastičkim sukobima – stekao prednost u odnosu na brata Dragutina čime je, pored ostalog, bila olakšana i naslednost prestola za njegove potomke jer je Dragutinova moć u međuvremenu naglo porasla. Dakle, savezom Srbije sa Vizantijom menja se ne samo odnos snaga u Srbiji već i na čitavom Balkanu. Milutin ovim svojim opredeljenjem utvrđuje geopolitički položaj svoje države. „Od trenutka kada je srpski kralj postao zet cara Andronika II, njegova i država njegovih naslednika bila je neraskidivo vezana sa 101

Vizantijom, drugačije od svih prethodnih veza tokom stoleća koja su prethodila ovom presudnom političkom opredeljenju kralja Milutina“ (Vlada Stanković). Sa ovom Milutinovom ženidbom uglavnom je bilo saglasno sveštenstvo srpske crkve na čelu sa arhiepiskopom Jevstatijem II, dok je srpska vlastela bila nezadovoljna sporazumevanjem sa Carigradom jer je imala ekspanzionističke ambicije – koje su bile karakteristične za celu ovu epohu – prema vizantijskim oblastima. O tome je svedočio i vizantijski pisac Teodor Metohit, koji je zvanično odneo Srbima poruku ο carevom pristanku da, umesto Evdokije, srpski kralj Milutin, pod određenim uslovima, uzme za ženu carsku kćer Simonidu. Teodor Metohit u Poslaničkom slovu,125 upućenom Nićiforu Humnu, piše da je kao carev poslanik poslat „sa zadatkom da posle dugogodišnjeg sukoba zaključi i utvrdi mir“ i da sa Milutinom privede kraju pregovore „oko braka, no ne sa carevom sestrom, kako je to bilo ranije ugovoreno, nego da promeni i prilagodi ugovore i odredbe za samu milu carevu ćerku“ i da samim tim „usinovljenjem126 [Milutina] izmirenje postane prisnije i poželjnije“. Na putu ka Srbiji Metohit je u Solunu sreo Mihaila Glavasa Tarhaniota, svog prijatelja i rođaka svoje žene, koji je bio zabrinut višednevnim zakašnjenjem carigradske delegacije. Glavas je tada obavestio Metohita da se i srpski kralj „skoro svakodnevno raspitivao“ o njihovom dolasku. Metohita je prevashodno zanimalo kako je kralj Milutin raspoložen prema predstojećoj ženidbi, na šta mu je vizantijski vojskovođa objasnio da je Milutin dobro, ali da su srpski velikaši neprijateljski nastrojeni prema ovom braku. Metohit protivnike braka dosta oštro kvalifikuje: „Neki među njegovim sunarodnicima su varvari, grubijani i neznalice, a ima i onih koji su besramnici, zlovoljnici i nevaljalci, naviknuti da se raduju borbi, otimači goveda i koza koji niti su domaćini Poslaničko slovo Teodora Metohita je poverljiv izveštaj koji je on uputio u Carigrad, sa jednog od svojih pet putovanja u Srbiju. 125

Usinovljenje (adopcija) bila je poznata pojava u vizantijskoj pravnoj tradiciji. Tako je, na primer, Jovan VI Kantakuzin usinio Jovana V Paleologa pre nego što se ovaj oženio njegovom kćerkom Jelenom. Izvesna specifičnost slučaja ca Milutinom krije se u okolnosti što on nije Romej već srpski suveren. 126

102

niti su od ugleda, već na granicama i po pustim planinama vrebaju i otimaju stada, ljude i putnike, prezirući prirodu, zakon, istinu i svaku pravdu koja je uobičajena.“ Mihailo Laskaris, na osnovu ovih Metohitovih reči, smatra da je Milutinova opozicija u plemstvu bila protiv sporazuma sa vizantijskim carem prvenstveno zbog sopstvene koristi od pljačke. Mihailo Dinić pak bio je mišljenja da je vlastela mahom bila uz Dragutina i imajući to u vidu tumači i Metohitovo kazivanje ο otporu velikaša braku ne zadržavajući se na razlici koju Metohit pravi između vlastele sa dvora i vlastele sa granice, zapravo polunezavisne. Takođe, ovaj vizantijski pisac navodi kao protivnike Milutinove ženidbe Simonidom i one koji su „ranije otpadali od cara“, koji su carstvu naneli mnogo zla, bezakonike i bezbožnike veoma nepoverljive i sada „za sebe zaplašene zbog izmirenja na vidiku i ovog ovde zakonitog orođenja, strahujući od toga ne bez razloga“. Tu je pre svega mislio na pominjanog prebega Kotanica Tornika. Neprijatelji braka, kako kaže Teodor Metohit, besramno su tvrdili da će „nastati svakakva zla“ ukoliko do braka dođe, revnosno i zlobno oblagujući Milutina „svakojakim izmišljotinama a ničim poštenim“. Međutim, Metohit svedoči da Milutin „istrajava i brani se čas šalom i blagošću a čas strože u potpunosti se pouzdavajući u careve namere, vernost, božiju blagočastivost i istinu kao i u nepokolebljive zakletve“. Metohit potom kaže da se Milutin uzda i oslanja u njega, carskog izaslanika, i da nije poklanjao imalo pažnje onima „koji su se usudili da govore i da ga u drugo uveravaju“, ni onima „iz daleka a ni onima u [njegovoj] blizini, naročito zlonamernima, lukavima i badavadžijama što zlo i misle i zbore“, naglašavajući Milutinovu nepomućenu želju da do braka dođe: „Braku se mnogo nada […] i govori da će on istrajavati do kraja […] u za njega i njegove pretke najvrednijem i najželjnijem orođavanju.“ Na putu prema Srbiji Metohit će se sresti sa kraljem Milutinom u jednoj varoši „od onih što su najudaljenije i na granicama carskim“. Kako je stigao tokom noći, smestio se „tamo gde mu je odranije bilo pripremljeno“. Metohit izveštava Carigrad o Milutinovom gostoprimstvu: „Posle kratkog vremena […] mi stiže obilje svakovrsne hrane, i to ne na brzu ruku pribavljene nego očigledno odranije određene i od divljači za jelo pripremljene. Hrane je i za konje bilo dovoljno i sve to dobro.“ Raskoš s kojom je Metohit dočekan kod srpskog kralja veoma je iznenadila vizantijskog pisca. Ovo zaista jedinstveno svedočenje i 103

dokument o srpskoj srednjovekovnoj istoriji i Milutinovom dvoru donećemo u širim izvodima: „Čim je svanulo budem pozvan i pođem arhontu [Milutinu]. Vodili su me ne malobrojni mladi plemići, svečano opremljeni, otuda poslati da mi ukažu počast – kako je običaj. Čitava ceremonija i prolazak behu vrlo elegantni, sa puno uvažavanja i kićenosti, pokazujući i obznanjujući stanovništvu dolazak plemenitog poslanstva najvećeg gospodara [vasilevsa Andronika] i, c obzirom na najvažniji [posao], neuporedivog u odnosu na druga ranije. I sam kralj se veoma bio nakitio i čitavo telo praznično odenuo, pretrpavši se dragim kamenjem, biserjem i naročito zlatom – koliko je god mogao. Ceo dvor blještao je od svilenih i zlatom vezenih tkanina. Izabranici koji su bili oko njega bili su opremljeni i doterani vrlo neobično i gizdavije i čitav ovaj, što bi se reklo, prizor beše po ugledu na carsku i, koliko je moguće bilo, romejsku plemenitost. ’Ipak se, u stvari, na takav način pešak nadmetao sa lidijskom dvokolicom’, kako kaže izreka. 127 Kada sam, dakle, ušao, predao sam kralju carska pisma, obratio mu se i pozdravio ga u ime careva, kako je uobičajeno, što on prihvati blagonaklono, uzvrativši sa svakim uvažavanjem i dostojanstvenim stavom.“ „Milutin me je potom otpustio da se odmori od dugog puta rekavši mi“, veli Metohit, „da provedem taj dan u potpunoj dokolici, jer će me sledećega dana ponovo pozvati u posetu kod njega radi pregovora i izvršenja poslova poslanstva.“ Dalji Metohitov opis nije manje zanimljiv: „I tako se ja nađem u stanu a ca mnom su tamo određeni i ljudi iz kraljevoga dvora, kao nabavljači i nadzornici hrane i ostaloga što je neophodno i kao hitra posluga na službi i meni. […] Od ovoga trenutka svakoga dana otuda [iz dvora] ovamo sve u obilju stiže, i više i bolje nego što bi bilo potrebno, i to u toj meri da bi možda dostajalo ne samo za nas već možda i da nas je dvaput toliko. Osim divljači, dobijamo i mnogih i raznih ptica i druge jestive zveradi kao što su šumski veprovi i jeleni a, pored toga, obično svakoga dana se sa arhontove [Milutinove] trpeze šalju i mnogobrojna ukusno pripremljena jela i poslastice u zlatnim i srebrnim tanjirima i posudama, i to ne zarad potrebe nego više „Naravoučenije navedene izreke (za koju, inače, nije pronađeno otkud je neposredno preuzeta) moglo bi se svesti na poruku da se srpskim podražavanjem Romeja zapravo poredilo ono što je neuporedivo, ili, kako bi se još kazalo, ’babe i žabe’“ (Ivan Ðurić). 127

104

zbog počasti, odnosno zajedničkog obedovanja, kao što je i onoga dana ona hrana na koju smo naišli bila i obilnija i vrsnija od onoga što ovdašnji stanovnici imaju – i to još u ono vreme. Naime, bio je tada posni dan na koji je bilo neophodno ne jesti meso. A [Milutin] nam šalje još i sveže i sušeno voće i najbolje njihove kolače kao i komade prigotovljenih riba, ulovljenih nedavno u ovdašnjim rekama ili u onim udaljenim, svežih ili usoljenih, od onih velikih i masnih dunavskih što nam odavde retko stižu i koje se katkada traže ali se ne zadese baš svuda i svakamo. Ovako je, dakle, bilo tada a i sada je, da se na ovome ne zadržavam bez potrebe.“ Sledećeg jutra Metohita je ponovo primio srpski kralj: „Prema dogovoru, budem na ustaljeni način odmah pozvan kod arhonta [kralja Milutina] da na sastanku sa njim kažem ono što sam imao da saopštim u vezi sa zadatkom poslanstva. Ukratko, naši stavovi su bili ovakvi: da je, što se cara tiče, sve oko ženidbe ispunjeno i izvršeno i da njemu [Milutinu] ne stoji nijedna prepreka da poslu ozbiljno pristupi i izvrši ga. Jer [vasilevsov stav] se u potpunosti pokazao nepokolebljiv. […] Mislimo da sa njegove [Milutinove] strane još treba da polože zakletvu sam kralj i kraljica-majka kao i njihovi upravnici i velmože iz zemlje, svi zajedno zarad svake sigurnosti, a posebno je y vezi sa poslom [ugovorom o ženidbi] potrebno jemstvo sveštenstva i predstojnika crkve u državi, a najpre lično prvoga od njih. Dalje sam kazao i da ovo valja svakako odmah da usledi i da se iziđe u susret što se može skorije, a svemu onom ostalom, što je potrebno i pravedno, da se priđe i da se uredi ispravno i van svakoga lukavstva. Neka [od ovih pitanja] su već ranije ugovorena, ili tačnije, većina među njima juče i prekjuče, a neka [pitanja] ćemo sada kako je pravo da uglavimo i pridodamo, budući da se dotiču milijeg, prisnijeg i njima [Srbima] daleko najželjenijeg srodstva u odnosu na ono pređašnje te stvarno nema mesta prigovaranju. I izložio sam ponešto [od uslova] oko gradića i područja na granici, ponešto ο broju talaca koji će se predati kao zaloga za brak, nekih od onih već ranije dogovorenih a nekih sada, i naročito se osvrnem na ono kako je oko poznate ti žene128 bilo dogovoreno i uređeno. Na ovaj način, rekoh, venčanju se sa careve strane neće ništa primetiti niti će ga bilo kako ometati, nego, toga predviđenog dana, car i carica lično izlaze iz najvećega grada a ca njima će biti i car-sin sa 128

Tertera.

Odnosi se na tadašnju srpsku kraljicu Anu, ćerku bugarskog cara Georgija

105

caricom i ženom svojom129 i pratiće ga i ostala careva muška deca iz poštovanja prema porodičnoj svadbi te će svi zajedno da isprate carsku mladu nevestu u vašu zemlju. A to će zaista biti uskoro.“ U skladu sa ovim je i više nego zanimljivo podsetiti i uporediti vizantijsko viđenje srpskog dvora iz 1272. godine za vreme vladavine Milutinovog oca Uroša I, koji je hteo, kako je već rečeno, da Milutina oženi vizantijskom princezom Anom Paleolog. Elem, u leto 1272. godine – dakle, nešto manje od tri decenije pre Milutinove ženidbe i opisa njegovog raskošnog dvora – Carigrad je, na dvor srpskog kralja Uroša I, uputio poslanstvo sa kojim je pošla i careva kćerka, sa bogatom spremom i darovima, kao Milutinova verenica. U blizini srpske granice buduća mlada je sa većinom svoje pratnje ostala da sačeka povratak dela poslanstva koje se uputilo kralju Urošu, kako bi vasilevsa i njegovu suprugu Teodoru pobliže obavestilo o uslovima života na srpskom dvoru kao i o još nekim važnim pitanjima koja su bila od interesa za Carigrad. U delegaciji je bio carigradski istoričar Georgije Pahimer, koji je potom podrobno opisao posetu Srbiji kao i ovu misiju u kojoj je učestvovao: „Odlučiše da pošalju Stefanu Urošu hartofilaksa [čuvara arhiva] [Jovana] Veka, a sa njim i [mitropolita] Trajanupolja130 Kondumna. Jer prema nalogu carice trebalo je da hartofilaks ode unapred i podrobnije se upozna sa prilikama kod Srba, da vidi kakav je njihov način života i kako je ustrojen red u njihovoj državi. […] Došavši, oni tamo ne samo da ne videše ništa dostojno svite i odgovarajuće [kraljevske] vlasti nego se Uroš, gledajući njihovu pratnju i poslugu, a naročito evnuhe131 pitao šta Sin car-savladar Mihailu IX bio je oženjen jermenskom princezom Ritom Marijom. 129

Trajanupolj je bilo sedište mitropolije i značajno vizantijsko vojno i trgovačko uporište na putu Via Egnatia (put je napravljen po naređenju rimskog prokonzula Gneja Egnacija 146. godine i polazio je od današnje albanske luke Drač i vodio sve do današnje Turske, spajajući Jadransko more sa istočnim Egejom) ispod jugozapadnih ogranaka Rodopa u blizini desne obale Marice kod njenog ušća u more. 130

Institucija evnuha bila je u Vizantiji veoma značajna ne samo za život ženskog dela bogataške kuće ili carskog dvora već i za funkcionisanje carske administracije, iako je po Justinijanovom zakonu kastracija tretirana kao „zločin uvrede veličanstva“, dok je na saboru u Nikeji 325. godine crkva zvanično osudila kastraciju i izričito zabranila obavljanje svešteničke dužnosti kastratima koji su sami sebe uškopili. Svi koji su o njima pisali – bilo da su mnogobošci kao Seneka (4. p. n. 131

106

bi oni trebalo da budu. A kad je čuo od njih [Vizantinaca] da je takav carski red i da princezi sledi takva pratnja, on negodujući reče: ’E, e, šta je to? Nama nije uobičajeno takvo ponašanje.’ I to rekavši, odmah pokaza jednu mladu ženu,132 siromašno odevenu i predenju posvećenu. ’Tako se mi, reče pokazujući rukom, odnosimo prema mladama.’ I sve je kod njih bilo priprosto i siromašno, kao da životare o zverinju [od lova] i kradući.“ Vizantinci su se, dakle, smatra Sima Ćirković, pribojavali da „princeza u Srbiji neće imati udobnosti i blagodeti civilizacije, da ’neće biti kraljica već robinja’“. Ipak, kaže Ljubomir Maksimović, „koliko god Jovan Vek bio razočaran životom na Uroševom dvoru, suviše bi bilo jednostrano smatrati da je planirani brak Milutina i Ane propao zbog mučnog utiska koji je na poslanike i njegovu pratnju ostavio varvarizam kraljeve okoline, kakvo je mišljenje izneto u The Cambridge Medieval History“. Po mišljenju Stanoja Stanojevića, glavni razlog za ovakav Pahimerov odnos prema Srbiji leži u tome što na srpskom dvoru „nisu naišli na gotovost da se pitanje o udadbi vizantijske princeze svrši lako i brzo, kao što su se oni nadali“. Svakako, nije nezanimljivo na kraju ove priče o Simonidi pomenuti i svedočenje Nićifora Grigore, koji veli da je mlada srpska kraljica mnogo trpela od ljubomornog i ostarelog Milutina: „Posle sahrane carice Irine [Simonidine majke] htela je njena kći kraljica duže da boravi u Carigradu, ali došli su poslanici od njenog supruga, naime kralja Srbije, noseći pretnje protiv romejske zemlje ako se ona što je moguće brže ne vrati suprugu. Pošto ju je žarko voleo, susednim zemljama i gradovima Romeja pružao je najveću sigurnost, a zbog njenog odsustva bio je ljubomoran i pun nepoverenja. Bojeći se da zet ne ostvari pretnje, a to je mogao lako jer je raspolagao velikom vojnom snagom, car je odmah poslao svoju kćer. Ona je tada bila u uzrastu od 22 godine. Uplašena da ne bude po povratku ubijena od strane muža, koji je uvek bio podozriv prema njoj a sada još i raspaljen velikim gnjevom, smislila je da obuče monašku odeću i tako pobegne od e. – 65 n. e.), ili hrišćani kao Sveti Vasilije Veliki (oko 329 – 379) – jednodušno kažu da „njihov duh isto toliko zaslužuje prezir koliko i njihovo telo“. Žena „koju su poslanici sreli bila je, po svemu sudeći, Katalina, kćer ugarskog kralja Stefana V koja je nešto ranije udata za Dragutina“ (Srđan Pirivatrić). 132

107

zajedničkog života c njim. Nije se usuđivala da to učini dok je tamo kod oca boravila, da ne bi oca, iako on nije bio posvećen u njen plan, izložila optužbi zbog javnog saučesništva i da ne bi podstakla kralja na otvoreni rat protiv oca. Zato je do grada Sera putovala onako kako je pri polasku bila obučena. Boraveći tamo više dana, tajno je od nekog kupila monašku rizu i obukla je jedne noći. Tako se sledećeg dana nenadano pojavila pred Tribalima [Srbima] koji su je pratili i izazvala kod njih nemalo zaprepašćenje i zbunjenost, tako da su iz straha od gospodara hteli nešto strašno protiv nje preduzeti. Naime, ili da joj poderu rizu i da je protiv volje odvedu njenom mužu, ili kao drugu mogućnost, da je ubiju, da ne bi živa, stanujući veoma daleko od svoga muža, mučila njegov duh žestokim bolovima. Ali njen polubrat, sin druge majke despot Konstantin, koji je takođe bio prisutan, preduhitrio je te planove i ispravio njenu lakomislenost, sluteći da bi kralj veoma rđavo primio to što se desilo. On joj je prišavši silom poderao rizu i obukao uobičajenu njenu odeću. Zatim je predao Tribalima i naredio im da je što je moguće brže odvedu, iako se ona opirala i plakala.“

108

Milutin i katolici

O

d samog nastanka srpskih teritorija, odnosno formiranja srpske države, na njima su postojale i katolička i pravoslavna crkva. Verski dualizam u Srbiji – još od vremena velikog župana Stefana Nemanje – u crkvenoj politici srpskih vladara ogledao se u dobrim odnosima sa Rimom iako su srpski kraljevi bili, uz sva povremena približavanja Rimu, odani pravoslavnoj veri. Recimo, blizak Milutinov saradnik i pisac njegovog žitija arhiepiskop Danilo II, koji nije bio popustljiv prema „veri latinskoj“, nigde ne govori o katoličkoj veri sa omalovažavanjem niti piše pogrdno o katolicima u srpskoj državi. „Danilo je uviđao da katolici u srpskoj feudalnoj državi predstavljaju značajan činilac, i brojno i ekonomski i vojno. Oni se nisu smeli zapostavljati i vređati, kad su u Primorju bili naročito snažni i kad su oni držali rudnike, glavni izvor ekonomske moći države. I najamnička vojska bila je sastavljena od katolika (Italijana, Španaca, Nemaca), a bez te vojske ne bi bilo ni snaženja države ni njenog teritorijalnog širenja“ (Ðorđe Sp. Radojičić). Od deset članova dinastije Nemanjića koji su Srbijom vladali između 1166/1168. i 1371. godine „jednog je krstio rimski sveštenik, jednog je krunisao papski legat, jedan je bio pod uticajem katoličanstva svoje žene Francuskinje, jedan je prišao rimskoj crkvi (istina posle abdikacije) a trojica su, ne sprovodeći u delo konačnu odluku, izrazila spremnost da priznaju papin primat“ (Dimitri Obolenski). Zbliženje sa Carigradom preko ženidbe Simonidom Milutina nije sprečilo da nastavi dobre odnose sa Rimom, niti da promeni odnos prema zapadnim silama. To potvrđuje i jedan izuzetan događaj. Papa Bonifacije VIII (1294–1303) izuzetna je ličnost srednjovekovnog papstva, energični zagovornik suprematije pape kako u duhovnim tako i u svetovnim pitanjima. Ostao je poznat i po

109

obeležavanju prve jubilarne godine133 u istoriji hrišćanstva. Proglašena je papskom bulom Antiquorum habet fida relatio, 22. februara 1300. godine – godine poniznosti i pokajanja. Hodočasnici iz svih krajeva Evrope zaputili su se u Rim koji je te godine, po svedočenju firentinskog bankara, diplomate i pisca Ðovanija Vilanija, posetilo više od dve stotine hiljada ljudi. Rim su tada posetila dvanaestorica uglednih Firentinaca, ljudi u službi stranih vladara, koje je papa primio. Njihova imena zabeležena su u jednom firentinskom kodeksu s kraja XIV veka. Među njima su bili Gviskardo de Bastari, u službi mongolskog kana u Persiji, i veliki vitez Simone Rosi, pomenut kao čovek kralja Raške,134 odnosno Milutina. To su, ujedno, bili jedini predstavnici stranih vladara i država na proslavi jubilarne godine u Rimu koji nisu pripadali rimokatoličkom svetu. Takođe, još je papa Nikola IV (1288–1292), Bonifacijev prethodnik, prilikom organizovanja ofanzive prema istoku održavao prepisku sa kraljevima Milutinom i Dragutinom, kao i sa njihovom majkom kraljicom Jelenom. Biće tada aktuelizovano i uvek bolno pitanje unije sa rimskom crkvom. Takođe, čak je trebalo da kraljica Jelena ode u Trnovo, u Bugarsku, u svojstvu papinog opunomoćenika, radi pregovora sa bugarskim carem i patrijarhom. Po mišljenju istoričara, dominikanca Serafina Marije Cerve (1686–1759) papa Bonifacije VIII je proslavu takve vrste uveo u verski kalendar „po uzoru na Mojsijev zakon“, jer su Jevreji takve svečanosti organizovali svakih pola veka kada se završava sedam sedmogodišnjih ciklusa, po uzoru na sedam dana u nedelji. Prvobitno Svete godine u Rimu trebalo je da se svetkuju svake stote godine. Međutim, papa Kliment VI (1342–1352) doneo je odluku da se obeležavaju svakih pedeset godina, ali je vek kasnije papa Pavle II (1464–1471) odredio da se Svete godine slave na svakih četvrt veka, što i danas važi. U prehrišćanskom Rimu postojala je slična svetkovina po imenu ludi saeculares (prvobitno Ludi Terentini), „stoletne“ igre priređivane u čast božanstava još od sredine trećeg veka pre nove ere. „Najveća takva svetkovina priređena je godine 17. p. n. e. u vreme cara Augusta, uz svečanu izvedbu himne Rimu (Carmen saeculare) koju je spevao Horacije“ (Relja Seferović). 133

Slučaj Simona Rosija nije usamljen – „karijera brojnih njegovih savremenika iz severne Italije takođe je bila vezana za srpske zemlje. Pojedini su dolazili na istočnu obalu Jadrana gonjeni avanturističkim duhom i u potrazi za unosnom službom, poput Frančeska de Salomone iz Treviza, koga je Milutin za učinjene zasluge proizveo u viteza na Blagovesti 1304. godine“ (Aleksandar Uzelac). Preko viteške titule Simona Rosija moglo bi se naslutiti da je i njegova karijera nalikovala onoj plemića iz Treviza. 134

110

Otprilike u to doba iz Srbije je papi stigao vredan poklon – ikona apostola Petra i Pavla, na kojoj su, u donjem delu, bili oslikani srpski tadašnji vladari, s leve Milutin a s desne strane Dragutin, dok je između njih bila predstavljena monahinja za koju se smatra da oličava kraljicu Jelenu. Ikona je dospela u Rim pre 1295. godine, jer se tada spominje u popisu papske riznice. Dobri odnosi Milutina i Svete stolice nastavljeni su i kasnije, što potvrđuje prepiska vođena sa papom Benediktom XI (1303–1304), Bonifacijevim naslednikom na tronu Svetog Petra. Sa papom Benediktom XI ne samo da je nastavljena korespondencija „već je krajem decembra 1303. godine pozitivno odgovorio na Milutinovu molbu da primi srpske zemlje pod zaštitu sv. Petra i započne pregovore o crkvenoj uniji“. Međutim, papa Benedikt XI je, kako se veruje, 7. jula 1304. godine otrovan smokvama. Za novog papu izabran je prijatelj francuskog kralja Filipa Lepog (1285–1314), nadbiskup Bordoa Bertran de Goa koji će uzeti ime Kliment V (1305–1314) i koji će po naredbi francuskog monarha papsku stolicu preneti u Avinjon.135 Posle dužeg lutanja Francuskom, kako beleži kanonik Jovan od Svetog Viktora, „početkom proleća 1309. godine papa uđe u Avinjon i nastani se u dominikanskom manastiru“. Ostao je poznat i po tome što je ukinuo red templara.136 Navodeći sukobe gvelfa, papinih pristalica, i gibelina, pristalica francuskog kralja, kao razlog za nestabilnost u Rimu papa Kliment V je odlučio da privremeno preseli papsku rezidenciju u Francusku. Iz tog doba ostala je Danteova (1265–1321) „veličanstvena jadikovka“ u kojoj Francuze optužuje da su „anektirali“ Apostolsku stolicu. U šestom pevanju „Čistilišta“ Dante veli: „O Italijo ropska, kućo jada, lađo u buri a bez kormilara, ne glavo naroda, već leglo smrada!“ Mlađi i ne manje slavan Petrarka (1304–1374) za Avinjon će reći da je „mesto sastanka demona“ i „novi Vavilon“. 135

Francuski kralj Filip IV Lepi faktički je likvidirao templarski red. S obzirom na to da je njegovu vladavinu karakterisala gotovo stalna finansijska nestabilnost i najčešće prazna kasa, odlučio je da krene na templare i oduzme im bogatstvo po kome su, pored ostalog, bili čuveni. U tome nije uspeo, ali je doprineo da se templarski red ukine. Trinaestog oktobra 1307. godine francuski kralj je uhapsio velikog majstora templarskog reda Žaka de Molea kao i sve članove reda koji su tada bili u Francuskoj. Međutim, dan ranije veliki majstor je na sigurno mesto sklonio arhivu i kompletan sadržaj trezora tako da Filip u templarskoj rezidenciji u Parizu nije našao ništa. Sa stravičnim ostrakizmom će se potom francuski monarh obrušiti na templare. Na petnaestom koncilu održanom 3. aprila 1312. godine doneta je odluka o ukidanju templarskog reda, čime je omogućeno da Filip IV Lepi „spasi obraz“. 136

111

Tada je najveći broj katolika u Srbiji bio na Primorju a najvažnija katolička nadbiskupija bila je barska. Podela između rimske i carigradske crkve dogodila se zapravo već 1018. godine kada je osnovana Ohridska arhiepiskopija. Vasilevs Vasilije II je na velikom delu Balkana sproveo krupne i dalekosežne promene u organizaciji crkve. Bugarski car Samuilo (976–1014), kada se samoproglasio za cara, osnovao je i patrijaršiju u Ohridu. Nakon slamanja bugarske države 1018. godine Vasilije II nije ukinuo ohridsku crkvu već je ohridsku patrijaršiju – jer pored carigradske patrijaršije nije mogla postojati nijedna druga patrijaršija – preveo u Ohridsku arhiepiskopiju. Zapadne granice jurisdikcije ove arhiepiskopije bile su de facto granica između Rima i Carigrada, Zapada i Istoka. Tako se jedan deo srpskog naroda našao u zemljama gde je dominiralo pravoslavlje i Ohridska arhiepiskopija, a drugi deo na prostorima pod jurisdikcijom katoličke nadbiskupije sa sedištem u Stonu a posle u Dubrovniku i na kraju u Baru. Posle smrti pape Grigorija VII (1073–1085) papstvo se podelilo. Pod zaštitom cara Henrika IV (kralj Nemačke od 1056. do 1105. i car Svetog rimskog carstva od 1084. do 1105), potvrđen samo od dela katoličkog sveta, u Rimu je stolovao protivpapa Kliment III Vibert (1084–1100). Međutim, dukljanski vladar Bodin137 (1081–1099) obratio se njemu a ne Grigorijevom nasledniku Urbanu II (1088–1099), koji je tek bio započeo pontifikat. Na molbu „Bodina, preslavnog kralja Slovena“, papa Kliment III je 8. januara 1089. godine izdao dukljanskom arhiepiskopu Petru (1064– 1094) povelju kojom mu je odobrio upotrebu nadbiskupskog palija (ogrtača) i odredio mu episkopije koje će biti pod njegovom jurisdikcijom. Bar je tako uzdignut u rang arhiepiskopije, čime je Bodin zaokružio sve elemente državnosti potrebne jednoj kraljevini u srednjem veku. Granice Barske arhiepiskopije pratile su granice Duklje kao i vazalnih država – Bosne i Srbije – potčinjenih Bodinu. U srpskoj državi do Savine pojave hrišćanski odnosi su u velikoj meri bili uravnoteženi: rimokatolički obred je dominirao u gradovima na jadranskoj obali i njihovom bližem zaleđu a vizantijsko-pravoslavni na

Konstantin Bodin, koji je započeo svoju vladavinu kao vizantijski vazal, vladao je Dukljom od 1081. do 1099. godine proširivši njenu teritoriju ali i politički uticaj, stekavši tako prevlast među srpskim kneževinama. 137

112

području Ohridske arhiepiskopije. Katolički delovi su bili pod barskom i dubrovačkom jurisdikcijom a u pravoslavnim krajevima delovale su episkopije u Rasu, Lipljanu i Prizrenu pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije. Pripajanjem Zete, katoličke dijeceze u Primorju našle su se u granicama Srbije i Nemanjin naslednik Stefan Prvovenčani je hteo – ne hteo morao da se pozabavi i ovim pitanjem. Ozbiljan problem sa kojim se susreo Stefan Prvovenčani u okviru ovog pitanja jeste bio spor i surevnjivost između Barske i Dubrovačke arhiepiskopije. Međutim, na saboru u Lateranu138 novembra 1215. godine prednost je data Barskoj arhiepiskopiji i od tada su sve katoličke crkve u srpskim zemljama bile potčinjene barskoj dijecezi. „Kako izgleda i kod Stefana i kod Save, državni interes, koji je tražio da se barska arhiepiskopija svakako održi i pomaže, bio je preči od njihovih religioznih simpatija, te je barska arhiepiskopija, i posle povratka Stefanova na presto i posle dolaska Svetog Save u Rašku, ostala u životu, i svakako vršila vlast u pređašnjem obimu, u katoličkim zemljama u Primorju. Moguće je da je to bio jedan od uslova pod kojim se Vukan izmirio sa Stefanom“ (Stanoje Stanojević). Nesporno je da su Savinom zaslugom suštinski izmenjene crkvene prilike u Srbiji. Kada je u Nikeji Sava od cara i patrijarha izdejstvovao obrazovanje posebne arhiepiskopije za srpsku državu, stavljena je tačka na problem verskog opredeljenja. Davanje autokefalnosti srpskoj crkvi imalo je za mladu srpsku kraljevinu veliki značaj, ali je, kako veli Georgije Ostrogorski, podiglo i „ugled nikejskog carstva i znatno proširilo njegov kulturni uticaj“. Jer nesporno je da je Nikejskom carstvu odgovaralo slabljenje Ohridske arhiepiskopije. Hrvatski istoričar i političar Ivan Kukuljević-Sakcinski (1816–1889) kaže da je Sava dobro poznavao i grčku i rimsku hijerarhiju jer se Četvrti lateranski sabor papa Inoćentije III sazvao je bulom od 19. aprila 1213. godine. Na ovom koncilu donete su neke vrlo važne odluke za katoličku crkvu: u prvom kanonu ovog koncila potvrđeno je uverenje da izvan Crkve nema spasa (Extra Ecclesiam nulla salus); u petom kanonu je proglašen primat rimskog pape za kim su sledili carigradski patrijarh (tada je bio latinski patrijarh), aleksandrijski, antiohijski i jerusalimski, dok 68. kanon donosi odredbu da Jevreji i muslimani moraju nositi posebne oznake da bi se razlikovali od hrišćana u cilju prevencije sprečavanja međuverskih polnih odnosa. 138

113

„donekle gospodstvu obojih klanjao“ ali da je za svoj narod odabrao vizantijski model, odnosno grčku hijerarhiju „jer je uvidio da pod njezinim krilom i zaštitom sveštenstvo i narod samostalnije kretati i razvijati se može, nego bi pod vrhovnom upravom crkve rimske, koja u ono doba mrtvom centralizacijom, miješajući se svuda i svagde nasilno i u strogo svjetske poslove, te ubijajući narodni jezik u crkvi, školi i upravi, stavljaše zapreku svakom narodnom pokretu, osobito manjih i slabijih naroda i država“. Nastojeći da rekonstruiše pravce razvoja slovenske pismenosti, od dolaska Južnih Slovena na Balkansko poluostrvo pa sve do jedanaestog veka, kroz istorijsko-geografsku rekonstrukciju ondašnjih crkvenih sedišta Stojan Novaković je ukazao da je rimokatolička crkva suzbijajući slovensko pismo i slovenski jezik kod Hrvata nameravala da to sprovede i u Zeti i na prostorima srpskih zemalja. Po njegovom mišljenju to je mogao biti jedan od razloga Nemanjinog radikalnog zaokreta prema Vizantiji. Za Srbiju i njenu političku nezavisnost opasan je bio potčinjeni položaj srpske crkve prema Ohridskoj arhiepiskopiji, ukazivao je Jovan Radonić, jer je obično preko crkve dolazila i politička zavisnost: „Zbog toga su braća, mladi kralj Stefan i monah Sava, zgodno iskoristili zapete odnose između epirskih i nikejskih Grka, te u Nikeji zamolili priznanje samostalnosti srpske crkve. Da se carigradski patrijarh nalazio tada u Carigradu i da nije bilo onde Latina i podvojenosti između epirskih i nikejskih Grka, teško bi Sava isposlovao samostalnost srpskoj crkvi.“ I kako kaže Moric Faber, „latinska je metropola u Baru sasvim iščezla pred pravoslavljem, koje je sada postalo nacionalnom crkvom“.

114

Turci – novi politički činilac Evrope

O

Turcima se, ukazuje orijentalista i turkolog Jozef Matuz, u Evropi, sve do šestog veka, kada se prvi put pominju, ne zna gotovo ništa. Vizantija je tokom tog istog šestog stoleća imala veze sa Turcima iz centralne Azije i bila dobro upoznata sa njihovim plemenima koja su naselila ruske stepe – „prefinjenim, judaističkom prozelitizmu sklonim Hazarima, čije su se dve princeze udale za vizantijske careve,139 i primitivnijim Pečenezima i Kumanima, koji su povremeno vršili pljačkaške upade na carsku teritoriju, ali koji su, što je bilo korisnije, slali i odrede da služe u carskoj vojsci“ (Stiven Ransiman). Mnogi od tih plaćenika će život nastaviti u Carigradu i preći u hrišćanstvo. Nomadi Oguzi, preci Turaka Seldžuka, srednjovekovno pleme iz turske grupe altajskih naroda, od šestog do osmog veka nastanjeno na teritoriji Mongolije, krenulo je kroz Persiju prema zemljama arabljanskog kalifata.140 Kao i u Vizantiji, ove ordije ulazile su u službu kalifata a turski vojnici primali islam. Vizantijski car Justinijan II Rinotmet (685–695. i 705–711) prilikom drugog dolaska na carigradski tron obratio se za pomoć hazarskom kaganu Ibuziru Glavanu, koji ga je prijateljski dočekao i dao mu svoju kćerku za ženu. Nova vasilisa dobila je vizantijsko ime Teodora i bila je prva strana princeza koja je postala vizantijska carica. 139

Kalifa u islamskoj istoriji i tradiciji znači naslednik. Prvi naslednik posle smrti proroka Muhameda bio je Ebu Bakr (573–634), Muhamedov tast, otac njegove žene Ajše. Nasledio ga je Umar (581–644), osvajač Sirije, Egipta i Persije kada je islam više nije bio samo vera Arapa. Treći kalifa bio je takođe Muhamedov zet Utmar (574– 656) tvorac, kako se smatra, prve verzije Kurana. Četvrti je bio opet Prorokov zet Ali (598–661), oženjen njegovom ćerkom Fatimom. 140

115

Mahmud Gaznavi (997–1030) bio je prvi Turčin muslimanski veliki vladar, prvi vladar s titulom sultana čija se država prostirala od Isfahana u centralnom Iranu do Buhare u Uzbekistanu i Lahore u Pakistanu. Posle njegove smrti prevlast među Turcima preuzimaju Seldžuci. „Još od svojih najranijih godina, u sedmom veku, militantni islam bio je snaga s kojom se moralo računati“, kaže engleski istoričar Erik Karlton. Međutim, na samom početku sedmog veka, još niko nije uviđao da se u najbližem susedstvu priprema stvaranje novog religijskog sistema koji će izvršiti moćan i na svaki način sudbonosan uticaj na život starih svetskih imperija – Persije i Vizantije. Za sve vreme postojanja Vizantijskog carstva nijedan narod nije igrao tako veliku i važnu ulogu u njegovoj istoriji kao Arabljani. „Budući da je ponikao na tlu istorijske evolucije“, islam je, piše ruski vizantolog Fjodor Uspenski, imao ogroman uticaj na sudbinu hrišćanskog sveta, jer se „proširio i na one oblasti koje su oduvek bile hrišćanske“. Takođe, teško je objasniti, napominje Uspenski, uzroke uspešnog širenja islama koji je sebi morao da krči put u sredini gde su već odavno delovali zreli religijski sistemi. Vizantijski car Iraklije, prvorazredni vojni genije, koji je vladao Vizantijom od 610. do 641. godine, u Arabljanima i islamu nije video ozbiljnog neprijatelja. Najvažniji događaj s početka njegove vladavine bio je pad Jerusalima u ruke Persijanaca – kada je čuveni persijski vojskovođa Šarbaraz (Kraljevski Vepar) osvojio Sveti grad u ime šahinšaha (cara nad carevima) Hozroja Drugog, persijskog kralja čija se država prostirala od Avganistana do Sredozemlja. Jevreji su zajedno sa Šarbarazovim trupama Jerusalim zbrisali „u mahnitom besu, kao razjarene divlje zveri“, kako je zabeležio monah Strateg, da bi se osvetili Vizantincima za teror i progone koje su započeli još tokom vladavine cara Foke (602–610) a nastavili se pod Iraklijem. Grad je bio izložen nemilosrdnoj pljački a nekoliko desetina hiljada hrišćana stradalo je od jevrejske ruke dok je oko 35 hiljada zarobljeno. Zarobljen je patrijarh Zaharije a mnoge hrišćanske svetinje su postradale. Hram Groba Gospodnjeg bio je spaljen, baš kao sve građevine Svete Jelene, a skupoceni darovi koje su hodočasnici donosili iz svih zemalja bili su opljačkani. Neke relikvije su uništene, a neke su pobednici poneli sa sobom. Bio je to težak udarac za ceo hrišćanski svet. Hrišćanima je posebno teško pao gubitak Svetog krsta, koji su Persijanci poslali svom kralju Hozroju a koji je on potom poklonio kraljici, „lepoj hrišćanki nestorijanki“ Širin, koja ga je sačuvala. 116

Iraklije sa Hozrojem nije uspeo da sklopi mir. Njegovo poslanstvo Hozroje je okovao i bacio u tamnicu. Na vizantijsku mirovnu ponudu surovi persijski vladar je odgovorio: „Neka vas ne zavarava prazna nada. Ako Hristos nije mogao da se spase od Jevreja koji su ga ubili na krstu, kako će onda vama pomoći?“ Međutim, ubrzo, već dvadesetih godina, Iraklije uspeva da stabilizuje carstvo i načini preokret u borbi sa Persijom. Tome je prethodio, 620. godine, gotovo ponižavajući mir koji je morao da sklopi sa Avarima, plaćajući im veliki danak. Iraklije je morao avarskom kaganu i taoce da pošalje, među kojima su bili njegov nezakoniti sin Jovan Atalarih kao i nećak Stefan, sin careve sestre Marije. Iraklije je potom uspostavio regentstvo, povereno desetogodišnjem careviću Konstantinu, patrijarhu Sergeju I (610–638) i patrikiju Vonu. Uz svesrdnu pomoć crkve koja mu je na raspolaganje stavila svoje dragocenosti, svečano ispraćen, posle službe u Svetoj Sofiji, drugog dana Vaskrsa, 5. aprila 622. godine, krenuo je u svojevrsni krstaški rat protiv Persijanaca, sa nerukotvorenom ikonom Spasitelja u rukama, koja mu je služila kao ratna zastava. U proleće 630. godine Iraklije je potpuno slomio persijsku moć. U Jerusalimu je potom visoko uzdigao od Persijanaca povraćeni Sveti krst – čime će steći pravo na titulu „Novi Konstantin“ – što je bio simboličan čin završetka „prvog velikog verskog rata hrišćanske ere“. Hrišćani iz Jerusalima tražili su od cara da se osveti Jevrejima. Međutim, Iraklije im je odgovorio da je dao obećanje da neće proganjati i ubijati Jevreje. Kada su kaluđeri saopštili caru da će preuzeti njegov greh i okajati ga pokajničkim postom – s obzirom na to da će pogaziti obećanje koje je dao – Iraklije je jedan deo Jevreja proterao, drugi pobio a ostale prisilio da prime hrišćanstvo. Dok je Iraklije savlađivao Persijance, Muhamed je udarao temelj verskom i političkom ujedinjenju arabljanskog sveta. „Muhamedova nauka, iako sama po sebi primitivna i duhovno nerazvijena, bila je puna elementarne snage“ (Georgije Ostrogorski), tako da ne čude Muhamedove (oko 570 – 632) reči, zabeležene posle ove Iraklijeve pobede: „Rimljani su poraženi.“ Samo četiri godine nakon smrti proroka Muhameda, 636. godine Arapi osvajajaju Damask, pet godina kasnije Jerusalim a šest godina potom i celu Siriju. Hrišćanstvo je dobilo „svog najstrašnijeg suparnika, i u narednih hiljadu godina najnemilosrdnijeg neprijatelja“ (Džon Norič). 117

Činjenica da se vrlo rano u Carigradu – gradu „božanskog nadahnuća“ i „simbolu osnivanja hrišćanskog sveta“ – pojavljuju muslimani i da već u osmom veku imaju džamiju, za čiju je izgradnju dao dozvolu car Lav III Isavrijanac (717–741), ne znači mnogo, kako navodi nemački vizantolog Hans Georg Bek, jer su to bili podanici kalifata, koji su izvesno vreme boravili u vizantijskoj prestonici, a ne podanici Vizantijskog carstva. Pet vekova kasnije, do sredine jedanaestog stoleća, Togrul-beg, vođa Turaka Seldžuka, uspostavio je vladavinu na zavidnoj teritoriji koja je obuhvatala i Persiju. Abasidski kalif141 El Kaim (1031–1075) pozvao ga je da preuzme svetovnu vlast nad njegovim oblastima jer se plašio konkurentskog fatimidskog kalifata iz Egipta. Fatimidi, kako veli Sajmon Sibag Montefjore, „nisu ličili ni na jednu islamsku dinastiju, jer su se proglasili ne samo kalifima već i svetim kraljevima, živućim imamima, bićima između ljudi i nebesa“. Vladali su tada najvećim delom Sirije i bili u dobrim odnosima sa Carigradom, što nije bilo u seldžučkom interesu. Sukob između Seldžuka i Vizantijskog carstva – „presudan za svetsku istoriju“ – dogodio se u bici kod Manciherta 26. avgusta 1071. godine u istočnoj Turskoj. Vasilevs Roman IV Diogen (1068–1071) u sukobu sa Alp Arslanom, sinovcem Tughril-bega, bio je strahovito potučen. Vizantijski car nije hteo do kraja da napusti borbu pa su ga ranjenog Turci Seldžuci zarobili. Alp Arslan je smatrao da je bolje da se car vrati na tron nego da na njegovo mesto dođe neko neiskusan i sklon nepromišljenim potezima. I pored teškog poraza Vizantinci su sa Turcima sklopili gotovo povoljan mirovni sporazum. Vizantijskog cara je Alp Arslan ispratio jedan deo puta a na rastanku mu je ostavio kao pratnju dva emira i stotinu konjanika – „svoju prestonicu napustio je kao car, a kao car bi trebalo da se u nju i vrati“. Međutim, cara Romana je u Carigradu čekala gora sudbina. Posle burnih događaja u prestonici Jovan Duka, brat cara Posle ubistva, već pominjanih, Ebu Bekra, Omera ibn el Hataba, Osmana ibn Afana i Alija ibn Ebu Taliba, Pravednih kalifa, kalifa koji su vladali posle Muhamedove smrti, Osmanov rođak Muavija (arapski Cezar, kako su ga prozvali), izabran za Zapovednika vernika, bio je osnivač prve dinastije, dinastije Umajada, koju će smeniti dinastija Abasida. 141

118

Konstantina X (1059–1067), vratio se iz progonstva u koje ga je poslao vasilevs Roman, i na vizantijski tron doveo Mihaila VII (1071–1078), sina svoga brata Konstantina X, mladića slabe volje koji mu nije pravio smetnje u njegovim namerama. Roman je bio prinuđen da se odrekne svih prava na presto i zamonaši. Međutim, Jovan Duka je oslepio nesrećnog Romana Diogena i na mazgi ga je vodio kako bi poniženje bilo veće a osveta strašnija. Vizantijski istoričar Jovan Skilica ostavio je svedočenje o ovom strašnom činu: „Nošen na bednoj tovarnoj životinji kao leš koji truli, slep i lica i glave prekrivenih crvima, živeo je još nekoliko dana u bolovima i oko sebe širio nesnosan smrad, sve dok nije ispustio dušu. Zakopan je na ostrvu Proti na kome je podigao manastir. Veliku sahranu priredila mu je žena Evdokija, ne pominjući patnje i nesreće koje su bile isuviše strašne da bi se o njima govorilo. U svim svojim nesrećama, nije izgovorio ni kletvu niti je bogohulio, već je neprestano zahvaljivao Bogu i hrabro podnosio sve što ga je snalazilo.“ Pre nego što će umreti, Roman Diogen je dobio pismo od Alpa Arslana, u kome mu njegov veliki neprijatelj, tešeći ga, poručuje da je gubitak vida siguran znak da Svemogući smatra da je dostojan nebeskog svetla. Ovu priču o vasilevsu Romanu Diogenu i njegovom tragičnom poniženju naveli smo samo da bi se shvatilo kakvi su mu bili naslednici, ali i kakav mu je bio seldžučki protivnik. Treba napomenuti da Alp Arslan nije imao nameru ni da napada Carigrad ni da osvaja Carstvo. Međutim, naslednici koji su preuzeli rukovođenje Carstvom nisu hteli da prihvate mirovni sporazum koji je car Roman potpisao sa Seldžucima. Elem, dve godine kasnije Seldžuci su krenuli u invaziju i naseljavanje Anadolije. Malik-šah, sin Alpa Arslana (ubijen 1072. godine), nepunih deset godina kasnije (oko 1080) kontrolisao je teritoriju koja je zahvatala „negde oko pedeset hiljada kvadratnih kilometara zalazeći duboko u samo srce Anadolije“ i koji je tu oblast nazvao Sultanat Rum – jer se nalazio u srcu starih rimskih, odnosno vizantijskih zemalja. Bio je to, može se reći, početak kraja Vizantijskog carstva kao dominantne imperije. Takođe, bio je to i preduslov za potonje formiranje osmanske države. 119

Seldžučki, Rumski ili Ikonijski (po glavnom gradu Konji, antički Ikonijum) sultanat će trajati sve do prve decenije četrnaestog veka. „Odrekavši se ambicija prema istoku, zadovoljavali su se da iz prestonice Konije upravljaju svojom uređenom i tolerantnom državom. Oživeli su gradski život i popravili puteve, podsticali su umetnost i učenost. Njihovoj mudroj i umešnoj upravi dugujemo što je prelaz Anadolije od zemlje većinom hrišćanske u zemlju većinom muslimansku obavljen tako glatko da se niko nije potrudio da zabeleži pojedinosti“, kaže Stiven Ransiman. Invazijom Mongola Rumski sultanat, posle poraza 1243. godine, postaje vazalna država novouspostavljenom mongolskom Ilkanatu – posle čega se Seldžuci nikada neće oporaviti. Za manje od jednog stoleća dinastija se ugasila. Poslednji rumski sultan bio je Gijas el din Masud II, koji je umro 1308. godine kada na zapadu Anatolije jedno tursko pleme Kaji počinje ujedinjavanje emirata gazija. Tada u zapadnoj Maloj Aziji postoji više turskih emirata. Jednim od tih emirata vladao je Osman I (1258–1326), nazvan Gazi (Pobednik) – čija se vladavina poklapa sa vladavinom kralja Milutina i Stefana Dečanskog – stolujući u Staroj Bitiniji. Posle smrti oca Ertugrula 1281. godine, Osman I Gazi, „gospodar horizonta, heroj sveta“, postaje vođa turskog plemena Kaji, koje će se potom po njegovom imenu nazvati Osmanlije. Okupljao je najamnike i neprekidno robio i pljačkao po vizantijskim teritorijama u Maloj Aziji. Slavna Vizantija je tada već bila na umoru. Carstvo koje je već hiljadu godina pronosilo slavu hrišćanske civilizacije i kulture, osiromašeno i oslabljeno ne samo unutrašnjim sukobima, nije moglo u ključnom trenutku svoga postojanja da pribere potrebnu snagu za odbranu svojih teritorija u Maloj Aziji. Presudan događaj koji je od Osmana stvorio istorijsku ličnost par excellence bila je pobeda nad Vizantincima u bici kod Bafeona, nedaleko od Nikeje, 27. jula 1302. godine. Ta pobeda podigla mu je ugled kod ostalih gazija, koji će potom prihvatiti njegovo vođstvo i time Osmanlije dovesti na istorijsku pozornicu. To je bio početak nastanka osmanske države koja će vek i po kasnije srušiti hiljadugodišnje Vizantijsko carstvo ali i srpsku državu. Bila je to, dakle, annus horribilis, strašna godina za Vizantiju koja je najavljivala još strašniju budućnost. Osman je silovito krenuo u osvajanja i slavu. „Ljudi i životinje bežali su u metežu tamo-ovamo kao mravi. U toj 120

ogromnoj gomili nije bilo duše koja nije oplakivala bar jednog od svojih roditelja. Eno žene koja plače za mužem, ovde je majka koja tuguje za kćerkom, ovde je brat koji traži brata; svud ljudi i žene koji su opstali bez onih najdražih. Žalosno je bilo gledati u tom nebrojanom mnoštvu one koji su našli utočište iza zidina, one napolju koji to još nisu stigli da učine, i one koji su za sobom vukli bedne ostatke svoga života. Niko, međutim, bez suza nije mogao da sluša priče bolesne dece, očajnih žena, starih i bolesnih iz kolona koje su se vukle po putevima. Ovaj užas ne može se pripisati ničemu drugom do gnevu neba; ovo više nije bilo milosrdno“, s neskrivenom tugom piše carigradski istorik Georgije Pahimer. Tokom ovog burnog perioda, kada je svako sa svakim ratovao, gotovo svi vladari su pozivali turske ordije da im pomognu. Kako kaže istoričar Stojan Novaković, „najamni vojnici od vrste kakvi su bili […] Turci, bez kuće i kućišta, u ono vreme bili su mnogo cenjeni. […] Ta vrsta vojske zamenjivala je u ono vreme današnju redovnu vojsku“.

121

Katalonska kompanija i Vizantija

V

asilevs Andronik II Paleolog povukao je potez koji je bio poguban za carstvo – odlučio je da smanji svoju vojnu silu. Broj vojnika sveo je na najmanji mogući broj, raspustio je iskusne najamničke pukove… Zbog njegovog ukidanja mornarice mnogobrojni brodograditelji i iskusni moreplovci prešli u službu Ðenovljana i Turaka. Kako su Turci zauzeli vizantijske teritorije u Maloj Aziji „koje su obuhvatale trideset dana putovanja“ i kada je flota emira Karasije dopirala do Helesponta (Dardaneli), vasilevs Andronik je rešio da potraži pomoć od najamničkih vojski sa Zapada jer, kako je to kazao Georgije Pahimer, Vizantinci su izgubili svoju vojničku odvažnost i „postali mekušci“. Upravo u to doba, 1302. godine, vizantijski car dobio je poruku od Rožera de Flora – „junaka prvog reda“, „ličnosti oko koje su se legende lako plele“ – vođe zlokobne družine koja je u istoriji ostala poznata pod imenom Katalonska kompanija. Družine naviknute na brza osvajanja i lako bogaćenje. Legenda veli da je Rožer de Flor bio sin Riharda sokolara Fridriha II Hoenštaufovca.142 U bici kod Taljakoca 23. avgusta 1268. godine, kada se pogibijom šesnaestogodišnjeg Konradina,143 Fridrihovog unuka, gasi dinastija Hoenštaufen, poginuo je i ovaj, više po sinu, čuveni kraljevski sokolar Rihard. Kralj Nemačke (1212–1250), kralj Sicilije (1198–1250), titularni kralj Soluna (1230–1239), kralj Kipra i Jerusalima (1225–1228) i car Svetog rimskog carstva (1220– 1250). 142

Konradin ili Konrad V bio je kralj Sicilije (1254–1268), titularni kralj Jerusalima (1254–1268) i vojvoda Švapske. 143

122

Rihardova majka nije, kao ni on uostalom, imala lak život. Iz Palerma je sa sinovima dospela u Brindizi, gde je nesrećnica završila u nekom bordelu. Sa osam godina mlađi sokolarev sin postao je brodski mali na jednoj galiji vitezova templara gde će posle dvadesetogodišnje plovidbe, kao već prekaljeni mornar i borac, uzeti ime Rožer de Flor. Ubrzo će postati i vlasnik broda koga će ponosno nazvati, ne slučajno, Soko. Kada su mameluci144 1291. godine poslednji put opseli Akru, poslednje uporište krstaša, kada su poklali većinu branilaca, kada su devojke prodavali samo za jednu drahmu… Rožer će se boriti hrabro za hrišćansku stvar ali će, kada bude uvideo da je sve izgubljeno, uteći na svoj brod Soko. Tada će se pokazati pravi karakter ovog pustolova. Naime, nesrećnici iz Akre su bežeći potražili spas na Rožerovom brodu. Međutim „vitez templar“ je primio samo one koji su imali zlato i drago kamenje. Kada je svoje od straha unezverene putnike iskrcao na Kipru, vlasnik Sokola bio je ozbiljno bogat čovek. Veliki majstor templarskog reda odmah je obavestio papu Bonifacija VIII o ovom nepočinstvu nedostojnom vitezova templara. Tako je Rožer, nekad slavni ratnik, postao poznati gusar još više se obogativši, koga će pominjani sicilijanski kralj Fridrih II unajmiti i imenovati za admirala. Hrabri i vešti ratnik ubrzo je stekao veliki broj pristalica od kojih je potom nastala Katalonska kompanija. Almogavari, ili Katalonsko društvo (kompanija), bili su najpoznatija plaćena vojska koja je tada ratovala širom Mediterana. Nićifor Grigora kazuje da je Rožer de Flor deo svojih ratnika „nazivao Kataloncima, pošto su većinom vodili poreklo iz tog naroda; a druge […] Jedne godine Salih Ejub, potomak Saladinov (1138–1193, egipatski i sirijski sultan, osnivač dinastije Ajubida), kupio je na tržnici plavokosog i plavookog Turčina Bajbarsa. Salih je verovao da je „jedan rob odaniji od 300 sinova“. Sa Bajbarsom to neće biti slučaj. Ovaj slavni ratnik i još čuveniji strelac bio je član „Bahrija“, posebne jedinice koja je potukla krstaše i postala poznata kao „turski lavovi i islamski templari“. Kada je Bajbars, čiji je simbol bio panter, ubio egipatskog sultana Kutuza, zabivši mu nož u leđa, bukvalno, nastala je mamelučka dinastija koja je primorala Jevreje da nose žute turbane dok su hrišćani morali da nose plave. Mameluci su prezirali i Arape. Samo su oni mogli da nose krzno i jašu konje u gradovima. Bajbars je umro 1277. godine. U stvari, kao u nekoj istočnjačkoj bajci, navodno je pripremao za nekog otrovni napitak kumiz (kobilje kiselo mleko) ali je usled rasejanosti – ovaj omiljeni napitak Turaka i Mongola – popio sam. Mameluci su vladali Egiptom i Sirijom od sredine trinaestog do početka šesnaestog veka. 144

123

Almogavarima, jer tako Latini nazivaju pešake u ratovima“. Borili su se na raznim ratištima i za račun mnogih vladara. Učestvovali su i u proterivanju Mavara prilikom osvajanja Valensije tokom rekonkiste.145 Aragonski kralj Petar III unajmio ih je 1281. godine za operacije koje je vodio u Africi i na Siciliji da bi se potom borili na strani Petrovog sina Fridriha protiv njegovog brata Jakova II (kralj Aragona od 1291. do 1327. i kralj Sicilije od 1285. do 1291)146 i Karla II Anžujskog. Međutim, kada su 31. avgusta 1302. godine Fridrih i Karlo II sklopili mir u Kaltabeloti, Katalonci su bili bez angažmana i tražili su novog gospodara u čiju bi službu, za dobar novac, stavili svoje oružje. Kada je vizantijski car septembra 1302. godine prihvatio Rožerovu ponudu, koju su mu donela dvojica Rožerovih izaslanika, pošto su mu životno bili potrebni plaćenici u borbi protiv Turaka koji su nadirali iz Male Azije, Katalonci dolaze u Vizantiju. Flota od trideset devet galija i transportnih brodova uplovila je u Zlatni rog. Bilo je tu 1.500 vitezova i konjanika, 4.000 almogavara i 1.000 pripadnika lake pešadije koji su sa posadama brodova i njihovim porodicama brojali više od 6.000 ljudi. Bila je to vojska „kojoj po tvrdoći nije bilo ravne“, vojnici koji u „ratovanju behu tako ogrezli da bez rata već nisu mogli živeti“. Bile su tu pored Rožerovih trupa i družine Keimenesa, Berengara d’Entence, Ramona Muntanera, Rokafortea… Trebalo je da Katalonci u vizantijskoj službi budu samo devet meseci po ceni duplo većoj nego što je vasilevs plaćao drugim najamnicima. Rekonkista, ili ponovno osvajanje, pokret Španaca i Portugalaca kojim su proterani Mavri sa Pirinejskog poluostrva. Mavri su već 714. godine zauzeli veći deo poluostrva. NJihovo napredovanje zaustavio je Karlo Martel u bici kod Poatjea 732. godine. Rekonkista je trajala od 718. godine do 2. januara 1492. godine, kada je poslednji muslimanski vladar Boabdil predao Granadu, poslednje mavarsko uporište u Evropi, španskim takozvanim Katoličkim kraljevima, kraljici Izabeli I od Kastilje (1451–1504) i kralju Ferdinandu II od Aragona (1479–1516). 145

Kada je 1285. godine umro Petar III Aragonski, u Aragonu ga je nasledio sin Alfonso a na Siciliji sin Jakov. Posle smrti brata Alfonsa Jakov je došao je i na aragonski tron, ali je morao da pod uticajem pape Klimenta V 1311. godine preda Siciliju Karlu II a da u naknadu dobije Sardiniju i Korziku. Međutim, kako su se Sicilijanci pobunili što ponovo dolaze pod vlast Anžujaca, pozvali su Petra III Aragonskog Filida, trećeg sina, da im bude vladar. 146

124

Vizantijski car i njegov dvor a posebno Andronikov sin Mihailo bili su zatečeni brojem katalonskog ljudstva i snage. Vasilevs Andronik II je Kataloncima za četiri meseca unapred isplatio sumu koju su ugovorili, a Rožera de Flora je verio sa svojom sestričinom, šesnaestogodišnjom Marijom Asen, kćerkom bugarskog cara Ivana III Asena (1259/60–1303) i svoje sestre Irine Paleolog, postavivši ga za velikog duksa (tada peta po važnosti titula u Vizantiji). Rožerovom zameniku Korberanu d’ Aleu pripala je titula senešala Carstva – upravnika carevog domaćinstva koji vodi računa o unutrašnjim poslovima. Katalonske najamnike slikovito je opisao istoričar Edvard Gibon: „Brod ili logor postali su im domovina; oružje im je bilo jedino zanimanje i vlasništvo. Njihove žene poprimile su neustrašivu narav svojih ljubavnika i muževa; izveštavano je da jednim udarcem mača širokog sečiva kojim su se služili Katalonci mogu da raseku konjanika i konja, a i sam taj izveštaj bio je moćno oružje.“ Ramon Muntaner, pisac, saborac Rožera de Flora i jedan od vođa Kompanije, svedočeći o bici kod Apra jula 1305. godine, kazao je da su se Vizantinci toliko plašili njih „da se nije moglo viknuti ’Franci’, a da se odmah ne razbegnu“ jer je čak jedan katalonski vođa Feran Himenes de Arenos sa delom katalonskih trupa, posle bitke kod Apra, izvršio prodor čak do Carigrada. Porazivši u ovom ratu snage vizantijskog savladara Mihaila IX, sina vasilevsa Andronika II, Katalonci su postali gospodari Trakije, to jest jugoistočnog Balkana. Pošto su orobili i opustošili područja oko Galipolja, kao i Carigrada i Adrijanopolja, krenuli su na zapad u potrazi za zemljom i plenom koji bi im omogućio da prehrane brojnu vojsku i konje. U kakvoj su se teškoj situaciji nalazili svedoči pismo Kristofora de Spinola iz 1307. godine koje je on odaslao iz Ðenove aragonskom kralju Jakovu II. Obaveštavajući ga o događajima „sa ovih strana“, kaže da su „u Romaniji životne namirnice vrlo skupe i da Katalonci koji se nalaze u Galipolju i u onim krajevima trpe veliku oskudicu životnih namirnica“. Stoga su Katalonci krenuli ka Svetoj Gori, Kasandriji i Solunskom kraljevstvu. „Da je ta vojska [Katalonska kompanija] u Carigradu zatekla bolje starešine [boljeg cara i vladu] kakvih je nekada bilo, te bi starešine, s njome i njenim junaštvom, bile u stanju da ometu obrazovanje Turskog carstva. Ali tadašnja carigradska gospoda ne umedoše da te Katalonce zadobiju, ni da njima zavladaju“, napisao je 1893. godine Stojan Novaković u svojoj slavnoj knjizi Srbi i Turci. 125

Do tada su najpoznatiji stranci u Carstvu bili Ðenovljani. Oni su tada imali poseban status u Carigradu jer su početkom četrnaestog stoleća dobili odobrenje od cara da utvrde svoju četvrt Galatu (koja se tada nazivala Pera ili Druga strana) na severnoj strani Zlatnog roga, gde ih je preselio Mihailo Paleolog. Tako je uporedo s Carigradom i iza njegovih zidina „narastao utvrđeni inostrani grad, potpuno italijanski po svom izgledu“. Pravo na taj grad vasilevs Andronik će 1303. godine potvrditi Ðenovljanima, unutar čijih zidina je živelo uglavnom italijansko stanovništvo. Galata, u kojoj je postojalo više katoličkih crkava i manastira, postala je tako i centar katoličke propagande na Istoku. Ðenovljani su Katalonce doživeli kao konkurenciju i bili su u strahu za svoje povlastice koje su teškom mukom izvojevali u Vizantijskom carstvu. Neće proći mnogo vremena a doći će do oštrih i krvavih sukoba između Ðenovljana i Katalonaca kada je vasilevs na jedvite jade uspeo da odgovori Katalonce da ne razore Galatu. Španski istoričari navode da je Rožer čak na dan svog venčanja bio prinuđen da napusti svoju šesnaestogodišnju nevestu kako bi smirio nered na ulicama Carigrada, kada je po nekim izvorima poginulo oko tri hiljade Ðenovljana. Vizantijski car je ove opasne najamnike ubrzo usmerio na Turke koji su već bili u blizini Kizika u Anadoliji. Katalonci su doživeli uspeh porazivši turske ordije koje su brojale preko pet hiljada ljudi, računajući i žene i decu, i već u proleće 1304. godine Turci su počeli da se povlače. Za samo dve godine od besramnog gusara Rožer je dogurao do carske porodice i vojskovođe koji je tukao Turke. Turci su drhtali, kaže Fjodor Uspenski, pri samom pomenu Katalonaca ili, kako veli Nićifor Grigora, nisu prelazili granicu Romejskog carstva. Bez obzira na izvesna preterivanja, činjenica je da Katalonci do tada nisu bili poraženi od Turaka na otvorenom polju. Kako veli vizantolog Žan-Klod Šene, Katalonci su „brzo oslobodili veliki deo Male Azije, što pokazuje da protivnici nisu raspolagali značajnim snagama i da napredak Turaka nije bio neizbežan“. Međutim, ubrzo su Katalonci postali za Carigrad nova opasnost, opasnost koja je uvek pretila od najamničkih trupa. Jedan francuski vojvoda, koji je takođe koristio usluge Katalonaca, rekao je da su oni opasni najamnici i da ih je lakše zaposliti nego im dati otkaz. Biće to slučaj i sa Vizantijom. Caru Androniku II boravak Katalonaca u Maloj Aziji bivao je sve sumnjiviji i opasniji jer se plašio da bi ovaj katalonski vitez mogao da 126

ostane na toj teritoriji i zavlada njome. Pomenuti Ramon Muntaner posle pobede je zapisao: „Bog je kaznio Grke time što ih je svako mogao dovesti u nepriliku. Oni imaju dva sasvim određena greha. Kao prvo, to su najnadmeniji ljudi na svetu koji sve ostale smatraju ništavnima iako ni sami ničemu ne vrede. Kao drugo, oni manje od bilo kog drugog na svetu sažaljevaju bližnjeg. Za vreme našeg boravka u Konstantinopolju, grčke izbeglice iz Azije valjale su se po đubrištu i urlale od gladi, ali se među Grcima nije našao niko ko bi im, Boga radi, nešto ponudio, iako je grad obilovao najrazličitijim namirnicama. Samo su almogavari, dirnuti njihovom nesrećom, delili svoju hranu s izbeglicama. Zbog toga je više od dve hiljade siromašnih Grka koje su Turci opljačkali svuda sledilo za almogavarima. […] Jasno je da je Bog Grcima oduzeo razum.“ Muntaner još navodi da su Katalonci živeli raskošno a da je grčkom stanovništvu sve plaćeno što je od njega uzeto. Međutim, tako stvari nije video Georgije Pahimer koji almogavare upoređuje sa Avarima koji su kao oni nekada nemilosrdno pljačkali stanovništvo a na šta ih je podsticao i sam Rožer de Flor. Ostalo je zabeleženo da vasilevsu Androniku II, kada je dobio vesti o pljačkama Katalonaca, nije preostalo ništa drugo nego da se sa patrijarhom Atanasijem I (1303–1310) moli po čitavu noć. Situacija će se pogoršati kada Rožer de Flor bude zatražio od vasilevsa da mu isplati 300.000 zlatnika za usluge koje su mu Katalonci pružili. Kroz niz dramatičnih okolnosti i loših kompromisa po Carigrad Katalonci su isplaćeni u obezvređenoj zlatnoj nomizmi.147 Rožer je dobio Još je car Konstantin Veliki uspostavio snažan novčani istem u Vizantiji. U osnovi se nalazio zlatni solidus težine 4,48 grama uz koga je bila u opticaju i srebrna seliqua težine 2,24 grama. Konstantinov je solid (grčki nomizma) više od hiljadu godina bio temelj vizantijske ekonomije i vekovima imao najveći ugled u svetskoj trgovini. Međutim, slabljenjem carstva slabio je i njegov novac dodavanjem metala manje vrednosti. Iperpir (perpera), vizantijski zlatnik, koji se od ere vasilevsa Aleksija I Komnina (1081–1118) tako naziva, za vreme njegove vladavine dosta je izgubio na svojoj vrednosti a samim tim i ugledu. Na početku trinaestog veka vredeo je oko devedeset odsto od svoje nominalne vrednosti a sredinom istog stoleća počinje da ga potiskuje novac moćnih italijanskih gradova. Tokom vladavine vasilevsa Jovana III Vataca (1222–1254) vredeo je samo dve trećine nominalne vrednosti, odnosno šesnaest karata. Na početku vladavine Andronika II Paleologa njegova vrednost iznosila je samo četrnaest karata dok se početkom četrnaestog veka iperpir srozao na polovinu svoje početne vrednosti. 147

127

titulu „cezar naše imperije“, treću po važnosti u carevini (despot, sevastokrator, cezar), a u Galipolju osniva skoro čitav dvor primoravši vasilevsa da mu prepusti Anadoliju i ostrva – „u najboljim oblastima Carstva stvarala se grčko-katalonska država“ (Fjodor Uspenski). Rožer je „počeo da sanja o svom nezavisnom kraljevstvu u Anadoliji, gde je zemlja bila plodna, klima povoljnija no igde u svetu, a jedini neprijatelj – slab i razjedinjen. Od tada, gde god bio, nametao je apsolutnu vlast“, kaže Džon Norič. Početkom 1304. godine Katalonci su sa svojim zapovednikom Rožerom de Florom krenuli u kampanju na Istok, gde su opet porazili turske ordije. Rožer je odbio da krene u poteru za Turcima koji su bežali ka Siriji jer je želeo da ostane u blizini Carigrada i da u slučaju krize bude spreman da iskoristi priliku ako mu se ukaže. S druge strane, blago kompanije je pohranio u Magneziji (periferija Tesalije u središnjem delu Grčke) i od njega takođe nije želeo da se mnogo udaljuje, tim pre jer im je car već dugovao platu za godinu dana. Međutim, vrlo brzo će se desiti dva događaja koji će na Rožerove planove bitno uticati. Prvo, Vizantinci su zauzeli Magneziju i zaplenili mu blago. Drugo, on nije mogao da se bavi problemom blaga jer mu je vasilevs Andronik poslao poruku da je bugarski car Teodor Svetoslav (1300–1322) zauzeo vizantijske luke na Crnom moru, upao u Trakiju i zapretio Carigradu. Rožer je shvatio da bi Svetoslav mogao da bude veliki suparnik i problem za njegove planove pa je odmah krenuo iz Magnezije. Tokom zime 1304/5. Rožer je saznao da je sacar, savladar Mihailo IX, sin vasilevsa Andronika II, izdao edikt da vizantijske trupe više ne smeju da izvršavaju njegova naređenja te da usluge Katalonske kompanije sada nisu potrebne Carigradu jer je problem sa Bugarima brzo rešen. Situacija sa Kataloncima sve se više komplikovala. Tada je Rožeru vasilevs dao Anadoliju kao feud. Pre nego što će krenuti na put u Malu Aziju, Rožer je otišao da poseti sacara Mihaila iako su ga žena, koja je bila u poodmakloj trudnoći, i majka molile da ne ide kod svojih proverenih neprijatelja. Rožer se oglušio na ova upozorenja i 25. marta 1305. godine sa tri stotine konjanika i hiljadu pešaka krenuo je u Mihailov logor. Bio je gošćen oko sedam dana, ali je petog aprila bio likvidiran. Kako svedoči Georgije Pahimer, Rožera je ubio Georgije Girkon, alanski vođa koji je tako osvetio sina koga su Katalonci ubili u Kiziku. Mihailova laka konjica napala je i masakrirala Katalonce. Od Rožerove 128

pratnje preživela su samo trojica vitezova. Katalonci i Vizantinci više nisu mogli biti saveznici. „Ubistvo cezara Rožera de Flora predstavljalo je katastrofu za Carstvo. Poginuo je čovek blistavog uma i velike energije, koji je znao kako da razbojničku družinu usmeri ka velikim ciljevima. Rožer je držao Andronikov dvor u svojim rukama i pripremao stvaranje katalonskogrčke države u Maloj Aziji koja bi, možda, spasla Carstvo od Turaka“ (Fjodor Uspenski). U osnovi sukoba Vizantinaca i Katalonaca nalazilo se međusobno nepoverenje i nepoštovanje. Katalonci su Vizantince smatrali podmuklim ljudima koji ne drže reč dok su pak za Grke Katalonci bili pljačkaši, uzurpatori i nasilnici. Katalonci su prvo poklali grčko stanovništvo u Galipolju a potom su krenuli da novim masakrima osvete svog komandanta. Entenca koji je nasledio Rožera de Flora objavio je preko poslanstva rat vizantijskom caru Androniku II Paleologu. U Carigradu je potom likvidiran katalonski admiral D’Ones kao i katalonska kolonija koja je egzistirala u glavnom gradu. Katalonci su raspolagali sa oko tri i po hiljade boraca, ali su i pored toga što su bili brojčano slabiji rešili da napadnu Carigrad. Entenca se ukrcao na galije sa nešto manje od 2.000 ljudi dok je u Galipolju ostavio Rokafortea i pominjanog Muntanera sa oko 1.500 boraca koji je trebalo da se suprotstave trupama Andronikovog sina Mihaila, koji je raspolagao sa 40.000 vojnika. Međutim, Carigrad je spasla đenovljanska flota. Entenca je bio poražen i zarobljen sa velikim plenom. Ali i pored svega Katalonci – „franačka vojska u Makedoniji“, kako su sebe nazivali – i dalje su predstavljali silu u tom delu sveta. Bogatstvo koje su sakupili omogućilo im je da unajme turske ordije. Neizmerne su posledice koje su Vizantiji nanele katalonske čete. One su „prve razorile carsku vlast u primorju od Carigrada do Soluna. One su, svadivši se s carigradskom gospodom, prve počele da u većem razmeru naimaju turske četnike iz Male Azije, da s njima vojuju protiv Carstva u Evropi, i time su, u prvim godinama 14. veka, kad su turska plemena ionako bila u novome naponu akcije, pokazale im šta ima na Balkanskom poluostrvu, i kako se po njemu četuje. Ova je prilika Turcima dobro došla da se na Balkanskom poluostrvu odomaće i s njegovim putovima bolje upoznaju“ (Stojan Novaković). Kako je kazao Džon Norič, Katalonci su za manje od jedne decenije naneli štetu Carstvu, za šta je Turcima trebalo jedno stoleće. 129

Odavde ćemo dalju sudbinu Katalonaca napustiti i bavićemo se samo njihovim pljačkanjem i haranjem Svete Gore i Hilandara, kao i srpskom odbranom srpskih svetogorskih svetinja.

130

Hilandar za vreme kralja Milutina

A

tosko poluostrvo, na kome se nalazi Sveta Gora, do dvanaestog stoleća postalo je glavno manastirsko središte i uporište pravoslavnog hrišćanstva. Jer kako je pevala Kasija, vizantijska pesnikinja i monahinja iz devetog veka: „Monaški život je svetionik za sve.“ Posebno u Vizantiji. Pred sam kraj devetog veka, 883. godine, Sveta Gora – koju monasi nazivaju još i „perivoj Presvete Bogorodice“ – zlatopečatnim poveljama (hrisovuljama) careva Vasilija I (883), Lava VI (893) i Romana I Lakapina (934) dobila je samostalnost, kao monaška teritorija sa vlastitom upravom i bila je neposredno potčinjena vasilevsu. Tokom vladavine cara Nićifora Foke (963–969) na Svetoj Gori počinje organizovan monaški, manastirski život. Legenda veli da je Bogorodica po vaznesenju Hristovom krenula na Kipar u posetu vaskrslom Lazaru iz Vitanije, koga je Isus vaskrsao četiri dana posle smrti. Međutim, bura je odnela njen brod do Atosa. Na mestu gde se danas nalazi gruzinski manastir Iviron, Bogorodica je dobila poruku sa neba da na Atosu propoveda Jevanđelje: „Ovo mesto biće tvoj udeo i tvoj perivoj i vrt, i pristanište spasenja onima koji hoće da se spasu.“ Iz tog razloga pojavu monaštva na Atosu monasi Svetogorci vole da dovode u vezu sa misionarskim radom same Bogorodice, zaštitnice Svete Gore, gde je njen kult glavni. Sveta Gora tako postaje i „značajno vrelo vizantijske kulture za razne pravoslavne zemlje istočne Evrope“. Stanoje Stanojević smatra, na osnovu Domentijanovih i Teodosijevih žitija, da je podstrek za podizanje manastira Hilandara došao od svetogorskih monaha „koji su zavideli Vatopedu zbog velikih koristi, koje je taj manastir imao zbog Nemanjina i Savina boravka u njemu“, i da su Savi dali ideju „da on i Nemanja podignu za Srbe, koji su se već nalazili u Svetoj Gori, poseban srpski manastir“. 131

Napušteni grčki manastir Hilandar, posvećen Vavedenju Bogorodice, pominje se već oko 1076. godine kao „potpuno pust i ugašen“, kada biva i ustupljen manastiru Kastamonitu. Stradao je od gusara ponovo, kako se veruje, 1169. godine. Istoriju Hilandara, kao srpskog manastira, „četvrtog po rangu među svetogorskim manastirima“ (Mirjana Živojinović) možemo pratiti od njegovog osnivanja 1198. godine. U dogovoru sa svetogorskim protom Sava je otišao u Carigrad najranije krajem 1197. a najverovatnije početkom 1198. godine da od vasilevsa Aleksija III Anđela (1195–1203) isposluje dozvolu za ovaj manastir. Na vizantijskom dvoru Sava je, veli Domentijan, bio „primljen od cara sa velikom čašću“, kako dolikuje učenom monahu i bratu carskog zeta, kada od cara i „bi mu dan“ Hilandar. Vasilevs Aleksije III Anđeo je „specijalnim ediktom izuzeo Helandarion i njegovu okolinu iz jurisdikcije protosa i stavio ga pod vlast igumana Vatopeda“, a hrisovuljom od juna 1198. godine ispunio molbu svetogorskih kaluđera Save i Simeona, te tako ovi slavni srpski monasi dobiše manastir na Svetoj Gori – Hilandar – „da bude Srbima na poklon večni“. Car je naredio da srpski manastir Hilandar, koji je stavio pod „vlast i upravu“ Simeona i Save, uživa „potpunu slobodu“ i da „neće nikome biti potčinjen“ – vasilevs ga je proglasio „samostalnim sa sopstvenom upravom“. Posebnom poveljom srpski veliki župan Stefan Nemanja darovao je Hilandaru imanja i tako osigurao njegovo nesmetano funkcionisanje. Kada je sve bilo privedeno kraju, Nemanja (Simeon) i Sava – „obojica uzevši krst Hristov kao oružje“ – stavili su Hilandar pod okrilje velikog župana Stefana, srpskog vladara, zeta cara Aleksija III Anđela. Stefan Prvovenčani kaže148 da su mu Nemanja, monah Simeon, i Sava pisali „da im pošalje dovoljno potreba na podignuće i obnovljenje hrama Presvete“. Nemanja poručuje nasledniku na srpskom prestolu da svom snagom pomogne „da se sazida hram Presvete u spomen moj [Nemanji] u zemlji ovoj, i opet po meni da bude tebi i čedima tvojim i unučadima, u vašem rodu do veka“. Takođe, podseća Stefana da je on Mada u dva poglavlja govori o Hilandaru, Stefan Prvovenčani ne opisuje čitav nastanak Hilandara niti pak dobijanje dozvole iz Carigrada. On u ovom žitiju pre svega govori o svom doprinosu izgradnji manastira kao i o svom odnosu sa Simeonom. 148

132

ktitor Hilandara „kao što i pređe pismom predadoh u državi svojoj hram Presvete Bogorodice Blagodatnice u Studenici, ni s kim u zajednici, samo tebi i porodu tvome po tebi“. Osnivanje Hilandara je jedan od najvažnijih datuma u istoriji srpske crkve i srpske kulture. Osnovan da bude pribežište i sklonište za srpske monahe u Svetoj Gori, Hilandar je s vremenom postao stecište i rasadnik srpske prosvete, najvažnije „kulturno i prosvetno središte srpskog naroda u srednjem veku, najveća radionica srpske književnosti“. Hilandar je za vreme vladavine kralja Milutina doživeo veliki uspon. Na početku njegove vladavine Hilandar je zauzimao skromno mesto u hijerarhiji svetogorskih manastira a tokom ere ovog srpskog kralja Hilandar dolazi, kako rekosmo, na četvrto mesto. Hilandar se kao „manastir Srba“ prvi put pominje 1274. godine a u doba kralja Milutina to postaje uobičajeno. Uspostavljanjem dobrih odnosa između Vizantije i Srbije nakon Milutinove ženidbe Simonidom, kada su i hilandarci posredovali u sklapanju ovog bračnog sporazuma, car Andronik je Hilandaru i njegovim monasima izlazio u susret raznim povlasticama, o čemu svedoči jedna njegova hrisovulja iz januara 1299. godine: „Car, čineći dobročinstva mnogima, nije odbijao ni one koji su poreklom iz Srbije…“ Bez obzira na to što će i kasnije dolaziti do razmimoilaženja u interesima dve države, Hilandar je uvek bio u privilegovanom položaju. Međutim, jednu od najdramatičnijih epoha Hilandar će preživljavati i preživeti za vreme kralja Milutina kada bude nekoliko godina napadan i opsedan od Katalonske kompanije.

133

Katalonci napadaju Hilandar

P

osle bitke kod Apra (10. jul 1305) sa Kataloncima je krenulo i više od dve hiljade Turaka, koji su sačinjavali značajan deo ove vojske i koje su predvodili Melik i Halil. Katalonsku kompaniju su, dakle, sačinjavali Španci i Turci i verovatno su zbog njihove brojnosti nazivani Velika kompanija. Sveta Gora je od dolaska monaha a naročito poslednjih decenija desetog veka neprestano bila izložena nasrtajima i pljačkanjima raznih pirata i razbojnika „u čemu su od kraja XIII veka prednjačili Turci, ugrožavajući manastire na njenoj istočnoj obali. U poređenju sa svima njima, katalonski napadi su, dolazeći sa kopnene strane Svete Gore, po svojoj jačini i dužini trajanja, od leta 1307. do proleća 1309. godine, nadmašili sve dotadašnje“ (Mirjana Živković). Kada su svojim pljačkaškim pohodima Katalonci „iscrpili područja Galipolja, Carigrada i Andrijanopolja“, jer su, recimo, dok su boravili u Galipolju „opustošili celu oblast na deset dana unaokolo i poubijali sve stanovnike“, krenuli su na zapad na oblasti na kojima je bilo plena za pljačku i koje su mogle da im osiguraju, bar na neko vreme, opstanak. Tako se na njihovom putu našla i Sveta Gora, koju su njihovi „manji odredi ugrožavali“. Katalonci su prvo stigli u Kasandriju „u velikoj neslozi“ gledajući kako će jedan drugog da prevare, kaže Pahimer. Nićifor Grigora izveštava da su Katalonci „želeći da pripreme potrebnu hranu za zimu napali sela Makedonije“, sve uništili prigrabivši veliki plen i formiravši logor oko Kasandrije (Potideja). Po mišljenju Mirjane Živojinović, „sasvim je verovatno da su tada, dakle jula-avgusta 1307, po prvi put napali Svetu Goru“. Danilov biograf ostavio je zabeleženo: „Kada je ovaj blaženi gospodin moj bio u Svetoj Gori […] podigoše se mnogi narodi, i velikom silom spremiše se za borbu, zavojevaše mnoge krajeve grčke zemlje, čak i do samog Carigrada, i sve opustošiše, i zarobljenike odvedoše u ropstvo.“ 134

Zanimljivo je, kako piše Stojan Novaković, da „ni ovako strahovito napadanje na Hilandar i na hilandarskog igumana Danila nije moglo Milutina da pokrene iz njegove neutralnosti, jer je doista teško bilo dovesti u saglasnost sa srpskim interesima kakvo god preduzeće protiv ovih četnika“, savetujući Danilu da ostane u Srbiji „dok ovo čudo ne prođe“. Svetogorce je o katalonskoj opasnosti obavestio lično vasilevs Andronik II. U Žitiju Save Mlađeg kaže se: „Pošto nije mogao da [Svetu Goru] odbrani oružjem i vojskom pozvao je [car] svojeručnim pismima razasute usamljenike i monahe manastira bez zidina da pobegnu u utvrđene i teško osvojive manastire ili još bolje u najbliže gradove da bi se tamo sakrili.“ Georgije Pahimer takođe piše o nameri Katalonaca da opljačkaju Svetu Goru: „A sa zapada Almogavari, ostavivši ono što su držali, prelaze reku Maricu i tamo prešavši oslobodili su se nevolja, da bi se, ako bi bilo moguće, vratili kući, kao što su govorili, i usput opljačkali Svetu Goru, ako bi, naravno, bez krvi mogli da pređu klisure koje su im bile na putu.“ Tokom prvog napada na Svetu Goru leta 1307. godine „glavno lice, koje je sa srpske strane“ predvodilo borbu protiv ovih najamnika bio je iguman hilandarski a potom i arhiepiskop srpski Danilo. Njegov biograf je zapisao: „Ovi […] dođoše sa svojim silama u Svetu Goru, i opkolivši je, razgrabiše sva bogatstva sabrana u njoj, i skoro je svu opustošiše.“ Ta sudbina nije mimoišla ni srpski Hilandar. O napadu na Hilandar u Danilovoj biografiji navodi se: „Veliko je bilo stradanje. […] Velika množina njih počeše […] seći vrata slavnog manastira Hilandara, a drugi deo njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteći ući unutra. […] Strele padahu kao kaplje dažda puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu. […] Strašno beše videti njihov ubojni stroj. I ovaj gospodin moj [Danilo], hrabra duša, […] protiv tog ljutog rata ostade nepokolebivim […] muški boreći se sa bezbožnicima od jutra do večera.“ Hilandarske zidine su odolele naletima Katalonaca, ali su oni manastir i dalje opsedali. Zbog nedostatka hrane među braniteljima mnogi „skončavahu od te najljuće smrti gladi“. „Ništa, dakle, nisu ostavili nedirnuto svojom navalom. […] Sve je uništeno, sve je napadnuto. Sve je puno mrtvih i leševa i velikog ubijanja 135

i strašnog za sve pokolja. A potoci krvi, umesto nekog drugog talasa, tekli su na sve trane“, svedoči Toma Magistar, poznatiji kao monah Teodul († oko 1330). No ni to nije pomoglo napadačima. Danilov biograf veli: „A kada ovi zlolukavi videše da ne mogu ući unutra u grad, usedoše na svoje konje i otidoše raspaljivani velikim gnevom i jarošću, preteći ovom blaženom [Danilu] da će, opet vrativši se, uništiti ga.“ Tokom 1308. godine Katalonci su opet nasrnuli na Hilandar jer su saznali da je Danilo otišao iz manastira u Srbiju. Danilo je strahujući od napadača manastirske dragocenosti i relikvije sklonio u Skoplje kod kralja Milutina. Katalonci su očekivali da će ovog puta orobiti manastir jer odbranom ne rukovodi Danilo, ovaj, kako kaže Nikola Radojčić, „više ratnik, diplomata i upravnik negoli monah“. Vrativši se na Svetu Goru, Danilo je uspeo da uđe u Hilandar „davši svoje mnogo zlato“, koje je najverovatnije dobio od kralja Milutina, istovremeno nabavivši hranu za monahe i obezbedivši najamnike za odbranu manastira. Danilov biograf objašnjava kakvo je stanje iguman zatekao u Hilandaru: „I kada je došao u dom Presvete […] i nađe muževe kojima je poverio taj manastir. A hteli su ga predati u ruke poganika, da nije prepodobni [Danilo] tako brzo došao. Jer i oni su bili u nevolji, jer behu dugo zatvoreni na jednom mestu, ginući od gladi i žeđi.“ Kada su Katalonci saznali „da je prepodobni došao, i kako ima hrabre ljude za pobedu njihovu […] ne htedoše te godine doći na to sveto mesto [Hilandar]“. Katalonci su teško poharali i opustošili Svetu Goru a o tim „ranama i stradanjima“ kazuje i Danilov Nastavljač: „Teško je opisati sve zlo koje je tada našlo ljude, jer gore i pećine, brda i doline, i sva raspuća behu puna mrtvih telesa, nagih i nepogrebanih, dajući strašan i dirljiv prizor gledaocima.“ Katalonci su poharali i keliju Svetog Save u Kareji, pored koje su prošli tokom pljačkaških pohoda po Svetoj Gori. O tim strašnim danima svedočenje je ostavio i pominjani monah Teodul: „O lele! doživeo je i Atos ovu nesreću. […] Jer za malo nije izgubio sve one koji su stanovali na njemu […] one koji su više voleli da se bez milosti liše života, nego da se vidi da se plaše smrti.“ Međutim, s obzirom na to da su manastiri bili dobro utvrđeni, 136

najviše su postradali žitelji manastirskih vlastelinstava, naročito oni koji nisu uspeli da se sklone unutar manastirskih zidina. Danilov biograf kaže kako se i u Hilandaru sklonila „velika množina svetovnih ljudi sa imanja tog manastira koji behu unutra pribegli sa ženama svojim i decom“. Podatak o prisustvu tolikih svetovnih ljudi, posebno žena i dece, kojima je, prema svetogorskim tipicima, pristup na Svetu Goru bio najstrože zabranjen,149 najrečitije govori, kaže akademik Mirjana Živojinović, o sasvim izuzetnim prilikama u kojima se našla „zemlja monaha“ u doba katalonske najezde. Britanski arheolog Ričard M. Dokins tridesetih godina dvadesetog veka ostavio je opis freske u hilandarskom paraklisu150 – sagrađenom na putu od manastira prema pristaništu – posvećen Bogorodici Trojeručici. Tu je na freskama predstavljen, smatra se, napad Katalonaca na manastir Hilandar. Legenda o tome kaže da je neobična magla pala na manastir, zbunila napadače, te su, kako objašnjava natpis freske, „okrenuli svoja oružja jedni protiv drugih“. Svi su bili ubijeni osim trojice, koji su prihvatili pravoslavlje i postali monasi. Legenda je ovu trojicu pripadnika Kompanije povezala sa mučenicima Manuilom, Savelom i Ismailom koji su naslikani iznad vrata hilandarske trpezarije. Imena ovih mučenika pomogla su da se legenda učvrsti: hrišćansko ime Manuil je veoma rasprostranjeno u Španiji, dok je Ismail, muslimansko ime, dokazivalo mešoviti sastav Katalonske kompanije, gde su hrišćani bili pomešani sa Turcima. U studiji o Georgiju Mitrofanoviću, srpskom slikaru s kraja šesnaestog i početka sedamnaestog veka, Zdravko Kajmaković je identifikovao pomenutu trojicu persijskih mučenika. Džon Norič tvrdi: „Šteta koju su Katalonci napravili u Trakiji generacijama nije mogla da se nadoknadi; talas izbeglica koji su pokrenuli doveo je Carigrad na ivicu gladi. Da su se pridržavali odredbi ugovora koji su potpisali sa Andronikom, da su se usredsredili na potiskivanje Turaka i odrekli se svih osvojenih teritorija, mogli su da spreče islamsku najezdu, a Godine 972. donet je prvi sveopšti tipik o uređenju života na Svetoj Gori, poznat kao Tragos (jarac), kojim se izričito zabranjivao boravak žena na osveštanom tlu monaške države. Takvo ime je dobio jer je ispisan na jarećoj koži. Ovaj najstariji svetogorski ustav potpisao je vizantijski car Jovan Cimiskije (969–976). 149

150

crkva.

Paraklis je mala crkva unutar velike i ima sve elemente koje ima i velika

137

budućnost Levanta mogla je biti drugačija. Ali nisu. Umesto toga […] Carstvu, koje su došli da spasu, zadali su još jedan težak udarac od kog nikad neće moći da se oporavi.“

138

Turci u službi kralja Milutina

B

ilo je to doba kada su trojica vladara, koji su bili u složenim odnosima, vladali dugo u svojim državama obeleživši istoriju svoje zemlje ali i epohe. U Carigradu je Andronik II Paleolog vladao 46 godina (1282–1328), u Maloj Aziji Osman 45 godina (1281– 1326) i Milutin u Srbiji 39 godina (1282–1321). Kada je 1284. godine Milutin sklopio brak sa četvorogodišnjom kćerkom bugarskog cara Georgija I Tertera i kada je otišao u posetu bugarskoj prestonici Trnovo, angažovao je bugarske najamnike koji su mu tokom 1284. godine došli u pomoć u borbi protiv Vizantije. Milutin je imao potom i najamničke odrede – Tatara, Alana, Turkopula i Kumana151 – koji će imati vidan upliv u zbivanja na srpskim teritorijama krajem prve i početkom druge decenije četrnaestog veka. Kada je kana Nogaja porazio vođa Zlatne horde kan Tokta, njegove opasne trupe sastavljene od Alana i Tatara našle su utočište južno od Dunava. One će Milutinu biti važna podrška oko 1310. godine kada bude u ratu sa Dragutinom. Tako su pod vođstvom Melika152 kod Milutina pristigli Turkopuli, Vasilevs i pisac Jovan VI Kantakuzin u svojim memoarima piše kako je Andronik pozajmio, najverovatnije posle sklapanja mira sa Dragutinom, kumanske najamnike od srpskog kralja Milutina: „Stiže caru poslanstvo od strane vladara Tribala kralja Stefana, koji je bio oženjen carevom ćerkom Simonidom. Povod poslanstvu bio je u tome što je car bio uzajmio od njegove vojske nekih bezmalo 2000 Kumana i ratnike nije vratio, nego ih je ubedio da ostanu kod njega. Razljutivši se zbog toga kralj je uputio poslanstvo tastu. Poslanik je bio monah po imenu Kalinik i sam rodom Tribal.“ Milutin je tražio da mu se vrate kumanski plaćenici jer su mu bili neophodni u borbama sa Ugarskom. 151

Istoriografija smatra da je Melik najverovatnije Konstantin Melik, sin seldžučkog sultana Izedina Kaja-Kavusa II, koji je svojedobno pružio utočište Mihailu VIII Paleologu kada je za vreme vladavine Teodora II Laskarisa (1254–1258) bio „optužen zbog veleizdajničkih namera“. 152

139

potomci pokrštenih Turaka, koji su sredinom prve decenije četrnaestog veka, uoči bitke kod Apra u Trakiji jula 1305. godine, napustili službu u vizantijskoj vojsci. „Turci su se posle odvajanja od Katalonaca podelili u dve grupe. Jedna je sledila Halila, druga Melika. Melik je ca svojim ljudima ranije primio božansko krštenje i dobio od cara bogatu nagradu za službu. Kasnije je pogazio zakletve i prezrevši božanske zapovesti i zakone prešao neprijateljima Romeja. Nije se stoga mogao nadati da će bilo kako c Romejima sklopiti prijateljstvo, pa je radije prihvatio poziv kralja Srbije nego da izađe pred oči Romejima. Sa hiljadu konjanika i pet stotina pešaka otišao je tamo i predao oružje i konje po naređenju kralja Srbije. Određeno je bilo da on i njegovi ljudi ubuduće vode privatan život osim kada rat nametne potrebu da jedan broj koji kralj odredi ponovo uzme oružje i vojuje c vojskom Tribala“ (Nićifor Grigora). Turci koje je predvodio Melik prešli su, dakle, u službu kralja Milutina – koji „dozva jedan deo tih bezbožnika Persijanaca u Bogom darovanu svoju državu“. Smatra se da je Melik prišao Milutinu 1309. godine. Monah Teodul veli da je „arhont Tribala [Srba] prekršio sporazum sa Romejima i zbog toga je nastojao da nastani Turke“.153 Ubrzo pošto je stupio u Milutinovu službu, Melik je doživeo poraz u sukobu sa vizantijskom vojskom koju je predvodio carski vojskovođa Handrin da bi nakon toga učestvovao u Milutinovom ratu protiv Dragutina. Kako veli Danilov Nastavljač, Milutin „pođe protiv brata svoga na rat i protiv svoje volje, jer se svi njegovi velikaši behu odmetnuli. Ali Bog […] darova […] blagočastivomu [Milutinu] nenadanu pomoć“. Ta Božja pomoć bile su, u stvari, „mnoge vojske naroda tatarskoga, turskoga i jaškoga (alanskoga)“ sa kojima Milutin „odbi nasilje onih koji su borbu vodili s njime“. Ti najamnički odredi bili su ključni činilac u Milutinovoj pobedi nad Dragutinom. Međutim, već krajem 1311. ili početkom 1312. godine Melik je digao pobunu protiv srpskog kralja. Do pobune je došlo, sudeći po srpskim Međutim, Mihajlo Dinić je ukazao da su tada odnosi Srbije i Vizantije bili dobri, objašnjavajući da je monah Teodul „retorski preuveličao nekakav lokalni pogranični sukob […] koji je svakako u vezi sa njegovim [Milutinovim] vrbovanjem najamnika kada se spremao da okonča rat sa bratom [Dragutinom]“. 153

140

izvorima, zbog Melikove „prevrtljivosti i zlonamernosti“. Miran život Turkopulima, naviknutim samo na služenje vojske, sva je prilika, nije odgovarao. Danilo piše da je Milutin pobunu ugušio uz pomoć vlastele, srodstva i svoje telesne straže „čije oružje uđe u njihovo srce, a ljudi njihovi slomiše se, i ne bi spomena o njihovu bezbožnu gnevu. Jedne [od Turkopula] predade smrti, a druge osudi na zatočenje, a ostale, i to ne malo, predade u ropstvo srpskoj zemlji.“ Danilov Nastavljač dodaje da je Melik „skončao ljutom smrću“. A u hrisovulji o selištu Uljarima Milutin zapisuje: „Kraljevstvo mi sabra vojsku. […] Mi njih naposletku pobedismo, te se oružje njihovo zabode u srce njima samima, lukovi im se polomiše i ne osta ni traga od njihovog bezbožnog gnjeva.“ Stojan Novaković je izneo jedno zanimljivo mišljenje: „Srbi Milutinovi, koji su prvi ratovali s Turcima četnicima po južnom primorju Balkanskog Poluostrva i s Turcima Osmanovcima u Maloj Aziji, nisu znali kako treba ni imena svojim neprijateljima.“

141

Milutinova pomoć Vizantiji u ratu protiv Turaka

K

ada su Turci u jednom trenutku posumnjali u lojalnost i savezništvo Katalonaca, pobunili su se protiv njih a zapovednici turskih odreda Melik i Halil, prema pisanju Nićifora Grigore, predložili su mirno razilaženje. Melik je otišao u Srbiju kod Milutina, a Halil sa svojim trupama prelazi u Trakiju. Halil je tražio od Carigrada da se Turcima „dozvoli da pređu klisure kod Hristopolja i da, pošto rimskim brodovima pređu Helespont, odu kući zajedno sa celim plenom koji su zarobili“. Halila, koji je imao oko 1.300 konjanika i osam stotina pešaka, vasilevs je želeo što pre da se oslobodi. Pristao je na njegove uslove, oko 1311. godine, poslavši svog vojskovođu Senahirima na čelu tri hiljade konjanika da sprovedu Halilove Turke. Međutim, lakomi Senahirim je odlučio da Turke tokom noći napadne i da im otme plen. Halil je saznao za vizantijski plan i uspeo je da porazi trupe Mihaila IX. Tada su Turci zarobili carsku blagajnu i carske insignije. Nićifor Grigora kazuje da su Halilove trupe posle pobede ostale u Trakiji pljačkajući je nemilosrdno: „U to vreme varvari su, postavši još obesniji posle one pobede, pljačkali i pustošili na najstrašniji način romejsku zemlju u Trakiji, tako da Romeji skoro dve godine nisu mogli izlaziti iz gradova da bi orali i sejali. Careve je to ispunjavalo dubokim bolom i dušu im ophrvalo brigama. Izgubili su nadu da mogu pomoći romejskim trupama. Kasno su shvatili da ih pogađa božanski gnev, ali uzrok mu nisu mogli naći. Bili su zaokupljeni time da kao saveznike dovedu neke najamnike bilo otkuda, ali su i na to izgubili mnogo vremena, izračunavajući da će izdaci biti preveliki i da ih ne može izdržati carska riznica, koja je upravo sada više nego ikad ispražnjena zbog pustošenja zemlje. Pa ipak, kako nužda nije ni najmanje dopuštala mirovanje, car Andronik je 142

uputio poslanstvo zetu po ćerci, kralju Srbije moleći za savezničku pomoć.“ Arhiepiskop Danilo pak kaže da kada je „samodržavni car velike Romanije Andronik Paleolog“ čuo kako je Milutin savladao Melikove Turke, „ne male molbe i moljenja posla ka ovom velikom i krepkom kralju Stefanu Urošu“ da mu pomogne „protiv preostalog dela ovih prognanika, i osveti Hrišćanstvo od nasilja ovih poganika“. Milutin je kao „mudar i vešt muž“ svoje „srodstvo i telesnu stražu“ poslao „u tu Romaniju“ i oni „tamo sprovedoše svoju volju protiv onih poganika“. Po Grigorinom tvrđenju, Milutin je tastu poslao 2.000 „izabranih konjanika“. O tom dobu kada su Turci za kratko vreme opustošili i razorili carevinu, u Danilovom žitiju ostalo je zapisano: „A blagočastivi i hristoljubivi kralj Uroš [Milutin] pomože mu [Androniku II], poslavši svoje velikaše sa mnogom silom izabranih vojnika, i uništi ih, kao što je znano. Jer reče: ’I pogiboše nečastivi zbog svoga bezakonja.’“ U hrisovulji koju je oktobra 1313. godine Andronik II izdao Hilandaru navodi se da je vizantijska vojska vodila uspešne borbe protiv Turaka a potom svedoči i o srpskoj pomoći koju je Milutin 1312. godine uputio vasilevsu Androniku II: „A našim tada vojskama […] srpska vojska je pomogla i sudelovala; sama je snažna i hrabra, napreduje zajedno protiv neprijatelja i protiv njih se spremno podiže.“ Dobro naoružana i osokoljena Milutinovim „podstičućim i pobuđujućim rečima“ srpska vojska „junački krenu na neprijatelje“. Ali već poraženi Turci nisu hteli da se predaju pa su tokom borbe pokušali kroz srpske redove da se probiju i spasu. Međutim, „sledećeg dana oko ponoći, odbacivši oružje, sa punim nedrima i ćemerima pošli su […] da se predaju u zaštitu samo Latinima nadajući se da od njih neće zlo pretrpeti jer im nisu nikakvo zlo ranije naneli. Ali, pošto je noć bila mračna, bez mesečine, većina ih je iz neznanja pobegla kod [Romeja] […] i tako ’bežeći od dima pali su u vatru’, naime, u ruke Romeja, koji su im na brzinu uzimali novac i zatim ih nemilosrdno ubijali. Latini nisu pobili sve koji su njima dobegli, već samo one koji su najviše novca nosili sobom, da bi i ta pljačka ostala neotkrivena, i da Romeji, ako bi se doznalo, ne bi mogli tražiti da im se preda. Druge su ostavili u životu u uzama. Jedne među njima predali su kasnije caru, ostale su podelili među sobom kao robove“ (Nićifor 143

Grigora). Milutin će takođe, posebno 1313. godine, pomoći Vizantiji, odnosno tastu caru Androniku. Milutin u ovim borbama nije lično učestvovao, kao što je to bio slučaj kada je porazio prve turske ordije. No i bez Milutina srpska vojska imala je znatne uspehe u ovim borbama sa Turcima. Arhiepiskop Danilo piše da je kralj Milutin svome tastu vizantijskom kralju Androniku II u pomoć poslao elitne ratnike pod komandom vojvode Novaka Grebostreka. Ovaj pisac veli da kada je vizantijski car Andronik video kako „pogani Persijanci, veliku zlobu i pakost čine državi njegovoj“, uputio je molbu srpskom kralju Milutinu: „Slatki i ljubazni, pa i najsrdačniji sine državnoga mi Bogom carstva, usudih se da ovo spomenem tvom hristoljubivom kraljevstvu; oni zlomisleni Persijanci pobeđeni od tebe u Bogom darovanoj ti državi i u drugim krajevima, što skončaše od tvoje kreposti, još neka njihova grana ostavši, čini veoma velike tuge državi moga carstva, i mnogo protivivši se ne mogosmo odoleti njima. Ako dobiju vremena, to će doći velika zloba do same moje glave. No znam da si pomoću i zastupstvom ljubitelja tvoga Hrista krepak da silom tvojom pogubiš spomen njihov sa zemlje. Molim i ubeđujem blagočastivo i hristoljubivo tvoje kraljevstvo, požuri se, da ih uskoro gnevom jarosti tvoje smeteš i veliku i sujemudrenu dosadu ukloniš od nas, da se neuračuna ni u što.“ Danilo dalje navodi da Milutin „ni malo ne zakasni“ već u taj čas zapovedi „da se sakupe svi vojnici njegove države“. Milutin je izabravši „velikoimenitu vlastelu svoju koja mu je srcu mila“ dao sve što „im je na potrebu, i pustih da sa velikom silom idu žurno na ove pogane Persijance. I dade im mesto sebe velikoga vojvodu Novaka zvanog Grebostreka.“ Potom „odoše veselim nogama“ u državu grčku „ka sveimenitom caru Androniku“. A „car čuvši za njihov dolazak njemu pomoć“ obradovaše se i „učini veliko veselje“. Potom srpska vojska odlazi „u državu bezbožnih“ te ih „zastupstvom dobroga Boga, dobro dobivši snage, pobediše ih, sekući njihova nečastiva tela kao travu poljsku i sasvim uništivši njihov spomen, sve njihovo bogatstvo i slavu ugrabiše u svoje ruke, koje su oni kroz mnogo vremena sabrali, i gradove njihove i stanove do osnova porušivši, i ispunivši svu volju i želju gospodina svoga previsokoga kralja, vratiše se u svoju državu sa velikom slavom“. U jednoj povelji iz 1319. godine vizantijski car govoreći o uspešnoj borbi protiv Turaka u Trakiji pominje i srpsku vojsku koja je dala 144

značajan doprinos pobedi. Takođe, vasilevs Andronik će ovom prilikom navesti jedan važan podatak: „I kako sam ja nad […] vojskom bio starešina, ovaj preljubazni [kralj Milutin], ne htede pristati na našu komandu, nego da vojujemo svaki za se protiv neprijatelja, i oni [Srbi] da se samostalno s njima biju ili nama da pomažu. […] Sve ostalo on nije odbijao, nego je činio i s najboljom voljom i koliko je god potpunije mogao.“ Tako su kralj Milutin i njegova vojna sila učestvovali vrlo ozbiljno u političko-vojnim događajima koji su dominirali glavnim pravcima epohe.

145

Rat Dragutina i Milutina

P

rvi problemi između braće nastupili su posle Milutinovog približavanja Vizantiji i orođavanja sa dinastijom Paleologa. Kod Georgija Pahimera se vidi da je Milutin stupio u savez sa Carigradom kako bi sebe održao na srpskom prestolu, a ne da bi potomstvu osigurao tron u nasleđe. „Pošto se i za vlast brinuo zbog starijeg brata Stefana koji je i po starosti i po pravu imao prvenstvo, iako je, budući hrom i noseći manu u telu, a i želeći da živi u dokolici,154 odvojivši sebi dovoljno zemlje, prepustio brigu oko vlasti njemu [Milutinu] koji će posle smrti [Stefana] sačuvati vlast njegovoj deci“ (Georgije Pahimer). Ovoj Milutinovoj diplomatsko-državničkoj akciji suprotstavila se i njegova majka Jelena. Zbog njenog velikog ugleda i uticaja u srpskim zemljama vasilevs Andronik je tražio da i ona prisustvuje svadbi Milutina i Simonide i da bude garant pri zaključivanju ovog bračnog ugovora. Dragutin je pak bio nameran da napadne Milutina. „Kad je Milutin načinio ugovor sa Vizantijom i sklopio sa njom savez, ustao je protiv Milutina, zbog novoga pravca njegove politike, njegov stariji brat Dragutin, i počeo se spremati za rat“ (Stanoje Stanojević). Arhiepiskop Danilo u žitiju Dragutinovom beleži kako ga je Milutin pozvao iz Hilandara „sa svim monasima Svete Gore“ i nakon što „učinivši mnogo većanje sa njime, posla ga vozljubljenome svome bratu Stefanu [Dragutinu] kralju zbog poslova koje je imao“. Danilo veli dalje da kada je došao u „slavni dvor Debrec, u zemlji zvanoj Sremu, sa svima izabranim monasima Svete Gore“, tu njih dvojica „sedoše zasebno“ (Danilo i Dragutin) te mu hilandarski iguman „javi reči brata njegova“. „Duhovno i telesno razveselivši“ se – jer je Danilo došao „svršivši Pahimerova napomena o dokolici, koju smo već pomenuli, „može da ima neku svoju logiku, jer je Milutin, a ne Dragutin, bio onaj vladar koji je y očima Vizantinaca reprezentovao Srbiju“ (LJubomir Maksimović). 154

146

sve što je hteo, zbog čega je bio poslan“ – Dragutin mu darova dragocene i izabrane darove. Danilo potom odlazi kod Milutina, koga zatiče u Ovčem polju (kotlina u centralnoj Makedoniji) – „i dade mu knjige što mu pisaše brat njegov i opet što je imao naročito da kaže, javi mu“. Nije poznato, kaže Stanoje Stanojević, pod kakvim uslovima su se izmirili Dragutin i Milutin – ali do rata nije došlo. Posle nepune dve decenije (1282–1301) skladnih odnosa, ne računajući ovaj eksces, između kraljeva Dragutina i Milutina dolazi do ozbiljnog sukoba. Istorija, međutim, nije zabeležila zašto i kako su ti sukobi nastali niti postoji dovoljan broj izvora da bi se taj sukob mogao pratiti. Dokumenti koji svedoče o sukobu braće, dakle, malobrojni su. Nesporno je da su sukobi srpskih kraljeva, pre svega, bili pokrenuti Milutinovom namerom da isključi Dragutinove sinove kao pretendente na srpski tron i poništi odredbe Deževskog sporazuma iz 1282. godine. Sukob između njih počeo je najkasnije 1301. godine. Rudnik je pripadao „sremskom kralju“ Dragutinu još od 1296. godine kako je to u „Kancelarijskim i notarskim spiskovima (1278– 1301)“ objavio slovenački istoričar Gregor Čremošnik 1932. godine. Međutim, ugovorom između Dubrovnika i Milutina iz novembra 1301. godine Rudnik je bio pod jurisdikcijom kralja Milutina, što se vidi i iz konačnog mirovnog ugovora Dubrovnika i Srbije sklopljenog u dvorcu Vrhlabu na izvorima Laba, pod Kopaonikom, septembra 1302. godine. Milutin, dakle, ovom poveljom datom dubrovačkim trgovcima u Rudniku određuje iste uslove za plaćanje dažbina kakvi su već vladali u Brskovu, „što je siguran znak da je Rudnik, ranije Dragutinov grad, do jeseni 1301. dospeo u Milutinove ruke“ (Sima Ćirković). Da je do rata došlo najbolji je pokazatelj činjenica da u maju 1302. godine dubrovačka vlada obaveštava svoje građane da napuste Srbiju, ali dubrovački trgovci iz Brskova javljaju da to ne mogu učiniti jer je rat. „Više pojedinosti sadrži odgovor dubrovačkih trgovaca iz oblasti kralja Dragutina – mercadanti che dimorano in Sremo. Moleći da im se produži rok povratka, oni ističu da ne mogu proći preko oblasti kralja Milutina: a nuy multo e serade le vie, si chome la vostra sinoria lo po saver per terra de re Uroso non podemo passar. […] Tu je već dovoljno jasno rečeno da je u pitanju rat između Dragutina i Milutina“, kaže Mihailo Dinić. Dubrovački izvori pokazuju da je rat trajao i 1303. godine. U septembru te godine dubrovačko Veliko veće zabranjuje da se u Dubrovnik, zbog rata u Srbiji, primi bilo koji „Sloven“, bilo sam ili sa 147

porodicom. Ova zabrana nije, međutim, važila za vlastelu kralja Dragutina koja je već sa porodicama bila u Dubrovniku. Dalji razvoj sukoba između Dragutina i Milutina ne može se pratiti iz godine u godinu. Situacija u Srbiji je i 1305. godine bila nejasna tako da je ratno stanje trajalo još i u proleće 1308. godine. Na ovaj srpski sukob uticao je i međunarodni činilac. Titularni latinski car u egzilu od 1301. do 1308. godine Karlo od Valoa – posle ženidbe unukom poslednjeg latinskog cara Balduina II, koja je svom mužu donela ovu titulu svoga dede i carske ambicije – sve uspešnije kuje planove u okupljanju saveznika za uništenje šizmatičkog Vizantijskog carstva i povratak Latina u Carigrad, što će posebno doći do izražaja januara 1305. godine, kada započinje pontifikat pape Klimenta V, koji podržava Karlove ideje. Akciju namerava da pokrene sa zapadne obale Balkanskog poluostrva, iz Albanije, gde je Drač od 1305. godine opet u posedu Anžujaca, gde vlada Filip Tarentski, sin Karla II Anžujskog. Karlo od Valoa tako „dobija snažnu političku polugu za širenje svog uticaja“ kako u italijanskim gradovima-državama155 tako i kod zapadnih barona, Katalonske kompanije ali i kod Milutina. Milutin je od samog početka sukoba sa Dragutinom činio sve da obezbedi podršku rimskog pape i francuskih feudalaca iz južne Italije koji su želeli da obnove Latinsko carstvo u Carigradu. Do Milutinovog približavanja Zapadu dolazi kada avgusta 1306. godine potpisuje sporazum sa Anžujcima, odnosno Filipom Tarentskim – princem Ahaje i gospodarom Albanije – kao i dve godine kasnije kada Milutin sklapa vojni savez sa pomenutim Karlom od Valoa, bratom francuskog kralja Filipa IV Lepog. Međutim, od saveza nije bilo ništa. Iako se povezao sa Vizantijom, Milutin je u prvoj deceniji četrnaestog stoleća pravilno razumeo neophodnost sporazuma sa Zapadom, ali „pragmatično postupanje srpskog kralja u političkim odnosima“, kaže Vlada Stanković, „ne bi trebalo posmatrati kao Papa Kliment je takođe Karlu pružio najsnažniju podršku naredivši prikupljanje krstaškog desetka za finansiranje napada na Vizantiju. Karlo je osigurao u podršku Venecije i njene flote, kao i zapovednika pravoslavnog Soluna Jovana Manomaha i guvernera Lidije Konstantina Libidarisa. Takođe, na Karlovoj strani bio je mitropolit Hadrijanopolja Teoktist, pristalica unije sa Rimom. Katalonski najamnici koji su prethodno bili u službi vasilevsa Andronika II i koji su kontrolisali dobrani deo Makedonije priznali su 1307. godine Karla za gospodara, iste godine kada je papa Kliment ekskomunicirao vizantijskog cara Andronika II. 155

148

isključivost potrebnog i iskrenog opredeljenja za jednu ili drugu stranu“. Tim pre ako se zna – a Milutin je znao – da su vasilevs i vasilisa bili u ozbiljnom sukobu, da se carica Irina otvoreno suprotstavila caru Androniku i kada se seli u Solun, drugi grad carstva. Carigrad nije bio više tako moćan kao kada je Milutin sklapao brak sa Simonidom. Sa ozbiljnim darom da bude otvoren za sve političke opcije Milutin, dakle, nije okrenuo leđa Carigradu, već se samo oprezno distancirao. Milutinovo opredeljenje prema Vizantiji, „čiji je idejni prestiž u hrišćanskom svetu i dalje bio snažan“, dakle, nije dolazilo u pitanje, ali je istovremeno „odnosom prema katoličkom zapadu i, najpre, prema sopstvenim katoličkim podanicima čiji je uticaj bio veoma veliki, ostvario ogroman iskorak prema ’svetskoj politici’, razumevanju i načinu vođenja politike i diplomatije po ugledu na moćne zemlje, pa i na samu Vizantiju, iskorak koji će na najbolji način nastaviti njegov unuk Stefan Dušan“ (Vlada Stanković). U tim uslovima Milutin sklapa sporazum sa Karlom od Valoa o kome njegov biograf Danilo ništa ne govori. Milutinovo izaslanstvo, u kome su bili Dubrovčanin Marko Lukarić i Kotoranin Trifun Mihajlović, početkom 1308. godine krenulo je u Francusku gde ih je, najverovatnije u Poatjeu, primio papa Kliment V, kome su predali Milutinovo pismo. Izaslanici srpskog kralja su potom 27. marta 1308. godine sa Karlom od Valoa potpisali sporazum po kome su se dva monarha obavezala na vojnu saradnju i pomoć u borbi protiv Carigrada, kada je srpski kralj dobio i potvrdu za posede koje je osvojio od Vizantije. Milutin se obavezao i da će preći u „pravu veru“ i stupiti pod okrilje svete rimske crkve, što je trebalo da bude potvrđeno brakom Carice (Zariza), kćerke Milutina i ugarske princeze Jelisavete, i Karlovog mlađeg sina, kasnijeg Karla od Alensona, pri čemu bi srpska princeza prešla u katoličanstvo. „Uroš po milosti Božijoj kralj Raške“, kako Milutina naziva Karlo od Valoa, priznao je, ovim sporazumom, Karlu pravo na carigradsku krunu i položaj „cara Carigrada i upravitelja Romeja“. Prvog aprila 1308. godine papa Kliment je naložio kotorskom franjevcu Grigoriju da bude duhovnik srpskom kralju Milutinu. Istodobno je izdao uputstva izaslanstvu koje je trebalo da ode na srpski dvor kako bi izvršilo Milutinovo preobraćanje u katoličanstvo što je bila njegova želja, kako se vidi iz jednog pisma papi Benediktu XI (1303– 1304) u kome Milutin traži da papa njega i celu državu primi pod zaštitu Svete stolice. Takođe, papsko izaslanstvo je trebalo da kralju Milutinu uruči u ime pape Klimenta steg koji bi simbolizovao njegovu borbu 149

protiv nevernika. Zanimljivo je da je ovo izaslanstvo imalo i zadatak da Milutinu pomogne „u dodeljivanju dela zemlje na upravu njegovom sinu Stefanu“, odnosno u legitimisanju Stefana (Dečanskog) kao srpskog prestolonaslednika, time što bi postao vladar u Zeti. „Po svemu sudeći, konačna potvrda ozakonjenja njegovog statusa trebalo je da dođe od pape“ (Aleksandar Uzelac). Karlo je radi ratifikacije sporazuma potom poslao u Srbiju poslanstvo koje je predvodio kanonik Žan de Monlison, podđakon Pjer le Riš, Pjetro Kvirini iz Venecije te Marko Lukarić, koji je verovatno u međuvremenu prešao u službu francuskog velmože i titularnog latinskog cara. Ugovor je ratifikovan 25. jula 1308. godine. Međutim, nade pape Klimenta i pored sveg truda su se izjalovile. U biografiji pape Benedikta dominikanac Bernard Gi (1261–1331), čovek od poverenja i pape Klimenta i francuskog monarha, svedoči da je srpski kralj papske legate primio sa uvažavanjem ali obećanje nije ispunio objašnjavajući da njegov prelazak u katoličanstvo nije moguć zbog majke i brata. Avinjonski kapelan Bartolomeo Fidoni (oko 1236 – 1327) pak u svojoj Crkvenoj istoriji piše da misija papskih legata nije dala rezultate jer je Milutin uvideo da se savez Karla od Valoa i Venecije neće ostvariti. U verovatno najznačajnijem zapadnom dokumentu o politici kralja Milutina Descriptio Europae Orientalis anonimnog autora srpski kralj je, „očevidno pristrasno“, predstavljen kao verolomnik, poligamista: „Kralj Uroš, koji zauzima veći deo kraljevstva i vlada okrenut Grčkoj, prevrtljiv je i lažljiv čovek i ne može da održi nijednu zakletvu, niti dogovor, koliko god puta da se zakune nad svetim Jevanđeljem i telom Hristovim i moštima svetaca. Ima mnogo žena istovremeno. […] Preko svake mere progoni katolike i mrzi ih, a zbog straha od gospodina Karla pokušava da pokaže neki znak odanosti prema rimskoj crkvi da bi rimska crkva sprečila gospodina Karla da ga napadne. Iz istog razloga nastoji i da zadobije prijateljstvo gospodina Karla. Ali u stvari sve je laž i nijedno obećanje neće održati, osim ako se preko svake mere ne uplaši.“ Nasuprot Milutinu Dragutin je prikazan kao svetac i vladar koji se nije drugi put ženio: „Kralj Stefan je pravičan i dobar čovek i u svojoj veri smatra se pravim svecem. Voli i štiti katolike jer ima za ženu kćerku ugarskog kralja, sestru sicilijanske kraljice. Od nje ima valjanu decu oba pola i nikada nije imao drugu ženu.“

150

Od saveza Milutina i Karla od Valoa nije bilo ništa156 a ni do braka Milutinove kćerke i Karla od Alensona, sina Karla od Valoa i Margarete od Anžua, nije došlo. Onog trenutka kada Milutin ulazi u pregovore sa Karlom od Valoa, on zauzima antivizantijski kurs. To kratko traje – od 1308. godine do trenutka izmirenja Milutina i Dragutina, on svakako nije prijatelj Vizantije. Tek nakon posredovanja Vizantije u sukobu među braćom u Srbiji, odnosi se popravljaju. Milutin već 1312. godine šalje pomoć Vizantiji protiv Halilovih Turaka na Galipolju, što je jasan znak popravljanja odnosa. Nije nemoguće da je vasilevs Andronik bio tolerantan prema Milutinu zbog teškoća u kojima se nalazilo Vizantijsko carstvo jer su Turci do početka četrnaestog veka osvojili najveći deo Male Azije. Dokazi o obnovljenom prijateljstvu (1311) a potom i o pomoći srpskog kralja vizantijskom caru nesporni su. Dragutin je bio u sličnim problemima. Najozbiljnijeg kandidata za ugarski presto, favorita napuljskih Anžujaca, Karla Roberta, o čemu je već bilo reči, koga je i papa Kliment V podržavao, i koji je na kraju 1310. godine i krunisan za kralja Ugarske – Dragutin je napao. Dragutinova pogrešna procena u Ugarskoj koštala ga je još težeg položaja u borbi i za srpski tron. „Dok je Milutin hvatao veze sa Zapadom, Dragutin, upleten u unutrašnje borbe Ugarske, dolazi u otvoren sukob sa Karlom Robertom upravo u vreme kada postaje jasno da će se ovaj održati na vlasti. Razlaz sa Anžujcima i prelaz u tabor njihovih neprijatelja, u trenutku dok je još trajala borba za srpski presto, bio je nesumnjivo za Dragutina fatalan i doveo ga je u položaj da se bori istovremeno sa dva nadmoćnija protivnika; što je još gore, time je on doveden dotle da je Ugarska, na koju je on jedino mogao računati da ga pomogne protiv Milutina, u stvari radila za ovoga“ (Mihailo Dinić).

Međutim, sporazum je Francuska smatrala važećim, o čemu svedoči i potvrda ugovora o savezu između Milutina i Karla, od strane francuskog kralja Filipa IV Lepog iz 1313. godine. Ali ova potvrda francuskog monarha za Srbiju nije bila značajna jer je Milutin napustio saveze sa Zapadom okrenuvši se potpuno Vizantiji. 156

151

Pomirenje srpskih kraljeva

B

orba dva srpska kralja bila je već ušla u drugu deceniju ali se „ravnoteža snaga nije poremetila“. Utoliko više iznenađuje, kaže Sima Ćirković, svedočenje arhiepiskopa Danila da je Milutinov položaj bio težak. „Dogodi se velika skrb [briga] blagočastivom kralju Urošu [Milutinu], jer se beše podigao njegov brat blagočastivi Stefan, kralj od sremske zemlje, sa mnogom silom, hoteći da uzme njegov presto i da ga dade sinu svojemu. […] I beše mu velika nevolja. Jer sva njegova vlastela odmetnuše se, i ne imađaše nijednoga na koga bi se pouzdao“ (Danilov Učenik). Danilov Učenik svedoči i da je Milutin veoma brinuo i za manastir Banjsku „jer u njemu beše sabrao mnogo bogatstvo, sve svoje imanje“. Zato je pozvao „mnogo puta“ tada hilandarskog igumana Danila – „bez nade, ne dobijajući pomoći ni od koga“ – da dođe u manastir „da se brine o njemu“, te da u „njegove ruke predaje sve tu doneseno bogatstvo“. Sa „mnogim moljenjima i slatkim rečima“ kralj Milutin „jedva umoli“ Danila da se prihvati ovog teškog posla. Potom Milutin predade sve bogatstvo za koje „nije niko znao samo“ njih dvojica. Onda, kaže Danilov Učenik, Bog darova „tomu blagočastivome nenadanu pomoć“ a to su bile turske najamničke trupe, kako je rečeno. Ergo, našavši se u nevolji, Milutin je oko 1310. godine uzeo strane istočnjačke najamnike u svoju službu. To je bio presudni činilac koji je Milutinu obezbedio pobedu u verovatno najtežem trenutku njegove vladavine. Konstantin Jireček smatra da je Milutina spasla njegova darežljivost prema crkvama i manastirima i blago koje je sklonio u Manastiru Svetog Stefana Banjskog (u kome je želeo da bude sahranjen) a koje je, kako je rečeno, poverio na čuvanje episkopu Danilu i da s tim novcem „uzme on u službu tuđe najamnike […] te se održi u zemlji“. S najamnicima Milutin je uspeo da se odbrani i to je jedina vest koja, 152

kako kaže Sima Ćirković, govori o kraju borbi 1311. ili 1312. godine. Uzimanje u službu najamnika verovatno se zbilo uz pomoć cara Andronika II, budući da je miru među braćom posredovao Carigrad. Od kralja Milutina najamnici će u srpskoj odbrambenoj strategiji biti „stalno prisutna komponenta“.157 Oba srpska kralja kao i srpski državni sabor uputili su igumana Nikodima158 u Carigrad vasilevsu Androniku II kao i patrijarhu Nifonu (1312–1314) kako bi, kako se veruje, posredovali među braćom, srpskim vladarima. Sam Nikodim svedoči u uvodu prevoda Jerusalimskog tipika da je kao hilandarski iguman, dok je trajao sukob srpskih kraljeva Dragutina i Milutina, po nalogu obojice vladara i srpskog državnog sabora išao u Carigrad kod vasilevsa Andronika II: „I razdor je bio među gospodom mi previsokom kraljem Urošem [Milutinom] i među bratom mu kraljem Stefanom, a ja sam tada bio iguman časnog manastira Sv. Bogorodice Hilandara, koji je u Sv. Gori. Po izvoljenju oba brata i sabora srpske zemlje poslan bih u Novi Rim, u carski grad. Tada je carstvo bilo pravovernog cara kir Aleksandra Duke Angela Komnena Paleologa i sina njegova cara Mihaila i unuka njegovog cara kir Andronika, a upravljao je prestolom vaseljenskim patrijarh Carigrada kir Nifon.“ Kakva je uloga Vizantije u celoj ovoj stvari, kaže Mihailo Dinić, ne „Milutin je, pored Turaka, imao i Kumane i italijanske najamnike; njegov sin je držao i Špance u svojoj službi, a Dušan kasnije, i jedan nemački najamnički odred“ (Sima Ćirković). 157

Nikodim je bio iguman Hilandara (1311–1316) i deseti poglavar srpske crkve (1317–1324). Ova renesansna ličnost je 1317. godine, nakon smrti arhiepiskopa Save III, izabrana za njegovog naslednika. U periodu između 26. jula 1316. kada umire arhiepiskop Sava III i 12. maja 1317. godine kada je izabran Nikodim, srpska crkva bila je „udova tokom devet i po meseci“. Izboru Nikodima prethodila su čak tri državna sabora. Krunisao je Stefana Dečanskog za kralja 1322. godine. Preveo je Jerusalimski tipik Svetog Save Osvećenog na srpski jezik. Preminuo je 1324. godine. Mošti mu počivaju u manastiru u Peći. Nikodim je bio arhiepiskop sedam godina, a „umro je verovatno dosta mlad“. Dve godine posle smrti spominje se u hrisovulji Stefana Dečanskog za Bogorodicu LJevišku kao „arhiepiskop sveti Nikodim“. Ova najava svetosti ostvarena je u drugoj polovini ovog stoleća kada se Nikodim pominje u jednom dečanskom rukopisu u društvu srpskih arhiepiskopa-svetitelja Save, Arsenija i Jevstatija. „Nikodimov svetiteljski kult i dalje postoji a njemu je posvećen pridvorni hram u vladičanskom dvoru eparhije Istočnoameričke SPC u Edžvortu (Edgeworth) u okrugu Aligejni (Allegheny County) savezne američke države Pensilvanije“ (Dragić M. Živojinović). 158

153

može se bliže odrediti: „Da li su carigradski dvor i crkva imali da budu arbitri u nekim pitanjima ili da garantuju sporazum? Ili im je možda samo dostavljeno šta je na saboru urađeno, da bi se izvan Srbije imao tačan tekst novog ugovora, ako bi opet došlo do spora kao posle Deževa.“ Mihailo Dinić je izvršio rekonstrukciju ovog građanskog rata: „Kralj Milutin poziva Danila sebi negde posle proleća 1311, uređuje njegov položaj u Srbiji, pobeđuje Dragutina i prisiljava ga na izmirenje. Sve se to moglo odigrati još tokom iste godine, ili delom ili potpuno i sledeće 1312. Vreme slanja igumana Nikodima u Carigrad, što predstavlja poslednji poznati čin u uređivanju odnosa među braćom, moglo je biti najkasnije do marta 1314.“ Ne zna se sadržina tog ugovora ali su braća potom zajedno izdala povelju manastiru Banjskoj u kojoj se Dragutin pominje kao „prežde bivši kralj“ i gde za sebe kaže da je „rab i brat gospodina mi velikog kralja Stefana Uroša [Milutina]“. Međutim, iako su se braća pomirila, tim mirenjem nije bilo rešeno pitanje naslednika srpskog trona. Prilike su donekle pogoršane smrću kraljice Jelene 8. februara 1314. godine. Danilo u žitiju monahinje Jelene kaže da čim je čuo za smrt blažene kraljice Jelene, požurio je da se nađe sa „ostalim episkopima i igumanima i celim saborom otačastva njezina“. Dva dana posle predstavljanja blažene u manastiru Gradac 159, gde je sahranjena kraljica Jelena, veli Danilo, „dođoše mnoga vlastela silna sina njezina blagočastivoga kralja Stefana [Dragutina] od sremske zemlje, i učiniše veliki plač i ridanje nad grobom blažene. Jer sin njezin kralj Stefan nije mogao prispeti iz daljnje zemlje na prestavljanje blažene, i njih beše poslao, da vide šta je bilo, i da mu jave.“ Dragutin će kasnije posetiti majčin grob kada i „dade mnoge darove i priloge domu presvete i grobu svoje matere“. „I posle ovoga pođe ka vazljubljenom svome bratu kralju Urošu [Milutinu], koji je tad bio u dvoru svome Pauni. I tu se sastadoše i Kraljica Jelena je svoju zadužbinu manastir Gradac posvetila Blagoveštenju Presvete Bogorodice. NJen biograf arhiepiskop Danilo Drugi veli da je ona za izgradnju manastira okupila najbolje umetnike i da je graditeljima davala „mnogo i nebrojeno zlato neštedimice“. Proglašena je sveticom i njen dan pravoslavna crkva proslavlja 12. novembra. 159

154

naslađivahu se u Gospodu Bogu svome slatke, najsrdačnije i divne ljubavi, i ostadoše mnoge dane u neiskazanom veselju, tako da su se posramili svi koji su zlo mislili i njima slični, videći njihovu preizobilnu ljubav, a svi oni koji su ih voleli, radovali su se Gospodu. I ovaj hristoljubivi njegov brat kralj Uroš, mnogim veoma dragocenim i izabranim darovima obdarivši njega i sve velmože, i otpusti ga sa velikom slavom ka prestolu njegove vladavine u državu sremske zemlje.“ Čini se da se može naslutiti šta je u to vreme moglo izazvati izvesne nade onih koji su „zlo mislili“ – zabrinut za budućnost svoje dece, Dragutin je izgleda pokušao da izgladi odnose sa Ugarskom, s obzirom na to da se Karlo Robert potukavši svoje protivnike i suparnike učvrstio na ugarskom tronu. Mihailo Dinić je izneo pretpostavku da Dragutin nije došao na majčin sprovod jer se tada ugarski kralj nalazio u Mitrovici i Petrovaradinu. „Možda se upravo tada radilo na zbližavanju Dragutina i Ugarske.“ O tome svedoči Danilo kada govori o Simonidinom dolasku u Beograd, kada ona (najranije 1315. godine) dolazi u posetu Dragutinu i njegovoj ženi Katalini: „Sastavši se sa blagočastivim i hristoljubivim kraljem Stefanom [Dragutinom] i sa njegovom ženom blagočastivom i hristoljubivom kraljicom Katalinom, i tu je bila velika radost i veselje prilikom dolaska ove blagočastive i neiskazana ljubav. Ovaj blagočastivi kralj Stefan beše napred izvešten o dolasku njezinu, i beše zapovedio da se saberu k njemu svi silni i velikoimeniti države njegove u sretanje ove blagočastive. I od ugarske zemlje iđahu slavni i blagorodni, poslani od svoga kralja, noseći različite darove, na divnu čast i pohvalu ovoga blagočastivoga.“ „Slavni i blagorodni“ bili su, po svemu sudeći, ljudi kralja Karla Roberta, što je značilo da se Dragutin pomirio sa ugarskim vladarom.

155

Vizantijski prinčevi i Srbija

M

ilutin je sa Vizantijom održavao odnose na dva nivoa: sa carom Adronikom II i sa caricom Irinom, koja je u jednom trenutku počela da živi odvojeno od cara i muža u Solunu. Ti poremećeni odnosi vasilevsa sa Irinom dovešće do njenog približavanja zetu Milutinu, čak zapretiti da srpski tron ne nasledi Nemanjić već Paleolog, neki od Andronikovih i Irininih sinova. Vasilisa Irina, majka Milutinove žene Simonide, bila je veoma ambiciozna žena koja je zbog svojih ideja oko nasleđivanja carigradskog prestola i sukoba sa vasilevsom odlučila da živi odvojeno od cara. Upravni sistem Vizantije, koji je bio, kako kaže Georgije Ostrogorski, „njen ponos i najčvršći temelj“, gubio je svoj strogi centralistički karakter i svoju hijerarhijsku strukturu. Carica Irina kao da je htela to da iskoristi i bila je namerna da ubedi muža i vasilevsa Andronika II da Vizantijsko carstvo podeli tako da svaki od njihovih sinova dobije deo imperije kojom bi vladao. Vasilevs je to odlučno odbio, jer se to kosilo sa vizantijskom tradicijom i vizantijskim pravnim shvatanjima.160 Irina se potom okreće srpskom kralju Milutinu. Vizantijski pisac Nićifor Grigora je to podrobno opisao, možda malo pristrasno, što na suštinu nije uticalo: „A supruga cara Andronika Irina, častoljubiva po prirodi, želela je da njenoj deci i potomcima za večna vremena nasleđem pripadne romejska vlast […] ne na način jednovlašća kao što je od iskoni preovlađujući običaj u Romeja, već pošto među sobom podele, po latinskom običaju, gradove i oblasti, svaki od sinova da vlada delom koji mu pripadne kao ličnom baštinom i posedom, koji prelaze c oca na njih Car Teodosije Veliki (347–395) pred smrt 395. godine podelio je Carstvo na Istočno i Zapadno tako što je istočni deo dao starijem, osamnaestogodišnjem sinu Arkadiju, a zapadne teritorije mlađem Honoriju, koji je imao samo jedanaest godina. Time je prvi put, i na ovaj način, data prednost Istoku. Ali Teodosije ovom podelom nije hteo da stvori dve posebne države smatrajući da je rimska teritorija jedinstvena. 160

156

prema vladajućem zakonu koji se odnosi na imovinu i imanje običnih ljudi, a zatim se na isti način daje u baštinu deci i potomcima. A budući da bejaše roda latinskoga te od njih dobivši taj novi običaj, želela je da ga uvede među Romeje. Na to ju je navodilo veoma veliko osećanje ljubomore, koje je kao maćeha gajila prema pastorku, mislim na cara Mihaila.“161 Pored Simonide i sinova Jovana, Teodora i Dimitrija, kojima je nameravala da dodeli po deo Vizantijskog carstva, carica Irina sa carem Andronikom imala je još troje dece: Teodoru, Isaka i Vartolomeja, koji su umrli pri porođaju ili su bili prevremeno rođeni. Videći da joj car „poklanja ljubav veću od supružanske“, Irina je pomislila, piše ovaj vizantijski istoričar, „da će joj on biti poslušan što se tiče njenih namera oko dece. Tako nije prestajala tajno noću i danju da ga uznemirava kako bi on učinio jedno od dvoga: ili da cara Mihaila liši carske vlasti i razdeli je među njene sinove, ili, kao drugu mogućnost, da njih postavi kao učesnike i sudeonike u svojoj vlasti. A kada je car govorio da mu je nemoguće ukinuti carske zakone koji su već mnogim stolećima potvrđeni i ustaljeni, ona bi se razgnevila i ponašala se prema caru i suprugu na raznorazne načine. Čas bejaše ožalošćena i sita života ako ne doživi da vidi sinove ukrašene carskim simbolima, čas je afektirala i koketirala odbijajući bračne odnose sa suprugom zahtevajući kao cenu pristanak na njene planove oko dece. Kako se to stalno ponavljalo, mada za to niko nije znao, car to više nije mogao podnositi. Žar njegove ljubavi postepeno se gasila i umesto nje došao je žestoki sukob koji je većini ostao nepoznat. Na kraju, car je bio sit toga da deli c njom postelju.“ Shvativši da neće moći da ostvari svoje namere, „kiptela je mržnjom prema“ caru i mužu Androniku i mimo njegove volje napustila je Carigrad i otišla u Solun „pošto nije videla nikakve druge mogućnosti za osvetu“. Sve od čega je car strahovao dogodilo se: „On se, naime, pribojavao da se njegove bračne nevolje raščuju, a ona je, želeći da svoga supruga i cara još više unizi, razglasila njihove Sin vasilevsa Andronika i vasilise Ane, ugarske princeze, Mihailo IX Paleolog rođen je 28. marta 1277. godine. Kao četvorogodišnje dete proglašen je za savladara ocu, a 21. maja 1294. godine miropomazan je i krunisan za vasilevsaautokratora, što se u ranijoj istoriji Vizantijskog carstva nije činilo. NJegov položaj postao je time viši od uobičajenog položaja savladara. 161

157

zajedničke krevetske tajne na velika zvona […] svojim poverljivim ljudima, muškarcima i ženama, šaputala bi na uho ovu ili onu pojedinost bez ikakvog obzira. […] Osećala se uvređena i gnevno se bunila protiv blagosti svoga supruga. Ta nadmena i bestidna žena nije osećala strah pred Bogom, ni stid pred ljudima, škodila je sebi i mužu odajući tajne o kojima ne bi mogla govoriti ni najsmelija bludnica a da ne pocrveni. […] I svome zetu, kralju Srbije, pisala je stvari koje se ne mogu saopštiti.“ Veliki intelektualac Vizantije Nićifor Grigora ovom prilikom iznosi i svoja ne baš laskava razmišljanja o ženama: „Ništa nije tako kolebljivo kao ženin karakter, ništa nije tako sklono da izmisli klevete i lažne optužbe i da svoje krivice prevali na nevine. Kad mrzi pretvara se da nju mrze, kad ona voli tvrdi da je voljena, kad krade kaže da je potkradana; priča da za njom žude, ali da se ona u svojoj čednosti toga užasava; ne stidi se da se time diči i hvali i ne pribojava se da će biti opovrgnuta. Ona zna da se u takve prestupe lako veruje i da ih razuzdani ljudi rado slušaju, te joj zato jezik odjekuje jače nego zvono. Bez zazora se krivo zaklinje prizivajući nebo i zemlju. A ako se još ističe poreklom i vlašću, a ta činjenica kao da polako otklanja potrebu za dokazivanjem optužbi, a onda žrtvi na koju se ustremi zli jezik potrebna je naklonost Božja i veliko more da ga opere od svih uvreda i lažnih optužbi.“ Pored ličnog nespokojstva koje je carica Irina mogla da izazove i koje je izazvala, car Andronik je više strahovao od mogućeg rata sa snažnom Milutinovom Srbijom koji bi po Vizantiju mogao da bude koban a koji bi Irina svojim nerazumnim delovanjem mogla da podstakne: „Car je bio krotak a i inače bojao se njenog jezika, i to utoliko više da ona ne podstakne svoga zeta na rat protiv Romeja, kažem kralja Srbije. Zato joj je ugađao u svakom pogledu, ispunjavao molbe kako u državnim poslovima tako i u privatnoj sferi i davao joj više vlasti nego što joj je kao carici po pravu pripadalo. Sve to da bi prikrio od masa javne svađe sa njom. Ali ona, odbijena od cara u pružanju pomoći sinovima koju je, kao što rekosmo zahtevala preko onog što dolikuje, pokušavala je sama da postigne cilj ne ostavljajući neiskorišćeno nijedno sredstvo kojim je raspolagala.“ Irina je svoje nade prvo polagala u Simonidu nadajući se da će ona roditi Milutinu naslednika pa je i nju i zeta bogato darivala. Nićifor Grigora je i o tome ostavio svedočenje: „Želela je da ukrasi svoju kćer znacima carskog dostojanstva da joj ništa ne bi nedostajalo od ukrasa koji su pripadali jednoj romejskoj carici 158

po zakonima od starine. Ne mogavši drukčije ostvariti svoju želju stavila je na glavu svoga zeta kapu ukrašenu dragim kamenjem i biserima, skoro kao ona koju je nosio njen muž car Andronik. Od tada je svake godine slala uvek skupoceniju od prethodne. Ko bi mogao nabrojati skupocene i raskošne haljine kojima je često obdarivala njega kao i svoju kćer kraljicu? Ko bi mogao da utvrdi broj carskih dragocenosti koje je Romejima oduzela i dala kralju Srbije, izrugujući se blagosti cara i supruga i ispunjavajući sopstvenu želju? A želja joj je bila da bogatstva carske riznice prespe u krilo svoje dece, a naročito kćeri kraljice. Ona se nadala da će videti decu koju će njena kći roditi kralju, pa je, grabeći ispred vremena, pravila za njih riznice na račun romejskog bogatstva, da bi, kada slabost Romeja pruži priliku, uz pomoć toga bogatstva napali Romeje i silom im oteli Carstvo koje ovi nisu hteli dragovoljno da prepuste. […] Tako je […] carica Irina polagala velike nade u svoju decu […] zahvatajući […] obema rukama bogatstva Romeja. […] Stvari nisu tekle prema njenim željama, već su pokazale ništavnost njenih planova. […] Kada joj je ćerka [Simonida] imala osam godina spojio se c njom kralj [Milutin], koji je imao više od četrdeset godina, i povredio joj matericu, tako da ona nije mogla imati poroda.“ Carica Irina je, dakle, kada je bilo sasvim izvesno da Simonida ne može da ima decu, planski pokušavala da sprovede u delo drugu ideju – da jednog od svojih sinova nametne Milutinu za naslednika. U povelji za Manastir Svetog Ðorđa – Gorga (1299/1300) kralj Milutin navodi kao moguće naslednike na srpskom tronu: „Ili sin kraljevstva mi, ili unuk, ili neko od srodnika kraljevstva mi“, dok u povelji manastiru Hilandar o keliji Svete Petke, iz približno istog doba, kao moguće naslednike srpski vladar navodi „sina kraljevstva mi, ili surodnika kraljevstva mi, ili nekog s druge strane ko bude držao skopsku stranu“. Takođe, u sankciji svoje tzv. zbirne povelje za Hilandar Milutin veli da će ga na srpskom tronu naslediti „ili sin moj, ili bratovljeva deca, ili ukoliko Bog zbog greha naših bude izvoleo da podigne nekog od drugog plemena da caruje posle nas, kojeg primamo kao brata i kao sina“. Međutim, „ta Milutinova povelja sačuvana je kao deo poznijih prerađenih akata, što poziva na opreznost u zaključivanju“, kaže Srđan Pirivatrić, dodajući „da navedena formula o nasledniku iz drugog plemena može biti samo iz Milutinovog vremena. Hronologija akta je takođe nesigurna, može se samo smatrati da je izdata pre 15. marta 1305. godine. Iz takve formule bi sledilo da se već tada pomišljalo da bi prestolonaslednik mogao da dođe i van Nemanjine loze, a srodstvena formula ’brat i sin’ upravo odgovora odnosu koji bi bio 159

uspostavljen da se radilo o nekom od Simonidine braće“. „Kako god bilo, za prestolonaslednika je, svakako pre proleća 1306. godine, proglašen kraljev prvorođeni sin. Njegovo danas nepoznato ime zamenjeno je prilikom posvećenja vladarskim, titularno-hijeratskim imenom Stefan, čiji se prvi sačuvani spomen nalazi upravo u uvodnim redovima kraljeve povelje za Manastir Svete Bogorodice Ratačke iz marta 1306. godine. U sankciji te povelje kralj je ostavljao mogućnost da ga nasledi „ili sin kraljevstva mi, ili od roda kraljevstva mi“, dakle, bez ikakve aluzije na nekoga iz drugog plemena. Razlika u formulama o nasledstvu između povelja za Hilandar i Svetu Bogorodicu Ratačku značajna je i indikativna“ (Srđan Pirivatrić). U jednoj od varijanti hrisovulje za Hilandar o pirgu Hrusija (od kraja 1313. do 26. jula 1316. godine) Milutin kaže da će srpski presto naslediti „ili sin moj, ili sinovac moj, ili ko drugi od srodnika, ili neko drugi“, dok u drugoj varijanti veli „ili sin moj, ili sinovac moj, ili unuk moj, ili neko drugi od mog roda“. U Svetostefanskoj hrisovulji, povelji koju je Milutin izdao manastiru Banjska između 8. februara 1314. i 12. marta 1316. godine, srpski kralj predviđa da mu naslednik bude neko „ili od sinova naših, ili od sinovaca, unuka ili praunuka naših, ili ko drugi od roda našeg ili nekim sudom Božijim i od drugog roda“. U Dragutinovoj povelji za isti manastir se kaže da naslednik može da bude neko „ili od sinova, ili unuka, ili praunuka naših, ili neko drugi od roda našeg, ili sudom Božijim i od drugog roda“. Bilo kako bilo, smatra se da je Irina krenula da ostvaruje svoj plan sa sinovima pre 1314. godine. Milutin je izašao u susret Irininim željama i dopustio da Simonidina braća Teodor i Dimitrije dođu u Srbiju kako bi se upoznali sa zemljom kojom bi trebalo da vladaju. Prvo je, dakle, došao Dimitrije pa potom Teodor. „Prvo je kralju poslala Dimitrija sa mnogo stvari potrebnih za raskošan i lagodan život, da bi ga on [Milutin] […] postavio za naslednika. Kralj ga je c radošću primio, ali surovost i neprijatnost zemlje odbijali su ga svom silinom i sprečavali da tamo ostane i živi duže vreme.“ Irina je tada pozvala iz Lombardije drugog sina, markgrafa Teodora. „Poslala ga je na isti način da postane naslednik kralja Srbije. Kralj je i njega primio c radošću. Surovost i neobičnost zemlje učinili su da se ni on nije tamo trajno zadržao. I on se vratio […] svojoj supruzi u Lombardiju.“ Ko je doneo tu toliko važnu odluku kojom se zapravo prekidao kontinuitet svetorodne dinastije Nemanjića? Da li je to mogao sam 160

Milutin bez saglasnosti državnog sabora? Istoričar Srđan Pirivatrić smatra da je teško sa sigurnošću reći zbog čega je u red potencijalnih naslednika srpskog prestola uveden i neko iz dinastije Paleologa, ako uzmemo da se formula „iz inog plemena“ odnosi na vladajuću carsku porodicu. On dodaje da „jedno od mogućih objašnjenja jeste da se radi o odredbi iz sporazuma sklopljenog sa Andronikom II 1299. godine, drugo da je to posledica kraljevih ’posebnih’ odnosa sa caricom Irinom započetih posle njenog odvajanja od cara, s tim što je, kako god bilo, ova mogućnost postala aktuelna tek kada se posumnjalo da će kraljica roditi naslednika prestola i potom bila izražena u savremenim aktima kraljeve kancelarije.“ Meni se čini“, kaže vizantolog Sotirios Kisas, „da je odluka doneta na državnom saboru na Milutinov predlog – a iza nje je stajala, naravno, njegova tašta Irina – kao kompromisno rešenje pred nepopustljivošću jedne i druge strane kada je u pitanju bilo nasledstvo. Takva odluka je mora biti odobrena od vizantijskog cara i Nikodim je bio zadužen da je prenese u Carigrad negde krajem 1311. ili početkom 1312. godine.“ Simonida je tada imala oko 17–18 godina i znalo se da ona ne može imati decu. Otpor ovom predlogu je u Srbiji bio jak pa se on, kako veli Mihailo Dinić, u srpskim dokumentima javlja samo kao mogućnost (Banjska povelja). „Nije isključeno“, veli Kisas, „da je Dimitrije Paleolog bio u Srbiji za vreme oslepljenja Stefanovog.“ Stojan Novaković, govoreći o kolebljivoj politici kralja Milutina, to pokušava da objasni unutrašnjim prilikama u Srbiji: „Mi ne znamo šta je bio predmet razdora između kralja Milutina i njegovog starijeg brata Dragutina, kao ni između njega i njegovog najstarijeg sina Stefana, kasnijeg ’kralja Dečanskog’, ali znamo da su te nesuglasice nastale pod uticajem kraljice Simonide i njene majke Irine i da su bile posledica nekog preokreta u politici kralja Milutina.“ Brzo se raširila i priča da je Milutin pod uticajem kraljice Simonide oslepio sina. Biograf Stefana Dečanskog Grigorije Camblak nije bio naklonjen ženama. On je krivicu za oslepljivanje ovog srpskog vladara svalio na Simonidu, koja je, po njegovom mišljenju, nagovorila muža da oslepi sina – što se u istoriografiji ne smatra verodostojnim i njegova „verzija događaja odbačena je kao neosnovana“ (Smilja Marjanović Dušanić): „Podiže zavist đavo koji uvek mrzi dobro. A izvršilac takvog služenja bila je njegova žena. […] I, da ukratko kažem, podiže oca na oslepljenje prvorodnoga sina. […] On ne da nije znao za ono što je smišljano […] mnogi od knezova i velmoža tajno [su ga] učili da se sa 161

množinom vojnika ukloni u neku od tamošnjih zemalja, i da izbegne od prevare, koja je smišljana protiv njega […] ali nije hteo ove poslušati.“ Camblak opravdava Milutina i veli: „Da me neko od onih koji nisu dobro slušali ne razume krivo, slušajući ovo, da Stefana, dakle, hvalim, a toga dostojnog hvale i svetoga [kralja Milutina] da našim rečima beščastvujem.“ Kao sličan primer Milutinov biograf navodi prvog hrišćanskog cara Konstantina Velikog koji „verujući lažnim rečima lukave žene“ ubi „sina svojega Priska“ a kada je posle „saznao da je ova slagala, i nju ubi sudom pravednim“.162

Iako o ovom Konstantinovom postupku postoji nekoliko izvora „podaci ne dopuštaju da se sasvim pouzdano utvrdi istorijska istina“ (Radivoj Radić). Navodno je došlo do ljubavne veze između Konstantinovog sina Priska i njegove maćehe, Konstantinove žene Fauste. Po nekim izvorima Prisk je bio potpuno nevin a sva krivica je bila na Fausti koja je u nastupu jarosti – jer je na njena udvaranja Prisk ostao ravnodušan – optužila pastorka caru da je ovaj pokušao da je napastvuje. Konstantin je potom u Puli pogubio svog dvadesetogodišnjeg sina 326. godine. Ali nije bolje prošla ni Fausta, koju su posle izvesnog vremena uhvatili u neverstvu s nekim glasnikom, pa su je njeni evnusi po carevom naređenju udavili u toplom kupatilu. 162

162

Sukob Milutina i Stefana (Dečanskog)

S

tefanova pobuna je kratko trajala, najverovatnije tokom prve polovine 1314. godine – „najranije krajem februara 1314, a možda u vezi sa smrću kraljice Jelene, koja je umrla 8. februara te godine, došlo je, na podsticaj zetske vlastele, do Stefanove neuspele pobune protiv oca“, smatra Srđan Pirivatrić. Po mišljenju Sime Ćirkovića carigradsko zatočenje Stefana (Dečanskog) „otkriva da je vizantijski dvor bio zainteresovan za njegovo odstranjenje iz zemlje“. Stefan se u Zeti poslednji put pominje u februaru 1314. godine, kada je utamničen i oslepljen. Danilo, Milutinov biograf, kao uzroke Stefanove pobune navodi rečene interese zetske vlastele koja „pobeđena đavolskom veštinom“ sa svojim „lukavim namerama“ i „laskavim rečima“ pristupi Stefanu govoreći mu: „Dostojno ti je da uzmeš presto oca svoga, a evo svi mi pomažemo ti, da u svemu bude volja tvoja. Ako li nas ne poslušaš, to se mi više nećemo zvati tvoji.“ Vladimir Ćorović podvlači da je u Srbiji bila jaka opozicija grčkom uticaju i da je uz Stefana bilo mnogo onih koji nisu bili zadovoljni, posebno u Zeti, gde je on bio namesnik, i „gde je katolički element imao dosta uticaja“. Tada se, kako kaže Danilo, Stefan „poče uznositi svojom mišlju, da uzme presto“ ocu Milutinu. Pošto Milutin nije uspeo da ubedi sina da odustane od svojih namera, krenuo je na Stefana u zetsku oblast sa svojim trupama. Stefan se pred Milutinovom silom sklonio u okolinu Skadra, gde je srpski princ imao svoj dvor. Milutin je poslao poruku sinu da mu se potčini i zatraži oproštaj. Danilo o tome svedoči: „Ovaj previsoki kralj bogorazumne reči posla njemu, kojima bi ga mogao privesti na svoju volju […] govoreći 163

mu: ’Čedo moje milo i srdačno, zovem te, i ne odazivaš mi se. […] No dođi, dragi sine moj, da se uteši starost moja!’“ Stefan se odazvao očevom pozivu govoreći: „Sagreših, oče, pred tobom.“163 Međutim, Milutin zapovedi da „svežu njegova sina“ i da ga odvedu u slavni grad Skoplje. „I pošto je sedeo u tom gradu, posla ovaj blagočastivi kralj neke vazljubljene od svojih, i uhvativši oslepiše ga. Vidi, ljubimče, šta ti čini neposlušnost. A šta je bilo posle ovoga? Ovaj blagočastivi kralj Uroš uzevši svoga sina takvoga oslepljenoga dade ga u slavni grad Konstantinov ka tadanjem svome tastu, svetom i vaseljenskom caru kir Androniku.“ U uvodnom delu Dečanske hrisovulje Stefan Dečanski kaže da oni koji su mu zavideli na njegovom dobrom životu navedoše kralja Milutina „zlim i nedoličnim savetima na tako strašno i nepodobno delo da je neugodno da se čuje i teško da um ljudski shvati. Učiniše sa mnom ono što učiniše. Poslušavši ih uskoro liši me svetlosti mojih očiju, ne sačekavši, ne ispitavši istinu, niti rasudivši pažljivo o presudi, jer sud je Božji. A još pored toga predade me u zatočenje, predade me sa mojom decom caru Androniku da me drži u Konstantin Gradu, to jest da se posle ovoga ne spomene ime moje, ni ime dece moje i da ne vidim zemlju moje otadžbine.“ To i nije bilo najgore rešenje jer je, kaže Smilja Marjanović Dušanić, veliko pitanje da li bi Stefan i njegov stariji sin, potonji prvi srpski car Dušan, „preživeli u smutnim vremenima koja su nastala posle Dragutinove smrti 1316. godine“. Po srednjovekovnim shvatanjima oslepljeni princ nije mogao biti pretendent na presto i kako je rekao Konstantin, Stefanov brat: „Nikada se nije čulo da slepu čoveku priliči carstvo“ (Grigorije Camblak). Gijom Adam, protivnik Stefanov a pristalica Dragutinovog sina Vladislava, tvrdi da je Stefan uvek pomalo video, ali da je to krio od oca i od rođene dece. Karakteristično je da ni Vizantinci Jovan Kantakuzin niti Nićifor Grigora, koji ga je i lično poznavao, ne pominju njegov oslabljeni vid. Stefan je inače sedam godina proveo u Carigradu u jednoj od carskih palata kao izgnanik. Međutim, Stefan Dečanski u prvoj Dečanskoj hrisovulji svedoči: 163

Jevanđelje po Luki (15, 18).

164

„Blagi Bog, koji od početka sve zna i ispituje srce […] pokaza prema meni veliko svoje milosrđe vrativši mi svetlost mojih očiju, i kao od samih usta smrtonosnoga ada istrže me i pošto me izvede, posadi me na presto mojih svetih roditelja i praroditelja i kao cara i gospodara postavi me za vladara države moga oca. […] I bih krunisan od Boga darovanom krunom kraljevstva srpskog istog dana sa mojim sinom […] na praznik Bogojavljenja, blagoslovom i rukom preosvećenog arhiepiskopa Nikodima i svih episkopa i celog srpskog sabora, da se zovem Stefan, Bogom pomilovani i Bogom prosvećeni kralj Uroš Treći.“

165

Smrt kralja Dragutina

U

međuvremenu, u proleće 1316. godine, posle pada u „ljutu bolest“, umro je kralj Dragutin, kao monah Teoktist: „I kad se sabrao sabor otačastva njegova […] zahte da primi monaški obraz. […] I kad je ovo po zakonskom ustavu svršeno, i tako obukoše ga u monaške haljine […] i narekoše mu ime Teoktist“ (Danilo II). Sahranjen je u Ðurđevim stupovima kod Rasa. Pre zamonašenja na saboru tron je predao sinu Vladislavu. Senka dinastičkih sukoba ponovo se nadvila nad Srbijom. Vladislav nije predstavljao opasnost za već ostarelog kralja Milutina, ali za njegovog naslednika to se ne bi moglo reći pogotovu što se tada nije znalo ko će Milutina naslediti. U jednom trenutku Milutin je, posle Dragutinove smrti, upao u Vladislavljevu oblast i utamničio sinovca – koji će se osloboditi tek u vreme Milutinove smrti. Zauzimajući Dragutinovu, odnosno Vladislavljevu državu, Milutin je preuzeo Rudnik, rudarsko mesto Lipik, Mačvu i Beograd. U okolnim zemljama na to se nije blagonaklono gledalo. Posebno u Ugarskoj, gde je Karlo Robert oko 1318. godine „učestvovao u okruživanju srpskog kralja pojasom neprijatelja“ u kome su bili iz južne Italije Filip Tarentski, iz Hrvatske Mladen II Šubić Bribirski164 kao i papa Jovan XXII (1316–1334). Milutin će u to doba ratovati i sa Dubrovnikom. „Protiv Srbije se odavno nije dizalo toliko neprijatelja; nikad dotad ona nije morala da vodi borbu na tri fronta“ – Milutin ulazi u borbu sam, na svima stranama, kaže Vladimir Ćorović. Međutim, Milutinova Srbija je snažna i bogata država, jača od države Stefana Prvovenčanog ili države Milutinovog oca kralja Uroša I. Srpski kraljevi Dragutin i Milutin bili su u sukobu od 1301. do kraja 1312. ili početka 1313. godine, kada su se pomirili. U leto 1313. godine zajednički su zavojštili na Hrvatsku upravo na Mladena II Bribirskog,

164

Od četrnaestog veka knezovi Bribirski zovu se i Šubići.

166

koji je svoju vlast proširio na Hum i dolinu Neretve. Sukobi između srpskog kralja i hrvatskog bana Mladena preneli su se i na titulisanje: Mladen je sebe nazivao gospodarem Huma, a Milutin „da mu se osveti“ rex Croatie.165 U borbi protiv hrvatskog bana, sve u nameri da ponovo zagospodari izgubljenim teritorijama, teži Milutin da uspostavi savezništvo sa Venecijom, mada istorija nije uspela da utvrdi da li je sklopljen savez između kralja Milutina i pedeset prvog mletačkog dužda Ðovanija Soranca (1312–1328). Mlečani su maja 1313. godine propustili Dubrovčanina Luku Marka Lukarevića, koji je iz Venecije nelegalno u Srbiju izvezao 108 mačeva za srpskog princa Stefana, gospodara Zete. Ova pomoć Mlečana, kaže Mihailo Dinić, objašnjava se ponudom za sklapanje saveza, koju je, možda, tada kralj Milutin poslao preko svojih poslanika. Međutim, krajem septembra 1313. godine hrvatski ban se izmirio sa Venecijom i već 1314. godine dobija status mletačkog građanina. Milutin je potom obustavio dejstva protiv hrvatskog bana. Borbe će biti ponovo nastavljene nekoliko godina kasnije. Kako je već rečeno, nakon smrti Dragutina Milutin je zaposeo njegove oblasti u koje je ulazila i Mačvanska banovina sa Beogradom – „poveo se rat od Beograda do Albanije“. Milutin je pre toga ratovao sa Dubrovnikom. Pretpostavlja se da je velmoža kralja Milutina po imenu Hrvatin napadao Dubrovnik i naneo mu izvesnu štetu. Iako su Dubrovčani 1316. godine tražili da Venecija posreduje u sukobu sa Srbijom, ozbiljniji ratni pohodi na Dubrovnik preduzeti su tek u leto 1317. godine. Milutinove trupe napale su grad, opustošile okolinu nanevši veliku štetu stanovništvu. Međutim, veću su štetu pretrpeli dubrovački trgovci koji su se u to doba zatekli u srpskim zemljama. Mlečani već početkom jula 1317. godine odlučuju da Dubrovčane snabdeju oružjem a potom, avgusta meseca, šalju izaslanike Andriju Dandola i Petra Polanija u Dubrovnik i „kod rečenog kralja ako bude potrebno“ da ga podsete na dobre odnose Srbije i Venecije, na ljubav i poštovanje „koje je uvek bilo između njegove preuzvišenosti i nas i Hrvatski ban Mladen Bribirski 1304. godine sebe naziva gospodarom „čitave humske zemlje“, dok je srpski kralj Milutin već u potvrdi ugovora sa Karlom od Valoa označen kao Hurosius Dei gratia Dalmacie, Sroatie, Dyoclie, Servie as Rasie rex et dominus totius martime regionis. 165

167

opštine naše“ – e da bi se sklopio mir između zaraćenih strana skrećući pažnju srpskom kralju da su „Dubrovčani naši podanici i prijatelji“. Prilike sa Dubrovnikom smirile su se krajem sledeće, 1318. godine, kada je i potpisano primirje. Kralj Milutin je na ime odštete dubrovačkim trgovcima trebalo da isplati 4.000 perpera – koje je Milutin isplaćivao do svoje smrti – a već od novembra dubrovački trgovci mogli su ponovo da dolaze u Srbiju. Međutim, ubrzo po okončanju rata sa Dubrovnikom, Milutin je ponovo zaratio sa hrvatskim banom Mladenom Bribirskim. Uzrok sukoba bila je, kako se smatra, stara želja Bribiraca da zavladaju Humom. Hrvatski ban je već početkom 1318. godine krenuo na Hum, zbog čega Milutin šalje izaslanstvo u Mletke nudeći savez duždu. Rat hrvatskog bana i srpskog kralja započeo je u junu 1318. godine, ali tok i detalji samog rata nisu poznati. Zna se da je krajem juna te godine Dubrovnik preduzeo opsežne mere za obezbeđenje tvrđave Lovrijenac (nazvane i Gibraltar Dubrovnika) koja se nalazi sa zapadne strane a izvan zidina grada – na čijem je ulazu uklesan čuveni natpis „Sloboda se ne prodaje ni za sva blaga sveta“ – zbog „novosti koje su sada spremne izbiti“ između srpskog kralja Milutina i hrvatskog bana Mladena Bribirskog. Milutin je sledećeg meseca u Veneciju poslao svog izaslanika, Kotoranina Vasilija Vasiljevića (Basilio de Basiliis), kako se pretpostavlja, da ponovo iznese srpsku ponudu za sklapanje saveza dve države. Tok rata nije poznat, „ali se posredno može zaključiti da je ban Mladen II u početku postigao znatne uspehe“, kaže Sima Ćirković. Međutim, Milutin je uspeo na koncu da nadvlada hrvatskog bana koji je na sve načine želeo da iznađe modus kako bi se nagodio sa srpskim kraljem. Tražio je preko Dubrovčana da sklopi mir sa Milutinom i kao garanciju poslao je u Dubrovnik nekolicinu hrvatskih velmoža i uglednika na čelu sa svojim rođenim bratom knezom Grgurom, gospodarem Omiša – kao taoce. Dubrovčani su 14. jula 1319. godine pristali da njihov knez drži taoce „dok se ne ispuni ono što će gospodin ban obećati gospodinu kralju“. Posredi je bilo vraćanje nečega, svakako teritorija, možda i Huma, kaže Mihailo Dinić.166 Mladen je takođe držao srpske zarobljenike i u letopisima se pominje sin vlastelina Strahinje iz Konavala koji je otkupljen od hrvatskog bana početkom 1319. godine. 166

168

Papa Jovan XXII, za koga je Milutin bio okoreli šizmatik, 17. juna 1319. godine uputio je pismo albanskim velikašima da pomognu u zbacivanju šizmatičkog srpskog kralja. Papa je pozvao u kampanju protiv Srbije „kneza Albanije“ Radoslava, Vladislava Gnoma, „kneza Duklje i primorske Albanije“, protosevasta Viljema Bleništu, gospodara oblasti istočno do Lješa, protoalagatora Viljema Arijanita, kneza Kalojana Bleništu, Pavla Mataranga, koji je vladao teritorijom južno od Drača… Istorija nije uspela da utvrdi kakve je rezultate dala ova akcija rimskog pontifeksa jer dokumenata o ovim sukobima nema. Izvori to ne potvrđuju „ali nema dvojbe, da je i ban Mladen sudjelovao u tom ratu“, veli Vjekoslav Klaić. Ovaj hrvatski istoričar ističe da su Filip Tarentski i hrvatski ban Mladen Bribirski Šubić – koga je Filip Tarentski smatrao za snagu koja se može upotrebiti „protiv Grka šizmatika, a naročito kralja Uroša“ – na poziv pape Jovana XXII „ušli u oblasti nekadašnjeg razkralja Stjepana Dragutina i pomogli tamošnje pravovjerne katolike od nasilja srbskoga kralja“. Međutim, najopasniji Milutinov neprijatelj bio je svakako ugarski vladar Karlo Robert, koji je krenuo „da kazni“ Srbiju u jesen 1319. godine baš kada je trebalo da krene i ustanak protiv Milutina u Albaniji. Karlo je osvojio gradove u Mačvi, utaborio se između Beograda i Šapca na reci Kolubari, dok je jedan njegov vojskovođa Stefan Lackfi zauzeo Beograd na juriš i spalio ga. Jezgro Dragutinove države došlo je tako pod Karlovu vlast, veli Sima Ćirković. Želja Zapada bila je da savlada „sve razkolnike i nevernike ’sve do primorskih strana’“ i da svuda „uvede katoličku veru“ a s obzirom na to da Karlo Robert to sam ne može sprovesti, papa poziva da mu pomognu i drugi katolički vladari. Pre svih to se odnosilo na nemačkog cara Fridriha Lepog (kralj-rival od 1314. do 1322, od 1326. do 1330. godine koregent sa Ludvigom IV Bavarskim) koga papa zaklinje da pomogne Karlu Robertu „muževno i snažno, a da će mu onda sve Bog platiti“. Milutin – „jedan od najokretnijih, najpodhvatljivijih i najlukavijih vladara iz porodice Nemanjića“ (Vjekoslav Klaić) – međutim, uspeo je da odbrani svoje južne granice počevši od tada da se naziva kraljem Albanije. Povratio je i teritorije sve do Save tako da je Karlo Robert već početkom 1320. godine morao da krene ponovo na Milutina. Opet je osvojio Mačvu, neke gradove i delove negdašnjih Dragutinovih zemalja. Sredinom iste godine (15. jul 1320) papa Jovan XXII šalje pismo Habzburgovcu Fridrihu Lepom u Nemačku u kome mu javlja da je kralj Karlo Robert „s jakom rukom i velikom vojskom“ srećno pobedio raskolnike (schismatici). 169

Međutim, uticaj Ugarske na Srbiju nakon svega bio je dosta slabiji nego ranije. Posle uspostavljanja mira Milutin je bogato darivao Crkvu Svetog Nikole u Bariju poklonivši impresivni srebrni oltar sa natpisom na latinskom jeziku u kome se Milutin naziva gospodarem čitave zemlje od Jadranskog mora do Dunava – de golfo Adriatico a mari usque ad flumen Danubii magni – dok se pored njega pominju i kraljica Simonida kao i sin Konstantin. Milutin je tu titulisan kao „kralj Raške, Duklje, Albanije,167 Bugarske“168 – Urossius rex Rassie et Dioclie, Albanie, Bulgarie.169 Bio je to najveći i najskupoceniji srpski poklon koji je neki vladar darovao ovoj bogomolji. Iako se za najvećeg donatora ove bazilike smatra Karlo II Anžujski, poklon kralja Milutina po svojoj vrednosti i simboličnom značenju nadmašivao je darove ostalih savremenika. Elem, od prvog srpskog kralja Stefana Prvovenčanog jasno je bilo predočeno ko će na srpskom tronu naslediti aktuelnog vladara. Radoslava, najstarijeg sina, Stefan Prvovenčani navodi kao naslednika u Žičkoj povelji. Dragutin, sin Uroša I, ima titulu mladog kralja. Takođe i sin prvog srpskog cara Dušana Uroš V imao je kao naslednik titulu mladog kralja. Samo kada je reč o Milutinovom nasledniku dolazi do sumnji i kolebanja ko bi trebalo da mu bude naslednik.

Otkako su Anžujci osnovali „Albansko kraljevstvo“ 1272. godine, „uspomena na kratku srpsku vlast nad albanskim teritorijama krajem 13. vijeka očuvala se u kraljevskoj tituli. Prvi put se ’Albania’ javlja kod kraljice Jelene u natpisu na Crkvi Svetog Srđa i Vakha iz 1290. a zatim početkom 14. vijeka kod Milutina“ (Istorija Crne Gore). 167

„Unošenje Bugarske u titulaturu srpskog vladara 1319. godine jedino se moglo protumačiti kao isticanje pokroviteljstva nad severozapadnim bugarskim zemljama“ (Aleksandar Uzelac). 168

Zanimljiv je podatak da je Milutin na ktitorskim natpisima u zadužbinama u Srbiji „kralj svih srpskih i pomorskih zemalja“, a u Bariju se te zemlje poimenice navode: „Raška, Duklja, Albanija, Bugarska i celo primorje jadranskog zaliva.“ Takođe, interesantno je da nema pomena romejskih teritorija kojima kralj Milutin u to vreme vlada već skoro četiri decenije i koje imaju svoje mesto uz vladarevo ime u zapisu jednog rukopisa iz 1285/6. godine. 169

170

Smrt kralja Milutina i Stefan Dečanski

P

rovevši skoro četrdeset godina na vlasti u „svome carskom dvoru zvanom Nerodimlje“, u južnom delu Kosova Polja, srpski kralj Milutin se teško razboleo izgubivši moć govora. „I ne beše glasa […] od njega, jer se beše svezao jezik njegov.“ Elem, kraljeva „ljuta bolest“ koja „iznenada mu dođe“ kao i smrt 29. oktobra 1321. godine oslabile su disciplinu u državi, u kojoj dolazi i do nemira. Milutinov biograf piše: „Pošto je bio veliki metež nemala uzbuna i smetenost u vreme predstavljanja blaženoga, i pošto su bile borbe i velike pljačke od sujemudrih vojnika, kao da su se među sobom sukobili pukovi, hoteći da jedni od drugih uzmu bogatstvo njihovo, ovaj blaženi i blagočastivi kralj ležao je tu kao mnogosvetlo sunce.“ Nemiri su bili toliki da je bila uznemiravana i pogrebna povorka kralja Milutina koju je predvodio episkop Danilo na putu od Nerodimlja do Banjske. Posle smrti kralja Milutina, kada je „božjim izvoljenjem“ uzeo presto kraljevstva srpskog, Stefan je objavio radosnu vest: „Vidite i divite se, jer ja, koji sam bio slep, evo sada vidim“, beleži Stefanov biograf. Stefan Dečanski je preko svojih pristalica bio dobro obavešten o Milutinovoj bolesti kao i o dešavanjima na dvoru u Nerodimlju. Na Stefanovom dvoru u Budimlju velikaši su bili česti gosti i obaveštavali su ga o svim novostima. Kako veli Grigorije Camblak: „A kada je car izdisao, mnogi su brzo priticali ka Stefanu, i javljali mu što se događa.“ Oprezni Stefan nije ništa činio strahujući da možda Milutin i nije bolestan, jer „on mišljaše da je to prevara“. Stefanov strah od Milutina ležao je dobrim delom i u činjenici da je njegov sin Dušan boravio kod dede na dvoru i da bi svaka njegova nepromišljena aktivnost mogla da 171

ozbiljno naškodi Dušanu. Tokom bolesti kralja Milutina, Stefan Dečanski nije preduzimao nikakve korake za zauzimanje trona. Kada je bilo nesporno da je Milutin umro, Stefan je skinuo povez sa očiju objavljujući da sada ponovo vidi: „A kada saznade da je očeva smrt istinita, odmah bacivši ubrus od očiju, pokaza se onima koji su se skupili svetao licem, a još svetliji očima, i prepasa se na dostojno mu srpsko carstvo“ (Grigorije Camblak). Stefan, dakle, istodobno objavljujući da je progledao najavljuje i svoju kandidaturu za srpski tron. Povratak vida Stefan je predstavio kao božje čudo, što je trebalo da ukaže podanicima da mu je Bog naklonjen i da će mu pomoći da se domogne krune: „Slušajte, vazljubljeni, prisni moji drugovi i braćo, i uzveličite Gospoda sa mnom, koji ima silu i krepost, izvodeći nas okovane mužastvom. Vidite i divite se, jer ja, koji sam bio slep, evo sada vidim“ (Danilov učenik). Vest o čudu brzo se proširila Srbijom utičući na Stefanovu podršku u narodu i među vlastelom: „I pošto se takav glas svuda raširio, jedan drugoga ne stižući ka njemu tečahu, a i vojništvo bezmalo sve, i velmože koje su u savetu. A činovnici i koji su nad carskim dankom postavljeni, ovi svi tekući pripadahu k njegovim nogama, i odavahu carske dobre hvale“ (Grigorije Camblak). Takođe, Stefan je davao mnoga obećanja vlasteli ukoliko ga podrže u borbi za vlast: „A on grleći celivaše i govoraše im reči pune koristi a ujedno i premudrosti, i nekako polagaše u njihova srca neku silu usrdnosti. I beše voljen i željen od njihovih duša, i okružavaše ga velika množina onih koji nose oružje“ (Grigorije Camblak). Stefan je još od oslepljenja i carigradskog izgnanstva bio miljenik i favorit Crkve te je na samom početku borbe za krunu imao uz sebe važnog i moćnog saveznika. Arhiepiskop srpski tada je bio Nikodim. Nakon smrti arhiepiskopa Save III očekivalo se da Danilo, kao Milutinov kandidat, 1316. godine postane novi arhiepiskop. Međutim, situacija se nije odvijala kako je kralj Milutin očekivao. Došlo je do nesuglasica, zbog čega se sabor sastajao tri puta. Za arhiepiskopa je, „protiv Milutinove volje“, izabran Danilov učenik Nikodim, dok Danilo biva postavljen na mesto episkopa Huma. „Pošto je Milutin bez sumnje bio naklonjen i Nikodimu, nije nemoguće da je Nikodimov izbor bio kompromisno rešenje pitanja o kandidatu za arhiepiskopa“ (Stanoje Stanojević). Arhiepiskop Nikodim je na državnom saboru krunisao 6. januara 172

1322. godine Stefana Dečanskog za kralja iako je Konstantin, po Milutinovoj želji, trebalo da bude njegov naslednik i novi srpski kralj: „Vencem kraljevstva srpskago venčan bih na kraljevstvo va jedin sa sinom mojim […] blagoslovenijem i rukoju preosveštenago arhijepiskopa Nikodima.“ Ili kako je to rekao Grigorije Camblak: „A srete ga onaj koji je svetiteljstvovao, tadanji arhiepiskop, sa mnogom radošću i carskom čašću, Nikodim zvani, i Hristov učenik vaistinu po prvom Nikodimu. A kada su bili u crkvi, arhijerej uzevši rukama krunu carstva, venčavaše njegovu časnu glavu, pokazavši ga kao savršena cara svim ilirskim narodima.“ Pored Stefana kao starog kralja (rex veteranus) kao mladi kralj (rex iuvenis) krunisan je i Stefanov sin Dušan. Od tada su starog kralja zvali Uroš I (rex Urossius) a sina Stefan. Sa nemalim vojnim efektivima raspolagali su Milutinovi sinovi Stefan i Konstantin, koji su se spremali da zauzmu srpski tron kao i Vladislav, Dragutinov sin. Nekoliko izvora govori da je Milutin želeo da ga nasledi Konstantin. U delu (za koji se smatra da je „očigledan umetak“) Pejatovićevog rodoslova „O trpleniju svetogo kralja“ iz sedamnaestog veka gde se govori o Stefanovom povratku iz Carigrada, kaže se da je Milutin utvrđivao na presto Konstantina svog mlađeg sina. Ime njegove majke istorija nije upamtila. Kako veli Aleksandar Uzelac, Konstantinova majka nije nijedna od pet ranije pomenutih Milutinovih žena. Dakle, Konstantin je vanbračno dete. Elem, u ovom spisu se navodi da se Konstantin u trenutku smrti oca, kralja Milutina, nalazio u Vizantiji gde je prikupljao vojsku, što je Stefan Dečanski iskoristio da se kruniše te da se bitka među braćom odigrala na Dmitrovačkom polju ispod grada Zvečana. Podatak da Milutin Konstantina že na kralevstvo outvrьždaše potvrđuje freska na istočnom zidu priprate katedrale lipljanskih episkopa koju je obnovio kralj Milutin i na kojoj je naslikana prvi put u srpskoj umetnosti Loza Nemanjića170 i na kojoj je Konstantin jasno označen kao Milutinov naslednik.171 Da je kralj Milutin namenio presto Konstantinu svedoči i U srpskoj umetnosti, Loze Nemanjića su postale omiljene tek posle Gračanice (1321). Očuvane su slične slike u pripratama Dečana (1346–1347), Mateiča (posle 1355. do 1360), kaže Sotirios Kisas. 170

171

„Nejasan Milutinov položaj na srpskom prestolu i pitanje njegovog nasleđa

173

natpis na srebrnom oltaru, poklonu srpskog kralja Bazilici Svetog Nikole u italijanskom gradu Bariju iz 1319/20. godine.172 Stefan je poveo borbu sa Konstantinom posle krunisanja. Grigorije Camblak kaže: „A kada se približiše obe vojske, milostiva ona duša [Stefanova] oseti milosrđe prema bratu, i ovako mu poslanje napisa: ’Znaj, da me je Bog pomilovao i postavljen sam kao car otačaskom udelu, da strahom Božjim i njegovom pravdom vladam narodom kao oci naši. Zato prestani sa onim što si počeo, dođi da usrdno vidimo jedan drugoga i primi drugo dostojanstvo carstva, kao drugi sin, a ne ratuj sa tuđim narodima na svoje otačastvo, a dovoljno je meni i tebi u tolikoj širini zemlje živeti.[…]’ […] A on nimalo ne poslušavši, spremaše vojsku za bitku. I kada su se sudarile obe strane, bi pobeđen onaj koji je pošao da čini nepravdu. I padoše mnoga tela jednorodnih, a mnogi se odlučiše na bekstvo. I sam Konstantin pade jadno […] a njegovi ljudi se skloniše k Stefanu.“ Nakon pobede i svirepog ubistva Konstantina – kako vele barski nadbiskup Gijom Adam i Mavro Orbin – Stefan je uspešno po Srbiji kršio ostatke otpora učvršćujući vlast. Postoji predanje da je Stefan Dečanski, navodno, posle pobede nad bratom Konstantinom od njegove lobanje načinio pehar173 iz koga je pio bili su, izgleda, okončani posle 1316. godine, smrću Dragutinovom i zatvaranjem njegovog sina Vladislava. Karakteristično je da je Dragutin na Lozi u sporednom redu Nemanjića, kao Vukan ili Vladislav, na primer, i obeležen samo kao brat kraljev, a ni njegovi sinovi se ničim ne izdvajaju od sporednih članova vladarskog doma. Na taj način Loza Nemanjića u Gračanici fiksira Milutinov položaj u Srbiji, obrazlaže njegov legitimitet, i pravo Milutinovog sina na presto, jer je Konstantin naslikan u istom redu sa ocem, sa njegove desne strane“ (Branislav Todić). Srebrni oltar za grob Svetog Nikole, dar kralja Stefana Uroša II Milutina – od mora pa do velike reke Dunava – bazilici ovog sveca u Bariju najveći je i najskupoceniji srpski poklon koji je neki vladar darovao ovoj bogomolji. O postojanju votivnih (zavetnih) natpisa kralja i Konstantina, njegovog sina, u bazilici u Bariju svedoči Antonio Beatilo, ali ih italijanski pisac, nažalost, nije prepisao. Pojava kraljevog sina Konstantina u votivnim natpisima sa oltara odražava Milutinovu dinastičku politiku u zemlji. 172

Poreklo pravljenja pehara od ljudske lobanje nije sasvim poznato. Italijanski naučnik Stefano Gaspari smatra da je reč o šamanskoj praksi proistekloj iz verovanja da se na taj način preuzima snaga neprijatelja. Najstariji primerak ovakvog pehara, star oko 14.700 godina, pronađen je u pećini Gou u Samersetu u Engleskoj. Kako beleži Pavle Ðakon, hroničar iz 8. veka, langobardski kralj Alboin (560–572) – koji je 173

174

vino. Barski nadbiskup Gijom Adam, koji nije bio naklonjen Stefanu Dečanskom, piše da je Konstantin drugačije okončao život. On kaže da je Stefan dao Konstantina „opružiti na jednom komadu drveta, pa mu klincima probi mišice i butine, pa ga onda raseče na dve pole, po sredini“. Mavro Orbin na sličan način piše o ovom događaju ali kaže da je Konstantina uhvatio i likvidirao Vladislav, a ne Stefan: „Kad je Vladislav uhvatio svoga brata Konstantina, naredi da ga razapnu na krst, pribiju i pretesterišu po sredini“ (Mavro Orbin). Međutim, Orbinu se ne može uvek verovati jer je, pišući tri veka nakon ovih događaja, očigledno pomešao ličnosti Stefana Dečanskog i njegovog brata od strica Vladislava. „Datovanje tragičnog završetka dinastičkog sukoba“, kaže Vladeta Petrović, „nije moguće utvrditi ca apsolutnom pouzdanošću. Moguće je da je G. Camblak u pravu kada kaže da je Stefan Dečanski krunisan pre sukoba ca bratom. Kako je Milutin umro 29. oktobra 1321. a Stefan Dečanski je krunisan 6. januara 1322. godine, bitka ispod Zvečana ce najverovatnije odigrala u proleće 1322. godine. […] Dva srpska savremenika ovih događaja, Danilo II i Danilov Učenik, nijednom rečju ne pominju Konstantina. Iako govori o metežu koji je nastao nakon Milutinove smrti, Danilo II ne imenuje pretendente na presto, niti govori o tome kome je presto namenio kralj Milutin. Nama nije daleko od pomisli da poslednja volja kralja Milutina nije namerno saopštena. Presto je verovatno bio namenjen Konstantinu, jer, u suprotnom, Danilo II ne bi imao razloga da prećutkuje činjenicu da je kralj Milutin ostavio presto Stefanu Dečanskom.“ Sledeći Stefanov problem bio je sa Vladislavom, koga su podržavali pobedio Gepide i tokom čije vladavine je završeno doseljavanje Langobarda na Apeninsko poluostrvo i započela njihova viševekovna dominacija u Italiji – ubivši gepidskog kralja Kanimuda, uzeo je njegovu kćerku Rozamundu za ženu a onda od lobanje njenog oca napravio pehar iz koga je pio vino terajući Rozamundu da i ona to učini. Ðakon Pavle je tvrdio da je pehar video na dvoru Račisa, vojvode od Furlanije i kralja Langobarda (744–749). Iako je ova priča često odbacivana kao neistinita, nemački istoričar Valter Gofart u Pripovedačima varvarske istorije ne isključuje mogućnost da je Pavle zaista video taj pehar. Sličnu sudbinu imao je i vasilevs Nićifor I (802–811). U proleće 811. godine ovaj vizantijski car upao je u Bugarsku, razorio glavni grad Plisku i dvor bugarskog vladara. Vizantinci su krenuli u poteru za Bugarima koji su se sklonili u planine, gde su dočekali Nićiforove trupe i porazili ih. Car Nićifor je poginuo a od njegove lobanje bugarski veliki kan Krum (803–814) dao je da se napravi pehar iz koga je pio vino.

175

ugarski dvor i lokalna vlastela sa poseda koji su pripadali njegovom ocu Dragutinu. Tako da su jedno kratko vreme u Srbiji – kao za vreme Milutina i Dragutina – bila dva gospodara u dve samostalne države. To potvrđuje činjenica da su trgovci iz Primorja bez teškoća trgovali u obe države tokom 1322. i 1323. godine. Sukob između njih dvojice traje do 1324. godine, kada je Vladislav i poražen. Vladislav je pobegao u Ugarsku, gde je ostao do smrti i o sudbini njegovih potomaka ništa se ne zna. Stefan, kasnije prozvan Dečanski, tako postaje sedmi srpski kralj. Kralj Milutin, izuzetna ličnost celokupne srpske istorije, koji je stvorio ekonomski jaku Srbiju i sa uspehom započeo ozbiljna osvajanja i politiku širenja države na jug, miljenik crkve, koju je darivao veličanstvenim građevinama i zadužbinama, umetničkim tvorevinama neprolazne vrednosti – prešao je u legende koje će se vekovima širiti o njegovom životu, ženidbama i ktitorskim podvizima.

176

Književnost u doba Milutina

S

tara srpska književnost – da u kratkim crtama i o tome nešto kažemo – svoj puni razvoj dostigla je upravo za vreme vladavine kralja Milutina. Vladavina kralja Milutina bila je period bujne umetničke živosti u srpskom društvu i srpskim zemljama. Tome su svakako doprineli Milutinovi prethodnici na tronu Stefana Nemanje, koji su svi odreda bili ljubitelji umetnosti, njeni poštovaoci i pokrovitelji, vladari koji su znali da uvažavaju i koriste njenu ne samo duhovnu, osnovnu funkciju već i njenu važnu političko-državnu ulogu. Najveći doprinos književnosti i umetnosti epohe Nemanjića dala su, bez sumnje, ipak opšta politička i crkvena događanja, kada, naročito u Milutinovoj eri, dolazi do gotovo potpune vizantizacije Srbije i bliskih kulturnih prožimanja srpskog naroda sa velikom pravoslavnom imperijom. Nema spora da su Nemanji pa i njegovim naslednicima bili poznati saveti koje je slavni vizantijski pisac Kekavmen, iz druge polovine jedanaestog veka, dao vladarima i vojskovođama: „Kada se desi da si slobodan i da nisi zauzet vojnim stvarima, čitaj knjige istorijske i crkvene. Ne govori: Kakva je korist vojniku od dogmata i crkvenih knjiga?! Velika je korist od njih. I ako budeš pažljiv, tada tamo nećeš požnjeti samo dogmate i duši korisne priče, već i poučenja, moralne pouke.“ Međutim, osnovni pokretački motiv srednjovekovne srpske književnosti – koja je po svojoj dominantnoj formi bila verska a njeni tvorci, uglavnom, monasi – kako ukazuje istoričar književnosti Jovan Deretić, „bio je politički, a ne religiozni“. To mišljenje deli i Milan Kašanin: „Srpska književnost u srednjem veku nije autonomna duhovna oblast, već sastavni deo državnog i crkvenog života – spisima nije imanentna samo lepota kazivanja, nego i određena teološka i državna ideologija. Ideologija je u stvari razlog i svrha njihovog postanka.“ Pre primanja hrišćanstva kod Slovena nije bilo pismenosti. 177

Crnorizac Hrabar s kraja devetog veka kaže: „Pređe Sloveni ne imađahu knjiga, pismena, no crtama i rezama bojahu i gatahu, budući još mnogobošci. A krstivši se, mučahu se rimskim i grčkim pismenima pisati slovensku reč bez uređenosti.“174 O tome govore i stihovi iz najstarije slovenske pesme napisane a ne samo pevane, sa kojom je počela slovenska književnost: „Slušajte, slovenski narode sav… Tuđim jezikom slušajući reč, Kao bakarna zvona glas slušate… Mnogo uma u malo reči kaže, Jer su nagi svi bez knjiga narodi, Ne mogući se boriti bez oružja S protivnikom duša naših…“ Prihvatajući pravoslavlje iz Konstantinovog grada Srbi su već – sa prevodom Svetog pisma i bogoslužbenih knjiga Ćirila i Metodija i njihovih učenika na slovenski jezik – i bogosluženja uređivali najverovatnije prema Carigradskom tipiku, odnosno po carigradskim pravilima redosleda i načina vršenja crkvenih službi. Usklađivanje bogosluženja u srpskim bogomoljama prema jerusalimskom tipiku započeo je Sveti Sava. Ovaj Savin veliki posao na liturgijskoj reformi i sređivanja bogoslužbene prakse u srpskoj crkvi po Jerusalimskom tipiku nastavili su njegovi naslednici u Hilandaru kao i oni koji su posle njega bili srpski arhiepiskopi. Tipik jerusalimski (Tipik Svetog Save Osvećenog175) prvi je preveo iguman manastira Hilandara (1312–1316) a posle i arhiepiskop srpski (1317–1324) Nikodim. Boraveći jednom prilikom u Carigradu prisustvovao je bogosluženju po Jerusalimskom tipiku. Po stupanju na arhiepiskopski tron uspeo je da pribavi primerak jerusalimskog tipika iz carigradskog Manastira Svetog Jovana Krstitelja. S obzirom na to da je dobro govorio grčki jezik, za potrebe srpske crkve Nikodim je preveo ovo važno delo. Nikodimov tipik najverovatnije je bio završen na stogodišnjicu autokefalnosti srpske crkve. Bio je to prvi tipik sa Iz ranofeudalnog doba kod Srba sačuvana je samo jedna knjiga – glagoljsko Marijinsko jevanđelje iz jedanaestog veka. Međutim, Milan Kašanin smatra da Marijinsko jevanđelje „svakako nije prva knjiga kod nas napisana; crkvene knjige su se morale pojaviti u devetom veku, u vreme kada je primano hrišćanstvo“. Više od jednog stoleća pre Svetog Save živeo i stvarao srpski pisac Dimitrije Sinait, kako je to u svojim istraživanjima sasvim nedavno pokazao Viktor Savić, stručnjak za srpsku srednjovekovnu pismenost. 174

Savi Srpskom je bio uzor Sveti Sava Osvećeni, palestinski podvižnik na prelazu iz petog u šesto stoleće, koji se takođe veoma mlad zamonašio. 175

178

kalendarom u srpskoj crkvi, tako da je bogosluženje za vreme kralja Milutina u bogomoljama Srbije, zahvaljujući književnom i prevodilačkom talentu arhiepiskopa Nikodima, dostiglo puni razvitak. Nažalost, original Nikodimovog tipika izgoreo je u Narodnoj biblioteci 6. aprila 1941. godine prilikom nacističkog bombardovanja Beograda. Na sreću, Lazar Mirković, dekan Bogoslovskog fakulteta, pre rata je tipik fotografisao tako da je sačuvan u obliku fotografija. Evo kako to sam Nikodim opisuje: „I tada je tu bio i patrijarh svetog grada Jerusalima kir Atanasije, i antiohijski patrijarh. Video sam i poklonio se neizrečenom dobru koje je tamo, i ustav trudoljubezni tih muževa koji drže tipik po običaju svetog grada Jerusalima, po ustavu Sv. Save pustinožitelja. […] A kada izveden bih na ovaj sveti veliki presto Sv. Save, svagda imah na umu uspomenu na podvig i trud onih blaženih i časnih muževa, a šta više i rečima učitelja i nastavnika našega Sv. Save sledujući, nastojah bar malo ovo priložiti. Poslah u carski grad u manastir Sv. preteče i krstitelja Jovana, i donesen mi bi ovaj tipik jerusalimski, i prevedoh ga na naš jezik od pismena grčkog jezika.“ I iguman Hilandara Gervasije (1317–1336), koji je na to mesto došao posle Nikodima, kada je ovaj postao arhiepiskop, dao je da se prevede Jerusalimski tipik pa se on, verovatno, po prevodiocu Romanu zove još i Romanov tipik. Nikodimovim i Romanovim prevodom Jerusalimskog tipika okončan je reformski proces bogosluženja tako da u četrnaestom veku dolazi do konačnog uvođenja jerusalimskog liturgijskog ustava u bogosluženju srpske crkve. Liturgijska reforma bila je u vezi i sa prevodima spisa i tekstova ne samo sakralnog karaktera vizantijske književnosti. Najveći značaj ima prevođenje vizantijskih stihovnih prologa;176 „sastavljeni od kraćih ili dužih žitija, sređenih po kalendarskom redu praznika i pomena svetih, prolozi su naročiti vid jednog kodifikatorskog postupka“, kaže Dimitrije Bogdanović, dodajući da je liturgijska reforma (potekla iz Svete Gore, hilandarska po svom srpskom ishodištu) zajedno „sa čitavom tom akcijom prevođenja i revizije starih prevoda vizantijskih tekstova dovela do novih poduhvata na planu originalne srpske književnosti i obeležila tu književnost novim odlikama, donela joj U izvornom grčkom rečniku to je sinakser, dok je prolog naziv ovih zbornika u njihovom slovenskom prevodu. 176

179

mnoge novine, kako u strukturi i sistemu žanrova, tako i u samom stilu“. Najslikovitiji primer duhovnih i književnih kretanja toga doba, doba vladavine kralja Milutina, predstavlja delo briljantnog hilandarskog književnika Teodosija (1246–1328), savremenika, takođe, znamenitih pisaca pominjanih Nikodima, Danila i Romana, potom i Grigorija Raškog, Teodula, anonimnog Danilovog Nastavljača… Teodosije se veoma uspešno oprobao u mnogim žanrovima tadašnje srpske književnosti od kojih je neke sam utemeljio. Njegova tri glavna dela su: Žitije Svetog Save, Služba Svetom Simeonu i Služba Svetom Savi. Teodosijevo najslavnije delo je sigurno Žitije Svetog Save kome je osnovni izvor bilo Domentijanovo (oko 1210 – posle 1264) žitije ovog srpskog svetitelja. „Postoje razlike u sadržaju, u istorijskim podacima, a još važnije su razlike u stilu i strukturi dela“, kaže Dimitrije Bogdanović. Domentijan, „pesnik svetlosti“, kako su ga nazivali, recimo u Žitiju Svetog Save kaže da je Sava poslao u Rim episkopa Metodija ka „velikome saprestolniku“ Svetog Petra i Pavla, „papi velike rimske države“: „I napisavši poslanicu ka velikom saprestolniku svetih i slavnih apostola, papi, ispovedavši mu neutajenu blagodat kojom sam bi venčan od Boga, i molio je da mu pošalje blagoslov od svetih apostola, a od toga samoga blagosloveni venac, da venča svoga brata na kraljevstvo po prvom otačastvu kraljevstva njihova, u kome se i otac njihov rodi po božanstvenom samotrenju, u mestu zvanom Diokletija, koja se zove veliko kraljevstvo od početka.177 I Bog koji odsvud daje silu i uspeh ljubimom sluzi svome i ispunjuje sve njegove nebeske i zemaljske potrebe, i tome svetome saprestolniku svetih apostola zapovedi Duhom svetim da mu pošalje Bogom blagosloveni venac.“ Kada „prinesen bi blagosloveni venac u otačastvo“, Sava je „prizvavši blagovernoga brata“ u „veliku arhiepiskopiju, zvanu Žitču“ održavši svetu liturgiju „i posle velikog ishoda178 svete liturgije uzevši Pri traženju kraljevske krune Stefan se poziva na dukljanske, zetske, kraljevske tradicije. Duklja je dobila kraljevsku krunu od pape 1077. godine. Nemanja, Sava, Stefan i Domentijan naročito naglašavaju da je Diokletija u sklopu države Nemanjića. 177

Veliki ishod, veliki vhod, deo liturgije kada se sveti darovi (hleb i vino koji simbolišu telo i krv Hristovu) prinose na časni presto radi osvećenja, posle koga 178

180

Sveti venac u velikom svetilištu, venča blagovernoga brata svoga, i pomaza ga Duhom svetim na kraljevstvo179 da se zove samodržavni gospodin kir Stefan kralj svih srpskih i primorskih zemalja“. Teodosije, koji je Savino žitije, kako je rečeno, pisao prema Domentijanovom delu u poslednjoj deceniji trinaestog veka, piše da je Sava na saboru u Žiči krunisao Stefana Nemanjića za kralja. Sava dalje, po Teodosijevom zapisu, obraćajući se saboru kazuje: „Kao što sam ja radi vas vlašću sveštenstva i kao glava crkve u Boga postavljen, potrebno je da se i onaj koji vama vlada u Bogu mirom krunom carstva, a ovo je i u vašu čast i pohvalu, slavu i veličanstvo.“ Na kraju, posle liturgije koju je Sava služio sa svim episkopima, igumanima i mnogim sveštenicima, „uze k sebi u sveti oltar, u svetinju nad svetinjama, venceimenitoga brata velikog župana Stefana, molitvama i moljenjem Bogu blagoslovivši ga, bagrenicom i biserom opasavši ga i ukrasivši, i vencem carstva časnu glavu njegovu venčavši, i mirom ga pomazavši, proglasi ga za Bogom samodržavna kralja srpskog.“180 Dakle, kod Teodosija, koji svoje žitije piše pola veka kasnije od Domentijana, nema pomena ni Rima, ni episkopa Metodija a kamoli oslovljavanja pape kao velikog saprestolnika Svetog Petra i Pavla, pape velike rimske države, ali spominje „krštene u latinskoj jeresi“. Teodosije je, kako se smatra oko 1310. godine, napisao i jedno originalno i veoma zanimljivo delo – Žitije Petra Koriškog – delo koje istoričari književnosti svrstavaju u red najuspelijih i najlepših ostvarenja srpske književnosti. Sa Svete Gore Teodosije je došao da poseti mesto Petrove askeze pa je, poklonivši se svetim moštima, na osnovu svedočenja Petrovih učenika i druge usmene tradicije sastavio ovo delo: sledi pričešće; stoga je veliki vhod jedan od najsvečanijih trenutaka bogosluženja. „Pomaza ga Duhom svetim na kraljevstvo“, tj. izvrši nad njim tzv. Svetu tajnu miropomazanja. Po hrišćanskom shvatanju na vladara se izliva sila Svetog duha pomazivanjem osvećenim uljem – mirom. 179

Hipoteza „da je Stefan krunisan dva puta, primivši krunu prvo od papskog legata, a zatim od sv. Save“, kaže slavni vizantolog Georgije Ostrogorski, „ne izgleda ubedljivo“. Takođe, „polazeći od jasnih podataka Tome Arhiđakona, kao i tadašnje političke situacije na Balkanskom poluostrvu, [Ilarion] Ruvarac je smatrao da je Stefan Nemanjić samo jedanput krunisan, i to krunom iz Rima“ (Božidar Ferjančić). 180

181

„A ja, kukavni Teodosije, čuvši za čudesa koja se pokazivanjem Svetog Duha i iscelenjem od svetih moštiju prepodobnoga podigoše […] dođoh iz Svete Gore Atona, i […] svetim i čudotvornim moštima poklonih se. Ugledavši pustinju njegovu i stenu na kojoj se podvizavao videh divno od Boga za otšelnike ustrojeno prebivalište. Jer mesto je van sveta i za svaki podvig privlačno […] u kojoj natčovečanski kao anđeo požive, u crkvu božju pretvorena bi, a u njoj grob njegov i svetih moštiju ostaci čudotvorni leže. Glavu njegovu svetu sa ostalim udima, dok isprva u pustinji ležahu, hristoljubivi ljudi sa velikom ljubavlju i verom, neki u Konstantinov grad a drugi drugamo razgrabiše i odnesoše, i svaki u svom otačastvu razdeliše na ukras i lepotu crkvama.“ O ovom srpskom pustinjaku koji se podvizivao u okolini Prizrena u drugoj polovini trinaestog veka Teodosije u žitiju ovog sveca, pored ostalog, veli da je bio „istinit siromah koji osim sebe ništa u pustinji ne imađaše i koji Hrista u duši svojoj useliv ponese“. Uz Teodosija, najvažniji pisac ovog doba kodifikacije jeste već uveliko pominjani i naširoko citirani arhiepiskop Danilo, poznat i kao Danilo Pećki – tvorac čuvenog i važnog Danilovog zbornika. Opredelio se za monaški život inspirisan podvižništvom i delom Svetog Save. Kad je imao oko trideset pet godina (1305), postao je iguman Hilandara. Od 1311. do 1314. godine bio je episkop banjski da bi se potom vratio u Hilandar. U Hilandaru je Danilo „došavši u veliku tišinu smernog mudrovanja“ nastavio sa književnom delatnošću pišući žitija i službe sve do 1316. godine. U Srbiju se vraća sledeće, 1317. godine i biva postavljen za episkopa humskog da bi posle Milutinove smrti 1324. godine bio izabran za arhiepiskopa. Napisao je šest žitija i dve službe koje smo već pomenuli. Danilo II je, posle Svetoga Save, kod nas najpoznatiji crkveni velikodostojnik srednjega veka, tvrdi Ðoko Slijepčević. Ova značajna i osebujna pojava srpske duhovnosti i književnosti težila je da srpsku kulturu izgrađuje pod što jačim vizantijskim uticajem. „Zato on dovodi grčke monahe i daje im svoju crkvu na služenje. Grčke knjige je nabavio u velikom broju“, kaže Ðorđe Sp. Radojičić. Danilov biograf izveštava da je on „sastavljao mnogobrojne knjige i iznalazio je one koje pre nikada nisu bile i njima kao lepotom zvezda obasu Gospodom poverene mu hramove božanstvene“. Karakteristika Danilovog opusa je da on stvara jedan literarni mozaik kao celinu od manjih delova, odnosno od relativno kraćih žitijnih tekstova. Njegova namera bila je, kaže Dimitrije Bogdanović, da sastavi 182

„neku vrstu srpskog prologa“ ukazujući da je za Danilov književni rad osobeno njegovo „komplikovanje unutrašnje strukture žitija, ’pletenije’ kompozicije“ i da su u njegovom delu „zastupljeni i sklopljeni mnogi žanrovi: molitve, plačevi, unutrašnji monolozi ili dijalozi sa svojom dušom, pokajnička ispovedanja ili pohvale“. Ovaj „smerni i krotki i ništeljubivi, iskusan i izabrani u zapovestima Božjim“, kako ističe njegov biograf, bio je i znameniti ktitor – on „crkve božanstvene od osnova podiže i sve oborene obnovi“.

183

Ktitorska delatnost kralja Milutina

G

ovorili smo kako je Milutin – „previsoki i krepki i samodržavni i milostivi kralj srpski“ – nadvladao sve svoje neprijatelje, utvrdio i proširio Srbiju. Kao što je „Aleksandar, makedonski car, uzveličana silom na zemlji“, tako se i Milutin isto „uzveliča u Bogom darovanoj svojoj državi“, nekritički uzdižući Milutina piše arhiepiskop Danilo, dodajući: „Veći si od sviju silnih careva, o slavni kralju.“ Ali sigurno je da dela svetog srpskog kralja Milutina nisu mala. Najupečatljivija su svakako ona kojima ni zub vremena nije mogao ništa – mnogi manastiri i crkve koje je obnovio i nanovo izgradio tokom svoje duge vladavine. Srpska umetnost je krajem srednjeg veka bila u naponu upravo onda kada je Srbija bila jedan od najmoćnijih političkih i vojnih činilaca na Balkanskom poluostrvu. Zenit ekonomske i političke moći izazvao je kulminaciju umetničkog stvaralaštva. Međutim, kako je to rekao Vojislav Korać, pravce razvoja srednjovekovne arhitekture i umetnosti u celini u Srbiji „odredili su obnovljena ili nasleđena tradicija, položaj između Istoka i Zapada i opšte političke i kulturne prilike“. U arhitekturi Milutinove Srbije prednjači stil obeležen „prodorom vizantijskih oblika, oplemenjenih uticajem antike“ večito žive u umetnosti Carigrada. Dvor kralja Milutina postao je, kako kaže Gordana Babić Ðorđević, „žarište kulturne delatnosti, gde su se talenti množili“ jer je Milutin ambiciozne političke namere potvrđivao i gradnjom i obnovom mnogih zadužbina. Kako ukazuje Sima Ćirković, u istorijskim tekstovima s kraja srednjeg veka Milutinu se pripisuje da je izgradio četrdeset crkava. Nikolaj Žički u Ohridskom prologu iz 1928. godine veli: „Kad je Milutin stupio na presto, odmah se zavetovao Bogu da će sagraditi onoliko crkava koliko godina bude kraljevao.“ Arhiepiskop Danilo II objašnjava da se usudio da piše žitije kralja 184

Milutina jer je, veli, bio „obodren silom sv. Duha“ – u protivnom se ne bi na tako nešto osmelio. Jer „posmatrajući divna i neiskazana dela“, kaže Danilo, „užasavam se i drhćem odakle početi“, i pita se „ko će nabrojati njegova čudesa“. Pišući o Milutinu ovaj slavni srpski srednjovekovni pisac kaže da želi da ispovedi čitaočevom bogoljublju „bogougodni život i neporočna dela muža pravedna“, jer „postade ugodan Gospodu, ukrašavajući bezbrojne svete crkve i deleći od pravednih svojih plodova mnoge milostinje ništima“. Ovaj „blaženi i svetorodni“ srpski kralj, veli Danilo, „odevao je i hranio je malomoćne, bezbrojno je prosvećivao, ukrašavao i utešio svete crkve, po reči Bogooca Davida: ’Gospode, zavoleh krasotu doma Tvojega, i mesto stana slave Tvoje.’ I tolika slava i bogatstvo u dane bogoljublja njegova bi u Bogom mu darovanoj državi otačastva njegova, da se sa njime nije mogao usporediti ni jedan od njegovih okolnih careva u slavi i bogatstvu njegovu, zbog njegova bogoljublja i smernosti i krotosti.“ Tokom trideset devet godina vladanja (1282–1321) kralj Milutin je razvio zamašnu graditeljsku delatnost ne samo u Srbiji već i u Carigradu, Jerusalimu, Solunu, Svetoj Gori… Šta da kažem o ovom „zidatelju božanstvenih crkava […] i palih obnovitelju“, pita se Danilo i nastavlja: „Kao što se ne može izbrojati pesak mora, tako i njegove [Milutinove] milostinje. I ne samo u Bogom darovanoj državi svoga otačastva, nego i po celoj velikoj Romaniji, i u samom velikom i Novom Rimu, Carigradu, sazda crkve.“ Milutin svoju grandioznu ktitorsku delatnost započinje 1299. godine po sklapanju saveza sa Carigradom, kada postaje zet vizantijskog cara Andronika II i, kaže Vlada Stanković, sa očiglednim pretenzijama „na ukupno predačko nasleđe, a pre svega na graditeljski prauzor Nemanjića, Svetog Simeona“. Za ovu priliku pozabavićemo se samo onim najslavnijim hramovima koje je kralj Milutin obnovio ili nanovo izgradio razvijajući sakralnu umetnost u vizantijskoj tradiciji i po carigradskim uzusima. U svom graditeljskom poduzeću Milutin je posebnu pažnju posvećivao episkopskim centrima srpske crkve.181 Obnovio je Žiču,182 Milutin je osnovao i ukinuo Banjsku episkopiju – koja je postojala samo kratko vreme tokom poslednje dve-tri godine njegovog rata protiv Dragutina – ali je izgradio svoju zadužbinu Manastir Svetog Stefana u Banjskoj. Bio je to kraljevski 181

185

podigao je Bogorodicu Ljevišku, sedište prizrenske eparhije, potom Gračanicu, u kojoj je bilo sedište lipljanske eparhije, te Crkvu Bogorodice Trojeručice183 gde je stolovao skopski episkop. Episkopski centri imali su značajnu ulogu u organizaciji i učvršćivanju crkve. Pod jurisdikcijom srpskog arhiepiskopa bili su i episkopi iz Srema, Braničeva i Mačve, odnosno Dragutinovih teritorija, kao i iz zemalja gde je gospodarila kraljica majka Jelena. Posle Stefana Nemanje i Svetog Save najveći ktitor manastira Hilandara bio je kralj Milutin. Iako je izgradio i bogato darivao mnoge crkve i manastire od Jerusalima do Carigrada, „ipak, najveće blago je izdvojio za Hilandar“. Milutin je prvo izgradio glavnu crkvu Hilandara ili manastirski katolikon, kako se smatra 1293. godine. Danilo II, dugogodišnji hilandarski iguman i pisac žitija svetog kralja, veli da je Milutin staru hilandarsku crkvu „od osnova razorivši“ sazidao veću ukrasivši je svakim „različnim lepotama, neštedice dajući mnogo zlato“. Takođe, Milutin „u tom mestu postavi mnoge carske manastir, a oni uglavnom nisu bili pod jurisdikcijom nadležnog episkopa i bili su potčinjeni neposredno arhiepiskopu. Još je od Žičke povelje Stefana Prvovenčanog utvrđen je odnos prema nemanjićkim manastirima – Studenici, Svetom Ðorđu u Rasu, Svetoj Bogorodici Gradačkoj (zadužbina župana Stracimira, Nemanjinog brata), Hilandaru… Milutin je odredio da njegova zadužbina ne bude središte ni episkopa, ni mitropolita niti arhiepiskopa. Ostaje isključivo „privilegovana igumanija“ bez episkopa. Iguman Banjske dolazi na četvrto mesto u hijerarhiji igumana srpskih manastira – iza Studenice, Mileševe i Sopoćana. Manastir Žiču – koji Domentijan upoređuje sa nevestom iz Pesme nad pesmama (Žiča je slika crkve, eklezije, koja je nevesta Hristova) – posvećen Vaznesenju Gospodnjem, Hristovom Spasu, koji se nalazi u podnožju planine Stolovi, kod Kraljeva je Stefan Prvovenčani, u monaštvu Simon monah, uz pomoć brata Save, gradio u prvim decenijama trinaestog veka. Bojenje fasade Žiče jarkom crvenom bojom urađeno je, kako se veruje, prema svetogorskim običajima u kojima se „očigledno očuvao stari antički običaj“. 182

„Crkva zvana Trojeručica u slavnom gradu Skoplju“ episkopalna crkva koja je uzdignuta u rang prvoprestone mitropolije 1347. godine kada je Dušan osnovao srpsku patrijaršiju. Kada je proglašena patrijaršija početkom 1346. godine, sve dotadašnje episkopije Srpske crkve uzdignute su u rang mitropolija. Milutin je crkvu obnovio najverovatnije posle osvajanja Skoplja 1282. godine. „Izgled same crkve nije poznat, a sudeći po jednom mestu iz Milutinove povelje Svetom Georgiju Gorgu, uzdizala se u Donjem gradu, na potezu između Serave i prirodnog uzvišenja na kojem je i danas Skopsko Kale“ (Bojan Miljković). 183

186

palate i izvanredne ćelije, na prebivanje monaha koji su tamo, i zakonska izdržavanja ustanovi im, i za hranu svako izobilje i za odeću im; a okolo toga svetoga mesta sazda grad sa velikom tvrđavom, zbog naležeće napasti bezbožnih gusara. I podiže velike pirgove. […] Ovom svetom i božanstvenom mestu zvanom Hilandar ispuni mnoga sela i metohe svakim bogatstvom, i to izobilno.“ Danilo podvlači da je Milutin darovao ne samo Hilandar već i „sve manastire Svete Gore“ dodajući da „na obali mora kod mesta zvanog Hrusija, podiže veliki pirg,184 i vrh njega postavi crkvu na ime Vaznesenja Hristova i okolo sazda grad, i postavi mnoge palate, i tu utvrdi ceo crkveni ustav, i dade svako dovoljstvo onima koji će živeti u tome mestu“. Naši istoričari umetnosti utvrdili su da je „posle građevinskog zahvata kralja Milutina, Hilandar dobio sasvim novi lik“. Nije utvrđeno ni ko ni kada je oslikao hilandarski katolikon. U jugozapadnom delu naosa 185 ovog hrama nalazi se verovatno najlepši portret kralja Milutina. To je čovek u dubokim godinama – „crte njegovog lica izražavaju stanje u kojem je kralj bio posle portretisanja u Starom Nagoričinu (1316–1318), a pre nego što je bio naslikan, pred samu smrt, u Gračanici (1320–1321)“. Posle Milutinovih graditeljskih podviga Hilandar, velelepno obnovljen, postao je mnogo „moćniji i lepši“ i mogao je „da stane uz najveće manastire i da s dostojanstvom zauzme četvrto mesto na hijerarhijskoj lestvici među svim svetogorskim lavrama“. Tako da ne treba da čudi preterivanje Danila Drugog kada veli: „Veći si od sviju silnih careva, o slavni kralju, jer mnogim premudrostima borbeni i nepobedivi tvoj život priča se […] da je čudno slušati i strašno razumeti.“ Kralj Milutin oko 1313 – 1315. na temeljima jedne starije bogomolje, gde se po predanju arhanđeo Mihailo javio caru Davidu, gradi Manastir Svetih arhanđela Mihaila i Gavrila u Jerusalimu.186 Ova bogomolja Hilandarski iguman Kirijak došao je u Srbiju krajem trinaestog veka da moli kralja Milutina da ih obezbedi s mora od gusara jer, kako je rekao kralju: „Ceo život nam je na moru i od mora.“ Kralj mu je molbu uslišio i između 1300. i 1302. godine podiže veliki pirg na Hrusiji. 184

Deo crkve gde se nalaze vernici tokom službe od oltara je odvojen ikonostasom. 185

„Ispuni i sveti grad Jerusalim ne malim milostinjama, davši zlato i srebro nebrojano, i primajući blagoslov i molbe za sebe ka vladici Hristu od tamošnjeg 186

187

podignuta u čast pobeda na Turcima u neposrednoj blizini Crkve Svetog groba i Grčke patrijaršije namenjena srpskim hadžijama, po mišljenju ruskog arhimandrita Porfirija Uspenskog, bila je „najlepši manastir Svetog grada“. Taj slavni manastir pominje u povelji iz 1350. godine i prvi srpski car Dušan: „Vide carstvo mi, božanstveni hram svetih arhistratiga Mihaila i Gavrila sazidan od praroditelja mi u bogoljubljenom gradu Jerusalimu […] koje gospodin moj prvi ded carstva mi, sveti kralj Uroš podiže i ukrepi, pored toga gospodin i roditelj carstva mi, sveti kralj Uroš Stefan potvrdi i priloži.“187 I Dušan je želeo da u Jerusalimu podigne hram u čast Svetim Arhanđelima. Kada se između 1337. i 1339. godine ozbiljno razboleo, srpski car se tokom bolesti zavetovao da će ako pretekne u svetom gradu izgraditi manastir posvećen Svetim Arhanđelima. Međutim, ipak je odlučio da manastir podigne u okolini Prizrena. Na Sinaju je Milutin podigao hram Svetom Stefanu u poznatom Bogorodičinom manastiru. U Solunu, drugom gradu slavne Vizantije, izgradio je svoj dvor kao i crkve Svetog Nikole i Svetog Ðorđa a obnovio je i manastir gde je Sveti Sava rukopoložen. Jednu od najlepših pravoslavnih bogomolja, prizrensku katedralnu crkvu Uspenja Presvete Bogorodice, poznatiju kao Bogorodica Ljeviška – „složen graditeljski poduhvat protomajstora Nikole“ – kralj Milutin je iznova podigao na temeljima hrama iz trinaestog veka, koji je pak dignut na ostacima jedne starije bazilike (9–11. vek). „I sazda crkvu Uspenja Presvete Bogorodice, zvana episkopija prizrenska“ (Danilo II). Vasilevs Vasilije II (976–1025) u hrisovulji izdatoj 1019. godine veli da je na mestu Bogorodice Ljeviške bilo sedište Prizrenske episkopije kao petnaeste eparhije pod jurisdikcijom ohridskog arhiepiskopa. Taj svetog patrijarha i od sviju, koji se klanjaju voljnim stradanjima Hristovim u tome svetom gradu“ (Danilo II). Car Dušan je, kako veli Mavro Orbin, bio „vrlo odan veri grčkoga obreda, i podizao je crkve i manastire darujući im velike milostinje i dajući velike darove dostojanstvenicima i sveštenicima koji su u njima pevali svete himne. U ove manastire spadali su i oni na Svetoj gori u Makedoniji. Dade za večna vremena monasima Sv. Mihaila Jerusalimskog danak koji mu Dubrovčani plaćahu za Ston. Upravo stoga beše nazvan Dušan, duševan čovek.“ 187

188

hram je, međutim, postradao prilikom Nemanjinog osvajanja Prizrena krajem dvanaestog veka. Bogomolja je prvi put obnovljena 1220. godine kada za vladavine Stefana Prvovenčanog te teritorije postaju deo srpske države i kada Prizrenska episkopija, nakon što je Srpska pravoslavna crkva dobila autokefalnost 1219. godine, ulazi u sastav Srpske crkve. Ova slavna Milutinova građevina „reprezentativan je primer umetničkih dostignuća srednjovekovne Srbije“ pa je stoga 13. jula 2006. godine stavljena na Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Kralj Milutin je po obnovi crkve izdao povelju koja nije sačuvana, kojom je crkvi darovao velike povlastice i bogata imanja. Povelja Stefana Dečanskog, za koju se smatra da je nastala 1326. godine, potvrđuje povelju kralja Milutina, odnosno sve ranije posede i priloge. Graditelj ove izuzetne bogomolje „čije jezgro čini petokupolna crkva upisanog krsta, opasana bočnim ophodnim brodom i pripratom sa otvorenim tremom, kao i kulom na zapadnoj strani“ bio je protomajstor Nikola, najverovatnije rodom iz Epira. Najstarije freske ove crkve potiču iz trinaestog veka, a one očuvanije i brojnije su iz četrnaestog stoleća. O lepoti ovog dragulja srpskog neimarstva i umetnosti najbolje svedoče reči persijskog pesnika Hafiza koje je na jednoj fresci urezao neki nepoznati ali učeni musliman: „Zenica moga oka gnezdo je tvoje lepote.“ Ubrzo posle zidanja Bogorodice Ljeviške Milutin podiže severozapadno od Kosovske Mitrovice manastir Banjska, sa Crkvom Svetog prvomučenika i apostola Hristova Stefana, njegovom grobnom crkvom, gde je najpre i bio sahranjen. Ova bogomolja građena od 1312. do 1316. godine smatra se za najbolju romansku građevinu srednjovekovne Srbije. „Ražegavši se ljubavlju Hristovom“ u dogovoru sa majkom Jelenom i bratom Dragutinom kao i sa preosvećenim arhiepiskopom Savom III „poče zidati hram u ime svetoga prvomučenika i apostola Hristova Stefana“ davši u zadatak episkopu kir Danilu „da se brine o svršetku hrama toga“ kao i svemu onome što je potrebno za „podizanje i ustrojstvo umetnosti crkvene lepote te svete crkve“. I kako sam Danilo kaže u žitiju kralja Milutina, „staro zdanje te crkve bi razoreno“ a novo zdanje podiže „na sliku Svete Bogorodice Studeničke, zapovešću gospodina previsokoga kralja Stefana Uroša [Milutina], za čuvanje i pokoj blaženog i bogougodnog njegova tela, posle odlaska njegova iz ovoga sujetnoga sveta ka Hristu“. „Banjska je bila najznamenitija građevina koju je kralj podigao na srpskom tlu“ 189

(Branka Ivanić). Glasoviti srpski profesor i arhitekta Andra Stevanović je pak rekao: „Suvremeno talijansko građevinarstvo može pokazati primerke samo većih dimenzija od ove starine srpske, ali se ova građevina u svemu ostalom može po tehnici i estetici da ravna sa najsavršenijim talijanskim građevinama svoga doba.“ Da pomenemo samo neke italijanske građevine toga doba: 12. maja 1294. godine počela je gradnja čuvene firentinske crkve Santa Kroče koju je oslikavao slavni Ðoto (oko 1267 – 1337), palata Vekio, gradska većnica Firence započeta 1298. godine… Kada je manastir Banjska bio završen, kralj Milutin je izdao povelju, odnosno Svetostefansku hrisovulju koja je sačuvana u prepisu, kao knjiga, a pronađena 1889. godine u Istanbulu. Tu su detaljno navedena imanja, vlastelinstva koje je kralj Milutin darovao manastiru kao i obaveze stanovništva prema njegovoj zadužbini – „obnovih ga i ispunih koliko mogućno bi kraljevstvu mi u svakakvim pravima što behu na potrebu hramu ovom, a najpre u selima, ovde popisanim…“ U povelji se nalaze i izlaganja kraljevog brata Dragutina, koji potvrđuje sve što je hramu dato. Šesti srpski patrijarh i pisac Danilo III (1390–1396) u Slovu o kralju Milutinu o ovom „preukrašenom i svetlom“ manastiru kaže: „Božanstvenu crkvu prekrasnim i različnijem mramorjem išara, a zlatom i srebrom bezbrojne božanstvene ikone naslika. Ne samo ikone, nego i zidove zlatom ozari. A o trpezariji i drugim kelijama i o sastavu u krasotama čitavog manastira, ako pojedinačno budemo pričali, mnogima će izgledati neverovatno. Zato prosto treba reći: Nigde se takav spoj lepote i svetlosti ne može naći.“ Manastir Banjska bio je ukrašen skulpturama, bogatom plastikom i raskošnim reljefima. Najpoznatija banjska skulptura „Bogorodica sa malim Hristom u naručju“ danas se nalazi u priprati Crkve Bogorodičinog pokrova u selu Boljetinu kod Kosovske Mitrovice, u podnožju brda Sokolica pa se stoga neretko naziva i „Bogorodica Sokolička“. Međutim, u nauci je prihvaćeno mišljenje da figura Bogorodice potiče sa jednog od dva portala Hrama Svetog Stefana u Banjskoj. Skulpturu je u Sokoličkoj crkvi otkrio 1920. godine pesnik Rastko Petrović. Rastko je tada sačinio zapis pod naslovom „Sveta seljanka na Kosovu“ u kome, pored ostalog, veli: „Srodna sličnim kipovima koji bejahu tesani od drveta u Padovi, oko 13. stoljeća, prevazilazaše svojom umetnošću i njih i sve bizantske 190

skulpture koje su dotad viđene. […] Otkrivajući tako prvi put jedno novo remek delo bejah uzbuđeniji, grozničaviji no ikad u svom životu.“188 Ubrzo nakon izgradnje manastira Banjska Milutin pristupa (1315– 1321) gradnji velelepnog manastira Gračanica kao sedišta stare episkopije Lipljana (Ulpiana). U osnivačkoj povelji ovom manastiru iz 1321. godine Milutin kaže: „Videh razrušenije i padanije hrama Svete Bogorodice gračaničke, episkopije lipljanske, sazidah je od osnovanija i popisah i ukrasih iznutra i spolja.“ Istorija nije, nažalost, zabeležila ko su bili neimari ove slavne bogomolje. Predanje veli da su Gračanicu ozidala tri brata, tri neimara – Ðorđe, Dobrosav i Nikola. Za Nikolu se veruje da je bio protomajstor, da je on Gračanicu projektovao. Po rečima Svetozara Radojčića, „Gračanica je, svakako, delo genijalnog arhitekta“, „plemenita i veoma samostalna varijanta vizantijske petokupolne crkve“ koja „veoma srećno sažima u sebi suprotne tendencije vizantijske i gotske arhitekture; ta simbioza – delo talentovanog majstora – ne svodi se na mehaničko mešanje heterogenih oblika“. Freskopis iz Milutinovog doba „predstavlja zaokruženu tematsku i stilsku celinu“. To je delo glasovitih solunskih slikara Mihaila, iz ugledne porodice Astrapa, i Evtihija, kao i njihovih pomagača, učenika. Smatra se da je gračanički živopis započet 1318. godine a da je završen 1320–1321. godine.189 Na freskama Gračanice, kaže Branislav Todić, gde je prosinulo Na velikoj izložbi „Vizantija: Vera i snaga 1204–1557“ održanoj u Metropoliten muzeju u NJujorku 2004. godine, kao jedan od 355 najviših estetskih dostignuća vizantijske umetničke sfere između trinaestog i sredine šesnaestog veka, bila je izložena i „Bogorodica Sokolička“. Takođe, na toj izložbi bio je izložen i jedan od najlepših primeraka srpskog zanatstva i umetnosti, prsten kraljice Teodore, žene Stefana Dečanskog i majke prvog srpskog cara Dušana, nađen u njenom grobu u manastiru Banjska. Na obodu prstena izgravirane su reči: „Ko ga nosi pomozi mu Bog.“ Teodorin grob je oskrnavljen 1915. godine, kada su iz njega odneta dva prstena, jedan zlatni a drugi srebrni. Zlatni se nalazi u Narodnom muzeju dok se za srebrni smatra da je u vlasništvu jednog privatnog kolekcionara. 188

Veruje se da su došli u Srbiju kada je oko 1300. godine oslikavana Crkva Sv. apostola u Pećkoj patrijaršiji. Kada je oko 1310. godine živopisao Bogorodicu LJevišku u Prizrenu, Astrapa se tada i potpisao. 189

191

bogato umetničko nasleđe pravoslavnog Istoka namerno da u svojoj višeslojnoj sadržajnosti baš tu dočeka večnost pokazujući joj svoje najlepše lice, prepoznaju se „izvanredne analogije sa virtuoznim vizantijskim reljefima u slonovači, brojni helenistički motivi i njihovi književni izvori, sjaj vanrednih iluminacija srednjovekovnih rukopisnih knjiga, kao i tragovi ideja fascinantnog, a zauvek izgubljenog slikarstva solunskih i carigradskih crkava“. Gračanica je poznata, pored ostalog, i po tome što se u njoj nalazi oslikana „Loza Nemanjića“, prvi put u starom srpskom slikarstvu naslikana uspravno, kompozicija nastala po uzoru na „Lozu Jesejevu“190 iz koje potiče Hristos ali u kojoj – za razliku od predstava iz trinaestog veka koje su Nemanju i njegove naslednike predstavljale i kao monahe – nema niti jedne monaške predstave, što treba posmatrati kao posledicu sve većeg uticaja vizantijske carske ideologije na srpsku dinastičku misao (Andre Grabar). Uključivanje loze starozavetnih pravednika u programske celine obojene dinastičkim sadržajima, odnosno njeno povezivanje s kultom vladajućih porodica, bilo je poznato kako na srednjovekovnom Zapadu tako i na vizantijskom Istoku. Jer još „od vremena kralja Uroša i monaha-pisca Domentijana“, veli Dragan Vojvodić, „misao o Izabranom narodu i rodoslovlje Hristovo počinju promišljeno da se dovode u vezu s dinastijom Nemanjića. Taj proces odvija se istovremeno u književnosti, diplomatici i likovnoj umetnosti. Već u Sopoćanima, a zatim Morači i Arilju, predstava Loze Jesejeve ’prepliće’ se, kroz primenu različitih programskih i ikonografskih sredstava, s portretima Nemanjića, uključenim u šire tematske celine dinastičkog predznaka.“191 O lepoti Gračanice mnogi pesnici su pevali a za ovu priliku izdvajamo samo tri pesme: jednu narodnu i dve pesme savremenih pesnika, Branka V. Radičevića i Desanke Maksimović, koje imaju isto ime Gračanica: Gračanicu je narodni pesnik opevao u pesmi Crkva Gračanka: „Zaspala Sveta Nedelja Svetome Petru na krila, Sveti Petar je buđaše: ’Buđaj se, Sveta Nedeljo, Razgledaj dole na polje.’ U polje jela Loza Jesejeva, Hristova genealogija koja od starozavetnog Jeseja, pretka cara Davida, vodi do Bogorodice (Jevanđelje po Mateju 1, 1–17). 190

Dimitrije Bogdanović uočava da je „ideja ’naroda Božijeg’ daleko življa, aktivnija i sudbonosnija u istoriji srpskog naroda (ne samo u srednjovekovnoj epohi) nego u istoriji Vizantije“. 191

192

visoka. Pustila grane do zemlje, Na grane liste široke, Na liste cveće crveno, Na cveće pčele popale. Što mi je jela visoka, To mi je crkva Gračanka. Što su mi liste široke, To su mi knjige popove. Što mi je cveće crveno, To mi je pričes’ u crkvi. Što su mi pčele popale, To mi je narod u crkvi.“ Svoju pesmu Gračanica Branko V. Radičević ispevao je 1925. godine: „Ugledaše je u oblacima. I ozidaše privid. Sa mistrije kao sa usne prokapale molitve. I mnogi zahvati iz nje za spas duše. Al niko da se doseti da nju spasava. Strah se uvlači u svaku tvar, u svete sasude i molitve, u zapise i nevesele prizore, u život. I kao što privid siđe na zemlju gde se skameni u hram, tako i hram, zaljuljan strahom, hoće u privid. Drhtulji manastir na rukama žena. U zvonari kuka ptica umesto zvona.“ Desanka Maksimović je ovu slavnu bogomolju opevala ovako: „Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla na nebesa vazneti, ko Bogorodice Mileševe i Sopoćana, da tuđa ruka kraj tebe travu ne plevi, da ti vrane ne hodaju po paperti. Ili tvoja zvona da bar ne tuku kao srca predaka, Gračanice, ili bar da svetitelji s tvog ikonostasa nemaju naših neimara ruku, ni anđeli Simonidino lice. Da bar nisi toliko duboko ukopana u tu zemlju i nas same da se nismo privikli u tebe kleti, Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla u visine uzneti Gračanice, da si nam bar jabuka, da te možemo staviti u nedra i zagrejati tako studenu od starosti, da nam bar poljima oko tebe nisu predaka divnih rasejane kosti. Da te bar možemo podići na Taru, u Kalenićku portu te preneti, zaboraviti likove po tvom oltaru. Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla na nebesa vazneti. S vremenom su Srbi po uzoru na „kosovsku pramajku Gračanicu“ izgradili još pet „replika“ Gračanice: Novu Gračanicu u blizini Čikaga u SAD (osveštana 1984. godine), Kanadsku Gračanicu u Vindzoru (osveštana 1952. godine), Hercegovačku Gračanicu u Trebinju (završena 2000. godine), Beogradsku Gračanicu ili Crkvu Svetog Marka (građenu od 1931. do 1940. godine) i nesrećnu valjevsku Gračanicu (nastalu, kako se veruje, polovinom petnaestog veka) koja je 2016. godine poplavljena.

193

Milutinova bolnica u Carigradu

S

veti Sava je prilikom podizanja Studenice i Hilandara osnovao u njima i prve srpske bolnice.192 Posle požara u Carigradu 1308. godine, kralj Milutin podigao je bolnicu (ksenon) u Manastiru Sv. Jovana Prodroma193 u Petri, nedaleko od Vlaherenske carske palate.194 U hrisovuljama vizantijskog cara Andronika II i njegovog unuka, savladara Andronika III od februara i juna 1321. godine kao i iz praktika iz 1323. godine navodi se da je „ksenon podigao mnogovoljeni sin i zet carstva mi, preuzvišeni kralj Srbije“. Samo kratke napomene o ovoj Milutinovoj delatnosti – „sazida u Carigradu crkve i bolnice“ – daju neki srpski letopisi i kratka žitija. Više informacija pruža nam arhiepiskop Danilo Drugi: „U samom gradu Carigradu, na mestu zvanom Prodrom, sazida božanstvenu crkvu davanjem bezbrojnoga zlata svoga, i načini mnoge divne i prekrasne palate, i postavi ksenodohije tj. bolnice, i tu načini mnoštvo odara radi počivanjima bolnima, meke postelje postavivši povrh njih. I tu, ako kakav bolesnik nema nikakve nade, zapovedi da svakav takav ide ka tako spremljenom odru […] i mnoge vešte lekare našavši, dade im mnogo zlato i što im je na potrebu, da neprestano Za vreme opsade Katalonaca u hilandarskoj bolnici su bili zbrinuti mnogi bolesni i ranjeni branioci. 192

Manastir Sv. Jovana Prodroma u Petri osnovao je, kako se veruje, Egipćanin Varas krajem petog ili početkom šestog veka. Krajem jedanaestog stoleća obnovio ga je iguman Jovan Posnik sastavivši mu i tipik. Najverovatnije, kaže Mirjana Živojinović, „da je kralj Milutin tada, prihvatajući se opravke nastradalog manastira, zauzvrat dobio pravo da u njemu osnuje srpsku bolnicu i svratište“. 193

Po ugledu na manastirsku bolnicu Svetog Pantokratora u Carigradu, u kojoj je boravio tokom carigradskog izgnanstva, Milutinov sin i naslednik kralj Stefan Dečanski osnovao je bolnicu u manastiru Dečani 1330. godine. 194

194

nadziravaju bolesnike, lečeći ih. Uz njih postavi dostoimenite svoje ljude, koji će posećivati bolne, čineći im sve korisno, da niko od bolesnih što ne uznegoduje, no ako što zatraži da mu se doda.“ U ovoj bolnici nalazila se i čuvena knjiga Dioskuridov kodeks koji je služio za pripremanje lekova – koji je za Aniciju Julijanu, kćerku zapadnorimskog cara Olibrija (†472), napisao Dioskurid Pedanije, rimski lekar. Kodeks je u Carigrad dospeo, kako se smatra, preko bratstvenika jerusalimskog reda kojima je vasilevs Manojlo I Komnin (1143–1180) ustupio bolnicu Svetog Jovana. Sme se pretpostaviti da su Grci prilikom proterivanja Latina iz Carigrada 1261. godine spasli ovaj slavni kodeks i da je on tada došao u posed ovog manastira. Zanimljivo je, kaže akademik Mirjana Živojinović, da su „imena trava, korenja i nekih životinja u Dioskuridovom kodeksu bila označena na tri grčka narečja, latinskom i još jednom jeziku koji je bio nepoznat Sicilijancu Jovanu Aurispu, kada je 1422. ili 1423. godine, boravio u Carigradu da bi ispitivao i prikupljao literarne spomenike. Moguće je da je u pitanju bio slovenski, odnosno srpski jezik.“ Nije manje zanimljiv podatak da su oktobra 1395. godine vasilisa Jelena Dragaš195 i vasilevs Manojlo II Paleolog manastiru darivali 500 perpera kako bi njegovi monasi kupili imanje u Carigradu, od čijeg su godišnjeg prihoda pokrivani izdaci za redovan pomen caričinog oca Konstantina Dragaša. Treba svakako napomenuti da je „pri bolnici u Prodromovom manastiru osnovana Medicinska škola u kojoj se, kao i u drugim vizantijskim medicinskim školama, medicina učila uz rad u bolnici, kao zanat. Početkom 15. veka škola je prerasla u ’Učilište pri bolnici’ a bolnica se zvala ’Kraljeva bolnica’ ili ’Srpska bolnica’. Bolnica i Učilište radile su do pada Carigrada 1453. u ruke Mehmeda II Osvajača“ (Radoje Čolović). Takođe, ukazuje Mirjana Živojinović, ne treba zaboraviti da je Jelenina baba Teodora bila je najmlađa kćerka srpskog kralja Stefana Dečanskog i Marije Paleolog, kćerke vizantijskog uglednika panipersevasta (superuzvišenog) Jovana Paleologa, odnosno sinovica vizantijskog cara Andronika II Paleologa (1259/60–1332). Teodora je bila udata za despota Dejana (†1358), a imali su sinove Jovana Dragaša (oko †1378) i Konstantina Dejanovića (oko 1355 – 1395). NJena unuka Jelena (1372–1450), iako se Konstantinova kći, „po stricu zvala Dragaševa“ (Dragutin Anastasijević), udala se oko 1391. godine (ne kasnije od 1394) za Manojla II Paleologa, sina vasilevsa Jovana V Paleologa (1337–1391) i Jelene Kantakuzine (1333–1396), ćerke slavnog vizantijskog cara Jovana VI Kantakuzina (1292–1383). 195

195

u ovom manastiru postojala „bogata i raznovrsna biblioteka“.196 Koliki je ugled manastir uživao i posle Milutinove smrti najbolje svedoči sigilion (poslanica) patrijarha Nila iz 1381. godine koji je odredio da manastir Prodroma bude treći u hijerarhiji manastira prilikom zasedanja sinoda. Ovaj manastir je Mehmed II Osvajač krajem marta 1463. godine poklonio majci velikog vezira Mahmud-paše (Anđelovića)197 koja je bila Srpkinja i ostala do kraja pravoslavna hrišćanka, gde je, kako kaže nemački istoričar Franc Babinger, „bar povremeno, uživala sultanovu blagonaklonost i dobila feudalno dobro“.

Ljubomir Stojanović u starim srpskim napisima i zapisima iz 1902. godine donosi obaveštenje arhiepiskopa Nikodima iz 1319. godine kako je poslao u manastir nekoga da tipik Svetog Save Jerusalimskog prevede sa grčkog na srpski jezik. 196

Smatralo se da su dva brata Anđelovića bili potomci carske porodice Anđela, koja je u Carigradu vladala krajem dvanaestog veka. Kada su krstaši zauzeli Carigrad 1204. godine, jedna grana porodice osnovala je Epirsku despotovinu, a potom vladala na prostorima današnje Grčke. U istoriji je ostalo zabeleženo da su poslednji vladari Tesalije bili Aleksije Anđeo Filantropin (1382–1389) i njegov brat Manojlo (1392–1394). 197

196

Plaštanica kralja Milutina

P

laštanice su crkvene vezene tkanine koje simbolizuju prvobitnu plaštanicu – platno (iliton), u koje su Josif iz Arimateje i Nikodim obavili Hristovo telo prilikom skidanja sa krsta.198 Koristi se kao gornji pokrov na časnom prestolu199 prilikom svake liturgije a odvija se pre početka euharistije. Iako nije poznato za koju je bogomolju vezena, plaštanica srpskog kralja Milutina svrstava se u stare plaštanice i datirana je između 1310. i 1318. godine a čuva se u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu i „predstavlja jedinstven primer u svetu sačuvanog predmeta od tekstila u tim dimenzijama“ (Vladimir Radovanović). Inače, od predmeta vizantijskog veza malo toga je sačuvano dok je u srpskim manastirima sačuvan veći broj artefakata srednjovekovnog crkvenog veza. Ova plaštanica izrađena je „u zlatovezu na svilenoj tkanini crvene boje“ na kojoj je lik Hrista prikazan frontalno i zauzima centralnu poziciju kompozicije koju još sačinjavaju i likovi serafima, po jedan sa obe strane Hristove glave, i po tri anđela oko Hristovog tela. Praznine u kompoziciji plaštanice popunjene su zvezdama i krstovima u krugovima i sitnim cvetovima. Na plaštanici su izvezeni natpisi „Isus Hristus“ iznad glave Hristove, „agios“ kod glava šest anđela a na dnu plaštanice, ispod nogu Hrista, celom širinom plaštanice, izvezen je natpis: „Pomeni Bože dušu raba svojega Milutina Ureši“. Plaštanica je „obrubljena oko 5 cm širokom trakom sa izvezenim „I uzevši Josif tijelo zavi ga u platno čisto“ (Jevanđelje po Mateju 27, 59); „I kupivši platno, i skinuvši ga, obavi platnom, i metnu ga u grob…“ (Jevanđelje po Marku 15, 46); „I skide ga, i obavi platnom i metnu ga u grob…“ (Jevanđelje po Luki 23, 53); „I uzeše tjelo Isusovo, i obaviše ga platnom i mirisima…“ (Jevanđelje po Jovanu 19, 40) 198

Pisac mnogobrojnih pisama u kojima je podučavao veri hrišćanskoj, Sveti Isidor Pelusiot († oko 440) prvi je pomenuo plaštanicu na časnom prestolu (sto na sredini oltara gde se osvećuju darovi koji simbolizuje grob i presto Gospodnji). 199

197

biljnim ornamentom. Isprepletene grančice vinove loze formiraju rozete u kojima se nalaze krstovi. Osnova plaštanice je svilena tkanina crvene boje u keper vezu sa brojem, gustine tkanja 55/35 konca /1 m-1. […] Vez je izrađen srebrnom i zlatnom srmom i svilenim koncem zelene, plave i crvene boje, likovi i tela izvezeni su svilenim koncem sličnim boji inkarnata, a kosa svilom svetlobraon boje, sa crtežom pramenova u bež boji. Tekstovi, ornamenti, oreoli, krila i odežde serafima i anđela koji se nalaze na plaštanici izvezeni su zlatnom i srebrnom srmom. Krilo Hrista prekriva četvrtast pokrivač, ukrašen krstom u sredini i sa izvezenim biljnim ornamentom koji uokviruje pokrov. Polje crvene boje u obliku proširenog krsta oko centralnog krsta od srme popunjeno je prepletom vinove loze, koja formira rozete sa krstovima u sredini (ukupno 10). Uglovi oko većeg crvenog krsta popunjeni su srmom. Plaštanica srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina se od drugih plaštanica izdvaja i svojim egzaktnim tankim crtežom izvezenim svilom u boji“ (Franc Curk).

198

Milutinov kult i služba

P

rvi vladar „koji je u jednoj srpskoj kneževini uzdignut u sveca“ (Tibor Živković) a potom je ustanovljen i njegov kult bio je kralj „velikomučenik Jovan Vladimir čudotvorac“200 (998–1016). Zbilo se to, posle smrti ovog „blaženog mučenika“, u Zeti koja je tada pripadala političkoj i crkvenoj sferi Rima. Kult Svetog Jovana Vladimira, za koga Pop Dukljanin kaže da je bio „jedan duh sa Gospodom i da je Bog bio s njime“, kroz ceo srednji vek negovali su Srbi, Grci i Albanci. Međutim, u unutrašnjosti Srbije njegov kult bio je potisnut, najverovatnije, „iz političkih razloga“. Raški vladari, „koji su polagali isključivo pravo na sve srpske zemlje i trudili se da uspostave prerogative dinastije Nemanjića, bez sumnje su želeli da potisnu sećanje na sveca zaštitnika Duklje-Zete, čiji su vladari nekada imali prevlast nad većinom srpskih plemena“ (Dimitri Obolenski). Kult svetitelja i njihova svetilišta i mošti u hrišćanskom svetu bili su veoma važni u životu srednjovekovnog društva jer su imali „ulogu moderatora koji pospešuje duh solidarnosti i kolektivnog identiteta“. Ovakvu praksu svetog vladara u srednjovekovnoj Srbiji imalo je i više zapadnih, katoličkih država, dok je ovaj princip u potpunoj suprotnosti sa vizantijsko-pravoslavnim shvatanjem svetosti vaseljenskog cara. „Mošti svetitelja kao i predmeti neposredno vezani za ličnosti nebeske hijerarhije bili su predmet bogoslovske egzegeze,201 liturgijskih obreda ali i najintenzivnijeg ispoljavanja pobožnosti“ (Danica Popović). Svetitelje, „jer smrt svetitelja pre je san nego smrt“, treba poštovati kao prijatelje Hristove i kao čeda i naslednike Božje, veli Sveti Jovan, „Taj motiv svetosti i čestitosti kralja javlja se kod njegovog savremenika ugarskog kralja Stefana, kao i nešto ranijeg bugarskog vladara Borisa-Mihaila, koji doduše nije kanonizovan, ali je takođe opisan kao izuzetno pobožan vladar“ (Tibor Živković). 200

201

Objašnjenje – izlaganje i tumačenje Biblije.

199

Bogoslov i Jevanđelist. Budući da mučenici i svetitelji istovremeno obitavaju sa Bogom i ljudima, kako je u petnaestom veku rekao Simeon Solunski (†1429), njihova tela, u zemaljskom ili objavljenom obliku, postaju svete sasudi ili po kazivanju Svetog Jovana Damaskina (oko 676 – 749) ona su „oduhovljena telesna prebivališta božja“. Oni su, rečju, znamenje božje moći – jer „svete mošti nisu mrtve“ – i postaju posrednici između nebeskog i zemaljskog. Kao takvi oni poseduju čudotvorna svojstva kao zaštitnici i iscelitelji, koja od samih početaka hrišćanstva sačinjavaju srž svetiteljskih kultova. Elem, ideja o svetom kralju „temeljna je misao srednjovekovne vladarske ideologije“ i svojstvena je „čitavom evropskom prostoru“; tako su i Nemanjini ideolozi gradili „državotvornu ideju na sakralnom idealu vladara, osnivača dinastije i svetitelja“. Uspostavljanjem kulta osnivača dinastije Stefana Nemanje, odnosno Svetog Simeona Mirotočivog, početkom trinaestog stoleća dobijena je važna karika u učvršćivanju suverenosti Nemanjine Srbije u hijerarhiji država vizantijske orbite ali i podrška koja će dati značajan obol i autokefalnosti srpske crkve. Svetost je postala istodobno dimenzija vladarske ideologije. „Pojava svetitelja u vladajućem rodu, Svetoga Simeona i Svetoga Save“, kaže Sima Ćirković, „pribavila je srpskoj dinastiji oreol ’svetorodnosti’, što je obezbeđivalo autoritet ne samo u ono vreme kada su se na srpskom tronu smenjivali potomci ’Nemanjinog plemena’, već i kod svih kasnijih vladara.“ Cilj ovakvog kulta vladaoca, ukazuje Dimitri Obolenski, kojeg su izgradili sami vladari i „pokoljenja dvorskih panegiričara“ nesporno je u „dobroj meri bio politički: najpre da se učvrsti legitimitet raških Nemanjića (možda pre svega zbog suparničkih zahteva iz Zete), a zatim da ojača jedinstvo zemlje“. Obolenski podvlači uticaj crkve koji je „najzaslužniji za darivanje Nemanjića svetačkim oreolom koji je prevazilazio poštovanje ukazivano bilo kojoj vladarskoj porodici u istočnoj Evropi“. Period od vremena vladavine Nemanjinog sina velikog župana Stefana (1196–1217), potonjeg prvog srpskog kralja Stefana Prvovenčanog (1217–1228) pa do ere kralja Milutina (1282–1321) obeležavao je, pored ostalog, nastanak dva kulta – Svetog Simeona i Svetog Save, nacionalnih svetitelja, svetih osnivača. Savina zamisao „simfonije države i crkve“ biće konstanta srpske srednjovekovne državnosti obeleživši srpsku državu i u potonjim 200

vremenima. Sledeći važni kult dinastičkih svetitelja koji nastaje posle Nemanje i Save bio je kult kralja Milutina – izdanak „dobroplodnog korena“ – za šta je zaslužan arhiepiskop Danilo Drugi, jedna od najuticajnijih ličnosti svoga doba, koji je na čelu srpske crkve proveo trinaest godina (1324– 1337). Milutinova svetost se „izvodi iz pripadnosti svetoj dinastiji, a ne iz nekih drugih posebnih svojstava“. Međutim, kada se govori o kultu kralja Milutina, neophodno je osvrnuti se ukratko na žitija njegovog brata Dragutina („Život blagočastivoga kralja Stefana Sremskog, zvanoga Dragutin, a u monaštvu Teoktista monaha“) – koji je stalno imao „u rukama svojim božanstveno evanđelje, koje neprestano pročitavaše“ – i njihove majke Jelene („Bogougodno žitije i neporočni život blagočastive i hristoljubive gospođe naše, blažene Jelene monahinje“). Danilo je Dragutina, to „bogoznamenito dete“, koji „uvek ograđujući svoj um strahom Gospodnjim, i sećajući se smrtnog časa“, stilizovao kao iskrenog vernika i mučenika koji se „nalazaše pre svih u crkvi“ a koji, kako je već pomenuto, „mnoge od jeretika bosanske zemlje obrati u hrišćansku veru i krsti ih“ i koji je kada je to trebalo „jeretički kukolj duhovnim srpom iz korena posekao“. Bio je to vladar koji „postade blagočastiv sasud potreban Bogu“. Danilovo žitije kralja Dragutina jasna je apologija monaškom, asketskom životu.202 Dragutin, koji je imao „svagda strah Gospodnji u srcu, i bio raspaljen Njegovom ljubavlju vere istinite“, idući „u sudbinu koju mi je Bog odredio“ kazuje da „treba da se samovoljno predamo stradanjima i telesnim bolovima kao što smo voljno učinili zlo i ono što Bogu nije ugodno“. Od Dragutinovih podviga, o čemu svedoči njegov „tajni znalac“ arhiepiskop Danilo, posebno je zanimljiv ali i važan njegov običaj da spava u grobu: „Ako se dogodilo da ide na neki put, na kojem god mestu […] uvek je bio iskopan grob u zemlji, i mesto mekane postelje bilo je prostrto oštro kamenje i trnje.“ Dragutin je o sebi mislio kao o velikom grešniku. Na jednom mestu u žitiju Dragutin veli: Danas se „samo može domišljati o tome da li su opšta mesta što govore o Dragutinovoj askezi imala ikakvog uporišta u stvarnosti ili pak pripadaju pojavi koju su istraživači označili kao ’simboličnu anahorezu’“ (Danica Popović). 202

201

„Jer, Vladiko, ako spaseš pravednika, šta je u tome veliko? Ili ako pomiluješ čistoga. Takovi su dostojni milosti Tvoje. No požuri brzo, Hriste moj, u pomoć meni nedostojnome.“ Dragutinovo beskompromisno odbijanje, kako nas obaveštava Danilo, da se njegove mošti slave mnogi istoričari tumače kao potez kojim je hteo da pomogne Milutinu i njegovim naslednicima na srpskom tronu. „Zapovedio je u životu sa strašnom kletvom izrekao je: ako se javi kakva blagodat Božja na njemu [Dragutinu], da ne iznose tela njegova od prašnjave zemlje. Tako je i bilo, jer Bog proslavlja one koji Ga slave“, svedoči arhiepiskop Danilo Drugi. S druge strane, ustanovljenje Milutinovog kulta tri godine nakon njegove smrti verovatno je, po svemu sudeći, bilo neophodno da bi se „legalizovala Milutinova nasledna grana, u krizi oko nasleđa, u koju se zapalo čim je on umro“ (Boško I. Bojović). Tako da se loza svetih srpskih vladara produžila „preko Milutina, ’svetog kralja’, i njegovih naslednika“. Analizirajući ovu Dragutinovu odluku Smilja Marjanović Dušanić kaže da bi se moguće tumačenje za ovakav Dragutinov stav moglo „potražiti i u svesnoj nameri Danila II da, poštujući realnosti kraljeva života i njegova temeljna bogoslovska uverenja, s kojima je kao njegov poverenik morao biti dobro upoznat, postavi osnove jednom asketskom kultu. […] U tom smislu, i mesto koje se odnosi na zabranu otvaranja groba radi podizanja tela može se shvatiti kao čin radikalne askeze.“ Međutim, nakon Dragutinove smrti Danilo navodi čuda koja su bila u vezi sa počivšim monahom Teoktistom. Prvo: „Kao što je po dostojanju običaj da se omije telo umrloga vodom, tako je bilo i sa ovim blaženim [Dragutinom]. I kad su ga hteli omiti, nađoše ga opasana oštrim pojasom od slame po nagu telu njegovu i obučena u oštru lanenu haljinu, a pojas od slame zalepio se duboko u telo njegovo, i kada su hteli da ga skinu sa tela, nisu mogli. I kada su ga mnogo kvasili vodom, jedva ga odlučiše od tela ovoga blaženoga, što sve niko nije znao za života njegova.“ Zatim dodaje: „Drugo čudo čujte, vazljubljeni, jer istinu govorim: Ovaj blagočastivi živeći sa ženom u svome životu, mislim više od dvadeset i tri godine ne dotače se nje, no čuvajući se oboje u celomudriju i čistoti, ostadoše živeći kao brat i sestra. O ovome kaže apostol Pavle govoreći: da ima koji imaju žene, kao i da ih nemaju.“203 203

„A ovo govorim, braćo […] da će i oni koji imaju žene biti kao oni koji

202

Leontije Pavlović veli da se kult Dragutina („o kome se može govoriti samo uslovno“) širi tek u osamnaestom veku, ali da o poštovanju njegovih moštiju ipak ima podataka i iz šesnaestog veka. Dragutin jeste dobio žitije, ali nije osnovni proslavni sastav – službu. Iako je Dragutinov grob „bez sumnje uživao veliko poštovanje, njegovo telo bilo je lišeno vrhunskog statusa i harizmatskog, blagodatnog dejstva. Ta privilegija, uskraćena Dragutinu, pripala je njegovom bratu, ’svetom kralju’ Milutinu. Njegove objavljene mošti, ’cele i netljene’, bile su u Banjskoj izložene u kivotu i počivale su na naročito svetom mestu u hramu – pored oltara. Prema načelima vladarske sahrane kod Srba u srednjem veku, takvo rešenje imalo je vrednost programske poruke: njime je kralj Milutin stekao najviši, istovremeno i dvostruki status – svetiteljski i predstojnički“ (Danica Popović). Dragutinova i Milutinova majka kraljica Jelena, katolikinja po vaspitanju koja „nikada nije potpuno odbacila svoju prvobitnu veroispovest“, bila je osnivač i katoličkih samostana i pravoslavnih manastira a njeno delovanje nije bilo ograničeno samo na Zetu gde je srpska kraljica gospodarila. Kako kaže Sima Ćirković, „bila je vrlo pogodna ličnost za sređivanje crkvenih prilika u katoličkim oblastima Zete“. Podigla je manastir Gradac u Srbiji a pripisuje joj se da je osnovala četiri franjevačka manastira u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru i da je pomogla učvršćivanju franjevaca u Zeti. Danilo veli i da „mnogi njezini darovi“ odoše u Jerusalim, Sinaj, Svetu Goru Atosku i da „sve imanje tamo istoči“. Njen biograf opširno piše o njenoj pobožnosti, da je celim svojim umom brinula „kako će ugoditi Gospodu“, „raspinjući telo svoje tolikom ljubavlju vere“, plašeći se da joj „đavo ne oslabi um“ – ali Danilo ne pominje njenu ktitorsku aktivnost u katoličkim sredinama Zete. Jelena će se zamonašiti u Crkvi Svetog Nikole u Skadru; „razgarajući se takvom ljubavlju vere u Gospoda, podlagaše vrat svoj pod laki jaram Hristov, tiho živeći u svakom monaškom ispravljanju, ne kušajući ni danju ni noću u slast sna, niti dajući mira telu svome“. U Jeleninom životu, a na to i Danilo ukazuje, važan je trenutak koji je u najboljoj nemanjićkoj tradiciji – kraljica Jelena miri Dragutina i nemaju“ (Prva poslanica Korinćanima apostola Pavla, 7, 29).

203

Milutina moleći se „za sinove svoje, upravljajući ka Gospodu molbu za njihova sgrešenja“. Već smo rekli da Jelena nije bila na strani Milutina kada je sklapao savez sa Vizantijom i brak sa princezom Simonidom 1299. godine. Na takvo njeno opredeljenje verovatno je uticala činjenica da je bila princeza sa Zapada rimokatoličke vere, ali pre svega bojazan od sukoba sinova. Međutim, kada dolazi od eskalacije, do rata, kraljica Jelena miri Dragutina i Milutina. Jelena savetuje sinove da se brinu „o onom, što je od koristi dušama“ njihovim, podsećajući ih: „Praroditelji vaši izneše pred Boga dobra dela i podvige, držeći zemaljsko carstvo, i u njemu bogougodno živeći, upravljajući smisleno i razumno svojim imanjem, deleći darove božanstvenim crkvama, milostinju ništima i stranima“ i tako se „udostojiše da na visinama žive s anđelima“. Kraljica majka obraćajući se sinovima – u skladu sa Davidovim psalmom: „Kako je lijepo i krasno kada sva braća žive zajedno“ – kako svedoči arhiepiskop Danilo II, nedvosmisleno im poručuje: „A vi ljubavlju srca držite se sami, imajući jednomislenu volju u telu, po proroku koji hvali bratsku ljubav i govori: ’Koliko je dobro i krasno, da braća žive zajedno’. I vaseljenski učitelj Pavle apostol kaže: ’Plod duhovni je ljubav’, i opet: ’bratoljublje ne zaboravite. […] Radi toga javljam vam ove reči, da ostanete u ljubavi. Jer koji ostaje u ljubavi, u Bogu, ostaje’. Jer kaže priča: ’Kao što roj pčela radi medni sat, tako i ljubav bratska carstvo nebesko.’ Brat koji se deli od brata ljubavlju, takav je sličan ptici koja je izletela iz svoga gnezda i koja leti na druga mesta, koju lako može uloviti svaki ptičar i lovac. A brat koga brat pomaže jeste kao tvrd i visok grad. ’Bolje je dva nego jedan, a jednom je teško.’“ Danilo dalje kaže da su njeni sinovi „u slast i u strahu“ primili reči svoje majke „povinujući joj se sa svakom radošću“. Kult Jelenin nastaje kada se tri godine posle njene smrti u snu jednom monahu javi neko priviđenje koje govoraše: „Zapovedi Bog da se moje telo uzme iz nedara zemlje i da ležim pred licem vašega bogoljublja.“ Poslaše tada po raškog episkopa Pavla, koji kad ču vest, „ispuni se neiskazanom radošću“ i krete ka „grobu blažene“. Kada je „došao u manastir presvete“ i „učinivši molitvu nad grobom blažene, pošto je bio sabran ceo sabor njezina otačastva, i tako otvorivši raku, gde beše pogrebano njezino telo u zemlji, i nađoše ga gde leži kao u rosi, celo nepropadljivo Božijom zapovešću ničim povređeno“. 204

Zna se da je njen kult bio raširen oko manastira Gradac, kaže Leontije Pavlović, kao i da je za njeno ime vezan bogato ukrašen krst u kome se nalazilo pet delića Časnog krsta204 koji je srpska kraljica poklonila Sopoćanima, što se može naći kod Ljubomira Stojanovića u Starim srpskim zapisima i natpisima. Po kazivanju Stanoja Stanojevića, ovaj Jelenin krst čuvan je u relikvijaru austrougarskog dvora u osamnaestom veku. Deliće ovog životorodnog krsta na rođenju su dobijali habzburški prinčevi. Veruje se da je krst u Ugarsku odneo despot Ðurađ Branković a da je odatle prenet u Beč. Žitije kraljice Jelene, premda spada u monaško-asketska žitija, pripada onim „proslavnim sadržajima koji prvenstveno imaju zadatak da uzdignu svetu lozu Nemanjića, a tek potom da slave njen monaški podvig“. Glavno žitije u Danilovom zborniku jeste Milutinovo žitije – „Žitija i dela blagočastivoga i hristoljubivoga, moćnoga i samodržavnoga sa bogom gospodina kralja Stefana Uroša, praunuka sv. Simeona Nemanje, novoga mirotočca srpskoga, i unuka prvovenčanoga kralja Stefana, i sina velikoga kralja Stefana Uroša“ – što se može i po samom naslovu zaključiti. Kakvo je mišljenje Danila o Milutinu najbolje se vidi već u drugom pasusu žitija gde se Danilo pita: „Šta li ću reći, ili šta da progovorim? Kojim li načinom da ispovedim Onoga koji je iznad svakog ispovedanja.“ Čije se ime pročulo „u sve narode i carstva, i radi tolike lepote njegove telesne i lepoga izgleda“ tako da ga mnogi okolni vladari „poštovahu carskom ljubavlju i umnožavahu mu neiskazane carske darove, i da se mnogi silni pokoravahu njemu, jer Bog krepki i Vladika, car sveta zavoli ga; zato ga i oni zavoleše“. Danilo kaže za Milutina da je „Bogu mio od svoje mladosti“, da ga je porodila „premudrost, zadoji blagodat, a uzraste sveti Duh“, da sam Bog „venča njegovu glavu vencem koji ne vene […] da sabere ono što je rastočeno od države njegova otačastva“, obnovitelj otadžbine koji je Stefan Nemanja je kao svetogorski monah čestice Časnog krsta koje je nosio u svom pektoralu (grudni krst) – „kojim je pobeđivao neprijatelje svoje“ – sa Svete Gore poslao, po igumanu Metodiju, sinu nasledniku, velikom županu Stefanu, kasnije prvom srpskom kralju Stefanu Prvovenčanom, poručivši mu: „Budi ograđen silom ovoga na veke!“ 204

205

dobar „pastir umnih ovaca cele svoje oblasti, i njihov dobri učitelj i nastavnik“, ktitor mnogih crkava a „u nameri da sve privede istinitoj veri“. Da bi čitaocu objasnio kolika je veličina Milutinovih vladarskih dela, Danilo aluzijom na kralja Davida govori o svetom poreklu kralja i njegove porodice. „U ulozi podstrekača i tvorca ideja koje će se odraziti na političkoj sceni ovog srednjevekovnog društva, u kome je svetovno i crkveno bilo sjedinjeno u načelu solidarnosti,205 Danilo je nastavio vladarsku ideologiju i tako doprineo očuvanju istorijskog kontinuiteta, otelotvorenog u ideji o svetoj lozi. Za vladarsku ideologiju kralj Milutin je bio novi lik i uzor, razume se drugačiji, ali svakako u skladu sa likom svetog Simeona“ (Boško I. Bojović). Kada se kralj Milutin razboleo u svom dvorcu u Nerodimlju, „u vreme prestavljanja“ reče svojim najbližim među kojima je bio i episkop Danilo: „Čeda moja ljubima, dođe vreme moga odlaska od vas, i evo se delimo.“ Posle nepune tri godine od Milutinovog prestavljanja „javljahu se mnoga i različna čudna znamenja i viđenja na grobu njegovu“ u njegovoj glavnoj zadužbini manastiru Banjskoj. Kada su mu otvorili grob, „nađoše telo njegovo Božijom zapovešću netljeno, da nije otpala ni jedna vlas njegove glave“. Tada i počinje ustanovljenje kulta Svetog kralja Milutina Nemanjića. Ako uporedimo Dragutinovo i Jelenino žitije videćemo da se u njima slave monaška načela, nasuprot Milutinovom žitiju gde je naglasak na vladarskom principu. U Milutinovom žitiju nema primera svetiteljskih čuda. Milutin je sveti vitez, koji je kao bogoizabranik zaštitnik otačastva, crkve i vere pravoslavne… Milutin se moli Simeonu i Savi, kao svetim ljudima koji imaju „smelost“ ka Bogu, da spasu otačastvo „koje nasledivši utvrdiste nepokolebimo vašim molitvama. Jer u telu ste pre bolovali za njega, a sada, i posle smrti živi, ne ostavite mene grešnoga raba vašega“. Upravo u ovim Milutinovim rečima, kaže Smilja Marjanović Pojava veoma poznata na Zapadu počev od doba Karolinga kada je „nadbiskup Remsa Hinkmar stvorio novu teoriju o kraljevskoj vlasti koja je tesnu saradnju između kralja i crkve pretvorila u suštinsku strukturu vlasti“ (Žak le Gof). 205

206

Dušanić, „jasnije nego bilo gde sadržana je ideološka potka Danilovog zbornika, njegov osnovni sadržaj. Kao što je Dragutinovo, a delimično i Jelenino žitije trebalo dinastiji na vlasti da podari auru asketske tradicije i poseban tip svetosti stečene duhovnim podvigom Milutinova svetost Hristovog vojnika potkrepljena je i pomognuta nebeskom zaštitom svetih prethodnika. […] Više no ijedno drugo žitije iz Danilovog zbornika, povest o svetom kralju Milutinu sadrži elemente viteške povesti, nacionalno obojene, u kojoj su njegove vrline opštehrišćanskog svetog kralja stavljene u kontekst ’bola za otačastvom’.“206 Analizirajući žitija srpskih vladara i pohvale vizantijskih careva Ninoslava Radošević ukazuje da imaju mnogo dodirnih tačaka kao rezultat „opšteg fonda ideja srednjevekovnog sveta“, ali da žitija i pohvale imaju svoje specifičnosti: „Vizantijska dvorska retorika odražava ideologiju ekumenskog carstva sa carem na čelu, kao najsavršenijeg oblika vladavine na zemlji s obzirom na božansko poreklo carske vlasti. […] Država srpskih vladara, pak, koliko god napredna i pobedonosna bila, odraz je privremene slave, a svoj smisao vidi u postizanju vrlina koje vode nebeskom carstvu. Dok se bogoliki vizantijski carevi nalaze na svom pijedestalu nepogrešivosti i apsolutne vrline, srpski kraljevi postižu uzvišenost, koliko svojom harizmatskom ulogom, toliko smernošću i pokajanjem. Ova razlika proističe iz činjenice da su pisci vizantijskih ’carskih slova’ uglavnom svetovna lica vezana za dvor, dok ideologe srpske srednjevekovne države čine prevashodno monasi koji su, mada ponekad i sami visoki dostojanstvenici, kao što je sa Danilom II slučaj, svoj pogled na svet formirali u kontemplativnosti, askezi i duhovnosti manastirske izolovanosti.“ Smatra se da je kult kralja Milutina otpočeo 1324. godine. Da je i u Carigradu vest od o znamenjima i čudima na Milutinovom grobu primljena sa poštovanjem govori i činjenica da je Milutinova udovica Simonida oko maja 1324. godine darovala to sad sveto mesto: Treba napomenuti da Danilo u svom delu nije napisao nikakav traktat o crkvi „niti je svoje crkvoslovlje izlagao posebno i sistematski“. Danilo piše, kaže jeromonah Atanasije Jeftić, „životopise srpskih kraljeva i arhiepiskopa, mada ne samo kao istorijske već i kao liturgijske, dakle izrazito crkvene tekstove, u kojima je pominjanje Crkve prisutno više kao nešto podrazumevajuće, kao samopojmljiva atmosfera i kontekst svega ostaloga. Uostalom, u Eklisiologiji je takav slučaj i sa mnogim Ocima Istočne Crkve i njihovim tekstovima.“ 206

207

„I tako blagočastiva kraljica Simonida načinivši kandilo od skupocenog zlata, i takođe platna skupocena i zlatna, imajući na sebi divnu lepotu izgleda, kojim će pokriti raku ovoga hristoljubivoga, i druge mnoge počasti spremivši, ovo sve dade ka grobu ovoga blagočastivoga. A sama posle ovoga odrekavši se svetskoga života, obuče se u črnačke rize, razdavši mnogo od svoga imanja ništima, i pođe u manastir sv. Andrije, gde je velika množina crnaca koji tu prebivaju. I poče se podvizivati velikim podvigom, vodeći svoj život u dobroj veri, neokaljano čuvajući čistotom celomudrija svoje devstvo.“ Milutinov sin Stefan Dečanski, koga je otac naredio da oslepe, naziva oca svetim kao i unuk car Dušan u svom Zakoniku. „Sa istim atributom je“, kaže Leontije Pavlović, „Milutin zabeležen u Romanovom (1382) i Danilčetovom (1416) tipiku, životu patrijarha Jefrema od episkopa Marka iz 1400. godine, a isto tako i kod Grigorija Camblaka.“ Da je Milutin imao kult kod Rusa vidi se po tome „što se on pominje početkom 16. veka u rukopisnom zborniku, a 1621. godine kod Zaharija Kopistenskog“.207 Službu Milutinu, kralju Banjskome, najverovatnije je sastavio Danilo III u osmoj deceniji četrnaestog veka, sigurno već posle Maričke bitke (1371), možda oko 1380. godine. „Služba svetom Milutinu predstavlja običnu himnografsku kompoziciju jerusalimskog (novog) tipa, dakle sadrži malo i veliko večernje i jutarnje sa nadležnim čitanjima i bogoslužbenom rubrikom za sv. liturgiju. […] Osobenost je ove službe […] ne samo što je uporedo s Milutinom proslavljen ovde i Dragutin, nego je tu veoma snažno došla do izražaja ideja legitimnosti kontinuiteta svetorodne dinastije Nemanjića. To je ideja loze, u kojoj svetost izrasta iz svetog korena, i sva se loza koreni u prvoj ’svetoj dvojici’“ (Aleksandar Naumov). Kaže pisac Službe Milutinove: „Božanstvenog Duha blagodaću sabrani, veseleći se priđite da pohvalimo složno pobednike izdanka Jesejeva korena, bogozasađenu granu, lozu beščašća, Simeona blažimo, od koje grozd čistotni, Sava svesvešteni izraste, od ovih nam dvojicu bogoizabranu svetlu i divnu, bogonosnu i sveblaženu dva istoimena Stefana i jednonaravna svi skupa Zanimljivo je da su hilandarski monasi oko 1560. godine uputili molbu ruskom caru Ivanu IV Vasiljeviču Groznom (1533–1584) da interveniše kod turskog sultana Sulejmana Veličanstvenog (1520–1566) da odobri prenos Milutinovih moštiju iz Sofije u njihov manastir. 207

208

sabrani pohvalimo: O, bogonosni i mnogohvaljeni, otačastva svoga tvrdi pobornici, o, suguba dvojice, vi javiste se crkvi duhovni svetilnici, crkvama podizanje, Svetitelja velelepnoga, carsko vencima ukrašenje, ljudi uzakonjenje, inoka sabranje, ništih utešenje, vi što ste svakom dobrodetelji bogati te sad u Hrista predstojeći prilježno molite se da onome što skriptom zemlje vaše upravlja daruje nad protivnicima pobedu i mir dubok i dušama našim veliku milost. Takvo poštovanje ovog svetog srpskog kralja Milutina važi manjeviše i danas. Po mišljenju Vlade Stankovića „kraljevo najveće zaveštanje bilo je njegovo svetiteljstvo, izraženo u kraljevskoj dinastičkoj zadužbini Svetog Stefana u Banjskoj, novoj Studenici za novi izdanak svete loze Svetog Simeona“.

209

Kralj Milutin i Bugari

K

ako je već rečeno, Milutin je sahranjen u svom manastiru Banjska. Smatra se da su kraljeve mošti prenete u Trepču, severoistočno od Mitrovice, između bitke na Marici (1371) i bitke na Kosovu (1389). Ubrzo posle pada Smedereva (1459) Milutinove mošti su – „po odluci nepoznatog arhijereja, mitropolita po imenu Siluan“ – iz Trepče prenete u Sofiju, u Bugarsku. Kako su se Bugari i njihova crkva odnosili prema moštima srpskog kralja najbolje svedoče reči čuvenog Vladislava Gramatika, 208 dijaka Vladimira, srpskog pisca iz petnaestog veka kada je pisao o vraćanju moštiju Svetog Jovana Rilskog209 iz Trnova 1469. godine u Rilski manastir,210 najveći i najpoznatiji bugarski manastir stotinak kilometara Kada je Sveti Jovan Rilski 30. juna 1469. godine položen u crkvu Rilskog manastira, Vladislav Gramatik i Dimitrije Kantakuzin tim povodom napisali su žitija ovog svetitelja. 208

Prepodobni Jovan Rilski (pre 876 – 946) rođen je u Skrinu, u blizini Sofije za vreme vladavine bugarskog cara Borisa (852–889). Posle zamonašenja odlazi u planinu Rilsku teško se podvizujući, živeći u jednom šupljem drvetu. Brzo se pročulo njegovo podvižništvo i ljudi su počeli da traže pomoć i isceljenje. Tako je glas o slavnom monahu stigao i do cara Petra (oko 903 – 969), ali svetac nije hteo da se susretne sa njim – samo mu je u pismu poslao savet. Jovan Rilski se prestavio 18. avgusta 946 godine. Mošti su prenete prvo iz Rile u Sofiju (1068/70), ali su zbog napada Ugarske odnete u Ugarsku 1183. godine, a vraćene su u Trnovo desetak godina kasnije (1194/95). Rilski manastir su obnovili i srpski vladari – kralj Milutin, posle i car Dušan. U drugoj polovini petnaestog veka braća Jovan David i Teofan iz okoline Velbužda obnovili su manastir koji je bio u ruševinama. Sultanija Mara Branković izdejstvovala je prenos moštiju Svetog Jovana Rilskog iz Trnova u Rilski manastir 1469. godine. Čak je na njen zahtev sultan izdao zapovest o prenosu svetitelja – „jer je uživala veliko i izvanredno poverenje sultana“. 209

U Rilskom manastiru je Savi i Simeonu posvećen paraklis, odnosno jedna mala crkvica – kapela u Samokovskoj porti manastira. 210

210

udaljen od Sofije na planini Rila u dolini istoimene reke. Ugarski kralj Bela III (1172–1196) po osvajanju Niša i Serdike uzeo je mošti Svetog Jovana Rilskog i odneo ih u Ostrogon. U žitiju čiji je autor patrijarh Evtihije navodi se da je ugarski kralj u vreme grčkog cara Andronika pleneći i paleći po Grčkoj odneo mošti ovog svetitelja. Međutim, kralj Bela III je četiri godine kasnije ukrasio zlatom i srebrom kovčeg sa moštima, vratio ih u Serdiku a odatle su mošti 1190. godine prenete u Trnovo. Kralj je po autoru ovog žitija, piše Jordan Ivanov, bio obuzet strahom i zbog toga je vratio mošti natrag. Ðula Moravčik smatra da je ovaj događaj još jedan dokaz uticaja vizantijske crkve na Mađare u vreme vladavine Bele III211 koji je, ne treba zaboraviti, bio pravoslavac.212 Svedočeći o zaustavljanju molitvene povorke iz Trnova koja je nosila mošti rilskog sveca ovaj pisac je zapisao: „Stigoše u slavni grad Sredec [Sofiju] i unesoše ćivot u veliki hram Svetog velikomučenika Georgija, gde počiva i sveti kralj Milutin, narečen Banjski. I tamo dva Svetitelja bejahu na jednom odru i izdavahu dvojno blagouhanije na udivljenje sviju, a tu se steče celi grad sa svećama i kadionicama.“ Mošti kralja Milutina su ostale nedirnute i prilikom turskog razaranja sofijske Crkve Svete Marine gde su se mošti nalazile. Međutim, 11. aprila 1831. godine, prema jednom zapisu Turci su opljačkali i poharali crkve u Sofiji a mošti kralja Milutina su istresene iz ćivota i bačene na pod crkve: „Neka bude znano svakom živom čoveku da, kada dođe Ali beg Krdžalija u Sofiju da pljačka, da razbi čaršiju, opljačka stoku, pohara crkve i istrese Svetoga Kralja iz ćivota na sred crkve Svetih Arhanđela na Lazarevu subotu 1831. godine.“ Mošti su potom prenete u obližnju Crkvu Svetog kralja. Građani Sofije odlučili su 1856. godine da sruše staru Crkvu Svetog U doba Beline vladavine i posle ovih prilika Mađari su još neko vreme bili pod uticajem Vizantije. Smrt Bele III je i kraj razdoblja kada je Vizantija mogla da utiče na Ugarsku. 211

Bela III bio je sin Geze II i unuk kralja Bele i srpske princeze Jelene. Mlađeg brata Bele III, Stefana III, stričevi su uz pomoć vasilevsa Manojla I Komnina oborili sa vlasti, ali se on ipak vratio na tron. Kada je Manojlo uvideo da je uz Stefana III cela Ugarska i da ga se ne može rešiti, priznao mu je titulu pod uslovom da mu preda Srem i mlađeg brata Belu kao taoca u Carigrad. 212

211

kralja i podignu veću. Kada je hram 1867. godine osvećen, iznad glavnog ulaza uklesan je natpis: „Hram Svetog bogovernog kralja Milutina, narečenog Stefana, sazdan od blagočastivih Bugara u Sredcu, u dane sultana Abdul Azisa 1863.“ Osvećenju je prisustvovalo preko 20.000 Bugara, Srba, Jermena, Turaka, Jevreja… kada su mošti svetog srpskog kralja Milutina i prenete u novu crkvu. Postoje mišljenja da je tokom Balkanskog i Prvog svetskog rata, kada dolazi do velike omraze između Bugara i Srba, natpis uklonjen i da je crkva dobila novo ime – Crkva Svete nedelje. Međutim, treba istaći da je ovo bilo staro ime crkve, pre nego što su u nju položene Milutinove mošti, kada je i prozvana Crkvom Svetog kralja. Na veliki četvrtak, 14. aprila 1925. godine bugarski komunisti su u crkvi izvršili atentat na cara Borisa. Tom prilikom, od postavljenog eksploziva, poginulo je skoro dvesta prisutnih ljudi, među kojima brojni pripadnici političkog i vojnog vrha Bugarske. Ovaj, najveći teroristički akt u bugarskoj istoriji, car Boris je čudom preživeo, ali je crkva teško postradala. Ona je obnovljena 1933. godine i tada joj je zvanično vraćeno staro ime. Stariji građani Sofije ovu crkvu i dalje pamte kao Crkvu Svetog kralja. Više nego zanimljiva pojava u vezi sa ovim kultom jeste godišnje, na njegov praznik, presvlačenje svetog kralja u novo ruho – obred vrši bugarski patrijarh – dok se delići stare odežde dele prisutnim vernicima. Objašnjenje velikog poštovanja i velike popularnosti kralja Milutina u Bugarskoj treba tražiti, kaže bugarska istoričarka Aksinija Džurova, „u duhovnom kontekstu vremena koje je usledilo posle 15. veka: uslovi koji su stvarali potrebu za jačanjem uspomene na svete vladare – svetitelje povezane sa jedinstvom Slovena na Balkanu, iznedrili su učvršćujuću i obnoviteljsku snagu. Doba u kome su nacionalne granice iščilele pod pritiskom inovernog gospodara istaklo je u prvi plan potrebu za postojanjem jednog moćnog gospodara, zaštitnika Slovena i pravoslavlja uopšte, čije obitalište nije moglo biti čisto ovozemaljsko.“

212

Umesto epiloga

N

arodni pevač ostavio je pesmu Krsno ime Milutina kralja, koju u ovoj prilici navodimo kao svojevrsni epilog: „Kralj Milutin krsno ime služi, Krsno ime svetitelj Jovana, Sastavio dosta Srbadije, Srbadije i stare i mlade, Tri mu pune sofre i dolije, Jedna sofra od suhoga zlata, Druga sofra od srme žežene, Treća sofra od šimširovine, Što je sofra od suhoga zlata, Za njom sjede sedam dženerala, I ostala sva srpska gospoda, Među njima igumane Makso; Što je sofra od srme žežene, Za njom sjede prostački kmetovi; Što je sofra od šimširovine, Za njom sjede đeca iz ćelije, Oko njihe sluge nekolike, Što im služe vino i rakiju, Zameđeno i zašećereno, Kad se hladna napojiše vina, Te im vince ugrijalo lice, A rakija sobet otvorila, Onda reče kralje Milutine: „Srbadijo, moja braćo draga, Poslušajte što ću govoriti: Kada svane i ograne sunce, Da idemo u nove ćelije, Da mi naše knjige rasklopimo, Da vidimo naše staropise, 213

Što nam knjige od starina pišu, Što će naša đeca dočekati, Šta će narod srpski zapamtiti, Šta li nosi potljeno vrijeme?“ Kad to reče kralje Milutine, On to reče, svi mu kajil biše, Pak od zemlje na noge skočiše, Te odoše u nove ćelije, Dovedoše đecu vilosove, I po redu stare kaluđere, I ostale mloge sanovnike, Rasklopiše knjige starovnike, Pak gledaše četiri sa’ata, Kad izišla četiri sa’ata, Onda reče kralje Milutine: ’Zlatna brado, igumane stari, I đečice naši vilosovi! Šta nam knjige starovnici pišu, Tolkujte nam, da razumijemo?’ Progovara igumane stari, I ostala đeca vilosovi: ’Gospodine, kralje Milutine! Naše knjige starovnici pišu, Da će postat na zemlji nevjera, I zmajevi ’oće pobjegnuti, U visine nebu pod oblake, Iza toga preuzet se carstvo, I na zemlji nestati junaka, Srb će Srbu nevjeru činiti, Suprot toga izgubiti carstvo, Narod srpski presjenuće sunce, Naše crkve porušiti Turci, Ponajprije Stambol pritisnuti, Starog grada cara Kostadina, I veliku, Jasofiju crkvu, Što je tak’e u svijetu nema, I u njoj će oborit oltare, Pa uz crkvu prizidat munare, I na njima hučit mujezini, Kad poruše crkvu Jasofiju, Porušiće mlogo namastira, 214

I bijelu Petkovicu crkvu, U Prizrenu našem Carigradu, Kad poruše Petkovicu crkvu, Biće tuga vas narod hrišćanski.’ Kad Milutin saslušao r’ječi, Suze proli niz bijelo lice, Suze proli, a njima govori: ’Vilosovi, moja đeco draga, Visoko me vi opečaliste, Da, mi toga dočekat’ nećemo?’ Njemu vele đeca vilosovi: ’Gospodine, kralje Milutine, Tog’ se ne boj, tog’ dočekat nećeš, Ni četvrta đeca nekom tebe, Tešk’ onome ko toga dočeka.’ Kad vijeću tak’u učiniše, Suze proli sva srpska gospoda, Književnicim’ kralje govoraše: ’Vilosovi, moja đeco draga! Poslušajte, što ću govoriti, Kada akšam na zemljicu pa’ne, U svilu se novu obucite, Pak otid’te u nove ćelije, Zapalite mume i čirake, Rasklopite knjige starovnike, Pak gledajte s večer’ do sabaha, Te vidite što nam knjige pišu, Kad se srpsko pak preuzme carstvo, Oće li se ikad povratiti? Kad se naše pak poruše crkve, Oće li se ikad pograditi, I na njima zvona udariti, Našu braću sunce ogrijati?’ Pak od zemlje na noge skočiše, I odoše u nove ćelije, Zapališe mume i čirake, A u ruke knjige prihvatiše, Te gledaše s večer’ do sabaha, Kad viđeše što im knjige pišu, Od zemljice na noge skočiše, Te s’ umiše i Bogu moliše, 215

Kad s’ umiše i Bogu moliše, Posjedaše u nove ćelije, A sluge im pivo donesoše, Zameđeno i zašećereno, Tu se hladna napojiše vina. Dok evo ti Milutina kralja, A za njime sedam dženerala, Sitno šeću, gledaju preda se, Pa odoše u nove ćelije, Ðeno sjede đeca književnici, Književnicim’ dobro jutro viču, Književnici Boga prihvatiše, Ispred njihe na noge skočiše, Sjede kralje u nove ćelije, Pak do sebe mlađe poredio, Sve posjede sedam dženerala, Slavno kralje sjede besjediti: ’Ðeco moja, moji vilosovi, Jeste l’ vid’li što nam knjige pišu Kad se naše pak preuzme carstvo, ’Oće li se ikad povratiti? Kad se naše pak poruše crkve, ’Oće l’ braću sunce ogrijati, ’Oće li se ikad pograditi.’ Govore mu đeca književnici: ’Gospodine, kralje Milutine, Tanko će se povratiti carstvo, A još tanje pograditi crkve, Dok s’ ne složi sve sedam kraljeva, Pak svi jednu vjeru uzvjeruju, Čistu vjeru Hrista krštenoga, Kad se složi sve sedam kraljeva, Onda će se zamlja proslaviti, I naše se ime pomenuti, Srbinu se Prizren povratiti, Petkovica pograditi crkva; Onda će se Stambol povratiti I Sofija Grcim’ od Turaka, Na Sofiju oborit munare, A ogradit visoke zvonare, A u njojzi pogradit oltare, 216

I ostale pograditi crkve, Što su stari cari napravili, I na svakoj zvono udariti.’ A kad začu kralje Milutine I njegovo sedam dženerala, On zavuče u džepove ruke, Izvadi im stotinu dukata, Pak otalen na noge đipio, A za njime igumane stari, I njegova đeca vilosovi, I njegovo sedam dženerala, Pak odoše u bijelu crkvu, U bijelu Petkovicu crkvu, Petkovicu svoju zadužbinu, Što je kralje sebi napravio, Zadužbinu za života svoga, Te služaše tajnu leturđiju, Služiše je šest puno sa’ata, Kad s’ osluži tajna leturđija, Kralj Milutin iziđe iz crkve, A za njime sedam dženerala, Pak i oni igumane stari, I njegovi mladi vilosovi, I ostala slavna Srbadija, Svi odoše u kraljeve dvore, Posjedoše za punu trpezu, A oko njih sluge nekolike, Donesoše vino i rakiju, Pak sjedoše hladno piti vino, Pak tu piše vino i rakiju, Za punijeh neđeljicu dana, Kad proslavi svetitelja svoga, Svaki ode zavičaju svome, Kralj ostade u bijelu dvoru.

217

Literatura Andrejević, Ljubomir, Srpski kraljevski presto i pitanje o njegovu nasledstvu: od ostavke kralja Stefana Dragutina do pobede kralja Stefana Uroša I nad kraljem Vladislavom II: istorijska rasprava, Beograd, 1898. Andrić, Ivo, „Disertacija za sticanje doktorske titule“, u: Sveske, Zadužbina Ive Andrića, sveska 1, Beograd, 1982. Antonović, Miloš, „Srbija i Lionska unija: neuspeo pokušaj približavanja“, u: Međunarodni naučni simposion: 950 godina od Velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krstaša (1204), 18–19. novembar 2004, Pravoslavni bogoslovski fakultet, Beograd 2005, Antonović, Miloš, „Crkvena politika kralja Milutina u severnoj Albaniji u svetlu zapadnoevropskih izvora“, u: Manastir Banjska i doba kralja Milutina, Zbornik sa naučnog skupa održanog od 22. do 24. septembra 2005. godine u Kosovskoj Mitrovici, Centar za crkvene studije Niš, Filozofski fakultet Kosovska Mitrovica, Manastir Banjska, 2007. Apostolović, M, „Teodora Metohita poslanica o diplomatskom putu u Srbiju“, u: Letopis Matice srpske, 216, Novi Sad, 1902. Arhiepiskop Danilo II, Život kraljeva i arhiepiskopa srpskih, priredili Gordon Mak Danijel, Damnjan Petrović; jezička verzija Lazar Marković, Dimitrije Bogdanović, Damnjan Petrović, Prosveta i Srpska književna zadruga, Beograd, 1988. Acta Romanorum Pontificium ab Innocentio V ad Benedictum XI (1276– 1304), Pontificia Commissio ad Redigendum Codicem Iuris Canonici Orientalis. Fontes, Typis Polyglottis Vaticanis, 1964. Babinger, Franc, Mehmed osvajač i njegovo doba, prevod Tomislav Bekić, Algoritam, Beograd, 2010. Barišić, Ranko, „Hilandarska bolnica“, u: Četvrta kazivanja o Svetoj Gori, Prosveta, Društvo prijatelja Svete Gore Atoske, Vizantološki institut SANU, Beograd, 2005. Benc, Ernst, Duh i život pravoslavne crkve, prevod Meral Tarar-Tutuš, Čigoja štampa, Beograd, 2004. Blagojević, Miloš, „Naselja u Mačvi i pitanja srpsko-ugarske granice“, Zbornik Valjevo: postanak i uspon gradskog središta, saopštenja sa naučnog skupa povodom šest vekova od najstarijeg pomena Valjeva u 218

istorijskim izvorima, održanog 8–10. oktobra 1993. godine u Valjevu, Narodni muzej Valjevo, Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta Beograd, Valjevo, Beograd, 1994. Blagojević, Miloš, „Srpsko kraljevstvo i ’države’ u delu Danila II“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Blagojević, Miloš, Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama, Službeni list, Beograd, 1997. Bogdanović, Dimitrije, „Politička filosofija srednjovekovne Srbije. Mogućnost jednog istraživanja“, u: Filozofske studije, 16, Beograd, 1988. Bogdanović, Dimitrije, Ðurić, Vojislav J., Medaković, Dejan, Hilandar, Republički zavod za zaštitu spomenika i Jugoslovenska revija i „Vuk Karadžić“, Beograd, 1978. Bogdanović, Dimitrije, Istorija stare srpske književnosti, Srpska književna zadruga, Beograd, 1980. Bogdanović, Dimitrije, Knjiga o Kosovu, SANU, posebna izdanja, knjiga DLXVI, predsedništvo, knjiga 2, Beograd, 1986. Bogdanović, Dimitrije, Nove težnje u srpskoj književnosti XIV veka, Vizantijska umetnost početkom XIV veka, Beograd, 1975. Bogdanović, Dimitrije, „Predgovor: Žitije Petra Koriškog“, u: Teodosije, Žitija, Prosveta i Srpska književna zadruga, Beograd, 1988. Bogdanović, Dimitrije, „Predgovor: Teodosije“, u: Teodosije, Žitija, Prosveta i Srpska književna zadruga, Beograd, 1988. Bojović, Boško I., Kraljevstvo i svetost, Službeni list SRJ, Beograd, 1999. Bojović, Dragiša, „Dva Danila i ’Banjski kralj Milutin’“, u: Manastir Banjska i doba kralja Milutina, Zbornik sa naučnog skupa održanog od 22. do 24. septembra 2005. godine u Kosovskoj Mitrovici, Centar za crkvene studije Niš, Filozofski fakultet Kosovska Mitrovica, Manastir Banjska, 2007. Bošković, Ðurđe, „Dečani entre Byzance et l’occident – Image du développement de la civilisation médiévale en Serbie“, u: Dečani i vizantijska umetnost sredinom XIV veka, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina manastira Dečana, septembar 1985, SANU, Naučni skupovi, knjiga XLIX, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 13, SANU i NIRO Jedinstvo, Priština, Beograd, 1989. Buchon, J. A., éd., Chroniques étrangères relatives aux expéditions françaises pendant le XIII siècle, Paris, 1841, navedeno prema Živojinović, Mirjana, „Žitije arhiepiskopa Danila II kao izvor za ratovanje Katalanske 219

kompanije“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, XIX, Vizantološki institut SANU, Beograd, 1980. Vederford, Džek, Džingis-kan i stvaranje savremenog sveta, prevod Maja Vračarević, NNK Internacional, Beograd, 2007. Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, VI, Vizantološki institut SANU, posebna izdanja, knjiga 18, obradili: Ljubomir Maksimović, Ivan Ðurić, Sima Ćirković, Božidar Ferjančić, Ninoslava Radošević, Beograd, 1986. Vojvodić, Dragan, „Od horizontalne ka vertikalnoj genealoškoj slici Nemanjića“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta SANU, XLIV, Beograd, 2007. Vojvodić, Dragan, „Prilog poznavanju ikonografije i kulta Sv. Stefana u Vizantiji i Srbiji“, u: Zidno slikarstvo manastira Dečana, Građa i studije, SANU, posebna izdanja, knjiga DCXXXII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 22, Beograd, 1995. Gavrilović, Zaga, „Pogledi arhiepiskopa Danila II i teme kraljevstva i krštenja u srpskom slikarstvu XIV veka“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Gecić, Milena, „Oko crkve u Donjoj Kamenici“, u: Istorijski glasnik, 3–4, Beograd, 1951. Guberinić, Radomir P., Stari trg i rudnik Brskovo: trg Brskovo na Limu a ne na Tari, Društvo prijatelja knjige, Ivangrad, 1985. Danilovi nastavljači, Danilov Učenik, drugi nastavljači Danilovog zbornika, priredio Gordon Mak Danijel, današnja jezička verzija Lazar Mirković, Prosveta i SKZ, Beograd 1989. Dawkins, Richard M., „The Catalan Company in the Traditions of Mount Athos, Homenatge a A. Rubio I Lluch, Miscellània d’estudis literaris, historics i lingüistics“, I, Barcelona, 1935, navedeno prema Živojinović, Mirjana, „Žitije arhiepiskopa Danila II kao izvor za ratovanje Katalanske kompanije“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, XIX, Vizantološki institut SANU, Beograd, 1980. Dibi, Žorž, Umetnost i društvo u srednjem veku, prevod sa francuskog Smilja Marjanović-Dušanić, Clio, Beograd, 2001. Dimitrijević, Sergije, „Nova serija novih vrsta srpskog srednjovekovnog novca“, IV, Starinar, nova serija XIX, Beograd, 1969. Dinić, Mihailo, „Comes Constantinus“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, 7, SANU, Beograd, 1961. Dinić, Mihailo, „O nazivima srednjovekovne srpske države“, u: 220

Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 32, sveska 1–2, Beograd, 1966. Dinić, Mihailo, „O ugarskom ropstvu kralja Uroša I“, u: Istorijski časopis, 1–2, I, Srpska akademija nauka, Beograd, 1948. Dinić, Mihailo, „Oblast kralja Dragutina posle Deževa“, u: Glas SAN, 203, Beograd, 1951. Dinić, Mihailo, „Španski najamnici u srpskoj službi“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, knjiga LXV, Vizantološki institut SANU, Beograd, 1960. Dinić, Mihailo, Za istoriju rudarstva u srednjovekovnoj Srbiji i Bosni, 1, Naučna knjiga, Beograd, 1955. Dinić, Mihailo, Za istoriju rudarstva u srednjovekovnoj Srbiji i Bosni, 2, Naučno delo, Beograd, 1962. Dinić, Mihailo, Srpske zemlje u srednjem veku: istorijsko-geografske studije, priredio Sima Ćirković, Srpska književna zadruga, Beograd, 1978. Dinić, Mihajlo, „Odnos između kralja Milutina i Dragutina“, u: Zbornik radova Vizantološkog instututa, III, Vizantološki institut SANU, Beograd, 1955. Dragojlović, Dragoljub, Krstjani i jeretička crkva bosanska, SANU, Balkanološki institut, posebna izdanja, knjiga 30, Beograd, 1987. Ðurić, Ivan, „Deževski sabor u delu Danila II“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Episkop šumadijski Sava, Srpski jerarsi od IX do XX veka, Evro i Unireks i Kalenić, Beograd, Nikšić, Kragujevac, 1996. Živković, Tibor; Petrović, Vladeta; Uzelac, Aleksandar, Anonymi descriptio Europae orientalis, Anonimov opis istočne Evrope, kritičko izdanje latinskog teksta i prevod Dragana Kunčer, Izvori za srpsku istoriju, knjiga 13, Latinski izvori, knjiga 2, Istorijski institut, Beograd, 2013. Živojinović, Mirjana, „Bolnica kralja Milutina u Carigradu“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, 16, Beograd, 1975. Živojinović, Mirjana, „Žitije arhiepiskopa Danila II kao izvor za ratovanje katalanske kompanije“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta SANU, XIX, SANU, Beograd,1980. Živojinović, Mirjana, „Sveta Gora i Lionska unija“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta SANU, XVIII, SANU, Beograd, 1978. Živojinović, Mirjana, „Svetogorski dani Danila II“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. 221

Živojinović. Dragić M., „Arhiepiskop Nikodim I“, u: Istorijski časopis, knj. LX, Istorijski institut, Beograd, 2011. Zbornik Konstantina Jirečeka, I, Srpska akademija nauka, posebna izdanja, knjiga CCCXXVI, Odeljenje društvenih nauka, nova serija, knjiga 33, Beograd, 1959. Zbornik srednjovekovnih ćiriličkih povelja i pisama Srbije, Bosne i Dubrovnika 1186–1321, knjiga I, Istorijski institut, Beograd, 2011. Ivić, Pavle, „Razvoj terminologija u jeziku srednjovekovnih Srba“, u: Glas SANU, CCCXXV, knjiga 11, Beograd, 1980. Iz naše književnosti feudalnog doba, drugo dopunjeno izdanje, izbor, redakcija, prevod i komentari dr Dragoljub Pavlović i Radmila Marinković, Svjetlost, Sarajevo, 1959. Ilić Tasić, Slobodanka, „Lečenje epilepsije i psihoze u srpskim srednjovekovnim bolnicama“, u: Pravoslavna teologija i kultura, Zbornik sa naučnog skupa održanog 25. i 26. decembra 2008. godine u Nišu, Centar za crkvene studije, Niš, 2009. Ilić Tasić, Slobodanka; Pantović, Mihailo; Jović, Nebojša; Ravanić, Dragan; Obradović, Dejan; Sretenović, Srđan; Pantović, Maja; Pantović, Vesna, „Lečenje epilepsije u srpskim srednjovekovnim manastirskim bolnicama“, u: Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, vol. 137, br. 11–12, Srpsko lekarsko društvo, Beograd, 2009. Inaldžik, Halil, Osmansko carstvo, SKZ, Beograd, 1974. Janković, Marija, „Danilo, banjski i humski episkop“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Jeftić, jeromonah Atanasije, „Eklisiologija arhiepiskopa Danila Drugog (Osnovi aspekti)“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Jireček, Konstantin, „Stojan Novaković, Srbi i Turci XIV i XV veka“, u: Zbornik Konstantina Jirečeka, I, posebna izdanja CCCXXVI, Odeljenje društvenih nauka, nova serija, knjiga 33, SANU, Beograd, 1959. Jireček, Konstantin, „Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja“, u: Zbornik Konstantina Jirečeka, I, posebna izdanja CCCXXVI, Odeljenje društvenih nauka, nova serija, knjiga 33, SANU, Beograd, 1959. Jireček, Konstantin, Istorija Srba, preveo Jovan Radonić, prva 222

knjiga, drugo ispravljeno i dopunjeno izdanje, Narodna knjiga, Beograd, 1952. Jovanović, Vojislav; Ćirković, Sima; Zečević, Emina; Ivanišević, Vujadin; Radić, Vesna; Novo Brdo, Republički zavod za zaštitu spomenika, Beograd, 2004. Jović, Nebojša, „Lečenje epilepsije u srpskoj srednjovekovnoj medicini“, u: Zbornik radova Drugog naučnog skupa „800 godina srpske medicine“, Sv. Prohor Pčinjski (9–12. jun 2011), Beograd, 2011. Kalić, Jovanka, „Presto Stefana Nemanje“, u: Evropa i Srbi – Srednji vek, Istorijski institut, Beograd, 2006. Kalić, Jovanka, „’Raška’ u staroj srpskoj istoriji (IX-XII vek)“, u: Zbornik Filozofskog fakulteta, XIV-1, Beograd, 1979. Kalić, Jovanka, „L’epoque de Studenica dans l’histoire Serbe (Studeničko vreme srpske istorije)“, u: Studenica i vizantijska umetnost oko 1200. godine, SANU, knjiga XLI, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 11, Beograd, 1988. Kalić, Jovanka, „Beograd u XII veku, Tvrđava-grad-polis“, u: Zbornik radova vizantološkog instituta, SANU, XL, Beograd, 2003. Kalić, Jovanka, „Dva carstva u srpskoj istoriji XII veka“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, SANU, XXXVIII, Beograd, 1999–2000. Kalić, Jovanka, „Deževo u srednjem veku“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, 20, Beograd, 1981. Kalić, Jovanka, „Država i crkva u Srbiji u XIII veku“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, SANU, XLVI, Beograd, 2009. Kalić, Jovanka, „Presto Stefana Nemanje“, u: Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, Beograd, 1990. Kalić, Jovanka, „Prokopijeva ARΣA“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, SANU, XXVII–XXVIII, Beograd, 1989. Kalić, Jovanka, „Raška kraljevina“, u: Zbornik radova vizantološkog instituta, SANU, Vizantološki institut SANU, XLI, Beograd, 2004. Kalić, Jovanka, „Raško nasleđe u vreme Danila II“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Kalić, Jovanka, „Srpska država i Ohridska arhiepiskopija u XII veku“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, SANU, XLIV, Beograd, 2007. Kalić, Jovanka, „Srpski veliki župani u borbi sa Vizantijom“, u: Istorija srpskog naroda, drugo izdanje, Srpska književna zadruga, Beograd, 1994. 223

Kalić-Mijušković, Jovanka, Beograd u srednjem veku, Srpska književa zadruga, Beograd, 1967. Karbić, Damir, „Šubići Bribirski do gubitka nasljedne banske časti (1322)“, Zbornik Odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti / Zbornik Zavoda za povijesne znanosti IC JAZU / Zbornik Historijskog zavoda JA / Zbornik Historijskog instituta JA, Vol. 22, Zagreb, 2005. Katančević, Andrija, „Da li su Sasi imali privilegije u mešovitim sporovima u srednjevekovnoj Srbiji“, u: Anali Pravnog fakulteta, vol. 63, br. 2, Beograd, 2015. Kisas, Sotirios K., „Danilo II i solunska okolina, Beleške o vizantijsko-srpskim odnosima početkom XIV veka“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Klaić, Vjekoslav, Bribirski knezovi od plemena Šubić do god. 1347, Matica hrvatska, Zagreb, 1897. Klaić, Vjekoslav, Povijest Hrvata, knjiga druga, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1985. Kovačević-Kojić, Desanka, Gradski život u Srbiji i Bosni (XIV–XV), Istorijski institut, knjiga 2, Beograd, 2007. Korać, Vojislav, „L’architecture de Dečani, tradition et innovation“, u: Dečani i vizantijska umetnost sredinom XIV veka, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina manastira Dečana, septembar 1985, SANU, Naučni skupovi, knjiga XLIX, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 13, SANU i NIRO Jedinstvo, Priština, Beograd, 1989. Korobeinikov, Dimitri, A Broken Mirror: the Kıpçak World in the Thirteenth century, The Other Europe in the Middle Ages, edd. F. Curta – R. Covalev, Leiden – Boston, 2008, navedeno prema Aleksandar Uzelac, „Srbija i mamelučki Egipat tokom XIII i XIV veka“, u: Beogradski istorijski glasnik, IV, Odeljenje za istoriju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2013. Kotorski spomenici: prva knjiga kotorskih notara: od god. 1236–1335, uredio i dodao uvod, registre i kazala Antun Mayer, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb, 1951. Kralj Milutin- autobiografska spomenica, prevod Gojko Ružičić, Letopis Matice srpske, Novi Sad, 1972. Krekić, Bariša, „Zašto je vođen i kada je završen rat Dubrovnika i Srbije 1301–1302?“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta SANU, XVII, Vizantološki institut SANU, Beograd, 1976. 224

Krekić, Bariša, „Mleci i unutrašnjost Balkana u četrnaestom veku“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta SANU, XXI, SANU, Beograd, 1982. Krstić, Aleksandar, „Kučevo i Železnik u svetlu osmanskih deftera“, u: Istorijski časopis, br. 49, Istorijski institut, Beograd 2003. Krstić, Aleksandar, „Podunavlje i Posavina Srbije u poznom srednjem veku. Istorijsko-geografski aspekti istraživanja“, u: Istorija i geografija: susreti i prožimanja – Tematski zbornik radova, Biblioteka Zbornici radova, broj 11, Geografski institut „Jovan Cvijić“, SANU i Institut za noviju istoriju Srbije i Institut za slavistiku RAN, Beograd, 2014. Lazarević, Dragana, „Teritorija kralja Dragutina“, u: Glasnik, 25, Međuopštinski istorijski arhiv, Valjevo, 1990. Laskaris, Mihailo, Vizantijske princeze u srednjovekovnoj Srbiji: prilog istoriji vizantijsko-srpskih odnosa od kraja XII do sredine XV veka, Knjižarnica Franje Baha, Beograd, 1926, reprint izdanje, AIZ Dosije i ORION PRESS, Beograd, 1990. Leksikon gradova i trgova srednjovekovnih srpskih zemalja – prema pisanim izvorima, Zavod za udžbenike, posebna izdanja, Beograd 2010. Ljubinković-Ćorović, Mirjana, „Uz problem ikonografije srpskih svetitelja“, u: Starinar, 7–8, Beograd, 1956-57. Mavromatis, Leonidas, „O ideji monarhije u srednjovekovnoj Srbiji“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Majendorf, Džon, Vizantijsko bogoslovlje, Kalenić – izdavačka kuća Eparhije šumadijske, Kragujevac, 1985. Maksimović, Ljubomir, „Vizantinci u Srbiji Danilovog vremena“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Maksimović, Ljubomir, „Kotanic Tornik“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta SANU, XXIX–XXX, SANU, Beograd, 1991. Maksimović, Ljubomir, „Kralj Milutin i carica Irina: praskozorje ideje o Carstvu kod Srba“, u: Manastir Banjska i doba kralja Milutina, Zbornik sa naučnog skupa održanog od 22. do 24. septembra 2005. godine u Kosovskoj Mitrovici, Centar za crkvene studije Niš, Filozofski fakultet Kosovska Mitrovica, Manastir Banjska, 2007. Maksimović, Ljubomir, Vizantijska provincijska uprava u doba Paleologa, posebna izdanja, knjiga 14, Vizantološki institut, SANU, 225

Beograd, 1972. Malamut, Elizabeth, „Les reines de Milutin“, Byzantinische Zeitschrift, 93/2, 2000, prema Aleksandar Uzelac, „O srpskoj princezi i bugarskoj carici (Prilog poznavanju brakova kralja Milutina)“, u: Istorijiski časopis, knj. LXIII, Beograd, 2014. Mavromatis, Leonidis, „La fondation de l’empire serbe: le kralj Milutin“, Thessaloniki, 1978, prema Sima Ćirković, „Srbija uoči carstva“, u: Dečani i vizantijska umetnost sredinom XIV veka, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina manastira Dečana, septembar 1985, SANU, Naučni skupovi, knjiga XLIX, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 13, SANU i NIRO Jedinstvo, Priština, Beograd, 1989. Malović, Marica, „Konstantin, sin kralja Milutina“, u: Istorijski zapisi, 3–4, Beograd, 1985. Malović, Marica, „Stefan Dečanski i Zeta“, u: Istorijski zapisi, 4, Beograd, 1979. Marjanović Dušanić, Smilja, Vladarska ideologija Nemanjića, Clio, Beograd, 1997. Marjanović Dušanić, Smilja, Sveti kralj – kult Stefana Dečanskog, Clio, Beograd, 2007. Marjanović Dušanić, Smilja, „Motiv Loze Jesejeve u doba Uroša I“, u: Zbornik Filozofskog fakulteta, serija A, 18, Beograd, 1994. Marković, Vasilije, Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji, Ars Libri i Centar za crkvene studije i Besjeda, Beograd–Niš–Banjaluka, 2002. Mercier, Jacques, Povijest Vatikana, prevod Vesna Pavković, B. A. R. B. A. T., Zagreb, 2001. Miklosich, Frantz Ritter von, Monumenta Serbica, spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, apud Guilelmum Braumüller, Viennae, 1858. Milutinović, Branislav, „Stanovništvo Kosova i Metohije u 14. stoleću (etnička struktura)“, u: Manastir Banjska i doba kralja Milutina, Zbornik sa naučnog skupa održanog od 22. do 24. septembra 2005. godine u Kosovskoj Mitrovici, Centar za crkvene studije Niš, Filozofski fakultet Kosovska Mitrovica, Manastir Banjska, 2007. Miljković, Bojan, „Nemanjići i sveti Nikola u Bariju“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, SANU, XLIV, Beograd, 2007. Mićević, Kolja, Živa antologija francuske poezije: od XI do XX veka, tom I, Treći trg, Beograd, 2013. Mišić, Siniša, „Kralj Stefan Uroš II Milutin i Bugari“, u: Braničevski glasnik, 2, 2003. Mišić, Siniša, „Srpsko-bugarski odnosi na kraju 13. veka“, u: 226

Zbornik radova Vizantološkog instituta, SANU, 46, Beograd, 2009. McDaniel, Gordon, L., On Hungarian Serbian Relations in the Thirteenth Century John Angelos and Queen Jelena, Ungarn Jahrbuch 12, 1982/83. Naumov, Aleksandar, „Služba sv. Milutinu, Kralju Banjskom – problemi teologije i poetike“, u: Manastir Banjska i doba kralja Milutina, Zbornik sa naučnog skupa održanog od 22. do 24. septembra 2005. godine u Kosovskoj Mitrovici, Centar za crkvene studije Niš, Filozofski fakultet Kosovska Mitrovica, Manastir Banjska, 2007. Naumov, Aleksandar, Staro i novo – Studije o književnosti pravoslavnih Slovena, Centar za crkvene studije, Niš, 2009. Nenadović, Slobodan, Bogorodica Ljeviška – njen postanak i njeno mesto u arhitekturi Milutinovog vremena, Narodna knjiga, Beograd, 1963. Nef, John U., Silver Production in Central Europe, 1450–1618, Journal of Political Economy, vol. 49, 1941, prema Krekić, Bariša, „Mleci i unutrašnjost Balkana u četrnaestom veku“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta SANU, XXI, SANU, Beograd, 1982. Nikolić, Milica, „Vlastelinstvo Svete Bogorodice na Ljeviši“, u: Istorijski časopis, knj. XXIII, Istorijski institut, Beograd, 1976. Novaković, Stojan, „Nemanjićke prestonice Ras – Pauni – Nerodimlja“, u: Glas Srpske kraljevske akademije, 88, Beograd, 1911. Novaković, Stojan, „Ohridska arhiepiskopija u početku XI veka“, u: Glas Srpske kraljevske akademije, 76, Beograd, 1908. Novaković, Stojan, Srbi i Turci XIV i XV veka, Izdanje Čupićeve zadužbine XXXIII, Beograd, 1893. Norič, Džon DŽ., Vizantija – vrhunac, prevod Predrag Urošević, Evro-Giunti, Beograd, 2009. Norič, Džon DŽ., Vizantija – rani vekovi, prevod Predrag Urošević, Evro-Giunti, Beograd, 2009. Norič, Džon Džulijus, Vizantija – opadanje i propast, prevod Predrag Urošević, Evro-Giunti, Beograd, 2010. Numov, E. P., „Zavistnik veneceйskogo čekana“, u: Dantovskie čteniя, Moskva, 1973, prema Ruža Ćuk, Srbija i Venecija u XIII i XIV veku, Istorijski institut, posebna izdanja, knjiga 23, Prosveta, Beograd, 1986. Numov, E. P., „Političeskaя karta Evropы, 1300 goda v ocenke Dante“, u: Dantovskie čteniя, Moskva, 1976, prema Ruža Ćuk, Srbija i Venecija u XIII i XIV veku, Istorijski institut, posebna izdanja, knjiga 23, Prosveta, Beograd, 1986. Obolenski, Dimitri, Vizantijski komonvelt, prevod Ksenija Todorović, Prosveta i Srpska književna zadruga, Beograd, 1991. 227

Ostrogorski, Georgije, „Avtokrator i samodržac“, u: Glas SAN, 164, Beograd, 1935. Ostrogorski, Georgije, Istorija Vizantije, Prosveta, Beograd, 1993. Ostrogorski, Georgije, Pronija, Prilog istoriji feudalizma u Vizantiji i u južnoslovenskim zemljama, SANU, posebna izdanja, knjiga CLXXVI, Vizantološki institut, knjiga 1, Beograd, 1951. Pavlović, Leontije, Kultovi lica kod Srba i Makedonaca (Istorijskoetnografska rasprava), Narodni muzej Smederevo, posebna izdanja, knjiga 1, Smederevo, 1965. Panić, Draga; Babić, Gordana, Bogorodica Ljeviška, Srpska književna zadruga i Panorama, Beograd i Priština, 2007. Petrović, Vladeta, „O trpeniju svetogo kralja“, Istorijski časopis, knjiga LIV, Beograd, 2007. Petrović, Radmilo, „Grob kraljice Teodore u Banjskoj“, u: Manastir Banjska i doba kralja Milutina, Zbornik sa naučnog skupa održanog od 22. do 24. septembra 2005. godine u Kosovskoj Mitrovici, Centar za crkvene studije Niš, Filozofski fakultet Kosovska Mitrovica, Manastir Banjska, 2007. Pirivatrić, Srđan M., Vizantijske predstave o Srbima u doba prvih Paleologa (oko 1261 – oko 1371), doktorska disertacija, rukopis, Beograd, 2013. Pirivatrić, Srđan, Vizantijsko-srpski odnosi iz druge polovine vladavine kralja Milutina (1299–1321), neobjavljen tekst. Pitulić, Valentina, „Kralj Milutin u narodnom stvaralaštvu, funkcija i značenje“, u: Manastir Banjska i doba kralja Milutina, Zbornik sa naučnog skupa održanog od 22. do 24. septembra 2005. godine u Kosovskoj Mitrovici, Centar za crkvene studije Niš, Filozofski fakultet Kosovska Mitrovica, Manastir Banjska, 2007. Picl, Elizabet, „Kralj Milutin i tradicija Paleologa“, u: Manastir Banjska i doba kralja Milutina, Zbornik sa naučnog skupa održanog od 22. do 24. septembra 2005. godine u Kosovskoj Mitrovici, Centar za crkvene studije Niš, Filozofski fakultet Kosovska Mitrovica, Manastir Banjska, 2007. Popović, Danica, „Grob arhiepiskopa Danila II“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Popović, Danica, Pod okriljem svetosti – Kult svetih vladara i relikvija u srednjovekovnoj Srbiji, SANU, Balkanološki institut, posebna izdanja 92, Beograd, 2006. 228

Popović, M., „La decouverte d’un depot de monnaie du roi Stephane Radoslav dans la forteresse de Ras“, u: Kovanje i kovnice antičkog i srednjovekovnog novca, Narodni muzej, Beograd, 1976. Popović, Radomir, „Arhiepiskop Danilo II i upravljanje crkvom“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. „Počinje historija izdana od Mihe Madijeva de Barbazanis iz Splita o podvizima rimskih careva, i papa, dio drugog dijela godine Gospodnje MCCXC“, Legende i kronike, uredili Nikola Disopra, Cvito Fisković, Jure Franičević Pločar, Vedran Gligo, Živko Jeličić, Hrvoje Morović, Vladimir Rismondo, Književni krug – Čakavski sabor, Split, 1977. Purković, Miodrag Al., Avinjonske pape i srpske zemlje – Svetiteljski kultovi u staroj srpskoj državi, LIO, Gornji Milanovac, 2002. Radić, Radivoj, „Novi podaci o pronijarima iz prve decenije XIV veka“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, XXI, SANU, Beograd, 1982. Radić, Radivoj, „Kralj Milutin u venecijanskom dokumentu iz 1313. godine“, u: Manastir Banjska i doba kralja Milutina – zbornik sa naučnog skupa, Niš – Kosovska Mitrovica, 2007. Radić, Radivoj, „O vernicima i prevernicima (dve crtice iz XIV veka)“, u: Istorijski časopis, knj. LVI, Istorijski institut, Beograd, 2008. Radić, Radivoj, Vreme Jovana V Paleologa (1332–1391), Vizantološki institut SANU, posebna izdanja, knjiga 19, Beograd, 1993. Radić, Radivoj, Strah u poznoj Vizantiji (1180–1453), Evoluta, Beograd, 2014. Radojičić, Ðorđe Sp., „Pesme za kult Ahijiliju Lariskom kod Srba“, u: Letopis Matice srpske, juli, Novi Sad, 1961. Radojičić, Ðorđe Sp., „Hilandar u doba Nemanjića“, u: Misao, Beograd, 1925. Radojičić, Ðorđe Sp., Antologija stare srpske književnosti (XI–XVIII veka), Nolit, Beograd, 1960. Radojičić, Ðorđe Sp., Razvojni luk stare srpske književnosti, Matica srpska, Beograd, 1962. Radojičić, Ðorđe Sp., Tvorci i dela stare srpske književnosti, Grafički zavod, Titograd, 1963. Radojčić, Nikola, „O Nemanjićima – Talijanske hipoteze o početku i koncu slavne dinastije“, u: Prilozi Letopisu matice srpske, knjiga I, sveska 1, Beograd, jan.–feb., 1928. Radojčić, Nikola, O tronoškom rodoslovu, Srpska kraljevska 229

akademija, posebna izdanja, knjiga 86, društveni i istorijski spisi, knjiga 37, Beograd, 1931. Radojčić, Nikola, Srpska istorija Mavra Orbinija, Srpska akademija nauka, posebna izdanja, knjiga CLII, nova serija, knjiga 2, Beograd, 1950. Radojčić, Nikola, Srpski državni sabori u srednjem veku, Srpska kraljevska akademija, Beograd, 1940. Radojčić, Svetozar, Portreti srpskih vladara u srednjem veku, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Beograd, 1996. Radonić, Jovan, Rimska kurija i južnoslovenske zemlje XVI–XIX veka, SAN, posebna izdanja, knjiga 155, Odeljenje društvenih nauka, nova serija, knjiga 3, Beograd, 1950. Radošević, Ninoslava, „Danilo II i vizantijska dvorska retorika“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Ransiman, Stiven, Pad Carigrada 1453, prevod Aleksa Č. Ilić, Matica srpska, Novi Sad, 1996. Sardelić, Marko, „Europski klerici i misionari o Mongolima: percepcija stepskih barbara u Europi sredinom XIII stoleća“, u: Zbornik Odsjeka za povijesne i društvene znanosti, vol. 29, Zavod za povijesne i društvene znanosti HAZU, Zagreb, 2011. Seferović, Relja, „Sveta godina 1550. u Dubrovniku: svetkovine, prijepori i pojedinci“, u: Anali Dubrovnik, 52/1, Zavod za povijesne znanosti HAZU, Dubrovnik, 2014. Simić, Pribislav, „Arhiepiskop Danilo II i crkveni ustavi“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Sindik, Dušan I., „O prvom pomenu Brskova“, u: Istorijski časopis, knj. LVI, Beograd, 2008. Slijepčević, Ðoko, Istorija Srpske pravoslavne crkve, knjiga 1, Beograd, 2002. Soetbeer, Adolf, Edelmetall – Produktion und Wertverhältniss zwischen Gold und Silber seit des Entdeckung Amerika’s bis zur Gegenwart, Dr. A Petermann’s Mittheilungen aus Justus Perthes’, Geographischer Anstalt, Erg. 13, no. 57, Gotha, 1879, prema Krekić, Bariša, „Mleci i unutrašnjost Balkana u četrnaestom veku“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta SANU, XXI, SANU, Beograd, 1982. Stanković, Vlada, Kralj Milutin, Freska, Beograd, 2012. Stanojević, Stanoje, „Da li je kralj Uroš 1268. god. bio zarobljen od 230

Mađara?“, u: Glas, Srpska kraljevska akademija, CLXIV, drugi razred, Beograd, 1935. Stanojević, Stanoje, „Kralj Dragutin“, u: Godišnjica Nikole Čupića, 45, Beograd, 1936. Stanojević, Stanoje, „Srpski arhiepiskopi od Save III do Danila II“, u: Glas srpske kraljevske akademije, CLIII, drugi razred, 77, Beograd, 1933. Stanojević, Stanoje, Istorija srpskog naroda, Beograd, 1908. Stanojević, Stanoje, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, IV, Bibliografski zavod d. d., Zagreb, 1929. Stanojevoć, Stanoje, Kralj Milutin, Geca Kon, Beograd, 1937. Stanojevoć, Stanoje, Kralj Uroš, Geca Kon, Beograd, 1935. Stare srpske biografije XV i XVII veka, preveo Lazar Marković, SKZ, Beograd, 1936. Stari srpski rodoslovi i letopisi, sredio Ljubomir Stojanović, Srpska kraljevska akademija, Beograd, 1927. Stojanović, Ljubomir, Stari srpski zapisi i natpisi, I, fototipsko izdanje, SANU, Narodna biblioteka Srbije, Matica srpska, Beograd, 1982. Schmitt, J., ed., „The Chronicle of Morea“, London, 1904, navedeno prema Živojinović, Mirjana, „Žitije arhiepiskopa Danila II kao izvor za ratovanje Katalanske kompanije“, u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, XIX, Vizantološki institut SANU, Beograd, 1980. Taranovski, Teodor, Istorija srpskog prava u nemanjićkoj državi, Geca Kon, Beograd, 1931. Todić, Branislav, „Kralj Milutin sa sinom Konstantinom i roditeljima monasima na fresci u Gračanici“, u: Saopštenja, 25, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture SR Srbije, Beograd, 1993. Todić, Branislav, Gračanica – slikarstvo, Prosveta i Jedinstvo, Beograd – Priština, 1988. Todić, Branislav, Gračanica, Muzej u Prištini i Narodna i univerzitetska biblioteka i Univerzitet u Prištini, Priština, 1999. Theiner, Augustino, Vetera monumenta Historica Hungariam sacram illustrantia, tomus primus 1216–1352, Romae, MDCCCLIX Ćirković, Sima; Kovačević-Kojić, Desanka; Ćuk, Ruža, Staro srpsko rudarstvo, Vukova zadužbina i Prometej, Beograd, Novi Sad, 2002. Ćirković, Sima, „Biografija kralja Milutina u Ulijarskoj povelji“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Ćirković, Sima, „Dubrovačka kovnica i proizvodnja srebra u Srbiji i Bosni“, u: Istorijski glasnik, 1–2, Društvo istoričara Srbije, Beograd, 1976. 231

Ćirković, Sima, „Zemlja Mačva i grad Mačva“, u: Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, knjiga LXXIV, sveska 1–4, Beograd, 2008. Ćirković, Sima, „Unutrašnja politika kralja Milutina“, u: Istorija srpskog naroda, knjiga 1, Srpska književna zadruga, Beograd, 1994. Ćirković, Sima; Bogdanović, Dimitrije; Korać, Vojislav; Maksimović, Jovanka; Mijatović, Pavle, Istorija Crne Gore, knjiga druga, Od kraja XII do kraja XV vijeka, prvi tom, Crna Gora u doba Nemanjića, Redakcija za istoriju Crne Gore, Titograd, 1970. Ćirković, Sima, Istorija srednjovekovne bosanske države, Srpska književna zadruga, Beograd, 1964. Ćirković, Sima, Rabotnici, vojnici, duhovnici: društva srednjovekovnog Balkana, priredio Vlastimir Ðokić, Equilibrium, Beograd, 1997. Ćorović, Vladimir, „Podela vlasti između kraljeva Dragutina i Milutina, 1282–1284“, u: Glas, Srpska akademija nauka, Beograd, 1929. Ćorović, Vladimir, Istorija Jugoslavije, Narodno delo, Beograd, 1933. Ćorović, Vladimir, Istorija srpskog naroda, knjiga 1, Glas srpski i Ars Libri, Banja Luka, Beograd, 1997. Ćorović-Ljubinković, Mirjana, „Odraz kulta sv. Stefana u srpskoj srednjovekovnoj umetnosti“, u: Starinar n. s., 12, Arheološki institut, Beograd, 1961. Ćuk, Ruža, Srbija i Venecija u XIII i XIV veku, Istorijski institut, posebna izdanja, knjiga 23, Prosveta, Beograd, 1986. Uzelac, Aleksandar B., Srbija, Bugarska i Tatari u drugoj polovini XIII veka, doktorska disertacija, Beograd, 2012. Uzelac, Aleksandar, „’Kan’ Nogaj, Kralj Milutin i srpsko-tatarski sukobi krajem XII veka“, u: Vojno-istorijski glasnik, Institut za strategijska istraživanja – Odeljenje za vojnu istoriju Ministarstva odbrane Republike Srbije, br. 1, Beograd, 2009. Uzelac, Aleksandar, „Ko je spalio Žiču“, u: Braničevski glasnik, Udruženje istoričara Braničeva i Timočke krajine, Požarevac, 2009. Uzelac, Aleksandar, „Najamničke vojske kralja Stefana Uroša II Milutina“, u: Vojno-istorijski glasnik, 2, Institut za startegijska istraživanja – Odeljenje za vojnu istoriju, Beograd, 2011. Uzelac, Aleksandar, „O srpskoj princezi i bugarskoj carici Ani (Prilog poznavanju brakova kralja Milutina)“, u: Istorijski časopis, knjiga LXIII, Beograd, 2014. Uzelac, Aleksandar, „Papa Bonifacije VIII, Magnus miles Simon Rosi i kralj Stefan Uroš II Milutin“, u: Beogradski istorijski glasnik, vol. V, Odeljenje za istoriju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, 232

Beograd, 2014. Uzelac, Aleksandar, „Srbija i mamelučki Egipat tokom XIII i XIV veka“, u: Beogradski istorijski glasnik, IV, Odeljenje za istoriju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2013. Uzelac, Aleksandar, Pod senkom Psa – Tatari i južnoslovenske zemlje u drugoj polovini XIII veka, Utopija, Beograd, 2015. Uzelac, Aleksandar; Radovanović, Bojana, „Crkvena i svetovna politika kralja Milutina prema zapadnim silama početkom XIV veka – nekoliko novih zapažanja“, u: Sveti car Konstantin i hrišćanstvo, tom I, Međunarodni naučni skup povodom 1700. godišnjice Milanskog edikta 31. maj – 2. jun 2013, Centar za crkvene studije, Niš, 2013. Uspenski, Fjodor, Istorija vizantijskog carstva od 6. do 9. veka, prevod Zoran Buljugić, Zepter book world, Beograd, 2000. Uspenski, Fjodor, Istorija vizantijskog carstva od 11. do 15. veka, prevod Antonina Pantelić, Zepter book world, Beograd, 2000. Faber, Moric, „Pravo barskih nadbiskupa na naslov ’primas Srbije’“, u: Glasnik zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini, XVII, Sarajevo, 1906. Ferjančić, Božidar, „Arhiepiskop Danilo II i Vizantija“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Ferjančić, Božidar, Despoti u Vizantiji i južnoslovenskim zemljama, Vizantološki institut, knj. 8, posebna izdanja knj. CCCXXXVI, SANU, Beograd, 1960. Fotić, Aleksandar, „Stvaranje tradicije: Milutinov ili Kavalarov pirg?“, u: Peta kazivanja o Svetoj Gori, Prosveta, Društvo prijatelja Svete Gore Atoske, Vizantološki institut SANU, Beograd, 2007. Hara-Davan, Э., Hara-Davan, Čingis-han kak polkovodec i ego nasledie, Эlista 1991, navedeno prema Uzelac, Aleksandar B., Srbija, Bugarska i Tatari u drugoj polovini XIII veka, doktorska disertacija, Beograd, 2012. Hardi, Ðula, „Gospodari i banovi onostranog Srema i Mačve u XIII veku“, u: Spomenica istorijskog arhiva „Srem“, 8, Sremska Mitrovica, 2009. Hafner, Stanislav, „Danilo II kao srednjovekovni istoriograf“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Curk, Franc, „Plaštanica srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina“, u: Zbornik radova Niš i Vizantija, V, Niš, 2007. Čanak Medić, Milka, „Arhiepiskop Danilo II i arhitektura Pećke 233

patrijaršije“, u: Arhiepiskop Danilo II i njegovo doba, Međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti, decembar 1987, SANU, naučni skupovi, knjiga LVIII, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 17, Beograd, 1991. Čolović, Radoje, „800 godina srpske medicine i 140 godina srpskog lekarskog društva“, Predavanje održano na Drugom naučnom skupu „800 godina srpske medicine“, manastir Sv. Prohor Pčinjski, od 9. do 12. juna 2011. godine. Čremošnik, Gregor, Kancelarijski i notarski spisi, I, Beograd, 1932, prema Ruža Ćuk, Srbija i Venecija u XIII i XIV veku, Istorijski institut, posebna izdanja, knjiga 23, Prosveta, Beograd, 1986. Čremošnik, Gregor, Razvoj srpskog novčarstva do kralja Milutina, Srpska kraljevska akademija, Beograd, 1933, prema Ruža Ćuk, Srbija i Venecija u XIII i XIV veku, Istorijski institut, posebna izdanja, knjiga 23, Prosveta, Beograd, 1986. Šarkić, Srđan, „The Concept of Marriage in Roman, Byzantine and Serbian medieval law“ („Pojam braka u rimskom, vizantijskom i srpskom srednjovekovnom pravu“), u: Zbornik radova Vizantološkog instituta, XLI, Vizantološki institut, SANU, Beograd, 2004. Šejne, Žan-Klod, Istorija Vizantije, prevod Olga Srećković, 3D+, Novi Sad, 2006. Škrivanić, Gavro, Putevi u srednjovekovnoj Srbiji, Turistička štampa, Beograd, 1974.

234

O autoru

L

uka Mičeta (Beograd, 1959) završio je Prvu beogradsku gimnaziju i studirao ekonomiju na Beogradskom univerzitetu. Novinarstvom se bavi od 1980. godine. Bio je komentator i urednik lista Student, komentator i urednik NINa; generalni direktor Tanjuga. Objavio je knjige Srbi i demokratija (Vidici i Dosije, Beograd, 1992), Sudbina Bošnjaka (NIN, 19971; Tersit, Beograd, 19992), Panorama pogleda, pojmova i mišljenja Adila Zulfikarpašića (Tersit, Beograd, 2001), Vane Ivanović između Tita i Draže – Post scriptum jednog Jugoslavena (Čigoja štampa i Otkrovenje, Beograd, 2010), Sulejman, Hurem i Srbi (Laguna, Beograd, 2012), Povratak kralja – sudbina Karađorđevića u egzilu (Laguna, Beograd, 2013), Stefan Nemanja – nastanak evropske Srbije (Laguna, Beograd, 2013), Stefan Dečanski – biografija najnesrećnijeg srpskog kralja (Laguna, Beograd, 2014), Duh pobune – odabrani intervjui (Laguna, Beograd, 2015), Stefan Prvovenčani – biografija prvog srpskog kralja (Laguna, Beograd, 2015), Krik strasti i marševi trijumfa – Dr Aleksandar Obradović, impresario Crvene zvezde (Danas, Beograd, 20151, Čigoja štampa 20162), Despot Stefan Lazarević – biografija prvog Beograđanina (Laguna, Beograd, 2016), Dušan Silni – biografija prvog srpskog cara (Laguna, 2016).

235

Za izdavača Dejan Papić Lektura i korektura Marko Kuzmanović, Danica Petrović

Slog i prelom Saša Dimitrijević

Dizajn korica Lidija Šijačić

Tiraž 2000 Beograd, 2017. Štampa i povez Margo-art, Beograd

Izdavač Laguna, Beograd Resavska 33 www.laguna.rs [email protected]

236