Bhagavad-gita

Citation preview

БХАГАВАД;:: ГИТА ПЕСМА О БОЖА НСТВУ ОДЛОМАК ИЗ :оМАХАБХАРАТЕс

ПРЕВЕО СА САНСКРТА

Д-р

ПАВЛЕ ЈЕВТИЋ

ПРЕДГОВОР НАПИСАО

МИЛОШ ЋУРИЋ

БЕОГРАД,

1929.

ПРЕШТАМПАНО ИЗ ЧАСОПИСА

uno•

ШТАМПА ГРАФИЧКОГ ЗАВОДА "МАКАРИЈЕ" У ЗЕМУНУ

AVE, INDIA! Ни у кога народа нису се Философија и Религија раэвиле у тако присно органско јединство као у Хиндуса. »У извесном {)МИслу - каже Чемберлен - духовни живот Индоаријаца недостижно високо стоји иэнад нашега : у колико је наиме тамо Философија била Религија, и Рел;игија била философија.« Философ:и:ја, Религија и Е·пша искаэане су у Бхагавад-Гити у песничком облину на један тако органски начин, у једној таквој ()рганској целини, да се оне не могу раставити једна од друге. И та религиозно-философско-етична делатност индиј­ ског духа представља се као нарочита његова особина. Такво стваралаштво пониче из индијснога духа, као што из крви Хелена пониче Грчка Уметност, 1-щја је једна, и у Сап­ финим строфама, и у архитентури Партенона, и у номпоэицији Софонлових трагедија, и у дијалентичкој драми Платонових дијалога. То не значи да је у Индији свако био философ и све­ штеник, и у Хелади свако био уметник, али је индмјСI{О рели­ гиозно-философсно стваралаштво било душа Хиндуса, као што је Грчка Уметност била душа Хелена. Те особине одређивале су им спољашњи живот и давале облик садржини њиховог унутрашњег живота. Могу песници Калидаса и Бавабу'l'И Шри:канта, или мислиоци Капила и Шаннара, или свеци Буда и Раманришна, надмашивати друге својом обдареношћу, као што су песници Хесиод и Хомер, Есхил и Софокло, или вајари Фидија и Скопас, превазилазили друге снагом свога С'l'Вара­ .чаштна, али су они по суштини свога •1·алента или генија, и по начину свога стваралаштва, сви слични један другоме. Она иста снага религиозно-философских заноса која зрачи из Ригведе и најстаријих Упанишада веје и даље кроз Веданге, Iliacтpe и раэне законике, веје кроз велике епопеје Махабха­ рату и Ра.мајапу, добива нове облике у Будизму, индијсном, ю1тајском, и јапанском, кристалише се у различним филосо­ фиским системима и номентарима, живи и даље у Пураг�ама, Агама.11�а, Таптрама, и беэбројним другим делима. Било је

3

разних смерова у индијској философији Hl\la у њој и строго систематских и аналитичко-дискурзивних творевина, - а.1:11 сви аријски заноси, од најстаријих до данашњих, дишу Релп­ ' гијом и Философијом, и ко није био мислила ц кат f.�ox�v, он је по њиховим резултатима осмишљавао свој живот и зауз11м1севн.о." Г.�аснику, 1 jy;ia, 1927. Види приказе и оцене у овим стра'Ним часописима : Journal о/' the Royal Asiatic S ociety (London, oct. 1927), The Asiatic Revie"' (London, April 1928) ; Revue dPs Sciences Philo�ophiques et The­ iogique (Paris, April 1928; The Week (CaJcutta, Dec. 1928) etc.

5

анализа, и регистрација ради регистрације ; одметништво од вечних живих стваралачних снага васељене 11 очајно одсуство богосиновс1юг осеhања; на све стране царовање техниц:изма, :који је уништио ведри мит боговс:ког живота, разорио здравље чес·rитога тела и опустошио елементарну лепоту просте душе. Погледи н а све1' не мењају се више од епохе до епохе, него од дана до дана, од часа до часа; етичка убеђења ·смењују се као сукње и политичке партије. Немајући норена у дубинама духа, она се нупују и продају :као ма која роба, као метреса и про­ ститутка. Свуда живот in puris naturaliЬus. Евроамерички човсн заборавио је да зло лежи у самом човеку. Другим речима, Западу недостаје онај огањ духа и онај занос понирања у себе који је освајао мислиоце Индије и ноји би: могао извршивати лековит утицај на савременога човека, чији став према животу, у ово _материјаш1стично време, личи на вијање гладнога нурјана у степи. Кад мислим о су­ тону данашњег западњачког стваралаштва, често ми пада на памет једна мала слика, у једном талијанском ивдању Дантеа. Један раскошни пејзаж пролетњи и у њему :крст високо по­ дигнут. На :крсту је Христос, оборио очи, а на лицу му израэ дубоког бола. Поред :крста, доле, седи један :калуђер, ноји је лице поирио рукама и тихо јеца. То је Фрања Асишки. О:ко њега и о:ко нрста свуда самоhа, пуста, очајна, ужасна самоћа. Људи су без трага побегли, и само је остао он, другар голубова и брат ветрова и ниша. А под слином написане речи: »L'amore che non е amato«. Ното Europaeus је испевана песма, нешто што је да1·0, а homo Balcanicus је песма која се почиље певати, неш1·0 што

је задато. И зато је од великих култура Истона, l\итаја, Индије, Јапана, за развитак српскога духа најважније упознавање кул·rуре индијске, нарочито њено учење о дap.11tu, што га ивноси и Бхагавад-Гита, а што значи за Хиндуса оно што и за Ја­ панца бушидо, т. ј. етос, врлину, правду, заслугу, дужност, функцију, велики закон. Дарма одiовара нашем схватању .правде, оне божје правде Rojoj сина учи Јевросима, класична госпа израјанка, и коју је у својим Говорu.1tа и чланци.11tа често наглашавао Јован Цвијић, praeceptor SerЬiae. Нао свака је­ динка, тако и сваRи народ има своју дарму, која одговара његовој историјској мисији у космосу, и његова је васељенска дужност живети по тој дарми и на тај начин остваривати етичку аутономију у одсвиравању своје мелодије у Еасељепској симфонији свебиhа. ·

6

Данашња еонсt\а функција Србије, посматрана у екумен­ ској перспективи, належе што присније додиривање српскога духа са сновима 11 визијама старе :и :модерне Аријаварте, са мудростима с1•арих ришија и са проповедима савремених про­ ро:ка слободне и сутрашње Индије. Песништво је већ почео уводити Г. Богдан Поповић својим сјајним упоредним преводом прекрасне Биљанине песме Чаур�та елегија. И Г. Павле Јевтић, мој драги пријатељ п један од првобораца у нашем нараштају за сутрашњу, бољу и духовнију, Србију учинио је овим пре­ водом велину услугу не само нашој књижевнос�µ, нашој науци, нашој философији н религији, него и свему нашем животу. Овом прилиRом, треба истаhи и уредничку пажњу Г. Жике Милићевиhа, који је схватио значај овога превода и уступио му места у не1юшпю бројева часописа Лfисао. Aluлoiu



7

ђурић.



БХАГАВАД= ГИТА УВОД. У старој светској књижевности најважније место вауви­ мају два чувена индиска епа : Ра.мајапа и Махабхарата. У почетку ова два епа су били херојсю� песме и историске приче, а доцн:ије у току :истор:иског раввиfiа на првобитн:и еп је додацо много религиско-философских дела и моралн:их поука. Они су тако велики по својој садржини, да непосвеfiеног читаоца мо­ рају испунит.и страхопоштовањем. Већ.ина научи.ика слажу се да су Махабхарата .и Рамајана као целина постала у времену .између 600-3uv -·"7'Ина пре Христа. Није искључено да су оба ова епа постала много раније. Но како је индиска традиција увек склона да иде у фантазију, њено мерило ва ста­ рину Махабхарате не може се сматрати као ауторитет. У Индији, као и у старој Грчној, епски материјал је постао ив песама које су славиле племенита дела јунана. Постепено на првобитни материјал надовезала се, као резултат многих пре­ иначавања, уметања :и додавања, велина маса нових нњижев­ них и фЈЈлозофсних дела. У првом делу прве нњиге Махабха­ рате наводи се да је Бхdрата првоби1'Но имала 8800 стихова, па 24.000 и најпосле 100.000 стихова! Ни један научник није још успео да издвоји првобитни текст од уметнутог материјала и да понова реконструише оригинални текст. Да је ово дело у почетну имало нарактер херојског епа в:идимо нарочито из пр.иче о краљу Налу, Савитрн и из чувене епизоде која се на­ лази у II. књизи Махабхарате, где се описује нако племе Пан­ дава губ:и на коцки своју државу и мора да Ј.Ще у шуму. Посматрана као епска целина, Махабхарата садржи у сво­ јих осамнаест књига сећања и успомене аријсю1х племена на борбе које су она водила с урођеницима, а наро�.ито опис ме­ ђусобне борбе двају сродних аријских племена Куру и Пан­ дава. Бишма, најстариј:и од Ераљевских потомака племена Куру, смртно рањен на бојишту и изрешетан стрелама, предаје

9

усмено, у врло дугач:ком говору, мудрост правих витезова мла­ ђим генерацијама. Пошто су Пандава изгубили царство на :коцю1, они се повлаче у шуму Rамја:ка и проводе у служби код краља Вирате. У петој књизи налазимо ка1ю се обе супарщ1чке стране спремају за борбу. Дри:тараштра, слепи краљ племена Куру, приr.1а од вечито младог .мудраца Санатсуџате учење о тајнама света. Доцније у VI књ:изи Махабхарате (»Бишма-парван«) на­ стаје веh опис чувене борбе која се одиграла на Rаруншетри, једној равници бл:иэу садањег Делхи-а. Арџуна, главна щrчност Бхагавад-Г:ите, плашЈf се да ступи у борбу са својЈ1м сродни­ цима. На сцену долазЈ.f бог Кришна, кој:и је инкарнација бога Вишну, а у овој песми је представљен нао упра Рља ч убојних нола Арџуне. Он га подстиче на борбу, без обзира на све предрасуде, да бн на тај начин испунио своју дужност. Овај мотив служц као историсна подлога целокупnом спеву Бхагавад-Гите, где се излаже па основу традиционалних веровања и размиш­ љања философсно-религиско учење Хиндуса. Посматрајући Махабхарату, видимо да ово огромно дело не представља систематску цеЈ1ину. Индија је одвајкада б:ила центар живе философско-религиске делатности. У време по­ станка овог епа постојале су разне школе браманске и борЈЈле се за п рвенство. У једном тексту епа (АнугИта 34 гл.) налаВТ1мО нако мудраци питају самог Браму1 о томе :које је право и истЈЈ­ нито учење. >)Ми видимо да су равни облицЈ.f Дарме танореfiи противуречни. Једн:и нажу: да Дарма остаје пошто је тело уништено ; други нажу: да није тюю. Једни кажу да је све сумњиво, а други да сумња не постоји . . . Брамини који по­ знају Браму и в..�де истину верују да је она једна ; други ве­ рују да је дистиктна; тре:lџ-1 опет да је многострука . . . Једни су за :купање, други нису; јед)- ti су за узимање хране, други су за пост. Поједини величају акцију, други мирноfiу душе«.2 Ив овога се види, да Махабхарата није производ једног ума, :као што је можда Хомерова Одисеја, вefi ивраз целокупне нул­ турно-религиске делатности једне целе расе. Овај еп пред­ ставља прелазно доба староиндиске нњижевности, нада се с једне стране вршила еманципација од ведич:ког и браманс:ког 1 Треба разлииоватн реч »Brahma«, персонифицирано, божанство од речи 1>Brahman«, средњег рода, апсолутно Биliе и Небиliе (Sein und Nicht­ sein) у исто време. Он је иманентан у свим бићима и свим стварима, први уврои васионе. Њега сазнају само највиши мудраци (atma-yogi) достиг­ нуliеы највише свести. (Впдн Surya-gita, ch. IV). 2 Sacred Books of the East, vol. VIIJ, 375.

10

ритуала и митологије и када се је Браманивам сукобио са раз­ ним новим учењима и погледима на свет и човека, а под ути­ цајем равних рефорама. Човек више пије подложан промен­ љ:ивој Ћуди богова, као у доба Риг-Веда, веh је он сам одговорни чинилац и представља неку врсту антропоморфичног бога. Сва трд основна система индпске философије, обојена при11111т:ивно:м браманском митологијом, налавимо у Махабхарати напоредо са :историским материјалом. И данас стоји 01·ворено питање :који су најстар:ији делов:и овог епа. Многи Ће се интересовати ва :име писца ил:и састављача Махабхарате. И поред :извесних историских чињен:ица, немо­ гуће је вадовољити радовналост читалаца, пошто постанак епа датира из митолошког доба. Према ппдисном предању, :извесна МЈ>!.Толошка личност »Вјаса«, што значи бу:квално »Скупљач«, »Сач�1щ1тељ«, написао је овај еп. По тој истој традицяјп, он је написао :и Веде, хронолошн:и много старије, па чак и Пуране (легенде) које по свом саставу припадају истор:и:ском врЕмену.1 Највећи део ове огромне енцинлопедије предавао се усмеuо с нолена на колено, те на основу 1·ога Хиндуси придају овом епу, као и многим осталим :клас.ичю1м делима, дубоку старос1·. Вербално учење напамет била је одлЈ1ка старих народа, тако да и данас .има хиљаде .индискпх пандита који знају напамет свано важније дело, било философско, било књижевно. По­ стоји читава класа људи >>Народних песника« (као :код нас­ гуслари) који се :међусобно такмиче о првенство, на :име, ко­ ли:ки збир стихова могу да вадрже у памћењу! Зато није ништа чудновато што наилазимо на неодређену хронологију мпог:их важних :и овбиљних нњижевних дела. Можемо се тешит:и да :и :и:с•rорисни пер:иод щщиске књ:и:жевности не стоји особито у по­ гледу хронологије, ауторства и т. сл. Као и код многих других дела индо-ариске књ.ижевностж1, у недостатку тачи.нх података о времену постанка, писцу и утицајима нема ни ва Бхагавад Гиту тачних историс.ю�х по­ датака. Вероватно, неколико векова пре Христа, када је у Индиј:и бог Кршна или Васудева эаув.имао важно место у нн1 Индиско предање вели ва њега (1) да је био син чувеног мудраца Парасаре и да се повунао у пустињу одмах по свом рођењу. Тамо је водио пустињачки живот ивлажуhи се највећим искушењима док га н11је по­ авала његова мајка Сатјавати да се ожеюr. Тано је он б110 отац Панду, Дритараштре и Видуре. Његово право име је било Rришна-дваипајана, а эат11м прозван Вјаса (•скупљач«). Он је по природ�1 својој бесмртан 11 тако исто легендарна :шчност "ао и остале у Индији.

11

диском пантеону, извесне доктрине су се образовале да би оправдале и његово метафизичко биће. Ова учења су пренета усменим предањем преко религиско-философсRих школа »Бха­ гавата« и »Панчаратра«. Један део тог традиционалног учења о :Кршни садржи и Бхагавад-Гита. Било како било, оч�-1гледно је да ова дивна философска песма ужива високо поштовање не само Хиндуса, већ целог света. За Хиндусе је она иэвор ин­ сщ-1рације и духовне делатности, за западни свет она представља најизразитији споменин староиндиске духовне I{ултуре. С гледишта историско-философсног, она представља најстарији, споменик монотеистичке тежње. У њој бог Кришна ()�Црню(), управљач убојних Rола Арџуне, подстрекава последњег на борбу :и ват.им. у тону даљег налагања јавља му се као инкарнација са­ мог моћног бога Вишну. Треба нарочЈfто имати на уму да јеИндија учила да постоји као основни закон бивања у свету : Нар.ма, закон наузалитета и из њега :изведен закон реиннарнације.1 Према Пурdнад�а (старим легендама) велини људЈt и сами богови не јављају се на свет случајно. Они се развијају од нај­ мањег до највећег у сагласности с горњим законом. )>Од обичне сламке па до највишег Браме ништа пије цэувето од овог ве­ ЧЈtтог аакона бивања-кармеЗнај, да као што с:илнЈlf ветар вечито пребива у етру .и иде на све стране, тако исто сва створења. пребЈ1Iвају у мен:и. Rада се један циклус ( ка.лпа) ваврши, о Rунтин сине, сва створења улаае у моје биће; када један циклус понова отпочне, ј а нх понова стварам.« (IX, 6-7). Отуда је и даље раввијена ова ндеја и допринела постанку теор:ије о реинкарнацији :и карми. То период:ично стварање :и уништавање ч:итавог циклуса може се пр:именити не само на космич1щ и универэалн:и живот, већ исто тако и на индивидуалн:и ток живота. Тај исти процес ра­ ђања и умирања дивно Ј1Ј:Эражавају метафорички :и -Упан:ишаде. Тако Брхад-аранјака (5 брамана) даје оп:ис процеса ивлажења душе ив тела: »Rao што гусеница, дошавши до краја једног листка, почиње нов лист, исто тако :и душа, одбац:ивш:и тело и внање, почиње иа почетка нову ега:истенцију. Ил:и као шт°' 1ювач, увевш:и један комад влата, ствара иа њега новије и лепше форме, тако исто :и душа пошто се ослободила тела и напуст.ила незнање, ствара ва себе новије :и лепше форме . . . « 11.

Бхагавад Г:ита, као једна еп:иаода :ив Махабхарате, почиње на оном месту када се војске двају сродних племена, Rypy :и Пандава спремају ва борбу. Арџуна је обхрван велцк:им болом :и грижом савест.и:, видећ:и да Ће се две војске упуст:ити у бра·го­ убилачки рат. Његов упраЕљач убојй:их кола, бог Rрпшна бодри га .и подст:иче на борбу да би иаврш:ио своју дужност (dharma). Бојво поље на коме се вод:и битка эове се Rуру-кшетра :или Дарма-кшетра1 то јест поље дужнос·rи, што свакано ун:ааује на алегорични карактер овог дела. -У овој алегоричкој »Песми о Божанс'ГL)Н< налавимо сличне елементе хероиа:и:раног :исто­ риског догађаја као у нашој народној песми >>Бој на Rосову«. i Dharma значи највишу дужност, правду, вечити занон и веома ј е широн појам у инЈ(исној философији 1 1 релип1ји. Нени мисле д а у овом случају израз "Дарма-ншетра« аначп алегорич1.;и брамансну религију , а мистични личност човенову где с е води увен унутрашња борба између савести и страсти. Но историсни је утврђено да Нуруншетра представља данашњи Спрхинд, ноји се налааи ивмеђу рена Сатлеџ 11 Џамне.

13

А1ю б.и се упус1'.или у испит.ивање овога, показала би се ј една

несумњива сличност, на име: да јунаци Махабхарате имају извесне заједничн:е црте са јунацима из нашег Косовског епа. Као што је косовска божур својим црвеним л:истиЋ:има служ:ио као символ Божанске Правде, тано и Лотус, тај чудни и внаме­ нити воден.и цветан индиске м:итологије, стојећи у веви са зем­ љом својим кореном, за воду везан својом стабљ:иком, за вавдух својим цветом :и примањем сунчан.их зракова са светлошћу, б:ио је аначајан и чудан симбол индо-арпске расе. Поред своје чисто л:итерарне вредностЈ'I, Бхагавад-Гита, представља један од најважнијцх уџбен:ика ил:и дела за разу­ мевање индиске м:исли. Она садржи у себи све основне мисл:и 111щ:ис-к:их философа изражене у систем:има Миманса-Веданта, Санкца-Јога :и Њаја-Вајшеш:ика. "У време нада ј е постала ова Гита, водила се велика културно-социјална борба на тлу старе Аријаварте. С једне стране Браманизам као културно рел:и­ гисю1 систем, с друге стране раан:и секташки поиретн на челу са Будиамом, претили су да прекину стару брамансиу тради­ цију засновану на кастама. Махабхарата, а нарочито Бхагавад­ Г:ита, су интелектуални одблесан те борбе оног времена Ј{ада су вредности ж:ивота биле поремећене. Гнта се сматра Ј{ао ј еванђеље правоверних Хиндуса. Под­ једнако цењена од урођеника и 'I'уђ:их верских органиаација, она је постала уџбеник и основа културе и духовне дисциплине Хинду:иама. После филовофских )'панишада, Ги1·а представља најважнији прилог ва изучавање индисне философије. Бха­ гавад-Гита преведена је на све европске језике осЈ1м Српско­ Хрватског. Гита спада међу најраспрострањеније књиге на �вету. Међу првима ној.и су на вападу оцен.или велцчнну и ле­ поту индисне ф.и:лозофије и књижевности бЈю је немачки фи­ Јюзоф А. Шопенхауер. Он је у персиско-латинском преводу D. Anquetil-a ч:итао одломне "УпанЈ-1шада, па наже ивмеђу осталог : »То ј е најпоучнија и најуавишенија лентира на свету; она је била утеха мога живота и биће утеха моје смрти.«1 Не мање признања индисној фи:лозоф»ји и књ»жевности одаје и повнат» индолог П. Дојсен, кој» ј е провео готово пола века студирајући индиску нултуру и нњижевност. А. Г. Шле­ i'ел, одушевљени присталица индисне филозофије, први ј е превео Г»ту са санскритског на латинсхщ.2 1

Parerga II, § 185. Овај превод Гите заједно са оригиналним сансиритским писмом публикован је 1823. г. под насловом ; Bhagavad Gita, id est 0€Оп€оюv 2

74

У Гити налазимо наизменично песника, свештеника и философа. У њој је сједињен :идеал са практичним животом. Отуда :и· долази њ �на општа вред:ност. И ако је местимично а.пстрактна, њена 3е садрж:ина прожета духом опште човеч­ ност:и и хр:ишhанским моралом. Староиндиска књижевност мало је позната у нашој земљи. Познавање Индије и Исто1tа сматра се још и данас као научни луксус. :Културно-духовна ак•1•ивнос·г старихБрамана и Н'шатрија била је таRо жива у току неколико хиљада година, да европсни научни све�' није још у стању да схвати огроман прилог старих Аријеваца европс:кој култури. Чувајући принципе својих ду­ ховних те1tовина :кров усмено предање, они су били у могућ­ ности да одрже до данас у целости своју науку и религију, философију и уметност. Неисцрпан је био иввор тог предања. Пощто су живели у ј·еднQм фантастичном свету симбола, они су сRвнавали све стuари кроа алегорију и мит. Можда бащ вато је п бшю могуће да се сачувају све оне руководне мисли, које су даваЈrе тон и правЭЈ\ читавом религисно-етичком и кул­ �·урно-социјалном систему ној:и се вове Хиндуизам или Бра­ манизам. Преводећи овај најзначајнији: одеља1-t философсног дела :махабхара�'е-ривнице индис:ког живота, мишљења и веровањя - надам се да ве исти побудити интересовање ва стару индиску Rултуру, религију н философију, чији се утицаји већ осе­ ћају на 3ападу. Превођење није увек проста ствар. Овај лабиринт религије, философије и митологије - Брамани­ зам -- не може бити једноставан нао роман, приповетка, или дужи спев. Стога преводилац је задржао себи право да неюrм местима ))Бхагавад Гите(( да онај смисао ноји је у сагласности с це.локупним тоном индисr-tе философије и религије. Г. Ж. Ми :11.ићевић, уредник >ЈМислюМисли«, I-toja је донекле материјално била одговорна ва штампање овог превода.

Д-р

П. Јевтић,.

µЕЛо�, sive Almi Crishnae et Arjunae Colloquium de rebus divinis, Bharatae episodium. Textum recensuit, annotationes criticas et interpretation:em latinam adjecit А. G. а Schlegel (Bonn, 1823).

15

I ГЛАВА . Дритараштра : »Сусревши се эа борбу на пољу Дарме, у эемљи Куру, шта су тамо радили Моји и Пандава наро-r, о Санџаја ?« Санџај а : »У истинп, нада је нраљ Дурјодана спаэио војску Пандаве у бојном реду, приђе своме учитељу и говораше му ове речи: »Погледај, учитељу, велики бојни ред синова Пандаве, које је поврстао Драупадин син, твој мудри ученик! Тамо су чувенц јунаци, схшн.и: стрелци, равю1 Бим.и и Арџунц у борби: Јујудхана, Вирата и Друпада, вође убојних нола; Дрштакету, Чекитана, јунач1ш :краљ од Каши, Пуруџит, Кунтибоџа, вођа Шиби, силан :међу људима ; Јудiаманју смели, храбрн Ута­ мауца, Субхадрнн син, синови Драупаде : свн вође убојних кола. Али чуј, о најв:иши међу Брамџнима, који су се од наших иста�ши као вође моје војс1{е. Ја hy ти их каэати по имену, да би их энао. »Ту СИ TJI сам, Бх:ишма, Карпа 11 Крипа, побr>дилац у борби, Ашватаман, Ви к арна и Сомадатин син и многи други јунаци који су жртвовали своје животе ради мене, рукујући разн:им оружјем, сви подједнако вешт:и у борби. Ова наша војска, коју предводи Бхцшма је недовољна ; премоhна је она војска тамо ноју предводи Бхџма. Стога треба сви вп да будете на своме месту и да чувате Бхишму((. Иэаэвавши у њему· радост, старешина војсне Куру, стари Бхишма, эатруби у убојни рог који је одјекнуо као лавовски урлиR. Одмах эа њим эахорише се рогови, добоши, гонгови и трубе и подиже се дивља хука. За·rим и с противничке стране Мадхава (Кр:ишна) и Пандава (Арџуна), стојеh:и на великим коли��а упрегнутим од два белца, эатрубнше у своје божанске рогове. Кришна затруби у рог »Панчаџанја«, Девадата за­ труби у »Божји Дар> «. н

32

VI ГЛАВА. Rришна : »Ro врши своје дужности без обзира на награду истински је испосник1 и Јогин, али не онај :који је без ватре и неактиван. Знај да оно што људи зову самоодрицање јесте наука о Јоги, јер нино не постаје Јогин, а:ко се не одрекне себичног циља. 3а светитеља, који жели да постигне Јогу каже се да су дела срество ; пошто је постигао Јогу његово је срество мирноћа духа. Јер када човек не осећа привлачност за чулним пред­ метима и делима ; када одбаци сваки себични циљ онда се :каже да је достигао праву мудрост (Јогу). Нена подигне себе Атманом, нека не буде његов дух учмао, јер је свако сам себи пријатељ и неприј атељ. Ro савлада себе, он је сам себи прија­ тељ, но његово Ја може му пос1'ати прави спољашњи непри­ јатељ, а:ко није савладао себе. Ако је човек савладао себе и Апсолутни Дух - пребива душевно ведар, онда Параматман, задовољно, исти на хладноћи и 1·оплоти, у радости и жалости, у части и нечасти. Јоги, чији је дух задовољан знањем и разбо ­ ритошћу, који је непо1юлебљив и савладао своја чула - такав човек је савршен, јер он подједнако цени грудву земље, камен и злато. Највиши је онај који је подједнако расположен према пријатељу и непријатељу, вољеном и равнодушном, неутрал­ ном, према омрзнутом :и рођаку, исти према добрим и злим. »Јогин треба увек да живи под дисциплином, да живи у усамљеним местима, да влада потпуно својим умом, бев пожуде за ма чим и без својине. Он треба да намести за себе једно чврсто лежиште на чистом месту, ни сувише високо ни сувише нисно, покривши га одовго платном, јеленс:ком кожом и травом »куша ((2, Затим Ће сести на ту постељу пошто је нонцентрисао своју мисао на једну 1•ачку, обувдавајуhи делатност ума и чула, пра1{тиковаhе Јогу ради духовног очишћења. Непомичан, -

а и ј а с li. је нарочита врста траве, ноја се употребљава при рели­ гвјсюш обредима. 1 с 2

»Kusa«

33

држећи тело, главу и врат усправно (у равнотежи), с очима управљеним на врх носа, не гледајући около себе, духовно миран, без страха, живећи под заветом девичанства, нонтроли­ шуhи свој ум и мислима управљеним на Мене, - тако треба да седи Јогин, предан Мени. Та:ко држећи свој ум увек у равно­ тежи, такав Ј огин достиже мир чији је :крај нирвана и сједињење са Мном. Јога није за оног који једе сувипiе, нити за оног :који не једе ништа, нити за оног ноји је снлон сувишном спавању, нити за оног ноји не спава, о Арџуна. Науна о Јоги, која је највиши цћљ и значи крај свакога бола, јесте за оног, који једе и одмара се умерено, чије је напрезање у раду умерено, чији је сан и будно стање умерено. I-\ада свој савладан ум управи своме правом бићу - Атману, немајући никакве жеље за ма којим предметом, онда се :каже да је Јоги. »I-\ao што лампа у једном аанлоњено11'! месту не 'l'реперю< - то је слика једног Јогина, ноји је савладао себе и прантинује Јогу на себи. Rада се духовном нонцентрацијом савладане мисли потпуно умире и :када гледајући себе :кроа Атмана налази унутрашње задовољство у Атману ; :када сазна бескрајну срећу ноја, нала:зећи се ианад чулних утисана, може да се схвати разумом, онда учвршћен у томе он не оставља више Истину. Пошто постигне ово, и увиди ца пе постоји ни1{акав виши дар, и када је у томе утврђен, не покреће га ни највећи бол - ово раздвајање од јединства (идентификације) с болом :зове се Јога. Ова Јога се може радити с одлучношћу и непоколебљива срца. Пошто одбаци потпуно све пожуде, постале из фантазије и влада својим чулима силом ума, мало по мало он ће добити мир с чврстим разумом ; учврстивши свој ум у Атману, оп не треба да мисли ни на шта. Кадгод нолебљив и несталан ум оде у страну, он треба да га примора да се врати натраг директно под нонтролу Атмана. »Јер највише блаженство долази оном човеку, мирна ума, који је утишао своје страсти, постао Брама и неукаљан. Тако Јогин, ослобођен греха, који увек ради на Атману, достиже лако бескрајно блаженство у додиру с Брамом. Следујући у духу Јоги, он гледа подједнако на све ствари, он види Атмана у свима бићима и сва бића у krману. »Ro мене види у свему, и све у мени, ј а њега не одбацујем, нити он мене. Јогин, ноји тежи јединству и обожава Ме - који пребивам у свима бићима - он пребива у Мени, ма где се нала:зио. Ro види исту суштину у свима стварима, било :задо­ вољство или бол, он се сматра ва највишег мудраца, о Арџуна«.

-,

Арџуна : »Ти си ми казао ову Јогу равнодушности, о Мадхусудана; али ја не видим како се :може чврсто одржати, эбог нестал­ ности срца. Јер ум је у истини колебљив, буран, јак и упоран ; стога ми изгледа тешко да се обузда, као и ветар((. Кришна : »Без сумње, тешко је обуздати несталан ум о Махабахо; али непрестаном вежбом и непристрасношhу он се може обуз­ дати, о :Кунтин Сине. Ја знам да Јогу може тешко постићи човек необуздана духа, но човек који стреми, господар самог себе, он може постић.и када озбиљно 'rоме тежи«. Арџуна : »Којим путем иде онај, који има вере, а не влада собом и његов ум бежи од Јоге, тако да не достиже савршенство Јоге ? Да ли он отпада с обе стазе (сазнања и акције) и пропада као растурен облак, не достигнувши. и эаваран на путу ка Брами ? Ово је моја сумња, о Кришна, ти треба да је сасвим разбијеш; јер нико други осим тебе не може разбити ову сумњу((. l{ришна : »Он не пропада ни у овом, ни у >юном(( све'l'У ; јер нико, драги мој, који чини правду, не пропада. Онај, који не успе у Јоги, иде у царство праведнина и тамо пребива беэброј година, затим се рађа поново у дом чистих и И .itућ.них људи. Или се може родити у породици мудрих Јогина. Но такво рођење добија се врло теш1ю у овом свету. Тамо он добија знање стечено у прошлом животу и стога тежи још више савршенству, о Сине Куру. Јер његове пређашње склонос'I·и воде га напред, без његове воље ; чан и ако само жели да саэна Јогу, он иде иэнад самог Шабда-Бpa.1tie1• Заиста, Јоги:н ној и приљежно ради, очишћ.ен од грехова и пошто се усавршио у току многих рођења, доспева Највишем Циљу. Јогин се сматра вишим него испосници, вишим него :научени људи, он је већ.и -него чинилац добрих дела ; стога буди и ти Јогин, о Арџуна. Од свих Јоги-а мени је нај­ милији онај ноји ме обожава вером, својим унутрашњим би:­ Ћем преби:вајућ.и у мени«.

Тако се свршава щеста глава, названа »Адхјат.ма-Јогаупљен од сваког зла. Разум, знање, умна незаслепље­ ност, стрпљење, истина, самообуздавање, мирноћа, задовољ­ ство, бол, биhе, небиЋе, страх и храброст, безазленост, равно­ душност, задовољство, аскеза, давање милостиње, слава и срам : ово су појединачне карактеристике бића које потичу од Мене. Седморо исконских велиних мудраца и четири за­ т1етника људских раса, звани »Ману«1 по1·ичу из мога бића и; ума ; од њих су постали ова створења у све1'у. Ro у истини зна ову моју силу и магијс:ку силу - Јогу, - он је несумњиво уравнотежен овом непоколебљивом Јо гом. Ја сам узрочник свега, од Мене све потиче ; :мудраци, знајући ово, обожавају Ме духовно предани. Мислећи на Мене, предајући ми живот, поучавајуhи: један другог они Ме хвале и налазе у Мени задо­ вољство и радост. »Танвим људима кvји су Ми увен предани и одани из љу­ бави, ј а даривам оно умно просветљење којим они доспевају Мени. Из сажаљења према њима ја улазим у њихово биће и светлом жижом знања уништавам мрак ноји је постао иа не­ знања«. Арџуна : »Ти си највиши Брама, највише обитавалиште и највиша чистота, о Господе ! Rao вечитог небесног Пурушу (Духа), 1->ао правога, нерођеног и свуда продирућег Тебе су признаш-{ 1 »Ману« је генеричко име ва митолошке праоце људских раса. Према индис1юј митологији, при сваком стварању света један »Ману« са седморо исконсних мудраца, председава једном космичком периоду или Манваптари, који траје милиардама година.

43

сви божански мудраци и небесни Нарада, Асита, Девала и Вјаса,1 а и ти сам си то мени кааао. Све што ми ти кажеш, о Кешава, ј а верујем да је истина, јер нити богови, пити Данави (полубогови) анају твој постанак, о Господе. Ти једини познајеш себе самим собом, о највиши Душе, творче и господару свих створења, боже богова, Господару света. Стога Те молим дd мп кажеш, беа уздржавања, твоје божанске моћи, којпма по­ стојаваш, одржавајуhи ове светове. :Како те могу поанати као Јогин сталном медитацијом и у ком облику бића могу да те схватим, о Господе ? Објасни ми још у појединостима •rвоју магијску силу - Јогу - и твоје моћи, о Џанардапа, јер ј а никада нисам пресићен слушајући твоје бесмртне речи«. Кришна : »Добро ! Ј а ћу ти рећи о мојим божанским моћима, о нај­ бољи иа племена Куру, у главним цртама, јер нема краја моме пространству. Ја сам Атман којн станује у дубини сваког бића, о Гудакешо, ја сам почетак, средина и крај свих створења. »Међу Адитјама (првобитним бићима) ја сам Вишну, међу светлостима ј а сам арачно сунце, међу Марутима (боговима ветра) Маричи ; од ноћних небеских тела ј а сам Месец. У Ве­ дама сам Самаведа, међу боговима Индар, од чулних органа ја сам ум, у живим бићима разум. Међу Рудрама (разорним небеским: бићима) ја сам Шанкара, међу воденим и земаљским духовима ја сам Кубера - бог богатства ; бог ватре код бића звана »Васу«, међу божанским планинама ј а сам Меру. Знај да сам међу домаћим свештеницима први Брихаспати,2 међу војсковођама Сканда - бог рата, међу водама океан. Од ве­ лин.их мудраца ј а сам Бригу, међу р ечима »Ом«, међу жртвама ј а сам тиха молитва, међу планинама Хималаји. Међу дрвећем сам »Ашвата«,3 меlју божанским мудрацима Н арада, међу Гап­ даравама Читраратэ, међу савршеним ј а сам црвени мудрац. »Знај да сам међу коњима Учајшрава, постао заједно са бесмртнош:hу, међу племенитим слоновима Ајравата, међу људима краљ. Од оружја ја сам гром, међу светим кравама 2 Нарада је инднсни мудрац, слие, ја без престанка шаљем на њпхов пут кроа живот у демонску утробу. Паднувши у демонску утробу, заслепљени пэ једног ро­ ђења у друго, опи Ме никада не достижу, о Кунтин сине и иду одатле најнижем путу. >>Трострука су врата пакла, која разоравају душу, а то су._ �сеља, љутzта и пожуде� ; сваки човек треба да се одре1ше ових, трију. И онај човек који се ослободи ове троструке капије мрака ствара самом себи блаженство и одлази највишем циљу. Онај пак 1->оји следује својим прохтевима и којн је одбацио прописе светих књига, не може да постигне савршенство, нити срећу, нити највиши циљ. Стога нена Свете Rњиге (Шастрам) буду твоје мерило эа распоанавање добра и эла. Знајући шта пропи­ сују Свете Књиге ти треба да радиш у овом свету.«

Тако се свршава шеснаеста глава бо'Јкапске и дел�онс1�е судбе«.

61

па.звана»Раз.ш ковање:

XVII ГЛАВА. Арџупа : »Но rtан:ав је положај оних који су одбацили пронисе За­ I{онских Књига (Шастра:м), а приносе жртве с пуно вере, о Rри­ шна ? Да ли они пребивају у доброти, страсти или тамп ? »1 »Троструr{а је Вера2 телесних бива и она потиче иа њихове природе ; њихово биhе припада или Доброти, или Страстп, или Мраку. Сада чуј о томе. Вера одговара природи сва.ког С'l'ворења. о Бхарата. Човек се састоји иа вере : .кава је његова Вера, та.кав је 11 он. Добри људи обожавају богове, страсни људи обожавају полубогове и демоне ; остали, предани мраку, обожавају духове умрлих и множину земаљских духова. Опи људи који врше стра­ ховите аскете.ке вежбе које нису прописане у Законским Књигама, а аапојени су лицемерством н себичношћу и испуњени силом сво­ ј пх страсти и жеља - ови беаумници муче сакупљене елементе тела п Мене ноји стојим у њиховм телима. Знај да ови имају демонске на.мере. »Има три врсте хране која је свакоме пријатна ; има танође три врсте жртава, испосништва н дарова. Чуј по чему се раэлю�ују. Људи ноји се налаае у стању »сатвам« воле храну :која је сочна 11 пма вејтина, чврста и срдачна, танву храну .која повећава жнвот, чистоту, снагу, вдравље, аадовољство и радост. Људи који се налаае у стању »раџас« воле ону храну :која је горка, кисела, слана, сувпше љута, оштра, сирова и врела ноја причињава 1

То јест иојој од трију rуна (сатвам, раџас и тамас) она припадају. Вера у саниритс1юм је sraddha. При том треба имати на уму да смисао појединих философских и теоло1uких термина у санс1,рнтсI\ОМ јеаиI\у није довољно прецизиран. Реч1t имэју много дубље значење но што им ми придајемо. Отуда неопходност многобројних иоментара у Индији за разумевање дела ињижевно-философсI\е садржине. Једна иста реч може да значи у истом те1юатвам«. Оно знање с којим човек мисли да види у свима створењима диференциране разне особине бића - знај да то знање потиче из особине »раџас«. А оно знање, које схвата један ефект као да је целина, не гледајуlш на узрок, не види истински принцип свег бивања, и једнострано је - такво звање долази од природе тамас. Човек који је духовно слободан и није хвали­ савац, који: је обдарен постојаношћу и енерrијом, равнодушан у успеху и неуспеху - та1Раэличите су дужности Брамина, :Кшатрије, Вајшије и Шудре, о Парантапа, Roje су :им додељене према гунама и при­ родним Сl\Лоностима. Дужности једног Бра.мина, Roje потичу ив његове природе су следеће : мирноћа, самообузданост, аскеза, чистота, стрпљење и правичност, энање, саэнање истине и вера. Урођене дужности кас1'е Ншатрија (ратничке) састоје се у ју­ наштву, срчаности, постојаности, вештини, истрајности у борби, иэдашности и владарсЕој способности. Обделавање земље, га­ јење стоl\е и трговина су урођене ду'l\ности касте Вајшија. Природне дужности Шудре (робова) су служење и послушност. ЧовеЕ, задовољан својом судбином, достиже савршенство. Чуј како он достиже савршенство, Еада је предан своме задатку. ))А:ко чове:к поштује Онога, који је ивнад свих бића и који испуњава целу васиону, а врши своје дужности, он достиже савршенство. Боље је испуњавати своју Дарму (урођени эа­ кон) беа нарочитог пстицања, него врши·rи туђе дужности с успехом. Вршећи своју дужност, додељену му природом, он не пада у грех. Дужности ва Roje је човек рођен, не смеју бити зане­ марене, манар биле 11 нисне, јер је свака активност обавијена несавршенством, :као ватра димом. Чији равум није веван ва свет и но је себе савладао, у :коме су све жеље ишчеале, достиже нај­ више савршенство 11 спасење самоодрицањем. Чуј сада у:кратно кано онај, што је достигао савршенство, долази самом Брам1:1, - највишем темељу мудрости, о :Каунтеја. »Обдарен очишћеним разумом, обуздавајући себе чврсти­ ном, одбацивши ввук и остале чулне утиске, одстранивши страст

67

и мржњу ; тражећи самоћу, једући мало, владајући својим говором, телом и умом, непрестано предан дубоRој медитацији, достигнувши бевстрасност, бев себичности, насиља, гордо!:ти, жеље, љутине, бев ичега свога, умирен - таl\ав човек дост:tже Браму. Пошто је постао Брама, ведра духа, он не тужи и не жели : равнодушан према свим створењима, он је савршено предан мени као Највишем. Rроз савршену преданост он Ме повнаје у истини но сам Ја ; затим повнавшп ме истинсl\и, он брsо улави у моје Биће. Испуњавајући непрестано све дужности, нашавши прибежиште у Мени, он достиже мојом милошћу ве­ чито непроменљиво обиталиште. Одбацивши својим умом сва дела на Мене, предај се Мени :као Највишем ; прибегавши Јоги :кроз разум, нека твоје мисли буду увек у Мени. Мислећи на Мене, ти ћеш мојом милошћу савладати све тешl\оhе ; но ако шз себичности Ме не послушаш, бићеш потпуно ивгубљен. Al\o мислиш, огревао у себичности, да не ратујеш, онда је ова твоја одлука увалудна, јер ће · те твоја природа приморати. Везан дужношћу, ноја потиче из твоје сопствене природе, оно што услед васлепљености не желиш да чиниш, мораћеш да радиш и против своје воље. Господ пребива у срцима свих бића и сво­ јом магисl\ом силом окреће сва створења, 1\ао да су учвршћена на грнчарском точку, о Арџуна. »Тражи прибежиште у њему целим твојим бићем, о Бхарата; његовом милошћу ти ћеш вадобити највиши мир и вечито ста­ новиште. Тано сам ти изложио најтајанственије од тајних науRа; размисли о свему овоме и ради RaRo хоћеш. Чуј још једанпут моје највише речи, од свих најдубље ; ј а те rеома волим, вато hy рећи што служи твоме спасењу. Мисли на мене, буди мој при­ клонИR. Жртвуј се Мени и поштуј ме. Тано ћеш Мени доћи, ј а ти у истини обећавам, јер те волим. Остави све ванонске про­ писе и тражи прибежиште у Мени, ј а ћу те ослободити од свих зала ; не жалости се! Ове речи не смеш :казати нп:коме RO није испосник, ко није побожан и послушан и: юшоме ио вло говори о Мени. А онај ко највишу ову тајну буде говорио само онима :који су ми предани, тај показује највише поштовгње, и он he не­ сумњиво доћи Мени. Ниједан од људи неће ми бити милији од њега, и нико на земљи неhе бити више вољен. И онај :ко буде студирао овај наш свети диалог, он ми приноси на жртву своје внэње ; такво је моје мишљење. Чак и онај човек :који побожно и бев злобе само слуша ово, биће ослобођен (спасен) и уhи у царство праведника. Јеси ли чуо ово с потпуно чврстим умом, о Парта ? Да ли је твој мрЭR невнања . ишчевао, о Дхананџаја ?«

68

Арџуна : »Моја васлепљеност је ишчевла, твојом милошћу ја сам прим:ио науl\у, о Вечни ; ја чврсто стојим, ослобођен сумње, ј а hy радити по твојим речима .(( Санџэ ја (1\оји прича овај диалог): »Т�шо сам ја чуо овај диван равговор ив:међу Ва судеве и велиl\одушног Парте, тако да ми се 1\ОСа дивала у вис. Милошћу мудраца Вјасе ја сам чуо ову највишу тајну од Кришне, 1\оју је овај Господар Hay1te о Јоги сам ивговорио, о 1\раљу. Кад год се сетим овог дивног и светог равговора Кришне и Арџуне, мене обуви:ма радост. И 1\Эд год се сетим тог величанственог лиl\а бога Кришне, мене обувима неиснэвано диЕљење и радујем се, о 1\раљу. На чијој се страни палави Кришна - Господар Јоге и Парта, стрелац, тамо је благостање, победа и срећа. Tano ј а мислим.

Свршетак осамнаесте главе, зване »Мокша-Санјаса-Јогаu..

1 Од uciiioi йисца :

Karma and Reincarnation in Hindu Religion and Philosophy. (London, 1927).