Ateološka rasprava 8609009025

Citation preview

Izvornik Michel Onfray Traité d’athéologie Ed. Grasset & Fasquelle, 2005. © Za srpsko izdanje, TANESI, 2012

Raulu Vanegemu

XXI vek Knjiga 1

Urednik SIMON SIMONOVTIĆ

Na koricama Džejms K. Kristensen Ljudi i anđeli

Mišel Onfre ATEOLOŠKA RASPRAVA Fizika metafizike

Prevod sa francuskog DANA MILOŠEVIĆ TANESI 2012

„Pojam ’Boga’ smišljen je kao antiteza životu - u njemu je svedeno u strahotnom jedinstvu sve što je štetno, otrovno, klevetničko, sva mržnja prema životu. Pojam ’onostranog’, ’istinskog sveta’ smišljen je samo zato da bi se omalovažio jedini svet koji postoji - da se našoj zemaljskoj stvarnosti ne bi očuvala nijedna svrha, nijedan razlog, nijedan zadatak! Pojam ’duše’, ’duha ’i, naposletku, čak ’besmrtne duše’ smišljen je da bi se prezrelo telo, da bi se ono učinilo bolesnim ’prokletim’ - da bi se na sve stvari koje zaslužuju ozbiljnost u životu - na pitanja ishrane, stanovanja, duhovne dijete, nege koju treba pružati bolesnima, čistoće, vremenskih prilika koje vladaju primenila najužasnija nebriga! Umesto zdravlja, ’spas duše’ - hoću reći izvesna folie circulaire koja ide od pokajničkih grčenja do histerije iskupljenja! Pojam ’greha’ smišljen je u isto vreme kad i sprava za mučenje koja ga upotpunjuje, pojam ’slobodne volje’ zato da se pometu nagoni, da se od nepoverenja prema nagonima načini druga priroda”. Niče, Ecce homo, Zašto sam sudbina, § 8.

Predgovor 1 Sećanje na pustinju. Posle nekoliko sati putovanja kroz mauritansku pustinju, ugledam starog pastira sa dve jednogrbe kamile, sa njegovom mladom ženom i taštom, ćerkom i njegovim dečacima na magarcima, svi natovareni onim neophodnim za preživljavanje, dakle za život, i ta mi slika deluje kao da sam susreo nekog Muhamedovog savremenika. Belo i užareno nebo, ugljenisano retko drveće, trnovito žbunje koje peščani vetrovi kotrljaju po beskrajnim prostranstvima narandžastog peska, taj prizor me prenosi u geografski - znači duhovni - ambijent Korana, u ona nezgodna vremena karavana s kamilama, nomadskih logora, plemena iz pustinje i njihovih sukobljavanja. Mislim na zemlje Izrailja i Judeje-Samarije, na Jerusalim i Vitlejem, na Nazaret i jezero Tiberijah, sva mesta gde sunce žari teme, isušuje tela, žedni duše i rađa želje za oazama, žudnje za rajem u kome teče sveža, bistra, obilata voda, gde je vazduh blag, mirisan i miluje, gde ima hrane i vode u izobilju. Onostrani svetovi mi najednom izgledaju kao protiv-svetovi koje su izumeli umorni, iscrpeni ljudi, spečeni od stalnih putovanja po dinama ili usijanim šljunkovitim stazama. Monoteizam izlazi iz peska. One noći u Uadanu, istočno od Šingetija, gde sam došao da vidim islamske biblioteke zatrpane peskom dina, koji postupno ali sigurno guta cela sela, Abdurahman - naš šofer - širi napolju po tlu svoj ćilim za molitvu (serdžadu) u dvorištu kuće u kojoj smo. Ja sam u maloj odaji, na improvizovanom dušeku. Sivo-plava noć svetluca po njegovoj crnoj koži, pun Mesec ujednačuje boje, koža mu izgleda ljubičasta. Lagano, kao nadahnut kretanjem sveta i podstaknut predačkim ritmovima planete, on se saginje, klekne, spušta glavu prema zemlji, moli se. Svetlost ugašenih zvezda dopire do nas u noćnoj vrelini pustinje. Imam utisak da prisustvujem nekoj prvobitnoj sceni kao posmatrač jednog gesta koji je verovatno bio istovremen sa prvim svetim uzbuđenjem ljudi. Sutradan, dok putujemo, ispitujem Abdurahmana o islamu. Začuđen što se jedan belac sa Zapada za to zanima, on odbija

svako upućivanje na tekst čim se na njega pozovete. Upravo sam bio pročitao Koran, s perom u ruci, imam još nekoliko ajeta u glavi, od reči do reči. Njegovo verovanje ne trpi da se pozivate na njegovu Svetu knjigu da biste raspravljali o osnovanosti izvesnog broja islamskih teza. Za njega, islam je dobar, tolerantan, plemenit, miroljubiv. A sveti rat? A džihad objavljen protiv nevernika? A fatve bačene na jednog književnika? A supermoderni terorizam? Delo ludaka, svakako; muslimana sigurno ne... On ne voli da jedan nemusliman čita Koran i upućuje na ovu ili onu suru1 da bi mu rekao da je u pravu ako se izvuku ajeti2 koji mu potvrđuju, ali da ima isto toliko tekstova u toj knjizi što daju za pravo naoružanom ratniku sa zelenim povezom koji nose oni što se žrtvuju za stvar, teroristi Hezbolaha opasanom eksplozivima, ajatolahu Homeiniju koji osuđuje na smrt Salmana Ruždija, kamikazama koji obaraju civilne avione na kule u Menhetnu, Bin Ladenovim imitatorima što odrubljuju glave civilnim taocima. Bližim se huljenju na boga. Vraćam se ćutanju u predelima opustošenim jarom sunca. 2 Ontološki šakal. Posle nekoliko sati ćutanja, u jednom te istom nepromenjenom pustinjskom prizoru, vraćam se Koranu, Raju, tom prilikom. Da li on, Abdurahman, veruje u tu fantastičnu geografiju u tančine ili kao u izvestan simbol? Reke mleka i vina, krupnooke hurije, postelje od svile i brokata, nebesna muzika, predivni vrtovi? Jeste, jasan je on: Tako je to... A Pakao onda? Kako kažu, isto tako... On, koji se u živom dobližio svetosti – uslužan i pažljiv, čovek koji voli da podeli, brižan prema 1

Sura - poglavlje u Koranu. - Prim. prev.

Ajet - stih, rečenica, misao u Koranu, odnosno suri. Inače, ta reč znači božji znak. (Prema Pojmovniku islama - R. Božovića i V Simića) 2

drugom, blag i tih, u mim sam sa sobom, znači sa drugima i sa svetom... - on će, znači, jednog dana uživati u tim divotama? Hoću, nadam se... Iskreno mu to želim - zadržavajući duboko u sebi uverenje da se zavarava, da ga obmanjuju i da, nažalost, nikad ništa od toga neće doživeti... Posle izvesnog ćutanja, on dodaje da će pre nego što stupi u Raj, ipak morati da položi račun i da mu po svoj prilici neće biti dovoljan ceo život pobožnog vernika da okaje jedan greh koji bi mogao da ga staje spokoja i večnog života... Neki zločin? Neko ubistvo? Neki smrtni greh, kako kažu hrišćani? Jeste, u neku ruku: pregazio je šakala jednog dana pod točkovima svojih kola... Abdu je vozio suviše brzo, nije poštovao ograničenje brzine na putevima kroz pustinju, gde se snop iz fara uoči na kilometre nije video išta da nailazi, životinja je iskrsla iz polumraka i dve sekunde kasnije izdisala je pod šasijom njegovog vozila. Da je poštovao propise o vožnji, ne bi počinio to bogohulno delo: da ubije životinju nemajući potrebe da se njom nahrani. Pogotovu što, čini mi se, Koran ne propisuje ništa tako... ne možemo, ipak, biti smatrani odgovornim za sve što nas snalazi! Abdurahman veruje da može: Alah se pokazuje u pojedinostima, ova priča dokazuje nužnost da se čovek pokorava zakonu, propisima, poretku. jer svaki prestup, ma i najmanji, približava paklu, čak pravo vodi u njega... Šakal ga je dugo noćima mučio, više no jednom sprečio ga da spava, viđao ga je često u snovima kako mu zabranjuje pristup u Raj. U trenutku kada je o tome pričao, vraćalo bi se ono uzbuđenje. Njegov otac, stari devedesetogodišnji mudrac, nekadašnji vojnik iz rata 14 -18, još je dosoljavao: očigledno nije poštovao zakon, moraće, znači, da se o tome izjasni na dan smrti. U međuvremenu, i u najsitnijim stvarima u svom životu, Abdurahman bi morao nastojati da okaje ono što bi se moglo dogoditi. Na vratima Raja, šakal čeka. Sve bih dao da on zbriše i oslobodi dušu ovog čestitog čoveka. To što je ovaj blaženi molitelj iste vere kao i oni piloti od 11. septembra, može izgledati veoma neobično! Jedan nosi teret šakala zlosrećno poslatog u pseće naselje po smrti; oni drugi se raduju što su uništili maksimum nevinih. Prvi misli da će mu biti

teško da stupi u Raj zato što je jednog strvinara pretvorio u strvinu; oni drugi zamišljaju da im pripada blaženstvo činjenicom da su pretvorili u prah živote na hiljade ljudi - među kojima i muslimana... Ista knjiga ipak opravdava ova dva čoveka koji se kreću svaki prema antipodima čovečnosti: jedan teži svetosti, a ovi drugi ostvaruju varvarstvo. 3 Mistične razglednice. Cesto sam u svom životu video Boga. Tamo, u mauritanskoj pustinji, pod mesečinom koja je bojila noć ljubičastim i plavim bojama; u svežim džamijama u Bengaziju ili Tripoliju, u Libiji za vreme moje plovidbe ka Kireni, otadžbini Aristipa; nedaleko od Por Luja, na ostrvu Mauricijus, u svetilištu posvećenom Ganešu, obojenom bogu sa slonovskom surlom; u sinagogi u četvrti geta, u Veneciji, sa kipom na glavi; u horu pravoslavnih crkava u Moskvi, s otvorenim mrtvačkim kovčegom na ulazu u Novodevičji manastir, dok su se unutra molili porodica, prijatelji i popovi, divnih glasova, pokriveni zlatom i s oreolima tamjana oko glave; u Sevilji, pred Makarenom, u prisustvu uplakanih žena i muškaraca s licima u zanosu ili u Napulju, u crkvi San-Đenara sagrađenoj u podnožju vulkana, crkvi boga grada, koji, kažu, u određene dane krvari; u Palermu, u kapucinskom manastiru, prolazeći ispred osam hiljada kostura hrišćana, odevenih u najlepše haljine; u Tbilisiju, u Gruziji, gde pozivaju prolaznika da sa njima podeli krvavo jagnjeće meso, kuvano na vodi, ispod drveća o koje su vernici okačili male votivne marame; na trgu Svetog Petra, jednog dana kada sam zaboravio na kalendar: došao sam da ponovo vidim Sikstinu, bila je uskršnja nedelja i Jovan Pavle II je pevao ne izgovarajući reči svoje glosolalije pred mikrofonom, pokazujući svoju naherenu mitru na džinovskom ekranu. Video sam Boga i drugde i drugačije: u ledenim vodama Arktika, za vreme izvlačenja lososa koga je ulovio neki šaman, ozleđenog mrežom i ritualno vraćenog u svet odakle je izvađen; u jednoj dvorišnoj kujni u Havani, između razapetog dimljenog antilskog zeca, kamenja u koje je udario grom i školjki, sa

sveštenikom vršiteljem obreda santerije3; na Haitiju, u jednom vudu hramu zabačenom u prirodi, među vedricama umrljanim crvenom tečnošću, u oporom mirisu trava i odvaraka, okruženog crtežima izvedenim u hramu po imenu loasa4; u Azerbejdžanu, blizu Bakua, u Surakaniju, u zoroastarskom hramu obožavalaca vatre; ili pak u Kjotou, u zen vrtovima, izvrsnim vežbama za negativnu teologiju. Video sam isto tako mrtve bogove, bogove fosile, vanvremene bogove: u Laskou, zaprepašćen slikama u pećini, toj utrobi sveta u kojoj se duša koprca pod ogromnim naslagama vremena; u Luksoru, u kraljevskim odajama, smeštenim na desetine metara ispod zemlje, muškarci sa psećom glavom, skarabeji i zagonetne mačke bde; u Rimu, u hramu Mitre kome se na žrtvu prinosi krv bika, jedne sekte koja je mogla preobraziti svet da je imala svog Konstantina; u Atini, dok sam se peo stepenicama Akropolja i išao ka Partenonu, potpuno obuzet u mislima onim mestom na kome je dole niže Sokrat sreo Platona... Nigde nisam prezirao onog ko veruje u duhove, u besmrtnu dušu, u dah bogova, u prisustvo anđela, u delovanje molitve, u efikasnost rituala, u opravdanost bajanja, u dodir s loasima, u čuda sa hemoglobinom, u Bogorodičine suze, u vaskrsnuće razapetog čoveka, u moć afričke školjčice kori, u vrednost prinošenja životinje na žrtvu, u transcendentni efekat egipatske šalitre, u molitvene mlinove5. U ontološkog šakala. Nigde. Ali svugde sam ustanovio koliko ljudi izmišlja neverovatne priče prikazujući ih kao stvarne da bi izbegli da gledaju stvarnosti u oči. Stvaranje onostranog ne bi bilo tako opasno da se ne plaća skupom cenom: zaboravljanjem stvarnosti, znači kažnjivim zanemarivanjem 3

Santerija - kubanska varijanta vudua. Istim imenom se nazivaju obredi i mesta kulta ove izvorno afričke religije prenete u Ameriku sa crnim robovima. - Prim. prev. 4

Loasi duhovi u vudu kultu. - Prim. prev

Moulin à prières - valjak koji sadrži svete propise koji budisti okreću dok se mole (Tibet, Japan). - Prim. prev. 5

jedinog sveta što postoji. Kada se vera zavadi sa imanentnošću, znači sa sobom, ateizam se miri sa zemljom, drugim imenom života.

Uvod

1 U društvu Gospođe Bovari. Za mnoge bi život bez bovarizma bio užas. Zamišljajući da su drugi a ne ono što su, zamišljajući sebe u drugačijem položaju od onog u kome su u stvarnosti, ljudi izbegavaju tragiku, svakako, ali prolaze pored samih sebe. Ja ne prezirem vernike, ne smatram ih ni smešnim niti jadnim, ali očajavam što su im milije umirujuće izmišljotine za decu od svirepih izvesnosti odraslih. Radije vera koja smiruje nego razum koji zadaje brigu - čak po cenu stalnog mentalnog infantilizma: to je operacija metafizičkog opsenarstva po čudovišnu cenu! Stoga osećam ono što se uvek podiže iz moje najdublje unutrašnjosti kad prisustvujem očiglednom ludilu: sažaljenje za prevarene, praćeno gnevom protiv onih koji ih stalno obmanjuju. Nema mržnje prema onom što kleči, nego uverenje da nikad nema nagodbe sa onima koji ih mame u taj ponižavajući položaj i u njemu ih održavaju. Ko bi mogao prezirati žrtve? I kako se ne boriti protiv njihovih dželata? Duhovna beda rađa odricanje od samoga sebe; ona je ravna seksualnim, duhovnim, političkim, intelektualnim i ostalim bedama. Čudno kako prizor ludila kod drugog navodi na smeh onoga ko ne zapaža sopstveno. Hrišćanin koji jede ribu petkom smeje se muslimanu koji odbija svinjsko meso, a ovaj se ruga Jevrejinu koji odbacuje ljuskare... Lubavič6 koji se klanja pred Zidom plača s čuđenjem posmatra hrišćanina koji kleči na naslonu za molitvu dok musliman namešta svoju serdžadu u pravcu Meke. Ipak, niko neće da vidi brvno u svom oku a vidi iver u tuđem. I da bi kritički duh, inače toliko umesan i uvek dobrodošao kad je posredi drugi, dobio ukoliko bi se preneo i na sopstveno vladanje.

Lubavič pristalica jevrejskog anticionističkog i ultraortodoksnog pokreta, nastalog početkom devetnaestog veka u beioruskom gradiću Lubavič. - Prema Larusu, prim. prev. 6

Lakovernost ljudi prevazilazi ono što se može zamisliti. Njihova želja da ne vide očigledno, žudnja za veselijim prizorom, čak i ako spada u apsolutnu izmišljotinu, njihova rešenost da budu zaslepljeni, nema granica. Radije bajke, izmišljotine, mitovi, priče za malu decu, nego suočavanje s otkrivanjem okrutne stvarnosti koja primorava da se podnosi tragična očiglednost sveta. Da bi otklonio smrt, homo sapiens je odbacuje. Da bi izbegao da rešava problem, on ga ukida. Morati umreti odnosi se jedino na smrtnike: a vernik, naivan i bezazlen, zna da je besmrtan, da će on nadživeti planetarnu hekatombu. 2 Profiteri u zasedi. Ne zameram ljudima koji pribegavaju metafizičkim sredstvima da bi preživeli; a oni koji organizuju trgovanje tim sredstvima - i usput gledaju sebe - potpuno su i definitivno u tabom naspram mene, s drge strane životne barikade - na strani asketskog ideala. Trgovina onostranim svetovima uliva sigurnost onome ko im pribegava, jer on za sebe lično nalazi načina da ojača svoju potrebu za duhovnom pomoći. Kao što veoma često psihoanalitičar leči drugog da bi uspešnije izbegao da se predugo pita o sopstvenim slabostima, zastupnik monoteističkih bogova nameće svoj svet da bi se, kako vreme teče, i sam sigurnije preobratio. Metoda Kue7... Skrivati sopstvenu duhovnu bedu pogoršavajući bedu onog drugog, izbegavati prizor sopstvene teatralizujući bedu sveta - kao Bosije, uzorni propovednik! - to su sve podvale koje treba žigosati. Vernik, još hajdede; ali onaj ko polaže pravo da mu bude pastir, e, to je previše. Sve dok religija ostaje stvar koja se drži za sebe, konačno po sredi su samo neuroze, psihoze i ostale privatne stvari. Čovek može da bude izopačen koliko hoće dok ne dovodi u opasnost ili u pitanje život drugoga...

Metoda Kue je metoda autosugestije koju je izumeo francuski apotekar Emil Kue (1857-1826), za koju je tvrdio da leči sve bolesti. - Prema Larusu, prim. prev. 7

Moj ateizam se pokreće kada privatno verovanje postane javna stvar i kad se u ime jedne lične mentalne patologije prema njoj organizuje i svet za drugog. Jer, od ličnog straha za život do upravljanja telom i dušom drugog, postoji jedan svet u kome iz potaje deluju profiteri te duhovne i umne bede. Okrenuti nagon smrti koji ih muči na ceo ostali svet ne spasava mučenog niti išta menja u njegovoj bedi, ali na svet prenosi zarazu. U želji da izbegne negativnost, širi je oko sebe, a zatim rađa mentalnu epidemiju. Mojsije, Pavle iz Tarsa, Konstantin i Muhamed, u ime Jehove, Boga, Isusa i Alaha, njihovih probitačnih fikcija, upinju se da bi upravljali mračnim silama koje ih spopadaju, muče i ne daju im mira. Usmeravajući svoju turobnost na svet, oni ga čine još turobnijim i ne rasterećuju se ni od jedne muke. Patološko carstvo nagona smrti ne leči se haotičnim i magijskim prekrivanjem nego filozofskim radom na sebi. Dobro vođenom introspekcijom uzmiču snoviđenja i bunila kojima se hrane bogovi. Ateizam nije neka terapija već ponovo zadobijeno mentalno zdravlje. 3

Širenje Prosvećenosti.8 Ovaj rad na sebi pretpostavlja filozofiju. Ne veru, verovanje, priče, već razum, pravilno vođeno razmišljanje. Mračnjaštvo, taj humus religija, bori se sa zapadnom racionalističkom tradicijom. Dobra upotreba sopstvenog razuma, vođenje svoga duha redosledom razloga, delovanje istinske kritičke volje, opšte mobilisanje svoje pameti, težnja da hodamo uspravno, to su sve prilike da se sablasti nagnaju na uzmicanje. Otuda povratak duhu Prosvećenosti koja daje ime XVIII veku. Svakako, moglo bi se mnogo štošta kazati o istoriografiji tog drugog Velikog veka. Sa Francuskom revolucijom uzetom na nišan, istoričari sledećeg veka pišu neobičnu istoriju.

Vek prosvećenosti označava filozofski pokret koji je dominirao u svetu ideja u Evropi XVIII veka. - Prim. prev. 8

Retrospektivno, daje se prednost onome što izgleda da neposredno proizvodi skorašnji istorijski događaj ili mu mnogo doprinosi. Ironična demontiranja Voltera, Monteskje i njegove tri vlasti, Rusoov Društveni ugovor, Kant i njegov kult razuma, Dalamber, neimar Enciklopedije itd. U stvari, daje se prednost ne toliko zaslepljujućoj Prosvećenosti već jednoj pristojnoj koja se može politički korektno predstaviti. Ja sam za življu, oslobođeniju, otvoreno smeliju prosvećenost. Jer, pod prividnom raznolikošću, ceo ovaj lepi svet susreće se u deizmu. I svi se silovito bore protiv ateizma, čemu ovi probrani mislioci dodaju podjednak i suveren prezir za materijalizam i senzualizam - filozofska opredeljenja koja su konstitutivna za levo krilo Prosvećenosti i za jednu zaboravljenu stranu radikalizma, ali koja danas može biti prizvana. Onu stranu koju prihvatam. Kant je vičan uzdržanim smelostima. Kritika čistoga uma predlaže na šest stotina stranica ono čime bi se mogla razneti zapadna metafizika, ali filozof odustaje. Razdvajanje vere i uma, noumena i fenomena, potvrđuje dva odvojena sveta, i to je već napredak... Dodatni napor bi omogućio da jedan od ta dva sveta um - zatraži prava nad onim drugim - nad verom. I da analiza ne poštedi pitanje verovanja. Jer, izjavljujući da su ova dva sveta odvojena, um se odriče svojih moći, štedi veru i religija je spasena. Kant onda može da postulira (koja potreba za tolikim stranicama da bi se njima ograničilo na postulat...) Boga, besmrtnost duše i postojanje slobodne volje, tri stuba svake religije. 4 Naravno, šta je Prosvećenost? Poznat je Kantov mali spis Šta je Prosvećenost? Može li se on čitati dva veka kasnije? Može. Može, i treba prihvatiti taj još uvek aktuelan projekat: izvesti ljude iz njihove maloletnosti; to znači hteti sredstva kojima će ostvariti svoje punoletstvo; uputiti svakoga na sopstvenu odgovornost u pogledu sopstvenog stanja maloletnosti; imati odvažnosti da se služite sopstvenim razumom; pribaviti sebi i drugima sredstva da postignu vladanje sobom; služiti se javno i zajednički svojim umom

u svim oblastima bez izuzetka; ne smatrati istinom otkrovenja ono što potiče od državne vlasti. Veličanstven projekat... Zašto onda treba da Kant bude tako malo kantovac? Jer, kako dopustiti stupanje u zrelo doba zabranjujući upotrebu uma u oblasti religije koja toliko likuje što ima posla sa duhovnim maloletnicima? Može se misliti, svakako, treba imati odvažnosti da se postavljaju pitanja, naravno, uključujući tu poreznika ili sveštenika, piše Kant - prema tome, zašto se zaustaviti na tako dobrom putu? Hajdmo: postulirajmo radije nepostojanje Boga, smrtnost duše i nepostojanje slobodne volje! Još jedan napor9, dakle, da bi jače zasijala svetlost Prosvećenosti10. Malo više svetlosti, više i bolje prosvećenosti. Budimo kantovci protiv Kanta, opkladimo se na odvažnost, na koju nas on poziva ne usuđujući se sam na nju - biće da je gospođa Kant majka, bogomoljka ozbiljna i stroga, ako ima takvih, malo pridržavala sinu ruku kad on zaključuje svoju Kritiku čistoga uma neutrališući potencijal ovog izvanrednog eksploziva. 5 Ogromna ateološka svetlost. Prosvećenost koja dolazi posle Kanta je poznata: Fojerbah, Niče, Marks, Frojd, pored ostalih. Doba sumnje omogućuje XX veku stvarni raskid između uma i vere, zatim okretanje racionalnog oružja protiv izmišljotina vere. Konačno, raskrčivanje da i oslobađanje jednog novog područja. U toj nepoznatoj metafizičkoj zoni, može nastati jedna nova disciplina: nazovimo je ateologija. Ovaj termin nije neologizam koji sam ja napravio: nalazimo ga kod Žorža Bataja koji najavljuje još 1950, u jednom pismu

„Još jedan napor” - aluzija na apel Markiza de Sada Francuzima iz Filozofije u budoaru. - Prim. prev. 9

Uspela ali neprevodiva igra reči, jer i clarté (la) i lumière (la) znače svetlost, a les Lumières - Prosvećenost. - Prim. prev 10

Remonu Kenou, datiranom 29. marta, svoju želju da sabere svoje knjige objavljene kod Galimara u tri toma pod zajedničkim naslovom: Ateološka suma. Godine 1954, Bataj predlaže drugi plan, neki tekstovi najavljeni četiri godine ranije nisu napisani, drugi su ostali u radu, unutarnji raspored dela neprekidno se menja. Četvrti tom je najavljen: Čista sreća, pa peti: Nedovršen sistem neznanja. Nijedan neće ugledati dana. Delo danas postoji, ali kao skap parerga i paralipomena. Nedovršavanje ovog važnog korpusa, obilje planova i projekata, vidna okolišenja u prepisci oko arhitektonike dela, Batajevo priznanje njegove silne želje da ne bude filozof, odricanje od mladalačkog projekta koji je onda vodio njegovu lektiru, mišljenje i pisanje - osnovati jednu religiju - sve to svedoči o napuštenom radilištu, i to konačno. Ostaje ateologija, taj pojam bez nasleđa, on je veličanstven. Delez i Fuko shvataju pojmove kao instrumente iz kutije s alatima, koji su na raspolaganju svakome ko teži filozofskom radu. Ne držim do batajevskog značenja reči - tim pre što bi ta reč zahtevala minucioznu arheologiju koja, po svoj prilici, može da da samo nezadovoljavajuće rezultate - nego do onoga šta se njom može danas napraviti: staza suprotna teologiji, put koji se vraća izvorima govora o Bogu da bi mu se pobliže ispitali mehanizmi kako bi se otkrilo naličje dekora jednog planetarnog teatra zasićenog monoteizmom. Prilika je to za filozofsko demontiranje. Povrh ove uvodne Ateološke rasprave o ateologiji, ova disciplina podrazumeva mobilisanje mnogih područja: psihologije i psihoanalize (razmatranje mehanizama pripovedne funkcije), metafizike (praćenje u stopu genealogije transcendencije), arheologije (razotkrivanje površine i podzemlja, geografija navedenih religija), paleografije (utvrđivanje teksta arhiva), istorije, naravno (upoznavanje episteme, njihovih slojeva i kretanja u zonama nastajanja religija), komparativstike (utvrđivanje stalnosti duhovnih shema koje deluju u raznim vremenima i na udaljenim mestima), mitologije (ispitivanje pojedinosti poetske racionalnosti), hermeneutike, lingvistike, jezika (razmišljanje o lokalnom idiomu), estetike (praćenje ikoničnog rasprostiranja verovanja). Zatim, filozofije, svakako, jer ona izgleda najpozvanija

da upravlja povezanošću svih ovih disciplina. Zaloga? Jedna fizika metafizike, znači, stvarna teorija imanentnosti, jedna materijalistička ontologija.

PRVI DEO ATEOLOGIJA

1 ODISEJA SLOBODOUMNIH DUHOVA 1 Bog još diše. Bog je mrtav? To ostaje da se vidi... Takva dobra vest izazvala bi sunčane reakcije, o čemu se i dalje, i to uzaludno, očekuje bar najmanji dokaz. Umesto plodnog polja koje bi takav nestanak otvorio, pre će se konstatovati nihilizam, kult ničega, ljubav prema ništavilu, bolesna sklonost prema nokturnu kraja civilizacija, opčinjenost provalijama i bezdanima u kojima se gubi duša, telo, identitet, biće i svako interesovanje za bilo šta. Jeziva slika, turobna apokalipsa... Smrt Boga je bila ontološki gadžet, konsupstancijalni efekat oštre rasprave u XX veku, u kome se na sve strane vidi smrt: smrt umetnosti, smrt filozofije, smrt metafizike, smrt romana, smrt tonaliteta, smrt politike. Neka se onda danas proglasi smrt tih fiktivnih smrti! Te lažne vesti služile su nekad nekima za scenografiju paradoksa pre nego što se okrene drugi metafizički list. Smrt filozofije omogućavala je knjige iz filozofije, smrt romana rađala je romane, smrt umetnosti umetnička dela itd. A smrt Boga, proizvela je sveto, božansko, religiozno, sve bolje jedno od drugog. Mi danas plivamo u toj lustralnoj vodici. Očevidno, najava smrti Boga je bila tim gromoglasnija što je bila lažna... Rastrubila se teatralnim najavama, zalupalo se u doboš i prerano se zaradovalo. Epoha se ruši pod informacijama koje ulivaju strahopoštovanje kao osveštana reč novih proročišta i obilje raste nauštrb kvaliteta i istinitosti: nikada toliko lažnih podataka se nije veličalo kao sve same istine otkrovenja. Da bi smrt Boga bila dokazana, bili bi potrebni pouzdani znaci, pokazatelji, uverljivi dokazi. Međutim, sve to nedostaje... Ko je video leš? Izuzev Ničea, a i to je pitanje... Onako isto kao korpus delikti kod Joneska, trpelo bi se njegovo prisustvo, njegov zakon, on bi osvojio, okužio, zarazio, postepeno bi se razlagao iz dana u dan i svakako bi se prisustvovalo stvarnom

raspadanju - podjednako u filozofskom smislu reči. Umesto toga, Bog nevidljiv za života, ostao je nevidljiv čak i mrtav. Posledica najavljivanja... Još se čeka na dokaze. Ali ko će moći da ih pruži? Koji novi bezumnik bi se prihvatio tog nemogućeg zadatka? Jer Bog niti je mrtav niti na samrti - nasuprot onome šta misle Niče i Hajne. Ni mrtav niti na samrti zato što nije smrtan. Fikcija ne umire, iluzija se nikad ne upokojava, priča za malu decu se ne pobija. Ni hipogrif11 ni kentaur ne podležu zakonima sisara. Paun i konj, da; životinja iz mitološkog bestijarijuma, ne. Bog, međutim, spada u mitološki bestijarijum, kao na hiljade drugih stvorenja registrovanih u rečnicima pod nebrojenim odrednicama, između Demetre i Dionisa12. Uzdah ugnjetenog stvorenja potrajaće koliko i ugnjeteno stvorenje, što znači zauvek... Uostalom, gde bi on umro? U Veseloj nauci? Da li ga je ubio u Sils-Mariji izvestan nadahnuti, tragični i divni filozof koji je, unezveren, drugovao sa drugom polovinom XIX veka? Kojim oružjem? Knjigom, knjigama, delom? Kletvama, analizama, dokazima, opovrgavanjima? Grubim ideološkim ispadima? Hladnim oružjem pisaca... Je li ubica bio sam? U zasedi? U grupi: sa opatom Melijeom i Sadom, kao precima zaštitnicima? Ne bi li neki viši Bog bio ubica Boga ukoliko on postoji? I zar taj sumnjivi zločin ne prikriva edipovsku želju, nemoguć prohtev, nezadrživu uzaludnu težnju da se izvrši zadatak neophodan da bi se rodila sloboda, identitet i smisao? Ne može se ubiti dah, vetar, miris, ne ubija se san, želja. Bog koga su smrtnici napravili prema svom liku postoji jedino zato da bi učinio mogućnim svakodnevni život uprkos tome što svačiji put vodi u ništavilo. Do god ljudi budu morali da umiru, jedan deo među njima neće moći da podnese tu misao i smišljaće izgovore. Izgovor se ne može pogubiti, on se ne ubija. Čak će pre biti da on

Hipogrif - izmišljena životinja, pola čovek, pola grifon. Prim. prev. 11

12

Bog na francuskom, Dieu, sa početnim „D”. - Prim. prev.

ubija nas: jer Bog usmrćuje sve što mu se opire. Na prvom mestu Razum, Intelekt, Kritički duh. Ostalo sledi lančanom reakcijom... Poslednji Bog će nestati s poslednjim čovekom. A sa njim bojazan, strah, mora, te mahinacije kojima se stvaraju božanstva. Strahovanje pred ništavilom, nesposobnost da se smrt uklopi kao prirodan, neizbežan proces sa kojim se treba pomiriti, pred kojim samo intelekt može delovati, ali tako isto poricanje, odsustvo smisla osim onoga koji sami dajemo, apriorni apsurd, sve su to genealoška grananja božanskog. Mrtav Bog podrazumevao bi ukroćeno ništavilo. Od takvog ontološkog progresa udaljeni smo svetlosnim godinama... 2 Ime slobodoumnih duhova. Bog će, dakle, potrajati do god bude bilo razloga koji mu omogućuju da postoji; isto je tako sa onima koji ga poriču... Svaka genealogija izgleda fiktivna: ne postoji datum rođenja Boga. Niti ateizam u praksi - govor je nešto drugo. Pretpostavimo: prvi čovek - jedna druga fikcija... potvrđujući Boga mora u isto vreme ili sukcesivno i naizmenično ne verovati u njega. Sumnja postoji u isto vreme sa verovanjem. Religiozno osećanje verovatno živi u onoj istoj ličnosti koju kinji neizvesnost ili muči poricanje. Potvrđivati i poricati, znati i ne znati: jedno vreme za klečanje, drugo za pobunu, i to u zavisnosti od prilika za stvaranje božanstva ili za njegovo spaljivanje... Bog, znači, izgleda besmrtan. Njegovi poklonici u tom pogledu odnose pobedu. Ali ne sa onih razloga koje oni zamišljaju, jer neuroza koja vodi građenju bogova proizlazi iz običnog kretanja psihizma i nesvesnog. Rađanje božanskog istovremeno je sa osećanjem more pred prazninom života koji se zaustavlja. Bog se rađa iz kadaveričnih ukrućenosti, ukočenosti i nepomičnosti članova plemena. Pred prizorom mrtvog tela, uobraženja i zanosi kojima se hrane bogovi sve više se učvršćuju. Kad duša zamire, suočena sa hladnoćom voljenog bića, ono poricanje biva zamenjeno i pretvara taj kraj u početak, to okončanje u otpočinjanje nove pustolovine. Bog, nebo, duhovi povedu kolo da bi se izbegli bol i žestina onog najgoreg.

A ateista? Poricanje Boga i onostranog po svoj prilici ima jednak udeo u duši prvog čoveka koji veruje. Revolt, pobuna, odbijanje očiglednog, ukočenost pred odlukama sudbine i nužnosti, genealogija ateizma izgleda podjednako jednostavna kao i genealogija verovanja. Satana, Lucifer, donosilac svetlosti simbolični filozof Prosvećenosti - onaj koji kaže ne i neće da se podvrgne zakonu Boga, razvija se u savremenika tog perioda porađanja. Đavo i Bog delaju kao lice i naličje jedne te iste medalje, kao teizam i ateizam. Pa ipak, ta reč nije stara u istoriji i njeno tačno značenje stav onoga ko poriče postojanje Boga, osim kao fikciju koju su izgradili ljudi u nastojanju da prežive i pored neizbežne smrti - na Zapadu se kasno javlja. Dakako, bezbožnik postoji u Bibliji Psalmi (X, 4 i XIV, 1) i Jeremija (V, 12) - ali u antici on ponekad, i čak često, ne označava onog ko ne veruje u Boga, već onoga ko se opire vladajućim bogovima tog vremena, njihovim društveno ustanovljenim oblicima. Dugo bezbožnik označava osobu koja vemje u jednog boga suseda, stranca, inoverca. Nije neko ko prazni nebo, već onaj ko ga naseljava sopstvenim tvorevinama... Tako ateizam služi da se politički odstrani, obeleži ili kazni osoba koja veruje u drugog boga od onog na kojeg se vlast u to vreme i na tom mestu poziva da bi učvrstila svoju moć. Jer nevidljivi Bog, nedostupan, znači ćutljiv o onome što bi mu se moglo pripisati ili natovariti da kazuje, ne buni se kad neki smatraju da ih je on postavio da govore, propisuju, rade u njegovo ime u dobru i u zlu. Ćutanje Boga omogućuje blebetanje njegovim slugama koje koriste i zloupotrebljavaju to ime: svako ko ne veruje u njihovog Boga, znači u njih, postaje smesta ateista. Znači, najgori među ljudima: nemoralan, do zla boga rđav, odvratan, ovaploćenje zla. Treba ga smesta zatvoriti ili staviti na muke, pogubiti. Teško je, prema tome, reći da ste ateista... Takvim vas nazivaju, a to onda uvek biva uvredljivo sa stanovišta vlasti koja nastoji da osudi. Uostalom, tvorba reči to jasno kaže: a-teista. Odrečan prefiks, ta rečca podrazumeva negiranje, izostavljanje, neku prazninu, izvesno suprotstavljeno delanje. Ne postoji nijedna reč kojom bi se pozitivno okvalifikovao onaj ko ne robuje himerama

izvan ove lingvističke konstrukcije koja pojačava amputiranje: ateista, dakle, ali i ne-vernik, a-gnostik, bez-vernik, ne-pobožan, neveran, a-religiozan, bez-božnik (u ovom nabrajanju nema onog zbogom!) i sve reči koje se iz ovih izvode: nepobožnost, neverovanje, bezbožništvo itd. Ništa čime bi se označio sunčani, afirmativni, pozitivni, slobodni, snažni vid ličnosti koja se nalazi s onu stranu magijskog mišljenja i izmišljenih priča. Ateizam spada, dakle, u verbalnu kreaciju deikola. 13 Ta reč ne proizlazi iz voljne i suverene odluke osobe koja se tim terminom definiše u istoriji. Reč ateista određuje onog drugog koji odbacuje lokalnog boga kada svi ili većina u njega veruju. I imaju interesa da u njega veruju... Jer kabinetsko-teološki egzercir uvek se oslanja na oružanu vojsku, postojeću policiju i ontološke soldate koji oslobađaju od razmišljanja i pozivaju da brže-bolje verujemo i veoma često da se preobratimo. Baal i Jehova, Zevs i Alah, Ra i Votan14, ali i Manitu, duguju svoje plemensko ime geografiji i istoriji: s obzirom na metafiziku koja ih čini mogućnim, oni raznim imenima nazivaju jednu te istu fantomsku realnost. Međutim, niko nije istinitiji od drugog pošto se svi kreću u jednom panteonu izmišljenih veselnika u kome se goste Ulis i Zaratustra, Dionis i Don Kihot, Tristan i Lanselot sa Jezera, sve sami magijski likovi, kao što su Lisac Dogona15 ili vudu Loasi... 3 Efekti antifilozofije. S obzirom na to da nema imena kojim bi se odredilo ono što je neodredivo, da bismo imenovali ono što 13 Sufiks „col” je latinskog porekla i vezuje se za pojmove koji se odnose na obdelavanje. Ovde se odnosi na Boga. (Po Larusu) - prim prev. 13

Votan, vrhovni bog u germanskoj mitologiji koji odgovara Odenu, odnosno Odinu u skandinavskoj. - Prim. prev. 14

15

Dogoni, narod Malija (Afrika). - Prim. prev.

se imenovanju opire - budući da se lud odvažio da ne veruje snađimo se onda pomoću reči ateista... Postoje neke perifraze ili neke reči, ali hristikoli16su ih iskovali i izbacili na intelektualno tržište sa istim omalovažavanjem. Tako je sa slobodoumnim dubovima koje je Paskal tako često šibao na papirićima ušivenim u postavu svog ogrtača ili pak libertenima, čak slobodnim misliocima ili, kod naših današnjih belgijskih prijatelja, sa pristalicama slobodnog istraživanja. Antifilozofija - ta struja XVIII veka, kao mračno lice Prosvećenosti na koje se neopravdano zaboravlja, a koje bi ipak trebalo iznova izložiti svetlosti aktuelnosti da bi se pokazalo koliko hrišćanska zajednica neće da ustukne ni pred kojim sredstvom, uključujući tu i ona koja se moralno ne mogu braniti, da bi diskreditovala mišljenje nezavisnih karaktera koji nemaju tu sreću da robuju njihovim pričama - antifilozofija se, dakle, sa nečuvenom žestinom bori protiv slobode mišljenja i refleksije rasterećene hrišćanskih dogmi. Otuda, recimo, rad oca Garasa, onog nepoštenog jezuite koji je izumeo savremenu propagandu u jeku Velikog veka sa Neobičnim učenjem sveznalica ovoga vremena ili tobože takvih (1623), jednom sočnom knjigom sa više od hiljadu stranica, u kojoj kleveta život slobodnih filozofa koji su prikazani kao raspusnici, sodomiti, pijandure, pohotljivci, proždrljivci, pedofili - siroma Pjer Šaron, Montenjev prijatelj - uz ostale đavolje osobine, da bi savetom odvratio od druženja sa takvim naprednim delima. Isti taj sluga jezuitske propagande sledeće godine objaviće Odbranu knjige protiv bezbožnika i razvratnika našeg veka. Garas dodaje jedan sloj po tom istom principu, ni najmanje prigušen lažju, klevetom, gadošću i napadom ad hominem: Ljubav prema bližnjem nema granica... Od Epikura, koga su za života klevetali ondašnji bogomoljci i moćnici, do slobodnih filozofa koji - ponekad ipak ne negirajući hrišćanstvo - ne misle da Biblija predstavlja nezaobilazni horizont za svaku pamet, ta metoda još i danas izaziva posledice. Osim

16

Ovde je sufiks „col” vezan za Hrista. - Prim. prev.

toga što se neki filozofi koje je Garas napadao i koje je obasipao paljbom još do danas nisu od toga povratili i čame u žalosnom zaboravu dok drugi trpe zbog pogrešno pripisane reputacije nemoralnih ljudi sa kojima se ne treba družiti, i dok klevete jednako pogađaju njihova dela, negativna budućnost ateista vekovima biva zapečaćena... U filozofiji, liberten još i dalje predstavlja omalovažavajuću i polemičnu kvalifikaciju koja uskraćuje svako nepomućeno mišljenje i dostojno tog imena. Usled preovlađujuće vladavine antifilozofije u zvaničnoj istoriografiji mišljenja, cele grane jedne jake, žive, snažne refleksije, ali antihrišćanske ili koja hrišćanstvu ne ukazuje poštovanje, čak prosto naprosto nezavisne od vladajuće religije, ostaju nepoznate veoma često i profesionalcima u filozofiji, izuzev nekolicine stručnjaka. Ko je, od celog Velikog veka, recimo, pročitao Gasendija? Ili La Mota Le Vejera? Ili Sirana od Beržeraka - filozofa, ne književni lik? Tako malo njih... A ipak, Paskal, Dekart, Malbranš i ostali pobornici zvanične filozofije su nezamislivi bez poznavanja tih ličnosti koje su radile na autonomiji filozofije u odnosu na teologiju - u ovom slučaju, u odnosu na judeohrišćansku religiju... 4 Teologija i njeni fetiši. Siromaštvo pozitivnih reči za kvalifikovanje ateizma i potcenjivanje mogućih supstitucionih epiteta ide naporedo sa bogatstvom rečnika koji označava vernike. Nema ni jedne jedine varijante na ovu temu koja ne raspolaže svojom reči da bude označena: teista, deista, panteista, monoteista, politeista, čemu se može dodati animista, totemista, fetišista ili još, naporedo sa istorijskim kristalizacijama: katolici i protestanti, evangelisti i luteranci, kalvinisti i budisti, šintoisti i muslimani, šiiti i suniti, naravno, i Jevreji i Jehovini svedoci, pravoslavci i anglikanci, metodisti i prezbiterijanci, nema kraja spisku...

Jedni obožavaju kamenje - od najprimitivnijih plemena do današnjih muslimana koji idu na Ćabu17 u ophodnju oko bejtulaha18 - drugi Mesec ili Sunce, neki nevidljivog Boga koji se ne sme predstavljati inače se ide u idolopoklonstvo, ili pak neku antropomorfnu figuru - belu, mušku, naravno, arijevsku - jedan, kao savršeni panteista, vidi Boga svuda, drugi, vatreni sledbenik negativne teologije, nigde, jedanput se obožava mrtvo telo obliveno krvlju, s krunom od trnja, drugi put u vlati trave na istočnjački šinto način: ne postoji nijedna lakrdija koju su izmislili ljudi koja nije poslužila da se proširi polje božanskih mogućnosti... One koji još sumnjaju u to koliko religije mogu preterivati radi dobijanja podrške, upućujemo na kolo urina kod Zunija u Novom Meksiku, na pravljenje amajlija od izmeta velikog lame u Tibetu, od kravlje balege i mokraće radi očišćenja ritualnim pranjem kod hinduista, na kult Sterkorija, Krepija i Kloacina kod Rimljana, odnosno božanstava đubreta, prdeža i kanalizacije - sve do obreda prinošenja đubreta na dar Šivi, asirskoj Veneri, do konzumiranja sopstvenog izmeta od strane Sukikekale, meksikanske boginje, majke bogova, do izvesnog božanskog recepta za korišćenje ljudskih fekalnih materija radi kuvanja jela prema knjizi Jezekilje, i ostalih nedokučivih puteva ili neobičnih načina za održavanje veze sa božanskim i svetim... Pred ovim mnogobrojnim imenima, ovim nebrojenim običajima, ovim bezbrojnim pojedinostima u načinu zamišljanja

Ka’aba - Kaba (prema Pojmovniku islama Božovića i Simića), kod nas u narodu: Ćaba - orijentaciona tačka ka kojoj se svi muslimani okreću pri molitvi i mesto hodočašća u Meki. Prema Koranu, Avramu je anđeo Gavrilo dao Crni kamen koji je ugrađen u temelje Ćabe. (Larus) - prim. 17

18

Bétyle (m.r.) - bejtulah - menhir koji je kod drevnih Semita bio kulturni simbol božanstva i od kojeg je nastao nadgrobni spomenik (Larus) Alahova kuća koju imućni muslimani moraju da posete jedanput u životu. - Prim. prev.

Boga, u mišljenju o vezi sa njim, u suočenju sa ovom poplavom varijacija na religijsku temu, pred toliko reči da se iskaže neverovatan verski žar, ateista se izjednačuje sa onim jedinim jadnim epitetom koji ga omalovažava! Oni koji obožavaju sve i svašta, oni isti koji u ime svojih fetiša pravdaju svoje netolerantnosti, nasilja i svoje ratove, oduvek uperene protiv bezbožnika, ti, dakle, svode slobodouman duh da etimološki bude samo nepotpuna ličnost, amputirana, raskomadana, obogaljena, entitet kome nedostaje Bog da bi zaista postojao... Pobornici Boga čak raspolažu disciplinom koja je celokupna posvećena razmatranju imena Boga, njegovih znamenitih dela, značajnih izreka, misli, reči - jer on govori! - i njegovog delovanja, pouzdanih i najmljenih mislilaca, stručnjaka, njegovih zakona, njegovih poklonika, njegovih branitelja, plaćenih ubica, dijalektičara, retora, filozofa - e, da - njegovih izvršitelja zločina, slugu, predstavnika na zemlji, povlašćenih institucija, ideja, diktata i ostalih burgija: to je teologija. Disciplina rasprave o Bogu... Retki trenuci u zapadnoj istoriji kada je hrišćanstvo stradalo - na primer, 1793. - izazvali su nekoliko novih filozofskih aktivnosti i dali nekoliko novih reči koje su vrlo brzo bačene u zaborav. Još se govori o dehristijanizaciji, doista, ali istoričarski, da bi se označio taj period Francuske revolucije tokom kojeg građani pretvaraju crkve u bolnice, škole, domove za mlade, kada revolucionari zamenjuju slemene krstove trobojnim zastavama a raspeća od mrtvog drveta veoma živim stablima. Ateista (L’athéiste) iz Montenjevih Eseja, ateisti (les attaystes) iz Pisama Monlika (CXXXVII) i Volterovo ateističko (l’athéistique) vrlo brzo iščezavaju. Ateista (l’athéiste) iz Francuske revolucije takođe... 5 Sramna imena. Siromaštvo ateističkog rečnika objašnjava se trajnom istorijskom prevlašću božjih pobornika: oni raspolažu političkim ovlašćenjima već više od petnaest vekova, tolerantnost

im nije najveća vrlina, a koriste sve da stvar onemoguće, znači određenu reč. Ateizam potiče iz 1532, ateista postoji u II veku naše ere kod hrišćana koji optužuju i žigošu atheos: one koji ne veruju u njihovog boga koji je trećeg dana uskrsnuo. Odatle pa do zaključka da se te ličnosti, duha neopterećenog pričama za decu, ne klanjaju nijednom bogu - korak će se vrlo brzo preći. Tako da se pagani - koji izražavaju bogopoštovanje bogovima prirode etimologija to potvrđuje - smatraju poricateljima bogova, potom Boga. Jezuita Garas od Lutera pravi ateistu (!), Ronsar čini to isto sa hugenotima. Ta reč je ravna apsolutnoj uvredi, ateista je nemoralan, amoralan, odvratna osoba, zbog koje se postaje grešnim ukoliko se poželi da o njemu više sazna ili da se proučavaju knjige kad mu je već nadenut taj epitet. Ta reč je dovoljna da spreči pristup delu. Ona funkcioniše kao točak kakve ratne mašine uperene protiv svakog ko se ne kreće prema protokolu najčistije katoličke, apostolske, rimske ortodoksije. Ateista, jeretik, to je konačno jedno te isto. A na kraju ispada da ih je mnogo! Veoma rano Epikur mora da se suoči sa optuzbama za ateizam. Međutim, ni on ni epikurejci ne poriču postojanje bogova: sazdani od tanane građe, mnogobrojni, nastanjeni u međusvetovima, neosetljivi, nezabrinuti za sudbinu ljudi i kretanje sveta, prava ovaploćenja duševnog mira, ideje filozofskog uma, obrasci koji mogu da podražavanjem generišu mudrost, bogovi ovog filozofa i njegovih učenika prosto postoje i, povrh svega, u velikom broju... Ali ne kao oni iz grčkog polisa koji pozivaju preko svojih sveštenika da se povinuje zahtevima zajednice i društva. Tu je jedina njihova greška: njihova antidruštvena priroda... Istoriografija ateizma - retka, odveć škrta, i pre bi se reklo loša - čini, dakle, grešku datirajući ateizam sa prvim godinama čovečanstva. Društvena kristalisanja pozivaju na transcendentnost - red, hijerarhiju - etimološki: vlast svetinje... Politika, polis mogu utoliko lakše da funkcionišu, jer se pozivaju na osvetničku vlast bogova, tobože zastupljenih na zemlji preko vladajućih snaga koje, vrlo zgodno, raspolažu komandama. Upleteni u posao potvrđivanja vlasti, bogovi - ili Bog - važe kao glavni sagovornici plemenskih poglavara, kraljeva i vladara.

Ove zemaljske ličnosti tvrde da svoju moć drže od bogova koji im je potvrđuju znamenjima koja, naravno, dešifruje kasta sveštenika, takođe zainteresovana za dobiti koje se stiču tobože zakonitom primenom sile. Ateizam, prema tome, postaje korisno oružje da se ovaj ili onaj svrgne, samo ukoliko se opire ili malo protivi, da se baci u tamnice, mračne ćelije, čak pošalje na lomaču. Ateizam ne počinje sa onima koje zvanična istoriografija osuđuje i identifikuje kao takve. Ime Sokrata ne može pristajati istoriji ateizma. Ni ime Epikura i njegovih pristalica. Niti pak Protagorino, jer se on zadovoljava time da u delu O bogovima tvrdi da o njima ništa ne može zaključiti, ni da postoje niti da ne postoje. A to, u najmanju ruku, određuje izvestan agnosticizam, izvesnu neopredeljenost, čak skepticizam, ako hoćete, ali sigurno ne ateizam koji podrazumeva jasno tvrđenje da bogovi ne postoje. Bog filozofa često stupa u borbu sa Avramovim Bogom, Isusovim i Muhamedovim. U prvom redu stoga što onaj prvi potiče od intelekta, uma, dedukcije, rasuđivanja, zatim stoga što drugi radije podrazumeva dogmu, otkrovenje, poslušnost - usled sukoba između duhovne i svetovne vlasti. Avramov Bog više određuje Konstantinovog, zatim boga papa ili boga vladara ratnika koji su bili veoma malo hrišćani. Nema bogzna šta da se vidi od čudnih konstrukcija, načinjenih od neuzrokovanih uzroka, prvih nepokretnih pokretača, urođenih ideja, unapred uspostavljenih harmonija i ostalih kosmoloških, ontoloških ili fiziko-teoloških dokaza... Često svaka filozofska rešenost da se o Bogu razmišlja izvan vladajućeg političkog modela postaje ateizam. Tako kada Crkva odseče jezik svešteniku Juliju-Cezaru Vaniniju, obesi ga a potom pošalje na lomaču u Tuluz, 19. februara 1619. godine, ona ubija autora dela čiji je naslov: Amfiteatar večnog božansko-magičnog Proviđenja hrisćansko-fizičkog i ništa manje astrološko-katoličkog, protiv filozofa, ateista, epikurejaca, peripatetičara i stoika (1615). Jedino ako se smatra da ovaj naslov nije ništa - a očigledno je naneta nepravda, u najmanju ruku, njegova dužina eksplicitno govori - treba shvatiti da ovo oksimoronsko mišljenje ne odbacuje proviđenje, hrišćanstvo, katolicizam, već da naprotiv jasno odbija

ateizam, epikurejstvo i druge paganske filozofske škole. Međutim, sve to ne čini ateistu inače razlog zbog koga ga pogubljuju - već je on verovatnije jedna vrsta eklektičkog panteiste. U svakom slučaju, jeretik je zato što je heterodoksan...19 Spinoza, i on panteista - i sa jednom inteligencijom kojoj nema ravne - biva, isto tako, osuđen zbog ateizma, što znači: zbog ogrešenja o jevrejsku ortodoksiju. Godine 1656, 27. jula, parnasim koji zaseda u mahamadu - jevrejske vlasti u Amsterdamu - čitaju na hebrejskom jeziku, pred kovčegom sinagoge, na Hauthrahtu strahovito žestok tekst: zameraju mu se užasne jeresi: čudovišna dela, opasno mišljenje, rđavo ponašanje, na osnovu čega je izrečen - i nikad poništen! - herem. Zajednica izgovara krajnje surove reči: isključen, proteran, gnusan, proklet danju i noću, u snu i na javi, kad ulazi u svoju kuću i kad iz nje izlazi...Božji ljudi pozivaju se na gnev svoje fikcije i na njegovo razjareno prokletstvo bez granica u vremenu i prostoru. Da bi poklon bio kompletan, parnasim hoće da se Spinozino ime izbriše sa lica Zemlje, i to zauvek. Uzalud... Na to, rabini, u teoriji pristalice ljubavi prema bližnjem, dodaju ovoj ekskomunikaciji zabranu za svakog da održava pismene ili usmene veze sa filozofom. Niko nema prava ni da mu učini uslugu, da mu se približi na manje od dva metra ili da se nađe pod istim krovom sa njim... Zabranjeno je, naravno, čitati njegove spise: u to doba, Spinoza ima dvadeset i tri godine, i nije još ništa objavio. Etika će se pojaviti posthumno, dvadeset i jednu godinu kasnije, 1677. Danas se on čita na celoj planeti... Gde je Spinozin ateizam? Nigde. Uzalud bismo tražili u njegovim celokupnim delima jednu jedinu rečenicu kojom bi se tvrdilo da Bog ne postoji. Dakako, on poriče besmrtnost duše i tvrdi da je nemoguća kazna ili nagrada post mortem; izjavljuje da je Biblija delo koje su sastavili razni autori i da spada, znači, u istorijsku građu a nije delo otkrovenja; on ni najmanje ne robuje pojmu izabranog naroda, i to jasno tvrdi u Teološko-političkoj raspravi; uči hedonističkom moralu radosti s onu stranu dobra i zla; ne robuje judeo-hrišćanskoj mržnji prema sebi, svetu i telu; 19

Heterodoksan - inoveran. - Prim. prev.

iako Jevrejin, on nalazi filozofske osobine u Isusu. Ali ništa od svega toga ne čini onoga što poriče Boga, ateistu... Lista nesrećnika pogubljenih zbog ateizma u istoriji planete, a koji su bili sveštenici, vernici, pobožni, iskreno ubeđeni u postojanje jednog jedinog Boga, katolici, apostolski, rimski; takođe neverovatan broj streljanih zato što nisu ispovedali veru prema normama i propisima; lista anonimnih, čak ne buntovnika ni protivnika vlasti, koji su se pozivali na monoteizam, nisu bili neverni svom zavetu, niti nepokorni - sva ova jeziva nabrajanja svedoče: ateista, pre nego što će označiti onoga ko poriče Boga, služi da se progoni i osudi mišljenje ličnosti oslobođene, čak u najmanjoj mogućoj meri od autoriteta i društvenog tutorstva u pogledu mišljenja i refleksije. Ateista? Čovek slobodan pred Bogom - uključujući tu da će uskoro poreći njegovo postojanje...

II ATEIZAM I IZLAŽENJE IZ NIHILIZMA 1 Izumevanje ateizma. Zbog epikurejskog hrišćanstva Erazma ili Montenja, hrišćanstva Gasendija, kanonika iz Dinja, pironovskog hrišćanstva Pjera Sarona, profesora teologije u Kondomu, koji je upravljao katedralnom školom u Bordou, deizma protestanta Bela, deizma anglikanca Hobsa, ove autore ponekad smatraju bezbožnicima, ateistima. I tu opet taj termin ne odgovara. Heterodoksni vernici, slobodni mislioci, svakako, ali hrišćani, oslobođeni filozofi, mada po tradiciji hrišćani, ova dugačka povorka dopušta verovanje u Boga bez prinude jedne pravovernosti koja se oslanja na vojsku, policiju i vlast. Autor Eseja da važi za ateistu? A šta je sa njegovim hodočašćem u Notr Dam de Loret? sa katoličkim ispovedanjima vere u njegovoj glavnoj knjizi, sa njegovom privatnom kapelom, umiranjem u prisustvu sveštenika, u trenutku, kažu, uznošenja duše? Ne, sav taj otmeni filozofski svet veruje u Boga... Međutim, potreban je prvi, izumitelj, izvesno lično ime kao graničnik - polazeći od koga se može tvrditi: evo prvog ateiste, onog koji kaže da Bog ne postoji, filozofa koji to misli, to tvrdi, to jasno piše, neuvijeno, bez kićenja, a ne uz mnoge prećutne pretpostavke, bezgraničnu opreznost i beskrajna uvijanja. Radikalan ateista, otvoren, dokazan? Čak ponosan. Čovek čije se javno ispovedanje vere - ako tako mogu reči... ne dedukuje, ne proračunava, ne potiče od cepidlačkih pretpostavki čitalaca koji love nekakav početak dokaza. Ne mnogo daleko od otvoreno ateističkog vesnika, taj bi se čovek mogao zvati Krištovao Ferejira, bivši portugalski jezuita koji se odrekao vere pod japanskim mučenjem 1614. Godine 1636, one godine kada Dekart radi na Raspravi o metodi, taj sveštenik, čija vera mora da je bila veoma nejaka, ako je suditi o njoj po

umesnosti argumenata koji mu nisu mogli doći u pravi čas prilikom odricanja od vere, piše, u stvari, Otkrivenu podvalu, eksplozivnu i radikalnu knjižicu. Na samo tridesetak stranica on tvrdi: Bog nije stvorio svet; uostalom, svet nikada nije ni stvoren; duša je smrtna; ne postoji ni pakao ni raj, niti predestinacija; umrla deca oslobođena su prvobitnog greha koji, u svakom slučaju, i ne postoji; hrišćanstvo je izmišljotina; deset zapovesti su neprimenljiva glupost; papa, nemoralna i opasna osoba; plaćanje misa, indulgencije, ekskomunikacije, zabrane u ishrani, Marijina nevinost, mudraci sa Istoka, sve su to koještarije; vaskrsnuće, nerazumna, smešna i skandalozna priča, obmana; sveta tajna, ispovest, gluposti; euharistija, metafora; strašni sud, neverovatno ludilo... Može li biti žešćeg napada i koncentrisanije baražne paljbe? A jezuita će nastaviti: Religija? Izum ljudi da za sebe obezbede vlast nad sebi ravnima. Razum? Oruđe koje omogućuje da se bori protiv svih tih ludorija. Krištovao Ferejira ruši sve te očevidne izmišljotine. Znači, ateista? E, nije. Jer ni u jednom trenutku on ne kaže, ne piše, ne tvrdi, i ne misli da Bog ne postoji. Pa onda, da bi potvrdio tezu o spiritualisti koji je ipak vernik, ovaj jezuita se odriče hrišćanske vere, dakako, ali se preobraća u zenbudistu... Prvi ateista, ovoga puta ga još neće biti, ali nismo više tako daleko od njega... Čudo će nastupiti uskoro sa jednim drugim sveštenikom, opatom Melijeom, svetiteljem, herojem i mučenikom za ateističku stvar, koja se konačno može odrediti! Sveštenik u Etrepinjiju u Ardenima, uzdržan za sve vreme trajanja službovanja, ako se izuzme jedna prepirka sa vlastelinom sela, Žan Melije (1664-1729) piše obimno Zaveštanje u kome sa pogani kalja Crkvu, Religiju, Isusa, Boga, ah i aristokratiju, Monarhiju, Stari režim, on žigoše sa neizrecivom žestinom društvenu nepravdu, idealističko mišljenje, hrišćanski doloristički moral i u isto vreme zastupa izvestan anarhistički komunalizam, jednu autentičnu, začetnu materijalističku filozofiju i jedan iznenađujuće savremen hedonistički ateizam. Prvi put u istoriji ideja, jedan filozof - kada ćemo se oko toga složiti? - posvećuje jedno delo pitanju ateizma: on ga zastupa,

dokazuje, razlaže, argumentuje, navodi, izveštava o svom tumačenju, svojim refleksijama, ali se oslanja, tako isto, na svoje komentare o svetu onakvom kakav jeste. Naslov to jasno kazuje: Spomen na misli i osećanja Žana Melijea i njegov uvod, takođe, koji najavljuje Jasne i očigledne dokaze o Taštini i Lažnosti svih Božanstava i svih Religija Sveta. Knjiga izlazi 1729, posle njegove smrti, Melije je na njoj radio velikim delom svog života. Prava istorija ateizma počinje... 2 Organizovanje zaborava. Vladajuća istoriografija prikriva ateističku filozofiju. Osim jednostavnog zaboravljanja opata Melijea, neodređeno navođenog kao neki kuriozitet, školski oksimoron - sveštenik bezvernik! - kad mu se učini čast da bude pomenut, usput, uzaludno ćemo tražiti dokaze i tragove rada dostojnog tog imena o likovima francuskog materijalizma, recimo: gde je La Metri, usplamteii veselnik, don Dešan, izumitelj komunalističkog hegelijanstva, Holbah, onaj koji proklinje Boga, Helvecijus, sladostrasni materijalista, Silven Marešal i njegov Rečnik ateiste, ali i ideolozi Kabanis, Volne ili Desti de Trasi? Obično su prećutkivani dok bibliografija nemačkog idealizma kipti naslovima, radovima i istraživanjima. Primer: rad barona od Holbaha ne postoji na univerzitetu: nema stručnog ni naučnog izdanja kod uglednog izdavača filozofske literature; nema radova, teza, aktuelnog istraživanja profesora koji ga preporučuje; nema dela u džepnim izdanjima, naravno, a još manje u Plejadi - dok Ruso, Volter, Kant ili Monteskje imaju svoja izdanja; nema kursa niti seminara posvećenih izlaganju i širenju njegovog mišljenja; nijedne jedine biografije... Žalosno! Univerzitet i dalje prepričava - da se zadržimo samo na takozvanom veku Prosvećenosti - Rusoov društveni ugovor, Volterovu tolerantnost, Kantov kriticizam ili podelu vlasti mislioca iz Brede, te muzičke hitove, te filozofske epinalske slike. A ništa o Holbahovom ateizmu, o njegovom stimulativnom istorijskom tumačenju biblijskih tekstova; ništa o kritici hrišćanske teokratije, o

sukobu između Države i Crkve, o nužnosti razdvajanja tih dveju instanci; ništa o autonomnosti etičkog i religijskog; ništa o demontiranju katoličkih priča; ništa o komparativizmu religija; ništa o kritikama njegovog rada od strane Rusoa, Didroa, Voltera i tobože prosvećene deističke klike; ništa o pojmu etokratije ili o mogućnosti izvesnog posthrišćanskog morala; ništa o moći nauke korisne u borbi protiv vere; ništa o fiziološkoj genealogiji mišljenja; ništa o konstitutivnoj netolerantnosti hrišćanskog monoteizma; ništa o neophodnom podređivanju politike etici; ništa o pozivu da se deo dobara Crkve iskoristi za sirotinju; ništa o feminizmu i kritici katoličke mizoginije. Sve su to Holbahove teze, iznenađujuće aktuelne... Ćutanje o Melijeu, proklinjaocu (Zaveštanje, 1729), ćutanje o Holbahu demistifikatoru (Sveta zaraza, 1768), ćutanje, takođe, u istoriografiji o Fojerbahu, razgraditelju (Suština hrišćanstva, 1841), tom trećem velikom trenutku zapadnog ateizma, značajnom stubu jedne ateologije dostojne tog imena: jer Ludvig Fojerbah nudi objašnjenje o tome šta je Bog. On ne poriče njegovo postojanje, nego raščlanjuje himeru. Ne dolazi u obzir reći Bog ne postoji već Šta je taj Bog u koga većina veruje? Pa odgovara: fikcija, delo ljudi, proizvod koji se povinuje posebnim zakonima, u datom slučaju projekcija i hipostaza: ljudi stvaraju Boga prema svojoj izvrnutoj slici. Smrtni, konačni, ograničeni, žalosni zbog svojih nesloboda, ljudi mučeni savršenstvom izmišljaju silu obdarenu tačno suprotnim svojstvima: od svojih mana, izvrnutih kao prsti na paru rukavica, grade osobine pred kojima kleče, zatim se klanjaju do zemlje. Jesam li ja smrtan? Bog je onda besmrtan; jesam li ja konačan? Bog je onda beskonačan; jesam li ja ograničen? Bog je onda bezgraničan; ja ne znam sve? Bog je sveznajući; ja ne mogu sve? Bog je svemoćan; ja nisam obdaren sveprisutnošću? Bog je sveprisutan; ja sam stvoren? Bog nije stvoren; ja sam slab? Bog ovaploćuje Svemoć; ja sam na zemlji? Bog je na nebu; ja sam nesavršen? Bog je savršen; ja nisam ništa? Bog je sve, itd. Religija postaje, dakle, prvorazredan postupak alijenacije: ona podrazumeva raskid čoveka sa samim sobom i stvaranje

imaginarnog sveta u kome je istina fiktivno prisvojena. Teologija, tvrdi Fojerbah, izvesna je „psihička patologija”, čemu on suprotstavlja svoju antropologiju, oslonjenu na izvesnu vrstu „analitičke hemije”. S izvesnim humorom, on poziva na „pneumatsku hidroterapiju” - koristiti hladnu vodu prirodnog razuma protiv verskih, a naročito hrišćanskih valunga i lutki u glavi... I pored tog ogromnog filozofskog gradilišta, Fojerbah ostaje zaboravljeni velikan vladajuće istorije filozofije. Svakako, njegovo se ime ponekad javlja, ali zato što je u vreme Altiserovog sjaja, taj Kajman iz Normal-Sip20 bacio oko na njega kao na hegelovsku kariku korisnu da se proda njegov mladi Marks i njegovo tumačenje Rukopisa iz 1844, a zatim Nemačke ideologije. To su manje bile prilike za Altisera da pripremi Veliko veče21 a više usmeni ispit za agregaciju iz filozofije njegovih učenika 1967.... Duh svojstven Fojerbahu iščezava pod utilitarnim razmatranjima Profesora. Ponekad jednostavni zaborav više vredi od trajnog nesporazuma ili trajno loše i sumnjive reputacije... 3 Filozofski zemljotres. A onda nastupa Niče... Posle parohove kletve, hemičareve demitologizacije - Holbah se bavio geologijom i naukom na visokom nivou - posle destrukcije gazde preduzeća - Fojerbah nije bio filozof po zanimanju, nije primljen na Univerzitet, jer je objavio Razmišljana o smrti i besmrtnosti gde poriče svaku ličnu besmrtnost, međutim, ženidbom levičar postaje vlasnik fabrike porcelana i omiljen među svojim radnicima - javlja Autor misli na Ecole Normale Supérieure. Altiser nosi nadimak Kajman (aligator) kao izuzetno strog tutor koji prati rad internih i eksternih studenata filozofije ove najuglednije visoke škole. Pripreme za nju traju dve godine posle mature, a budući studenti se biraju veoma strogim konkursom. - Prim. prev. 20

Grand Soir (le), društveni prevrat od koga se očekuje rušenje aktuelnog stanja stvari. (Larus) 21

se Niče. Sa njim, idealističko spiritualističko, judeo-hrišćansko, dualističko, što znači vladajuće mišljenje, može najzad da se baci u brigu: njegov dionizijski monizam, njegova logika moći, njegova genealoška metoda, njegova ateistička etika omogućavaju da se nazre izvesni izlaz iz hrišćanstva. Prvi put se radikalno i razrađeno post-hrišćansko mišljenje pojavljuje u zapadnom pejzažu. U šali(?), Niče piše u Ecce Homo da on deli istoriju na dva dela i da, onako isto kao sa Hristom, postoji ono pre i ono posle njega... Filozofu sa Sils-Marije nedostaje njegov Pavle i njegov Konstantin, njegov histerični trgovački putnik i njegov planetarni imperator da bi svoje preobraćenje pretvorio u preobražaj celog sveta. A to, istorijski govoreći, uopšte nije poželjno. Dinamit njegovog mišljenja predstavlja suviše veliku opasnost za onu nerazumnu stoku koju čine učesnici konkretne istorije. Ali, na filozofskom polju, otac Zaratustre je u pravu: pre i posle S onu stranu dobra i zla i Antihrista, to više nije isti ideološki svet: Niče otvara brešu u judeo-hrišćanskom zdanju. Ne ostvarujući sam celokupan ateološki zadatak, on ga konačno omogućuje. Otuda korisnost da se bude ničeanac. A to znači? Biti ničeanac - što ne znači biti Niče, kako misle budale - isključuje preuzimanje glavnih teza opakog filozofa: želju za osvetom, večni povratak, natčoveka, volju za moć, fiziologiju umetnosti i ostale velike momente filozofskog sistema. Nema nikakve potrebe - koji bi tu bio interes? - smatrati da ste on, verovati da ste Niče, i morati preuzeti na sebe a potom zastupati celokupno njegovo mišljenje. Jedino oni skromne pameti to zamišljaju... Biti ničeanac podrazumeva misliti polazeći od njega, tačno odakle se radilište filozofije sa njegovim prolaskom izmenilo. On se obraćao nevernim učenicima koji bi, samom svojom izdajom, sledili same sebe i nikoga drugog, čak ne ni njega. Pogotovu ne njega. Kamila, lav i dete iz Tako je govorio Zaratustra, uče jednoj dijalektici i poetici koje treba primenjivati: očuvati ga i prevazići, sećati se njegovog dela, svakako, ali naročito oslanjati se na to delo kao što se oslanja na ogromnu polugu da bi se pomerile filozofske planine. Otuda jedno novo i više radilište za ateizam: Melije je poricao svako božanstvo, Holbah je demontirao hrišćanstvo, Fojerbah je

dekonstruisao Boga, Niče otkriva menjanje vrednosti; ateizam ne treba da dejstvuje isključivo kao cilj. Ukinuti Boga, svakako, ali radi čega? Radi drugog morala, nove etike, novih vrednosti, neizmišljenih jer su nezamislive, eto to omogućuju ostvarivanje i prevazilaženje ateizma. Strašan zadatak i koji tek predstoji. Antihrist priča o evropskom nihilizmu - opet našem - i predlaže lek za tu metafizičku i ontološku patologiju naše civilizacije. Niče daje svoja rešenja. Znamo ih, ona pokazuju više od jednog veka postojanja i nesporazuma. Biti ničeanac znači predlagati druge hipoteze, nove, postničeanske, ali usredsređujući svoju borbu na vrhove. Oblici savremenog nihilizma traže više nego ikad menjanje vrednosti koje konačno prevazilazi religijska ili laička rešenja i hipoteze proizišle iz monoteizama. Zaratustra mora ponovo da se lati posla: jedino ateizam omogućuje izlaženje iz nihilizma. 4 Predavati ateizam. Dok 11. septembar, kako ga vide Sjedinjene Države, znači Zapad, poziva svakog da odabere svoj tabor u verskom ratu koji bi suprotstavio judeo-hrišćanstvo i islam, može se hteti izbeći uslovima alternative postavljenim od strane protagonista i opredeliti se za ničeanski stav: ni judeo-hrišćanski ni muslimanski iz prostog razloga što te zaraćene strane nastavljaju svoj verski rat započet još od jevrejskih pozivanja iz Brojeva22 - prvobitno naslovljenih „Knjiga o ratu Gospodnjem” - i koji čine sastavni deo Tore koja opravdava krvavu borbu protiv neprijatelja, do stalnih varijacija na tu temu u Koranu, da treba pobiti nevernike. U stvari, ipak, bezmalo dvadeset pet vekova pozivanja na zločin s jedne i druge strane! Ničeova lekcija: između ta tri monoteizma može se ne hteti birati. I neopredeljivanje za Izrael i Sjedinjene Države, u stvari, ne obavezuje na to da se postane saputnik talibana...

22

Knjiga o Brojevima iz Mojsijevog Petoknjižja. - Prim. prev.

Talmud i Tora, Biblija i Novi zavet, Koran i Hadid23 ne izgledaju dovoljna jemstva da filozof izabere između jevrejske, hrišćanske ili muslimanske mizoginije, da se opredeli protiv svinjskog mesa i alkohola, ali za veo ili zar, da ide u sinagogu, hram, crkvu ili džamiju, ona mesta na kojima se inteligencija loše oseća i na kojima se već vekovima pretpostavlja pokoravanje dogmama i potčinjavanje Zakonu - znači onima koji polažu pravo na to da su izabrani, poslati i reč Boga. U vreme kada se postavlja pitanje nastave veronauke u školi pod izgovorom da se stvara društvena veza i da se nanovo spaja zanemarena zajednica - usled liberalizma koji svakodnevno izaziva negativnosti, podsetimo na to - dok se rađa novi tip društvenog ugovora i ponovo nalaze zajednički izvori monoteistički u ovom slučaju - čini mi se da se može dati prednost nastavi ateizma. Radije Genealogija morala nego poslanice Korinćanima. Želja da se kroz prozor vrati Biblija i ostale monoteističke burgije koje su viševekovni filozofski napori izbacili kroz vrata među kojima Prosvećenost i Francuska revolucija, socijalizam i Komuna, levica i Narodni front, libertenski duh i Maj 68, ali i Frojd i Marks, Frankfurtska škola i škola sumnje ničeanaca sa francuske levice - to znači doslovno i etimološki pristati na reakcionarno mišljenje. Ne na način Žozefa de Metra, Luja de Bonaa ili Blana de Sen-Bonea - tih suviše krupnih lija - već na onaj gramšijevski, s povratkom na razvodnjene, prikrivene, prerušene, licemernoreaktivirane ideale judeo-hrišćanstva. Ne obasipaju se jasno pohvalama zasluge teokratije, ne ubija se 1789 - premda... - ne objavljuje se otvoreno delo pod naslovom O papi da bi se veličala preuzvišenost političke moći pape, već se

Hadid označava tradiciju koja se odnosi na Muhamedove reči i dela. Vremenom, Hadid postaje uz Koran - koji je glavni izvor čitavog islama - važan religijski i svetovni instrument za regulisanje života zajednice. (Prema Pojmovniku islama R. Božovića i V Simića) 23

žigoše jedinka, poriču joj se prava i dodeljuje tušta i tma zadataka, slavi se kolektiv naspram monade, poziva na transcendentnost, država i njeni paraziti oslobađaju se polaganja računa pod izgovorom ontološke eksteritorijalnosti, ne haje se za narod i kvalifikuje kao narodnjak i demagog kogod o njemu brine brigu, preziru se intelektualci i filozofi koji se bave svojim poslom i opiru se, ova lista bi se mogla produžiti... Nikad toliko kao danas ono što je XVIII vek znao pod imenom „antifilozofije” nije doživelo takvu vitalnost: povratak religioznosti, dokazivanje da Bog nije mrtav već da je samo neko vreme zadremao i da njegovo buđenje najavljuje sutrašnjice koje menjaju ton, sve to obavezuje da se preispitaju stavovi za koje se verovalo da su prošli i ponovo popne na upražnjeno ateističko mesto. Nastava veronauke ponovo uvodi vuka u tor, ono što sveštenstvo ne može više da počini otvoreno, moči će ubuduće da uradi ispod žita, poučavajući pričama iz Starog i Novog zaveta, prenoseći fikcije iz Korana i Hadida, pod izgovorom da omogućava đacima da lakše priđu Marku Šagalu, Božanstvenoj komediji, Sikstinskoj kapeli ili muzici Zirjaba...24 Međutim, religije bi trebalo da se predaju u već postojećem usmerenju - filozofije, istorije, književnosti, likovnih umetnosti, jezika itd. - kao što se predaju pranauke: na primer, alhemija na kursu iz hemije, fitognomonika i frenologija u okviru prirodnih nauka, totemizam i magijsko mišljenje na filozofiji, Euklidova geometrija na matematici, mitologija na istoriji... Ili epistemološki ispričati na koji način mit, priča, fikcija, nerazumnost prethode razumu, dedukciji i argumentaciji. Religija proističe iz prvobitnog genealoškog i datiranog oblika racionalnosti. Reaktiviranje te istorije koja potiče pre istorije dovodi do kašnjenja, čak do promašaja današnje i sutrašnje istorije. Predavati ateizam podrazumevalo bi jednu arheologiju religioznog osećanja: straha, bojazni, nesposobnosti da se gleda smrti u oči, neodržive svesti o nesavršenosti i konačnosti ljudi, glavne uloge i pokretačke snage egzistencijalnog strahovanja. Zirjab (Abu-al-Hasan ’Ali ibn Nafi) - arapski muzičar (Irak, 789 Kordoba, 857). - Prim. prev. 24

Religija, taj svet fikcija, iziskivala bi propisno demontiranje ovih ontoloških placeba - kao što se u filozofiji prilazi pitanju vračanja, ludila i graničnih oblasti da bi se načinila i obuhvatila definicija razuma. 5 Tektonika ploča. Živimo i dalje u teološkom ili religijskom stadijumu civilizacije. Neki znaci pokazuju kretanja srodna tektonici ploča: približavanja, udaljavanja, kretanja, nasedanja, pucanja. Prehrišćanski kontinent postoji kao takav: od mitologije presokratovaca do imperatorskog stoicizma, od Parmenida do Epikteta, paganska oblast izgleda jasno obeležena. Između nje i hršćanskog kontinenta uočavaju se turbulentne zone: od proročkih učenja iz II veka naše ere o hiljadugodišnjem carstvu Mesije na zemlji do odrubljivanja glave Luja XVI (januara 1793) koje obeležava otvoreni kraj teokratije, geografija izgleda podjednako koherentna: od Crkvenih otaca do laičkog deizma Veka prosvećenosti, logika izgleda očigledna. Ovo treće doba ka kome se upućujemo - posthrišćanski kontintent - funkcioniše na isti način kao ono što deli paganski i hrišćanski kontinent. Kraj prehrišćanskog i početak posthrišćanskog neobično liče između sebe: isti nihilizam, iste zebnje, iste dinamičke igre između konzervativizma, reakcionarnog iskušenja, žudnje za prošlošću, religije imobilizma i progresizma, pozitivizma, ukusa budućnosti. Religija igra filozofsku ulogu nostalgije; filozofija ulogu sagledavanja budućnosti. Snage u igri su jasno uočljive: ne zapadno-progresivno, prosvećeno, demokratsko judeo-hrišćanstvo protiv istočnog, paseističkog, mračnjačkog islama nego jučerašnji monoteizmi protiv sutrašnjeg ateizma. Ne Buš protiv Bin Ladena, nego Mojsije, Isus, Muhamed i njihove religije iz Knjige protiv barona od Holbaha, Ludviga Fojerbaha, Fridriha Ničea i njihovih radikalnih filozofskih recepata za dekonstrukciju mitova i fikcija. Posthrišćanin će se istorijski raširiti u strelce. kao što je to učinio prehrišćanin: monoteistički kontinent nije nepotopljiv.

Religija jednog Boga ne bi mogla postati - kao nekad komunizam za neke ili danas liberalizam za druge - nepremostiv horizont filozofije i istorije, jednom reči. Kao što je hrišćanska era nastupila iza paganske, jedna posthrišćanska era će neizbežno nastaviti. Period turbulencija u kome smo pokazuje da je došlo vreme za kontinentalna prestrojavanja. Otud interes za ateološki projekat.

III KA JEDNOJ ATEOLOGIJI 1 Spektrografija nihilizma. Epoha izgleda ateistička, ali samo u očima hrišćana ili vernika. U stvari, ona je nihilistička. Jučerašnji i prekjučerašnji bogomoljci imaju itekako interesa da ono što je najgore i savrcmenu negativnost prikažu kao proizvod ateizma. Održava se stara predstava o nemoralnom, amoralnom ateisti, koji nema ni vere ni morala. Ono opšte mesto u završnim razredima na osnovu koga “ako Boga nema, sve je dopušteno” ponavljana priča preuzeta iz Braće Karamazovih Dostojevskog i dalje ostavlja posledice i stvarno se vezuju smrt, mržnja i beda za one ličnosti koje su se pozivale na nepostojanje Boga da bi počinile svoja zlodela. Ova pogrešna teza zaslužuje propisno demontiranje. Jer, meni se, obrnuto, čini mnogo tačnije: „Zato što Bog postoji, sve je dopušteno...” Da se izjasnim: tri milenijuma svedoče od prvih tekstova Starog zaveta do danas: tvrdnja o jedinom Bogu, nasilnom, zavidnom, kavgadžiji, netolerantnom, ratobornom, rodila je više mržnje, krvi, mrtvih, svireposti nego mira... Jevrejski fantazam o izabranom narodu koji opravdava kolonijalizam, eksproprijaciju, mržnju, omrazu među narodima, zatim autoritarnu i naoružanu teokratiju; hrišćansko pozivanje na trgovce iz Hrama ili na Pavlovog Isusa koji polaže pravo da dođe donoseći mač koji pravda krstaške ratove, Inkviziciju, verske ratove, Vartolomejsku noć, lomače, Indeks, ali i planetarni kolonijalizam, severno-američke etnocide, podršku fašizmima XX veka i vekovnu svetovnu svemoć Vatikana u najsitnijim pojedinostima svakodnevnog života; jasan zahtev na gotovo svim stranicama Korana sa pozivanjem da se unište nevernici, njihova religija, njihova kultura, njihova civilizacija, ali i Jevreji i hrišćani - u ime jednog milostivog Boga! Eto, sve su to staze da se temeljno ispita ta ideja da je upravo usled postojanja Boga sve dopušteno - u njemu, preko njega, u njegovo ime, a da

ni vernici, ni sveštenstvo, ni običan narod, ni visoki krugovi tu ne nađu ništa da zamere... Ako bi postojanje Boga, nezavisno od njegovog jevrejskog, hrišćanskog ili muslimanskog oblika, štitilo koliko-toliko od mržnje, laži, nasilja, pljačke, nemorala, globljenja, krivokletstva, prisile, prezira, zloće, zločina, korupcije, nevaljalstva, lažnog svedočenja, pokvarenosti, pedofilije, čedomorstva, pijančenja, izopačenosti, ne bismo videli ateiste - pošto su oni u suštini poročni nego rabine, sveštenike, pape, biskupe, pastore, imame i sa njima njihove vernike, sve njihove vernike - a to je mnogo sveta - kako čine dobro, odlikuju se vrlinom, daju primer i dokazuju izopačenim bezbožnicima da je moral m njihovoj strani - da oni krajnje savesno poštuju deset božjih zapovesti i pokoravaju se pozivu odabranih sura - dakle ne lažu niti pljačkaju, ne kradu niti siluju, ne svedoče krivo niti ubijaju - a pogotovu ne podbadaju na terorističke atentate na Menhetnu, na kaznene ekspedicije u pojasu Gaze, niti pokrivaju postupke svojih sveštenika pedofila. Videli bismo, prema tome, vernike kako preobraćaju ljude oko sebe svojim sjajnim uzornim ponašanjem! A umesto toga... Neka se, dakle, prekine da povezuje zlo na planeti i ateizam! Postojanje Boga, čini mi se, mnogo je više u istoriji u svoje ime izazvalo borbi, pokolja, sukoba i ratova nego mira, spokojstva, ljubavi prema bližnjem, oproštaja grehova ili tolerancije. Ne znam da su pape, vladari, kraljevi, kalifi i emiri u većini briljirali vrlinom koliko su se već Mojsije, Pavle i Muhamed odlikovali, svaki sa svoje strane, zločinom, premlaćivanjima ili pljačkama biografije svedoče. Sve same varijacije na temu ljubavi prema bližnjem... Istorija čovečanstva uči, bez ikakve sumnje, o srećnim ishodima poroka i nesrećama proizišlim iz vrline... Ne postoji više transcendentne pravde nego imanentne. Postojao Bog ili ne, nijedan čovek nikad nije trebalo da plati zato što ga je uvredio, zanemario, prezirao, zaboravio ili mu protivrečio! Teisti treba dosta da porade na planu metafizičkih uvijanja da bi opravdali zlo na planeti potvrđujući istovremeno postojanje Boga kome ništa ne promiče! Deisti izgledaju manje slepi, ateisti se čine lucidnijim.

2 Jedna judeo-hrišćanska episteme. Epoha u kojoj živimo, dakle, nije ateistička. Ona još ne izgleda ni posthrišćanska ili tek malo. Umesto toga, ona ostaje hrišćanska, i to mnogo više nego što izgleda. Nihilizam proizlazi iz onih turbulencija registrovanih u prelaznoj zoni, između još vrlo prisutnog judeo-hrišćanstva i posthrišćanstva, koje se skromno pomalja, sve to u jednom ambijentu u kome se ukrštaju odsutnost bogova, njihovo prisustvo, njihovo množenje, njihovo fantastično mnoštvo i njihova neobičnost. Nebo nije prazno već, naprotiv, puno božanstava fabrikovanih iz dana u dan. Negativnost proizlazi iz konsupstancijalnog nihilizma u koegzistenciji sa jednim delinkventnim judeo-hrišćanstvom i posthrišćanstvom koje je još u neodređenom stanju. U očekivanju otvoreno ateističke ere, moramo računati i miriti se sa veoma pregnantnom judeo-hrišćanskom episteme. Utoliko pre što institucije i izvršitelji zločina koji su je oličavali i vekovima prenosili ne raspolažu više onom izloženošću i vidljivošću koja ih čini prepoznatljivim. Uklanjanje religijskog postupka, prividna autonomija etike u odnosu na religiju, tobožnja ravnodušnost prema papskim apelima, prazne crkve nedeljom - ali ne i za svadbe, a još manje za sahrane - odvajanje Crkve i Države, svi ovi znaci ostavljaju utisak epohe koja ne haje za religiju. Čuvajmo se... Nikada, možda, ovo prividno uklanjanje nije skrivalo tako snažno, moćno i odlučujuće prisustvo judeohrišćanstva. Hlađenje prema pridržavanju verskih običaja ne svedoči o uzmicanju verovanja. Staviše: korelacija između cilja jedne i iščezavanja one druge greška je u tumačenju. Može se čak misliti da je kraj monopola profesionalaca u religiji nad religijskim fenomenom oslobodio iracionalno i doneo više svetosti, religioznosti i rasprostranjenog potčinjavanja nerazumnosti. Povlačenje judeo-hrišćanskih trupa ne menja ni u čemu njihovu moć i njihovu vlast nad osvojenim teritorijama koje su sačuvali i kojima upravljaju već skoro dve hiljade godina. Zemlja je stečeno dobro, geografija svedočanstvo o drevnom prisustvu i ideološkoj, umnoj, koncepcijskoj i duhovnoj infuziji. Čak i odsutni,

zavojevači ostaju prisutni, jer oni su osvojili tela, duše, meso, duhove većine. Njihovo strateško uzmicanje ne znači kraj njihove stvarne vladavine. Judeo-hrišćanstvo ostavlja iza sebe jednu episteme, osnovu na kojoj se izvodi svaka duhovna i simbolička razmena. I bez Sveštenika i njegove senke, bez redovnika i njihovih poklonika, potčinjeni ostaju pokorni, isfabrikovani, formatizovani delovanjem dvomilenijumske istorije i ideološke prevlasti. Otuda stalna i aktuelna borba protiv te sile koja utoliko više preti što ostavlja utisak da je klonula. Dakako, mnogi više ne veruju u transsupstancijaciju 25, u Marijinu nevinost, u bezgrešno začeće, u papsku nepogrešivost i ostale dogme katoličke, apostolske, rimske crkve. U stvarno a ne simbolično prisustvo Hristovog tela u hostiji ili u putiru? U postojanje Pakla, Raja ili Čistilišta sa pridruženim geografijama i svojstvenim logikama? U postojanje Nebeskog predvorja u kome borave duše pre krštenja umrle dece? Više niko ne sluša te koještarije, čak ni mnogi revnosni katolici sa nedeljnih misa, pogotovu oni... Gde onda ostaje katolička osnova? Gde je judeohri-šćanska episteme? U onoj ideji da materija, realno i svet ne iscrpljuju totalitet? Da nešto ostaje izvan objašnjivih instanci dostojnih tog imena: sila, moć, energija, determinizam, volja, htenje. A posle smrti? Ne, sigurno ne ništa, nego nešto... Da bi se objasnilo šta se događa: niz uzroka, racionalnih i deduktivnih mogućih povezivanja? Ne sve, ono nešto prevazilazi logički niz. Prizor sveta: apsurdan, iracionalan, nelogičan, čudovišan, besmislen? Sigurno nije... Nešto zbilja mora postojati što opravdava, dokazuje, daje smisao. Inače... Ovo verovanje u nešto rađa žilavo sujeverje koje objašnjava da se Evropljanin - kad nema svoga kralja i svoju dadilju u zemlji u kojoj se rađa, kako piše Dekart - pokorava vladajućoj religiji. Montenj tvrdi da je čovek hrišćanin kao što je Pikardijac ili

25

Transsupstancijacija - pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu. - Prim. prev.

Bretonac! A mnoge osobe koje veruju da su ateisti javno priznaju, i ne primećujući to, jednu etiku, mišljenje, viđenje sveta ogrezle u judeo-hrišćanstvu. Između propovedi nekog iskrenog protestantskog sveštenika o Hristovoj preuzvišenosti i pohvala Hristu od strane anarhiste Kropotkina u Etici uzalud se traži ponor, nema čak ni jarka... Ateizam podrazumeva zavereništvo protiv svake transcendentnosti. Bez izuzetka. On obavezuje tako isto na prevazilaženje hrišćanskih tekovina. Bar na izvesno pravo da se popišu, da se slobodno razmotre vrline prikazivane kao takve i nepobitno potvrđeni poroci. Laičko i filozofsko rušenje vrednosti Biblije i njihovog održavanja, zatim njihove primene nisu dovoljni da stvore posthrišćansku etiku. U delu Religija u granicama čistog uma Kant predlaže jednu laičku etiku. Ako se pročita taj glavni tekst za uspostavljanje laičkog morala u istoriji Evrope, otkriće se u njemu filozofsko formulisanje neugasive judeo-hrišćanske osnove. Revolucija se otkriva formom, stilom, vokabularom, ona izgleda očigledna prema načinu izražavanja i spoljašnjosti, dabome. Ali u čemu se hrišćanska i Kantova etika razlikuju? Ni u čemu... Tresla se kantovska gora, rodio se hrišćanski miš. Smejemo se papinim rečima koje osuđuju upotrebu prezervativa? Ali mnogi se još venčavaju u crkvi - da bi zadovoljili porodice i tazbinu, tvrde hipokriti. Smejemo se čitajući Katehizis bar ukoliko ste radoznali da ga pregledate...? Ali se beleži sasvim mali broj civilnih sahrana... Podsmeva se sveštenicima i njihovim verovanjima. Ali traže ih radi blagosiljanja, tih savremenih indulgencija koje mire licemere sa obeju obala: molitelji se nagode sa svojom okolinom, a tom istom prilikom sveštenici povrate nekoliko mušterija... 3 Tragovi vladavine. Mišel Fuko je nazivao episteme onaj nevidljivi ali efikasni poredak diskursa, viđenja stvari i sveta, predstavljanja realnog što zatvaraju, kristališu i učvršćuju jednu epohu u ustaljenim predstavama. Judeo-hrišćanska episteme

imenuje ono što od histeričnih napada Pavla iz Tarsa na putu za Damask do televizijskih intervencija Jovana Pavla II na Trgu svetog Petra, prenošenih širom sveta, čini izvesnu konceptualnu i duhovnu moć raširenu preko cele mašinerije jedne civilizacije i jedne kulture. Dva primera među mogućim mnoštvom da bi se ilustrovala moja hipoteza o prožimanju: telo i pravo. Zapadno telo je hrišćansko. Uključujući tu telo ateista, muslimana, deista, obrazovanih agnostika, odgajanih ili obučavanih u geografskoj i ideološkoj judeo-hrišćanskoj zoni... Telo u kojem boravimo, platonovsko-hrišćanska telesna shema koju nasleđujemo, simbolika organa i njihovih hijerarhijski svrstanih funkcija - plemenitost srca i mozga, trivijalnost utrobe i polnog organa, neurohirurg protiv proktologa26 - spiritualizacija i dematerijalizacija duše, artikulisanje materije i blistavog duha, ontološka konotacija ovih dveju veštački suprotstavljenih instanci, uznemirujuće sile jednog moralno zastrašujućeg libidinalnog ekonomisanja, sve to struktuiše telo polazeći od dvehiljadegodišnjih hrišćanskih diskursa: anatomija, medicina, fiziologija, svakako, ali podjednako i filozofija, teologija, estetika doprinose hrišćanskom oblikovanju telesnosti. Pogled uperen u sebe, pogled lekara, tehničara medicinske slike, filozofija zdravlja i bolesti, shvatanje patnje, uloga priznata bolu, znači odnos prema farmaciji, supstancama, lekarijama, jezik lekara sa lečenim, ali i odnos sebe prema sebi, uklapanje slike o sebi i izgrađivanje jednog fiziološkog, anatomskog i psihološkog ideala ja, ništa od svega toga se ne konstituiše bez prethodno navedenih diskursa. Tako da hirurgija ili farmakologija, alopatska medicina i palijativno lečenje, ginekologija i tanatologija, urgentna medicina i onkologija, psihijatrija i klinika, trpe judeo-hrišćanski zakon bez naročito jasne vidljivosti simptoma ove ontološke kontaminacije. Savremeno bio-etičko uzdržavanje od angažovanja u rizičnim poduhvatima proizlazi iz ove nevidljive dominacije. Laičke Proktolog - specijalista koji leči bolesti rektuma i anusa. Prim. prev. 26

političke odluke na ovu temu odgovaraju bezmalo stavovima koje je formulisala Crkva o ovim velikim temama. Nećemo se tome čuditi, jer etika bio-etike ostaje u suštini judeo-hrišćanska. Izuzmemo li legalizaciju abortusa i veštačku kontracepciju, ova dva iskoraka u pravcu posthrišćanskog tela - koje sam, na drugom mestu, nazvao faustovskim telom - zapadna medicina se veoma blisko poklapa sa zahtevima Crkve. Povelja o zdravstvenom osoblju, koju je razradio Vatikan, osuđuje transgenezu, eksperimentisanje na embrionu, veštačko oplođenje, surogat-majke, rađanje uz lekarsku pomoć za nevenčane ili homoseksualne brakove, reproproduktivno kloniranje, ali i terapeutsko, analgetske koktele koji ukidaju svest na kraju života, terapeutsko korišćenje kanabisa, eutanaziju, ona naprotiv veliča palijativno lečenje i insistira na spasonosnoj ulozi bola: sve sami stavovi horski preuzeti od strane tobože laičkih etičkih odbora i kobajagi nezavisnih od religije... Svakako, kad na Zapadu lekari prilaze bolesnom telu, većinom nisu svesni toga da misle, postupaju i postavljaju dijagnoze polazeći od svog obrazovanja koje podrazumeva hrišćansku episteme. Svest ne počinje da dejstvuje već niz determinizama, dubljih i starijih, koji upućuju na sate i sate obrađivanja jednog temperamenta, karaktera, svesti. Nesvesnost terapeuta i pacijenta proizlaze iz jedne te iste metafizičke ogrezlosti. Ateizam podrazumeva rad na tim formatiranjima koja su postala nevidljiva ali su pregnantna u svim pojedinostima svakodnevnog telesnog života - a podrobna analiza polno i seksualno određenog tela, kao i odgovarajuće relacije zauzele bi celu jednu knjigu... 4 Mučenje izašlo iz raja. Drugi primer: pravo. U francuskim palatama pravde zabranjeni su nametljivi i očevidni verski znaci. Kad se izriče neka pravosudna odluka, to ne može biti pod raspećem, još manje pod nekim stihom iz Tore ili surom iz Korana koji bi bili istaknuti na zidu. Građanski zakonik i Krivični zakonik kažu da se tobože pravo i zakon smatraju nezavisnim od religije i

Crkve. Međutim, u francuskom pravosuđu ne postoji ništa što u osnovi protivreči propisima katoličke, apostolske, rimske Crkve. Izostavljanje raspeća u sudnici ne jamči nezavisnost pravosuđa u odnosu na vladajuću religiju. Jer sama osnova pravosudne logike potiče iz prvih redova Postanja. Otuda jevrejska genealogija - Mojsijevo Petoknjižje - i hrišćanska - Biblija - francuskog Građanskog zakonika. Sistem, tehnika, logika, metafizika prava proističu u pravoj liniji iz onoga što uči priča o prvobitnom Raju: čovek je slobodan, znači odgovoran, znači mogućno grešan. Zato što je obdarena slobodom, jedinka se može opredeljivati, birati i davati prednost ovom ili onom na polju mogućnosti. Svaka radnja potiče, dakle, iz slobodnog izbora, slobodne volje, obaveštene i očigledne. Postulat slobodne volje je neophodan da bi se preduzeo nastavak svake represivne operacije. Jer, probanje zabranjenog voća, neposlušnost, greh počinjen u Vrtu blagodeti, proističu iz voljnog čina, znači onog koji može biti ukoren i kažnjen. Adam i Eva su mogli ne zgrešiti, jer su bili stvoreni slobodni, ali su dali prednost poroku nad vrlinom. Dakle, može im se zatražiti da polože račun. Čak da ga plate. A Bog se ne ustručava da osudi njih i njihovo potomstvo, na sram, stid, rad, rađanje u bolu i patnji, na starenje, potčinjavanje žena muškarcima, na teškoću svake polno određene intersubjektivnosti. Prema tome, po toj shemi i na osnovu principa propisanog u prvim trenucima Svetog pisma, sudija može delovati kao Bog na zemlji... I kad sud radi bez verskih obeležja, on ipak deluje imajući u vidu tu metafiziku: onaj ko siluje dete slobodan je, ima izbor između normalne seksualnosti sa partnerom koji daje pristanak i skandaloznog nasilja nad žrtvama koje su zauvek uništene. Vođen jedino svojim osećanjem pravde, obdaren slobodnom voljom koja mu dopušta da hoće radije ovo nego ono, on ipak daje prednost nasilju - kad bi mogao drugačije odlučiti! Tako da mu se na sudu može zatražiti da položi račun, međutim, nekako će ga saslušati a ne čuti, i poslati ga da provodi godine u zatvoru, gde će ga verovatno silovati u znak dobrodošlice pre nego što bude

čamio u nekoj ćeliji, odakle će ga izvesti pošto zanemare bolest koja ga muči. Ko bi pristao da se u nekoj bolnici utamniče muškarac ili žena kojima bi bio otkriven tumor na mozgu - koji oni nisu birali, kao što nije bio izabran ni pedofilski tropizam - u kakvu ćeliju, izlažući tog bolesnika represivnom nasilju one nekolicine sa kojima deli sobu i koji se održavaju u etološkom27 divljaštvu ćelijskog zatočeništva pre nego što će ga prepustiti da četvrtinu života izloži delovanju raka, bez lečenja, bez nege, bez terapije! Ko? Odgovor: svi oni koji pokreću pravosudnu mašineriju i preko kojih ona funkcioniše kao kakav mehanizam nađen pred vratnicama rajskog vrta, ne pitajući se šta je to, zašto se m nalazi, na koji način funkcioniše... Ta mašina iz Kafkine Kažnjeničke kolonije izaziva svakodnevno posledice u pomenutim evropskim palatama pravde i njihovim područnim apsanama. Taj dosluh između slobodne volje i voljnog pretpostavljanja Zla Dobru koje opravdava odgovornost, znači krivicu, znači kaznu, podrazumeva delovanje jednog magijskog mišljenja koje ne haje za ono što razjašnjava psihoanalizom posthrišćanski postupak Frojda i ostalih filozofa koji iznose na videlo moć nesvesnih, psiholoških, kulturnih, socijalnih, porodičnih, etoloških determinizama itd. Telo i pravo, čak, i pogotovu kad misle o sebi, kad veruju da su laički i izjašnjavaju se kao takvi, proizlaze iz judeo-hrišćanske episteme. Ovome bi se mogle dodati, da bi se upotpunio popis oblasti kojih se ovo tiče, ali ovde tome nije mesto: analize iz pedagogije, estetike, filozofije, politike - ah! onog presvetog trojstva: rada, porodice, otadžbine - i tolikih drugih delatnosti za koje bi se mogla dokazati biblijska verska ogrezlost. Još jedan napor, da bi se zaista bilo republikancem... 5 O hrišćanskom neznanju. Nepoznavanje delovanja ovih logika ogrezlosti može se shvatiti ako se istakne da se veliki broj 27

Etologija - nauka o ponašanju životinjskih vrsta. (Larus)

tih determinanti širi nesvesnim načinom, izbegavajući jasne nivoe obaveštene i lucidne svesti. Interferencije između subjekata i ove ideologije ispoljavaju se izvan jezika, bez znakova otvorenih zahteva. Osim slučajeva otvoreno tražene teokratije - političkih režima jasno inspirisanih jednom od triju Knjiga - judeo-hrišćanska genealogija laičkih postupaka najčešće izmiče najvećem broju, uključujući m stručnjake, učesnike i individue kojih se tiče. Nevidljivost ovog procesa ne zavisi samo od nesvesnog načina njegovog rasprostiranja. On podjednako podrazumeva judeo-hrišćansku nekulturu mnogih učesnika u raspravi. Uključujući m vernike i one pobožne ljude koji se pridržavaju verskih običaja a često su neinformisani ili čak isključivo informisani preko ideoloških čorbuljaka nametnutih od strane institucije i njenih releja. Nedeljna misa nikad nije blistala kao mesto refleksije, analize, kulture, znanja, širenog i razmenjivanog, niti katehizis, pa ni ostale ritualne i kultne radnje drugih monoteističkih religija. Iste opaske važe za molitve pred Zidom plača ili za onih pet svakodnevnih radnji kod muslimana: mole se, ponavljaju prizivanje zaštite, vežbaju pamćenje, ali ne i inteligenciju. Što se tiče hrišćana, Bosijeove propovedi predstavljaju izuzetak usred poplave dvehiljadegodišnjih bljutavosti... A na jednog Averoesa ili jednog Avicenu - tih toliko korisnih izuzetaka - koliko hipermnezičnih28 ali hipointeligentnih imama? Ustrojstvo njihove religije, poznavanje rasprava i sporova, pozivi na razmišljanje, analiziranje, kritikovanje, suprotstavljanje protivrečnih informacija, polemičke debate blistaju svojim izostajanjem iz zajednice u kojoj više trijumfuju besmisleno nizanje reči i prerađivanje neverovatnih priča uz pomoć dobro podmazane mašinerije koja ponavlja, ali ne uvodi novo, koja traži pamćenje a ne pamet. Jednolično čitati molitve, recitovati, ponavljati, ne znači misliti. To ne znači moliti se. Daleko od toga.

Hipermnezično - odnosi se na velike mogućnosti pamćenja. (Larus) 28

Slušati po ko zna koji put neki Pavlov tekst a ne znati za postojanje imena Grigorija Nazijanzinosa29; svake godine iznova praviti jasle, a ne znati šta su bile osnivačke raspre oko arijanstva30 ili koncil o ikonofiliji; pričešćivati se pričesnim hlebom bez kvasca a ne znati za postojanje dogme o papskoj nepogrešivosti; prisustvovati božićnoj misi a ne znati ništa o preuzimanju od strane crkve tog paganskog datuma zimske kratkodnevice kada se praznovao sol invictus; prisustvovati porodičnim krštenjima, venčanjima i sahranama pred oltarom a nikad ne čuti da se govori o jevanđeljskim apokrifima; paradirati pod raspećima a prolaziti pored informacije da se za razlog naveden protiv Isusa na njegovom procesu nije razapinjalo na krstu nego kamenovalo; i toliko drugih kulturnih slepih ulica prouzrokovanih fetišizovanjem obreda spoljnim ispoljavanjima pobožnosti, eto to se postavlja kao problem za jedno prosvećeno primenjivanje svoje religije. Ono drevno vešto poturanje Postanja da ne treba želeti znati, da se treba zadovoljavati verovanjem i poslušnošću, da treba davati prednost Veri nad Saznanjem, odbacivati sklonost ka nauci a slaviti žar za potčinjavanje i poslušnost, ne doprinose podizanju nivoa rasprave; etimologija reči musliman koja znači - dixit Litre pokoran Bogu i Muhamedu; nemogućnost da se u svakodnevici do u najsitnije pojedinosti misli i postupa izvan milimetarskih propisa Tore; sve to odvraća od davanja prednosti Razumu nad pokornošću... Kao da je religiji bila potrebna bezazlenost, nekultura i neznanje da bi se širila i sigurnije postojala! Kada, s druge strane, religijska i istorijska kultura postoji često kod stručnjaka za religiju - ona je stavljena u službu bezimenog jezuitskog arsenala! Vekovi retorike, milenijum

29

Sveti Grigorije Nazijanzinos, s nadimkom Teolog (330390), episkop u Carigradu (379-381). Aktivno učestvovao u trijumfu doktrine Nikejskog sabora protiv arijanstva. (Larus) 30

Arijanstvo - doktrina Arija i njegovih pristalica. (Larus)

teoloških sofističkih nadmudrivanja, čitave biblioteke sholastičkih preganjanja omogućuju korišćenje znanja kao oružja: predmet brige manje je poštena argumentacija a više apologetika, veština koju je Tertulijan sjajno primenjivao, a koja podrazumeva potčinjavanje celokupne istorije i svih referenci ideološkim pretpostavkama polemičara. Videti dvostruko značenje epiteta „jezuitski”. Primeti li se hrišćaninu da je od preobraćenja Konstantinovog Crkva odabrala tabor moćnika ne hajući za one male i jadne, on odgovara: “to je teologija oslobođenja” - zaboravljajući u isto vreme da je nju Jovan Pavle II, glava i vođa Crkve, osudio. Navede li se ona očigledna stvar da je Pavlovo hrišćanstvo, znači ono zvanično, omalovažilo telo, put, uživanje, da ono prezire žene, isti odgovor glasi: „mistična ekstaza” - prećutkujuu da je svaka pojava ove vrste izazvala u Vatikanu osudu za života erotomana pre nego što je kanonizacijom, beatifikacijom i ostalim obredima za vraćanje jučerašnjih zabludelih, vraćen u okrilje Crkve. Ako mu se progovori o genocidima nad američkim Indijancima u ime vrle katoličke vere, o poricanju duše i ljudskosti kod Indijanaca koje su javno propovedali pobožni kolonizatori, on prsne u smeh: „a Bartolomeo de Las Kazas” - zanemarujući usput da, kao branilac Indijanaca u teoriji, kakav je on bio, taj čestiti hrišćanin ipak je raspaljivao lomače knjigama koje su pisaii Gvatemalci, istovremeno se starajući da se tek posle njegove smrti otkrije, i to iz testamenta - da je on problem Crnaca izjednačavao sa problemom Indijanaca... Ista logika pobuđuje tumače koranskog zakona - ajatole i mule31 - koji nastoje da daju smisao i koherentnost protivrečnim tekstovima u samoj glavnoj sadržini njihove svete knjige, žonglirajući sa surama, ajetima i hiljadama hadida ili završavajući skraćivanjem ajeta i skraćenim ajetima! Obrati li im se pažnja na mržnju prema Jevrejima i nemuslimanima kojih su pune stranice i stranice Korana, oni upućuju na primenu zimije 32

31

Mule - pravnici u islamu. - Prim. prev.

koja neodređeno dopušta ljudima nemuslimanske Knjige da postoje i budu zaštićeni. Međutim, brižljivo izbegavaju da objasne kako ova zaštita postoji samo posle zvečećeg i na osetljivim terazijama izmerenog poreza - džizije. Ova tobožnja tolerantnost nalik je na mafijašku praksu zaštite pojedinca kome je nametnuto finansiranje preduzeća koje ga reketira... Ili na izum revolucionarnog danka! Ova zaboravljanja, ovo uskraćivanje informacija, ovo pokoravanje poslušnosti više nego inteligenciji, prazne religiju od njenih autentičnih sadržaja s tim što proizvode još samo neku bledu vulgatu koja maglovito može biti prilagođena svim metafizičkim i sociološkim sosovima. Prema postupku marksista koji za sebe veruju da to jesu, a poriču klasnu borbu, potom napuštaju diktaturu proletarijata, mnogi Jevreji, hrišćani i muslimani grade za sebe jedan moral po meri koji pretpostavlja, po njihovom nahođenju, zahvatanje iz korpusa da bi se načinilo pravilo igre i izvesno zajedništvo nauštrb celine njihove religije. Otuda dvostruki pokret istovremenog iščezavanja spoljašnjih izražavanja pobožnosti do jačanja vladajuće episteme. Dakle, hrišćanski ateizam... 6 Hrišćanski ateizam. Odviše dugo ateista je, tačku po tačku, postupao obrnuto od sveštenika. Poricatelj Boga, opsenjen svojim neprijateljem, često je od njega pozajmljivao mnoge Ioše navike i mane. Međutim, ateistički klerikalizam ne predstavlja ništa vredno interesovanja. Slobodoumna okupljanja, racionalistički savezi, podjednako prozelitski kao i sveštenstvo, masonske lože po modelu III Republike, ne zavređuju mnogo više pažnje. Ubuduće treba težiti ka onom što Delez naziva spokojnim ateizmom, što će reći manje statičkom nastojanju negiranja Boga ili borbe s njim a više dinamičkoj metodi koja se završava pozitivnim predlogom Zimija – zaštita proizišla iz jednog zakonodavnog propisa, odobrena hrišćanima i Jevrejima muslimanskim zakonom. - Prim. prev. 32

namenjenim gradnji posle borbe. Poricanje Boga nije svrha nego sredstvo usmereno ka jednoj posthrišćanskoj ili otvoreno laičkoj etici. Da bi se pokazale crte posthrišćanskog ateizma, zaustavimo se na onom što treba prevazići još danas: hrišćanski ateizam - ili hrišćanstvo bez Boga. Kakva čudna himera opet! Dotična stvar postoji, označava poricatelja Boga koji u isto vreme tvrdi da su hrišćanske vrednosti izvanredne i da se jevanđeljski moral ne može nadmašiti. Njegov rad pretpostavlja razdvajanje morala i transcendencije: dobru nije potreban Bog, ni nebo niti inteligibilno uporište, ono je dovoljno samo sebi i zavisi od imanentne nužnosti - predložiti pravila igre, izvestan kodeks ponašanja među ljudima. Teologija prestaje da bude genealogija morala, smenu preuzima filozofija. Dok judeo-hrišćansko tumačenje pretpostavlja vertikalnu logiku - odozdo od ljudi nagore prema vrednostima hipoteza hrišćanskog ateizma najavljuje horizontalno izvođenje: ništa izvan racionalno deduktivnog, nema oslanjanja na neki drugi teren osim realnog i čulnog sveta. Bog ne postoji, vrline ne potiču iz otkrovenja, one ne silaze s neba, već potiču iz utilitarističkih i pragmatičnih razloga. Ljudi sami sebi propisuju zakone i nemaju potrebe da se toga radi obraćaju vanzemaljskoj sili. Imanentno pismo sveta razlikuje hrišćanskog ateistu od hrišćanina vernika. Ali ne i vrednosti koje ostaju zajedničke. Sveštenik i filozof, Vatikan i Kant, Jevanđelja i Kritika praktičnog uma, Majka Tereza i Pol Riker, ljubav prema katoličkom bližnjem i transcendentalni humanizam Lika Ferija izložen u Čoveku-Bogu, hrišćanska etika i velike vrline Andrea Konta-Sponvila razvijaju se na zajedničkom terenu: milosrđe, umerenost, samilost, sažaljenje, skrušenost, ali i ljubav prema bližnjem i praštanje uvreda, drugi obraz podmetnut posle šamara, nekoristoljubivost prema dobrima ovoga sveta, etička askeza koja odbacuje vlast, počasti, bogatstva kao lažne vrednosti što odvraćaju od istinske mudrosti. To su teorijski zastupljene opcije... Taj hrišćanski ateizam većinom otklanja Pavlovu mržnju prema telu, njegovo odbacivanje želja, uživanja, nagona i strasti. Više ukorak sa svojom epohom po pitanjima seksualnog morala

od hrišćana koji veruju u Boga, ove pristalice povratka Jevanđeljima - pod izgovorom povratka Kantu, čak Spinozi smatraju da lek za nihilizam naše epohe ne iziskuje neki posthrišćanski napor nego ponovno laičko imanentno tumačenje sadržaja i poruka koje je ostavio Hristos. Pristigli sa jevrejskog kontinenta, Vladimir Jankelevič - videti njegovu Raspravu o vrlinama - Emanijel Levinas - pročitati Humanizam drugog čoveka ili Totalitet i beskonačno, ali danas i Bernar-Anri Levi - Božje zaveštenje - ili Alen Finkelkrot - Mudrost ljubavi - pružaju ovom judeo-hrišćanstvu bez Boga deo njegovih modela. 7 Postmoderni ateizam. Prevazilaženje ovog hrišćanskog ateizma omogućuje da se sagleda autentični ateistički ateizam, a da ne bude redundantno tako ga okvalifikovati. Ovaj bezmalo pleonazam da bi se označilo poricanje Boga, praćeno negiranjem jednog dela vrednosti koje otuda proizlaze, svakako, ali i da bi se promenila episteme, zatim da bi se moral i politika postavili na drugu osnovu, ne nihilističku, nego posthrišćansku. Ne zato da bi se Crkve preuredile, niti da bi se one uništile nego da bi se gradilo drugde, drugačije, nešto drugo za one koji ne bi hteli da i dalje intelektualno prebivaju na mestima koja su odslužila svoje. Postmoderni ateizam ukida pozivanje na teologiju, ali i na nauku, da bi se izgradio moral. Ni Bog ni Nauka, ni inteligentno Nebo, ni matematički stavovi, ni Toma Akvinski, ni Ogist Kont, niti Marks. Nego Filozofija, Razum, Korisnost, Pragmatizam, individualni i društveni Hedonizam, sve pozivi da se krećemo na tlu čiste imanentnosti, starajući se za ljude, pomoću njih, za njih, a ne pomoću Boga, za Boga. Prevazilaženje religijskih i geometrijskih modela sprovodi u istoriji, na strani Anglosaksonaca, Džeremi Bentam - treba čitati i pročitavati njegovu Deontologiju, recimo - ili njegovog učenika, Džona Stjuarta Mila. Obojica postavljaju ovde i sada intelektualne konstrukcije, teže ka skromnim građevinama, svakako, ali u kojima se može prebivati: ne ogromne katedrale - lepe za gledanje ali u kojima se živeti ne može - takva su zdanja

nemačkog idealizma! - nepristupačna, nego zgrade koje mogu biti stvarno nastanjene. Dobro i Zlo postoje ne više zato što se podudaraju sa pojmovima vernika ili nevernika u jednoj religiji već u sravnjenju sa korisnošću ili srećom za najveći mogući broj ljudi. Hedonistički ugovor - ne može biti imanentniji - pravda svaku intersubjektivnost, uslovljava mišljenje i akciju, potpuno je bez Boga, religije i sveštenika. Nema nikakve potrebe pretiti Paklom ili prikazivati u lepom svetlu Raj, izlišno je pribegavati ontologiji nagrade i kazne post mortem da bi se uputio poziv na dobru, pravičnu i poštenu akciju. Jedna etika bez transcendentnih obaveza i sankcija. 8 Principi ateologije. Ateologija postavlja sebi tri zadatka: najpre - onaj drugi deo - dekonstruisati tri monoteizma i pokazati koliko, uprkos njihovim istorijskim i geografskim različitostima, uprkos mržnji koja podstiče protagoniste triju religija već vekovima, uprkos prividnoj spoljašnjoj nepomirljivosti Mojsijevog zakona, Isusovih kazivanja i Prorokovih reči, uprkos genealoški različitim vremenima, ove tri varijante, sprovođene su duže od deset vekova sa jednom te istom temom, a osnova im ostaje ista. Varijacije u stepenima, ne u suštini. Kako zapravo stoji stvar sa tom osnovom? Niz mržnji nasilno nametanih kroz istoriju od strane ljudi koji polažu pravo na to da su čuvari i tumači božje reči - od sveštenstva: mržnja prema inteligenciji nad kojom monoteisti radije daju prednost poslušnosti i pokornosti; mržnja prema živom, praćena neprolaznim tanatofliskim žarom; mržnja prema ovom svetu, neprestano omalovažavanom u poređenju sa onim drugim svetom, jedinim sabiralištem smisla, istine, sigurnosti i blaženstva koji su mogući; mržnja prema telu koje se može pokvariti i koje se omalovažava do najsitnijih pojedinosti dok se večna, besmrtna i božanska duša ukrašava svim pozitivnim osobinama i svim vrlinama; najzad, mržnja prema ženama, prema slobodnoj i oslobođenoj polnosti u ime Anđela, tog arhetipskog antitela koje je zajedničko trima religijama.

Posle demontiranja neprijateljstva monoteizama u odnosu na imanentni i mogući radosni život, ateologija se može posebno pozabaviti jednom od triju religija, da bi razmatrala kako se ona gradi, uspostavlja i ukorenjuje na načelima koja redovno podrazumevaju falsifikovanje, kolektivnu histeriju, laž, fikciju i mitove kojima se daju sva ovlašćenja. Mnoštvo obmana koje ponavlja mnogo ljudi na kraju postane korpus istina u koje je zabranjeno dirnuti pod pretnjom najvećih opasnosti za slobodoumne ljude - od prekjučerašnjih hrišćanskih lomača do današnjih muslimanskih fatvi. U nastojanju da vidimo kako se gradi mitologija, možemo predložiti - treći deo - dekonstruisanje hrišćanstva. U stvari, konstruisanje Isusa potiče od izmišljotine svodive na momente koje je moguće obeležiti u istoriji tokom jednog ili dva veka: kristalisanje histerije jedne epohe kroz figuru koja katalizuje čudesno, okuplja milenarističke proročke i apokaliptičke težnje trenutka u jednom pojmovnom liku po imenu Isus; metodološko a nikako istorijsko postojanje ove fikcije; širenje i propagiranje ove priče od strane Pavla iz Tarsa koji sebe smatra ovlašćenim od Boga dok se zapravo bavi sopstvenom neurozom; njegova mržnja prema sebi preobraćena u mržnju prema svem, njegova impotencija, njegova žudnja za osvetom, osveta jednog nedonoščeta - po njegovim sopstvenim rečima - preobraćene u pokretačku snagu jedne individualnosti koja se širi u celom mediteranskom basenu; mazohističko uživanje čoveka koje se raširilo u jednoj od hiljadu tadašnjih sekti: sve to iskrsava kada se koliko-toliko razmisli i kad se u odnosu na religiju odbaci poslušnost ili pokornost da bi se reaktivirao drevni zabranjeni čin: probanje voćke sa drveta saznanja. Ova dekonstrukcija hrišćanstva podrazumeva svakako demontiranje fabrikovanja fikcije, ali i analizu planetarne budućnosti ove neuroze. Otuda istorijska razmatranja o političkom preobraćanju Konstantina u sektašku religiju iz jasnih razloga istorijskog oportunizma. Prema tome, postaje jasna imperijalna budućnost jedne religijske prakse ograničene na nekoliko osoba bez kritičkog duha koje podržavaju tu doktrinu sa slepom verom i fanatičnim žarom: od progonjenih i manjine,

hrišćani postaju progonitelji i većina zahvaljujući zalaganju cara koji je postao jedan od njihovih. Trinaesti apostol, kako se Konstantin proglašava na jednom Koncilu, naoružava totalitarno Carstvo koje propisuje nasilničke zakone prema nehrišćanima i primenjuje sistematsku politiku iskorenjivanja kulturne različitosti. Lomače i inkvizitorski sudovi, fizička proganjanja, konfiskovanja imovine, prisilna i prinudna izgnanstva, ubistva i zlostavljanja, razaranja paganskih zdanja, skrnavljenja mesta i predmeta kulta, paljevine biblioteka, arhitektonska prepravljanja antičkih religijskih građevina u nove spomenike ili radi nasipanja puteva itd. Sa punim ovlašćenjima tokom više vekova, duhovno se meša sa svetovnim... Otuda - četvrti deo - dekonstrukcija teokratija koja pretpostavlja praktično i političko polaganje prava na vlast, tobože proizišlu od Boga koji ne govori, i to ima svog razloga, ali umesto njega govore sveštenici i sveštenstvo. U ime Boga, ali preko njegovih tobožnjih slugu, Nebo naređuje šta treba da se radi, kako da se misli, živi i postupa na Zemlji da bi Mu se ugodilo! I isti oni koji polažu pravo da prenose Njegovu reč tvrde da su merodavni za tumačenje onog što On misli o delima izvršenim u Njegovo ime... Lek za teokratiju nalazi se u demokratiji: vlast naroda, imanentna suverenost građana protiv tobožnjeg božjeg suda33, u stvari onih koji se pozivaju na njega... U ime Boga, Istorija svedoči, zbog tri monoteizma vekovima se prolivaju neverovatne reke krvi! Ratovi, kaznene ekspedicije, pokolji, ubistva, kolonijalizam, etnocidi, genocidi, krstaški ratovi, inkvizicije, a danas planetarni superterorizam... Dekonstruisati monoteizme, demistifikovati judeohrišćanstvo - ali i Islam, naravno - zatim demontirati teokratiju, eto tri početna polja rada za ateologiju. Potom raditi na novom etičkom

U tekstu: magistère (m. r.) - skup onih koji drže vlast u ime Boga i imaju zadatak da tumače doktrinu otkrovenja. (papa, koncili, biskupi). (Larus) 33

odnosu suprotstavljenih snaga i stvoriti na Zapadu uslove za istinski posthrišćanski moral u kome telo prestaje da bude kazna, zemlja dolina suza, život katastrofa, uživanje greh, žene zla kob, inteligencija osnov podozrenja, a čulno uživanje večno prokletstvo. Tome bi se, onda, mogla dodati jedna politika manje opčinjena nagonom smrti a više nagonom života. O Drugom se ne bi mislilo kao o neprijatelju, protivniku, različitosti koju treba odstraniti, smrviti i pokoriti ga nego kao o šansi za jednu intersubjektivnost koja treba da se gradi ovde i sada, ne pod pogledom Boga ili bogova, već pod pogledom samih protagonista, u najradikalnijoj imanentnosti. Tako da bi Raj manje funkcionisao kao fikcija za Nebo, a više kao ideal Razuma ovde na zemlji. Sanjarimo malo...

DRUGI DEO MONOTEIZMI

I TIRANIJE I ROBOVANJA ONOSTRANOM 1 Crno oko monoteizma. Znamo da Bog ne dotiče životinje. Neoštećene religijom, one ne znaju za tamjan i hostiju, klečanja i molitve, ne vidimo ih u ekstazi, nikada ih ne iznenađujemo kako prizivaju fikcije da ih zaštite. Sa Spinozom zamišljamo da ako bi sebi stvorile boga, napravile bi ga po svojoj slici: sa velikim ušima za magarce, surlom za slonove, žaokom za pčele. Tako ljudi, kad uvrte u glavu da stvore jednog jedinog Boga, prave ga prema svojoj slici: nasilnog, zavidnog, osvetničkog, ženomrsca, agresivnog, tiranina, netolerantnog. Sve u svemu, oni vajaju svoj nagon smrti, svoju mračnu stranu i od toga čine mašinu uperenu punom brzinom protiv njih samih... Jer, jedino ljudi izmišljaju onostrano, bogove ili jednog jedinog Boga; samo oni metanišu, ponižavaju se, srozavaju se; jedino oni izmišljaju neverovatne priče i prikazuju ih kao stvarne, čvrsto verujući u one koje su sami stvorili da bi izbegli da pogledaju svojoj sudbini u oči; jedino oni snuju, polazeći od tih fikcija, jedno ludilo koje vuče sa sobom niz opasnih gluposti i nova vrdanja; jedini se oni drže Gribujevog principa34, žestoko rade da ostvare ono što ipak žele više od svega da izbegnu: smrt. Da li im život izgleda nepodnošljiv sa smrću kao neizbežnim krajem? Brzo se snađu da tu neprijateljicu pozovu da upravlja njihovim životom, hoće da umiru pomalo, redovno, svakog dana, da bi, kada kucne čas, mislili da je smrt lakša. Te tri monoteističke Politika (ovde: princip) Gribuja - stav koji se sastoji u tome da se strmoglavljuje u opasnost koja se želi izbeći. (Larus) 34

religije pozivaju na odricanje od života ovde i sada pod izgovorom da jednog dana treba na nju pristati: one hvale onaj drugi život (fiktivni) da bi sprečile da se u punoj meri uživa ovde dole na zemlji (realno). Njihov pokretač? Nagon smrti i neprestane varijacije na tu temu. Čudan paradoks! Religija odgovara na ontološku prazninu koju otkriva svako ko shvati da će jednog dana umreti, da mu je boravak na zemlji vremenski ograničen, da se svaki život kratko upisuje između dva ništavila. Izmišljene priče ubrzavaju taj proces. One smeštaju smrt na zemlju u ime večnosti na nebu. Tako upropašćuju jedino dobro kojim raspolažemo: živi sadržaj života ubijen u zametku pod izgovorom da je konačan. Međutim, ne živeti da se ne bi moralo umreti, to je loša računica. Jer se dva puta plaća danak smrti, a dovoljno ga je dati jednom. Religija potiče iz nagona smrti. Ta čudna crna sila u dubini bića radi na razaranju onog što živi. Tamo gde nešto živi, širi se, treperi - pokreće se protivsila potrebna za ravnotežu, ona bi da zadrži kretanje, da zaustavi bujicu. Kad životna snaga krči prolaze, dubi hodnike - smrt se pokreće, to je njen način života, njen način postojanja. Ona kvari projekte postojanja da bi se srušila celina. Roditi se znači otkriti biče za smrt; biti za smrt, znači živeti iz dana u dan ostatak života. Jedino religija ostavlja utisak da zaustavlja to kretanje. U stvari, ona ga ubrzava. Okrenut protiv sebe, nagon smrti rađa svako ponašanje koje izlaže opasnosti, suicidne tropizme i dovođenja samog sebe u opasnost; uperen protiv drugih, ovaj nagon proizvodi agresiju, nasilje, zločine, ubistva. Religija jedinog Boga prihvata ova kretanja kao svoja: ona radi na mržnji prema sebi, na preziranju sopstvenog tela, na potcenjivanju inteligencije, na omalovažavanju tela, na veštačkom dizanju cene svemu što poriče razvijenu subjektivnost; uperena protiv drugog, ona podbada na preziranje, zloću, netolerantnost koji izazivaju rasizme, ksenofobiju, kolonijalizam, ratove, društvenu nepravdu. Dovoljno je posmatrati Istoriju da bi se ustanovila beda i reke krvi prolivene u ime jedinog Boga... Ova tri monoteizma, koje podstiče isti genealoški nagon smrti, dele niz istih mržnji: mržnju prema razumu i inteligenciji;

mržnju prema slobodi; mržnju prema svim knjigama u ime one jedine; mržnju prema životu; mržnju prema seksualnosti, ženama i uživanju; mržnju prema ženskom principu; mržnju prema telu, željama, nagonima. Umesto svega toga, judaizam, hrišćanstvo i islam brane: veru i verovanje, poslušnost i pokornost, sklonost ka smrti i stradanju radi onostranog, aseksualnog anđela i neporočnost, nevinost i monogamu vernost, suprugu i majku, dušu i duh. To znači raspet život i slavljeno ništavilo... 2 Povika na inteligenciju. Monoteizam se gnuša inteligencije, te plemenite vrline koju određuje veština povezivanja onog što, u principu, većinom važi kao nespojivo. Ona čini mogućim neočekivane ali istinite kauzalnosti: ona izvodi racionalna objašnjenja, ubedljiva, oslonjena na rasuđivanje; ona odbacuje svaku isfabrikovanu fikciju. Sa njom se klonimo mitova i priča za decu. Nema raja posle smrti, ni spasene ili proklete duše, nema Boga koji zna sve i vidi sve: dobro vođena, i rukovođena razlozima, inteligencija, u principu ateistička, sprečava svako magijsko mišljenje. Pristalice Mojsijevog zakona, hristovskih praznih priča i njihovih klonova iz Korana, dele istu izmišljotinu, priču o poreklu negativnosti u svetu: u Postanju (III, 6) - zajedničkom za Toru i Stari zavet iz hrišćanske Biblije - i u Koranu (II, 29) nalazi se ista priča o Adamu i Evi u Raju gde Bog zabranjuje da se približe drvetu dok ih demon poziva na neposlušnost. Monoteistička verzija grčkog mita o Pandori, prva žena, naravno, počini ono što se ne može popraviti i njen čin raširi zlo po celoj planeti. Ova priča, u normalno vreme, taman toliko dobra da uveća policu sa bajkama ili pričama od kojih se stojeći zaspi, imala je ogromne posledice po civilizacije! Mržnja prema ženama i prema telu, grešnost i želja za pokajanjem, traganje za nemogućim popravljanjem i pokoravanje nužnosti, opčinjenost smrću i vatrena želja za bolom - sve su to prilike da se pokrene nagon smrti. Šta se nalazi u dosjeu ove priče? Jedan Bog koji zabranjuje prvom paru da okusi plod sa drveta saznanja. Očigledno smo u

metafori. Potrebni su Crkveni oci da seksualizuju ovu priču, jer tekst je jasan: jesti ovo voće otvara oči i omogućuje da se razlikuje dobro od zla, znači da se bude nalik Bogu. Jedan stav govori o drvetu poželjnom da se stekne pamet (III, 6). Oglušiti se o božju zapovest, to znači dati prednost znanju nad poslušnosću, hteti znati radije nego pokoriti se. Recimo to drukčije: opredeliti se za filozofiju protiv religije. Šta znači ova zabrana inteligencije? U tom predivnom Vrtu, sve se može ali ne i postati pametan - drvo saznanja - niti besmrtan - drvo života? Koju sudbinu onda Bog namenjuje ljudima: glupost i smrtnost? Treba zamisliti jednog pokvarenog Boga da ovako daruje one koje je stvorio... Veličajmo onda Evu koja se opredeljuje za inteligenciju po cenu smrti dok Adam ne shvata odmah kakve su zaloge rajskog trenutka: večno blaženstvo srećnog glupana! Šta otkrivaju ti nesrećnici pošto je gospa zagrizla divnu voćku? Stvarnost. Stvarnost i ništa drugo: golotinju, njihov prirodni udeo, ali takođe, i to posle tog svežeg saznanja, njihov kulturni udeo, u najmanju ruku njegove mogućnosti preko pravljenja pregače od smokvinog lišća - a ne od loze... I još: grubost svakodnevice, tragiku svake sudbine, surovost seksualne razlike, ponor koji zauvek razdvaja muškarca i ženu, nemogućnost da se izbegne mučni rad, bolno materinstvo i neizbežna smrt. Kad su već oslobođeni, i da bi izbegli da ponove prestup što omogućuje stupanje u večni život - jer drvo života ide uz drvo saznanja - Bog jedan, zacelo dobar, blag, nežan, plemenit, izgoni Adama i Evu iz Raja. I otada smo tu gde smo ... Lekcija broj jedan: ako se odbije iluzija vere, božje utehe i neverovatne izmišljene verske priče, ako se radije hoće da zna i ako se čovek opredeli za saznanje i inteligenciju, onda nam se stvarnost pokazuje takva kakva je, tragična. Ali vrednija je istina koja odmah gura u očajanje i omogućuje da se ne izgubi potpuno sopstveni život time što će se živeti u znaku živog mrtvaca, nego neka priča koja teši odmah, svakako, ali nas navodi da prođemo pored našeg jedinog pravog dobra: života ovde i sada. 3

Mnoštvo zabrana. Bog se nije zadovoljio time što je jedanput zabranio da se jede zabranjena voćka jer, od tog dana, on se pokazuje samo zabranama. Monoteističke religije žive isključivo od propisa i opomena: činiti i ne činiti, reći i ne reći, misliti i ne misliti, raditi i ne raditi. Zabranjeno i dopušteno, dozvoljeno i nedozvoljeno, saglasno i nesaglasno, verski tekstovi obiluju sastavljanjem propisa za življenje, ishranu, ponašanje, obrednih propisa i ostalih... Jer, poslušnost se isključivo meri zabranama kako valja. Što ih je više, više je prilika da se pogreši, manje je verovatnoće da se dosegne savršenstvo, a grešnosti je sve više. I to je za Boga dobro - barem za sveštenstvo koje se na nju poziva - što može računati na taj moćni psihološki podstrek. Svako mora stalno znati da treba uvek da bude poslušan, da se prilagođava, radi kako treba, kako nas religija poziva. Ne ponašati se kao Eva, nego kao Adam, i podrediti se volji jedinoga Boga. Etimologija nas uči: islam znači pokornost... A kako potpunije odustati od inteligencije nego potčinjavajući se zabranama koje su propisali ljudi. Jer se glas Boga slabo čuje, malo ili nikako! Kako može on da pokazuje svoja opredeljivanja u ishrani, odevanju, obredima drugačije nego posredovanjem sveštenstva koje postavlja zabrane, odlučuje u njegovo ime o dopuštenom i nedopuštenom? Pokoravati se tim zakonima i propisima znači pokoravati se Bogu, možda, ali svakako više onome ko se na njega poziva: svešteniku. U rajskom vrtu, Bog se obraća Adamu i Evi, blagoslovenog li doba neposredne veze između Božanstva i onih koje je stvorio... Ali, sa izgnanjem iz Raja, taj dodir je prekinut. Otuda korist da se pokaže Njegovo prisustvo u pojedinostima, u najobičnijem trenutku svakodnevice, u najsitnijem gestu. Ne samo na nebu, Bog bdi i preti svugde - a đavo, isto tako, dakle, vreba iz svog mraka. Suština je u ovoj zanimljivosti: recimo, Jevreji zabranjuju sebi da jedu ljuskare, jer su Bogu mrske životinje bez peraja i krljušti, koje, pored toga, spolja pokazuju svoj kostur; tako isto hrišćani izbegavaju meso na Veliki petak - dan čuven po preterivanju u hemoglobinu; ili pak muslimani se trude da sebe ne obraduju

krvavicom. Eto tri prilike, pored ostalih, da se pokaže svoja vera, verovanje, pobožnost i svoja odanost Bogu. Dozvoljeno i nedozvoljeno zauzimaju naročito mesto u Tori i Talmudu, malo u Koranu, ali naročito u Hadidima. Hrišćanstvo čast i čest svetom Pavlu, jednom kao nijednom! - nije pretrpano svim onim što u trećoj knjizi ili u petoj Mojsijevog Petoknjižja, između ostalih tekstova koji propisuju velike zabrane, obavezuje, sprečava, prinuđuje na svim poljima: u ponašanju za stolom, vladanju u postelji, ubiranju letine, sastavu tkanine i boje garderobe, korišćenju vremena. Jevanđelja ne zabranjuju ni vino ni svinjsko meso, niti ikoju hranu, kao što ne obavezuju ni na nošenje naročite odeće. Pripadanje hrišćanskoj zajednici podrazumeva pristajanje uz jevanđeljsku poruku a ne uz pojedinosti manijačkog propisivanja. Ne bi palo na um jednom hrišćaninu da zabrani svešteničko zvanje ličnosti unakaženoj, slepoj, hromoj, nagrđenoj, ružnoj, grbavoj, slabunjavoj, kao što Jehova traži od Mojsija da nad njima bdi zbog svakog ko poželi bogosluženje kao zanimanje. Treća knjiga Mojsijeva (XXI, 16)... Umesto toga, Pavle zadržava maniju dopuštenog i nedopuštenog na seksualnom polju. Dela apostola svedoče u tom pogledu o bliskoj vezi Starog i Novog zaveta. Jevreji i muslimani obavezuju da se misli na Boga u svakom trenutku svakodnevnog života. Od buđenja do odlaska na počinak, preko časova molitve, o tome šta treba ili ne treba jesti, kako se oblačiti, nijedno ponašanje, čak ni ono, u principu, najbeznačajnije, nije oslobođeno tumačenja. Nema ličnog suda ni individualne procene: poslušnost i pokornost. Poricanje svake slobode delovanja i objavljivanje vladavine nužnosti. Logika dopuštenog i nedopuštenog zatvara u tamnicu u kojoj je odricanje od volje ravno činu vernosti i dokaz pobožnog ponašanja investicija koja se plaća do poslednje pare, ali naknadno, u Raju. 4 Opsesija čistoćom. Par dopušteno-nedopušteno funkcioniše u sprezi sa parom čisto-nečisto. Šta je čisto? Ili nečisto? Ko je takav? Ko nije? Koja ličnost odlučuje o svemu

tome? Ovlašćena i potvrđena od koga ili čega? Onaj čisti obeležava nemešanca. Suprotnog od mešanca. Na strani čistog: Jedan, Bog, Raj, Ideja, Duh; na suprotnoj strani je nečisto: Različito, Mnogostruko, Svet, Stvarno, Materija, Telo, Čulnost. Tri monoteizma dele ovo viđenje sveta i iznose na zao glas materijalnost sveta. Očigledno, može se pravdati što Talmud ukazuje na niz nečistoća, to proizlazi iz praktične predostrožnosti: shvatljivo je smatrati nečistim leš, mrcinu, lučenje nekih. materija iz tela, lepru. Zdrav razum povezuje raspadanje, truljenje, bolest, sa rizicima i opasnostima jedinki da ugroze zajednicu. Navući visoke temperature, zaraziti se nekom bolešću, izazvati epidemiju, pandemiju, širiti seksualno prenosive bolesti, to opravdava preventivni govor, efikasnu popularnu medicinu. Ne ići u susret zlu najveće je dobro. Nečistoća prenosi zarazu: na mesto, smeštaj pod šatorom, predmete, ljude s kojima se dolazi u dodir, svakako, ali i na ono što je u blizini, na otvoreno posuđe u staništu. Osoba na koju se ovo odnosi ugrožava ono čemu se približi ili ono što dodirne dok čišćenje i pranje ne okončaju to stanje kolektivne opasnosti. Higijeničar u tome vidi dobrodošle mere da bi se izbeglo širenje zla. Ali u pogledu nekih drugih nečistoća, profilaktički argument se ne drži. Šta se rizikuje uz ženu koja ima menstruaciju? Ili koja se upravo porodila? Obe su nečiste. Koliko su shvatljiva strahovanja od nenormalnih odliva koji mogu opasno ukazivati na kapavac, gonoreju ili sifilis, toliko se čovek pita zašto nepoverenje prema menstrualnoj krvi ili skorašnjoj porodilji. Osim ako se ne pretpostavi da u oba ta slučaja žena nije plodna, da tada može slobodno raspolagati svojim telom i svojom seksualnošću, ne izlažući se opasnosti od trudnoće inače stanja ontološki neprihvatljivog za rabine, pristalice asketskog ideala i demografske ekspanzije... Muslimani dele mnoga shvatanja sa Jevrejima. Naročito ovu usredsređenost na čistoću. Uopšte uzev, telo je nečisto samom činjenicom postojanja. Otuda opsesija da se ono naročitom brigom stalno čisti: obrezivanjem, održavanjem čiste brade i njenim podrezivanjem, štucovanjem brkova, podšišivanjem kose,

podsecanjem noktiju, zabranom da se jedu jela koja nisu ritualno spravljena, zabranom svakog dodira sa psima, svakako apsolutnom prohibicijom alkohola i svinjskog mesa, zatim radikalnim izbegavanjem svake telesne materije: mokraće, krvi, znoja, pljuvačke, sperme, izmeta. Dabome, opet se sve to može pravdati na racionalan način: profilaksa, higijena, čistoća, ne shvatajući ipak zašto svinjsko meso pre nego meso kamile - neki iznose pretpostavku da je svinja simbolična životinja za neke rimske legije: drugi pominju nekakvu lošu uspomenu, treći ovu zabranu obrazlažu svaštojedom prirodom te životinje koja unosi u želudac otpatke sa đubrišta... Mržnja prema psu može uputiti na izlaganje opasnosti od ujeda i besnila; osuda alkohola na činjenicu da su topli krajevi vezani za nerad, odmor i preterano znojenje, pa je onda bolje piti veće količine vode ili čaja nego žestoka pića, imajući na umu njihove posledice. Za sve to se može naći racionalno objašnjenje. Ali, zašto se ne zadovoljiti laičkom praksom? Koja je potreba preobratiti ove mere zaštite, koje zdrav razum opravdava, u prilike za primenu strogih propisa i krutih zakona, zatim spas ili večno prokletstvo usloviti pridržavanjem ovih naredbi? Niko ne osporava da je potrebno održavati čistoću u toaletima, naročito u vremenima i regionima u kojima nema kanalizacije, tekuće vode, sanitarnog čišćenja, septičkih jama, proizvoda za dezinfekciju. Ali da Hadidi podrobno propisuju načine analnog čišćenja: ne manje od tri kamena, ne pribegavati otpacima (!), niti kostima (!); ne upravljati mlaz mokraće u pravcu Meke; da propisuju načine održavanja čistoće pre molitve: ne izbacivati tečnosti iz prostate, gasove, mokraću, izmet, menstruaciju, naravno, ali nipošto, što bi inače prouzrokovalo raskid sa Islamom ne održavati seksualne veze za vreme menstruacije svog partnera niti analni odnos - i tu opet zato što je seks odvojen od rađanja... Ne vidi se jasno racionalna i razumna veza. 5 Držati telo u strahu. Kako shvatiti ovaj niz jevrejskih i muslimanskih zabrana - tako sličnih - ako ne kao sistematsko

povezivanje tela sa nečistoćom? Telo prljavo, nečisto, telo zaraženo, telo poganog sadržaja, telo čulno, telo koje zaudara, telo lučevina i tečnosti, tela okužena, tela bolesna, tela mrtvaca, pasa i žena, tela s otpada, tela skaredna, telo krvavo, telo smrdljivo, telo skotološko, telo jalovo, telo neplodno, telo mrsko... Hadid uči neophodnosti da se telo očisti uz primenu ritualnih pranja. On tvrdi da što su češći ti postupci, veći će biti izgledi da se na nebu raspolaže blaženim telom, u smislu koje ovoj reči daju hrišćani. Na dan uskrsnuća, telo se iznova rađa sa sjajnim obeležjima na mestima dodira sa serdžadom (ćilimom za molitvu). Crno i mračno, puteno telo naspram tela duha, belog i sjajnog. Ko među bezazlenim dušama može hteti voleti sagrešivo zemno telo kad se nada u rajsko antitelo ukazuje kao divna izvesnost svakom verniku koji se pokorava logikama dopuštenog-nedopuštenog prema principu čisto-nečisto? Ko, dakle? Ritual abdesta35, takođe, pruža prilike da se telo drži u strahu, kao na rubu sebe samog. Svaki organ zauzima svoje mesto u procesu organizovanja molitve, koji je do tančina obazrivo propisan. Ništa ne promiče Alahovom oku. Osposobljenost za korišćenje materijala i pribora - vode, kamenja, peska, zemlje prebrojavanje sitnih delova zaklanih životinja, ritualno kodifikovanje, upisivanje cele anatomije prateći utvrđeni redosled, scenografiju ponavljanja gestova: prsti, desni ručni zglavci, podlaktice, laktovi, triput itd., ne zaboraviti petu, jer to zanemarivanje vodi u Pakao... Izbegnimo puko racionalno tumačenje, oslonjeno isključivo na želju za čistoćom. Ako je posredi upozorenje na mrlje od mokraće po odeći, da ih čovek u toaletu opere rukom kojom ne jede, taj se argument drži. Ali on se ruši kad se razmatraju hadidi koji odobravaju pranje nogu preko papuča, prema osveštanom izrazu - i prevodu koji ja koristim - i kad se izjavljuje kako je čak moguća operacija bez skidanja čarapa. Bog sigurno raspolaže drugim razlozima a ne čisto higijenskim!

35

Abdest - ritualno pranje pred molitvu. - Prim. prev.

Obučavanje tela pri abdestu udvaja se jednim te istim obučavanjem u postupku molitve - pet molitvi svakodnevno, sve najavljene glasom mujezina koji poziva sa vrha minareta. Ne dolazi u obzir raspolagati svojim vremenom za sebe, čak ne ni za svoje telo: buđenje i počinak zavise od poziva, tok dana tako isto, jer sve prestaje radi molitve. Svrstavanje da bi se označio red, organizacija i dobro slaganje zajednice. Nema žena. Najstariji napred. Klanjanje telom prema veoma tačnom propisu: sedam kostiju mora biti u dodiru sa zemljom - čelo, obe ruke, oba kolena, vrh oba stopala. Nećemo se natezati sa imamom, ali samo jedno stopalo, to znači pet nožnih prstiju, dva stopala deset a, uz pomoć podologije36, prebacuje se teorija od njih sedam. Neki položaji su zabranjeni, jer nisu saglasni. Klanjanje i metanisanje, tako isto: moraju da se izvedu po propisu. Ne dolazi u obzir da telo uživa. Ono mora dokazati svoju pokornost i poslušnost. Nisi musliman ako ne pokažeš sa žarom svoje uživanje u podređivanju sitnicama. Jer Alah je u pojedinostima. Još nešto: anđeli ne vole beli luk ni vlašac, izbegavaće se, znači, prolaženje blizu džamije sa tim glavicama u dželabi. Pogotovu da se u njih uđe sa belim lukom u burnusu.

Podologija - izučavanje fiziologije i patologije stopala. Prim. prev. 36

II LOMAČE ZA INTELIGENCIJU 1 Tajna radionica svetih knjiga. Mržnja prema inteligenciji i znanju, pozivanje da se sluša radije nego da se razmišlja, delovanje dvostrukog para dopušteno-nedopušteno / čisto-nečisto da bi proizvodili poslušnost i pokornost namesto slobodnog raspolaganja sobom, sve se to nalazi propisano u knjigama. Monoteizam važi za religiju Knjige37 - ali on pre liči na religiju triju knjiga koje se nešto naročito ne podnose. Pavlovi sledbenici ne vole mnogo Toru, muslimani zaista ne cene Talmud ni Jevanđelja, ljubitelji Mojsijevog Petoknjižja smatraju Novi zavet i Koran za sve same prevare... Naravno, svi uče ljubavi prema bližnjem. Teško je već biti besprekoran sa braćom Avramovih religija! Izrada ovih knjiga zvanih svetim zavisi od najelementarnijih zakona istorije. Trebalo bi pristupiti celom tom korpusu s pogledom filološkim, istorijskim, filozofskim, simboličkim, alegoričkim, i svim drugim, koji oslobađa od verovanja da su ovi tekstovi nadahnuti i izrađeni po diktatu Boga. Nijedna od ovih knjiga nije otkrivena. Uostalom, od strane koga? Kao ni persijske priče ili islandske sage, ni ove stranice ne silaze s neba. Tora nije toliko stara kako to tvrdi tradicija; ima malo izgleda da je Mojsije postojao; Jehova nije ništa diktirao; sigurno nije na nepostojećem pismu u vreme Mojsija! Nijedan jevanđelist nije lično upoznao famoznog Isusa; zavetni kanon potiče iz poznih političkih odluka, između ostalih kad Euzebije iz Cezareje, po

Religije Knjige su one koje se zasnivaju na knjigama Otkrovenja (Biblija, Jevanđelja, Koran). (Larus) 37

nalogu cara Konstantina, sastavlja korpus polazeći od dvadeset i sedam verzija, mi smo tada u prvoj polovini IV veka; apokrifni spisi su brojniji od onih koji čine Novi zavet. Muhamed nije napisao Koran; ta knjiga, uostalom, postoji kao takva tek dvadeset pet godina po njegovoj smrti; drugi autoritativan muslimanski izvor, Hadidi, nastaju u IX veku, znači dva veka po nestanku Proroka. Na osnovu ovoga se može ustanoviti, u senci tri Boga, vrlo aktivno prisustvo ljudi... 2 Knjiga protiv knjiga. Da bi se učvrstio autoritet konačnog Korana, politička vlast - Marvan, namesnik Medine - počinje sa prikupljanjem, potom sa uništavanjem i spaljivanjem postojećih verzija da bi od njih sačuvao jednu jedinu kako bi se izbeglo suočavanje sa istorijom i nalaženje tragova čovečije, odviše čovečije izrade. (Od sedam prvobitnih verzija, jedna će, uostalom, izbeći ovu lomaču i ona još preovlađuje u nekim zemljama Afrike.) Najava mnogih lomača knjiga spaljenih u ime jedne jedine Knjige. Svaka od tih triju knjiga polaže pravo da je jedina i tvrdi se da sadrži sve što treba znati i poznavati. Enciklopedijskim postupkom ona okuplja bitno i svojski odvraća od toga da se po drugim knjigama, paganskim, laičkim, traži ono što se već nalazi u njoj. Hrišćani daju ton sa Pavlom iz Tarsa koji poziva u Delima apostola (XIX, 19) da se spale opasni rukopisi. Tom pozivu se odazivaju Konstantin i ostali vrli hrišćanski carevi koji izgone i zabranjuju filozofe, progone sveštenike politeiste kojima se zabranjuje društveni položaj, oni bivaju zatvarani, potom izvestan broj ubijan. Mržnja prema nehrišćanskim knjigama rađa opšte osiromašenje kulture. Uspostavljanje Indeksa zabranjenih knjiga u XVI veku, na šta se nadovezuje Inkvizicija, dovršava poduhvat iskorenjivanja svega što štrči preko linije katoličke, apostolske, rimske crkve. Želja da se učini kraj nehrišćanskim knjigama, zabranjivanje slobodnog mišljenja (sve što vredi od značajnih filozofa od Montenja do Sartra preko Paskala, Dekarta, Kanta, Malbranša,

Spinoze, Loka, Hjuma, Berklija, Rusoa, Bergsona i toliko drugih da ne govorimo o materijalistima, socijalistima, frojdovcima zastupljeno je u Indeksu...), osiromašuju misao prinuđenu da odustane, da ućuti ili da bude krajnje oprezna. Biblija, pod izgovorom da sve sadrži, sprečava sve što ona ne sadrži. Tokom vekova šteta je ogromna. Mnogobrojne fatve su bačene na autore muslimane, čak i ako ne zastupaju ateističke stavove, ne omalovažavaju učenja Korana, ne pribegavaju ni bogohuljenjima niti uvredama. Dovoljno je, da bi se navukli gromovi, prosto-naprosto misliti, slobodno se izražavati. Svaka, i najmanja želja za autonomnim mišljenjem veoma skupo se plaća: izgnanstvo, hajka, proganjanje, klevetanje, čak ubistvo, sve te nevolje iskusili su Ali Abderrazik, Muhammad Kalafallah, Taha Husein, Nasr Hamid, Abu Zaid, Muhammad Ikbal, Fazlur Rahman, Mahmud Mohamed Taha... Sveštenici triju religija odbijaju da se samostalno misli i razmišlja. Radije daju dozvolu - imprimatur - opsenarima koji smućuju slušaoce svojom umešnošću da barataju jezikom, izvijaju reči i pevuckaju pravila. Šta sholastika već vekovima izvodi osim što rečima obavija, nerazumljivim registrom filozofskog staleža, stare hrišćanske priče i dogme Crkve? Jevreji, hrišćani i muslimani vole vežbanje memorije, oni naročito uživaju u molitvama vernika, jednoliko pevanim ili recitovanim. Muslimani veoma mladi nauče da upamte sure iz Korana, da ga pravilno čitaju s dobrom dikcijom - tajwid - i da ga monotono po propisu recituju - tartil. Tajwid propisuje lagano i melodično deklamovanje sa varijacijama bogatog i ukrašenog horskog pevanja, sve sa velikim pauzama: tartil je sporo recitovanje. Tradicionalno, teološke škole hvale sedam načina čitanja na osnovu lingvističkih i fonetskih vokalnih znakova: konsonanti grleni i obični, bez vokala; vokali mukli; izgovor veoma lagan; ukrašavanje pomoću anafora; s tim da sve zajedno doprinosi da se duh, značenje i mudrost teksta provuku iza čisto zvučnog delovanja glasova... Litanije koje se slušaju u talmudskim školama ili u koranskim - u medresama, često korišćene za borbu protiv falsafa, filozofije svedoče: uči se glasno, grupno, po taktu, u kolektivnom i

zajedničkom ritmu. Recitativi pomažu da se upamte učenja Jehove ili Alaha. Jevrejska mnemotehnika čak podrazumeva izvesnu metodu učenja čitanja i azbuke povezivanjem slova sa sadržajima koji zavise od talmudske doktrine. Knjiga, dakle, paradoksalno teži svom bezmalo materijalnom ukidanju posle integralnog memorisanja. Lukavstvo uma: uči se Koran ili Tora napamet, tako da se u slučaju proganjanja, izgnanstva, uslova koji onemogućuju da se ima knjiga pri ruci ili u slučaju kakve nepredviđene situacije, može napamet raspolagati Knjigom i njenim učenjima. 3 Mržnja prema nauci. Taj zakon jedne jedine Knjige, totalne i integralne, koji prati žalosna navika da se veruje kako se sve nalazi u jednom jedinom tekstu, vodi tome da se otkloni pribegavanje i pomoć neverskih knjiga, iako nisu ateističke - kao što su naučna dela. Monoteizam, mimo molitvenika koji ga se tiču, ne ljubi mnogo racionalan rad naučnika. Svakako, islam voli astronomiju, algebru, matematiku, geometriju, optiku, ali da bi mogao bolje izračunavati pravac Meke prema zvezdama, uspostavljati verske kalendare, utvrđivati časove molitve; svakako, on voli geografiju ali da bi olakšao usmeravanje prema Ćabi za vreme hodočašća vernika iz celog sveta; svakako, on primenjuje medicinu, ali da bi izbegao nečistoću koja onemogućuje vezu sa Alahom; svakako, on ceni gramatiku, filozofiju i pravo, ali da bi bolje komentarisao Koran i Hadide. Verska instrumentalizacija nauke podvrgava razum domaćoj i teokratskoj upotrebi. U islamskoj zemlji, nauka se ne primenjuje nje radi već da bi se širilo pridržavanje vere. Već vekovima kako traje muslimanska kultura ne beleži se nijedan izum niti ijedno istraživanje, nijedno značajno otkriće na tlu laičke nauke. Jedan Hadid veliča, u stvari, traganje za naukom sve do Kine, ali uvek logikom njene instrumentalizacije za svrhe religije, nikad radi čisto ljudskog ideala, imanentnog društvenom progresu.

I hrišćanstvo smatra da Biblija sadrži ukupnost znanja neophodnih za dobro funkcionisanje Crkve. Vekovima, ona je moćno uticala da se onemogući svako istraživanje koje prevazilazi svete tekstove, zabrinjava ih i ispituje, čak i ne protivrečeći im. Verna lekcijama datim Postanjem (znanje nije poželjno, nauka udaljava od onog što je bitno - od Boga), katolička religija sputava kretanje zapadne civilizacije prouzrokujući neprocenjive štete. Od početka hrišćanstva, početkom II veka, paganstvo je predmet integralne osude: sve što ono stvori, odbacuje se, pripisuje lažnim bogovima, politeizmu, magiji i zabludi. Euklidova matematika? Arhimedova fizika? Eratostenova geografija? Ptolomejeva kartografija? Aristotelove prirodne nauke? Aristarhova astronomija? Hipokratova medicina? Herofilova anatomija? Nedovoljno hrišćanske! Veliki pronalasci ovih grčkih genija - Aristarhov heliocentrizam, da se zadržimo samo na tom primeru - vrede, očigledno, nezavisno od bogova i tadašnjeg verskog sistema. Nije važno postojanje Zevsa i njegovih ako treba odrediti zakone hidrostatike, izračunati dužinu jednog meridijana, izumeti geografske širine i dužine, meriti udaljenost koja nas razdvaja od Sunca, zastupati kružno kretanje Zemlje oko Sunca, usavršiti teoriju epiciklusa, nacrtati kartu neba, odrediti trajanje jedne sunčane godine, dovesti u vezu plime i oseke sa mesečevom privlačnom silom, otkriti nervni sistem, predložiti hipoteze o cirkulaciji krvi, sve su to istine ravnodušne stanovnicima Neba... Okretati leđa dostignućima ovih istraživanja, postupati kao da se ovi pronalasci nikada nisu dogodili, ponovo počinjati stvari od nule, to u najmanju ruku znači stagnirati, ući u opasno stanje tapkanja u mestu; što je još gore, dok drugi napreduju, brzo ustuknuti i slepo se upućivati prema mraku od kojeg, suštinom i po definiciji, svaka civilizacija pokušava da se oslobodi da bi postojala. Odbacivanje prosvećenosti karakteriše monoteističke religije: one vole duhovne pomrčine, korisne za održavanje njihovih priča. 4

Poricanje materije. U pogledu nauke, Crkva se oduvek u svemu vara: pred jednom epistemološkom istinom, ona progoni onog ko ju je otkrio. Istorijat njenog odnosa sa hrišćanstvom rađa znatnu količinu budalaština i gluposti. Od odbacivanja heliocentrične hipoteze iz antike do savremenih osuda genetskog inženjeringa gomila se dvadeset pet vekova štetočinstva za čovečanstvo. Ne možemo se ni usuditi da zamislimo brzinu razvoja Zapada da nije nauka tako dugo zlostavljana. Koja je glavna ideja ovog antinaučnog tropizma?38 Stalna i žestoka osuda materijalističkih hipoteza. Genijalno otkriće Leukipa i Demokrita koji, u V veku pre naše ere, otkrivaju atom ne raspolažući materijalnim sredstvima da potvrde svoju intuiciju, ne prestaje da izaziva čuđenje! Bez mikroskopa, bez instrumenta za uveličavanje, bez lupe, bez sočiva, samo efikasnim misaonim eksperimentom: ekstrapolacijom, na osnovu posmatranja čestica prašine u svetlosnom zraku, o postojanju čestica nevidljivih golim okom, svakako, ali koje zaista ipak postoje. I zaključak, da raspored ovih atoma izveštava o sastavu svake materije, znači, sveta. Od Leukipa do Diogena iz Ojnoande preko Epikura, Lukrecija i Filodema iz Gadare, atomistička tradicija je živa. Ona traje uprkos preprekama tokom osam vekova u grčkoj i rimskoj antici. Delo O prirodi stvari nudi analizu koja najdalje dopire u Epikurovoj fizici: oblik, priroda, težina, broj, sastav atoma, raspored u praznini, teorija strme ravni, rađanje i propadanje, ništa ne nedostaje za integralno dekodiranje sveta. Dabome, ako je sve sačinjeno od materije, duša, duh i bogovi su takođe. Isto je sa ljudima. Sa nastupanjem čiste imanentnosti, prestaju fikcije, priče, znači religije, i sa njom iščezavaju sredstva da se ograniče telo i duša stanovnika države. Antička fizika proizlazi iz jednog poetskog metoda. Uprkos svemu, nju je vreme potvrdilo. Vekovi prolaze, ali, u doba

Antinaučni tropizam - reagovanje upereno protiv nauke. Prim. prev. 38

mikroskopa za elektronsko skeniranje, akceleratora čestica, pozitrona39, nuklearne fisije i tehnoloških načina da se uđe u srce materije, Demokritova intuicija je potvrđena. Filozofski atom stiče viteški rang u naučnom svetu - naročito u nuklearnom. Međutim, Crkva do sada uporno ostaje na idealističkom, spiritualističkom, antimaterijalističkom stavu: u duši se odupire jedna realnost nesvodiva na svaku materiju. Nije se čuditi, prema tome, što hrišćanstvo od postanka neće ni da čuje za materijalizam. Crkva ne uzmiče ni pred čim da bi omalovažila ovu koherentnu filozofiju koja apsolutno izveštava o celokupnoj stvarnosti. Kako efikasnije postupiti da bi se sprečio pristup atomskoj fizici nego potcenjujući atomistički moral? Klevetajte onda epikurovsku etiku: epikurejac definiše uživanje ataraksijom40? Izmenite tu negativnu definiciju - izostajanje nemira - u definitivnu deformaciju, pa recite da on veliča bestijalno uživanje, prostačko i trivijalno životinjsko. Prema tome, prestajemo smatrati značajnom jednu fiziku koja je u očima hrišćanske kaste opasna pošto potiče od one svinje Epikura... Klevetajte deset puta, sto puta, jedno stoleće, deset stoleća, ostaje uvek nešto korisno za stranku podlaca - svetog Jeronima, na primer. Tako Crkva udara svuda gde se nazre samo sumnja na materijalizam. Kad Đordano Bruno umre, kad ga na lomači spale hrišćani 1600. u Kampo dei Fjori, on manje strada zbog ateizma nikada nije poricao postojanje Boga - nego zbog materijalizma jer potvrđuje koekstenzivnost Boga i sveta. Nigde on ne huli na Boga, ni na jednom mestu u svome delu ne vređa katoličkog Boga, on piše, misli i tvrdi da taj Bog koji jeste mora postojati na koekstenzivan način. Pretežna supstancija iz rečnika koji će doći sa Dekartom. Đordano Bruno, dominikanac, s druge strane (!), ne poriče postojanje duha. Ali, na svoju nesreću, njegovo postojanje stavlja na fizički nivo atoma. On čestice shvata kao životne centre, centre 39

Pozitron - reč nastala od pozitivan i elektron. - Prim. prev.

40

Ataraksija - duševni mir, nepomućenost duše. - Prim. prev.

mesta na kojima se ispoljava duh večno istovremen sa Bogom. Božanstvo znači postoji, svakako, ali ono se izravnava sa materijom, ona je njegova rešena misterija. Crkva veruje u Inkarnaciju Boga, ali samo Sina, potomka jedne device i drvodelje. Nikako ne u atome... Ista opaska važi za Galileja, simboličnog predstavnika mržnje Crkve prema nauci i sukoba između Vere i Razuma. Legenda čuva priču o heliocentrizmu: papa i njegove pristalice osuđuju autora Dijaloga o dva najveća sistema na svetu zato što on brani hipotezu o Zemlji satelitu Sunca koje je u središtu svemira. Optužba, proces, opozivanje, znamo već tu priču koja se završava tako što Galilej, na izlasku iz sudnice, kaže: Pa ipak se okreće... - dixit Breht. U stvari, to se drugačije odigralo. Šta se zaista zamera Galileju? Ne toliko njegova odbrana kopernikanske astronomije teze ipak protivrečne aristotelovskom stavu Crkve - koliko njegovo zauzimanje materijalističkog stava... U to doba, heliocentrizam je pred sudovima ravan osudi na kućni pritvor celog života, relativno blagoj kazni, naprotiv; odbrana atomizma vodi pravo na lomaču! U tom slučaju, bolje je opredeliti se za manje štetan razlog... U datom slučaju, radije priznati mali greh heliocentrizma nego atomski smrtni greh. 5 Pekarska ontologija. Iz kojeg razloga je Crkvi toliko stalo da progoni branioce atomističke koncepcije sveta? U prvom redu zato što postojanje materije, isključujući svaku drugu realnost, vodi dosledno tvrdnji da postoji jedan materijalni Bog. Znači, poricanju njegovog spiritualnog, bezvremenog, nematerijalnog karaktera i ostalih kvaliteta koji stoje na njegovoj hrišćanskoj ličnoj karti. Prema tome, rušenju nedodirljivog Boga koga je isfabrikovalo judeo-hrišćanstvo. Ali, postoji jedan drugi razlog, u ovom slučaju pekarski. Jer, Crkva veruje u transsupstancijaciju. A to znači? Ona tvrdi, polazeći od Isusovih reči za vreme Tajne večere – Ovo je telo moje, ovo je krv moja (Mat. XXVI, 26-28) da se stvarno telo i stvarna krv Hrista

nalaze u hlebu bez kvasca.41 Ne simbolično niti alegorično već stvarno... Za vreme podizanja hleba i vina, sveštenik nosi, dakle, stvarnog Hrista na rukama. Kojom operacijom Svetog duha pekarev hleb izaziva misteriju umnoženog tela i preobilne krvi na celoj planeti? U samom času kada sveštenici sluze službu božju, na celoj zemljinoj lopti je to svaki put stvarno telo vaskrslog pokojnika koje se nanovo javlja u svojoj večnoj svežini, kakvu večnost ne menja. Lingvistički potkovan, Hristos koristi performativ42 i svojom reči stvara realno: on postupa tako da bude ono što kazuje pukom činjenicom njegovog kazivanja. Crkva od samog početka veruje u to čudo. Crkva današnjice tako isto. Katehizis katoličke crkve - u verziji XXI veka - i dalje potvrđuje stvarno prisustvo Hrista u euharističkim vidovima (član 1373). Da bi potvrdila tu priču, slede pozivanja na Tridentski koncil, na Teološku sumu svetog Tome Akvinskog, na Misterije Vere - zavedene pod brojem 39 od strane Crkve i na druge tekstove svetog Jovana Zlatoustog koji je, u svojoj Prvoj propovedi protiv Anomejaca veoma u pravu odobravajući poziv Pavla iz Tarsa koji Korinćanima javlja kao priliku da se obraduju: nauka će biti uništena (1 Kor. XIII, 8). Takav početni postulat izgleda zaista nužan da bi se dospelo do ovakvih budalaština. Dakle, Crkva oduvek veruje u stvarno prisustvo Hristovog tela i krvi u pekarevom hlebu i vinogradarevom nektaru. Ali, da bi se progutala takva ontološka pilula, treba nešto intelektualnih dovijanja, i to ne od onih najsitnijih. A to je kutija za pojmovni alat Aristotela, omiljenog filozofa Vatikana, koji omogućuje ovaj velelepan hokus-pokus. Otud niz stalnih iluzionističkih numera sa metafizičkim kategorijama Stagiranina43. 41

Hleb bez kvasca - nafora, hostija. - Prim. prev.

Performativ - kaže se za glagol čiji iskaz vrši simultanu radnju koju izražava. (Npr. kunem se) - Prim. prev. 42

43

Stagira - grad na Halkidikiju, zavičaj Aristotela. - Prim. prev.

Objašnjenje: Hristovo telo se istinski, stvarno, suštastveno zvanični vokabular - nalazi u hostiji - isto važi za hemoglobin u vinu. Jer, suštastvo hleba iščezava sa rečima sveštenika dok i dalje traju čulni vidovi, akcidenti - boja, ukus, toplota, hladnoća. Ovi vidovi se održavaju božanskom voljom na čudesan način. Onaj ko može najviše - da stvori svet - može i najmanje - da vara na pekarskoj robi. Svakako, ima ukus hleba, ali to nije (ili nije više) hleb! Ista napomena važi za vino: to mnogo liči na njega, belo je kao što je Hristova krv crvena, ne opija (ili ne više), ali ipak je posredi monbazijak44. Zaista su potrebni ovi žongleraji sa suštastvom i čulnim vidovima da bi se uspelo da vernik veruje kako ono što jeste (hleb i vino) ne postoji, a da ono što nije (telo i krv Hristova) zaista postoji! Metafizički opsenarski potez kome nema ravna! Kad se teologija u to umeša, gastronomija i enologija, čak dijetetika i hematologija, odustaju od svojih pretenzija. Međutim, sudbina hrišćanstva se odlučuje u toj kukavnoj komediji ontološke podvale. 6 Epikur ne voli hostiju. A gde je Epikur u svemu tome? On voli hleb, pošto njegovo gošćenje sa okrajkom hleba i skromnom kriškom sira prolazi kroz vekove i ostavlja nezaboravne uspomene u istoriji filozofije. Ali, on bi se ! smejao euharističkom zecu izvučenom iz hrišćanskog šešira! Jednim smehom koji bi se dugo i bez prekida orio... Jer, na osnovu principa izloženih u Pismu Herodotu, hostija se svodi na atome. Lukrecije bi objasnio kako se, sa pšeničnim brašnom i vodom, izbegavajući kvasac, pravi ta bela pogača, bezukusna, gnjecava u ustima, koja se topi, od paketića atoma povezanih sa sebi sličnima. Nema vajde za fikciju pretvaranja Hristovog tela i krvi u hleb i vino. Materija, ništa drugo. Tu leži opasnost od atomizma i materijalizma: on čini i metafizički nemogućim teološke koještarije Crkve! U savremenoj atomskoj standardizaciji, u hlebu i vinu se nalazi jedino Epikurovo predviđanje: materija. Sa Epikurovom teorijom postaju nemoguća 44

Monbazijak - vrsta vina. - Prim. prev.

opsenarstva omogućena logorejičnim pričama o suštastvima i čulnim vidovima. Eto zašto treba srušiti Demokritove učenike. Naročito omalovažavanjem njihovih života i biografija, prerušavajući njihovu asketsku etiku u razuzdanost, razvrat i bestijalnost. Godine 1340, Nikola d’Otrkur drzne se da ponudi jednu krajnje savremenu teoriju, ali atomističku, o svetlosti: on veruje u njenu korpuskularnu prirodu (savremeno doba danas potvrđuje ovu teoriju) što pretpostavlja izjednačavanje supstance i njenih svojstava. Opasnost za aristotelovsku metafizičku čorbu! Ne oklevajući, Crkva ga primorava da se odrekne svojih načela i spali spise. To je početak proganjanja svih naučnih istraživanja koja važe kao atomizam - a koja jezuiti zabranjuju od 1632, i to vekovima. Savremena Crkva i dalje osuđuje materijalizam (članovi 285 i 2124 Katehizisa)... 7 Opredeljenje za promašaje. Pošto je biblijska zbrka dovoljna za svaku nauku, Crkva prolazi pored svih velikih otkrića izvedenih tokom deset vekova, u kojima su zamah intelekta ugušivale ali nisu i zaustavile katoličke, apostolske, rimske vlasti. Progres se ostvaruje zahvaljujući buntovnim ličnostima, odvažnim istraživačima, naučnicima koji daju prednost istinama razuma nad uverenjima vere. Ali, ako se malo razmotri reagovanje Crkve na naučna otkrića u poslednjih hiljadu godina, čovek ostaje zaprepašćen pred nagomilanim promašajima! Dakle, poricanje atomizma u ime aristotelizma; zatim odbacivanje svakog mehanizma u ime intencionalnosti jednog Boga stvoritelja: pošto Postanje izveštava da Bog polazi ni iz čega i stvara svet za nedelju dana, sve što se opire ovoj tezi izaziva gromove Vatikana. Racionalni kauzaliteti? Razumna povezivanja? Veze koje se mogu izvesti posmatranjem? Eksperimentalna metoda? Dijalektika razloga? I onda, šta još... Bog odlučuje, hoće, stvara: i tačka! Neko drugo opredeljenje osim za kreacionizam? Nemoguće.

Istraživači veruju u večnost sveta? U mnoštvo svetova (teze, uostalom, epikurovske...) Nemoguće: Bog je stvorio svet polazeći ni iz čega. Pre ničega, nema... ničega... Mrak, haos, ali i u tom darmaru ništavila su Bog i njegove želje da sve to promeni. Svetlost, dan, noć, nebeski svod, nebo, zemlja, voda, znamo već tu priču, sve do stoke, gmizavaca, divljih životinja i ovih drugih, ljudi, to je zvanična istorija: datirana genealogija. Večnost svetova? Nemoguće... Posle tačnih i brižljivih proračuna, naučnici potvrđuju ideju Aristarha: Sunce se neosporno nalazi u središtu našeg sveta. Crkva odgovara: nemoguće. Stvaralačko delo savršenog Boga ne može se naći drugde osim u središtu, mestu savršenstva. A uz to, to Sunce u središtu gotovo da oživljava paganske kultove Sunca... Mesto na obodu bilo bi znak nepojamnog nesavršenstva, prema tome, ono ne može biti naučno dokazano! Stvarnost greši a fikcija je u pravu. Heliocentrizam? Nemoguće... Prvo Lamark, zatim Darvin objavljuju svoja otkrića, potom jedan iznosi da se vrste menjaju, drugi da se razvijaju na osnovu zakona zvanih prirodna selekcija. Čitaoci jedine Knjige vrte glavom: Bog je stvorio odjednom vuka i psa, gradskog i poljskog miša, mačku, lasicu, pitomog zečića. Nema nikakve verovatnoće da poređenje kostiju dokaže evoluciju ili transformaciju. A uz to, ta ideja da čovek potiče od majmuna! Nepodnošljiva narcistička rana, objašnjava Frojd. Papa, rođak pavijana? Beda... Transformizam? Evolucionizam? Nemoguće... U radnoj atmosferi svojih kabineta naučnici potvrđuju poligenizam - naporedo postojanje grupe ljudi na više geografskih tačaka od početka. Ptotivrečnost, bljuje vatru Crkva: Adam i Eva su, de facto, prvi čovek i prva žena, pre njih ništa ne postoji. Prvi par, onaj što je počinio prvi greh, omogućuje ovu logiku greha, krivice, iskupljenja i spasenja. Šta s muškarcima i ženama koji su postojali pre greha? Znači koje je on poštedeo? Preadamovci? Nemoguće... Čisteći kamenje, ispitujući do sitnica fosile, geolozi nude određivanje starosti sveta. Školjke pronađene u planinama, naslage i slojevi, svedoče o jednoj imanentnoj hronologiji. Ali, problem: ta brojka ne odgovara svetoj numerologiji koju navodi

Biblija. Hrišćani tvrde da svet ima četiri hiljade godina, ni manje ni više. Naučnici dokazuju postojanje jednog sveta pre njihovog sveta. Nauka greši... Geologija, pouzdana disciplina? Nemoguće... Ljudi dobre volje ne podnose smrt i bolest, i da bi shvatili kako suzbiti epidemije i bolesti hoće da otvaraju tela da bi na lešu došli do saznanja korisnih živim ljudima. Šta žele? Da smrt spase život. Crkva se apsolutno protivi istraživanjima na telima. Ne postoje racionalne kauzalnosti nego teološki razlozi: zlo i smrt potiču od grešnice Eve. Bol, patnja, bolest, proizlaze iz božanske volje i odluke: treba iskušavati veru ljudi i njihovih bližnjih. Putevi Gospoda su nedokučivi, ali on dela po planu koji samo on zna. Materijalni uzroci bolesti? Neka racionalna etiologija? Nemoguće... Na svom divanu, oko 1900, jedan bečki lekar otkriva nesvesno, mehanizme potiskivanja i sublimacije, postojanje nagona smrti, ulogu sna i hiljadu drugih otkrića koji revolucionišu psihologiju koja je tada u svom preistorijskom stadijumu; on ovladava metodom koja neguje, smiruje, leči neuroze, duševne poremećaje, psihoze; doduše, uzgred, u Budućnosti jedne iluzije, on dokazuje i da svaka religija proizlazi iz jedne „opsesivne neuroze” koja je podjednako u vezi sa „halucinatornom psihozom”. Crkva osuđuje, naređuje fatvu i stavlja na Indeks. Čoveka pokreće neka mračna sila koja postoji u njegovom nesvesnom? To pogađa dogmu o slobodnoj volji, koja je toliko potrebna hrišćanima da bi svako bio odgovoran, znači kriv, znači podložan kazni... I toliko korisna da se opravda logika strašnog suda! Frojd i njegovi pronalasci? Ma hajte, molim vas... Psihoanaliza! Nemoguće... A onda, za kraj: genetičari XX veka otkrivaju kartu genetskog identiteta, ulaze polagano u taj svet koji nudi veličanstvene mogućnosti, kao što su postavljanje dijagnoze, prevencija bolesti, tačnije lečenje, sprečavanje patologija, oni rade na uvođenju prediktivne medicine koja m disciplinu revolucioniše: Povelja o zdravstvenom osoblju, koju je izdao Vatikan, izriče osudu. Izbegavati bolove i patnju? Uobražavati da ste oslobođeni cene

koju treba platiti zbog prvobitnog greha? Hteti humanu medicinu? Nemoguće... Čudno opredeljenje za neuspeh! Ta istrajnost u (samo)obmanjivanju, odbijanju istine, ta upornost nagona ka smrti uperena protiv životnosti istraživanja, vitalnosti nauke, dinamike progresa, ne prestaju da zaprepašćuju! Osuđivanje naučnih istina - atomističke teorije, materijalizma, heliocentrične astronomije, geološkog datiranja, transformizma, potom evolucionizma, psihoanalitičke terapije, genetskog inženjeringa - to su uspesi Pavla iz Tarsa koji je pozivao na ubijanje nauke. Plan koji je uspeo iznad svakog očekivanja! Shvatamo da je - da bi se dospelo do tog fenomenainog procenta uspeha u neuspehu - Crkva morala pokazati nepojamnu odlučnost! Proganjanje, stavljanje na Indeks, lomače, mahinacije Inkvizicije, zatvaranja, procesi nisu prestajali... Vekovima je bilo zabranjivano čitati Bibliju bez posredovanja sveštenstva. Nije dolazilo u obzir prići toj knjizi s oružjem razuma, analize, kritike, kao istoričar, filolog, geolog, naučnik. Sa Rišarom Simonom u XVII veku javljaju se prve hrišćanske egzegetske studije o Starom i Novom zavetu. Naravno, Bosije i Katolička crkva ga silno progone. Plod sa drveta saznanja oslobađa dugotrajnu gorčinu u ustima...

III ŽELETI OBRNUTO OD STVARNOG 1 Izumevanje onostranog. Monoteizmi ne vole inteligenciju, knjige, znanje, nauku. Tome dodaju veliku mržnju uperenu protiv materije i realnog, znači svakog oblika imanentnosti. Slavljenju neznanja, nevinosti, naivnosti, poslušnosti, pokornosti, tri religije Knjige dodaju slično gađenje prema sastavu, oblicima i snagama sveta. Ovaj naš ovozemaljski svet nema pravo građanstva, jer cela zemlja snosi teret prvobitnog greha do sudnjega dana. Da bi dali na znanje tu mržnju prema materiji, monoteisti su naročito zato sagradili jedan svet antimaterije! U antici, koju inače napadaju kad je posredi nauka, doktrinari jedinog Boga pozivaju se na Pitagoru - koji je i sam obrazovan na religioznoj istočnoj misli - i na Platona, da bi izgradili svoje boravište bez tela: Ideje divno deluju na tom intelektualnom polju, toliko liče na božje klonove da ih čovek ne može razlikovati: kao i Bog, one su večne, besmrtne, bez prostiranja, nepodložne vremenu, izmiču rađanju i propadanju, opiru se svakom čulnom, fenomenalnom, telesnom poimanju, ne iziskuju ništa drugo sem samih sebe da bi postojale, trajale, opstale u svom biću, i tutti quanti! Njihovi identiteti slažu se sa identitetima Jehove, Boga i Alaha. Sa takvom supstancijom, monoteisti grade kule u vazduhu, korisne da se omalovaži svako drugo stvarno, konkretno, i imanentno stanište. Otuda shizofrenija monoteizama: oni sude i mere ovo ovde i sada u ime onog drugde; oni misle o zemaljskom boravištu jedino u poređenju sa nebeskim; brinu za ljude, ali prema anđeoskom aršinu; uzimaju u obzir imanentnost ako, i samo ako služi kao stepenik ka transcendentnosti; pristaju da brinu o čulnoj realnosti, ali zato da bi odmerili vezu koja se održava sa njenim nadčulnim obrascem; uzimaju u obzir Zemlju samo ukoliko pruža priliku Nebu. Nalazeći se između te dve protivrečne instance, stvara se jedan zjap za biće, ontološka rana koju je

nemoguće zatvoriti. Iz te nepopunive egzistencijalne praznine rađa se nevolja ljudi. Tu opet atomistički monizam i materijalističko jedinstvo omogućavaju da se izbegnu ove metafizičke praznine. Logika onoga ko misli o realnosti isključivo sazdanoj od materije i realnosti, svodivoj jedino na njene zemaljske, čulne, svetske, fenomenalne manifestacije, sprečava duhovno lutanje i raskid sa jedinim i istinitim svetom. Pitagorejski, platonovski, hrišćanski dualizam čereči biće koje mu se potčinjava. Ciljajući Raj, promašuje se Zemlja. Nada u onaj drugi svet, težnja ka onostranom, neizostavno rađa očajanje ovde i sada. Ili glupavo blaženstvo onog koga očaravaju jasle. 2 Rajske ptice. Ovaj svet izvan sveta proizvodi dve fantastične tvorevine: Anđela i Raj. Prva funkcioniše kao prototip antičoveka, druga antisveta. Čime se od ljudi traži da mrze svoj položaj i preziru svoju stvarnost, da bi težili nekoj drugoj suštini, zatim nekom drugom životu. Krilo Anđela znači suprotno od urazumljivanja ljudi na zemlji; geografija Raja svedoči o definitivnoj atopiji45, jednoj večnoj utopiji i odgovarajućoj uhroniji46. Jevreji raspolažu krilatim stvorenjima iz sopstvenog odgajališta: heruvimi čuvaju ulaz u rajski vrt Eden, serafimi ih prate, pominje se onaj ko posećuje Avrama ili njegov ortak koji se bori s Jakovom. Šta im je posao? Da hvale Večnoga u nebesnom dvoru. Jer, Bog ne haje za ljudske beznačajnosti; dabome, ali On ipak voli slavljenje svoje veličine. Talmud i Kabala obiluju time. Božje sluge, svakako, ali i zaštitnici pravednika i dece Izrailja, ponekad napuštaju svoje nebesko boravište da bi

Atopija - konstitutivni karakter izvesnih ličnosti koje pokazuju alergijske reakcije sa nenormalno visokom učestalošću. - Prim. prev. 45

46

Uhronija, istorijska utopija. - Prim. prev.

preneli neku božju poruku ljudima. Paganski Hermes nije nikad naročito daleko, i on sa peruškama, ali na šlemu i na stopalima... Kao čisti duhovi, sazdani od svetlosti - što, sasvim logično, ne zabranjuje perje i krila, sigurno spiritualna i blistava - anđeli zaslužuju našu pažnju jer su bespolni. Ni muškarci ni žene, androgini, pomalo i jedno i drugo, čak detinjasti, pošteđeni strahota sparivanja. Srećna krilata biča, ne znaju za polno određeno stanje: bez želja, bez libida; blažena krilata bića, ne znaju za glad ni žeđ, hrane se ipak manom - ambrozijom paganskih bogova - ali se, naravno, ne prazne; vesele ptice, one ne znaju za propadanje, nestajanje i smrt. A uz to, postoje i svrgnuti anđeli, buntovnici: nepokorna stvorenja. U rajskom vrtu Edenu, Đavo - “klevetnik, onaj ko odbacuje” kaže Litre - uči onom što on zna: da postoji mogućnost ne pokoravati se, reći ne. Satana - „protivnik, tužitelj”, i dalje će Litre - raspiruje duh slobode od pamtiveka nad poganim vodama sveta, u kome jedino trijumfuje poslušnost - vladavina najvećeg ropstva. S onu stranu Dobra i Zla, a ne kao ovaploćenje ovog poslednjeg, Đavo kazuje slobodoumne mogućnosti. On vraća ljudima vlast nad samima sobom i svetom, oslobađa svakog tutorstva. Ovi svrgnuti anđeli, slutimo to, navlače na sebe mržnju monoteista. Umesto nje, uživaju vatrenu ljubav ateista... 3 Želeti obrnuto od stvarnog. Već slutimo, i prebivalište ovih nemogućih tela je tako isto nemoguće: Raj - i dalje po Litreu „zatvoren vrt”. Mojsijevo Petoknjižje, Postanje i Koran, robuju ovoj histeričnoj geografiji. Ali, muslimani joj daju najpotpuniji opis. Vredi truda! Potoci, vrtovi, reke, izvori, cvetne leje, predivno voće i piće, krupnooke hurije, uvek čedne, mladi predusretljivi ljudi, postelja u izobilju, divna odeća, raskošne tkanine, izvanredan nakit, zlato, biseri, mirisi, skupoceno posuđe, ništa ne nedostaje u ovom prospektu ontološkog turističkog biroa.

Definicija Raja? Antisvet, suprotan od stvarnog. Muslimani krajnje savesno poštuju obrede, opšte strogo se pridržavajući logike dopuštenog i nedopuštenog, pokoravaju se drastičnim propisima koji određuju podelu stvari na čiste i nečiste. U Raju, sve to prestaje, nema više obaveza, nema više obreda, nema više molitvi. Na nebesnoj gozbi, pije se vino (LXXXIII, 25 i XLVII, 15), jede se svinjsko meso (LII, 22), peva se, nosi se zlato (XVIII, 31) inače za života zabranjeno - jede se i pije iz posuda i pehara od dragocenih metala - što je na zemlji zabranjeno - nosi se svila mrska na ovom svetu, taj konac je pogan larve - izvode se vragolije sa hurijama (XLV 54), imaju se večne device (LV, 70) ili efebi (LVI, 17) na posteljama od dragog kamena - a ispod šatora u pustinji je ćilim i zakonita žena, maksimum njih tri...: u stvari, sve ono što je bilo zabranjeno, postaje pristupačno, ad libitum...47 U logoru, posuđe je zemljano: u Raju, od dragog kamena i skupocenih metala; pod šatorom, sedi se na ćilimima od grube dlake, deli se skromna hrana koju nije lako naći svakog dana: kamilje mleko, ovčetina, čaj od nane; na Nebu, ima izobilno jela i pića u astronomskim količinama, raspoređenog na tkaninama od zelenog satena, brokata; pod plemenskim šatorskim platnom, mirisi su oštri, jaki, žestoki - znoj, prljavština, kože, životinjska dlaka, dim, loj, mastan znoj sa runa; u društvu Muhameda, samo predivni mirisi: kamfor, mošus, đumbir, tamjan, izmirna, cimetova kora, cimet, laudanum; oko vatre, ako se slučajno pije alkohol, preti pijanstvo: na muslimanskim nebesima, ne zna se za pijanstvo (XXXVII, 47) i, stvar vredna pažnje, ni za glavobolju (LVI, 19), povrh toga, neumereno piće ne izlaže opasnosti da urodi grehom! I dalje, logikom Raja kao antisveta, poželjnog da navede na prihvatanje ovog stvarnog, često nepoželjnog sveta: islam je prvobitno religija pustinje čija je klima surova, vrela i žestoka; u Raju, vlada večno proleće, ni sunca ni meseca, večna svetlost, nikad dnevna nikad noćna; vetar široko štavi kožu, a harmatan prži tela. Međutim, na islamskom Nebu, vetar koji mirise na mošus

47

Ad libitum - po izboru, po volji. - Prim. prev.

upija u sebe blagost reka od mleka, meda, vina i vode, zatim darežljivo tu svoju blagost deli; berba je često stvar sreće, nabere se, ne nabere, ili se nabere malo, neke smešne bobice, poneka urma, retka smokva. Kod Muhameda, postoji tako krupno grožđe da gavranu koji bi da obleti oko njega treba više od mesec dana da napravi krug! Na ogromnom pustinjskom peščanom prostranstvu, svežina hladovine je izuzetno retka i dobrodošla. U palati muslimanskih Ideja, konju treba sto godina da iziđe iz hladovine bananine palme. Karavani se dugo otežu dinama, napreduju sporo, kilometrima u pesku, nikad kraja. Prorokova ergela ima krilate konje, stvorene od crvenog rubina, oslobođene materijalnih prinuda, oni jure zvezdanim brzinama... Ista opaska, najzad, važi za telo. Težak partner koji neprekidno traži svoj deo vode, svoju količinu hrane, svoje libidinalno zadovoljenje, sve su to prilike za udaljavanje od Proroka i molitve, sve razlozi za robovanje prirodnim potrebama, a telo u Raju zrači svojom nematerijalnošću: nema više obeda osim iz čistog uživanja. Za slučaj da se želudac pokvari, varenje ne smeta - već Isus jede hleba, vina i ribu, a nikad iz tela ne izbacuje ništa...; nema ni nadimanja, ni vetrova, jer ti gasovi, na zemlji kužni, na nebu postaju mošusna lučenja što isparavaju iz ovlaženih tela! Čovek više ne robuje potrebama da rađa kako bi obezbedio potomstvo; više nema spavanja, jer se ubuduće ne zna za umor; nema više brisanja nosa niti pljuvanja; za bolesti se ne zna sve do sudnjega dana; iz rečnika se brišu tuga, strah i ponižavanje, tako česti na zemlji; više nema želja - želja je bol i nemanje, kaže platonovska tradicija - dovoljno joj je da se javi da bi se smesta pretvorila u uživanje: željno gledati voćku dovoljno je da bi joj se osetio ukus, sastav i miris u ustima... Ko to može odbiti? Shvatljivo je onda što, primamljeni tim večnim odmorom iz snova, milioni muslimana kreću na bojište od prvog Prorokovog upada u Nahlu do rata Iran-Irak; što ljudske bombe, palestinski teroristi, seju smrt po terasama izraelskih kafea; što vazdušni pirati obrušuju linijske avione na njujorške kule bliznakinje; što postavljači plastičnog eksploziva paraju utrobu

vozova punih ljudi koji odlaze na posao u Madrid. Treba li još robovati ovim pričama koje zaprepašćuju i najskromniju pamet... 4 Svršiti sa ženama. Treba li videti u mržnji prema ženama, zajedničkoj judaizmu, hrišćanstvu i islamu, logičnu posledicu mržnje prema inteligenciji? Vratimo se tekstovima: prvobitni greh, krivica, ona želja za saznanjem, prolazi najpre kroz odluku jedne žene, Eve: glupan, Adam, potpuno se zadovoljava poslušnošću i pokornošću. Kad zmija (Iblis u Koranu, koju milioni hodočasnika u Meku vekovima kamenuju pod prastarim oblikom bejtulaha) progovori - naravno, sve zmije govore - ona se obraća ženi i počinje dijalog sa njom. Zmija navodi na zlo, žena je u iskušenju, dakle, žena je večno ta koja dovodi u iskušenje, taj prag se lako prelazi... Mržnja prema ženama liči na varijantu teme mržnje prema inteligenciji. Na to se dodaje: mržnja prema svemu što one predstavljaju za muškarce: prema želji, uživanju, životu. Prema radoznalosti, takođe - Litre potvrđuje da se „Evinom kćeri” zove svaka radoznala žena. Ona budi želju, a daje i život: preko nje se večno održava prvobitni greh za koji Avgustin uverava da se prenosi od rođenja, u utrobi majke, preko sperme oca. Seksualizacija krivice. Monoteizmima je hiljadu puta miliji Anđeo od Zene. Radije svet serafima, tronova i arhanđela, u najmanju ruku mešovit, nego ženski svet! Nema seksa, njega pogotovu nema. Čulnost, krv, libido, prirodno vezani za žene, pružaju judaizmu, hrišćanstvu i islamu silne prilike da proglase šta je nedopušteno, nečisto, znači da se žestoko ustreme na telo koje je poželjno, na krv žena oslobođenih straha od materinstva, na hedonističku energiju. Biblija i Koran uživaju u anatemama na te teme. Religije Knjige gnušaju se žena: one vole samo majke i supruge. Da bi se spasle svoje konsupstancijalne negativnosti, za njih postoje samo dva rešenja - u stvari, jedno u dve faze - udati se za muškarca, zatim mu izroditi decu. Kad se staraju za svog muža, kuvaju za njega, rešavaju probleme u kući, tome dodaju

hranjenje dece, njihovo negovanje, vaspitanje, ne ostaje im više mesta za ženstvenost: supruga i majka ubijaju ženu, a na to i računaju rabini, sveštenici i imami, radi spokojstva muškarca. Judeo-hrišćanstvo brani ideju da je Eva - a ona postoji i u Koranu kao Adamova žena, dabome, ali nikad nije imenovana, samo je znak... neimenovana ne može biti imenovana! - naknadno stvorena (sura III, 1), uzgredno, od Adamovog rebra (Post. II, 22)! nižeg komada, odvojenog od prvobitno stvorenog tela. Najpre, mužjak, zatim, kao odeljen deo, ostatak, mrvica: ženka. Redosled dolaska, egzistencijalno participativni način postojanja, odgovornost za krivicu, sve tereti Evu. Od tada, ona plaća skupu cenu. Njeno telo je prokleto, a i ona u svojoj ukupnosti. Neoplođeno, žensko jaje razdražuje ženstvo u dubini poricanjem majčinstva. Otuda je menstruacija nečista. Menstrualna krv predstavlja tako isto opasnost usled perioda neplodnosti. Jalova žena, neplodna, to je najgori oksimoron za monoteistu! A uz to, taj period ne izlaže opasnosti materinstva, nema rizika od trudnoće, seksualnost može, znači, da se odvoji od straha, zatim da se upražnjava radi nje same. Potencijal seksualnosti odvojene od rađanja, znači čista seksualnost, nepomućena seksualnost, to je apsolutno zlo. U ime tog istog principa, tri monoteizma osuđuju na smrt homoseksualce. Iz kojih razloga? Zato što njihova seksualnost zabranjuje - do sada - sudbinu oca, majke, supruga i supruge, i jasno potvrđuje primat i apsolutnu vrednost slobodne individue. Neoženjen čovek je, kaže Talmud, polučovek (!), na šta Koran odgovara istim tim rečima (XXIV, 32) dok Pavle iz Tarsa vidi u usamljenom čoveku opasnost od požude, preljube, slobodnog seksa. Otud njegov poziv, kad izostane neodrživa čednost, na brak, najbolje libidinalno ograničenje. Tako isto, nailazi se na sličnu kritiku abortusa u tri religije. Porodica funkcioniše kao nezaobilazan horizont, kao osnovna ćelija zajednice. Ona podrazumeva brak, koji judaizam posmatra kao uslov da njegov Narod preživi, koji Crkva hoće da vidi kako raste i množi se, koji muslimani vide kao znak Prorokovog

blagoslova. Sve ono što koči ovu metafizičku demografiju, pokreće monoteistički gnev. Bog ne voli planiranje porodice. Pa ipak, jevrejska majka, kao skorašnja porodilja, ulazi u krug nečistoće. Krv, uvek krv. Ako je rodila sina, zabrana da uđe u svetilište iznosi četrdeset dana; za devojčicu šezdeset! Dixit III knjiga Mojsijeva... Poznata je jevrejska jutarnja molitva koja poziva svakog čoveka da blagosilja Boga preko dana zato što ga je stvorio Jevrejinom, a ne robom i... ne ženom. (Men. 43 b)! Poznato je i to da Koran ne osuđuje eksplicitnu preislamsku plemensku tradiciju koja opravdava sramotu što je neko postao otac kćeri i dozvoljava pitanje: sačuvati dete ili ga zakopati u prašinu (XVI, 58)48? (Pristrasno izdanje Plejade navodi u belešci, verovatno da bi se ublažilo varvarstvo, da je to iz strahovanja od siromaštva - pa ipak, i u tom slučaju...!) Sa svoje strane, veselnici hrišćani raspravljaju na Saboru u Makonu, 585, o knjizi Alkidala Valeja pod naslovom Paradoksalna rasprava u kojoj se pokušava dokazati da žene nisu ljudska stvorenja... Ne zna se gde je paradoks (!), ni da li je ogled menjan, niti da li je Alkidal osvojio svoju publiku hrišćanskih jerarha već pridobijenih za njegovu stvar - dovoljno je odobravanje nebrojenih mizoginih kletvi Pavla iz Tarsa - ali predrasuda Crkve prema ženama ostaje opako aktuelna.

48

U Kuranu (VIII izd. Stvarnost, Zagreb, 1990) u XVI suri 58. ajet kaže: A kada jedan od njih bude obradovan (viješću da mu se rodilo) žensko dijete, lice mu pocrni i bude ogorčen. Međutim, 59. ajet je bliži navodu našeg Autora: krije se od ljudi zbog nesreće kojom je obradavan: (razmišlja) da li će ga (to žensko dijete) zadržati kao poniženje ili će ga (živa) zatrpati u zemlju. Ružno li je kako oni odlučuju. Prevodioci su smatrali za uputno da dodaju sledeću napomenu: „Kod pojedinih Arapa se sporadično javljao divljački običaj, da su, iz bojazni da se ne bi odala bludu, žensku djecu živu zakopavali. To se rijetko događalo, ali se ipak događalo. Islam je uništio ovaj ružni i nečovječni običaj”. - Prim. prev.

5 Slavljenje kastracije. Poznate su peripetije Origena koji doslovno shvata Mateju. Jevanđelist raspravlja (XIX, 12) o evnusima, uspostavlja tipologiju - lišeni testisa od rođenja, kastrirani od strane drugih, ili lično obogaljeni zarad Božjeg carstva - pa zaključuje: „neka shvati onaj ko može shvatiti”. Dovitljivi Origen naživo seče i jednim potezom sečiva sebi odseče genitalije - pre nego što će po svoj prilici otkriti da želja nije stvar mošnica već mozga. Ali, suviše kasno... Monoteistička literatura obiluje upućivanjima na isključivanje libida i poništavanje želje: apsolutno hvaljenje uzdržavanja od čulnih uživanja i slavljenje neporočnosti; zatim, relativno, i zato što ljudi nisu ni bogovi niti anđeli već pre životinje sa čim se treba pomiriti; propaganda braka sa vernošću supruzi - ili suprugama, u slučajevima jevrejskim ili muslimanskim - najzad, usredsređivanje svake seksualnosti na rađanje. Porodica, brak, monogamija, vernost, sve su to varijacije na temu kastracije... Kako postati virtuelni Origen. Treća knjiga Mojsijeva i Brojevi tačno utvrđuju pravilo u pogledu jevrejske seksualne intersubjektivnosti: nema seksualnih veza izvan braka; poligamija je opravdana; razvod je na raspolaganju suprugu bez velikih formalnosti - dovoljno je uručiti pismo, get, oteranoj ženi; brak sa nejevrejinom je nezakonit; judejstvo se prenosi preko majke - ona ima devet meseci da dokaže da je zaista Jevrejka, budući da otac nikada nije siguran...; zabranjeno je ženama da izučavaju Toru - inače obaveznu za muškarce; nema dozvole za Evine naslednice da kazuju molitve, da nose šal (talit), da na čelu nose poveze sa zapisom, da duvaju

u šofat49, da grade obrednu kolibu - suka50 - da sudeluju u minimalnoj grupi od desetoro potrebnih za molitvu - minjan51; nema za njih izbornosti na administrativne i sudske funkcije; odobreno je da poseduju, ali ne i da upravljaju sopstvenim dobrima, što je dužnost muža. Ovim se potvrđuje da Bog gradi muškarca prema svom liku, a ne prema liku žene... Čitanje Korana pokazuje očiglednu srodnost između ove dve religije. Islam jasno utvrđuje superiornost mužjaka nad ženkama, jer Bog više voli muškarce nego žene (IV, 34). Otuda jedan niz diktata: zabranjeno je da se ostavi slobodna kosa - veo (XXIV 30) - kao i koža ruku i nogu; nema seksa izvan zakonite veze sa jednim članom zajednice, koji inače može imati i više žena (IV 3); osuda poliandrije za žene, naravno; pohvala neporočnosti, očigledno (XVII, 32 / XXXIII, 35); zabrana udavanja za nemuslimana (III, 28); zabrana nošenja muške odeće za žene; nema izmešanosti u džamiji; ne dolazi u obzir rukovanje s muškarcem bez rukavica; obavezan brak, nema tolerancije za celibat (XXIV, 32), čak ni u ime religije; odvraćanje od strasti i ljubavi u braku koji se slavi za dobro porodice (IV, 25), plemena i zajednice; poziv na pokoravanje svim seksualnim željama muža - koji obrađuje svoju ženu do mile volje, kao svoju zemlju, metafora je iz Korana (II, 223)...; opravdavanje batina za suprugu u slučaju sumnje, krivica čak ne mora biti dokazana Šotar - ovnujski rog u koji se u sinagogi duva tokom jevrejskog meseca elula pred Velike praznike. (Enciklopedija živih religija, Nolit) 49

50

Suka - obredna koliba u kojoj Jevreji obeduju za vreme praznika u znak sećanja na one kolibe u kojima su po predanju živeli tokom izlaska iz Egipta. (Enciklopedija živih religija, Nolit) Minjan - minimum od deset odraslih muškaraca (starijih od trinaest godina) čije je prisustvo, prema talmudskom zakonu, potrebno da bi se javno izveli neki delovi liturgije u sinagogi. (Enciklopedija živih religija, Nolit) 51

(IV, 34); ista olakšica prilikom njenog isterivanja, ista egzistencijalna manjina, ista pravna inferiornost (II, 228) - jedno žensko svedočenje ravno je polovini muškog; jalova žena i deflorisana pre braka podjednako vrede: ništa. Otuda pohvala kastracije: žene su suvišne. Suviše želje, suviše uživanja, suviše preterivanja, suviše strasti, suviše razuzdanosti, suviše seksa, suviše zanosa. One dovode u opasnost muževnost mužjaka. Bog, meditacija, molitva, vršenje obreda, pridržavati se dopuštenog i kloniti nedopuštenog, starati o božanskom u najmanjim pojedinostima svakodnevnog života, eto čemu treba težiti. Nebu, a ne Zemlji. Još manje onom najgorem na Zemlji: telu. Žena, davno iskušavana, postavši večna iskušavateljka, ugrožava predstavu koju muškarac sam o sebi stvara, s trijumfalnim falusom, nošenim kao amajlija bića. Mora kastracije pokreće svaki život koji se živi pod pogledom Boga. 6 Dole prepucijumi! Treba li se onda čuditi što Jevreji toliko drže do obrezivanja dok ih na tom terenu, kao na toliko drugih, prate muslimani, što rasprava na tu temu od nastanka zanima hrišćanstvo i što Pavle iz Tarsa, i sam obrezan, za hrišćane koji odluče da poštede realno meso rešava problem time što se opredeljuju za obrezivanje srca (Dela apostola, XV, 1), duha i drugih stvari, kako ko hoće - usana, onih pravih, stvarnih, sa ustiju, očiju, ušiju, i ostalih delova tela navedenih u Novom zavetu. A to danas pošteđuje hrišćane - izuzimajući egipatske hrišćane, Kopte - od otvorenog pokazivanja svoga uda. Čudno kako i ekscizija devojčica - žensko obrezivanje, više jezika koristi tu istu reč za oba obogaljivanja - zaprepašćuje Zapadnjaka, ali kad se primenjuje na dečačićima, to ne izaziva nikakvu osudu. Konsenzus izgleda apsolutan sve dok ne pozovemo sagovornika da razmisli o osnovanosti ove hirurške operacije koja se sastoji od odsecanja zdravog dela tela detetu koje za to nije dalo svoj pristanak, bez medicinskih razloga - što je pravna definicija... obogaljivanja.

Kada Margaret Somervil, filozof iz Kanade, pristupa ovom pitanju bez ikakve polemičke namere, sa razložnim argumentima, koristeći poređenje, analizu, kada pruža tačne anatomske informacije, naučne, neuro-patološke, psihološke, u prilog tezi o obogaljivanju, ona trpi veoma oštru baražnu vatru od strane svojih sunarodnika, toliku da posle te nacionalne pobune, istrajava u svojim analizama, dakako, ali okleva da donese svoj sud, zatim pristaje da pravda obrezivanje iz razloga... verskih. (A evo, informacije radi, 60% Amerikanaca je obrezano, 20% Kanađana, 15% Australijanaca, ne na osnovu verskih argumenata, već tobože radi higijene.) Kinesko zamotavanje nogu, produžavanje vrata prstenovima, turpijanje zuba, probadanje nosa, ušiju ili usana u plemenima Amazonije, polinežansko zasecanje kože i tetoviranje, peruvijansko gnječenje kalote lobanje, potiču iz istog magijskog mišljenja kao i afrička ekscizija i infibulacija52 ili jevrejsko obrezivanje i muslimansko sunećenje. Obeležavanje tela iz religioznih razloga, obredna podnošenja bola da bi se ostvarilo uklapanje u zajednicu, plemenski običaji namenjeni tome da se na sebe privuče blagonaklonost bogova, razloga ima i te koliko - da se ne pozivamo na psihoanalitičke hipoteze. Zašto se smejati okeanijskom uvrtanju uda, škopljenju ruskih škopaca jedne hrišćanske sekte koja je vršila obrede između XVIII veka i 1920. godine - australijskoj subinciziji - udu zasečenom celom dužinom, od kanala do mošnica...? Jer, misaona logika, ontološke pretpostavke i količine magijskog mišljenja potpuno su iste. Sem ako smatramo varvarskim ono što nije u upotrebi kod nas - već imamo kod Montenja o tome... - kako prihvatiti i pravdati naša sakaćenja a potom ih ne prihvatati kod suseda? Jer, osakaćivanje je dokazano. Prvo na pravnom principu: zakon zabranjuje svaku hiruršku intervenciju bez medicinskog razloga za zaista osnovanu patologiju. Međutim, prepucijum nije Infibulacija - operacija koja se sastoji iz provlačenja prstena kroz vrh uda kod muškarca, kroz male usne kod žene ili njihovo delimično zašivanje. Infibulacija se primenjuje još i danas na devojčicama i devojkama, naročito u Africi. (Larus) 52

sam po sebi patološki. Zatim, na fiziološkom polju: površina skinute kože odgovara polovini ili dvema trećinama površinskog pokrivača uda. Ova zona od trideset i dva kvadratna santimetra kod odrasle osobe - računajući spoljnu i unutarnju kožu - sadrži više od hiljadu nervnih završetaka, od toga dvesta pedeset receptora. Otuda je to operativno odstranjivanje nervno najpotpunije strukture na telu. Povrh toga, skidanje prepucijuma - koji primitivna plemena sahranjuju, jedu, suše, pretvaraju u prah, čuvaju - povlači za sobom kružni ožiljak koji se vremenom upali: stalno izlaganje trljanju tkaninama, struže kožu koja otvrdne i gubi senzibilitet. Sušenje ove površine i izostajanje podmazivanja lišava oba partnera seksualne prijatnosti. 7 Bog voli osakaćene živote. Koran ne poziva niti obavezuje na sunećenje, ali ga i ne osuđuje. Tradicija kaže da je Muhamed rođen osunećen da bi dobro radio! Knjiga ne propisuje eksciziju ni infibulaciju. A na istočnom rogu Afrike, gde se primenjuju ova sakaćenja, resekcija kapica klitorisa se zove „nežna suna”; a resekcija glavice kapice „promenjena suna”. S tim što Suna označava „tradiciju i put Proroka”... Jevreji podjednako drže do ovog sakaćenja kao radikalnog obeležja pripadanja zajednici. Jedinog ili skoro jedinog, tolika je strogost u tom pogledu strašna - ako se tako može reći: Bog to zahteva od Avrama i on taj čin obavlja sa devedeset devet godina; silno hvali taj obred za sve muške članove kuće, i čak za robove; propisuje ga za osmi dan po rođenju; učinio je od njega naročito obeležje Saveza sa svojim izabranim narodom. Obrezivanje je toliko važno da ako padne na dan Šabata, svaka zabrana aktivnosti, obredno vezana za taj dan, ukida se. Čak ako neko dete umre pre odstranjenja prepucijuma, mobel53 obavlja svoj posao.

Montenj priča o jednom obrezivanju u svom Putopisu: obrezivač koristi nož koji je prethodno stavio pod jastuk majke da bi sebi obezbedio najveću blagonaklonost. Povlači penis, razvuče kožu, gurne ud, seče uživo, bez anestezije, da bi skinuo prepucijum. Pošto je progutao gutljaj vina koji je držao u ustima, sisa ranu - to obredno sisanje se zove meziza - potom usisa krv da ne bi ostala na dnu rane, kaže Talmud. Ponovo pljune u tri navrata. Tada dete stupa u zajednicu: daje mu se ime. Od vremena Montenja, obred se nije pomakao s mesta, računajući i mezizu. Sve je rečeno o tom prvobitnom obredu i njegovom trajanju kroz vekove. Frojd je govorio, a posle njega i mnogi psihoanalitičari - njegovi biografi inače podvlače da je nosio ružnu uspomenu na obrezivanje - o suzbijanju ženskosti u muškarcu (cirkumcizijom) kao odjeku suzbijanja muškog principa kod žena (ekscizijom); o očevom upozorenju, zatim o opominjanju protiv edipovske želje pretnjom najveće kastracije; o ponavljanju odsecanja pupčane vrpce kao simbola novog rođenja. Svakako, povrh rituala pripadnosti identitetom i zajedništvom, sve se ovo verovatno uzima u obzir. Ali, tako isto, i pogotovu, ova hipoteza koju su formulisala dva jevrejska filozofa, Filon iz Aleksandrije u Quastiones in Genesis i Mojsije Majmonid u Vodiču za zabludele: ova operacija teži slabljenju seksualnog organa, to hoće; ona preusmerava ličnost na bitno, izbegavajući da je vidi kako nanosi štetu erotskom uobraziljom jednoj energiji koja bi se bolje upotrebila u slavu Boga; ona slabi požudu i olakšava ovladavanje nad pohotom. Ovome se može dodati: ta operacija menja seksualne mogućnosti, sprečava nepomućeno uživanje radi samog uživanja; ona se upisuje u meso i sa njom mržnja prema želji, libidu, životu; ona označava vladavinu smrtonosnih strasti nad životnim nagonima; otkriva jedan način nagona smrti okrenut protiv drugog za svoje dobro, kao uvek... Mohel - osoba koja je ovlašćena i sposobna da obavi ritualno obrezivanje muškog novorođenčeta. (Enciklopedija živih religija” Nolit) 53

Sa hrišćanstvom i Pavlovim odlukama, obrezivanje postaje duhovna stvar. Nema više potrebe za obeležavanjem u mesu, sakaćenje ne odgovara ničem realnom. Znači, jedino je važno obrezivanje srca. Da bi se to postiglo, treba očistiti telo od svih grehova koje izaziva čulna požuda. Otuda krštavanje, svakako, ali i, i to pogotovu, svakodnevna askeza u životu posvećenom podražavanju Hrista, njegove patnje i njegovog Stradanja. Sa Tarsaćaninom vernik zadržava svoj ud ceo, dabome, ali gubi totalitet svoga tela: ubuduće, treba da se odvoji od njega u potpunosti na onaj način na koji je obrezivač uništio prepucijum. Sa hrišćanstvom, nagon smrti preuzima da zarazi celu planetu...

TREĆI DEO HRIŠĆANSTVO

I

FABRIKOVANJE ISUSA 1 Priče falsifikatora. Naravno, Isus je postojao - kao što su Ulis i Zaratustra, za koje je nevažno znati da li su živeli fizički, zaista, u određeno vreme, na mestu koje se može odrediti. Postojanje Isusa nije ni na koji način istorijski potvrđeno. Nijedan savremeni dokument o tom događaju, nijedan arheološki dokaz, ništa pouzdano ne dopušta da se danas, posle istraživanja, zaključi da je on stvarno živeo na razmeđi dvaju svetova, od kojih se jedan završavao a drugi nastupao. Nema groba, nema pokrova, nema arhive, osim nekog groba koji je izmislila 325. godine sveta Jelena, veoma darovita majka Konstantinova, pošto se njoj, tako isto, duguje otkrivanje Golgote i titulusa, parčeta drveta na kome je razlog Hristove osude. Parče tkanine, čije vremensko određivanje ugljenikom 14 svedoči da potiče iz XIII veka naše ere, a koje bi samo nekim čudom moglo omotavati Hristovo telo duže od hiljadu godina po njegovoj pretpostavljenoj smrti. Najzad, tri-četiri neodređene i vrlo neprecizne reference u antičkim tekstovima: Flavije Josif, Svetonije i Tacit - izvesno, ali prema prepisima izvršenim nekoliko vekova posle tobožnjeg Isusovog raspeća i pogotovu daleko posle uspeha njegovih poklonika. S druge strane, kako poricati konceptualnu egzistenciju Isusovu? Kao i Heraklitova Vatra, Empedoklovo Prijateljstvo, Platonove Ideje ili Epikurovo Uživanje, Isus divno funkcioniše kao Ideja u kojoj se artikuliše jedno viđenje sveta, jedna koncepcija stvarnosti, jedna teorija grešne prošlosti i budućnosti u spasenju. Prepustimo ljubiteljima neodrživih rasprava da zaključe pitanje o postojanu Isusa i prihvatimo se onih koja su važna: šta je sa tom konstrukcijom zvanom Isus? zbog čega? s kojim ciljevima? kojim interesima da bi se služilo? ko gradi tu fikciju? na koji se način taj mit otelotvoruje? kako se razvija ta priča u vekovima koji slede?

Odgovori na ova pitanja pretpostavljaju da se usmeri pažnja na trinaestog histeričnog apostola, Pavla iz Tarsa, na „biskupa za spoljne poslove”, kako sebe naziva autor uspelog državnog udara Konstantin, na njegove sledbenike koji podstiču hrišćane da pljačkaju, muče, masakriraju, spaljuju biblioteke, na Justinijana, Teodosija, Valentinijana. Od nevidljive hektoplazme do punih ovlašćenja ove sablasti nad jednim Carstvom, zatim nad svetom, priča se poklapa sa genealogijom naše civilizacije. Ona počinje u istorijskoj magli u Palestini, nastavlja se u Rimu, zatim u Vizantiji, u zlatu, raskoši i purpuru hrišćanske vlasti, ona pustoši još i danas u milionima duhova formatiranih prema toj neverovatnoj priči, iskonstruisanoj od magle, od neverovatnog, od neodređenog, od protivrečnosti koje Crkva oduvek raščišćava žestokim političkim nasiljima. Shvatljivo je, prema tome, da postojeći dokumenti potiču većinom od vešto izvedenih falsifikata. Spaljene biblioteke, stalno ponavljana vandalska pustošenja, slučajni požari, proganjanja i hrišćanski inkvizitorski sudovi, zemljotresi, revolucionarna promena sa papirusa na pergament koja nameće kopistima, revnosnim Hristovim privrženicima, izbore između dokumenata koje treba spasavati i onih koji se uništavaju, slobode koje uzimaju sebi monasi redigujući izdanja antičkih autora kojima se dodaje ono što nedostaje prema naknadnom stanovištu pobednika, to je građa za filozofska sluđivanja! Ništa od onog što je preostalo nije pouzdano. Hrišćanska arhiva potiče od ideološkog falsifikata, i čak se Flavije Josif, Svetonije ili Tacit, u kojima nekoliko reči ukazuje na postojanje Hrista i njegovih vernika u I veku naše ere, pokoravaju zakonu intelektualnog marifetluka. Kada neki anonimni monah prepisuje Starine uhapšenog jevrejskog istoričara koji je postao kolaboracionista rimske vlasti, a ima pred očima original Tacitovih Anala ili Svetonijev Život dvanaest Cezara i kada se čudi zbog toga što je u tekstu izostalo pominjanje priče u koju on veruje, onda dobronamerno dodaje svojom rukom jedan pasus, bez ustezanja, bez kompleksa, ne pomišljajući da loše postupa ili da falsifikuje, utoliko pre što se svojevremeno nije pristupalo knjizi pogledom savremenika, opsednutog istinom,

poštovanjem integriteta teksta i autorskih prava... Još i danas čitamo te pisce iz antike polazeći od rukopisa koji su više vekova kasniji od svojih autora i savremeni sa hrišćanskim kopistima koji spasavaju njihove sadržaje podešavajući ih tako da idu u smem istorije... 2 Kristalisanje histerije. Verovatno je tačno to što ultraracionalisti - od Prospera Alfarika do Raula Vanegema - kažu o Isusovom istorijskom nepostojanju. Zatvoreni korpus tekstova, dokumenti i obaveštenja kojim raspolažemo, bio je decenijama okretan u svim pravcima a nijedan definitivan zaključak se nije pojavio i nije doneto definitivno opšte mišljenje. Od Isusa fikcije do Isusa Sina božjeg, spektar je širok, a mnoštvo hipoteza opravdava kako agresivni i militantni ateizam Racionalističkog saveza, tako i pristajanje uz Opus Dei... Ono što se može reći jeste da doba u kome se lsus tobože javlja vrvi od ličnosti njegovog soja, pomamnih proroka, ludih zanesenjaka, histerika ubeđenih u savršenstvo svojih grotesknih istina, najavljivača apokalipse. Istorija tog uzbudljivog veka obuhvatala bi mnoge slučajeve, filozofi gnostici, uostalom, potiču iz te hiljadugodišnje uzavrelosti i iz tog pomamnog ludila koje pogađa ovu epohu zebnje, straha i sunovraćivanja u jedan svima nepoznat svet. Stari svet puca, lomi se, preti da se sruši. Ovo najavljeno nestajanje rađa strahove na koje neki pojedinci odgovaraju otvoreno iracionalnim stavovima. Na obali Jordana, oblasti prisnoj Isusu i njegovim apostolima, izvesni Teuda, po imenu, smatra sebe Jošuom, prorokom najavljenih spasenja - i Isusovim etimonom... Došavši iz Egipta, odakle je poreklom, sa četiri hiljade pristalica čvrsto rešenih da se bore, on hoće da svrši sa rimskom vlašću i tvrdi da raspolaže sposobnošću da otvori put kroz reku samo svojim rečima kako bi omogućio svojim četama da napreduju, a potom da okončaju kolonizatorsku vlast. Rimski vojnici odrube glavu tom Mojsiju sa drugog područja, pre nego što je mogao da pokaže svoj hidraulički talenat.

Drugom prilikom, 45. godine, Jakov i Simon, sinovi Jude Galilejca, opet jedno Isusu srodno potomstvo, dignu kao i njihov otac 6. godine ustanak koji se, takođe, loše završi: soldateska prinese na žrtvu te pristalice i razapne ih. Menahem, unuk porodice koja je zbilja davala junake oslobodioce, pođe stopama roditelja i pobuni se 66. godine, podstičući na jevrejski rat koji se završava 70. godine razaranjem Jerusalima. U toj prvoj polovini I veka, vrve proroci, mesije, vesnici dobrih glasova. Neki pozivaju svoje vernike da ih prate u pustinju da bi tamo videli čudesne znake i ukazivanja božanstva. Jedan zanesenjak, koji je došao iz Egipta sa četrdeset hiljada pouzdanih ljudi, uđe u Maslinovu goru, koja je i dalje Hristova oblast. On tvrdi da će samo svojim glasom razoriti zidove Jerusalima da bi načinio prolaz pobunjenicima. Tu ih opet rimska vojska razbije. Ima u izobilju priča koje sve govore o toj jevrejskoj rešenosti da potuku rimsku vlast, imajući kao jedino oružje verski, mistični, milenaristički, proročki govor koji najavljuje blagovest sadržanu u Starom zavetu. Otpor je opravdan: hteti isterati iz svoje zemlje okupatorsku vojsku koja silom nameće svoj jezik, svoje zakone, svoje običaje opravdava uvek otpor, pobunu, odbijanje i borbu, ma bila i oružana. A verovati da se može suprotstaviti vojsci koja je najviše na svetu očvrsla u borbi, koja se borila u svim najvećim bitkama svoga vremena, uvežbanoj i profesionalnoj, jedino s oduševljenjem verovanja u nemoguće, to te veličanstvene borbe preobraća u unapred izgubljene bitke. Bog kojim se kao zastavom mase pred rimskim legijama nije jak teg... Isus, dakle, daje svoje ime histeriji te epohe, tom verovanju da se isključivo svojom dobrom voljom i svojom akcijom, preduzetom u ime Boga, pobednički kreće i pobeđuje. Rušiti zidine glasom umesto ovnovima i ratnim spravama, otvarati put preko vode rečju a ne odgovarajućim ratnim brodovljem, sukobiti se sa vojnicima srođenim sa bojnim poprištem verskim pesmama, molitvama i amajlijama, a ne kopljima, mačevima ili konjanicima, sve to nije zabrinjavalo rimsku okupatorsku vlast. Bile su to samo ogrebotine po koži Carstva...

Isusovo ime kristališe rasute različite snage traćene u to doba protiv carske mašinerije. Ono pruža simbolično plemensko ime svim Jevrejima koji odbijaju okupatorsku rimsku vojsku i raspolažu kao jedinim oružjem svojom dobrom verom, podržavanom uverenjem da njihov Bog može da izvede čuda i da ih oslobodi od kolonijalnog jarma. Ali, da Bog stvarno postoji i da voli svoj narod, on bi ga oslobodio podnošenja nepravednog zakona i sprečio bi nepravdu. Zašto bi je trpeo pre nego što omogući da se ona ukine? Nepostojeći, ili sveden na hipotezu, taj Isus može zbilja biti sin drvodelje i neke device, rođen u Nazaretu, koji je kao dete propovedao doktorima Zakona dajući im lekcije, a kao odrastao ribarima, zanatlijama, skromnom narodu koji radi na obali jezera Tiberijah, može biti da je imao nevolja sa jevrejskim zajednicama više nego sa vlašću Rima, sviknutoj na te sporadične beznačajne pobune, on sintetizuje, koncentriše, sublimira, kristalizuje ono što muči epohu i istoriju tog I veka njegove ere... Isus daje ime jevrejskom odbijanju rimske prevlasti. Utoliko pre što etimologija objašnjava: Isus znači „Bog spasava, spasao je, spasiće”. Ne može se jasnije izraziti simbolična obaveza, samo lično ime označava sudbinu. To ime priziva poznatu budućnost i podrazumeva onu sudbinu koja je već zabeležena u nekom kutu neba. Prema tome, priči je dovoljno da omogući njihovo otkrivanje iz dana u dan. Ona postaje eshatologija. Kako pretpostaviti da takvo kršteno ime ne obavezuje na ostvarivanje ovih najava i mogućnosti? Ili: kako bolje iskazati da stvaranje Isusa - čije ime služi kao izgovor i prilika za ovu ontološku katalizu - podrazumeva u svim pojedinostima izmišljenu stvar? 3 Kataliza čudesnog. Isus usredsređuje pod svojim imenom mesijansku težnju epohe. Na isti način on sintetizuje antičke topoï korišćene da bi se govorilo o nekom čudesnom. Jer, roditi se od majke device koja je obaveštena o svojoj sreći preko nekog nebesnog ili anđeoskog bića, činiti čuda, raspolagati harizmom

koja rađa zanesene učenike, vaskrsavati mrtve, to su sve opšta mesta koja prožimaju književnost antike. Očigledno, smatrati jevanđeljske tekstove svetim tekstovima oslobađa od komparativnog izučavanja koje relativizuje zavetno čudesno, da bi ga postavilo u logiku antičkog čudesnog, ni manje ni više. Isus Pavla iz Tarsa pokorava se istim zakonima žanra kao Homerov Ulis, Filostratov Apolonije iz Tijane ili Petronijev Enkolpije: junak fikcija. Ko je autor Isusa? Marko. Jevanđelist Marko, prvi autor priče o čudesnim doživljajima dotičnog Isusa. Verovatni pratilac Pavla iz Tarsa u njegovom misionarskom opisu plovidbe. Marko piše svoj tekst oko 70. godine. Ništa ne dokazuje da je lično poznavao Isusa, i to s razlogom. Otvoreno i jasno druženje bilo bi vidljivo i čitljivo u tekstu. Ali, ne može se biti blizak sa fikcijom... Tek toliko da joj se ukaže poverenje i poveruje u neko postojanje kao što posmatrač fatamorgane u pustinji stvarno veruje u istinitost i stvarno postojanje bananine palme i oaze, koje vidi u jari. Jevanđelist, dakle, histeričnoj uspaljenosti epohe donosi tu fikciju čiju punu istinu on u najboljoj veri potvrđuje. Marko piše svoje Jevanđelje da bi preobraćao. Ko je njegova publika? Ličnosti koje treba ubediti, osobe u principu neosetljive na Hristovu poruku, ali koje treba zainteresovati, pridobiti i osvojiti. Tekst pripada jasnom registru propagande. A ona ne isključuje pribegavanje smicalicama koje mogu da se dopadnu, izazovu pristanak i ubeđenost. Otuda korišćenje čudesnog. Kako i zainteresovati svet pričajući mu običnu priču o nekom običnom čoveku, nalik svim smrtnicima? Jevanđelja recikliraju praksu pisanja paganske antike koja podrazumeva da se ukrašava, doteruje i kiti čovek koga žele da pretvore u vesnika pokretača. Da bismo se u to uverili, čitajmo naporedo najpoznatije stranice Novog zaveta i delo koje Diogen Laertije posvećuje životu, mišljenjima i izrekama slavnih filozofa. I dajmo isti književni rang i jednom i drugom tekstu, rang istorijskih spisa koje su datirali i sastavili ljudi koje nikako nije inspirisao Sveti duh, već koji pišu da bi dirnuli svoje čitaoce i naveli ih da podele njihovo uverenje da nam pričaju o izuzetnim osobama, velikim ljudima, značajnim

ličnostima. Pitagora, Platon, Sokrat i Isus, posmatrani istim pogledom, pogledom čitaoca antičkih tekstova. Šta se otkriva? Sličan svet, istovetni književni postupci autora, ista retorska težnja da se oslobodi magijsko, čudesno, fantastično, da bi se njihovoj ličnosti dao reljef i sjaj, neophodni za podučavanje njihovih čitalaca. Marko hoće da navede da se Isus zavoli, Diogen Laertije isto to sa velikim filozofima antičke tradicije. Jevanđelist priča o životu punom neverovatnih doživljaja. Doksograf54 puni svoj tekst peripetijama isto toliko neverovatnim u erimološkom smislu. Jer, treba sačiniti portre izuzetnih ljudi. Kako bi se oni mogli roditi, živeti, govoriti, misliti i umreti kao obični smrtnici? Dodajmo: Marija, majka Isusova, začinje u nevinosti, posredovanjem Svetog duha; a Platon takođe potiče od majke u najboljim godinama, ali sa očuvanim himenom. Arhanđel Gavrilo obaveštava ženu drvodelje da će roditi bez sudelovanja svoga muža, čestitog čoveka koji pristaje na to bez roptanja. Pa šta: onaj isti Platon se ponosi što je Apolon lično zauzeo tuđe mesto! Josifov sin je u prvom redu sin Boga. Nema problema: Pitagora, kao i njegovi učenici, smatraju da je Apolon lično došao neposredno od Hiperborejaca. Isus izvodi čudesa, vraća vid slepima, umrle vraća u život. Kao Empedokle, koji takođe vraća u život umrlog. Isus se odlikuje predviđanjima. Isti talenti kod Anaksagore koji uspešno predskazuje padanja meteorita. Da nastavimo: Isus govori kao nadahnut, pozajmljujući svoj glas većem, jačem i moćnijem od sebe. A Sokrat, opsednut, obuzet svojim daimonom? Budući raspeti, uči svoje učenike, preobraća svojim govorničkim darom i svojom retorikom? Svi antički filozofi, od cinika do epikurejaca, rade sa sličnim darom. Veza Isusova sa Jovanom, najmilijim učenikom? Ista veza spaja Epikura i Metrodora. Čovek iz Nazareta govori u metaforama, hrani se simbolima i ponaša zagonetno? Pitagora tako isto. Nikada on nije pisao, izuzev jednom po pesku štapom, onim istim koji smesta briše slova ispisana po tlu? Isto je

Doksograf prikazuje klasične biografije velikih filozofa i njihova učenja. (Larus) 54

tako sa Budom ili Sokratom, filozofima usmenog kazivanja, reči i lekovitog govora. Isus umire za svoje ideje? Sokrat isto tako. U Getsimanskom vrtu, prorok doživljava odlučujuću noć? Sokrat iskušava te zanose u sličnom mraku, u Potideji. Marija dozna svoju sudbinu device-majke u snu? Sokrat sanja labuda i sutradan susreće Piatona. I još? Još... Isusovo telo se, očigledno, hrani simbolima, ali ne vari, kod pojma nema pražnjenja... Neobično neko telo, ne pokorava se onim ćudima kojima se svi pokoravaju: Mesija ne oseća ni glad ni žeđ, ne spava nikad, ne prazni se, ne sparuje se, ne smeje se. Ni Sokrat. Setimo se Apologije u kojoj Platon postavi ličnost koja ne zna za posledice alkohola, umora i nespavanja. I Pitagora se javlja odeven u antitelo, jedno duhovno telo, neku eteričnu materiju, nepodložnu kvarenju, nepristupačnu strahotama vremena, stvarnosti i entropije. Platon i Isus veruju oboje u život posle smrti, u život nematerijalne i besmrtne duše. Posle raspeća, galilejski mag se vraća među ljude. Ali mnogo pre njega, Pitagora je primenjivao isti taj princip. Sporiji, jer Isus čeka tri dana dok filozof, odeven u lan, strpljivo čeka dvesta sedam godina pre nego što će se vratiti u Veliku Grčku. I toliko drugih priča koje funkcionišu bez razlike, od grčkog filozofa do jevrejskog proroka, kad tvorac mita želi da obrlati svog čitaoca u pogledu izuzetnosti svoje teme i ličnosti o kojoj priča... 4 Fabrikovanje izvan istorije. Čudesno okreće leđa istoriji. Ne bori se racionalno protiv kiše krastavih žaba, protiv pokojnika koji izlaze iz groba da večeraju sa svojim porodicama, ne može se odupirati paralitičarima ili obolelim od vodene bolesti koji povrate zdravlje potezom čarobne palice. Kad ostanemo na tlu čistog razuma, ne možemo shvatiti smisao govora koji leči, lekovitu reč, gest koji izaziva fiziološka čuda. Da bi se to shvatilo, treba misliti rečima simbola, alegorije, stilskih figura. Čitanje Jevanđelja iziskuje isti pristup kao i antička romaneskna proza ili Homerovi spevovi: prepuštanje literarnom efektu i odustajanje od kritičkog

duha. Herkulovi radovi pokazuju neverovatnu snagu, Odisejeve zamke - njegovo lukavstvo i darovitost. Isto važi za Isusova čuda čija se realnost i istinitost ne poklapaju sa potvrđenim činjenicama, već sa onim što označuju: neverovatnu moć, izvanrednu snagu jednog čoveka koji sudeluje u svetu većem od njega. Jevanđeljski žanr je performativan - da se izrazimo rečima Ostina: iskaz gradi istinu. Zavetne priče se brinu za istinu, verovatnu ili stvarnu, kao za lanjski sneg. Umesto toga, one otkrivaju jednu moć govora koji tvrdnjom stvara ono što iskazuje. Prototip performativnog: sveštenik koji proglašava jedan par venčanim. Samom činjenicom izgovaranja izvesne formule, ta pojava se poklapa sa rečima koje nju označavaju. Isus se ne pokorava istoriji već zavetnom performativu. Jevanđelisti preziru istoriju. Njihovo apologetsko opredeljenje to dopušta. Nema potrebe da su se priče stvarno dogodile, izlišno je da se stvarnost poklapa sa formulisanjem i naracijom koja se o njoj pruža, dovoljno je da govor proizvede efekat: da preobrati čitaoca, postigne njegovu saglasnost u pogledu lika ličnosti i njenog učenja. Da li je građenje tog mita kod autora Novog zaveta svesno? Ne verujem. Ni svesno, ni voljno, ni promišljeno. Marko, Mateja, Jovan i Luka ne obmanjuju namerno. Niti Pavle. Oni su obmanuti, jer kazuju da je istinito ono u šta veruju i veruju da je istinito ono što kazuju. Niko nije fizički sreo Isusa, ali svi ukazuju poverenje toj fikciji sa realnim životom, nikako simboličnim ili metafizičkim. Očigledno, oni stvarno veruju u ono što pričaju. Intelektualna auto-intoksikacija, ontološka zaslepljenost... Svi poklanjaju poverenje realnoj fikciji. Verujući u tu priču koju pričaju, sve više je učvršćuju. Dokaz o životu jedne istine se često svodi na zbir ponavljanih zabluda koje su ponavljanjem jednog dana postale priznata istina. Od verovatnog nepostojanja jedne ličnosti o kojoj se podrobno priča više vekova, konačno izađe jedna mitologija kojoj robuju skupštine, gradovi, narodi, carstva, planeta. Jevanđelisti stvaraju istinu po sto puta ponavljajući fikciju. Borbena Pavlova žestina, Konstantinov

državni udar, represija Valentinijanove i Teodosijeve dinastije dovršava stvar. 5 Tkivo protivrečnosti. Građenje mita izvodi se tokom više vekova, mnogim i različitim perima. Prepisuje se, dodaje, oduzima, izostavlja, izokreće, hotimično ili ne. Na kraju krajeva, dobija se znatan korpus protivrečnih tekstova. Otud ideološki rad koji se sastoji u tome da se iz tog zbira izvadi građa čija priča isto glasi. Posledice toga: zadržavaju se Jevanđelja kao istinita, odstranjuju se tekstovi koji smetaju hagiografiji ili uverliivosti projekta. Otuda sinoptička Jevanđelja i apokrifi. Čak međuzavetni spisi kojima istraživači priznaju neobičan status metafizičke eksteritorijalnosti. Isus kao vegetarijanac ili onaj što diže iz mrtvih pečenog petla na jednoj gozbi? Isus dete koje davi ptičice da bi sebi dodelio lepu ulogu vraćajući ih u život ili koji glasom usmerava tok potoka, izrađuje ptice od gline pa ih pretvara u stvarne krilate životinje, čineći i druga čuda pre nego što navrši deset godina? Isus koji leči zmijske ujede duvajući u ono mesto gde su se zarili zubi? Šta je sa smrću njegovog oca Josifa od sto jedanaest godina? Sa smrću majke Marije? Sa Isusom koji se grohotom smeje? i tolikim pričama ispričanim na više hiljada stranica hrišćanskih apokrifnih spisa? Zašto su ih odstranili? Zato što ne dopuštaju dovoljno jednoznačan govor... Ko gradi taj korpus i odlučuje o kanonu? Crkva, njeni sabori i sinodi krajem IV veka. Pa ipak, ovo odstranjivanje ne sprečava nebrojene protivrečnosti i neverovatnosti u korpusu teksta sinoptičkih Jevanđelja. Jedan primer: po Jovanu, komad drveta na kome sudije ispisuju razlog Hristove osude - titulus -pričvršćen je na drvenom krstu iznad Hristove glave; po Luki, on se nalazi oko vrata mučenoga; Marko, neodređen, ne daje rešenje. O tom titulusu, ako se gleda sa stanovišta Marka, Mateja, Luke i Jovana, tekst kazuje četiri različite stvari... Na putu prema Golgoti, Isus sam nosi svoj krst, kaže Jovan. Zašto onda ostali dodaju da mu Simon iz Kirene pomaže? Ako uporedimo Jevanđelja, Isus se post mortem jednoj jedinoj osobi, nekolicini ili jednoj grupi... A ta

pojavljivanja događaju se na raznim mestima... Ne bi bilo kraja beleženju protivrečnosti ove vrste u samom tekstu jevanđelja, koja ipak zvanična Crkva zadržava radi jednoznačnog fabrikovanja jednog te istog mita. Osim protivrečnosti, beleže se podjednako neverovatnosti. Recimo, razmenjivanje reči između osuđenog na smrt i Pontija Pilata, velikodostojnika Rimskog carstva. Osim toga što u takvom slučaju ispitivanje nikad nije vršio glavni šef već njegovi podređeni, teško se može zamisliti Pontije Pilat da prima Isusa koji još nije Hristos ni ono što će istorija načiniti od njega - planetarnu zvezdu. U ono vreme, on potpada tačno pod opšte pravo, kao toliki drugi u tamnicama okupatora. Malo je verovatno, dakle, da taj velikodostojnik udostojava sitnu lokalnu boraniju da s njom razgovara. Povrh toga, Pontije Pilat govori latinski, a Isus aramejski. Kako se to vodi dijalog, kao što nagoveštava Jovanovo Jevanđelje, utukom na utuk, bez tumača, prevodioca ili posrednika? Izmišljotine... Isti taj Pilat ne može biti carev zamenik po rečima Jevanđelja, već prefekt Judeje, jer se titula carevog zamenika javlja tek pedesetih godina naše ere... Niti taj rimski službenik može biti onaj čovek blag, prijatan, blagonaklon prema Isusu, kako ukazuju jevanđelisti, sem ako autori tih tekstova neće da terete Jevreje, krive za smrt njihovog junaka, a polaskaju rimskoj vlasti da bi nešto malo sarađivali... Jer, istorija pre pamti kod tog prefekta Judeje njegovu svirepost, njegov cinizam, krvoločnost i sklonost ka represiji. Rekonstrukcije... Druga neverovatnost, raspinjanje. Istorija svedoči: u to doba, Jevreji se kamenuju a ne raspinju. Šta se zamera Isusu? Da sebe smatra Kraljem Jevreja. Međutim, za tu priču o mesijanstvu i proroštvu, Rim ne haje. Raspinjanje pretpostavlja uplitanje u carsku vlast, što raspeti nikada eksplicitno ne čini. Uzmimo stavljanje na krst: u tom slučaju, ostavlja se pogubljenik okačen, prepušten grabljivicama i psima koji lako raskomadaju leš, jer krstovi nisu mnogo viši od dva metra. Zatim se telo baca u zajedničku raku... U svakom slučaju, polaganje u grob je isključeno. Fikcije...

Grob, dakle. Druga prilika za neverovatnosti. Tajni Isusov učenik, Josif iz Arimateje, dobija od Pilata telo svoga učitelja da bi ga položio u grob. Bez pogrebnog kupanja? Nezamislivo za jednog Jevrejina... Jedan od jevanđelista ukazuje na miomirise, izmirnu, aloju - trideset kila - i vrpce, egipatska verzija s balsamovanjem; ona druga trojica izostavljaju te pojedinosti... Ali, rešenje protivrečnosti izgleda leži u značenju imena mesta odakle potiče Josif iz Arimateje - ono znači „posle smrti”. Josif iz Arimateje, prema performativnom principu, nosi ime onog ko dolazi posle smrti i stara se o Hristovom telu, kao neka vrsta prvog vernika. Izmišljotine... Naporedo čitanje tekstova vodi mnoštvu drugih pitanja: zašto su učenici odsutni na dan raspinjanja? Kako verovati da posle jednog takvog udara groma - ubistva njihovog učitelja - oni produžuju ka svojim kućama, ne reagujući, ne okupljajući se, i ne nastavljajući poduhvat koji je preduzeo Isus? Jer svaki produžava sa svojim poslom u svom selu... Iz kojih razloga nijedan od dvanaestorice se ne prihvata onog posla koji Pavle - koji nije poznavao Isusa obavlja: da propovedaju Jevanđelje, pronose blagovest što je moguće dalje? Šta reći o svemu tome? Kako sa tim protivrečnostima, tim neverovatnostima: neki tekstovi su uklonjeni, drugi zadržani, ali prepuni izmišljotina, izmišljenih priča, aproksimacija, sve samih znakova koji svedoče o naknadnoj lirskoj i militantnoj konstrukciji priče o Isusu. Shvatljivo je što Crkva izričito vekovima zabranjuje svako istorijsko tumačenje takozvanih svetih tekstova. Suviše je opasno čitati ih kao Platona ili Tukidida! Isus je, dakle, konceptualna ličnost. Sva njegova realnost leži u toj definiciji. Svakako, on je postojao, ali ne kao istorijska ličnost - osim na tako neverovatan način, da živeo ili ne, nije važno. On živi kao kristalisanje proročkih težnji svoje epohe i onog čudesnog, svojstvenog antičkim autorima, i to u performativnom registru koji stvara dajući ime. Jevanđelisti ispisuju jednu priču. S njom oni manje pričaju o prošlosti jednog čoveka, a više o budućnosti jedne religije. Lukavstvo uma: oni stvaraju mit i on stvara njih. Vernici izmišljaju svoju ličnost, zatim joj uvode kult: čisti princip ludila...

II PAVLOVA KONTAMINACIJA 1 Ludilo jednog histerika. Pavle se dokopao konceptualne ličnosti i doteruje je, snabdeva idejama. Prvobitni Isus ne govori mnogo protiv života. Dve rečenice (Marko, VII, 15 i X, 7) pokazuju ga kako se ne protivi braku a nikako nije oduševljen ni asketskim idealom. Uzalud će se tražiti njegovi strogi propisi u pogledu tela, seksa, čulnosti. Ovu relativnu blagonaklonost prema stvarima života prate pohvala i primena blagosti. Pavle iz Tarsa menja Isusovo ćutanje o ovim pitanjima zaglušnom bukom obznanjujući mržnju prema telu, ženama i životu. Anti-hedonistički radikalizam hrišćanstva potiče od Pavla - ne od Isusa, konceptualne ličnosti koja ćuti o tim pitanjima... U početku, taj histerični Jevrejin i integrista uživa da progoni hrišćane i prisustvuje njihovom batinanju. Kada fanatici kamenuju Stefana, on ih prati. I neke druge., kako izgleda. Razgovor na putu za Damask - 34. godine - spada u čistu histeričnu patologiju: on pada svom svojom visinom (a ne sa konja, kako ga prikazuju Karavađo i likovna tradicija...), zaslepljuje ga jaka svetlost, čuje glas Isusa, ne vidi tri dana, ne jede niti pije za sve to vreme. Povrati vid posle polaganja ruku Ananija - jednog hrišćanina koga je Bog poslao kao vesnika Gospodnjeg...55 Onda seda za sto, okrepi se i krene na put da bi potom godinama u celom sredozemnom basenu sumanuto pokrštavao i propovedao Jevanđelja. Medicinsku dijagnozu izgleda lako postaviti: napad nastupa uvek u prisustvu drugih osoba - a tačno to je slučaj - s padom, s takozvanim histeričnim slepilom - ili delimičnim - znači prolaznim gubljenjem čulnog senzibiliteta - gluvilom, gubljenjem čula mirisa, gubljenjem ukusa - tokom tri dana, mitomanijačka tendencija Isus mu se lično obraća - histrionizam iii duševni egzibicionizam -

55

U tekstu: en missi dominici. - Prim. prev.

tridesetak godina teatralizovanja jedne imaginarne ličnosti koju je Bog izabrao da preobrati planetu - cela ova kriza toliko liči na ilustrovanje priručnika iz psihijatrije, da se mogu zameniti: glava neuroze, odeljak histerije... To je prava pravcijata histerija... preobraćanja! 2 Prenošenje neuroze na svet. Kako živeti sa neurozom? Stvarajući od nje uzor svem, prenoseći neurozu na svet... Pavle stvara svet prema svojoj slici. A ta slika je kukavna: fanatik, koji menja objekat - hrišćani, pagani; drugi znak histerije: bolesnik, ženomrzac, mazohista... kako u našem svetu ne videti odraz slike ove individue kojom vlada nagon smrti? Jer, hrišćanski svet divno eksperimentiše tim načinima življenja i postupanja. Ideološko nasilje, intelektualna netolerantnost, kult lošeg zdravlja, mržnja prema radosnom telu, preziranje žena, uživanje u bolu koji se nanosi sebi, potcenjivanje ovozemaljskog sveta u ime jednog tobožnjeg sveta, onostranog. Mali, mršav, ćelav, bradat, Pavle iz Tarsa nam ne daje pojedinosti o bolesti o kojoj govori metaforično: on poverava da mu je Satana dosudio trn u mesu - izraz koji je preuzeo Kjerkegor. Nema pojedinosti osim razmišljanja o dronjavom stanju u kojem se pojavljuje jednog dana pred svojim galatejskim narodom - posle nekog batinanja koje je ostavilo traga... tako da je kritika tokom vekova nakupila pretpostavke o prirodi tog trna. Ne može se izbeći inventar u Preverovom stilu: artritis, bubrežne kolike, zapaljenje tetiva, išijas, giht, tahikardija, angina pektoris, ogrebotine od svrabova, šuga, svrab, crni prišt, čirevi, hemoroidi, analne fisure, ekcem, guba, herpes, kuga, besnilo, crveni vetar, bolovi u želucu, grčevi creva, kamen u žuči, hronično zapaljenje srednjeg uha, zapaljenje sinusa, zapaljenje dušnika i bronhija, zastoji mokrenja, zapaljenje mokraćnih kanala, malteška groznica, filarioza, malarija, pilarioza, kraste na glavi, glavobolje, gangrena, gnojenja, apsces, hronično štucanje (!), grčevi, padavica... Zglobovi, tetive, živci, srce, koža, želudac, creva, anus, uši, sinusi, bešika, glava - sve je tu...

Sve, osim seksualnog registra... Međutim, etiologija histerije podrazumeva oslabljen libidinalni potencijal, čak nikakav. Poremećaje seksualnosti, jednu tendenciju, na primer, da se ona vidi svugde, da se ide u krajnost sa erotikom. Kako ne misliti na to kad se čita, pod Pavlovim perom, ad nauseam, stalno jedna mržnja, prezir, nepoverenje prema telesnim stvarima? Njegovo gnušanje prema seksualnosti, njegovo veličanje neporočnosti, njegovo obožavanje apstinencije, njegova pohvala obudovelosti, njegova ljubav prema celibatu, njegovo pozivanje da se prihvati njegovo ponašanje - jasno iskazano njegovim rečima u poslanici Korinćanima (VII, 8), njegovo mirenje sa sudbinom u pogledu pristajanja na brak, svakako, ali u najgorem slučaju, dok je u najboljem - odricanje od svake čulnosti, sve su to simptomi te sve vidljivije histerije. Ova hipoteza ima to preimućstvo što potvrđuje neka uverenja: nijednog priznanja za bilo koju patologiju. Međutim, mogu se bez kompleksa priznati stomačni bolovi, reumatizam u zglobovima. Dermatoze koje napadaju organizam vidljive su, neprekidno štucanje takođe. Teže se priznaje seksualna impotencija, koja se može tek delimično otkriti pod metaforičnim izgovorom - trna koji rešava stvar. Seksualna impotentnost ili svaka fiksacija libida na neki društveno neodbranjiv objekt majku, nekog čoveka istog pola ili svaku drugu perverziju u frojdovskom smislu reči. Frojd vidi poreklo histerije u borbi protiv potisnutih strahova seksualnog porekla i njihovog delimičnog ostvarenja u obliku izvesne konverzije - u psihoanalitičkom smislu, ali odgovara i drugi smisao. Nekakav zakon kao da od iskoni trijumfuje nad celom planetom. U slavu velikog Lafontena, nazovimo ga „kompleksom lisice i grožđa”: on se sastoji od stvaranja vrline od nužde, da bi se sačuvao obraz. Voljom sudbine i nužde, život muči Pavla iz Tarsa seksualnom impotencijom ili problematičnim libidom: reagujući, on sebi pruža iluziju slobode, autonomije ili nezavisnosti, verujući da se oslobađa onoga što ga određuje, potom tvrdi da on bira ono što njega hoće i da o tome potpuno svesno odlučuje. Nesposoban da vodi uspešan seksualni život, Pavle proglašava da mu ništa ne znači svaki oblik seksa, dabome, ali da to važi i za sav ostali svet.

Želi da bude kao svi, zahtevajući od sveta da ga podražava, otuda ta snaga da hoće da potčini celo čovečanstvo pravilu svojih ličnih determinizama. 3 Osveta jednog nedonoščeta. Ova logika javlja se jasno u jednoj proklamaciji iz druge poslanice Korinćanima (XII, 2-10), u kojoj on kazuje: „Uživam u slabostima, uvredama, prinudama, proganjanjima, strahovanjima, Hrista radi! Jer kada sam slab, onda sam jak”. Čisto priznanje logike kompenzacije u kojoj se nalazi histerik savladan na putu za Damask. Polazeći od svoje narušene fiziologije, Pavle se bori za jedan svet koji liči na njega. Njegova mržnja prema sebi preobraća se u silnu mržnju protiv sveta i onom što čini njegovu zanimljivost: prema životu, ljubavi, želji, uživanju, uzbuđenjima, telu, čulnosti, radovanju, slobodi, nezavisnosti, autonomiji. Pavlov mazohizam nije nikakva tajna. Ceo svoj život on stavlja pod znak nevolja, ide u susret teškoćama, voli probleme, uživa u njima, hoće ih, teži njima, stvara ih. U poslanici u kojoj potvrđuje svoju sklonost ka ponižavanju, on pravi bilans onoga što je podneo i pretrpeo da bi pokrstio mase: pet bičevanja - trideset devet udaraca svaki put - tri batinanja šibama, jednom kamenovan u Listri u Anadoliji - zamalo da tamo zaista ostavi glavu, ostavili su ga na zemlji premlaćenog - tri brodoloma - od čega je i jedan dan i noć proveo u ledenoj vodi da se ne pominju opasnosti koje se odnose na putovanje putevima kojima su pustošili razbojnici, opasno prelaženje reke, zamor od hodanja pod olovnim suncem, česta bdenja, prinudni postovi, nestašica vode, hladnoća anadolskih noći. Dodajmo tome boravak u zatvoru, dve godine u tvrđavi, izgnanstvo... Uživanje za mazohistu! Ponekad se nađe u ponižavajućim situacijama. Tako na Agori u Atini, gde pokušava da preobrati filozofe, stoičare i epikurejce, u hrišćanstvo pričajući im o uskrsnuću tela, budalaštini za Helene. Zenonovi i Epikurovi učenici smeju mu se u brk. Ne trepnuvši, on trpi dobacivanja... Drugi put, sakriven u korpi koja se

spušta kroz prozor niz zidine grada. Kako ono što je smešno ne ubija, Pavle preživi... Ovu mržnju uperenu protiv sebe, Pavle pretvara u mržnju prema svem - da bi živeo sa njom, oslobodio je se koliko-toliko, zauzeo distancu prema njoj. To izvrtanje onoga što ga muči ubuduće će opsedati ono što je stvarno. Pavle, čije telo ne može biti na visini koja se od njega očekuje, prezrenje za jedinku prenosi na omalovažavanje svakog tela uopšte, svih tela i celog sveta. U poslanici Korinćanima, priznaje: „ja ubijam svoje telo i odvlačim ga u ropstvo” (1. Kor. IX, 27), od čovečanstva traži: „ubijajte svoje telo i odvucite ga u ropstvo. Učinite kao ja”... Otuda pohvala celibatu, neporočnosti, apstinenciji, znamo već. Nema uopšte Isusa u ovoj stvari, već je to osveta jednog nedonoščeta - to ime sam sebi nadeva u prvoj poslanici Korinćanima. Nesposoban da priđe ženama? On ih se gnuša... Impotentan? Prezire ih. Izvrsna prilika da se reciklira mizoginija jevrejskog monoteizma - koju nasleđuju hrišćanstvo i islam. Prvi stihovi iz prve knjige Biblije daju ton: Postanje radikalno i definitivno osuđuje ženu, prvu grešnicu, uzrok zla u svetu. Pavle preuzima ovu kobnu ideju, hiljadu puta kobnu. Otuda stavljanja pod starateljstvo koja pogađaju žene u celokupnoj Pavlovoj književnosti, poslanicama i delima; otuda, isto tako, saveti i upozorenja koje Tarsaćanin daje u pogledu njih: ona je definitivno slaba, sudbina tog pola je da sluša muškarce ćutke i pokoravajući se. Zene, potekle od Eve, moraju se bojati svog muža, ne poučavati ga niti zapovedati tobožnjem jačem polu. Navoditeljke na zlo, zavodnice, one se mogu ponadati spasenju, zacelo, ali samo u materinstvu, preko njega i njega radi. Dva milenijuma kažnjavanja dosuđenih ženama jedino zato da bi ispaštale neurozu jednog nedonoščeta. 4 Pohvala ropstvu. Mazohista Pavle izlaže ideje sa kojima jednog dana hrišćanstvo trijumfuje. To znači pohvalu uživanju da se bude pokoran, poslušan, pasivan, rob moćnika pod varljivim izgovorom da sve može doći od Boga i da svaki društveni položaj

siromaha, skromnog i skrušenog potiče od nebeske volje i božanske odluke. Bog dobar, milosrdan itd, hoće bolest bolesnih, siromaštvo siromašnih, mučenje mučenih, potčinjavanje slugu. Rimljane, kojima laska, on vrlo uputno u srcu Carstva uči poslušnosti pred sudijama, visokim činovnicima, carem. Poziva svakog da se oduži: porezima i taksama poreznicima, strahom pred vojskom i policijom, čašću senatorima, sveštenicima, vladaru. Jer sva vlast dolazi od Boga i potiče od njega. Odbiti poslušnost jednom od tih ljudi, znači pobuniti se protiv Boga. Otud pohvala pokoravanju poretku i vlasti. Pridobijanjem moćnika, dokazivanjem zakonitosti i pravdanjem oskudice siromaha, laskanjem ljudima koji drže mač, Crkva započinje druženje sa državom koje će joj omogućiti da od njenog nastanka bude uvek na strani tirana, diktatora i autokrata. Seksualna nemoć, pretvorena u moć nad svetom, nesposobnost da se priđe ženama koja postaje pokretačka snaga mržnje prema ženama, preziranje samoga sebe preobraćeno u ljubav prema svojim dželatima, histerija sublimirana u izgrađivanje jedne društvene neuroze, to je građa za krasan psihijatrijski portre! Isus očvršćuje postajući Pavlov talac. Bezbojan, nepostojeći u društvenim pitanjima, seksu, politici, i to iz opravdanih razloga hektoplazma se ne može reinkarnirati za osam dana Nazarećanin postaje jasniji. Izgradnja mita se sve jasnije ocrtava. Pavle nije pročitao za života nijedno Jevanđelje. On lično nikada nije upoznao Isusa. Marko piše prvo Jevanđeije u poznim godinama Pavlovog života ili posle njegove smrti. Od prve polovine I veka naše ere, Tarsaćanin širi mit, obilazi mnoštvo ljudi, priča te priče hiljadama lica u desetinama zemalja: Mala Azija filozofa presokratovaca, Platonova i Epikurova Atina, Diogenov Korint, Italija epikurejaca iz Kampanije ili rimskih stoičara, Empedoklova Sicilija, on obilazi Kirenu, grad u kome se rodio hedonizam sa Aristipom, prolazi tako isto kroz Aleksandriju, Pilonov grad. Svuda širi zarazu. Uskoro Pavlova bolest zahvata celo telo Imperije. 5

Mržnja uperena protiv inteligencije. Mržnja prema samome sebi, mržnja prema svetu, mržnja prema ženama, mržnja prema slobodi, Pavle iz Tarsa dodaje ovoj očajnoj slici mržnju protiv inteligencije. Postanje već uči tom gnušanju prema znanju: jer, ne zaboravimo to, prvobitni greh, neoprostiva krivica prenošena s naraštaja na naraštaj, nastaje stoga što se okušao plod sa drveta saznanja. Hteti znati i ne zadovoljiti se poslušnošću i verom koje Bog traži da bi se steklo blaženstvu, to je neoprostivo. Izjednačavati Boga sa naukom, davati prednost kulturi i inteligenciji nad glupošću poslušnika, sve su to smrtni grehovi... Pavlova kultura? Ništa, ili sasvim malo: Stari zavet i uverenje da Bog govori kroz njegova usta. Njegovo intelektualno obrazovanje? Nije poznato da je briljirao u školama i na dugotrajnim studijama... Rabinsko obrazovanje, verovatno... Njegov zanat? Proizvođač šatora za nomade i njihov prodavac... Njegov stil? Težak, pozajmljen, komplikovan, usmen, u stvari neuk grčki jezik koji, možda, diktira dok, po svoj prilici, nastavlja da obavlja svoj posao - iz čega neki zaključuju da nije umeo da piše. Suprotno Filonu iz Aleksandrije, njegovom savremeniku filozofu. Taj neobrazovan čovek, koji izaziva smeh stoičara i epikurejaca na atinskom gradskom trgu, veran svom načinu rada, koji se sastoji od toga da se od nevolje načini vrlina, pretvara svoju nekulturu u mržnju prema kulturi. On poziva Korinćane ili Timoteja da okrenu leđa „ludim i glupim istraživanjima”, „šupljim obmanama” filozofije. Prepiska između Pavla i Seneke, očigledno je falsifikat vrhunske izrade: neobrazovani se ne obraća filozofu već sebi sličnima. Njegova publika, svuda na njegovim putovanjima po dalekim zemljama sredozemnog basena, nije nikad sastavljena od intelektualaca, filozofa, ljudi od pera, već od skromnih malih ljudi valjara, bojadžija, zanatlija, drvoseča sa popisa Celza u tekstu Protiv hrišćana. Nema potrebe, prema tome, za kulturom; dovoljna je demagogija i, uz nju, njena večita saveznica: mržnja uperena protiv inteligencije.

III HRIŠĆANSKA TOTALITARNA DRŽAVA 1 Histerici, nastavak... Na isti način kao što se francuski racionalizam uspostavlja polazeći od tri sna koja je usnio Dekart (!), hrišćanstvo ulazi u istoriju sa fanfarama i jednom vešću koja spada u najčistiju pagansku tradiciju: posredi su astrološki znaci... U 312. godini Konstantin napreduje prema Rimu. Bori se protiv svog suparnika Maksencija i hoće da mu preotme Italiju. Njegovo osvajanje na severu poluostrva je ubitačno: Torino, Milano i Verona lako padaju. Car je navikao na direktne veze sa apsolutnim: u jednom hramu u Vogezima, Apolon mu se lično javlja da mu obeća tridesetogodišnju vladavinu. U to vreme, paganstvo mu ne smeta. Uostalom, on robuje Sol invictusu, nepobeđenom suncu... Ovoga puta, znak se menja. Kao što je Pavle bačen na zemlju na putu za Damask, Konstantin otkriva na nebu znak koji mu najavljuje da će s njim pobediti. I, pojedinost koja ima svog značaja, njegove čete s njim prisustvuju tom događaju: svi konstatuju isto sveto znamenje! Euzebije iz Cezareje, intelektualac podređen vladaru, povrh toga biskup, falsifikator kome nema ravna, stručnjak za hrišćansku apologetiku bez premca, navodi pojedinosti: taj znak je bio pobednički znak svetlosnog krsta iznad Sunca. Povrh toga - Euzebije još dodaje jedan tekst je potvrđivao da će car pobediti u svojoj borbi protiv Maksencija pod zaštitom tog znaka. Dve predostrožnosti više vrede nego jedna: Isus se javlja u snu sledeće noći i uči svoga štićenika znaku krsta, korisnom da odnese pobedu u svakoj svojoj borbi samo ako se obezbedi tom amajlijom. Shvatljivo je da, postavši vrli hrišćanski imperator, on proganja astrologiju, magiju i paganstvo - a kod Konstantina toliko filozofske racionalnosti zaprepašćuje...

Nekoliko dana kasnije, on pobeđuje. Naravno... Maksencije gine, utopivši se na mostu Milvijus. Uz pomoć Nazarenove sablasti, Konstantin postaje gospodar Italije. On ulazi u Rim, raspušta pretorijansku gardu i poklanja papi Miltijadu palatu Laterano. Hrišćansko carstvo nije od ovoga sveta, svakako, ali iz kojih razloga ga prenebregavati kad, povrh svega, ono dopušta raskoš, zlato, purpur, srebro, vlast, moć, sve vrline, naravno, izvedene iz poruka drvodeljinog sina... A taj znak? Hristov znak ili neka kolektivna halucinacija? Hristova poruka, utvrđena u nebesnoj večnosti, ali koja zadržava pogled na svet u najsitnijim pojedinostima ili jedan dokaz više da je to doba zebnje, taj podeljen svet pogodan za zajedničke neuroze i histerije s ovlašćenjem bogova? Dokaz regeneracije ili svedočanstvo o dekadenciji? Prvi korak hrišćanstva ili jedan od poslednjih paganstva? Beda ljudi bez boga - i sa Bogom još veća... Ovaj znak se danas čita na racionalan način, čak ultraracionalistički: nema astrologije, ali postoji astronomija. Savremeni naučnici iznose hipotezu o histeričnom tumačenju, znači religijskom, jedne činjenice koja se može svesti na najjednostavniju uzročnost. Desetog oktobra 312, odnosno, osamnaest dana pre čuvene pobede nad Maksencijem dvadeset i osmog, Mars, Jupiter i Venera su u takvoj konfiguraciji na rimskom nebu da taj položaj omogućuje čitanje slavnog predskazanja. Ludilo je dovoljno da se rad nastavi... Ako Konstantin ne briljira nekom velikom knjiškom kulturom, on važi za odličnog stratega, veštog političara. Da li je zaista verovao u moć Hristovog znaka? Ili ga je vešto koristio i udesio za predstavljanje u oportunističke svrhe? Paganin sa nešto malo magije, ubeđen u astrologiju, kao i svi u tom periodu antike, car može isto tako da je shvatio svu dobit s kojom može računati u svojim redovima sa poslušnim hrišćanskim stadom, potčinjenim vlasti, vernim, koje se ne opire poretku i autoritetu... Njegov otac, Konstancije Hlor, u Galiji, primenjivao je politiku tolerancije sa pristalicama Hrista i vrlo dobro se snalazio u tome: a on, da li je tu nastavljao sa onom veštom politikantskom politikom po savetu aktivnih hrišćanskih intriganata? Kao vizonar, da li je nazirao interes u tome da koristi ovu zanimljivu snagu

pripajajući je prednostima zvečećeg novca za svoj - recimo, gramšijevski - plan ujedinjenja Carstva? Ipak ostaje to da u tom periodu, početkom IV veka, neverovatni Isus, koga je Pavle rastrubio u svim tonovima, postaje simbolično oruđe sa fanfarama novog Carstva... 2 Konstantinov državni udar. Konstantin izvodi majstorski državni udar. Živimo još na tom kobnom nasleđu. Sasvim očigledno, on shvata šta može postići od naroda potčinjenog Pavlovom pozivu da se podvrgne svetovnim vlastima, da prihvati bez roptanja bedu i siromaštvo, da bude poslušan pred sudijama i velikodostojnicima Carstva, zabranjujući mu svaku svetovnu neposlušnost kao uvrede i napade na Boga, da se pomiri sa ropstvom, alijenacijom, društvenim nejednakostima. Scene mučenja i neka proganjanja dokazuju vlasti da je taj soj upotrebljiv za nekažnjene ljude na vrhu države. Ubuduće, Konstantin im daje nagrade. Recimo to drukčije: kupuje ih. I ta transakcija uspeva... On unosi u Rimski zakonik nove članove koji zadovoljavaju hrišćane i ozvaničuju asketski ideal. Donosi stroge zakone protiv običaja Starog carstva, slobodnog seksa, trijumfa cirkuskih igara ili orgijanja nekih paganskih kultova, otežava razvod, zabranjuje konkubinat, proglašava prostituciju za prestup, osuđuje seksualni razvrat. U isto vreme, ukida zakon koji zabranjuje neoženjenima da nasleđuju. Tako crkveni ljudi mogu legalno puniti džepove posle nekoliko dobrodošlih umiranja. Ropstvo nije zabranjeno, suprotno onom što tvrde Hristove pristalice, ali je donekle ublaženo... S druge strane, magija je zabranjena, gladijatorske borbe takođe. U isto vreme, Konstantin izdaje naredbu da se sagradi bazilika svetog Petra i neke drugorazredne bogomolje. Hrišćani likuju, njihovo carstvo je ubuduće od ovoga sveta... Za to vreme, Fausta, druga supruga novopečenog hrišćanina, ubeđuje ga da je njen pastorak pokušao da je zavede. Ne proveravajući, on šalje svoje plaćene ubice da muče a potom odrube glavu njegovom rođenom detetu, kao i nećaku koji je

takođe bio upleten u zaveru. Kada shvati da ga je carica obmanula, on joj hitno pošalje te iste krvnike koji iskoriste njeno kupanje da joj puste uzavrelu vodu... Čedomorstvo, ubistvo, ženoubistvo, car, veliki hrišćanin, kupuje novim poklonima svoje spasenje i ćutanje Crkve - koja ne osuđuje ubistva: oslobađa je od poreza na nekretninu za crkvena imanja, daje izdašne subvencije, omogućuje podizanje novih crkava svetog Pavla i svetog Lorenca. Varijacije na temu ljubavi prema bližnjem... I tako, dobro raspoloženo, sveštenstvo, obasuto poklonima, bogato hranjeno, obogaćeno kovertama Vladara, poverava mu sva ovlašćenja na Saboru u Nikeji 325. Papa je odsutan, iz zdravstvenih razloga, reklo bi se danas. Konstantin se tu sam proglašava za „trinaestog apostola”, Pavle iz Tarsa raspolaže ubuduće vernikom kome je ruka naoružana. I to kakva naoružana ruka! Crkva i Država stvaraju tada ono što Anri-Irene Maru, jedan istoričar koji je podozriv prema antiklerikalizmu, ateizmu ili ultralevičarstvu, pošto je hrišćanin, naziva „totalitarnom državom”. Prva hrišćanska država. Za to vreme, brinući za spasenje svog sina, osokoljenog sekirom i ključalom vodom, Jelena preduzima putovanje u Palestinu. Hrišćanka i veoma nadahnuta, ona pronalazi na licu mesta tri drvena krsta sa jednim od famoznih titulusa, očigledno Hristovih. Baš u dobar čas, mesto Golgote se nalazi ispod Afroditinog hrama, koji treba, naravno, razrušiti... Stara osamdeset godina, ona troši velike sume koje za taj posao odobrava Konstantin radi gradnje triju crkava: Svetog groba, Maslinove gore i Hristovog rođenja, u kojima stavlja relikvije u ćivot. Iako su ova mesta stvorena za tu priliku, a istorija nikad nije ozakonila niti opravdala ove topografske tvrdnje, kult ostaje... Isplaćena tako izdašno, Crkva zaključuje da Bog oprašta zločine sina i od njegove majke stvara junakinju svoje mitologije. Shodno tome, Jelena je proglašena svetiteljkom i postala prva carica koja je ušla u hrišćanski tanatofilski panteon. Na Duhove 337. godine, na samrtnoj postelji, Konstantina krštava jedan arijanski biskup - jeretik prema carevim ukazima u Nikeji... Politička odluka koja pokazuje carevu genijalnost u tim

stvarima. Zapravo, tim potezom on ujedinjuje pravoslavce i jeretike, zatim uspostavlja jedinstvo Crkve, računajući na budućnost, naročito na vladavinu posle njega. Čak, post mortem, on radi na jedinstvu Carstva! Kao svi tirani, nesposobni da pripreme svoje nasleđe, njegova smrt ostavlja upražnjenu vlast i destabilizuje velikodostojnike Crkve i Države. Tako da, za vreme duže od tri meseca - od 22. maja do 9. septembra, u jeku leta - civilni, vojni i verski službenici podnose svakodnevno izveštaj o svojim odlukama njegovom izloženom lešu. Nastavak neuroze, početak kulta i hrišćanske fascinacije mrtvima, leševima i svetim moštima. 3 Progonjeni postaju progonitelji. Hrišćanstvo je upoznalo proganjanje, svakako. Ne uvek onoliko koliko to Vulgata tvrdi. Broj onih koji su platili glavom lavovima u areni je znatno revidiran, istoričari su taj broj smanjili u želji da napuste polje katoličke apologetike i svoj posao savesno obave. Desetine hiljada mrtvih, piše Euzebije iz Cezareje, zvanični Konstantinov mislilac. Sadašnje brojke kreću se oko tri hiljade - poređenja radi, deset hiljada gladijatora bori se za vreme Trajanovih igara samo da bi proslavili završetak rata protiv Dačana 107. godine naše ere... Ono što danas definiše totalitarne režime odgovara tačku po tačku hrišćanskoj državi kakvu grade Konstantinovi naslednici: primena prinude, proganjanja, mučenja, dela vandalizma, razaranje biblioteka i simboličnih mesta, nekažnjavanje ubica, sveprisutnost propagande, apsolutna vlast vođe, preuređenje celokupnog društva na principima ideologije vlade, istrebljenje protivnika, monopol legalnog nasilja i nad sredstvima komunikacije, ukidanje granica između privatnog života i javnog prostora, opšta politizacija društva, razaranje pluralizma, birokratski i organizovani ekspanzionizam, sve su to obeležja koja oduvek kvalifikuju totalitarizam i totalitarizam hrišćanskog carstva. Imperator Teodosije proglašava 380. godine katolicizam za državnu veru. Dvanaest godina kasnije, izričito zabranjuje

paganski kult. Sabor u Nikeji već daje ton. Teodosije II i Valentinijan III naređuju 449. godine razaranje svega što može izazvati gnev Boga ili ranjavati hrišćanske duše! Ta definicija izgleda dovoljno široka da može uključiti mnoštvo zlodela na svim poljima. Tolerancija, ljubav prema bližnjem i oproštaj grehova imaju granica... Konstantin će početi 330. godine rušeći mostove prema filozofima Nikagoru, Hermogenu i Sopatrosu - koji je pogubljen zbog vračanja dok se na lomaču šalju spisi neoplatoničara Porfirija. Lomače slede jedna za drugom i liče jedna na drugu: jednom se na nju bacaju dela Nestora, drugi put eumonijevaca i montanista, dela Arija, naravno. Na aleksandrijskim ulicama, Hipatija56, neoplatoničarka, iz iskustva upoznaje hrišćansku ljubav prema bližnjem: progonjena, ubijena, raskomadana od strane monaha, leš joj je vučen ulicama i njeni ostaci spaljeni... 4 U ime zakona. Uvek hitri da opravdaju beščašće i daju mu silu zakona pod firmom prava, pravnici daju legalno obrazloženje svim nedelima, zločinima i prestupima, proganjanjima i ubistvima. Treba pročitati Teodosijev Zakonik, kulminaciju dokaza da pravo uvek izražava prevlast kaste na vlasti nad većinom. (Crni kodeks i višijevski zakoni, jako hrišćanski i prvi i ovi drugi(!) svedoče onima koji sumnjaju...) Ispričajmo potanko: od 380. godine zakon osuđuje nehrišćane zbog beščašća, što znači da opravdava ukidanje njihovih građanskih prava, dakle njihovu mogućnost da učestvuju u životu države, nastavi, sudstvu, na primer; naređuje smrtnu kaznu za svako lice koje nasrne na ličnost ili dobra katoličkih

Hipatija - grčka matematičarka i filozof (Aleksandrija, 370 id. 415). Izdala je i komentarisala Euklidove Elemente. Oko 400. godine bila je na čelu neoplatoničarske škole. Ubijena od strane hrišćana. (Larus) 56

sveštenika ili mesta njihovog kulta; za to vreme, hrišćani razaraju paganske hramove, konfiskuju, pljačkaju i pustoše hramove i nameštaj, potpuno legalno, pošto tekst zakona to dopušta... Zabrana primenjivanja paganskih kultova prati se nemilosrdnom borbom protiv jeresi, definisanom kao ono što se ne poklapa sa carskim dekretima. Skupovi su zabranjeni, manihejizam isto tako, naravno, Jevreji trpe proganjanje, takođe se zabranjuju vračanje i razvratan život. Zakon poziva na potkazivanje... On zabranjuje brakove između Jevreja i hrišćana... Dopušta konfiskovanje imovine nehrišćana. Veoma rano Pavle iz Tarsa pokazuje put, pošto priznaje da je prisustvovao spaljivanju takozvanih magijskih knjiga. Dela apostola nam to saopštavaju (XIX, 1)... Po primeru Konstantinove majke, sravnjeni hramovi ustupaju mesto katoličkim crkvama. Tu i tamo, sinagoge i gnostička svetilišta iščezavaju u plamenu. Statue, ponekad dragocene, uništavaju se, razbijaju, ugrađuju u komadima u hrišćanske građevine. Mesta kulta biće toliko pljačkana da će ruševine jedno vreme služiti za kaldrmisanje puteva i gradnju drumova i mostova... To pokazuje obim štete... U Carigradu, Afroditin hram služi kao sklonište za konjske zaprege. Sveto drveće je počupano. Jedan tekst iz 356. godine (19. februara) kažnjava smrtnom kaznom osobe za koje je dokazano da obožavaju idole ili da se odaju prinošenju žrtava. Kako se onda čuditi slučajevima smrti ljudi? Scene mučenja su zabeležene u Didimu u Antiohiji, gde su se hrišćani dokopali jednog Apolonovog proroka da bi ga stavili na muke. U Skitopolisu, u Palestini, Domicije Modest rukovodi saslušanjima najviših ličnosti iz političkih i intelektualnih krugova Antiohije i Aleksandrije. Hrišćanski kasapin naumio je da ne ostavi u životu nijednog obrazovanog čoveka. Mnogi filozofi neoplatoničari stradaju u toj divljačkoj represiji. U svojoj Besedi o kipovima, sveti Jovan Zlatousti opravdava fizičko nasilje i eksplicitno piše da su „hrišćani čuvari javnog reda”...

U Aleksandriji, godine 389, hrišćani napadaju Serapisov hram i jedan Mitreum58. Oni se javno razmeću i rugaju paganskim idolima. Vernici se bune - „naročito filozofi” - kažu tekstovi. Sledi pobuna sa znatnim brojem izginulih na obe strane. U Sufesu, u severnoj Africi, početkom V veka, monasi isto tako postupaju sa kipom Herkula, boga grada: šezdesetak mrtvih... Rulje monaha pustoše svetilišta na feničanskoj planini, ohrabreni od strane već pomenutog Jovana Zlatoustog. PavIovo pozivanje na preziranje kulture, znanja, knjiga, inteligencije i na zadovoljavanje verom, ovde je na vrhuncu. 57

5 Vandalizam, lomače i kultura smrti. Kultura sputava prilaženje Bogu - hrišćani ovo potvrđuju posle Pavla iz Tarsa. Otuda lomače. Svi autori, sumnjivi na jeres, naravno, prvi Arije 59, Mani60 takođe, nestorijanci61 isto, ali i dela neoplatoničara, knjige zvane magijskim i, po svoj prilici, svi primerci iz biblioteka onih koji ih poseduju i koji, kao u Antiohiji 370, zastrašeni proganjanjem i izloženi opasnostima, predupređuju komesare hrišćanskog naroda i sami spaljuju svoje knjige. Godine 391, aleksandrijski

57

Serapis - bog Ptolomejeve epohe. Ime mu na egipatskom označava umrlog i divinizovanog bika Apisa. (Larus) Mitreum - podzemno svetilište, kripta ili pećina posvećena kultu boga Mitre, velikom persijskom božanstvu. (Larus) 58

59

Arije - aleksandrijski sveštenik, začetnik arijanizma. (Larus)

60

Mani - egipatski osnivač manihejizma. (Larus)

61

Nestorijanstvo - jeres iz V veka, Nestora, carigradskog patrijarha, tiče se odnosa božanskog i čovečanskog u Hristu. (Larus)

biskup izdaje naredbu da se razori Serapion - biblioteka nestaje u plamenu... Godine 529, neoplatoničarska atinska škola je zatvorena. Hrišćanska država konfiskuje joj dobra. Paganstvo se održava u grčkom glavnom gradu već vekovima. Platonovo učenje može se dičiti sa deset vekova neprekidnog prenošenja. Filozofi kreću putem izgnanstva i odlaze u Persiju. To je trijumf Pavla iz Tarsa, koga su nekad stoičari i epikurejci ismejali u filozofskom gradu za vreme njegovog pokušaja pokrštavanja u hrišćanstvo. Posthumni uspeh božjeg nedonoščeta i njegovih nesrećnih neuroza! Kultura smrti, kultura mržnje, kultura prezira i netolerantnosti... U Carigradu 562, hrišćani hapse “Helene” - to je uvredljiv epitet šetaju ih kroz grad i ismejavaju. Na trgu Kenegion, pali se ogroman plamen u koji se bacaju njihove knjige i slike njihovih bogova. Justinijan pušta korene i uvodi strože hrišćansko zakonodavstvo protiv inoverstva. Nehrišćanima se zabranjuje da nasleđuju ili prenose svoja imanja paganima; zabranjuje se svedočenje pred sudom protiv pristalica Crkve; zabranjuje se upotrebljavanje hrišćana kao robova; zabranjuje se izvršavanje pravnog akta; zabranjuje se sloboda savesti (!) godine 529. i obavezuju pagani da se obrazuju u hrišćanskoj veri, a potom krste pod pretnjom izgnanstva i konfiskacije imovine; zabranjen je povratak u paganstvo za one koji su se preobratili u veru ljubavi; zabranjuje se nastava ili raspolaganje državnim parama. Filozofirati postaje opasno za bar hiljadu godina... Teokratija se u to vreme otkriva - kao i u svim potonjim vremenima - kao sasvim suprotna od demokratije.

ČETVRTI DEO TEOKRATIJA I MALA TEORIJA O VAĐENJU ISEČAKA 1 Istorijska eksteritorijalnost. Svako zna da postoje tri knjige monoteizma, ali veoma malo njih zna datume njihovog nastanka, njihove autore i pustolovine oko uspostavljanja teksta: oko konačne redakcije i ustanovljavanja nedodirljivog korpusa. Jer je Tori, Starom zavetu, Bibliji, Novom zavetu i Koranu trebalo strahovito mnogo vremena da iziđu iz istorije, da bi ostavili utisak da potiču samo od Boga, te da imaju polagati računa samo onima koji stupaju u te papirne hramove snabdeveni isključivo svojom verom pošto su otklonili smetnju svoga uma i inteligencije. Jedna zanimljivost: tražiti datume kada su napisani i nastali svi ovi tekstovi koji čine svete knjige u nekoj biblioteci specijalizovanoj za istoriju religija postavlja velike probleme. Kao da su istoričari, inače pametni ljudi, bili ravnodušni za uslove stvaranja tih tekstova, mada su ti momenti veoma korisni da bi se prišlo sadržaju tekstova sa razumevanjem. Knjiga Postanja, na primer? Sa kojom je knjigom savremena, sa kojim autorom? Sa Epom o Gilgamešu ili sa Ilijadom? Sa Heziodovom Teogonijom, Upanišadama ili sa Konfučijevim Razgovorima? U taj početni tekst Tore, Starog zaveta i Biblije ulazi se ne znajući o njemu ništa više, i bez svesti o sopstvenoj neupućenosti u tu stvar. Te stranice, kao i sve ostale, koriste status istorijske eksteritorijalnosti. Ova metodološka neobičnost daje za pravo bogomoljcima da za ove knjige bez ljudi kao autora i bez datuma nastanka, označenog brojevima, tvrde da su jednog dana pale s

neba na čudesan način iii diktirane nekom čoveku nadahnutom božanskim dahom nedostupnim vremenu, entropiji, neoštećenim svakim rađanjem i kvarenjem. Misterija! Vekovima sveštenstvo zabranjuje neposredno čitanje tih tekstova. Ono smatra njihovo istorijsko ispitivanje ljudskim, odviše ljudskim. Živimo danas manje-više pod tim režimom. Intuitivno, verske sluge znaju da neposredan dodir, inteligentno čitanje, zdravorazumsko, ugrožava ove nekoherentne stranice koje je ispisivao znatan broj ličnosti, posle dugih vekova usmene tradicije u krajnje razvučenom istorijskom periodu, s tim što su sve to hiljadu puta prepisivali bezobzirni i nedotupavni prepisivači, čak istinski i hotimično falsifikatori. Prestajući da im se pristupa kao svetinjama, vrlo brzo bi prestale da budu smatrane svetim. Otuda je korisno da se one istinski iščitaju, sa perom u ruci. 2 Dvadeset i sedam vekova radilišta. Kad najzad dođemo do ovih obaveštenja, iznenađenje i dalje traje. Izdanje Biblije Emila Ostija i Žozefa Trenkea predlaže svoju periodizaciju: između XII i II veka pre Isusa Hrista. Znači, između poslednjih knjiga egipatske mudrosti – skriba Anija, na primer - i Karneadove Nove akademije.62 Zan Soler, izvrstan rušilac mitova - izlaže svoju: između V i I veka pre naše ere, odnosno između Sokrata i Lukrecija. Ali, izvesni istraživači to vreme još smanjuju i predlažu: III i II vek... Gotovo deset vekova razlike u određivanju datuma nastanka prve knjige Biblije! Teško je, prema tome, misliti kao istoričar i izvesti sociološku, političku, filozofsku kontekstualizaciju. Rad na brisanju tragova, dokaza istoričnosti, hotimičan ili ne, uklanjanje skela, ostavlja posledice: ne zna se koji su ljudi stvarali ove knjige, koji su ih imanentni uslovi omogućili. Prema tome, put je slobodan za izmišljotine pobornika božanskog izvora! Karnead, grčki filozof (Kirena, 215 - Atina, 129. pre Hrista). (Larus) 62

Ista nepreciznost sa tekstovima Novog zaveta. Najstariji potiču pola veka posle pretpostavljenog Isusovog života. U svakom slučaju, nijedan od četiri jevanđelista nije stvarno, fizički upoznao Hrista. U najboljem slučaju, njihovo znanje potiče iz mitološke izmišljene priče koja je prenošena usmenim putem, zatim prepisana jednog dana, između 50-tih godina naše ere Pavlova poslanica - i kraja I veka - Apokalipsa. Ipak, nijedan prepis jevanđelja ne postoji pre kraja II veka ili početka III. Iako su odoka datirane te tobožnje činjenice, veruje se a priori onome što tekstovi pričaju. Pošto oni potiču od Marka, Luke, Mateje itd, pošto smo u tim vodama, zbilja treba da su ti tekstovi datirani sa tom i tom godinom - čak i ako je najstariji dokument pozniji, savremenik onog što neki nazivaju „kovačnicom” hrišćanstva, famoznih decenija II veka naše ere. Godine 1546, Tridentski koncil preduzima energične mere i odlučuje o konačnom korpusu, polazeći od Vulgate, koja je i sama isfabrikovana od hebrejskog teksta koji je u IV i V veku preveo Jeronim koga nije mnogo mučilo intelektualno poštenje. Jevreji sastavljaju svoj korpus isto tako sporo i na isto tako razvučenom periodu. Ako se za izvesne tekstove Tore smatra da potiču iz XII veka pre Isusa Hrista, treba sačekati nekoliko godina posle razaranja Jerusalimskog hrama, negde oko 100. godine, da farisejski rabini utvrde pojedinosti hebrejske Biblije. U to isto vreme, Epiktet živi u carskom Rimu uzornim životom stoika... Početkom III veka, rabini kaligrafski ispisuju na svicima učenje Tore (Mišna). Istovremeno, Diogen Laertije prikuplja svoje pisane izvore i priprema se da napiše Živote, mišljenja i izreke slavnih filozofa. Oko 500. godine, rabini koji su izbegli iz Palestine završavaju vavilonski Talmud, komentar Mišne. U to vreme, Boesije je sastavljao u tamnici svoje delo Uteha filozojije. Treba sačekati period 1000. godine da se vidi konačno utvrđen tekst hebrejske Biblije. Za to vreme, u svom kutu, Avicena nastoji da pomiri filozofiju i islam.

To je, takođe, period u kome od pregršti Korana - tu treba staviti jedno “s”63 - nekoliko muslimana uspostavIja konačnu verziju: jer, za taj posao, treba birati između više verzija, porediti dijalekte, ujednačiti sintaksu, raditi na pismu, prečistiti pravopis, odvojiti ajete za ukidanje i one ukinute, da bi se izbegla suviše uočljiva nesaglasnost. Pravi poduhvat tekstualnog premeravanja, svakako, ali i ideološkog. Vreme obrađuje pisane izvore, ostaje da se obazrivo i podrobno napiše istorija ovih falsifikovanja. Da zaključimo: ako se prihvata najstarije unazadno datiranje (XII vek, pre n.e.) za najstariju starozavetnu knjigu, zatim unapredno, utvrđivanje novozavetnog korpusa na Tridentskom koncilu (XVI), gradilište monoteizma se proteže na dvadeset i sedam vekova burne istorije. Za knjige koje je Bog neposredno kazivao svojoj pastvi, prilike između navedenih broje se desetinama. U najmanju ruku one iziskuju i zaslužuju stvarni arheološki rad. 3

Monoteistička alajbegova slama. Šta je pouzdano u ovom istorijskom zametanju tragova? Čak ni datum nastanka monoteizma... Neki ga smeštaju oko XIII veka, ali Žan Solar smatra oko IV i III, znači vrlo kasno. Tu opet i dalje traje neodređenost. Ali, genealoške intencije izgledaju jasne: Jevreji svoj monoteizam izmišljaju - čak inspirišući se egipatskim kultom Sunca - da bi omogućili koherentnost, koheziju i postojanje svog malog ugroženog naroda. Mitologija koju su se postarali da naprave omogućuje stvaranje jednog ratničkog Boga, borbenog, krvožednog, agresivnog, vojskovođe, vrlo korisnog da se mobilišu snage ljudi bez zemlje. Mit o izabranom narodu zasniva suštinu i egzistenciju jednog Naroda koji ubuduće ima svoju sudbinu. Autor navodi “s”, kao pravopisni znak za množinu, znači reč je o koranima u pluralu - Prim. prev. 63

Od tog izuma ostaje nekoliko hiljada kanonskih stranica. Naposletku, veoma malo kad se uporede njihove posledice po celokupan svet već duže od dvadeset vekova. Uzmimo jedno takvo izdanje - Plejadu, koja se, uzgred budi rečeno, ideološki opredeljuje za sivi omot svetih tekstova a ne za zeleni tekstova iz antike - Stari zavet, sve u svemu, iznosi tri hiljade pet stotina stranica, Novi devet stotina, Koran sedamsto i pedeset, odnosno malo više od pet hiljada strana na kojima je rečeno sve i suprotno od svega toga... U svakoj od te tri utemeljivačke knjige, protivrečnosti ima u izobilju: jednoj rečenoj stvari gotovo odmah odgovara njena suprotnost, trijumfuje jedno mišljenje ali tačno suprotno njemu tako isto, propisana je jedna vrednost a malo dalje njena antiteza. Radom na konačnom utvrđivanju, građenjem koherentnog korpusa, m se ništa ne postiže, čak ni odlukom da se postave tri sinoptička jevanđelja zato što su naporedo čitljiva. Jevrejin, hrišćanin i musliman mogu, po želji, da crpu iz Tore, Jevanđelja i Korana, da nalaze prema potrebi građu da opravdaju belo i crno, dan i noć, porok i vrlinu. Jedan vojskovođa traži stih koji opravdava njegovo vojevanje. Toga ima neverovatno mnogo. Ali pacifista koji se gnuša rata, odlučan da nametne svoje gledište, može isto tako lepo da maše obrnutom rečenicom, citatom, rečju! Jedan crpe iz teksta da bi opravdao rat za totalno istrebljenje? Postoje knjige, tekstovi takođe. Drugi poziva na sveopšti mir? On podjednako pronalazi maksime po svom nahođenju. Antisemita opravdava svoju histeričnu mržnju? Vernik hoće svoj prezir prema Palestincima da zasnuje s Biblijom u mci? Ženomrzac da dokaže inferiornost žena? Tekstova ima u izobilju, i oni to dozvoljavaju... Ali reč izvađena iz te zbrke reči podjednako dopušta da se zaključi suprotno. Ista stvar ako neko hoće da rastereti savest pravdajući mržnju, pokolj, prezir, ima isto toliko građe da opravda svoje ružno ponašanje kao i da se propoveda neprolazna ljubav prema bližnjem. Suviše stranica tokom suviše godina ispisivalo je suviše nepoznatih ljudi, suviše preuzimanja i kajanja, suviše izvora, suviše građe: kad nema jednog jedinog inspiratora, Boga, tri

navedene svete knjige podrazumevaju previše pisara, posrednika i prepisivača. Nijedna od ovih knjiga nije koherentna, homogena, jednoznačna. Zaključimo, onda, da su obaveštenja nekoherentna, heterogena i višeznačna. Čitati pažljivo, krenuti od početka i ciljati kraj, idući obeleženim putem, to je sasvim jednostavna metoda, ali malo upražnjavana. Ko je, zbilja, pročitao in extenso, knjigu svoje veroispovesti? Ko je pročitavši je, stavio u pogon svoj um, pamćenje, inteligenciju, kritički duh u pogledu pojedinosti i celine svoga štiva? Čitati pretpostavlja ne samo listati stranice u rukama, jednolično ih recitovati kao derviš koji se vrti, pregledati ih kao kakav katalog, izvaditi ovo ili ono s vremena na vreme, jednu stranicu za jednu priču, već čitati bez žurbe razmišljajući o celini. Postupajući tako, otkrivamo nepojamnu neverovatnost, nekoherentno tkivo tih triju knjiga, graditeljki Carstava, Država, Naroda, Istorije, već više od dva milenijuma. 4 Logika vađenja isečaka. Na tom otvorenom kopu caruje vađenje isečaka. Pošto se za svaku od tih knjiga smatra da ju je nadahnuo ili kazivao Bog, ona može biti samo savršena, apsolutna, konačna. Bog gospodari upotrebom razuma, principom neprotivrečnosti, dijalektikom posledica, logičkom kauzalnošću, inače više nije Bog. Budući da je Sve savršeno, Delovi koji ga čine su podjednako savršeni. Na taj način, celina knjige pokorava se savršenstvu delova koji je grade: Biblija je Istinita, znači, svaki njen odlomak, takođe, izvađena rečenica, isto tako. Polazeći od tog principa, Duh se tumači počev od Slova - i obrnuto. Jedan isečak kaže suprotno? Jeste, ali treći izražava suprotno od suprotnog. Pa onda lepo izvučemo drugu rečenicu koja protivrečeći suprotnoj ponovo uspostavlja onu prvu. Ova igra dokazivanja sopstvene teze upotrebom citata izvučenih iz teksta i konteksta, omogućuje svakome da koristi navedene svete tekstove za svoju stvar: Hitler opravdava svoje ratovanje slaveći Isusa koji izgoni trgovce iz Hrama, dok Martin Luter King pravda svoje nenasilje navodeći, isto

tako, Jevanđelja... Država Izrael se oslanja na Tor da bi opravdala kolonizaciju Palestine, a Palestinci navode Koran da bi ih odande isterali ubijanjem. Namerna izvrtanja misli, lukava dijalektička veština, sklonost ka raspravljanju, dovoljni su da se da blagoslov poroku, a vrlina izvrgne ruglu. Jevrejski primer: priča je poznata, Jehova lično posreduje, na planini, usred plamena, na oblaku, sa oreolom gustog oblaka i daje Mojsiju gromkim glasom - zamislimo da je nejasan i nesiguran svojih deset zapovesti. Na toj listi, ona peta, najčuvenija: “ne ubij” (peta knjiga Petoknjižja, V, 17)64. Ne može biti prostije: Lična zamenica kao subjekt, glagol u budućem vremenu sa vrednošću zapovesti i negacija. Bog se izražava jednostavno. Školski primer za logičku analizu u prvom razredu, iskaz shvatljiv i za najtuplju pamet: zabrana ubistva, zabrana oduzimanja života bilo kome, apsolutni princip, nepovrediv, koji ne pravda nikakvo preuređivanje, ne trpi nikakvo izuzimanje, nijednu restrikciju. Stvar je glasno i jasno rečena i shvaćena. Izvući ove reči iz deset zapovesti, dovoljno je da se odredi jedna etika. Nenasilje, mir, ljubav, praštanje, blagost, tolerancija, ceo jedan program koji isključuje rat, nasilje, vojske, smrtnu kaznu, borbe, krstaške ratove, Inkviziciju, kolonijalizam, atomsku bombu, ubistvo, sve stvari, ipak, koje pobornici Biblije primenjuju vekovima, bez ustezanja, u ime njihove čuvene svete knjige. Zašto, prema tome, ovaj očigledan pogrešan zaključak? Očigledan zato što u toj istoj petoj knjizi Mojsijevog Petoknjižja, ne mnogo dalje, nekoliko stihova kasnije (peta knjiga Mojsijevog Petoknjižja, VII, 1), taj isti Jehova interveniše da bi opravdao istrebljenje izvesnog broja stanovnika, izričito navedenih u Tori: Hititi - Mala Azija - Amorejci, Periziti, Kananci, Girgašiti, Hiviti, Jevuzejci - ništa manje od sedam naroda, čiji veliki broj tada čini Palestinu. Prema tim narodima, Jehova odobrava anatemu, rasizam, zabranjuje mešoviti brak - zabranjuje ugovor, odbacuje svako sažaljenje, poziva na razaranje njihovih oltara, njihovih Na francuskom „Tu ne tueras pas” - kod nas: „Ne ubij”. Prim. prev. 64

spomenika, odobrava lomače. Iz kojih razloga? Odgovor: Jevreji su izabrani narod (peta knjiga Mojsijevog Petoknjižja, VII, 6), izabran od Boga, protiv svih drugih, uprkos svim drugima. S jedne strane, ne ubijati; s druge, rečnik iz nastavka Mojsijeve pete knjige Petoknjižja: udarati, umoriti, razarati, spaljivati, lišavati vlasništva, i ostali izrazi koji spadaju u registar totalnog rata. Jehova opravdava pokolj svega što živi, ljudi i životinja, žena i dece, staraca, magaraca, volova, sitne stoke, kaže tekst, sve mora pod nož. (Jošua, VI, 21). Osvajanje kananske zemlje, zauzimanje Jerihona, plaća se cenom svakog života. Grad je spaljen. Zlato i srebro izmiču osveti i posvećuju se Jehovi, zbog njegove veličine, darežljivosti i njegovog saučesništva u onome što zaista priliči nazvati prvim genocidom: zbog učestvovanja u istrebljenju jednog naroda. Šta valja zaključiti? Treba li u ovom videti konačnu protivrečnost? Ili treba bolje čitati, veštije, izlazeći sa utabanih staza kojima se obično ide, da bi se prišlo ovoj temi? Jer imperativ da se ne ubija može izgledati dopustiv sa dozvolom za istrebljenje jednog naroda. U svoje vreme, Lav Trocki formuliše rešenje pišući, iz drugih razloga i pod drugim okolnostima knjigu, pod naslovom Njihov moral i naš: jedan borbeni moral, jedna etika za jedne, drugi zakon za ostale. Hipoteza: deset zapovesti vredi kao lokalni poziv, sektaški i važeći za svoju zajednicu. Podrazumeva se, “ti, Jevrejine, nećeš ubijati Jevreje” Ta naredba igra glavnu ulogu da bi zajednica živela i preživela. A ubijati druge, nejevreje, goj65 - ta reč obeležava dva nepomirljiva sveta - to zločinstvo zapravo nije ubijanje, bar ne spada više u deset zapovesti. Imperativ da se ne oduzima život prestaje da biva kategoričan i postaje hipotetičan. On ne zasniva univerzalno, već održava ono posebno. Jehova govori svom izabranom narodu, i nema nikakvih obzira prema ostalima. Tora izumeva etičku, ontološku i metafizičku nejednakost rasa.

65

U tekstu : les goys - neobrezani. - Prim. prev.

5 Bič i drugi obraz. A sada hrišćanski primer o mogućim protivrečnostima ili pogrešnim zaključcima. Četiri jevanđelja ostavljaju utisak da slave samo blagost, mir i ljubav. Isus zrači kao ličnost koja prašta grešnicima, obdaren je utešnom reči namenjenoj bolesnima i ucveljenima, hvali nišče duhom, uz ostale varijacije na temu milosrdne misli. To je uobičajen Mesijin arsenal koji se priča deci i režira nedeljom u propovedi namenjenoj porodicama. Evo odabranih delova da ilustrujemo taj vid ličnosti: parabola o podmetnutom drugom obrazu. Znamo, Mateja o njoj izveštava (V, 39), Luka je od njega pozajmljuje (VI, 29): Isus uči da on ne ukida Stari zavet već ga dovršava. Što se tiče osvete, on predlaže da dovršiti znači: prevazilaziti. Onima koji primenjuju pravilo „oko za oko, zub za zub”, suprotstavlja novu teoriju: ako te neko udari po desnom obrazu, podmetni mu i drugi obraz (koji će verovatno dobiti drugi udarac)... I tu, kao sa petom zapovešću, ovaj poziv ne trpi nikakvo podešavanje. Niko ne može da ševrda, da izvrće parabolu na sve moguće načine i da pravda uzvraćanje šamarom kao odgovor na uvredu. Jedan udarac, i hrišćanin uzvraća uzdržavanjem koje odvraća. Reklo bi se da Rimsko carstvo postupa u plišanim rukavicama sa hrišćanskim mučenicima koje šalje lavovima u jamu! Ova doktrina nas ne trepnuvši nepokolebljivo šalje na klanicu kad pred sobom imamo nekog odlučnog krvoloka. Mahatma Gandi i njegove pristalice, opruženi po železničkoj pruzi, mogu se nadahnjivati duhom Jevanđelja dok nemaju pred sobom vođu nacističkog ekskadrona koji bi im vrlo brzo uskratio korišćenje njihova oba obraza... Ali, u jevanđeljima postoji i jedna druga parabola, jedna priča isto tako potvrđena od strane hrišćanskih vlasti pošto je uneta u Kanon: priča o trgovcima iz Hrama. Ona potiče od tog istog Isusa i ne može biti govora da onaj drugi obraz spada u Mesijino učenje dok Hristova jarost, njegov gnev i njegova žestina - ona užad pretvorena u bič (Jovan, II, 14) - potiču od sporedne ličnosti, nekog apostola, statiste u tekstu. Isti taj Isus, koji odbija da

na udarac uzvrati udarcem, jarosno izgoni trgovce iz Hrama, krive što prodaju volove, ovce i golubice, menjajući novac za svojim tezgama. Blag? Miroljubiv? Tolerantan, Isus? Da bismo odgovorili vernicima koji bi smatrali da je ova stvar nedovoljna da obesnaži ličnost jednog miroljubivog Hrista, setimo se nekoliko drugih pasusa iz Novog zaveta u kojima se njihov junak ne ponaša uvek džentlmenski... Tako kad izriče sedam kletvi proriv fariseja i pisara licemera (Luka, XI, 42-52); kad šalje u pakao osobe koje ne veruju u njega (Luka, X, 15 i XII, 10); kad žestoko grdi gradove severno od Genezaretskog jezera koji su krivi zato što se nisu pokajali; kad najavljuje rušenje Jerusalima i razaranje Hrama (Marko, XIII); kada uči da ko nije sa njim taj je protiv njega (Luka, XI, 23), kad uči da nije došao mira radi već mača radi (Mat. X, 34); i na raznim drugim mestima... 6 Hitler, učenik svetog Jovana. Na osnovu ove famozne teorije vađenja isečaka, Adolf Hitler se najlepše izražava o toj paraboli o trgovcima iz Hrama, koja je izvađena iz Jevanđelja po svetom Jovanu. Reći ću dalje koliko Hitler, hrišćanin koji nikada ne poriče svoju veru, veliča katoličku, apostolsku, rimsku Crkvu, hvali izvanrednost njene veštine da izgradi jednu civilizaciju, zatim joj proriče večnost u predstojećim vekovima. Za sada, konstatujem da u Mojoj borbi66 on izričito upućuje - 306. strana francuskog prevoda u Nuvel edision latin - na bič, znači na pasus Jovana (II, 14), jedinog koji daje tu pojedinost, da se iskaže kakvo hrišćanstvo on brani: pravo hrišćanstvo (str. 306) sa odlučnom verom (str. 451) - prema njegovim sopstvenim rečima... Hrišćanin koji ne poriče dva vremena Biblije, može takođe da crpe iz Izgnanstva (XXI, 23) da bi pribegao zakonu osvete. Ona podrobno poziva da se trampi oko za oko, zub za zub, to znamo, ali i ruka za ruku, stopalo za stopalo, opekotina za opekotinu, rana za ranu, uboj za uboj. Zaista, videli smo, Isus predlaže drugi obraz kao alternativno izvršenje plemenske formule. Ali, ako se ukine 66

Mein Kampf. - Prim. prev.

ova jevanđeljska parabola onom o starozavetnoj odmazdi, zatim ako se potvrdi novozavetnom pričom o trgovcima iz Hrama, opravdava se bez teškoća i najgore. Tako oklopljen sofisterijom, čovek može pravdati Kristalnu noć kao savremeni izgon trgovaca iz Hrama - podsetimo da im Isus prebacuje da se u njemu bave trgovinom i menjanjem novca... Zatim, nastavljajući histeričnu argumentaciju, konačno rešenje u obliku odmazde odgovara nacional-socijalističkom fantazmu o rasnom i boljševičkom pojevrejavanju Evrope... Nažalost, metaforični bič omogućava dijalektičaru i odlučnom govorniku da pravda gasnu komoru. Uostalom, Pije XII i katolička crkva podležu čarima Hitlerovih paralogizama od prvog časa sve do danas, ako se kao priznanje kolaboracije uzme nespremnost da se i dandanas prizna zabluda kakva je bila podrška Vatikana nacizmu. Vratiću se na to kasnije. 7 Alah nije obdaren za logiku. Hitler - Abu Ali na arapskom mnogo voli muslimansku veru, u suštini muževnu, ratničku, osvajačku i vojničku. A mnogi vernici u istoriji uzvraćaju mu na isti način: nekadašnji veliki muftija Jerusalima, ali i stari antisemitski i anticionistički aktivisti koji recikliraju bivše naciste na najviša mesta generalštabova i bliskoistočne tajne službe posle rata, koje štite, prikrivaju i izdržavaju mnoge ratne zločince III Rajha na svojim teritorijama - u Siriji, Egiptu, Saudijskoj Arabiji, Palestini. Da ne pominjemo neverovatan broj preobraćanja bivših visokih službenika Rajha u veru Korana. Nastavimo da razmatramo, posle Starog i Novog zaveta, mogućnost protivrečnosti, paralogizama i potencijalnih vađenja isečaka, da bi se opravdalo ono najgore. Jevrejska zabrana da se ubija i istovremena pohvala holokausta od strane tih istih; hrišćanska ljubav prema bližnjem i, u isto vreme, pravdanje nasilja gnevom tobože po nalogu Boga, to su dva tipično biblijska problema. A tako isto stoji i sa trećom monoteističkom knjigom, Koranom, koji je takođe opterećen čudovišnim mogućnostima.

Muslimanski primer, dakle: jedna veoma neoprezna sura (IV, 82) tvrdi da Koran potiče neposredno od Alaha. Dokaz? Nepostojanje protivrečnosti u božanskoj knjizi... Nažalost! Ne treba mnogo vremena da bi se zapazilo da njih ima u izobilju kako se stranice nižu! U više mahova Koran govori o sebi uživajući u svom postojanju: inteligentno izloženom (VI, 114) - kao da je Spinozin - jasno iznetom (XXII, 16) - kao Dekartove reči bez zamršenosti (XXXIX, 28) - kao kakva Bergsonova stranica... Jedino što delo vrvi protivrečnim kazivanjima. Dovoljno je sagnuti se da se ona pokupe. Koran sadrži sto dvadeset i četiri sure koje se sve, osim devete, otvaraju ponavljanjem prvog ajeta prve sure (I,1), početnom rečenicom knjige: “u ime Boga: onog ko čini milosrđe, Milostivoga”. Primljeno na znanje. Tradicija daje devedeset devet imena Bogu, stoto se otkriva tek u budućem životu. Među njima su varijacije na temu milosrđa: Mnogoopraštajući - Al-Gaffar; Pravedni, Pravični, Istančano dobronamerni, Dobri - Al-Latif; Strpljivi, Dobroćudni - Al Halim; Veoma umiljat, Dobročinitelj - Al-Barr; Opraštajući – Al’ Afuvv; Darežljivi - Zul-Džalali. Proverimo u Litreu: milosrđe se definiše „milost, oproštaj onima koji bi mogli biti kažnjeni”. Ili pak, kad je reč naročito o religiji: „dobrota kojom Bog ukazuje milost ljudima i grešnicima”. Kako se, prema tome, može pravdati da među njegovim ostalim imenima budu i: onaj ko unižava - AI-Muhill; onaj ko šalje u smrt Al-Mumit; osvetnik - Al Muntakim; onaj koji može nauditi osobama koje ga vređaju - Al-Darr? Čudan način primene milosrđa ponižavanjem, ubijanjem, osvetom, nanošenjem štete! A to na desetine sura dokazuje nizom stranica... 8 Popis protivrečnosti. Alah se neprestano pojavljuje u Koranu kao nemilosrdni ratnik. Svakako, on može biti velikodušan, to spada u njegova prava. Ali kada? Gde? S kim? Ubija se mačem, unižava jarmom, muči, pali, pljačka i kolje mnogo više nego što se neguje ljubav prema bližnjem. I to u znamenitim delima Proroka

isto koliko u tekstu svete knjige. Muslimanska teorija i islamska praksa ne blistaju milosrđem! Jer sam Muhamed se ne odlikuje viteškim vrlinama, njegova biografija svedoči: Muhamed iz Medine primenjuje upad za vreme plemenskih ratovanja, sebi pribavlja ratne zarobljenice, deli plen, šalje svoje prijatelje u prve redove radi ratnih pljački, zatim, okrznut kamenom, prisustvuje rasulu svojih prijatelja prikrivenih u rovu, ovlašćuje one koji su mu bliski da odstrane ovog ili onog nezgodnog protivnika, u borbi odlučno masakrira Jevreje itd. Alah je veliki, svakako, Muhamed njegov Prorok, takođe, ali nemojmo odviše razmatrati osobine poslanika, jer bi Bog od toga mogao imati štete... Velikodušan, dakle. Popis suprotnog: Alah je sjajan u strategiji, ratnoj taktici ili kažnjavanju - u ubijanju, između ostalog (VIII, 30); on sjajno koristi lukavstva (III, 54), međutim ta vrlina cinika izgleda više porok nego nešto drugo; on rado pribegava nasilju i odlučuje o smrti (III, 156); on sprema grozne odmazde za nevernike (IV, 102); on je Gospodar osvete (V, 95 i III, 4); on uništava nevernike (III, 141); on toliko primenjuje tu uzvišenu vrlinu da ne podnosi čak ni uverenje drugačije od njegove želje: kažnjava, dakle, one koji imaju pogrešnu predstavu o njemu (XLVIII). Pozdravljamo te, velikodušnosti... 9 Sve i suprotno od svega. Koran protivreči, dakle, na mnogim mestima svakom invokativnom otvaranju sure, u kojima je Bog prikazan kao Milostiv. Tako isto se u detaljima nalazi građa koja ukazuje na protivrečnosti: pozivanje na ubijanje nevernika (VIII, 39) i politeista (IX, 5), ali pohvala u sledećem ajetu onom ko im pruži utočište (IX, 6); zadatak da se žestoko bore protiv nevernika (VIII, 39), ali veličanje praštanja (VIII, 199), zaboravljanja (V, 13) i mira (XLVX); pravdanje pokolja (IV, 56, IV, 91, II, 191-194), ali često korišćenje jedne sure - koja često pravda islam zbog njegovog reagovanja na klanicu - ona kaže: ubiti čoveka koji nije počinio nasilje na zemlji, to znači pobiti sve ljude, isto tako spasti jednog znači spasti sve (V, 32); pravdanje

odmazde (II, 178, V, 38), ali odustajanje od nje omogućuje postizanje okajanja svojih krivica (V, 45); zabrana prijateljevanja sa Jevrejima ili hrišćanima (V, 51), ali dozvola muškarcima da se ožene ženom koja se pridržava verskih običaja veroispovesti onih drugih dveju Knjiga (V, 5), čemu se dodaje jedan ajet koji iskazuje bratstvo svih vernika (XLIX, 10), zatim zadatak da se sa njima učtivo razgovara (XXIX, 46); pravdanje gonjenja bezbožništva (IV, 91); ali veličanje ravnodušnosti prema onom ko se okrene od Boga (IV,80); propisivanje kažnjavanja nevernika gvozdenim okovom oko vrata (XIII, 5); ali drugi ajet, često navođen da bi se dokazala tolerantnost muslimanske veroispovesti, kaže: “bez prinude u veri!” (II, 256) sanjamo...; prizivanje Boga radi uništenja Jevreja i hrišćana (IX, 30), ali objavljivanje jedne izreke o prijateljstvu među vernicima nekoliko ajeta dalje u toj istoj suri (IX, 71); tvrdnja o jednakosti svih muškaraca i svih žena pred životom i smrću (XLV, 21), ali očajavanje na zemlji kad se u nekoj porodici rodi ćerka (XLIII, 17), zatim dokazivanje da posle smrti vlada nejednakost: Raj za neke, Pakao za druge (LIX, 20); jedanput Prorok uči da je za Dobro nagrada Raj (III, 136), ali drugi put tvrdi da je pomenuta nagrada za Dobro... Dobro (LV, 60); tvrdnja da sve potiče od volje Boga koji namerno zavodi s puta (XLV, 23), ali, uprkos svemu, čovek je odgovoran za svoja dela (LII, 21) - ne nasleđuju se nekažnjeno Mojsije i Isus... Ako, kako uči sura pod naslovom „Žene”, izostajanje protivrečnosti u Koranu dokazuje božansko poreklo Knjige diktirane dvadeset godina u Meki i Medini, jednom čoveku, skupljaču kamilje balege, koji jadnik nije umeo ni da čita ni da piše - količina nagomilanih protivrečnosti i gore obeleženih kurzivom dopušta tvrdnju da potiče od čoveka, tvrdnju o poreklu vrlo čovečijem, odviše čovečijem dotičnog dela! Paradoksalno, teza iz Korana o izostajanju protivrečnosti u tekstu, koja je opovrgnuta razmatranjem teksta, daje za pravo tekstu, a to dopusta da se zaključi njegovo čovečije a ne božansko poreklo... 10

Kontekstualizacija, jedna sofisterija. Suočeni sa tom poplavom istina kojima protivreči toliko protivistina, pred haosom tog metafizičkog radilišta, gde svaka tvrdnja ima svoju negaciju, neki hoće da opravdaju logiku sopstvenog vađenja isečaka da bi dokazali kako se celokupan islam svodi na onaj deo tekstova koji se njihovim vađenjima isečaka ističu. Jedan predlaže umereni islam, drugi fundamentalistički, treći neki laički islam (!), otvoren, republikanski. Šaljivdžije govore čak o feminističkom islamu i oslanjaju se na biografiju Proroka koji je, neka Mu je Ime Blagosloveno, pomagao svojoj ženi Ajši da obavlja kućne poslove. Ti isti, čija je pamet vrlo hitra, bezobzirno kontekstualizuju, pa izvode zaključak iz trka kamila kako one Muhamedu i njegovoj ženi pružaju priliku da se nadmeću, kao danas na mešovitim fudbalskim turnirima! A neki ugursuz iz te iste familije hvali se znanjem, kontekstualizuje nemilice sure i ajete, idući tako daleko da tvrdi kako Koran predviđa osvajanje kosmosa (LX 33) i izum informatike! Zaustavimo se na tome... Jedni iz Korana vade ono što omogućuje na prvi pogled tolerantan islam: dovoljno je izdvojiti ajete u kojima Prorok poziva da se pruži utočište nevernicima, da se prašta, zaboravlja, gradi mir, odbija svako nasilje i svaki zločin, odustaje od odmazde, voli svoj bližnji, ma bio i Jevrejin, hrišćanin, nevernik, ateista, politeista, da se dopušta razlika u gledištima. Na nesreću, drugi tvrdi tačno suprotno pa izgleda tako isto dopušteno verovati da je dozvoljen zločin, ubistvo, nasilje, mržnja, prezir. Jer, nema istine Korana ili njegovog tačnog čitanja, već samo fragmentarnih tumačenja, ideološki zanimljivih da se iskoristi za sebe lično autoritet knjige i religije. Šta znači, recimo, kontekstualizovati jedan ajet koji poziva na pokolj Jevreja? Objasniti ga u zavisnosti od epohe, od istorijskog konteksta, od razloga koji su nalagali njegovo pisanje i takvo mišljenje u životnom trenutku plemena? Pa? Antisemitizam nestaje kad se pokaže njegova ukorenjenost u povoljan milje, datiran izvesnom istorijom i izvesnom geografijom? Poziv na zločin najednom prestaje, kao čarolijom, da bude poziv na zločin? Ne može se sprečiti da tekst bude napisan crno na belo, ma šta

mislili o kontekstu. Čak i ako se u tekstu nalazi suprotno, antisemitizam se u njemu takođe čita, i to isto tako opravdano. Paradoksalno, muslimanski ljubitelji kontekstualizacije smatraju svoju Knjigu svetom, božanskom, nadahnutom, objavljenom, kazivanom od strane Boga. Prema tome, Koran zapravo postaje racionalno nedodirljiv. Ali, da bi služio njihovim interesima, oni menjaju registar i najednom žele istorijsko tumačenje. Hoće veru i razum, verovanje i arhivu, priču i istinu, prema njihovim dijalektičkim potrebama. Jednom na mističnom terenu, drugi put u filzofskom registru, oba neuhvatljiva, nikad na istoj talasnoj dužini kao čitalac bez predrasuda ili uverenja koji je odlučan da istinski pročita tekst. Smatram da je nemilosrdno istorijsko čitanje triju tobože svetih knjiga. I da je neophodno sagledati njihove stvarne rezultate u istoriji Zapada i sveta. Jevrejske priče o Kananu, Mojsijeva genocidna prorokovanja, perspektiva zajedničkih deset zapovesti, zakon odmazde, bič protiv trgovaca iz Hrama, parabole o ratu i maču, milosrđe jednog Boga krvnika, antisemite, netolerantnog, kuju monoteističku episteme, uprkos zabrani ubijanja iz Tore, ljubavi prema bližnjem iz Jevanđelja i mešavini jednog i drugog u Koranu. Te tri knjige češće služe nagonu smrti koji je povezan sa neurozom religije jedinog Boga - koja je postala religija jedinog Boga.

II U SLUŽBI NAGONA SMRTI 1 Selektivna gnušanja. Mogućnost vađenja isečaka po izboru iz triju knjiga monoteizma mogla je izazvati bolje efekte: dovoljno je bilo oslanjati se na zabranu iz Deset zapovesti o ubijanju, pretvorenu u univerzalni apsolut, ne dopuštajući nikad ni jedan jedini izuzetak, isticati jevanđeljsku teoriju o ljubavi prema bližnjem, zabranjujući sve što protivreči tom kategoričkom imperativu, oslanjati se u svemu i za sve na suru iz Korana po kojoj ubiti jednog čoveka znači ubiti celo čovečanstvo, pa da najednom religije Knjige budu preporučljive, prijatne i poželjne. Ako bi rabini zabranili da se može biti Jevrejin a ubijati, kolonizovati, deportovati stanovništvo u ime vere; ako bi sveštenici osudili svakog ko nasrne na život bližnjeg, ako bi papa, prvi među hrišćanima, uvek stao uz žrtve, slabe, uboge, podređene, odbačene, potomke prostog sveta prvih Hristovih vernika; ako bi kalifi, imami, ajatole, mule i ostali muslimanski velikodostojnici proklinjali one pomamne za ratovanjem, ubice Jevreja, ubice hrišćana; ako bi se svi ovi predstavnici njihovog jedinog Boga na zemlji opredelili za mir, ljubav i toleranciju: to bi, najpre, bilo naočigled svima, pa bi se mogle podržati religije na njihovom principu, potom osuditi šta u to ime rade loši i zli. Umesto svega toga, oni rade suprotno, biraju najgore i, osim izuzetno retkih slučajeva, uvek u istoriji podržavaju vojskovođe, junačine, vojnike, ratnike, nasilnike, pljačkaše, rame zločince, mučitelje, genocidne tipove, diktatore - ološ čovečanstva - izuzimajući komuniste. Jer, monoteizam je za nagon smrti, on voli smrt, on traži smrt, on uživa u smrti, opčinjen je njom. On je zadaje, masovno deli, njom preti, primenjuje je na delu: od krvavog mača Jevreja koji zatiru Kanance, do linijskih aviona upotrebljenih kao leteće bombe na Njujork, preko onih što izbacuju atomske terete na Hirošimu i

Nagasaki, sve se radi u ime Boga, s njegovim blagoslovom, ali naročito s blagoslovom onih koji se pozivaju na njega. Danas veliki rabinat Jerusalima goni palestinskog teroristu opasanog eksplozivom na ulici u Jafi, ali ćuti o ubistvu stanovnika jednog kvarta u Cisjordaniji, razorenog raketama iz Tsahale; papa javno napada pilulu kao odgovornu za najveći genocid svih vremena, ali aktivno brani katoličke Hutije iz Ruande kad masakriraju stotine hiljada Tutsija; najviše instance svetskog islama žigošu zločine kolonijalizma, ponižavanje i eksploataciju koju im je zapadni svet nametnuo, ali se raduju planetarnom džihadu koji se vodi pod pokroviteljstvom Al-Kaide. Opčinjenost smrću neobrezanih, inovernih i nevernika - to troje, uostalom, smatra ateistu kao svog jedinog zajedničkog neprijatelja. Monoteistička gnušanja su selektivna, duh zajednice funkcioniše u potpunosti. Jevreji raspolažu svojim Savezom, hrišćani svojom Crkvom, muslimani svojom Umom. Ta tri područja izmiču Zakonu i koriste ontološku i metafizičku eksteritorijalnost. Između članova iste zajednice, sve se brani i opravdava. Jedan Jevrejin - Arijel Šaron - može (narediti) da se ubije šeik Jacin, koga je inače teško braniti - on ne vređa Jehovu, jer zločin se vrši u njegovo ime; jedan hrišćanin - Pije XII - ima prava da opravda izvršioca genocida koji masakrira Jevreje - Ajhmana, prebačenog iz Evrope zahvaljujući Vatikanu - ne vređajući svog Gospoda, jer se genocidom sveti ubistvo Boga, a ono se pripisuje jevrejskom narodu; jedan musliman - mula Omar - može (narediti) da se obese žene optužene za preljubu, on je po volji Alahu, jer se vešala dižu u njegovo Ime... Iza svih ovih strahota, stihovi iz Tore, stavovi iz Jevanđelja, sure iz Korana pravdaju, dokazuju, blagosiljaju... Čim jedna religija izazove javne i političke efekte, ona znatno uveća svoju moć da nanosi štetu. Kad se oslanja na vađenje isečaka iz neke od triju knjiga da bi se objasnila osnovanost i opravdanost učinjenog zločina, nedelo postaje zaštićeno od napada: može li se ići protiv reči Otkrovenja, kazivanja Boga, božanskog poziva? Jer Bog ne govori - izuzev jevrejskom narodu i nekolicini zanesenjaka kojima ponekad šalje glasnika, neku devicu, na primer - ali sveštenstvo obilno govori za njega. Kad se

neki crkveni čovek izjašnjava, kad navodi delove iz svoje knjige, suprotstaviti se tome svodi se na to da se lično Bogu kaže ne. Ko ima dovoljno moralne snage i ubeđenja da odbije tu reč (jednog čoveka) Boga? Svaka teokratija čini demokratiju nemogućom. Štaviše: nagoveštaj teokratije sprečava samo postojanje demokratije. 2 Jevrejski izum svetog rata. Svakom Gospodu, po zasluzi. Jevreji izmišljaju monoteizam, izmišljajući sve što ide uz njega. Božansko pravo i njegov obavezni korelat: izabrani narod uzdignut, ostali narodi potonuli, logika koherentna; ali, tako isto, i pogotovu, božansku silu, neophodnu podršci tog prava što dolazi s Neba: jer, naoružana ruka omogućuje joj efikasnost na zemlji. Bog kazuje, on govori, njegovi proroci, mesije, i razni izaslanici prevode njegov govor, inače dosta nečujan. Sveštenstvo pretvara sve to u parole koje brane trupe pod oklopima, pokrivene ašom, odlučne, naoružane do zuba. Otuda trofunkcionalnost koja osniva civilizacije. Vladar je predstavnik Boga na zemlji, Sveštenik snabdeva vladara pojmovima, a Vojnik je sirova Sveštenikova snaga. S tim što Narod uvek plaća ceh teokratskoj perfidnosti. Jevreji izmišljaju svetovnu dimenziju monoteističke duhovnosti. Mnogo pre njih, Sveštenik deluje zajedno s Kraljem, druženje im je praiskonsko, preistorijsko, pre-potopsko. Ali, Izabrani narod preuzima tu veštu i veoma praktičnu logiku: Zemlja treba da bude organizovana kao Nebo. Na terenu Istorije treba reprodukovati teološke sheme. Imanentnost treba da ukloni pravila transcendentnosti. Tora priča stvari bez okolišenja. Na sinajskom brdu, Bog se obraća Mojsiju. Jevrejski narod je, u to doba, slab, opstanak mu je ugrožen usled ratova sa plemenima uokolo. Potrebna mu je podrška Boga, da bi gledao vedro u budućnost. Jedan jedini Bog, ratoboran, vojnik, nemilosrdan, koji vodi borbu bez milosti, sposoban da neprijatelje bez griže savesti istrebi, sposoban da pokrene trupe, eto Jehove čiji obrazac ukazuje - kao i Muhamedov - na plemenskog vojskovođu sa kosmičkim širitima.

Bog svom narodu - izabranom, odabranom, izdvojenom između svih drugih, izvučenom iz običnog, njegovom „naročitom dobru” (Izgn. XIX, 5) - obećava zemlju u „večno vlasništvo” (Post. XVII, 8). Da li tu zemlju nastanjuju skromni ljudi? Da li neki narod tu obdelava njive? Da li ta zemlja hrani starce i decu? Da li zreli ljudi drže stada stoke? Da li žene u njoj rađaju odojčad? Da li se mladi tu vaspitavaju? Da li se tu moli bogovima? Nisu važni ti Kananci, Bog je odlučio da ih istrebi: “ja ću ih zatrti”, kaže on (Izgn. XXIII, 23). Da bi osvojio Palestinu, Bog koristi krupna sredstva. Savremenim rečima nauke o ratovanju, recimo da on izumeva totalni rat. Deli more nadvoje - kad se već odlučio, tako treba - tu podavi celu vojsku - nema polumera! - zaustavlja Sunce da bi Hebrejci imali vremena da potamane svoje neprijatelje, Amorite (Još. X, 12-14) - to je ljubav prema bližnjem, kad nas ti vodiš - pa pusti kišu kamenja i žaba - malo fantazije - onda nagna vojsku komaraca i obada - ne štedi se nasitno - pretvara vodu u krv - eto malčice poezije i boje - tad pusti da silno grune kuga, čirevi, gnojavi prištevi - već je tu bakteriološki rat - tome dodaje ono što soldateska oduvek praktikuje: ubija se sve živo, žene, starci, deca, životinje (Izgn. XII, 12). Sravnjivanje sa zemljom, spaljivanje, tamanjenje stanovništva nisu, kao što vidimo, neki skorašnji izum. Jehova blagosilja rat i one koji ga vode; on osveštava borbu, vodi je, predvodi, ne lično, dabome - jednoj hektoplazmi je teško da drži mač - ali nadahnjuje svoj narod: opravdava zločine, ubistva, nasilja, dopušta uništavanje nevinih - ubijanje životinja kao ljudi, a ljudi kao životinja! Human dok nisu posredi Kanaanci, on može predložiti da se borba izbegne i da, umesto ropstva, ponudi znak dobrote i ljubavi. Palestincima obećava potpuno uništenje sveti rat prema užasavajućem i hipersavremenom izrazu iz knjige Jošue (VI, 21). Već dve hiljade i pet stotina godina nijedan odgovoran čovek, potekao iz izabranog naroda, nije zaključio da ove stranice spadaju u priču, budalaštinu i preistorijske fikcije, opasne u najvećoj meri, jer su zločinačke. Baš suprotno. Postoji na celoj planeti znatan broj ljudi koji žive, misle, rade, i shvataju svet, polazeći od ovih tekstova koji pozivaju na sveopštu klanicu, a da

im nikad nije zabranjeno objavljivanje, jer pozivaju na ubistvo, rasizam i druga zlostavljanja. U ješivama, radi se na upamćivanju ovih pasusa, na kojima se ne menja ni zapeta, kao što se ne sme taknuti nijedna jedina Jehovina vlas. Tora predlaže prvu zapadnu verziju mnogih veština ratovanja objavljivanih tokom vekova. 3 Bog, car & C°. I hrišćani su hitri da uvuku Boga u svoja zlodela. Nema izabranog naroda niti pravdanja istrebljenja jednog naroda koji smeta sudbini najboljeg među pobornicima Hrista, ali se poziva na reč Boga da bi se jamčilo za vrlo svetovno postupanje jedne religije koja je na prvi pogled vrlo duhovna. Od poniženog Isusa do ponižavanja vršenih u njegovo ime, kod hrišćana je obrt brz, lak i manija trajna. Tu opet vađenje isečaka pokazuje svoju korisnu primenu: pozvati se na Jovana, recimo, za ovo: „moje kraljevstvo nije od ovoga sveta” (XVIII, 36); ali, obratiti se Mateji za suprotno: „dajte, dakle, caru carevo, a Bogu božje” (XXII, 21). Jedanput primat duhovnog i istaknuto nekoristoljublje za zemaljske stvari. Drugi put, razdvajanje vlasti, izvesno, ali proklamujući zapravo legalizam, jer davanje caru pravda plaćanje poreza okupacionoj vojsci, pristajanje na regrutovanje u vojsku i potčinjavanje zakonima Carstva. Prividna antinomija se razrešava ako se sve to razjasni Pavlom iz Tarsa. Jer, hrišćanstvo se udaljuje od judaizma postajući pavlovizam. A poslanice raznim narodima, koje je Tarsaćanin obišao, pružaju crkveno učenje o odnosima između duhovnog i svetovnog. Pavle veruje da će Isusovo carstvo biti od ovoga sveta; on hoće da je ono ostvarivo i doprinosi njegovom ovaploćenju ovde i sada, otuda njegova putovanja od Jerusalima do Antiohije, od Soluna do Atine, od Korinta do Efesa. Preobraćenik se ne zadovoljava obećanom zemljom otetom Kanaancima, on hoće celu planetu u znaku Hrista s mačem.

Poslanica Rimljanima to jasno uči: „Nema vlasti do božje” (XIII, 1). Tako je sa teorijom. U praksi sledi pohvala pokoravanju rimskim vlastima. Po principu da su pobornici moći u prvom redu božje sluge, Pavle efikasno zatvara vrata; otkazati poslušnost vojniku, tražiti izuzeće sudije, opirati se prefektu policije, ustati protiv carevog zamenika - Pontija Pilata, na primer - sve su to uvrede Boga. Ispišimo, dakle, nanovo Hristove reči na Pavlov način: dajte, dakle, caru carevo, i caru ono što pripada Bogu - da se zaključi ceo račun... Snabdeveni tim ontološkim putnim troškom, hrišćani veoma rano počinju da prodaju dušu svetovnoj vlasti -ubuduće izlišnoj za primenu Jevanđelja; nastanjuju se među pozlate i purpur palata; oblažu mermerom i zlatom svoje crkve; blagosiljaju vojske; osveštavaju ekspanzionističke ratove, vojna osvajanja, policijske operacije; dižu porez; šalju četu protiv sirotinje koja odgovara napadom na napad; pale lomače - i to počev od Konstantina, u IV veku njihove ere. Istorija svedoči: milioni mrtvih, milioni na svim kontinentima, i to vekovima, u ime Boga, s Biblijom u jednoj ruci i mačem u drugoj: Inkvizicija, mučenje; krstaški ratovi, pokolji, pljačke, silovanja, vešanja, istrebljenja; trgovanje crnim robljem, ponižavanje, eksploatacija, ropstvo, trgovina muškarcima, ženama i decom; genocidi, etnocidi vrlih hrišćanskih konkvistadora, svakako, ali i, nedavno, sveštenstva Ruande uz uništitelje Hutije; saputništvo sa svim fašizmima XX veka Musolinijem, Petenom, Frankom, Hitlerom, Pinočeom, Salazarom - sa pukovnicima iz Grčke, diktatorima iz Južne Amerike, itd. Milioni izginulih iz ljubavi prema bližnjem. 4 Hršćanski antisemitizam. Teško je hrišćaninu voleti svog bližnjeg, naročito ako je Jevrejin... Savle postavši Pavle unosi sav svoj žar da razori judaizam - onaj isti sa kojim je, pre puta u Damask, progonio hrišćane, pomagao da se oni batinaju, čak da im se omogući da se brže nađu na onom svetu. Da bi proturio sektu u kojoj je novoprimljen, treba mu da provuče ideju da je Isus

Mesija kojeg je najavio Stari zavet i da Hrist ukida judaizam dopunjujući ga. Kako pobornici Jehove ne veruju u glupost o Božjem Sinu umrlom na krstu radi spasenja čovečanstva, oni postaju u osnovi suparnici, zatim, veoma brzo, neprijatelji. Lutajući Jevrejin, kažu, nosi prokletstvo otkako je prvi među njima odbio da napoji Hrista na putu prema Golgoti. Zato što nije pomogao Raspetom, prokletstvo pogađa ovoga, ali i sve njegove potomke, ceo njegov narod - nije baš mnogo milosrdan taj Isus. Utoliko više što hrišćanska verzija o Isusovoj smrti pripisuje odgovornost Jevrejima a ne Rimljanima... Pontije Pilat? Ni odgovoran ni kriv. Pavle to tvrdi: govoreći o „Jevrejima koji su ubili Gospoda Isusa” (1 Sol. II, 15). Jevanđelja vrve otvoreno antisemitskim pasusima. Goldhagen ukazuje na zlatan broj: četrdesetak kod Marka, osamdeset kod Mateje, sto trideset kod Jovana, sto četrdeset u Delima apostola... Sam Isus, blagorodni Isus, uči da Jevreji imaju „đavola za oca” (Jovan, VIII, 44). Teško je voleti svog bližnjeg pod tim okolnostima. Od prvih hrišćana koji pretvaraju Jevreje u narod bogoubicu do kasnog priznavanja izraelske države od strane Jovana Pavla II krajem 1993, preko duge istorije ljubavi katoličke, apostolske, rimske crkve za sve ono što se u istoriji računa kao antisemitizam, uključujući tu i dvanaest godina nemačkog nacional-socijalizma, stvar je utanačena. Vrhunac ove bolesne mržnje leži u aktivnoj kolaboraciji Vatikana i nacizma. Zatim, stvar manje poznata, u aktivnoj kolaboraciji nacizma sa Vatikanom. Jer, Pije XII i Adolf Hitler se slažu u izvesnim gledištima, naročito u mržnji prema Jevrejima u svim njenim oblicima. 5 Vatikan voli Adolfa Hitlera. Brak iz ljubavi između katoličke crkve i nacizma uopšte ne dolazi u sumnju: primera ima u izobilju, i to ne sitnih. Saučesništvo se ne temelji na ćutanjima koja odobravaju, na eksplicitnim kazivanjima, iako punim značenja ali neformulisanim do kraja ili na proračunima koji polaze od pristrasnih hipoteza. Činjenice svedoče onom ko ovom pitanju priđe ispitujući istoriju: to nije bio brak iz računa, poručen

interesom da Crkva preživi, već zajednička deljena strast prema istim nepomirljivim neprijateljima: prema Jevrejima i komunistima, izjednačenim većinom u konceptualnom skladištu judeoboljševizma. Od nastanka nacional-socijalizma do sklanjanja ratnih zločinaca III Rajha posle pada režima, od ćutanja Crkve o tim pitanjima oduvek, pa čak i danas - uz nemogućnost da se arhiva o toj temi u Vatikanu ispita - područje svetog Petra, Hristovog naslednika, bilo je i područje Adolfa Hitlera i njegovih nacista, francuskih fašista, kolaboracionista, višijevaca, vojnika i ostalih ratnih zločinaca. Činjenice, dakle: Katolička crkva odobrava ponovno naoružavanje Nemačke, idući protiv Versajskog ugovora, zacelo, ali i protiv jednog dela Isusovih učenja, naročito onih koja veličaju mir, blagost, ljubav prema bližnjem; Katolička crkva potpisuje konkordat sa Adolfom Hitlerom od dolaska kancelara na čelo države 1933. Katolička država ćuti o bojkotovanju jevrejskih trgovaca, ona ćuti povodom proklamovanja rasističkih zakona u Nirnbergu 1935, drži zatvorena usta za vreme Kristalne noći 1938; Katolička crkva dostavlja svoju rodoslovnu arhivsku knjigu nacistima koji, prema tome, znaju ko je hrišćanin, dakle, nejevrejin; Katolička crkva traži zauzvrat „pastirsku tajnu” da ne saopšti imena Jevreja koji su se preobratili u Hristovu veru ili stupili u brak sa jednim ili jednom od njih; Katolička crkva podržava, brani, podupire ustaški pronacistički režim Ante Pavelića u Hrvatskoj; Katolička crkva daje svoj oproštaj kolaboracionističkom režimu Višija od 1940; Katolička crkva, mada obaveštena o političkom istrebljenju započetom 1942, ne osuđuje ni privatno ni javno, ona nikad ne naređuje nijednom svešteniku ili biskupu da žigoše zločinački režim pred vernicima. Savezničke armije oslobađaju Evropu, stižu u Berhtesgaden, otkrivaju Aušvic. Šta radi Vatikan? On nastavlja da podržava potučen režim: Katolička crkva, preko ličnosti kardinala Bertrama, naređuje misu Rekvijem za spomen na Adolfa Hidera; Katolička crkva ćuti i ne izriče večno prokletstvo prilikom otkrivanja masovnih grobnica, gasnih komora i logora za uništavanje; Katolička crkva, štaviše, organizuje za naciste bez Firera ono

što nikad nije uradila ni za jednog Jevrejina ili žrtvu nacionalsocijalizma: organizuje kanal za izvlačenje ratnih zločinaca iz Evrope; Katolička crkva koristi Vatikan, izdaje dokumenta sa pečatima svojih viza, aktivira mrežu evropskih manastira kao skrovišta, da bi obezbedila sigurnost velikodostojnicima srušenog Rajha; Katolička crkva postavlja u svojoj hijerarhiji osobe koje su zauzimale važne funkcije u hitlerovskom režimu; Katolička crkva neće nikad ni za čim zažaliti - utoliko pre što ništa od svega ovoga ona ne priznaje. Ako bude pokajanja jednog dana, biće potrebno, po svoj prilici, sačekati četiri stoleća, vreme neophodno da neki papa prizna grešku Crkve u slučaju sa Galilejem... To utoliko pre što dogma o papskoj nepogrešivosti, proklamovana na prvom Vatikanskom koncilu 1869-1870 - Pastor Aetemus - zabranjuje dovođenje u pitanje Crkve pošto papa, kad govori, donosi neku odluku, ne čini to kao čovek koji može da se prevari, već kao predstavnik Boga na zemlji, stalno nadahnut Svetim duhom, čuvenom milošću Božijom pomoći. Treba li prema tome zaključiti da je Sveti duh u suštini nacista? Dok Crkva i dalje ćuti o nacističkom pitanju za vreme i posle rata, ona ne propušta da preduzima inicijative protiv komunista. Što se marksizma riče, Vatikan pruža dokaz o angažovanju, o izvesnoj borbenosti, o silini koju bismo voleli da smo kod nje(ga) upoznali u suzbijanju i iznošenju na zao glas nacističkog Rajha. Veran tradiciji Crkve koja, milošću Pija IX i Pija X, osuđuje prava čoveka kao protivna učenjima Crkve, Pije XII, famozni papa prijatelj nacional-socijaiizma, masovno isključuje iz crkve komuniste celog sveta 1949. On navodi dosluh Jevreja i boljševika kao razlog za svoju odluku. Da se pamti: nijedan nacional-socijalista iz baze, nijedan nacista iz hijerarhijskog vrha ili koji je učestvovao u Generalštabu Rajha nije bio isključen iz crkve, nijedna grupa nije bila isključena iz nje zato što je obučavala rasizmu i primenjivala ga, zastupala antisemitizam ili puštala u rad gasne komore. Adolf Hitler nije bio isključen iz Crkve, njegova knjiga Moja borba nikada nije stavljena na Indeks. Podsetimo da je posle 1924, datuma objavljivanja te knjige, čuveni Index Librorum Prohibitorum dodao svojoj listi -

pored Pjera Larusa, krivca za Opštu enciklopediju - Anrija Bergsona, Andre Žida, Simon de Bovuar i Žan-Pol Sartra. Adolf Hitler u njemu nikad nije stajao. 6 Hitler voli Vatikan. Jedno opšte poznato mesto koje ne može izdržati ni minimalnu analizu a kamoli čitanje tekstova, pravi od Adolfa Hitlera paganskog ateistu, opčinjenog nordijskim kultovima, ljubitelja Vagnera sa kacigom s rogovima, ljubitelja Valhale i Valkira bujnih grudi, jednog antihrista, tačnu suprotnost hrišćanstva. Osim teškoće da se bude ateista i paganin, da se poriče postojanje boga ili bogova, a u isto vreme veruje u njih treba zanemariti sve one pasaže u pisanom delu - Moja borba - u političkom delovanju - da u Rajhu, nasuprot Jehovinim svedocima, recimo - nije bilo progona Katoličke crkve, apostolske i rimske kao i privatna Firerova poveravanja - objavljene razgovore sa Albertom Šperom gde Adolf Hitier nedvosmisleno i stalno najlepše govori o hrišćanstvu. Je li to odluka Firera ateiste da naredi da se na opasaču boraca iz trupa Rajha upiše: Gott mit uns?67 Zna Ii se da ova rečenica potiče iz Svetog pisma? Između ostalog, iz pete knjige Mojsijevog Petoknjižja, jedne od knjiga Tore, u kojoj se može čitati eksplicitno: „Bog je sa nama” (peta knjiga Mojsijevog Petoknjižja, XX, 4), ta je rečenica izvađena iz govora koji Jehova upućuje Jevrejima koji kreću da se bore sa svojim neprijateljima, Egipćanima, kojima Bog obećava istrebljenje bez bližeg objašnjenja (peta knjiga Mojsijevog Petoknjižja, XX, 13). Je li to odluka Firera ateiste da prinudi decu iz državne nemačke škole da počnu dan u nacional-socijalističkom Rajhu molitvom Isusu? Ne Bogu, što bi mogao uraditi deista Hitler, već Isusu, što ga eksplicitno obeležava kao hrišćanina. Isti taj Firer, tobože ateista, traži od Geringa i Gebelsa, u prisustvu Alberta

67

Nemački: Bog je sa nama.

Špera koji izveštava o tom razgovoru, da ostanu u krilu Katoličke crkve, kao što će on činiti do poslednjeg dana. 7 Kompatibilnosti hrišćanstva - nacizma. Odnosi u znaku dobrog slaganja između Hitlera i Pija XII prevazilaze saučesništvo ličnosti. Te dve doktrine imaju više konvergentnih tačaka. Nepogrešivost pape koji je, podsetimo na to, i šef Države, mora se dopadati Fireru koji je, tako isto uveren u svoju nepogrešivost. Mogućnost da izgradi Carstvo, jednu civilizaciju, kulturu sa najvišim vođom kome je data sva vlast, kao Konstantinu i izvesnom broju hrišćanskih careva posle njega, to opčinjava Adolfa Hitlera kad piše svoju knjigu. Iskorenjivanje od strane hrišćana svega što spada u paganstvo? Razaranja oltara i hramova? Spaljivanja knjiga - Pavle poziva na to, setimo se toga...? Proganjanja onih koji se opiru novoj veri? Odlične stvari, zaključuje Hitler. Fireru se sviđa to što hrišćanstvo postaje teokratija: „fanatična netolerancija” koja stvara „apodiktičnu veru” - po njegovim sopstvenim rečima, na stranici 451; sposobnost Crkve da ne ustukne ni pred čim, čak ni pred naukom, a naročito kad ova protivreči izvesnim njenim stavovima i udara na neke njene dogme - strana 457; prilagodljivost Crkve kojoj on predviđa mnogo dalju budućnost od one što se može zamisliti - strana 457; postojanost ove duboko uvažavane institucije, uprkos ovom ili onom žalosnom ponašanju crkvenih ljudi, što ne sputava opšti pokret - strana 119. Zbog svega toga, Adolf Hitler poziva da se “uči od Katoličke crkve” - strana 457, ali i stranice 118,119, 120. Kakvo je „pravo hrišćanstvo” - strana 306 - o kome govori Hitler u Mein Kampfu? Hrišćanstvo „velikog osnivača novog učenja” - ista stranica - Isusa, onog istog kome se mole deca u školama Rajha. Ali koga Isusa? Ne onoga što podmeće drugi obraz, ne, već kolerika koji bičem isteruje trgovce iz Hrama. Hitler se izričito poziva na taj Jovanov citat u svom kazivanju. A uz to, da podsetimo, taj Hristov bič služi da se oteraju nevernici, nehrišćani, ljudi koji se bave trgovinom i drže menjačnice, zapravo

Jevreji, razlog ovom saučesništvu između Rajha i Vatikana. Jovanovo Jevanđelje (II, 14) ne zabranjuje Hitlerovo filohrišćansko i antisemitsko tumačenje, štaviše: ono ga omogućuje... Pogotovu ako se skupe navodi koji Jevreje osuđuju na večne muke u paklu, a kojih je Novi zavet prepun. Jevreji, narod bogoubica, to je ključ ovog kobnog udruživanja: oni se služe religijom da bi se obogatili, kaže on; oni su protivnici celog čovečanstva, dodaje; oni stvaraju boljševizam, precizira. Svako će izvući zaključak. On, Hitler, pruža svoj razlog: „verske ideje i institucije sopstvenog naroda moraju ostati nepovredive za političkog vođu” - strana 120. Gasne komore se, znači, mogu zapaliti na ognju svetog Jovana. 8 Ratovi, fašizmi i ostale strasti. Udruživanje hrišćanstva sa nacizmom nije istorijska slučajnost, neka izolovana žalosna greška na pređenom putu, već je to ishod jedne logike stare dve hiljade godina. Od Pavla iz Tarsa, koji pravda ratovanje i mač da bi nametnuo tajnu sektu kao religiju koja će zaraziti Carstvo, dakako, ali i celu planetu, do toga da Vatikan XX veka opravdava nuklearno odvraćanje - ta linija neprestano traje. Ne ubij... sem s vremena na vreme - kad ti to Crkva bude kazala. Avgustin, svetac po zanimanju, ulaže sav svoj talenat da opravda ono najgore u Crkvi: ropstvo, ratovanje, smrtnu kaznu itd. Blaženi li su blagorodni? Srećni miroljubivi? Kao ni Hitler, Avgustin ne voli tu stranu hrišćanstva, suviše mlitavu, nedovoljno muževnu, suviše malo ratničku, bez prolivanja krvi - žensko lice religije. On daje Crkvi one pojmove koji joj nedostaju da bi pravdala kaznene ekspedicije i pokolje. Jevreji ih primenjuju tako na svojoj zemlji, na ograničenom geografskom području, a hrišćani se njima inspirišu za celu zemaljsku kuglu, jer cilj im je da preobrate svet. Izabrani narod izaziva najpre lokalne katastrofe; sveopšte hrišćanstvo stvara de facto sveopšte nasilje. Sa njim, svi kontinenti postaju bojno poprište. Pošto ga je Crkva proglasila za svetitelja, biskup grada Hipa opravdava u jednom pismu (185) pravedno proganjanje. Kakav biran izraz! Suprotstavlja ga nepravednom proganjanju. U čemu

se razlikuje dobar leš od lošeg leša? Pravedno odran od nepravedno odranog? Svako proganjanje što dolazi od Crkve je pravedno, jer se sprovodi iz ljubavi; ono koje Crkvu uzima za metu ne može se braniti zato što ga pokreće svirepost... Cenimo retoriku i sofistički talenat Avgustina kome, takođe, biće da Isus upravlja bičem a ne dobija ga od rimske soldateske. Otuda pojam pravednog rata, takođe teorijski izražen od strane tog istog crkvenog oca koji je zbilja uvek hitar za neku svirepost, kakav porok ili pokvarenost. Nasledivši staru pagansku priču, u ovom slučaju grčku, hrišćanstvo reciklira Božji sud: u ratu, pobednika određuje Bog, znači i pobeđenog. Odlučujući u sukobu između dobitnika i gubitnika, Bog kazuje šta je istinito a šta lažno, šta dobro a šta zlo, opravdano ili neopravdano. Čudesna misao, u najmanju ruku... 9 Isus u Hirošimi. Isus i njegov bič, Pavle sa svojom teorijom o vlasti koja potiče od Boga, Avgustin i njegov pravedni rat, predstavljaju udarne Oca, Sina i Svetog duha, koji mogu pravdati sve poduhvate činjene u ime Boga već dve hiljade godina: krstaše protiv Saracena, Inkviziciju protiv tobožnjih jeretika, takozvane svete ratove protiv nevernika - ah! sveti Bernar iz Klervoa piše u jednom pismu (363): „najbolje rešenje je poubijati ih”, pa dodaje: „smrt paganina je slava hrišćaninu” - etnoubilačka vrla hrišćanska osvajanja takozvanih primitivnih naroda, kolonijalne ratove radi pokrštavanja svih kontinenata u hrišćansku veru, fašizme XX veka, računajući tu, dabome, i nacizam, svi oni pomamno udaraju na Jevreje. Nećemo se, prema tome, začuditi što se u postmodernom ratovanju zvanično hrišćanstvo opredeljuje za nuklearno odvraćanje, brani ga i opravdava. Jovan Pavle n prihvata princip tog ratovanja 11. juna 1982. koristeći jedan izvanredan paralogizam: atomska bomba omogućuje da se ide ka miru! Francuski episkopat mu se priključuje i obrazlaže svoje razloge: treba se boriti protiv „dominatorske i agresivne prirode marksističko-lenjinističke ideologije”. Bog te mazo! Kakva čitka

odluka, kakvi jasni stavovi! Kako bismo voleli tako jasnu i otvorenu osudu nacizma za vreme njegove dvanaestogodišnje vlasti. Čak bismo se zadovoljili takvim moralnim iskazom posle oslobađanja logora... Kad padne berlinski zid i boljševička pretnja se, ipak, čini manje aktuelnom, Katolička crkva ostaje pri svom stavu. U poslednjem Katehizisu, Vatikan poziva na “ozbiljne moralne rezerve” (član 2315) - cenimo litotu! - ali uopšte ne osuđuje. U tom istom tekstu, u rubrici ne ubij” - živele logika i koherentnost! - jedni te isti zabranjuju i opravdavaju smrtnu kaznu (član 2266). Nećemo se čuditi što se u Indeksu ne nalazi nijedna odrednica: Smrtna kazna, Najteža kazna, Kažnjavanje. Umesto toga: Eutanazija, Abortus, Samoubistvo, pitanja razmatrana u tom istom poglavlju imaju reference dostojne svog naziva. Logično, onda, posada Enola Gay kreće sa atomskom bombom koja je, kao što znamo, puštena na Hirošimu, 6. avgusta 1945. Nuklearna eksplozija prouzrokuje za nekoliko sekundi smrt više od sto hiljada ljudi, žena, staraca, dece, bolesnih, nevinih, čija je jedina krivica to što su bili Japanci. Posada se vraća u bazu: hrišćanski Bog je dobro zaštitio ove nove krstaše. Navedimo da se otac Džordž Zabelka postarao da blagoslovi posadu pred njenu kobnu misiju! Tri dana kasnije, druga atomska bomba pogađa Nagasaki i ubija osamdeset hiljada žrtava. Božji vikar se pojavljuje mnogo kasnije na visoravni Larzak gde se sreće sa Teodorom Monoom. Svojevremeno je išao pešice na hodočašće put Vitlejema. 10 Ljubav prema bližnjem, nastavak... Pavlovi tekstovi, korisni da se opravda potčinjavanje postojećoj vlasti, izazivaju efekte koji idu dalje od pravdanja rata i progona. Tako je na polju ropstva, koje hrišćanstvo ne zabranjuje, kao ni druga dva monoteizma. Ropstvo, ograničeno na plen pri plemenskim pljačkaškim upadima, širi se docnije bez ograničenja na trgovinu, prodaju, i deportovanje stanovništva koje se koristi kao marva i tovarne životinje.

Svaka čast ljudima iz davnina: kako su prvi u vremenu, dugujemo im što su izmislili priličan broj zlodela, potvrdili ih ili opravdali, među kojima i ropstvo. Deset zapovesti ne predviđaju neki poseban obzir prema bližnjem ako nije sličan, obeležen rabinovim nožem na svom mesu. Nejevrejin nema ona ista prava koja ima član Saveza. Tako da, izvan Knjige, onaj drugi može biti zaplenjen kao neka stvar, može se sa njim postupati kao da je predmet: to je za Jevrejina neobrezan (goy), za hrišćanina politeist, animist, za muslimana Jevrejin i hrišćanin, a ateista za sve njih, naravno. Postanje (IX, 25-27) brani ropstvo. Tora je brže-bolje prihvatila tu stvar... Ljudi se kupuju, oni čine deo kuće, stanuju pod istim krovom kao Jevreji, obrezuju ih, ali ipak ostaju robovi. Prokletstvo nad Nojem, mrtvim pijanim, koji otrežnjen saznaje da ga je sin iznenadio golog dok je spavao, prenosi se na ceo narod - opet kananski - koji je osuđen na ropstvo. I na drugim mestima, mnogi delovi potvrđuju tu praksu. Treća knjiga Mojsijevog petoknjižja, na primer, stara se da jasno navede kako će jedan Jevrejin izbegavati da koristi drugog Jevrejina kao roba (XXV, 39-55). Može se sklopiti ugovor koji se okončava posle šest godina i koji dopušta Jevrejinu sluzi da povrati slobodu. A nejevrejin može ostati u položaju sebra do smrti. Narod Saveza je bio rob Egipćana, potom ga je iz tog položaja izveo Jehova koji, od tada, od Jevreja stvara slobodan narod koji može potčinjavati druge, ali sam ne treba da bude potčinjen drugoj sili osim božjoj. To su prava izabranog naroda... Ni sa hrišćanstvom nije drugačije, i ono opravdava ropstvo. Sećamo se, sva vlast dolazi od Boga, sve potiče od njegove volje. Neko se nalazi u ropstvu? Putevi Gospodnji su nedokučivi, ali postoji razlog koji opravdava tu činjenicu: prvobitni greh, koji svi nosimo, ali i lična odgovornost. Avgustin, opet on, hoće da rob služi sa revnošću koja raduje Boga! Svaki rob je rob za svoje dobro, on to ne zna, ali planom božjim se ne može izbeći da bude drugačije: ovaj ontološki maloletnik treba da se nađe u ropskom položaju da bi dostojno postojao...

A uz to, vrhunski sofizam: kako su ljudi jednaki u očima Boga, nevažno je što na zemlji postoje razlike koje su, konačno, nebitne: muškarac ili žena? Rob ili robo-vlasnik? Bogat ili siromašan? Nije važno, kaže Crkva - sistematski se svrstavajući u istoriji uz bogate ljude i vlasnike... Svako je ono što je Bog hteo. Buniti se protiv stvarnog stanja protivi se božjoj nameri, vređa Boga. Dobar rob koji igra svoju ulogu roba - kao Sartrov kelner - stiče svoj (fiktivni) raj svojom (stvarnom) pokornošću na zemlji. Božja država (19, 21) eto, zaista, velike knjige! U stvari, hrišćanstvo se ne ustručava: od VI veka, papa Grgur I ne dopušta robovima da stupe u sveštenstvo! Pre njega, Konstantin zabranjuje Jevrejima da ih imaju u svojoj kući. U srednjem veku, na hiljade robova radi na papskim poljoprivrednim dobrima. Veliki manastiri ih bezočno zapošljavaju. U VIII veku, manastir Sen-Žermen-de-Pre, recimo, koristi ništa manje od osam hiljada. Naslednici u tome, kao i u drugim stvarima, muslimani primenjuju ropstvo i Koran ga ne zabranjuje. Čak naprotiv, pošto odobrava pljačke, ratni plen, pljačku zlata, srebra, žena, životinja, muškaraca. Uostalom, islamu se duguje izum trgovine robljem. Godine hiljadite, postoji redovna trgovina između Kenije i Kine. Muslimanski zakon zabranjuje prodaju muslimana, ali ne i ostalih vernika. Devet vekova pre prekookeanske trgovine robljem, transsaharska trgovina robljem počinje tim ogavnim trgovanjem. Procenjuje se da je deset miliona ljudi deportovano za hiljadu dvesta godina od strane vernika Alaha Milostivog, Veoma Velikog, Veoma Duševnog. Jedna napomena: tri monoteizma u osnovi osuđuju ropstvo, pošto ga Jevreji i muslimani zabranjuju za članove sopstvene zajednice, a hrišćani, koji mrze Jevreje, ovima zabranjuju da raspolažu ropskom poslugom, uz to im ne dopuštaju da se neko od njihovih zamonaši da bi služio reči svoga Boga. Što se tiče njihovih neprijatelja, Tora, Novi zavet i Koran pravdaju ropstvo kao znak sramote, znači poniženja, sudbine čoveka nižeg reda kakav je uvek onaj prokleti što se moli drugom Bogu a ne njihovom. 11

Kolonijalizam, genocid, etnocid. Logičan nastavak odobravanja ropstva jeste kolonijalizam i izvoz sopstvene religije na sve četiri strane sveta, u tu svrhu upotrebljava se sila, fizička prinuda, mentalna, duhovna, psihička i, naravno, oružana. Izvoziti ropstvo, širiti ga po svim kontinentima, bilo je delo hrišćanstva, potom, islama. Što se tiče jevrejskog naroda, on je želeo da uspostavi svoju prevlast samo na jednoj teritoriji, na svojoj teritoriji, ne ciljajući nikad ništa drugo. Cionizam nije ekspanzionizam ni internacionalizam, naprotiv: san koji je ostvario Teodor Hercl podrazumeva nacionalizam, jedan centrifugalni pokret, želju za društvom zatvorenim u sebe, a ne želju za carstvom na celoj planeti, kakva je želja hrišćanstva i islama. Katolička, apostolska, rimska crkva vrlo je vična u razaranju civilizacija. Ona izmišlja etnocid. Godina 1492. ne obeležava samo otkriće Novog sveta, već i razaranje drugih svetova. Hrišćanska Evropa pustoši tako znatan broj indo-američkih kultura. Vojnik se iskrcava sa brodova praćen društvenim ološem koji se ukrcao na lađe: kažnjenici u povratu, razbojnici, zločinci, plaćenici. Znatno kasnije, kada je posle iskrcavanja već ostvareno etničko čišćenje, nastupaju sveštenici sa procesijama, raspećima, putirima, hostijama i pokretnim oltarima, veoma korisnim za propovedanje ljubavi prema bližnjem, oproštaj grehova, blagorodnost jevanđeljskih vrlina i ostala biblijska šegačenja, kao što su: prvobitni greh, mržnja prema ženama, telu i seksu, grešnost. U međuvremenu, hrišćanstvo poklanja kao dar dobrodošlice sifilis i ostale bolesti prenete takozvanim divljim narodima. Druženje Crkve i nacizma ciljalo je takođe da se istrebi jedan narod koji je za potrebe tog cilja pretvoren u narod bogoubicu. Sest miliona mrtvih. Tome treba dodati saučesništvo u deportovanju i ubijanju cigana, homoseksualaca, komunista, masona, ljudi sa levice, laika, Jehovinih svedoka, antifašističkih učesnika otpora, protivnika nacional-socijalizma, i ostalih, krivih što nisu vrli hrišćani... Sklonost hrišćana za masovna istrebljenja je davnašnja, i ona dalje traje. Tako je nedavno genocid Hutija nad Tutsima u Ruandi podržavala, branila, pokrivala katolička institucija sa lica

mesta i sam papa, mnogo hitriji da se oglasi da bi ratni zločinci sveštenici, krivci za genocid, redovnici ili angažovani u katoličkoj zajednici izbegli streljački vod nego da pruži jednu jedinu reč samilosti zajednici Tutsija. Jer u Ruandi, zemlji u velikoj većini hrišćanskoj, Crkva je pre genocida primenjivala rasnu diskriminaciju za stupanje u bogosloviju, obrazovanje, vođenje katoličkih škola, rukopolaganje ili napredovanje u crkvenoj hijerarhiji. Za vreme genocida, neki članovi sveštenstva su aktivno učestvovali: članovi katoličke institucije skupljali su i slali mačete, određivali mesta žrtava, aktivno učestvovali u varvarskim postupcima - zatvaranjem u crkvu, njenim paljenjem, brisanjem tragova buldožerom denuncijacijom, mobilisanjem za vreme propovedi, držanjem rasističkog govora. Posle pokolja, Katolička crkva i dalje koristi samostane da bi se izvesni krivci hrišćani sklonili od pravosuđa, aktivira mreže da bi se omogućio odlazak zločinaca ka evropskim zemljama, snabdeva ih avionskim kartama za Evropu zahvaljujući jednoj humanitarnoj asocijaciji - Caritas internationalis, fino uređenom milosrđu itd. - prekvalifikuje sveštenike krivce po belgijskim ili francuskim parohijskim kućama, pokriva upletene biskupe, pribegava negacionističkim68 stavovima - odbija da se koristi izraz genocid da bi se govorilo o bratoubilačkom ratu itd. Ćuti o pripremama, ćuti za vreme pokolja - više od milion izginulih za tri meseca (između aprila i juna 1994) - ćuti posle otkrivanja obima užasne nesreće, sprovedene uz blagoslov Fransoa Miterana - Jovan Pavle II napokon izlazi iz svog ćutanja da bi napisao pismo predsedniku Republike Ruande 23. aprila 1998. Njegov sadržaj ? Potresen je? Saučestvuje? Kaje se? Žali? Okrivljuje svoje sveštenstvo? Distancira se? Ne, uopšte ne: on traži odlaganje smrtne kazne za Hutu zločince odgovorne za genocid. Nikada neće izustiti nijednu reč za žrtve.

Negacionizam - doktrina koja poriče genocid nad Jevrejima od strane nacista, a naročito postojanje gasnih komora. (Larus) 68

12 Potiskivanja i nagon smrti. Opčinjenost triju monoteizama nagonom smrti objašnjiva je: kako se može izbeći prevlast nagona smrti pošto je u toj meri ubijano sve što kod sebe i svugde drugde potiče iz nagona za životom? Strah od smrti, strahovanje od ništavila, skamenjenost pred prazninom koja sledi po smrti, rađaju utešne priče, fikcije koje odbijanju života daju sva ovlašćenja. Stvarnost ne postoji, umesto nje postoje fikcije. Ovaj lažni svet koji pomaže da se živi ovde i sada u ime jednog tobožnjeg sveta, uvodi poricanje, prezir ili mržnju prema ovozemaljskom životu. Otuda toliko prilika da se ta mržnja vidi na delu: na telu, željama, strastima, nagonima, na čulnom, ženama, ljubavi, seksu, na životu u svim njegovim oblicima, na materiji, na onom od čega smo prisutniji u svetu, što će reći: na razumu, inteligenciji, knjigama, nauci i kulturi. Ovo potiskivanje svega što živi uvodi slavljenje svega što umire, krvi, rata, onog što ubija - onih koji ubijaju. Kad vađenja isečaka omogućavaju da se bira iz triju knjiga ono što dopušta da se nagonu života prida najveća snaga, religija hoće nagon smrti u svim njegovim oblicima. Potiskivanje živog proizvodi ljubav prema smrti. Uopšte uzev, svako preziranje žena - kojima se pretpostavljaju device, majke i supruge - ide uz kult smrti... Civilizacije se grade nagonom smrti. Žrtvena krv, žrtveni jarac, zasnivanje društva na ritualnom zločinu, to su opake društvene nepromenljivosti. Jevrejsko istrebljivanje Kananaca, hrišćansko razapinjanje Mesije, muslimanski Prorokov džihad prolivaju krv koja blagosilja i osveštava monoteistički cilj. Primitivno magijsko škropljenje, klanje žrtve da bi se Bog umilostivio, u ovom slučaju je klanje muškaraca, žena i dece. Ono primitivno još postoji u postmodernom, životinja i dalje traje u čoveku, zver ostaje u homo sapiensu...

III ZA POSTHRIŠĆANSKI LAICITET 1 Muslimanska sklonost ka krvi. Kao dobra sinteza dvaju monoteizama koji mu prethode, koje on prilagođava arapskoj pustinji kojom se upravlja plemenski i feudalno, islam preuzima ono najgore od pomenutih Jevreja i hrišćana: izabranu zajednicu, osećanje superiornosti, lokalno preobraćeno u globalno, posebno prošireno na univerzalno, potčinjenost tela i duše asketskom idealu, kult nagona smrti, teokratiju određenu zatiranjem drugačijeg - ropstvo, kolonijalizam, ratovanje, pljačku, totalni rat, kaznene ekspedicije, zločine itd. Podsetimo da Mojsije ubija sopstvenim rukama jednog egipatskog nadzornika radnika i da Muhamed redovno tamani mnogo sveta u borbama koje vodi počev od Nakhle (kraj 623) prve bitke islama zaključene izginulima - do 8. juna 632, datuma svoje smrti. Popis ratova, bitaka, pljački, nasilja, opsada i ostalih vojničkih poduhvata muslimanske soldateske: Badr (mart, 624) pogibija Abu Džala, prvog muslimanskog mučenika, Prorokovog družbenika (ashaba) - Uhud (mart 625) - rana Muhamedova nekoliko desetina mučenika - istočna Medina (kraj 626, početak 627) - pobijeni Jevreji - bitka zvana Šanac (627), ona u oazi Kebar (maj - jun 628), Muta itd. Trideset drugi ajet pete sure (ono što se radi jednom radi se svima; ukloniti jednog čoveka znači potamaniti sve) ne sprečava naročito čitaoca Korana da mirno zaspi. Jer, blizu dve stotine pedeset ajeta - od šest hiljada dvesta trideset pet iz Knjige - opravdava i dopusta sveti rat, džihad. To je dovoljno da se utope dve-tri vrlo bezazlene rečenice koje pozivaju na toleranciju, poštovanje drugoga, na velikodušnost ili nepristajanje na prinudu u religijskim pitanjima (!). U takvom okeanu krvi, ko se još može potruditi da se zaustavi na te dve-tri rečenice koje radije pozivaju na humanost nego na varvarstvo?

Utoliko pre što Prorokova biograflja svedoči: u njoj se stalno nailazi na ubistvo, zločin, mač i kaznenu ekspediciju. Suviše stranica poziva na antisemitizam, mržnju prema Jevrejima, na njihovo pljačkanje, istrebljenje, tako da muslimanski borac smatra da mu je dozvoljeno da pokolje sve živo među Jevrejima. Muslimanska zajednica misli isto kao i članovi Saveza: i oni se proglašavaju izabranim narodom koji je Alah odabrao, koji najviše voli (IX, 19 ali i III, 110). Međutim, između dva pretendenta na status elite, jedan je suvišan! Misliti da su drugi niže rase, da postoje ljudi nižeg reda, da Bog uspostavlja hijerarhiju među ljudima izdvajajući malu obeleženu zajednicu od ostatka čovečanstva onemogućuje drugom da pretenduje na taj isti status za sebe. Mržnja Jevreja prema Kanancima juče rađa mržnju Palestinaca prema Jevrejima danas, s tim što svako veruje da je pozvan od Boga da vlada onim drugim - onim drugima - znači, smatrajući da mu je dopušteno da ih potamani. Jer, islam odbija u suštini metafizičku jednakost, ontološku, versku, znači političku. Koran tome uči: na vrhu, muslimani, dole, hrišćani, zato što su i oni ljudi iz Knjige, potom, za njima Jevreji, podjednako učesnici u grupi, zato što su monoteisti. Najzad, posle muslimana, hrišćanina i Jevrejina, dolaze zajedno na četvrto mesto sve kategorije osuđenih na večno prokletstvo, grupa onih koji ne veruju, nevernika, inovernika, politeista i, naravno, ateista... Zakon Korana koji zabranjuje da se ubija ili ogreši o bližnjeg ili da se nad njima vrše pokolji, odnosi se restriktivno samo na članove zajednice: na Umu. Kao kod Jevreja. U okviru same muslimanske zajednice, u kojoj su tobože bližnji, hijerarhija i dalje važi: muškarci vladaju nad ženama, sveštenstvo nad vernicima, pobožni vernici vladaju nad onima koji nisu revnosni u pridržavanju verskih običaja, stari vladaju mladima. Falokratija, teokratija, gerontokratija, primitivni plemenski obrazac od početka ne prestaje već trinaest vekova. On je, suštinski nepomirljiv sa društvima proizišlim iz Veka prosvećenosti. Musliman nije bratski opredeljen: da bude brat istoverniku, to da, ali ne i ostalima koje ne smatra ni za šta, koji su za njega zanemarljiva ili mrska količina.

2 Lokalno kao univerzalno. Kao da su čitaoci Karla Šmita, što oni nisu, muslimani presecaju svet nadvoje: prijatelji, neprijatelji. S jedne strane braća u islamu, sa druge, ostali, svi ostali. Dar alislam protiv dar al-harb: dva nepomirljiva, nesaglasna sveta kojim vladaju divlji i surovi odnosi: jedan pljačkaš - drugi plen, jedan jede - drugi pojeden, jedan vlada - nad drugim se vlada. Kao u najobičnijoj džungli, rod mačaka se drži između sebe, a ostatak teritorije treba pokoriti, podjarmiti i posedovati. Zakon koji uređuje odnose među životinjama. Jedno viđenje sveta koje nije mnogo daleko od sveta kakvim ga je video Hitler koji dopušta logike obeležavanja, posedovanja, upravljanja i širenja teritorije. Lisica i živinarnik, soko i njegov plen, lav i gazela, jaki i slabi, islam i ostali. Nema prava, nema zakona, nema govora, nema razmene ili opštenja, nema inteligencije, nema mozga, već mišići, instinkt, snaga, borba, rat i krv. Univerzalno? Lokalno bez ograda - da parafraziramo Migela Torgu. Plemensko iz VII veka, feudalno iz arapske pustinje, primitivno klanovsko preneto svaki put bez promene u civilizaciju sadašnjeg trenutka, uključujući i našu, postmodernu, hiperindustrijalizovanu i digitalnu. Selo u pustinji postaje obrazac sveta. Oaza u koju ništa već vekovima ne prodire, osim nomadskih karavana, natovarenih najnužnijim namirnicama, funkcioniše kao društveni, ljudski, metafizički i politički arhetip. Jedna knjiga koja potiče iz prvih godina 630, hipotetično kazivana jednom nepismenom kamilaru, odlučuje u tančine o svakodnevici milijardi ljudi u vreme nadzvučne brzine, kosmičkog osvajanja, sveopšte informatizacije planete, realnog i univerzalnog vremena sveopštih komunikacija, sekvenciranja čovečijeg genoma, nuklearne energije, prvih trenutaka posthumane egzistencije... Ova napomena važi za lubaviče vezane za Toru i Talmud, koji takođe dele slično neznanje o današnjem vremenu. Kao pod šatorom pre hiljadu pet stotina godina, porodica čini jezgro. Nema nacionalne ili patriotske zajednice, još manje

univerzalnog ili kosmopolitskog entiteta, već je to zajednica glave porodice koji ima svoje dve, tri, četiri pokorne žene - jer prvobitna poligamija i dalje traje u Talmudu kao i u Koranu (IV, 3) - okružen je mnogobrojnom decom - Božjim blagoslovom, vlast potiče od Alaha, naravno, ali kroz glas Oca, Muža, Supruga, božjih likova pod tkaninom od kozje dlake. Svaka radnja je izložena pogledu plemena koje o njoj sudi prema aršinu prilagođenosti koranskim ili muslimanskim zakonima. Otac, ali isto tako, totalno falokratskom logikom, najstariji brat, brat i ostale varijacije na temu mužjaka. Mesto ovaploćene religije, znači politike i teokratije, to je osnovna ćelija društva: ni Platon - u Državi - ni Hegel - u Principima filozofije prava - ni Musolini, ni Hitler, ni Peten i ostali fašisti se tu ne varaju: svi znaju da se početak zajednice, rodoslov društva stvara tu, u prisnom porodičnom okruženju - prvobitnog plemena. Treba čitati ili ponovo pročitavati Engelsa i Poreklo porodice, privatne svojine i države, da biste se u to uverili... 3 Žuta zvezda i muslimanska tetoviranja. U logici zajedništva koja uključuje i isključuje, premalo znamo da žuti znak razlikovanja - ponekad turban - koji treba nositi na odeći jeste najpre odluka jednog kalifa iz Bagdada u XI veku - obično se govori o zlatnom dobu islama da bi se taj period okarakterisao - on je želeo da se Jevrejin i hrišćanin razlikuju po znaku koji je vrlo brzo postao sraman. Muslimani imaju jedan pojam - zimiju (la dhimmitude) - da imenuju zaštitnu povelju nemuslimana na islamskoj zemlji pod uslovom da je to lice ipak iz religije Knjige - sa izuzetkom zoroastrizma. Teorijski, islam važi za religiju mira i tolerancije. U stvari, zimija podrazumeva porez, taksu koja se ubira za Jevrejina, hrišćanina ili pripadnika sekte zoroastra, da bi mu se dopustilo da živi na islamskoj zemlji. Znači, otkup, nasilno uzimanje novca. Ovako zaštićenim (!), zimijama su građanska prava svedena na ne baš bogzna šta. U plemenskom društvu u kome konj omogućuje da se živi, premešta s mesta na mesto, bori, pokazuje

društveni rang, nemusliman je njega lišen: dopušten mu je magarac, mazga, ponižavajuća jahaća životinja, ali jahanje na amazonski način, na ženski način jahanja; dozvoljeno mu je da ide ulicom, ali mu nije dozvoljeno da pretiče muslimane; naravno, nošenje oružja je izričito zabranjeno - što znači da su, nenaoružani, izloženi na milost i nemilost prvog razbojnika na koga naiđu. Ponekad čak, osim znaka žute tkanine, upamćene po zlu, tetovira im se na šaci lav, kao broj na podlaktici. Teorijski uzev, zimija je ukinuta od 1839. U stvari, treba sačekati kraj Prvog svetskog rata da Otomansko carstvo konačno napusti tu praksu čije je poštovanje postalo nemoguće naturati... Naravno, famozna zaštita dobijana na papiru sa navedenim uskraćivanjima i poniženjima nije uvek izdavana vernicima nemuslimanima koji su ipak savesno plaćali porez i prihvatali da žive kao ljudi nižeg reda, daleko bilo. 4 Protiv zatvorenog društva. Upisivanje islama u jednu istoriju koja poriče Istoriju rađa zatvoreno, statično društvo, zatvoreno u sebe, opčinjeno ukočenošću umrlih. Kao što je nekad marksizam hteo da ostvari Istoriju ukidajući je, posvećujući joj bezmalo pobožan kult da bi je bolje dokrajčio, muslimanska pretenzija da se vlada planetom cilja, in fine, na čvrsto uređenje, antiistorijsko, koje napušta dinamiku realnog, a sve to radi vanvremenog kristalisanja jednog sveta zamišljenog i shvaćenog na način onostranog (ahireta). Društvo koje primenjuje načela Korana dalo bi opšti nomadski logor koji bi treslo nekoliko zemljotresa iz dubine, taman kao huka sfera koje se okreću uprazno oko sebe, slaveći ništavilo, prazninu i besmislenost mrtve Istorije. Svaka teokratija koja upućuje na obrazac jednog sveta fikcije van vremena i van prostora, u vremenu jedne konkretne istorije i geografije imanentnog prostora, cilja reprodukovanje prema obrascu prenošenja otiska koncepcijskog arhetipa. Jer planovi države ljudi arhivirani su u božjoj državi. Platonova ideja, tako slična Bogu, bez datuma nastanka, bez predviđene smrti, ničim

nedirnuta, ni temporalna, ni entropijska, bez greške, savršena, rađa priču o jednom zatvorenom društvu koje je, takođe, obdareno i atributima Pojma. Demokratija živi od pokreta, promena, ugovorom utvrđenih uređenja, fluidnog vremena, permanentnih dinamika, dijalektičkih igara. Ona se stvara, živi, menja, preobražava, gradi imajući u vidu jedno htenje proizišlo iz živih snaga. Ona pribegava upotrebi razuma, dijalogu između učesnika, komunikativnom delanju, diplomatiji isto toliko koliko pregovaranju. Teokratija funkcioniše obrnuto: ona nastaje, živi i uživa u nepomičnosti, smrti i iracionalnom. Teokratija je neprijatelj demokratije kojeg se najviše treba bojati, prekjuče u Parizu pre 1789, juče u Teheranu, 1978, i danas svaki put kad Al-Kaida postigne da progovori barut. 5 O muslimanskom fašizmu. Fašizam izaziva uvek nekolicinu savremenih istoričara koji nikada ne uspevaju da se usaglase oko jedne čvrste i konačne definicije. Da li je Peten bio fašista? Nacionalista, rodoljub, kažu neki, ali Viši nudi krajnju desnicu koja ipak nije obavezno fašistička, zaključuju oni... Jalove rasprave: postojalo je mnogo fašizama u XX veku, svaki sa svojom specifičnošću. Uostalom, moglo bi se sto poslednjih godina krstiti vekom fašizma. Crno i crveno u Evropi ili u Aziji, kaki boja u Južnoj Americi, ali, isto tako zeleno, to se suviše često zaboravlja. Jer, obaranje iranskog šaha 1978, i uzimanje celokupne vlasti od strane ajatolaha Homeinija nešto kasnije sa sto osamdeset hiljada mula, označavaju početak stvarnog muslimanskog fašizma - koji je i dalje ustoličen četvrt veka kasnije, sa blagoslovom ćutljivog i zaboravnog Zapada. Daleko od toga da znači pojavu političke duhovnosti koja nedostaje Zapadnjacima, kako to pogrešno misli Mišel Fuko oktobra 1978, iranska revolucija rađa početni islamski fašizam u istoriji ove religije. Kao što znamo, Fuko sasvim promašuje smisao tog događaja. Ne samo zato što tvrdi u Corriere della sera od 26. novembra 1978: „neće biti Homeinijeve partije, neće biti

Homeinijeve vlade” - četiri meseca kasnije, činjenice mu surovo pokazuju da greši - već zato što on identifikuje „islamsku vladavinu kao prvi veliki ustanak protiv planetarnih sistema, kao najsavremeniji oblik pobune”, ne misleći ni za trenutak na mogućnost vladavine inspirisane šerijatom... Šta je zapravo Fuko znao o Koranu i islamu? On koji je, u času kada za italijanski dnevnik piše ove članke o iranskoj revoluciji, razmišljao o zatvaranju, ludilu, zatvoru, homoseksualnosti, nerazumnosti, morao je više od svakog drugog znati da jedna islamska vladavina po svojoj suštini aktivira sve ono protiv čega se on borio: seksualnu diskriminaciju, zatvaranje marginalaca, redukovanje razlika, logiku priznanja, zatvorski sistem, disciplinu tela, opštu biomoć, panoptički model, kazneno društvo itd. Bilo je dovoljno pročitati Koran i upoznati Hadide - dva izvora šerijata - da bi se znalo da je islamska vladavina, daleko od toga da znači povratak duhovnog u politiku, značila stupanje islama u postmodernu politiku koja je, na principu teokratije, inaugurisala islamski fašizam koji je promakao veoma veštom filozofu mikrofizike vlasti... 6 Reči ajatolaha. Političari koji teoretišu o vlasti ostavljaju obično suva, direktna dela koja idu na bitno i izlažu bilo svoj program bilo svoj bilans. Rišelje i njegovo Političko zaveštanje, Lenjin koji potpisuje Državu i revoluciju, generai De Gol koji objavljuje Oštricu mača, Musolini sa Fašističkom doktrinom, Hitier sa poznatom knjigom Moja borba itd. Tu se nalazi jedna teorija o legitimnosti monarhije, jedan priručnik marksizma-lenjinizma za boljševičku upotrebu, jedna rasprava o savremenoj nauci ratovanja, jedan priručnik fašizma, jedna rasistička nacionalsocijalistička doktrina. Ajatolah Homeini ostavlja posle svoje smrti Političkoduhovno zaveštanje koje teorijski razmatra famoznu islamsku vladavinu koja je intelektualno uzbuđivala Mišela Fukoa u prvim danima iranske revolucije. Šiitski velikodostojnik iskazuje, na jednostavan, čak sažet način politički program islamske republike:

kako se sa Koranom i Prorokovim hadidima, oslanjajući se, dakle, na šerijat, može upravljati duhovima, telima i dušama na principima muslimanske religije? Brevijar islamske teokratije neosporno fašistički brevijar. Muslimanska teokratija - kao i svaka druga - podrazumeva kraj podele između privatnog verovanja i javne prakse. Religijsko izlazi iz dubine duše i osvaja celokupno područje društvenog života. Ne održava se više neposredan odnos sa Bogom, za sebe, na način mistične bliskosti, već odnos posredan, medijatizovan preko političke zajednice i postavljen na plan vladavine drugog. Kraj religioznosti za sebe, nastupanje religije za drugog. Religija postaje, prema tome, državna stvar. Ne uže zajednice, omeđene grupe, već celokupnog društva. Totalitarizam određuje ovo širenje politike na celinu ljudske sfere. Država služi ideji - rasističkoj, fašističkoj, islamskoj, hrišćanskoj itd. - pa porodica, rad, ložnica, škola, kasama, bolnica, novine, izdavaštvo, prijateljstvo, razonoda, knjižnice, seks, sud, stadion, kultura itd, sprovode vladajuću ideologiju. Otuda: islamska porodica, islamski rad, islamska ložnica, islamska škola prožimaju sve. 7 Islam, po ustrojstvu arhaičan. Kako pravdati totalitarnu i imanentnu upotrebu Korana? Polažući pravo da se držimo jednog jedinog legitimnog čitanja svete knjige. Vađenje isečaka omogućuje islam à la carte sa širokim izborom. Može se danas pozivati na Proroka i piti alkohol, jesti svinjsko meso, odbacivati veo, odbijati šerijat, kockati se na trkama, voleti fudbal, biti pristalica prava čoveka, hvaliti evropsku Prosvećenost - kao što pretenduju oni koji hoće modernizovanje muslimanske religije, hoće da žive jedan laički islam, savremen, republikanski i ostale neodržive budalaštine. Po toj istoj nekoherentnoj logici, može se isto tako biti hrišćanin i zaista ne verovati u Boga, smejati se papskim bulama, rugati se ispovesti i pričešću, ne odobravati tajne pričešća, ukidati dogme, odstraniti svako koncilsko učenje! Teorija vađenja isečaka omogućuje danas da se gaji kult samog označitelja, u isto vreme

potpuno ga ispraznivši od njegovog označenog. Prema tome, obožava se prazna školjka, klanja se pred ničim - što je jedan od mnogih znakova nihilizma našeg doba. Na drugom kraju ovog spektra, nalazimo suprotno: brižljivo poštovanje koranskih učenja. Otuda primena poligamije, mizoginije i falokratskog ponašanja u svakodnevici, poricanje egzistencijalnog kvaliteta svakoj nemuslimanskoj osobi, pravdanje ubijanja nevernika - od monoteiste do ateiste - revnosno poštovanje obreda i obaveza vernika, osuda svake upotrebe razuma itd. Koran ne dopušta religiju à la carte. Ništa ne pravda da se olako odstrane sve sure koje smetaju udobnom životu, buržujskom i integrisanom u postmodernu. S druge strane, ništa ne zabranjuje, čak sve dopušta brižljivo čitanje polazeći od kojeg se pravdaju sva zlodela na koja poziva sveti tekst: niko nije obavezan da bude musliman, ali kad se proglasi takvim, mora da pristane uz teoriju, uz učenja i da ih dosledno primenjuje. Posredi je bezuslovan princip koherentnosti. Islamsku teokratiju odlikuje maksimum moguće koherentnosti u toj stvari. Jer, islam je po ustrojstvu arhaičan: tačku po tačku, on protivreči svemu što je filozofija Prosvećenosti postigla od XVIII veka u Evropi i što podrazumeva osudu sujeverja, odbijanje netolerancije, ukidanje cenzure, odbacivanje tiranije, suprotstavljanje političkom apsolutizmu, kraj svake državne religije, zabranu magijskog mišljenja, širenje svake slobode mišljenja i izraza, proklamovanje jednakosti prava, smatranje da svaki zakon spada u ugovornu imanentnost, težnju ka univerzalnosti vladavine razuma. Sve ono što sure jasno i glasno odbacuju... 8 Fašistička tematika. Ajatolah Homeini predstavlja imama kao Koran u usponu - bez igre reči. Kao takav, on raspolaže istim kvalitetima kao papa, što će reći, nepogrešivošću. Kao duhovni vođa, on je i politički vođa. Kao svojevremeno Firer, Duče, Kaudiljo, Kondukator, Kormilar, muslimanski velikodostojnik

diktira zakon: performativna logika. On raspolaže monopolom pravilnog tumačenja svete knjige, jedini je on ovlašćen da po svom nahođenju vadi isečke koji pravdaju integralnu teokratiju. Jer, sve je u Koranu. Čitanje Korana omogućuje da se nađu svi odgovori na sva moguća i zamisliva pitanja. Novac? Trgovina? Zakon? Pravosuđe? Pravo? Obrazovanje? Suverenitet? Zene? Razvod? Porodica? Dobro uređenje? Ekologija? Kultura? Ništa mu ne izmiče, sve se nalazi u njemu. Svako ministarstvo zapadne vlade može tu naći osnovu za svoje delovanje. Vrhovni vođa raspolaže, dakle, vrhovnim izvorom, svetim tekstom, njegova reč se izjednačava sa zakonom i pravom. Teorija o čoveku određenom Proviđenjem. Ovome treba dodati jednu binarnu logiku koja suprotstavlja prijatelje i neprijatelje. Nema milosti, nema ulaženja u pojedinosti, nema finesa. Nema potrebe da se cepidlači da bi se znalo sa kim i protiv koga se vodi borba. Prema logici iranske revolucije, neprijatelji su Amerika, Izrael, Zapad, savremenost, velike sile. Mnoga imena i dekliniranja jednog te istog entiteta: Satane. Đavo, demon, vladar Zla. Svaki fašizam postupa tako označavajući neprijatelja, satanizovanog do maksimuma da bi zagrejao trupe spremne za borbu. Teorija žrtvenog jarca. Zatim, zajednička tematika fašizma i islamizma, težnja ka jednoj post-političkoj logici. A to znači? Ni desnica, ni levica, već drugde, dalje, iznad, u datom slučaju. Uz Boga. Dakle, nikakva posla sa marksističkom levicom, boljševičkom, sovjetskom, svojevremeno ateističkom, materijalističkom, komunističkom Homeini to širi na komunizam žena! - ništa ni sa američkom desnicom, potrošačkom, uživalačkom, korumpiranom, špekulantskom i kapitalističkom. Oba ta sistema su odbačena, ne rešavaju stvar. Teorija kraja politike. Znači, jedna transcendentna logika: Bog kao rešenje protivrečnosti. Ova sinteza ipak delimično zadržava oba odbačena momenta: sa levice se pozajmljuje govor solidarnosti sa najsiromašnijima, najviše lišenim sredstava, obraća se najjadnijima, pokazuje se na rečima stvarna populistička briga da se konačno okonča sa bedom sveta; sa krila desnice, uzima se mali privatni kapitalizam i vlasništvo na nekretninama. Celina

izgleda raspolaže koherentnošću koju je osigurao Alah, nosilac veze. Teorija kraja istorije. S druge strane, fašizmu i islamu je zajednička mistična logika. Nasuprot razumu u Istoriji, racionalnim uzročnim vezama ili svakoj konstruktivnoj dijalektici, ajatolah proklamuje zakon iracionalnog. Kolektivno traži žrtvovanje pojedinačnog. Svaka individualnost treba da se izgubi u tako konstituisanom totalitetu. Tako da svojim žrtvovanjem dobije jedan nov identitet, združen: učešće u mističnom telu društva, znači zajednice, što će reći Boga. Otud nastajanje (lažno) božanskog od čovečijeg. Teorija kraja razuma. Ova panteistička logika zajednice podrazumeva utapanje ja u obuhvatnu celinu. Stapanje u eteru političkog tela opravdava mučeništvo koje omogućuje jedinki da ne umre kao jedinka, pojedinačno, subjektivno, već naprotiv, da ostvari transformaciju svog bića koje i dalje traje u mističnoj zajednici na uzvišen način zato što je večno, neistorijsko i vanistorijsko. Otuda muslimanske kamikaze. Teorija egzistencijalne eshatologije. Isto tako, islamska teokratija se oslanja - kao i svaki fašizam - na hipermoralnu logiku. Bog gospodari Istorijom, njegov plan se upisuje u realnost, njegova namera se stalno pokazuje. Svaka subjektivnost pokorava se naređenjima Alaha koji zahteva etičko očišćenje vernika; otuda mržnja prema telu, čulnosti, slobodnom seksu, željama itd. Ostvarenje moralnog poretka, kao prilike za hipostaze, vodi ka mističnom empireju69. A to podrazumeva osudu razvrata, homoseksualnosti, kocke, droge, noćnih barova, alkohola, prostitucije, filma, parfema, lutrije i ostalih poroka koje je žigosao ajatolah. Teorija asketskog ideala. Najzad, fašizam i islamizam podrazumevaju logiku regrutovanja. Ništa i niko ne sme da se ne odazove pozivu, otuda opšta mobilizacija svih točkova državne mašinerije. Kontrola svih institucija, štampe, vojske, novinarstva, obrazovanja, sudstva, policije, državnih službenika, intelektualaca, umetnika, naučnika, pisaca, govornika - dixit tekst - naučnih istraživača. Kompetentnost u svojoj oblasti aktivnosti prelazi u drugi plan. A 69

Empirej - muslimansko nebo. - Prim. prev.

prvi plan? Vera, žar, pobožnost, revnost u pridržavanju verskih obaveza. Teorija militarizacije društva. Sve ono što obično određuje fašizam nalazi se u teorijskom stavu i praksi islamske vladavine: masa kojom vlada nadahnuti harizmatski vođa; mit, iracionalno, mistika uzdignuti u pokretačku snagu Istorije; zakon i pravo stvoreni rečju vođe; težnja da se sruši stari svet da bi se od njega stvorio novi - novi čovek, nove vrednosti; vitalizam pogleda na svet, praćen ponornom tanatofilskom strašću; ekspanzionistički rat doživljen kao dokaz zdravlja nacije; mržnja prema prosvećenosti - razumu, marksizmu, nauci, materijalizmu, knjigama; režim policijskog terora; ukidanje svakog razdvajanja između privatne i javne sfere; izgradnja zatvorenog društva; utapanje jedinke u zajednicu; njeno ostvarivanje kroz gubljenje sebe i spasonosno žrtvovanje; slavljenje ratničkih vrlina - muževnosti, mačizma, bratstva, drugarstva, discipline, mizoginije; razaranje svakog otpora; militarizacija politike, ukidanje svake individualne slobode; temeljna kritika ideologije prava čoveka, stalna ideološka obrada; pisanje istorije parolama s negativnim predznacima - antisemiti, antimarksisti, antikapitalisti, antiamerikanci, antimodernisti, antizapadnjaci; porodica uzdignuta do prve karike organske celine. Manje-više, ovaj niz dopušta da se nešto definiše kao fašizam, i kao fašizmi. Teokratija veze svoj vez uvek sa varijacijama na m temu... 9 Fašizam lisice, fašizam lava. XXI vek počinje bespoštednom borbom. S jedne strane judeo-hrišćanski Zapad, liberalan u ekonomskom smislu reči, surovo kapitalistički, divlje trgovački, cinično potrošački, proizvođač lažnih dobara, koji ne haje ni za koju vrlinu, viceralno nihilistički, koji ne zna ni za veru ni za zakon, jak sa slabima, slab sa jakima, lukav i makijavelistički sa svima, opčinjen novcem, profitima, na kolenima pred zlatom, liferant svake vlasti, generator svih dominacija - sjedinjenih tela i duša. U tom poretku, teorijski sloboda za sve, a u stvari sloboda

samo za šaku ljudi, za vrlo malo njih, dok su ostali, većina, ogrezli u bedi, siromaštvu, poniženju. Sa druge strane, muslimanski svet, pobožan, revnostan, sirov, netolerantan, nasilan, zapovednički i osvajački. Fašizam lisice protiv fašizma lava, jedan stvara svoje žrtve na postmoderan način, sa novim oružjem, a onaj drugi pribegava hiperterorizmu noževa, skrenutih aviona i opasača s zanatskim eksplozivom. Oba tabora se pozivaju na Boga, svaki odobrava božji sud prvobitnih ljudi. Osovina dobra protiv osovine zla, sa frontovima koji se stalno izvrću... Ovaj rat se vodi između monoteističkih religija. S jedne strane, Jevreji i hrišćani, novi krstaši; sa druge, muslimani, postmoderni Saraceni. Treba li izabrati svoj tabor? Opredeliti se za cinizam jednih pod izgovorom borbe protiv varvarstva onih drugih? Treba li se zaista angažovati ovde ili tamo kada se te dve verzije sveta smatraju za dva bezizlaza. Ulazeći ne tako davno u manihejizam i prihvatajući zatvaranje u tu zamku, Mišel Fuko je pozdravio perspektivu duhovne politike iranske revolucije zato što je nudila alternativu onome što je on nazivao „planetarnim sistemima” - 1978. godine se još ne govori o mondijalizaciji. A već od tada Fuko zapaža da je pitanje političkog islama suštinsko za epohu, ali i za godine koje nastupaju. Primljeno na znanje. 10 Protiv religije laika. U ovom opustošenom pejzažu jednog Zapada na umoru, borba izvesnih laika izgleda ponekad zahvaćena ideologijom protivnika: mnogi borci za tu stvar toliko liče na klerikalce, da se čovek može prevariti. Još gore od toga: na karikaturu klerikalaca. Nažalost, savremena slobodna misao često miriše na tamjan, ona se bestidno parfimiše svetom vodicom. Kao duhovnici neke crkve ateističkih bogomoljaca, učesnici ovog istorijski značajnog pokreta su, izgleda, propustili voz postmoderne; ne bori se danas protiv monoteizma oružjem Gambetine republike. Svakako, borba slobodnog mislioca je imala veliki značaj za nastupanje moderniteta: dekonstrukcija hrišćanskih priča,

dekulpabilizacija savesti, laicizacija sudske zakletve, obrazovanja, zdravstva i vojske, borba protiv teokratije a za demokratiju, i naročito u njenom republikanskom obliku, razdvajanje crkve i države, kao najslavnija pobeda. Ipak, laički katehizisi, građanski obredi - krštavanja, pričešća (!) - svetkovanja mladosti, borba protiv zvonjenja zvona po selima, težnja ka novom kalendaru, borba protiv obožavanja ikona, borba protiv nošenja mantije malo odviše mirišu na postupke hrišćanskog otpadnika. Dehristijanizacija ne prolazi kroz trice i prazno brbljanje nego kroz rad na episteme jedne epohe, kroz izvesno vaspitavanje svesti u pravcu razuma. Jer, revolucionarna epizoda dehristijanizacije proizvodi isto tako brzo kult Vrhovnog bića i ostale praznike, isto toliko klerikalno glupe i nedotupavne. Razmišljajmo u dijalektičkim pojmovima: preterivanja se objašnjavaju i pravdaju surovošću borbe tog vremena, žilavošću protivnika koji raspolažu punom vlašću nad telima, dušama, savestima i kontrolom celokupnog ustrojstva civilnog, političkog i vojnog društva od strane hrišćana. Kad slobodni mislioci žigošu svoje neprijatelje tretirajući ih kao vaške i gamad - jer su paraziti, kao paukove i zmije - jer su lukavi, kao svinje i jarce - jer su prljavi, sramni, pohotljivi, kao sove i slepe miševe - jer su mrak i mračnjaštvo, kao orlušinu - zbog sklonosti ka mrcini! - i kao gavrane - zbog podlosti, klerikalci na to odgovaraju: majmun - Darvin! - svinja - epikurejska svinja koja ne može crći - pseto - lajavac što se javno sparuje, drag Diogenu... Folklor dobija u sočnosti, a rasprava gubi od kvaliteta. 11 Suština i oblik etike. Još nezgodnije: borbeni laicitet se oslanja na judeo-hrišćansku etiku, veoma često se zadovoljavajući time da joj promeni etiketu. Imanuei Kant, pišući Religiju u granicama čistog uma pruža veoma često brevijar za laičko mišljenje: jevanđeljske vrline, načela deset zapovesti, zavetni pozivi koriste novu prezentaciju. Čuvanje suštine, menjanje oblika. Laicizacija judeo-hrišćanskog morala odgovara veoma često imanentnom ponovnom pisanju transcendentnog diskursa. Ono

što dolazi s neba nije poništeno već ponovo prilagođeno za zemlju. Sveštenik i crni husar Republike se bore, ali konačno se bore za u suštini sličan svet. Priručnici o moralu u republikanskim školama uče da je porodica odlična, uče o vrlinama rada, o potrebi da se roditelji poštuju i starijima ukazuje čast, o opravdanosti nacionalizma, patriotskim obavezama, nepoverenju prema čulnosti, telu i strastima, lepoti manuelnog rada, pokoravanju političkoj vlasti, obavezama prema sirotinji. Šta bi tu imao da prigovori seoski sveštenik? Rad, Porodica, Otadžbina, laičko i hrišćansko sveto trojstvo. Laička misao nije dehristijanizovana misao već imanentno hrišćanska. Sa racionalnim i više pojmovnim jezikom, kvintesencija judeo-hrišćanske etike i dalje traje. Bog napušta nebo da bi se spustio na zemlju. On ne umire, ne ubijaju ga, ne sklanjaju ga, prilagođavaju ga polju čiste imanentnosti. Isus ostaje junak oba pogleda na svet, od njega se traži samo da skloni svoj oreol, da izbegne taj razmetljivi znak... Otuda jedna relativistička definicija laiciteta: dok episteme ostaje judeo-hrišćanska, ponaša se kao da religija ne prožima, ne napaja svesti, tela i duše. Govorimo, mislimo, živimo, radimo, sanjamo, maštamo, jedemo, patimo, spavamo, začinjemo kao judeo-hrišćani, obrazovani u dve hiljade godina biblijskog monoteističkog kalupljenja. Prema tome, laicitet se bori da omogući svakome da misli šta hoće, da veruje u svog boga, samo da to ne saopštava javno. Ali, Hristova laicizovana religija javno vodi kolo... Nikakve teškoće, u tom slučaju, da se u savremenoj Francuskoj republici potvrdi jednakost Jevrejina, hrišćanina, muslimana, ali i budiste, šintoiste, animiste, politeiste ili agnostika i ateiste. Sve može zaista ostaviti utisak da jedno vredi koliko i drugo dok ostaje u savesti i prisnosti svesti, pošto spolja, u javnom životu, okviri, oblici, snage, to znači ono bitno - etika, politika, bioetika, pravo - ostaje judeo-hrišćansko. 12

Za posthrišćanski laicitet. Prevaziđimo, dakle, laicitet, još suviše prožet onim protiv čega hoće da se bori. Bravo za ono što je bio, pohvala njegovim minulim borbama, dižemo čašu za ono što mu dugujemo. Ali idimo napred dijalektički. Borbe danas i sutra traže novo oružje, bolje skovano, efikasnije, oruđe ove epohe. Još jedan napor, dakle, da bi se dehristijanizovala etika, politika i ostalo. Ali i laicitet koji bi dobio da se još više emancipuje od judeohrišćanske metafizike i koji bi zaista mogao poslužiti u predstojećim ratovima. Jer, izjednačujući sve religije i njihovo negiranje, kako na to poziva laicitet koji danas trijumfuje, jamči se za relativizam: jednakost između magijske i racionalne misli, između priče, mita i argumentovanog govora, između govora čudotvorne moći i naučnog mišljenja, između Tore i Rasprave o metodi, Novog zaveta i Kritike čistoga uma, Korana i Genealogije morala. Mojsije vredi koliko Dekart, Isus kao Kant i Muhamed kao Niče... Jednakost između jevrejskog vernika, ubeđenog da se Bog obraća njegovom pretku da bi mu poverio svoj izbor, i - da bi to učinio, otvara mu more, zaustavlja Sunce itd. - i filozofa koji postupa po principu hipotetično-deduktivne metode? Jednakost između vernika ubeđenog da je njegovog junaka rodila devica, da ga je razapeo Pontije Pilat, da je vaskrsao trećeg dana, da od tada spokojno živi sedeći zdesna od oca - i mislioca koji razgrađuje fabrikovanje verovanja, pravljenje jednog mita, stvaranje priče? Jednakost između muslimana uverenog da mu piti vino i jesti svinjsko pečenje definitivno zabranjuje pristup u raj dok mu ubistvo nevernika naprotiv širom otvara rajska vrata - i krajnje savesnog analitičara koji, po pozitivističkom i empirijskom principu, dokazuje da monoteističko verovanje vredi koliko i verovanje dogonskog animiste koji smatra da se duh njegovih predaka vraća u obliku lisca? Ako je tako, prestanimo da mislimo... Ovaj relativizam je štetan. Ubuduće, pod izgovorom laiciteta, svi diskursi podjednako vrede: zabluda i istina, pogrešno i tačno, fantastično i ozbiljno. Mit i priča mere koliko i razum. Magija vredi koliko i nauka. San koliko i java. Međutim, svi ti diskursi ne vrede podjednako: oni iz neuroze, histerije i misticizma potiču iz drugačijeg sveta od diskursa pozitiviste. Kao god što ne treba

ostaviti bez opredeljenja dželata i žrtvu, dobro i zlo, ne treba tolerisati neutralnost, dobronamernost ispoljenu prema svim registrima diskursa, uključujući tu i one magijskih mišljena. Treba li ostati neutralan? Možemo li sebi još dozvoliti taj luksuz? Ne verujem... U vreme kad se približava odsudna bitka - već izgubljena za odbranu prosvetiteljskih vrednosti protiv magijskih stavova, treba unapređivati posthrišćanski laicitet, što će reći ateistički, borbeni i radikalno suprotstavljen tom društvenom opredeljenju između zapadnog judeo-hrišćanstva i islama koji se bori protiv njega. Ni Biblija, ni Koran. Među rabinima, sveštenicima, imamima, ajatolama i ostalim mulama, ja i dalje dajem prednost filozofu. Od svih tih hokus-pokus teologija, radije se pozivam na mišljenja koja predstavljaju alternativu u dominantnoj filozofskoj istoriografiji: mišljenja podsmevala, materijalista, radikalnih cinika, hedonista, ateista, senzualista, sladostrasnika. Oni znaju da postoji samo jedan svet i da nas svako pozivanje na neki drugi navodi da izgubimo uživanje i dobit od ovog jedinog koji postoji. A to je stvarno smrtni greh...

BIBLIOGRAFIJA

ATEIZAM 1 Ateističko siromaštvo. Bibliografija o ateističkom pitanju je siromašna. Retka u poređenju sa publikacijama posvećenim religijama - ko je video sektor posvećen ateizmu u knjižarama? dok sve varijacije na religijsku temu raspolažu svojim podsektorima - a povrh toga lošeg kvaliteta. Kao da su autori obrađujući tu temu hteli da obraduju deikole! Anri Arvon (Henri Arvon) otvara vatru jednom sveskom iz biblioteke „Que sais-je?”. pod naslovom L’athéisme, 1967: polovina ove knjižice posvećena je ateizmu Demokrita, Epikura, Lukrecija, La Mot Le Vejera, Gasendija, Pjera Bela, Tomasa Hobsa, Džona Loka, Hjuma i ostalih koji nikada nisu poricali postojanje Boga ili bogova... Ista primedba važi za Hegela - ateistu! Stirner je razmatran u poglavlju posvećenom ničeanskom ateizmu, a njegova jedina knjiga L’Unique et sa propriété potiče iz godine Ničeovog rođenja: evo jednog preranog ničeanca! Druga gteška: izostavljanje Frojda, ipak autora L’avenir d’un illusion - koja se može čitati u izdanju PUF u prevodu Mari Bonapart - apsolutno demontirajući religiju i upisujući se u red velikih tekstova koji dekonstruišu religijsko. Anri Arvon, istoričar anarhizma, završio je život preobraćen u libertarizam - jedan ultralibertarizam koji je svojevremeno radovao Roualda Regana... Nailazimo na iste ili gotovo iste mane u monumentalnoj Histoire de l’athéisme Žorža Minua (Georges Minois, Fayard, 1998) šesto sedamdeset jedna stranica, od kojih dve posvećene Frojdu! Osim pogrešne upotrebe epiteta kojim se

određuju politeisti, deisti, heterodoksni hrišćani - Epikur, Rable, Hobs na omotu sa Sadom, Ničeom i Sartrom! - uvod u kome autor pokušava da razmišlja o ateizmu vredelo bi preskočiti a ostatak knjige smatrati kataloškim listićima koje on slaže, polazeći od kojih čovek može sam da izabere šta će čitati. Shvatiti kao zbirku kataloških listića koje treba probrati... 2 Bog je mrtav, a tako? Da bi se proverili uslovi tog ubistva, Niče, naravno, i čuveni paragraf 125 - „L’insensé” - iz Gaisavoir. Čitati takođe Ecce homo i L’Antéchrist u „Oeuvres”, dva toma (Bouquins, Laffont, 1993). Da bi se našla ova maturska tema za završne razrede - „Bog je mrtav, onda je sve dopušteno” (Dostoïevski, Les frères Karamazov, Pléiade). Pošto nema dobre istorije ateizma, koju tek treba napisati, čitaćemo dva filozofska pristupa ovom pitanju: najpre Žak-Ž. Natanson (Jacques-J. Natanson, La mort de Dieu. Essai sur l’athéisme moderne, PUF, 1975). Autor daje jasno i inteligentno štivo o pitanjima koja se odnose na ateizam, informaciju, analizu i komentar. Osam stranica bibliografije. Zatim, i u istom duhu: Dominik Folšid (Dominique Folschied, L’esprit de l’athéisme et son destin, La Table ronde, 1991). Niče i Dostojevski su tu naveliko analizirani. 3 O antifilozofiji i njenoj suprotnosti. Ovaj pojam je objašnjen u jedinom delu koje je, čini mi se, posvećeno ovom pitanju: Diddje Maso (Didier Masseau, Les ennemis des philosophes. L’antiphilosophie au temps des Lumieres, Albin Michel). Jezuiti, jansenisti, apologisti, borbeni katolici manifestuju u jeku XVIII veka mržnju prema filozofima - Rusou, Volteru, Didrou – i mržnju prema filozofiji. Istoriografija je ugladila ovaj vek da bi od njega načinila isključivo Vek prosvećenosti, zaboravljajući da postoji s jedne strane hrišćanska, osvetnička, militantna i polemička tradicija, a sa druge oni koje ću nazvati

ultrašima filozofije - ateisti - La Metri, Holbah, Helvecijus koje pouzdane vrednosti Prosvećenosti kritikuju i u ime deizma se protiv njih bore... Dvadeset i sedam stranica izvrsne bibliografije. Garasova knjiga (Garasse) La Doctrine curieuse povukla je nogu u prethodnom veku. Ponovno izdanje će se pojaviti kod (Encre-Marine). Da bi se konstatovalo da Vanini nikada nije bio ateista, već pre panteista i hrišćanin (Oeuvres philosophiques, Adoiphe Delahays, 1856), koje od tada nikada nije ponovo izdato... Prevod Rusloa (X. Rousselot). Videti takođe Emila Namea (Emile Namer, La vie et l’oeuvre de J. C. Vanini, Vrin, 1980). Kao pandan antifilozofiji, ova zbirka tekstova ostvarena pod uredništvom (Patrick Graille et Mladen Kozul, Discours antireligieux français du dix-huitième siècle. Du curé Meslier au marquis de Sade, L’Harmattan, Les Presses de l’Université de Laval, 2003): dragocena antologija sa isto tako neophodnim napomenama. Lek za jučerašnje i današnje neprijatelje filozofije... Bezmalo prvi ateista - Krištovao Fereira (Cristovao Ferreira) - napisao je (La supercherie dévoilée). Tekst od tridesetak stranica žalno je prikazao Žak Prust (Jacques Proust), univerzitetski nastavnik, dovoljno pretenciozan da stavi svoje prezime na naslovnu stranicu ovog dela koje je preveo sa izvesnom Marjan koja nosi isto ime. Tako da se veruje da je on autor ove knjige dok se samo ime Fereire uopšte tu ne pojavljuje... Pošteno, elegantno! Podnaslov knjige: (Une réfutation du catholicisme au Japon au XVII siecle) - „dans le Japon” bi omogućilo da se malo manje oseti univerzitetsko pero, ali hajde-de... Objavljeno kod (Chandeigne). Bibliografija sadrži, naravno, sve članke ovog paklenog tandema... 4. Buržujska utroba i katolička creva. Poznata je čuvena rečenica opata Melijea u kojoj je on poželeo da svi plemići budu obešeni i zadavljeni svešteničkim crevima... Ponovo ćemo je naći u tri toma (Oeuvres de Jean Meslier, éd. Anthopos, 1970). Za one koje bi dve hiljade strana uplašilo, veoma dobro izrađen

kompendijum pod naslovom Mémoire (Exils, 2000). Nezaobilazan rad koji verovatno neće biti prevaziđen Morisa Domanžea (Maurice Dommanget, Le curé Meslier. Athée, communiste et révolutionnaire sous Louis XIV, Julliard, 1965), pregled je svega onog što se može znati o tom delu jednog autentičnog filozofa koga je klasična istoriografija očigledno odstranila, jer je imao sve da se ne svidi: svoju mržnju prema Bogu, hrišćanstvu, idealizmu, asketskom idealu i svoju pohvalu slobodi, hedonizmu i zemaljskom životu. Za ljubitelje sažetih izdanja videti Marka Bredela (Marc Bredel, Jean Meslier l’enragé. Pretre athée et révolutionnaire sous Louis XIV, Balland, 1983). Gotovo potpuno uklanjanje Domanžeovog podnaslova kazuje po svoj prilici ono što drugi duguje prvom... Od tog istog izvrsnog Domanžea može se čitati kritička intelektualna biografija Silvena Marešala (Sylvain Maréchal. L’homme sans Dieu. Vie et oeuvre du Manifeste des égaux), ali takođe (le Dictionnaire des athées, Spartacus, 1950). Tu je opet nezaobilazan pregled o jednom misliocu koji je takođe iščezao iz savremenog intelektualnog opticaja. 5 Holbabovska družina. Božanstveni Holbah! Zahvaljujući hrabrosti i vedroj odluci Žan-Pjera Žaksona (Jean-Pierre Jackson) - koji od svega što dotakne načini izvanredan izdavački rad raspolažemo jednim izdanjem koje je u toku Ouvres philosophiques. Tri monumentalna toma su objavljena u izdavačkoj kući (Alive). Od toga Le christianisme dévoilé, La contagion sacrée i la Théologie portative u tome 1, l’Essai sur les préjugés, le Système de la Nature i neverovatna Histoire critique de Jésus-Christ u le tome 2, i u le tome 3, le Tableau des saints, Le bon sens, la Politique naturelle i l’Ethocratie : treba ovo apsolutno predavati na tečajevima na kojima će se informisati o ateizmu! Snaga ateističkog žara ovog filozofa je velika. On pretvara u prah deistička uspijanja Rusoa, antiklerikalne komedije Voltera, branioca religije za narod i Didroova kolebanja po pitanju Boga.

Izbor tekstova u jednom tomu - koji se ne može naći - od Renea Ibera (René Hubert, D’Holbach et ses amis, André Depeuc, izdavač), u jednoj antihrišćanskoj ediciji, on je takođe izdao spis o Ničeu Gurmona i Žila de Gotjea (Gourmont et Jules de Gaultier). Zatim, od Pjera Navila (Pierre Naville, D’Holbach et la philosophie scientifique au XVIII siecle, Gallimard, 1967). Ponovno izdanje nekoliko dela filozofa u izvanrednoj Fajarovoj biblioteci (Corpus de Fayard) omogućilo je zbirku priloga časopisa Corpus o Holbahu. 6 Pneumatski hidroterapeut. Nepostojanje Fojerbaha na izdavačkom filozofskom tržištu je isto tako skandalozno. Izuzev prikupljanja nasleđa i korišćenja od strane Luja Altisera (Louis Althusser), prevodioca Manifestes philosophiques. Textes choisis (1839-1845) za PUF, zatim 10/18 godine 1960, ili njegovog epigona Žan-Pjera Ozjea (Jean-Pierre Osier) kome se duguje francuska verzija za (L’essence du christianisme, Maspero, 1982), uzalud bismo tražili nešto drugo. Inače, prevod Ž. Rua (J. Roy) iz 1864. za knjigu pod naslovom La religion, de L'essence de la religion (1845), Mort et immortalité (1930), Pensées diverses i Remarques, preuzeto kod (Vrin, 1987). Skorije objavljene (Pensées sur la mort et l’immortalité, Cerf, prevod Ch. Berner, 1991. O Fojerbahu nema bogzna šta: od Anrija Arvona - autora loše sveske o ateizmu u ediciji “Que sais-je?” - Ludwig Feuerbach ou la transformation du sacré, PUF, 1957 i, sažetije, sa izborom tekstova, od istog autora Feuerbach, PUF, 1964. Aleksis Filonenko (Alexis Philonenko) je napisao jedan pregled o La jeunesse de Feuerbach (1828-1841) Introduction a ses pensées fondamentales, Vrin, 1990; voleli bismo isti takav titanski rad o trideset poslednjih godina filozofa... Žan Salam (Jean Salem) ukratko omogućuje pristup sa Une lecture frivole des écritures. „L’Essence du christianisme” de Ludma Feuerbach, Encre Marine, 2003. 7

O jednoj judeo-hrišćanskoj episteme. Fuko (Foucault) utanačuje pojam episteme u Le mots et les choses, 1966. U Dits et écrits, tome 2, on tvrdi: „Svi fenomeni odnosa među naukama ili između različitih naučnih diskursa čine ono što ja nazivam episteme jedne epohe”. Očigledno, on ne može da obuhvati potankosti jedne episteme sem u arheološkim terminima, na veoma nesigumom terenu. Govoreći o hrišćanskom telu u Féeries anatomiques predložio sam put kojim bi se moglo pristupiti pitanju episteme polazeći od zapadnjačke telesnosti. O ovoj temi može se čitati Nikola Marten i Antuan Spir (Nicolas Martin et Antoine Spire, Dieu aime-t-il les malades? Les religions monothéistes fàce à la maladie, Anne Carriere, 2004) da bi se videlo koliko mnogo judeo-hrišćanska ideologija prožima pitanja zdravlja, bolesti i, nažalost, bioetike. Izlaganje hrišćanskog stava po pitanjima zdravlja nalazi se u Povelji zdravstvenog osoblja čiji je autor (le Conseil pontifical) za biskupsko pismo o zdravstvenoj službi, a izdavač (la Cité du Vatican, 1995): zaprepašćujuće je izmeriti koliko naša bioetika tapka u mestu, čak ide unazad, usled retrogradnih stavova Crkve koje brane laici poškropljeni svetom vodicom... O pitanju prava i njegovom judeo-hrišćanskom formatiranju, precizirao sam svoj stav u „Pour en finir avec le jugement des hommes” in L’archipel des comètes, Grasset. 8 Hrišćanski ateizam! Andre Kont-Sponvil (André ComteSponville) ne odbacuje moju formulaciju ali daje prednost „ateisti verniku”. On objašnjava šta pod tim podrazumeva u A-t-on encore besoin d’une religion?, Les Editions de l’Atelier, 2003. „Ateista, pošto ne verujem ni u kojeg Boga; ali vernik pošto se prepoznajem u izvesnoj tradiciji, izvesnoj istoriji, i u onim judeo-hrišćanskim vrednostima (ili grčko-judeo-hrišćanskim) koje su naše”, strana 58. Isto tako Lik Feri (Luc Ferry) odbacuje ateistički stav pretpostavljajući mu agnostičku opciju - oprezniju u svemu. Videti L’homme-Dieu, Grasset.

Ovaj hrišćanski tropizam, jasnije prihvaćen, nalazi se u savremenoj filozofiji kod Mišela Anrija i Đovanija Vatima (Michel Henry et Giovanni Vattimo). Prvi prilazi hrišćanstvu kao fenomenolog u Incarnation, Seuil, 2000, Paroles du Christ, Seuil, 2004, i C’est moi la vérité. Pour une philosophie du christianisme, Seuil, 1996. Drugi kao hermeneutičar... Videti Espérer croire, Seuil, 1998 i Après la chrétienté, Calmann-Lévy, 2004. Ili: kako utopiti Bibliju u lustralnu vodu Etre et temps da bi se dobila solucija - u hemijskom smislu - čudesna... 9 Permanentnost sholastike. Uopšte ne ateisti, već otvoreno hrišćani, mogu se takođe čitati: Žan-Lik Marion (Jean-Luc Marion), Dieu sans l’être, PUF, 2002 i Rene Žirar (René Girard), Je vois Satan tomber comme l’éclair, Grasset, 1999. Zatim, u jevrejskoj tradiciji pomešanoj sa ruskom, italijanskom, španskom, francuskom filozofijom, ali nikako ne s nemačkom, Vladimir Jankelevič (Vladimir Jankélévitch), Traité des vertus, hiijadu pet stotina stranica koje čine više tomova: Le sérieux de l’intention, Les vertus et l’amour, L’innocence et la méhanceté. Ista tradicija, ali ovoga puta pomešana sa hajdegerovskom fenomenologijom, Emaniel Levinas (Emmanuel Levinas), Autrement qu ’etre ou audelà de l’essence, Nijhoff, 1974. Odade proizlazi da je bolja ljubav nego rat, hrabrost nego kukavičluk, oproštaj nego osvetoljublje, Drugi nego Ja. Na papiru savršeno. MONOTEIZMI 1 Cena jedinih knjiga. Teorijski, tri monoteizma se prikazuju kao jedina religija jedne jedine knjige, a zapravo te jedine knjige su brojne... Prestižna biblioteka Plejade kod Galimara donosi čudnu odluku: ona objavljuje ova dela u mišje sivom omotu dok antičke tekstove nudi u zelenom... Zašto ne povezati u istoj boji kao

Homera, Platona i Avgustina Bibliju, Koran, Međuzavetne spise ili Hrišćanske apokrife spise? Jer to su isključivo istorijski tekstovi... Koristio sam Bibliju Emila Ostija i Žozefa Trenkea, kod Seja (Emile Osty et Joseph Trinquet, Seuil). Ona je u poređenju sa izdanjem Plejade u tri toma utoliko zgodnija jer ubacuje naslove u tekst, što olakšava snalaženje. S druge strane, sistem beležaka i napomena je bez istinske koristi... Koran u Plejadi, u prevodu D. Masona (D. Masson) - u islamofilskoj verziji, slutimo. Sistem napomena treba revidirati takođe, i to iz istih razloga... O istoričnosti Biblije: Izrael Finkelsten i Nil Ašer Silberman (Israël Finkelstein et Neil Asher Silberman, La Bible dévoilée, Gallimard), vrvi istorijskim podacima o radionici za mitološku izradu ove knjige. Ostala osnovna dela: Le Pentateuqtie, ekumenski prevod, Cerf, Société Biblique Française. I Talmud. Traité Pessahim, u prevodu Izraela Salzera (Israel Salzer, Gallimard, Folio). Nedostaje istinsko kritičko i ateističko izdanje svih ovih knjiga! Nećemo izgubiti vreme ni čitajući Catéchisme de l’Eglise catholique, Mame et Plon... Postojanost i stalnost mitologija nasleđenih iz vremena minulih već više od hiljadu godina! Za one koji bi hteli da se bliže upoznaju sa angelologijom, jedno celo krilo tog minulog sveta, videti Pseudo-Denys l’Aréopagite, Oeuvres complètes, trad. Maurice de Gandillac, Aubier. I, magistralna sinteza Les anpes, (Philippe Faure, Cerf, Fides). O njihovim staništima: Soubhi el-Saleh, La vie juture selon le Coran, Vrin. 2 Knjige o jedinim knjigama. Knjižare i biblioteke prepune su verskih knjiga. Koliko je njihovo obilje, toliko su retke knjige posvećene ateizmu! S vremenom, ove police se množe po knjižarama, nedaleko od onih koje slave New Age, lični razvoj, astrologiju, budizam, tarot i ostale manifestacije iracionalnog - čitati uzgred delo koje je Adorno posvetio horoskopima Des étoiles à la terre, (trad. Gilles Berton, Exils) u

kojem mnoge analize funkcionišu, jasno, da bi se shvatilo religiozno verovanje. Princip rečnika je od stvarne koristi. Videti le Dictionnaire des monothéismes, pod uredništvom Zaka Potena i Valantin Ziber (Jacques Potin et Valentine Zubert, Bayard): tri dela, Judaizam, Hrišćanstvo, Islam, alfabetske odrednice, završni indeks i jedan drugi na kraju svake odrednice: čime brzo raspolagati minimumom o jednom pojmu Le Dictionnaire de l’ Islam, Religion et civilisation (Encyclopaedia Universalis, Albin Michel) značajna je. Malek Šebel (Malek Chebel) ostvaruje svojim Dictionaire des symboles musulmans, (Albin Michel) svakako svoju najbolju knjigu, u najmanju ruku ponajmanje pristrasnu. Korisna upućivanja na sure, bibliografiju i korisne korelate. Čitanje Talmuda je krajnje dosadno! čitaoci koji nisu hrabri moći će da pročitaju knjige Adena Stensalca (Adin Steinsaltz), Introduction au Talmud, (Albin Michel, et A. Cohen, Le Talmud, trad. J. Marty, Petite Bibliotheque Payot). Odlične istorijske sinteze u prvoj knjizi, tematska u drugoj, obilno popunjena citatima. Naravno, kontakt sa samim tekstom Talmuda je bitan, svakako za suštinu ideje, ali i da bi se shvatila ekonomija jedne logike, jedne dijalektike i jednog mišljenja. O islamu, prednost bismo dali Rodi Aliliju (Rohdy Alili), Qu’est-ce que l’islam? La Découverte, nad Dictionnaire amoureux de l’islam Maleka Šebela, (Plon), parcijalno i pristrasno: islam, religija mira i ljubavi (!), koja toleriše vino („nikada se nije postavljalo pitanje radikalnog ukidanja vina, već samo odvraćanja dobrih vernika od njega”, strana 617), eto neobičnog paradoksa do koga se stiže ukoliko se izbegavaju u odrednicama ovog rečnika: Rat, Pljačke, Borbe, Osvajanja, Antisemitizam - što ipak čini suštinu života Proroka i islama tokom vekova - s druge strane, ima jedan tekst o krstaškim ratovima. Ista primedba u pogledu izostavljanja odrednice Jevreji, Antisemitizam... Što se tiče seksualnosti, čitaćemo srećom: „islam je oslobodio seks i od njega učinio mesto susreta krajnje druževnosti”, strana 561. Pitaćemo žene koje trpe šerijat šta o tome misle, jer Malek Šebel, (videti članak Žena) smatra da se rđavo ophođenje prema ženama

duguje zaostalim vladama, nekompetentnim političarima, ali nikad samom tekstu Korana... 3 Protivotrov za monoteističke podvale. Čitati Raula Vanegema: De l’inhumanite de la religion, (Denoël). Ali i njegov predgovor za (L’art de ne croire en rien), praćen sa Livre des trois imposteurs (Payot-Rivages). Ta tri obmanjivača su Mojsije, Isus, Muhamed... Videti takođe važnu, veoma produbljenu knjigu sa čudnim zaključcima - Jevreji, “taj duhovni narod (kao što se govori o konceptualnoj umetnosti) jeste jedna verbalna kreacija”, strana 118 - od Žana Solera (Jean Soler), Aux origines du Dieu unique. L’invention du monothéisme, (éd. de Fallois, 2002): gde autor pokazuje kako Hebrejci prelaze sa politeizma na monoteizam da bi osigurali svoju ontološku egzistenciju polazeći od jedine knjige. Ali isto tako kako se njihova poruka ljubavi tiče samo njihovih bližnjih - „Bog svih ili Bog Jevreja?”, str. 184 do 186 - a ne njihovog suseda. Ova poslednja tačka je razvijena u La loi de Moïse, isti izdavač, 2003, str. 66-74 i 106-111, knjizi koja takođe pokazuje, u prvoj glavi, restriktivni domet koji treba dati tobože univerzalnom imperativu: „nećeš ubijati”. (Hvala Žanu Soleru na njegovim dragocenim savetima pri ponovnom čitanju mog rukopisa.) 4 Prepucijumi, prefinjenosti i biblioteke. Isti onaj Malek Šebel je objavio Histoire de la circoncision des origines à nos jours, (Le Nadir, Balland). U uvodu, strana 11, on piše: „Obaveštenja u ovoj knjizi bi da su tačna i ne podležu nikakvog prozelitizmu”. Upućivanje u ovoj knjizi, na 7. strani, precizira prirodu ove objektivnosti: „Ova knjiga je posvećena ’hirurzima svetlosti’: obrezivačima.” A na stranici 30, uvek neutralnoj, posle uvoda i psiholoških razmatranja - jer Malek Šebel kaže za sebe da je i psihoanalitičar - on zaključuje: „Može li se zaista smatrati

otklanjanje tako tanke kožice kao ’traumatičan’ čin i tim pre traumatološki?” Vrati se, Sigmunde... U pogledu obrezivanja, dali bismo prednost analizama inspirisanim utilitarističkom i pragmatičnom anglo-saksonskom metodom - u najboljem značenju tih reči - Margarete Somervil Le canari éthique. Science société et esprit humain, (éditions Liber) naročito glavi 8 pod naslovom „Intervenisati na telu malog dečaka. Etičke zaloge obrezivanja”, str. 201-216. Te stranice su promenile moje mišljenje o ovom pitanju pre čitanja, zatim su definitivno odnele moje ubeđenje. Videti isto tako Mojsija Majmonida (Moïse Maimonide), Le guide des égarés. Traité de théologie et de philosophie, (trad. de l’arabe par S. Munk, Maisonneuve et Larose, pp. 416-421). Isti taj Malek Šebel, da se vratimo na njega, sačinio je knjigu sa veoma lepim naslovom Traité du raffinement, (Payot), u kojoj on slavi prefinjenost kao muslimansku umetnost dok, zapravo, ona potiče iz preislamske arapske civilizacije. Činjenica da je nekoliko tečajeva opstalo - Bagdad, Kordoba, u Magrebu, u Egiptu - ne obazirući se na koranska učenja, slaveći parfeme, nakit, drago kamenje, vino (opet!), luksuz, gastronomiju, homoseksualnost, ne dopušta da zaključimo da se islam preobratio u hedonizam! Isto bi bilo suditi o prirodi marksizmalenjinizma jedino prema svakodnevnom životu kremaljskih jerarha u staljinističkim godinama... Da bi se odmerila širina hedonističke liberalnosti islama (čitati zbog žmaraca niz leđa Abd Allah b.’ Abd al-Rahman al-Watban) Jalons sur le chemin de la chasteté praćeno tekstom (’Abd al’ Aziz b’.’ Abd Allah b. Baz) Les dangers de la mixité dans le domaine du travail, (éd. al-Hadith), zbog njegove tolerantne naklonosti za knjige koje nisu ni Koran ni religijske, čitaće se sa zadovoljstvom Lisjen Polastron (Lucien X. Polastron) Livres en feu, (Denoël). Tu će se naći razvoj hrišćanske sklonosti za lomače od početka hrišćanske totalitarne države (IV vek) do Indeksa - koji nikada nije poništen... Jevreji su pretrpeli mnoga spaljivanja knjiga tokom celog svog života a nikada nisu zapalili nijednu lomaču. Divna sinteza kod An-Mari Delkambre (Anne-Marie Delcambre', L’islam des interdits, Desclée de Brouwer, 2003) - njoj se takođe

duguje izvanredna biografija proroka Mahomet, kod istog izdavača, 2003. O vezama između Vatikana i inteligencije - dakle, o knjigama - videti Žorža Minua (Georges Minois), L’Eglise et la science. Histoire d’un malentendu, (Fayard), izuzetno bogato činjenicama, a gubi se u pojedinostima (dva toma, jedan bi bio dovoljan...), bez ikakvog teoretisanja i konceptualizacije. Čitati poredeći Žana Stemana (Jean Steiman, Richard Simon. Les origines de l’exegse biblique, éditions d’Aujourd’hui). Rišar Simon (XVII vek) uvodi inteligenciju u čitanje takozvanih svetih tekstova i kao takav ljuti Bosijea, Oratorijum, Por-Roajal, benediktince, jezuite, Sorbonu, protestante. Sve sami dobri razlozi da se od njega načini junak... Videti isto tako Đovanija Rokija (Jean Rocchi) L’irréductible. Giordano Brunoface à l’Inquisition, sa snažnim predgovorom Marka Silberstena, dinamičnog animatora militantnih materijalističkih edicija - Silepsa! HRIŠĆANSTVO 1 Putenost hektoplazme. Priča o Isusu, naravno, ima na hiljade... One koje poriču njegovu istorijsku egzistenciju i svode ovaj lik na kristalisanje jedne fikcije broje se na prstima jedne ruke. Naravno... Najčuveniju je potpisao Prosper Alfarik (Prosper Alfaric, A l’école de la raison. Etudes sur les origines chrétiennes, Publications de l’Union rationaliste). Videti naročito str. 97 do 200 „Problem Isusa. Da li je Isus postojao?”. Odgovor: nije... Danas, Raul Vanegem brani ovaj stav koji preuzima u La résistance au christianisme. Les hérésies des origines au XVIII siecle, (Fayard). On govori, pored ostalog, stranica 104, o „rimo-katoličkoj priči o jednom istorijskom Isusu”. Jasno... Drugi veruju u njegovu istorijsku egzistenciju, svakako, ali se usmeravaju na velika dela sa hiljadu neverovatnosti, neizvesnosti, verovatnoća, protivistina u Bibliji, priznajući tako nesposobnost da dođu do pouzdanih zaključaka pa se čovek pita šta ih zadržava da

ne skliznu u tabor poricatelja... Opreznost? Nesposobnost da na sebe preuzmu ovo najveće razbijanje ikona? Nemogućnost da prevaziđu svoje intelektualno obrazovanje - često su bivši seminaristi ili individue koje su stekle solidne teološke studije? Jer, između njihovih zaključaka i zaključaka ultraracionalista samo je tanak cigaret papir. Tako Šarl Ginjber (Charles Guignebert), Jésus, (La Renaissance du livre, 1933. i Le Christ, isti izdavač, 1943), kojima dugujem nekoliko primera koje sam zadržao da bih podvukao neobičnosti Novog zaveta - titidus, Pilatov jezik, itd. Žerar Mordija i Žerom Prijer (Gérard Mordillat i Jérôme Prieur) izradili su sintezu ovog rada, upotpunjenu sa nekoliko retkih skorašnjih radova, u Corpus Christi. Enquête sur l’écriture des Evangiles, pet sveščica objavljenih u (éditions Mille et Une nuits, 1997: Crucificion, Proces, Roi des Juifs, Pâque, Résurrection et Christos). Ovaj rad je bio predmet serije od dvanaest filmova prenošenih preko Arte. Od Žeroma Prijera (Jérôme Prieur), Jésus illustre et inconnu, Desclée de Brouwer, 2001) i od Žerara Mordijaa (Gerard Mordillat), Jésus contre Jésus, (Seuil). 2 Božje nedonošče. On je taj koji to kaže... Sveti Pavle... u prvoj poslanici Korinćanima (XV, 8). Za sve tekstove Pavla ili o njemu, Poslanice, Pisma, Dela, itd, Biblija, u prevodu Ostija, (Seuil, 1973). Bibliografija je naravno obilna. I nije uvek pristrasna... Izdavačka kuća Fajar važi za ozbiljnu... Kako onda zazirati od celog dela kad čitamo iz pera Fransoaz Balez (Françoise Baslez, Saint Paul, 1991) ovu pojedinost u poglavlju posvećenom preobraćanju na putu za Damask, strana 81: „On nikad neće napraviti ni najmanju aluziju na neko eventualno slepilo” a u Delima apostola čitamo (IX, 8): „Mada su mu oči bile otvorene, on nije ništa video” - i to tokom tri dana... U svom televizijskom stilu - čitajući ga, čujemo ga - Alen Deko je dao (Alain Decaux) l’avorton de Dieu. Une vie de saint Paul (Desclée de Brouwer, Perrin, 2003). Istoričar ne krije

svoju katoličku empatiju, ali obavlja pošten kompilatorski posao. Naročito u pogledu bolesti, pripisanih Tarsaćaninu strana 101. Korisno - zato što će ta stranica poštedeti čitaoca da ih iščita sam... Nema kritike, nema rezervi, nema sopstvenih interpretacija, već jedna uvodna naracija. Alen Badiu (Alain Badiou), filozof, matematičar, lakanovac, romanopisac, pozorišni pisac i aktivista sa krajnje levice, poverava u svom Saint Paul. La Jbndation de l’universalisme (PUF, 1997), svoje interesovanje - shvatamo ga - za osnivača religije, stvaraoca Carstva. Šteta što on gleda na Pavla kao na jedinog, ne priključujući svojoj refleksiji ono što Konstantin dodaje da bi omogućio planetarnu Crkvu. Hektoplazmi je potreban histerik radi njene inkarnacije, ali diktator je taj koji ostvaruje prostiranje Isusovog tela u Carstvu... 3 Portre epohe. Da bi se shvatio psihološki ambijent Starog carstva, njegovo verovanje u misteriju, čudesno, u vračeve, astrologiju, njegova religija, njena slamanja, njena sklonost za iracionalno: (E. Dodds), Païens et chrétiens dans un âge d'angoisse (trad. H.D. Saffrey, 1979, La Pensée sauvage). Videti takođe Marua (H. I. Marrou) Décadence romaine ou Antiquité tardive?, (Seuil, 1977) - koji dokazuje produžavanje antičkog sveta u prvobitnom hrišćanskom periodu. U tom delu se može pročitati izraz „totalitarna država Starog carstva”, strana 172. Maru, hrišćanin, pisao je - između ostalih tema - o Avgustinu, Klimentu Aleksandrijskom i istoriju Crkve. O funkcionisanju i sadržaju paganizma, progonjenog od strane hrišćana (Ramsay Macmullen, Le paganisme dans l’Empire romain (trad. A. Spiquel et A. Rousselle, PUF, 1987. Et A. J. Festugiere, Hermetisme et mystique païenne, Aubier-Montaigne, 1967. Gibbon) - engleski Mišle - istinski srećno priča o antici Histoire du declin et de la chute de l’Empire romain, (trad. M.F. Guizot, Laffont, Bouquins, 2 vol. 1983). Za revidiran račun smanjenog broja hrišćanskih žrtava mućenja i ostalih proganjanja, pre nego što i oni sami ne postanu

progonitelji, videti Klod Lepele (Claude Lepelley) l’Empire romain et le christianisme, (Flammarion, 1969). Katolička istoriografija je znatno naduvala cifre u svrhu propagande - motivisana tu, kao i drugde, apologetskom namerom. 4 O preobraćenoj vojničini. Portre tirana: Gi Gotje (Guy Gauthier, Constantin. Le triomphe de la croix, France-Empire, 1999). Predlog za astronomsko čitanje pojave - znači, strogo naučno - on brižljivo objašnjava. I na ubedljiv način. Nema koncesija, nema ni mržnje, jedno delo koje jasno obaveštava. Čudno, lik prvog imperatora preobraćenog u hrišćanstvo nije rasplamsao pisanje u Francuskoj... Stara knjiga Andrea Piganjjola (Andé Pigagniol, L’empereur Constantin (éd. Rieder, 1932), ostaje rudnik obaveštenja koji nije zastareo. Jedna sinteza u “Que sais-je?” Bertrana Lansona (Bertrand Lançon), Constantin, (PUF, 1998); u istoj ediciji čitaćemo korisno nastavak rada o imperatoru, blagoslovenom milošću, u delu Pjera Maravala (Pierre Maraval, l’empereur Justinien, 1999). 5 Hrišćanski vandalizam. Dugo sam tražio dokaze o proganjaju pagana od strane hrišćana. Mnoga dela prećutkuju, poriču, čak preobraćaju novopristigle na vlast u tolerantne, prijatne, blage ličnosti, ljubitelje knjiga, graditelje biblioteka... Prećutaću dela o kojima ova opšta mesta govore, mnogo ih je. Da bismo našli stvarne tragove o proganjanjima, lomačama, razaranju hramova, kipova, svetih stabala, požara: Najpre, antički autori: Julije, junak paganizma, koji se bori protiv hristijanizacije Carstva, nažalost uzalud, napisao je delo (Contre les galiléens: une imprécation contre le christianisme, trad. Christophe Gerard, Ousia, 1995). Celz, drugi paganski barjaktar, objavio je Contre les chretiens, (trad. Louis Rougier, Phebus, 1999), i on uništen, ali ga je obesmrtio Origen koji je, odbacujući ga i obilno citirajući, spasao ono bitno

iz njegovog teksta! U Luju Ružjeu (Louis Rougier), Celse contre les chrétiens (Le Labyrinthe, 1997), pominje se hrišćanski vandalizam. Porfirijev tekst (Porphyre), Contre les chrétiens, izgoreo je u plamenu - ne zna se na šta je taj tekst ličio, veliki gubitak... Najzad (Libanios), Contre la destruction des tempïes paiens adressée à l’mpereur Théodore I (in Pigagniol, op. cit.) Videti, takođe, Maternusa Firmikusa (Matemus Firmicus, l’erreur des relipions païennes (XVI-XXIV) (trad. Robert Turcan, Belles Lettres, 1982) i Sozomčne, Socrate et Théodoret) Histoire ecclésiastique tripartite, traduction personnelle; Laure Chauvel, et Jean Chrysostome, Homélie sur les statues (!), in Robert Joly, Oripines et évolution de l’intolérance catholique, éd. de l’Université de Bruxelles, 1986): ovi tekstovi - hvala Lori Šovel na njenoj dragocenoj pomoći u biblioteci - detaljno iznose hrišćanske manipulacije i, čudno, istoričari ne koriste njihove radove da bi pokazali kako se gradi hrišćanstvo: snagom, krvlju, mačem, terorom. Ne čita se ni Code théodosien, (Les livres XVI et IX, trad. Elisabcth Magnou-Nortier, Cerf, 2002) koji ozakonjuje sva hrišćanska nedela protiv pagana: smrtnu kaznu, fizička nasilja, konfiskaciju dobara, policijske brutalnosti, stvaranje građana koje zakon ne štiti, kojima je zabranjena svaka pravna aktivnost i lišeni su zaštite... Model za budući Crni kodeks ili višijevske antisemtiske zakone: kako pravo može proglasiti zakon koji poriče jedan deo stanovništva - prekjuče pagane, juče crnce i jevreje... Pasaži o ovim nedelima kod Pjera Sivena (Pierre Chuvin) Chronique des derniers paiens. Les disparation du paganisme dans l’Empire romain, du regne de Constantin à celui de Justinien, Belies Lettres-Fayard, 1991; Pierre de Labriolle, La réaction paienne. Etude sur la polémique antichrétienne du I au VI siecle, éd. Durand, 1934; Robin Lane-Fox, Païens et chretiens: la religion et la vie religieuse dans l’Empire romain, de la mort de Commode au concile de Nicée, trad. Ruth Alimi, PU du Mirail, 1997) - koji spasavaju čast profesije tako jednodušno prećutkujući hrišćanski vandalizam...

6 Patrološka kaša. Sa hrišćanstvom, filozofija postaje sluškinja teologije, a ova disciplina glose i međuglose. Filozofirati postaje prema tome komentarisanje tekstova Biblije i cepidlačenje do sitnica stvarajući jedan svet čistih apstrakcija i dezinkarnisanih pojmova. Kad to nije slučaj, autori grčke i rimske patrologije fabrikuju jedan moral asketskog ideala čije su opsesije mržnja prema telu, željama, strastima i nagonima, pohvala celibata, uzdržavanja, nepotočnosti. Dobar uvod u ova imena i ovaj postupak u Mondezer (C. Mondésert), Pour lire les Péres de l’Eglise dans les Sources chrétiennes (Foi vivante, 1979); Žan-Iv Lelu (Jean-Yves Leloup, Introduction aux „vrais philosophes“. Les Péres grecs: un continent oublié de la pensée occidentale, Albin Michel, 1998). Oni za sebe zbilja tvrde da su „pravi filozofi” (!), ali nepoznavanje njihovog imena i njihovih tekstova nema premca sem u njihovom realnom i efektivnom rasturanju u svakodnevnom životu već vekovima. Živimo sa hrišćanskim telom koji su oni isfabrikovali... TEOKRATIJA 1 Totalitarizmi, fašizmi i ostale surovosti. Nezaobilazan je, naravno, rad Hane Arent (Hannah Arendt, Les origines du totalitarisme (trad. M. Pouteau, M. Leiris, J. L. Bourget, R. Davreu et E Lévy, edition revisitée par H. Frappat pour Quarto). A zatim: Emilio Žentil (Emilio Gentile) Qu’est-ce que le fascisme (Fofio, trad. P.E. Dauzat). Itafijanski naslov radije daje (Facisme. Histoire et interprétation), ali formatiranje edicije navodi ovaj naslov knjige manje kao uvodni nego što izbor izdavača nagoveštava. Da završimo sa raspravama istoričara koji ne mogu da se slože oko jedne definicije tog fenomena - što neke, recimo, vodi tome da isključe Viši iz fašizma... Manje konvencionalna, izvanredna i upozoravajuća knjiga Žana Grenijea (Jean Grenier) Essai sur l’esprit d’orthodoxie

(Idées Gallimard), koji od 1938. kazuje sve što treba znati na m temu i što Novi filozofi otkrivaju četrdeset godina kasnije: nacizam, Hirošima, Maj 1968. povrh - zaista, ne citirajući ga uvek... Drugo neophodno štivo Karla Popera (Karl Popper) La société ouverte et ses ennemis, tome 1, L’ascendant de Platon, tome 2, Hegel et Marx, trad. J. Bemard et P. Monod, Seuil, 1979) i tu, opet zadnje korice upućuju na Nove filozofe... Originalno izdanje potiče iz 1962. i 1966. 2 Specifični terori. Iv-Šarl Zarka i Sintija Fleri (Yves-Charles Zarka et Cynthia Fleury (Difficile tolérance, PUF, 2004). Za ubedljivu analizu Sintije Fleri po kojoj „ne postoji realni ekvivalent za toleranciju u islamu” i njena umesna dokazivanja o zimiji. A Zarkin pojam structure-tolérance zaista ne ubeđuje. Čitati takođe Kristjana Delakampanja (Christian Delacampagne) Islam et Occident. Les raisons d’un conflit (PUF), jednu analizu koja izvodi zaključke o vojnom i političkom uspehu Amerikanaca u Iraku... Dobar primer retorike francuskih intelektualaca i njihovih uobičajenih zaključaka... Istom autoru dugujemo dve praktične sinteze : Une histoire du racisme et Une histoire de l’esclavage, obe u Livre de Poche). Kratka razmatranja o ropstvu i Starom zavetu, potom o hrišćanstvu. Daćemo prednost (Peter Gamsey) Conceptions de l’esclavage D’Aristote à saint Augustiti. (trad. A. Hasnaoui, Les Belles Lettres, 2004). O kolonijalizmu, nezaobilazan i neophodan rad Luja Sala-Molena (Louis SalaMolins) Le Code noir ou le calvaire de Canaan (PUF). Četvoropreg - zastrašujući za Crkvu, francusku monarhiju i Zapad... Veoma zanimljivo i veoma gusto malo delo Žana-Pola Sarnea, stručnjaka za strategiju pod naslovom La Charîa et l’Occident, (L’Herne). Od istog autora, Jean-Paul Chamay (L’islam et la guerre. De la guerre juste a la révolution sainte, Fayard, 1986), zatim III tom Classiques de la stratégie: Principes de stratégie arabe (L’Herne, 1984). Hipoteza o menjanju islama je veoma oprezno razmatrana kao mogućna... kroz više vekova...

Što se tiče Maleka Šebela, on predlaže da bi se ubrzalo kretanje, i da se ne bi čekalo deset vekova, jedan (Manifeste pour un islam des Lumiéres. Vingt-sept propositions pour réformer l’islam (Hachette). U dve reči: da islam nije islam, lakše bi ga bilo braniti! Jer, šta bi bio neki feministički islam? Demokratski? Laički? Individualistički? Pristalica jednakosti? Tolerantan? Koji prihvata igru? Itd, ako ne suprotno od onog što je on suštinski... Nema potrebe, da bi se branile ove zapadnjačke vrline, pozivati se na jednu knjigu i tradiciju koje ih oduvek osuđuju: napuštanje pozivanja na Koran i Hadide izgleda mnogo poželjnije da bi se ostvario projekat Prosvećenosti Maleka Šebela! 3 Hrišćanska nedela. Žorž Minua, L’Eglise et la guerre. De la Bible à l’er atomique (Fayard). Malo predugačko, ponekad razvučeno, gubeći se u detaljima, bez analiza, činjenično, čak s vremena na vreme ovlaš pristrasno. Ništa, recimo, o blagosiljanju oca Žorža Zabelke posade Enola Gay koja je razorila Hirošimu. Našao sam tu pojedinost kod Teodora Monoa (Theodore Monod) Le chercheur d’absolu (Actes Sud, page 89). Od istog tog Teodora Monoa sam saznao (str. 93) da je katolička crkva odustala od Sedije - kraljevske i papske nosiljke nošene na ljudskim leđima - tek sa Jovanom XXIII... O kolonijalizmu, Mihaei Prior, sveštenik obrazovan kod lazarista (Michaël Prior) Bible et colonialisme. Critique d’une instrumentalisation du texte sacré (trad. P. Jourez, L’Harmattan, 2003). Pitanje kolonijalizma, ropstva, trgovine crncima koje su praktikovali muslimani dalo je malo radova: čitati (Jacques Heers) Les négriers en terre d’islam. La première traite des Noirs VII - XVI siécles (Perrin, 2003). On daje svoje razloge da bi objasnio ovo ćutanje u istoriji koje sagledava iz perspektive francuskog dara za samokažnjavanje i samoklevetanje. Može se sastaviti istorija i sa drugim motivacijama. O Ruandi: Žan Damasen Bizimana (Jean Damaséne Bizimana) L’Eglise et le génocide au Rwanda. Les Péres blancs

et le négationnisme (L’Harmattan, 2001). Šteta što uvodnički rad ove kuće nije savesno izveden: nekoliko činjeničnih grešaka, otkrivenih tu i tamo gde bi mogle biti korišćene – pogrešno - da bi se osporile ispravne teze ova dva autora. Videti isto tako besprekornu knjigu Žana Acfelda (Jean Hatzfeld) Une saison du machettes, (Seuil, 2003) - remek delo koje treba staviti u isti red sa Primom Levijem ili Roberom Antelmom. Videti poglavlje: “A Bog u svemu tome?” Od istog autora: (Dans le nu de la vie. Récits des marais rwandais (Seuil, 2000). Inkvizicija je izazvala ogroman broj knjiga. Među njima: Žozef Perez (Joseph Pérez) Bréve histoire de l’Inquisition en Espagne (Fayard, 2002). Ista napomena važi za krstaške ratove: videti četiri toma Albera Diprona (Albert Dupront) Le mythe de croisade, (Gallimard). O odnosima hrišćana i muslimana (John Tolan) Les Sarrasins (trad. P. E. Dauzat, Aubier, 2003). 4 Kukasti krst i raspeće. Poznato je kakve je odnose održavao Vatikan sa nacional-socijalizmom polazeći od radova (Saul Frielander) Pie XII et le III Reich (Seuil, 1964); (Daniel Jonah Goldhagen) Le devoir de morale. Le rôle de l’Eglise catholique dans l’holocauste et son devoir non rempli de repentance (trad. W. O. Desmond, Seuil - Les Empêcheurs de penser en rond, 2003). Ne može se parirati. Crkva teško može odgovoriti na ovaj pregled potvrđenih činjenica, zauzimanja stavova, analiza itd. Manje je poznata Hitlerova odbrana Isusa, Hrista, hrišćanstva, Crkve... čitanje Moje borbe dovoljno je da se konstatuje de visu Firerova opčinjenost Isusom koji isteruje trgovce iz Hrama i Crkvom koja je bila u stanju da izgradi evropsku, čak planetarnu civilizaciju. Tekst postoji, ali ko čita tu knjigu o kojoj svi pričaju a niko je nikada nije otvorio? Prevod Ž. Godfrua-Demombina i A. Kalmeta (J. Gaudefroy-Demombynes et A. Calmettes) za (Nouvelles Editions latines) bez datuma. Čitati naročito stranice 118,119,120, 306,451,457.

Hitlerove tvrdnje su potvrđene rečima kancelara Rajha privatno. Albert Šper prenosi, na primer, privrženost Hitlera hrišćanstvu i njegovoj Crkvi, on takođe očajava što nema kvalitetnog sagovornika na čelu Crkve sa kojim bi mogao da razmotri „stvaranje jevanđeljske Crkve, zvanične Crkve”. Videti Au coeur du Troisiéme Reich (Fayard, Livre de poche, 1971, les pages 130 et 131). 5 Cionizam: fasada i kulise. Cionistički projekat Teodora Hercla mora zanimati savremenog čitaoca. L’Etat des juifi (trad. C. Klein, La Découverte, 2003). Tu saznajemo da Palestina nije opsesija: Hercl tvrdi da bi i Argentina mogla odgovarati i da će biti potrebno uzeti ono što im se bude predložilo. Društveni obrazac je savršen: radno vreme, sedmočasovni radni dan - organizacija, ustav, jezik - ne hebrejski, već svi jezici, jedan od njih će se pojaviti - zakonodavstvo, zastava - bela sa sedam zlatnih zvezda - vojska - samo profesionalna i smeštena po kasarnama - naročito ne - teokratija: da sveštenim licima bude zabranjeno da se bave političkim poslovima, tolerancija, sloboda vere, verovanja i kulta. O zaposedanju zemljišta: bez brutalnog osvajanja, već kupovinom zemlje na licitacijama (str. 90). Sve ovo izgleda veoma idilično. Zašto se onda i dalje prećutkuje njegov dnevnik Journal? A naročito pod datumom od 12. juna 1895: „Moramo eksproprisati obazrivo privatno vlasništvo nad zemljom koja nam bude bila dodeljena. Pokušaćemo da diskretno pošaljemo siromašno stanovništvo u susedne zemlje, obezbeđujući mu posao u zemljama tranzita, ne dajući im ga kod nas. Vlasnici će biti s naše strane...” Citirao (Michaël Prior, op. cit., page 131). 6 Filozof i ajatolah. Od imama Homeinija Le Testament politico-spirituel (éd. Albouraq, présentation, traduction et annotation R. Alawi, 2001), priručnik za svaku islamsku vladu, za

svaku muslimansku teokratiju. Treba apsolutno pročitati i razmišljati... Mišel Fuko je komentarisao ovu iransku revoluciju u nizu članaka poručenih od lista Corriere della sera. Ti članci su preuzeti u Dits et écrits (tome III, 1976-1979). Stvarno se ne može ostati ravnodušan nad stranicama koje on posvećuje ajatolahu kao nadi iranskog naroda, povratku spiritualnog u politiku - što ga, čini se, raduje - ukidanju sramnog režima o kojem on lucidno i informisano piše, rađanju otpora mondijalizaciji od strane islama - gde jasno predviđa predstojeće zaloge. Ovi tekstovi zaslužuju više nego polemiku: Fuko slep / Fuko heroj, Fuko podrška ajatolahu / Fuko koji ne može da se prevari. Da onaj ko te godine radi u Kolež d Fransu (Collége de France) na rađanju biomoći može biti izvrstan u analizi tekstova, ali istovremeno grešiti u analizi činjenica, eto šta interesuje istoriju filozofije. Čitaćemo ponovo drugim pogledom njegov čuveni tekst pod naslovom („Les ’reportages’ d’idées”, pages 706-707). 7 Posthrišćanski laicitet. Za istoriju ovih pionirskih pokreta laiciteta kroz istoriju, čitati Žaklin Laluet (Jacqueline Lalouette) La libre-pensée en France. 1848-1940 (Albin Michel). Pregled je izradila istoričarka koja pruža mogućnost da se upozna znatan broj činjenica o tom pitanju. Polazeći od ove knjige, mogućna je jedna refleksija o laicitetu, korisnija za suočavanje sa zalogama XXI veka koje više nisu nacionalne, o borbi za razdvajanje Crkve i Države. Taj posao ostaje da se obavi - a on je postao planetaran... Otuda korist od postmoderne laičke misli, znači posthrišćanske. U oportunističkoj biblioteci na ovu temu videti sintetično delo (Henri Pena-Ruiz) Qu’est-ce que la laïcité? (Folio). Pristalica definicije Treće republike sa tolerantnom neutralnošću, on ipak brani ideju da su laicitet, takođe, republikanske vrednosti, politika socijalne pravde, realni javni prostor (strana 97), a ne vidi se jasno kako on može braniti te vrednosti i monoteizam koji im suštinski protivreči. Njegova tačna analiza o sektama koje isključuje iz laičke tolerancije - strana 98 - i „šarlatanima koji jeftino

obećavaju sreću i nastoje da potčine ljude u gotovo infantilnom traganju za receptima i gotovim rešenjima” - to je jedna definicija koja mi se čini da potpuno odgovara svim religijama bez izuzetka - i zasluživala bi da bude proširena. To bi uveliko doprinelo definisanju posthrišćanskog laiciteta!

ATEISTIČKA KUHINJA Mišel Onfre za sebe voli da kaže da je filozof hedonizma, levičar, ateista, anarhista... U svakom slučaju, intelektualac u otporu jer “moć je svuda, ne samo u ideološkim aparatima države. A te mikromoći, ti mikrofašizmi pozivaju na mikro-otpore svuda gde se pojave.” Rođen 1959. u Arzantanu (Normandija) u Francuskoj, taj doktor filozofije sa prtljagom od pedesetak knjiga i bestseler tiražima, želi da povrati sjaj stare filozofije kao umetnosti življenja, kako glasi i naslov jedne od njegovih ranih knjiga. Slede Stomak filozofa, Vajanje sebe, Politika pobunjenika, Teorija zaljubljenog tela... kao i knjige prevedene kod nas: Ateološka rasprava, Moć postojanja ili Hedonistički manifest, Gurmanski um ili Filozofija ukusa i Sjaj katastrofe. Provokativan a prihvaćen, Onfre odbija da podilazi iracionalnim sklonostima masa. Uz pomoć ateističkog gneva, želi da vrati smisao obrazovanju i raskida sa državnim univerzitetima. U tradiciji francuskog prosvetiteljstva, otvara narodne univerzitete u Kanu (Normandija) i u Aržantanu, mestima svog odrastanja. Odbija da piše samo za elitu i uvodi besplatnu filozofsku nastavu za narod. U otporu prema oficijelnom načinu mišljenja, sa uverenjem da istoriju, kako sveta tako i filozofije, uvek ispisuju pobednici, Onfre piše i višetomnu Kontraistoriju filozofije. U svim knjigama bavite se pitanjem ateizma - i svaki put mu pristupate iz drugačijeg ugla, sa različite tačke gledišta... Zašto smatrate da je ovo pitanje važno danas? - Imam pedeset godina i pedeset objavljenih knjiga. Jedino se Ateološka rasprava posebno bavi pitanjem ateizma. Međutim, u pravu ste da i sve moje knjige imaju za pretpostavku ateizam. Moj prvi naslov objavljen je 1989. Reč je o Stomaku filozofa.

U to doba je ateizam bio jednostavan. Delez je govorio o mirnom ateizmu. Posle maja ’68. stekli smo utisak da smo prešli na civilizaciju u kojoj više nema mesta za Boga, niti za religiju, da živimo u svetu u kojem judeohrišćanstvo nije zakon. Prešli smo na nešto drugo. A onda je došlo do potpuno nove međunarodne geostrateške konfiguracije: do pada Berlinskog zida, neuspeha liberalnog socijalizma s Miteranom u Francuskoj, a zatim i do atentata od 11. septembra što je stvorilo nove odnose u svetu. Od tog trenutka politika se povlači u korist religije i ponovo izbijaju sukobi između civilizacija. Imate blok judeohrišćanske civilizacije: Evropu i Ameriku, nasuprot islamskom bloku. Naterani smo da biramo između jednog ili drugog - to jest, Džordž Buš ili Bin Laden, Koran ili Biblija. Moje knjige su uvek proizvod ličnih iskustava. U to doba, žena sa kojom živim obolela je od raka i ja sam napisao knjigu Anatomske čarolije. Elem, bio je to tekst o bioetici. Rekao sam da je naše telo još uvek vrlo hrišćansko. O tome sam pričao i u jednoj televizijskoj emisiji. Kad sam se vratio kući, primio sam imejl u kojem su mi pretili smrću zbog antihrišćanskih izjava. Tada sam odlučio da napišem knjigu u kojoj ću jasno reći: Dobro, dosta je bilo religije, dosta je bilo islama, judaizma, hrišćanstva. Hajde da povratimo duh iz ‘68, to jest jedan post-hrišćanski duh, ali imajući u vidu novi geopolitički, geostrateški, ali i filozofski i intelektualni sklop. To je Ateološka rasprava. Postoje različite upotrebe ateizma. U komunističkim zemljama, korišćen je kao oruđe političkog terora i dominacije, u kapitalističkim - kao sredstvo otpora. Vaš ateizam nema političku pozadinu? - Ateizam se koristi u političke svrhe, ali moj pristup nije komunistički. Nikad nisam bio komunista. Ja sam više na poziciji anarhističke levice. Nisam na marksističkoj, staljinističkoj, dogmatskoj poziciji zemalja istočne Evrope, ili, prosto rečeno, komunističkoj. Nikad nisam bio pobornik marksističkog ateizma, marksističkog obrasca ateizma. Već i

sama pomisao da se u istočnim zemljama ubijalo u ime ateizma mada, nisam baš siguran da se ubijalo u ime ateizma, nego u ime komunizma... Mislim da su tad neki ljudi bili vernici jer je to bio oblik otpora zvaničnoj ideologiji partije. To je složenije pitanje. Time hoću da kažem da ne podržavam marksističku upotrebu ateizma. Ja se, apriori, držim filozofskog pristupa. Ja sam za razgradnju hrišćanstva. Za mene ne dolazi u obzir recimo rezonovanje De Sada ili Remboa koji kaže: Nek se Bog nosi! On vređa Boga, potreban mu je kako bi ga vređao. Ja ne kažem da Bog ne postoji. Vi kažete da Bog još diše... - Kažem da je Bog fikcija stvorena iz izvesnih razloga: ljudi umiru, a ne žele da umru niti žele da znaju da će umreti. Kad to malo snažnije spoznaju, onda se uvuku u logiku poricanja, a ta logika proizvodi neku vrstu fantazije koja nagoni da verujemo u onostrani svet. A onda taj svet naselimo bogom, po potrebi i bogovima, polubogovima, anđelima, arhanđelima... Ateizam koji zastupam nije marksistički, niti je antiklerikalan, tipa markiza De Sada... Šta je u osnovi vašeg ateizma? Slavljenje života? - Da. Sledim kako ideje Fojerbaha, tako i Ničea. Kod Fojerbaha imate ukidanje bogova, a kod Ničea imate želju za post-hrišćanskom civilizacijom. To je ono što mene zanima. Za mene je ateizam bio samo jedan trenutak. Otvorio sam zagradu i rekao: dosta više s Isusom Hristom, hrišćanstvom, religijom, islamom, Biblijom, Kuranom i tako dalje, zatvorena zagrada. Prelazim na nešto drugo. Ateološka rasprava se, zaista, uspešno prodavala u Francuskoj i u velikom broju drugih zemalja.

Kako objašnjavate uspeh ove knjige? Samo u Francuskoj premašila je tiraž od pola miliona primeraka. Filozofski bestseler nije česta pojava... - Mislim da sam nesvesno odgovorio potrebi vremena. Tako se uspeh i objašnjava. Objašnjava se a posteriori. Mislim da je u društvu došlo do povratka iracionalnog zato što se politika povukla. Kad politika uzmiče, religija napreduje. Kad racionalni um i moć rasuđivanja uzmiču, tad iracionalnost i bezumlje uzmu maha. I tad imamo ljude koji prizivaju duhova, koji veruju da ne umiremo, a da se, kad tobož umremo, pretvaramo u nekakvu ektoplazmu koja odlazi na drugi svet, itd. U našoj civilizaciji je iracionalno opet uzelo neverovatnog maha, a ja sam došao sa svojom knjigom i rekao: Stanite! Recimo ne iracionalnom i nerazumnom, nastavimo tradiciju velikih prosvetitelja, ali ipak nemojmo misliti kao Volter. Bilo bi besmisleno misliti kao on. Nismo više u 18. veku. Dakle, treba da mislimo tako što ćemo uzeti u obzir današnji odnos snaga na ideološkom, političkom, intelektualnom polju. Kad govorite o religiji kažete da je to „mržnja prema životu, sredstvo manipulacije, instinkt smrti”... Da li ponekad sumnjate u tako jake reči? - Ali, to je istina. Šta vam kao hrišćaninu nude za uzor ? Nude vam krst, dakle, instrument za mučenje. Nude vam da oponašate nekog ko je razapet na krst, nekog ko je patio, koga su proboli kopljem. Kažu vam da treba da težite tom Hristovom stradanju da biste postigli svoje spasenje. Kažu vam i da ovozemaljski život nije život, već da je istinski život onaj večni, zagrobni. Priznajte da je to vrlo ekstravagantna fikcija. Takođe nam kažu: “Mrzite ovaj život ovde, mrzite žene, želje, strasti, nagone, seksualnost, sve što vam čini zadovoljstvo jer je sve to greh.” Znači, greh je jesti, greh je piti. Seksualnost je greh, uživanje je greh. Ispada da je živeti greh!

Kažu nam da žene izazivaju požudu, libido. To je praroditeljski greh. Znači, vi ste žena i vi ste za to krivi. Zabranjuje se seksualnost, propoveda se čednost i celibat. A ako se toga ne možemo pridržavati, sveti Pavle je voljan da u tom slučaju prihvati da stupimo u brak, da se držimo monogamije i imamo seksualne odnose zarad potomstva. Zar to nije preziranje života? Parafrazirate Dostojevskog koji kaže: „Ako Bog ne postoji, onda je sve dozvoljeno.” Vi kažete: „Ako Bog postoji, onda je sve dozvoljeno.” Veoma ste militantni... - Ne, apsolutno nisam. Upravo oni koji, kao Dostojevski, kažu da “ako nema Boga, onda je sve dozvoljeno”, smatraju da postojanje Boga sprečava izvestan broj stvari. Žao mi je, ali sve do Dostojevskog većina ljudi je verovala u Boga, a to nije sprečilo ratove, krstaške pohode, inkviziciju, lomače, mučenja, itd... Podsećam vas na Simona de Monfora i na Katare. Smatrao je da treba iskoreniti tu jeres. Katari su sebe smatrali ’čistima’ i zalagali se za povratak izvornom hrišćanstvu jevanđeljske čistote i jednom Isusu kojeg sveti Pavle nije lažno predstavio. I taj Simon de Monfor kaže: „Pobijte ih sve, Bog će prepoznati svoje.” Jednog vojskovođu ne zanima da li je neko kriv, ili nije kriv, ili možda jeste kriv... Nema on vremena za to. To, u stvari, znači da ako greškom ubijete nekog ko nije kriv, Bog će u raju reći: „Ne, ovaj nije kriv. Sleduje mu večni život.” Vrlo važno što ste ga ovde i sad lišili života. Dakle, to je u redu zato što smatramo da Bog postoji i da on nameće svoju volju. A pošto je on ionako pravedan, mi slobodno možemo biti nepravedni, pod uslovom da to radimo u ime Boga. Ako smo nepravedni u njegovo ime, Bog će uspostaviti pravdu koju mi nismo uspeli da uspostavimo. U ateizmu postoji prazno mesto - mesto Boga. Čime ga popuniti?

- Ali zašto želite da popunite niše, da postavite nove kipove, da zadržite stare oltare, ali da promenite bogove? Svako prazno mesto teži da se ispuni... - Ne, to je paralogizam jer pretpostavlja da raspravljamo o našim predstavama. Rekoste, ispraznili smo nebesa, šta ćemo staviti umesto toga? Ja kažem: ako smo ispraznili nebesa, onda ih više nema i prelazimo na nešto drugo. Imate Zemlju. To je divno! Da li je to dovoljno? - Nije reč o tome da li je dovoljno, već da se time moramo zadovoljiti jer postoji samo to. Nema potrebe da pronalazimo i izmišljamo nove bogove. Optužuju vas da želite da stvorite jednu novu religiju – i to ateističku... - Da, ali to je smešno. Otvorite moju knjigu i pokažite mi u kom pasusu kažem da treba stvoriti ateističku religiju! Izazivam svakog da mi kaže: „Evo stranice i evo rečenice koje mi dopuštaju da tvrdim kako vi želite da stvorite ateističku religiju!” Neću da se branim od nečeg što nikad nisam rekao. Nikad nisam rekao da želim ateističku religiju. Nikad to nisam rekao! Rekao sam da treba raskrstiti s religijom i umesto toga preći na filozofiju. Prestanite da ljude smatrate kretenima i budalama, da pričate priče za malu decu u kojima kažete: „Evo nekog ko je čovek, ali ko to nije, a istovremeno i jeste. Evo nekog ko je Božji sin, ima majku, ali ona nije imala seksualni odnos s njegovim ocem. A njegov otac razdvaja more kako bi proveo svoj narod, pa se to more opet zatvara. On umire, ali posle tri dana još je živ!” Zato prekinimo s pričama za malu decu. Mitologija je lepa, ali hajde da pređemo na nešto drugo i zakoračimo u filozofsku eru koja će nam dozvoliti da kažemo: “Vi ste sad odrasli, naš život je zapisan u vremenu, ostarićemo, umrećemo, nestaćemo i nema

ničeg posle smrti. Naš život je kratak i zato ga iskoristimo što bolje umemo. Svaki izgubljen sekund je zauvek izgubljen ako nije proslavljen.” To je ono što vam nudim i to, de facto, predstavlja hedonističku filozofiju, nipošto ateističku religiju. U vašoj filozofiji dajete veliki prostor autobiografiji. U gotovo svim knjigama pišete poetske predgovore o različitim periodima svog života. U Filozofiji ukusa ili Gurmanskom umu ispisujete alimentarnu autobiografiju... - Najpre, stvar je metodološke prirode. Sve do Ničea smatrano je da filozof ima direktne odnose s idejama. On je nekakva bestelesna ektoplazma, mozak u direktnoj vezi sa svetom ideja. Kant nema telo, nema biografiju, nema život. On ima mozak u direktnoj vezi sa svetom ideja i otkriva stvar po sebi, saznajne moći a priori, itd... Kad se pojavio Niče, on je rekao: “Sa svim tim treba prekinuti, to su predrasude. Filozof nije ektoplozma koja ima direktne odnose s čistim idejama. Filozof je telo s intuicijama, nagonima i strastima. On ima biografiju upisanu u istoriji, u jednom sasvim određenom trenutku i epohi.” U predgovoru Veseloj nauci, kao i u knjizi S one strane dobra i zla, Niče nam poručuje da je filozofija ispovest jednog tela. To je autobiografija jednog čoveka, žene, ljudskog bića. Pomislio sam: “Pa, on je u pravu.” To važi i za ljude poput Kanta. Drugo, ono praktično: pomislio sam da minimum poštenja koji treba da imamo prema čitaocu jeste da mu kažemo otkud nam dolaze ideje. Zašto smatrate da recimo ja, kao vaš čitalac, treba da poznajem vašu biografiju da bih shvatila vaše knjige? - Zato što se sve vezuje za realnost. Zato što filozofija umire ako se otkači od stvarnosti. Ne zanima me geto. Ja pokušavam da pronađem duh antičke filozofije, a duh antičke filozofije nije komplikovan: to su forum i agora. Dok Sokrat šeta agorom, on ne

drži filozofima predavanja iz filozofije, niti za buduće profesore filozofije. On filozofira s prodavcima ribe, lučkim radnicima, tesarima, prolaznicima. „Hej, dođi ovamo. Reci mi, ne misliš li da je istina...” Ovaj kaže da nije siguran, a drugi će: “Ja mislim...” I eto dijaloga. Mislim da se taj narodni, popularni smisao filozofije izgubio. Volim narod i želim da mu vratim filozofiju. Kad želim nekog da uvedem u svoja razmišljanja, onda želim da mu kažem otkud je to krenulo, kako je sve to poteklo. Postepeno iznosim priču o nekom ko je poput njih, o nekom čiji je otac bio poljoprivredni radnik a majka domaćica. Moj otac se brinuo o povrtnjaku, a majka je kuvala povrće iz tog povrtnjaka... Tako krenem i počnem da razmišljam šta znači kuvati, jesti, spremiti jelo. U toku dana postoje tri-četiri trenutka koja se mogu pretvoriti u trenutke hedonizma. To su prilike kad nekog možemo da obradujemo ili sebi da priuštimo zadovoljstvo, a sve to dok ispunjavamo neophodne životne potrebe. Morate jesti, nemate izbora. Zato, nek to bude praznik. Isto je i sa seksualnošću. To je prirodna potreba, pa nek bude praznik. Nek to ne bude kuluk, nek ne bude zbog zdravlja ili zadatak po kazni. Neka to bude nešto radosno. Dakle, pisao sam i o erotizmu, o seksualnosti. Iznosio sam hedonističke stavove. Pokazao sam kako možemo da se radujemo, kako nekog možemo da obradujemo, a sve to je krenulo od privrženosti jednog dečaka očevoj bašti i od jedne jagode iz te bašte. A sve je, pak, dovelo do jedne teorije koja je sadržana u Gurmanskom umu. U knjizi Moć postojanja govorite o jednoj veoma bolnoj uspomeni - pišete da vas je majka, kad ste bili dete, odvela u sirotište... - Kao što ste malopre pomenuli, u mojim knjigama često imate autobiografske predgovore. Razmišljao sam kakav autobiografski predgovor da napišem a da odgovara onome što sam ja sam - da to bude moja lična karta. Odlazak u sirotište je verovatno najupečatljiviji momenat mog života, onaj

koji me čini onakvim kakav jesam i koji me vraća na jedno bolno iskustvo... Srećan sam što su mi roditelji još živi i što se s njima dobro slažem - uključujući i majku. Jedino što su me tukli do moje desete godine, a od desete do četrnaeste su me smestili u sirotište koje su držali salezijanski sveštenici koji su, pritom, bili i pedofili. Zatim sam, od četrnaeste do sedamnaeste godine bio u internatu. U sedamnaestoj sam maturirao i napustio roditelje. Radio sam da bih plaćao studije. Poželeo sam da ispričam priču o te četiri godine, najpre zato što je moja majka već ispričala svoju verziju. Ona nije htela da prihvati da je sina stavila u sirotište. To je nešto što ne volite da čujete, posebno zato što je i moja majka bila napušteno dete. Bila je pod socijalnim staranjem, a onda mene, u uzrastu od deset godina, smešta u sirotište. Ako ste čitali Frojda, sve to ima smisla. To se zove kompulzivno ponavljanje. Pomislio sam da treba da dam svoju verziju događaja jer je moja majka prekrojila priču i rekla da je toliko volela svog sinčića da ga je smestila tamo gde je mogao da uči, a zatim je maturirao, nastavio studije, doktorirao. Skupo bi je to koštalo, jer to je još osam godina... Dao sam svoje tumačenje događaja, pošto je majčino prevagnulo. Novinari su dolazili i prenosili majčine izjave kao istinite. Rešio sam da, ipak, dam svoju verziju. Vaša majka je bila šokirana knjigom? - Naravno. Ona je imala drugačiju verziju... - I dalje nemamo istu verziju. Prva rečenica u knjizi glasi: „Umro sam sa deset godina.” To je jedna strašna rečenica...

- Jeste, to je strašna rečenica. Ali, još je strašnije što sam se našao u situaciji koja me je navela da napišem takvu rečenicu. Nije strašno to što sam je napisao, već što su me doveli u situaciju da doživim sve ono što je kasnije iznedrilo tu rečenicu. Bacili su me u sirotište iako sam imao roditelje. To je činjenica. To je nešto što su uradili moji roditelji. Moraju s tim da se suoče. Ja danas ne osećam mržnju, niti želju da se svađam ili svetim. Posveta u knjizi glasi: „Mojoj ponovo nađenoj majci.” To je hrišćanski. Znači da ste oprostili... - Ne, to je hedonistički. Ja ne praštam. Nisam upotrebio reč oproštaj. Ne verujem u oproštaj, to je besmisleno. Ali, budući da sam hedonista, hoću da izbegnem povode za nezadovoljstvo, a da tražim povode za zadovoljstvo. Ako osećam mržnju, ako sam zlopamtilo, ako se sećam loših događaja, ako sam ljut na svoje roditelje, šta ja onda radim? Prepuštam se onom što Spinoza naziva tužnim strastima. To nije hedonistički. Ne osećamo se dobro u svojoj koži kad smo stalno turobni, kad večito razmišljamo o tome kako smo bili nesrećni. To nije pametno. Prava hedonistička misao je da sebi kažete: „Gotovo je, prošlo je, završilo se.” Moja majka je imala neke razloge, koji su verovatno bili dobri, jer su to bili njeni razlozi. Sa deset godina vi to ne razumete, a sa sedamnaest ste ogorčeni, ali u četrdesetpeto više nema nikakvog razloga da budete ljuti na roditelje. U suprotnom, niste uspeli da odrastete, ili niste imali nikakvu korist od čitanja filozofskih knjiga. Znači da čitanje Frojda ničemu nije poslužilo. Dakle, ja ne sledim hrišćanski stav, već se držim hedonističkog rezonovanja i kažem: pređimo na nešto drugo jer ne želim sebi da trujem život negativnim uspomenama. Moj život je danas nešto sasvim drugo. Negativna uspomena je i katoličko nasilje koje ste doživeli i o kome pišete. Da li je to iskustvo u osnovi vašeg ateizma?

- I da i ne. Ateizam je samo deo onog što sam danas. Deo jedne velike celine, a ta velika celina je pobuna. Boravak u internatu kod salezijanskih sveštenika napravio je od mene buntovnika, dakle, ateistu. To je od mene načinilo nekog ko ne podnosi vlast. Ne podnosim vlast. Ne podnosim nepravdu, ne podnosim naređenja. Ne podnosim da mi kažu: “Moraš da uradiš ovo, ne smeš ono.” Zato ne podnosim hrišćanstvo koje mi govori da ne smem da radim ovo, niti ono. Hrišćanstvo ima mnogo zabrana, a sve to iz glupih razloga. Zašto ne bih masturbirao ako to želim, ili proveo noć sa ženom koja mi se sviđa, popio malo više vina, ako to želim, jeo s uživanjem, a da me pri tom ne optužuju da sam počinio greh kao što je blud ili alavost. Odbijam takve zabrane. Dakle, ja sam usput ateista, ali globalno sam anarhista, a pošto sam anarhista, onda sam i ateista. Kako ste u celoj toj situaciji postali filozof? - Evo jedne od hipoteza. Sa deset godina sam ušao u pakao. To sirotište je pravi pakao. Na tom mestu ne vole pamet. Ja sam kod salezijanaca, a to je crkveni red u kojem se fabrikuju ljudi koji će se baviti manuelnim zanatima. Sećam se da su na tom mestu vladali nasilje i brutalnost - imali ste pedofiliju, podlost, prljavštinu, hladnoću, lošu hranu. Tu su samo dečaci, nema žena. Sve je zastrašujuće. Ali, imali su biblioteku i u njoj knjige... Sećam se da sam jednog dana otvorio jednu knjigu. Bio je to Starac i more. Odjednom osećam to more, penu talasa, čujem zvuk vesala, prisustvujem lovu na sabljarku... Uzbuđen sam. Naprosto sam se otisnuo. Knjiga mi odjednom pruža priliku da napustim taj pakao. Zaklopim knjigu, pakao se vraća. Otvorim je, pakao nestaje. To je prava čarolija. Knjige su za mene predstavljale istinski spas.

Često se pozivate na Ničea. U Gurmanskom umu ili Filozofiji ukusa citirate njegovu misao: „Da li postoji alimentarna filozofija?” Koja je, po vašem mišljenju, veza između filozofije i gastronomije? - Malopre sam rekao da između biografije i dela postoji duboka povezanost, što znači da ako je neko filozof, onda nema trenutaka kad on to jeste i onih kad to nije. - Vi ste filozof 24 sata dnevno ? - Da. To je kao kad bi neko rekao: “Ja sam sveštenik od devet do dvanaest i od dva do šest. U petak uveče prekidam to da budem sve do ponedeljka; uzeću mesec dana odmora a sa šezdeset godina više nisam sveštenik.” To nema nikakvog smisla. Postoje sklonosti koje su ujedno i zanimanja. Tim bolje. Ja imam tu sreću što živim od svojih knjiga i predavanja. Putujem svetom. Sreo sam vas, mogu da razgovaram s ljudima koje ne poznajem, ali prema kojima me nešto vuče. To je istinska sreća. Da, sve vreme sam filozof. To sam i kad kuvam, kad idem na pijacu, kad poslužim jelo na tanjiru. Kakvu simboliku nudi „carstvo kulinarskih znakova“ u tanjiru? Koja je filozofija jednog jela ? - Ta filozofija je subjektivna i odnosi se na svakog pojedinačno. To znači da ako me pozovete na večeru, ili povedete na pijacu, ili kuvate preda mnom - mada mogu da preskočim sve te etape i da se zadovoljim onim šta ćete staviti u svoj tanjir - ja mogu da saznam nešto o vama, ponekad i nešto važno. Na primer? - Ima ljudi koji ne znaju da prže, dinstaju, očuvaju teksturu namirnica, aranžiraju jelo, uklope boje, izlože predjelo, jelo,

odaberu vino... Smatram da je kuvanje estetski performans. Kad jedete, vi pokazujete ono što ste. Postoji čuvena rečenica BrijaSavarena : „Reci mi šta jedeš, a ja ću ti reći ko si.” To važi i za filozofe. To je Gurmanski um. Prva knjiga se zvala Stomak filozofa. U njoj sam pisao o četiri filozofa: Diogenu, Ničeu, Furijeu, Sartru. Pokušao sam da pokažem da oni misle onako kako jedu i jedu kako misle. Na primer, Niče teoretiše o natčoveku i kaže nam da treba da budemo laki, lepršavi, nestvarni... A on lično u tome ne uspeva jer mu je život ispunjen patnjom i bolom. Natčovek je Ničeov idealizovani autoportret. Šta Niče jede? Kaže nam da bi trebalo jesti ovo ili ono. Smatra da Nemci jedu previše krompira i da je to razlog što su postali alavi. Pošto je izuzetno voleo istočnjačku misao, Niče je smatrao da treba da jede više pirinča. Govorio je da ne valja uzimati stimulanse. Međutim, pogledajmo njegovu prepisku, njegov život, njegovo delo. On majci piše: „Pošalji mi kobasice, usoljeno meso, treba mi čokolada.” Kad ustane, popije kakao, pa šolju čaja. Dakle, uzima stimulanse. Imamo nekog ko teži lakoj ishrani, ali jede suhomesnate proizvode, nekog ko teži natčoveku, a u isti mah zbog toga i pati. Dakle, smatram da, s gledišta ishrane, kad jede, Niče nam nesvesno govori nešto o sebi, o svojoj misli, o onome što je on zapravo. Ako je suditi po onome šta jede, ko je Mišel Onfre? - Pođite sa mnom na pijacu pa čete sami prosuditi. Na primer, vidim crvene paprike. Kupim ih. Onda se zapitam šta ide sa tim da bih dobio skladnu kombinaciju. Učini mi se da bi belo bilo dobro - to me asocira na ribu. Kupim, recimo, filete lista. Sad imam crveno i belo, a uz to i tanjire raznih boja: bele, zatim tanjire boje breskve, zatim crne. Razmišljam o izgledu tanjira. Kad sve to skuvam i stavim na tanjir, isto toliko su mi bitne i boje. Pomislim: žuta bi tu sasvim dobro išla. Imate crveno i belo na crnom tanjim i ako želite nešto žuto, onda uzmete pavlaku u koju dodate šafran,

ili kari, i od toga napravite sos. Dakle, na meniju su bili fileti lista s paprikom i sosom od karija. Za kraj, pošto ste ateista, moram da pitam: šta je za vas sveto? - Tuđi život. Mislim da je to tuđi život. Sad smo odjednom prešli na ozbiljnu temu... Oduvek mi je bilo teško da zamislim kako neko može da raspolaže tuđim životom. Tu spadaju politički sistemi koji eksploatišu ljudski život, liberalizam, kapitalizam, potčinjavanje, ljudi koji su pogubljeni zato što drugačije misle, žene kojima u muslimanskim zemljama odrubljuju glavu jer su, tobož, zgrešile ili pogledale nekog mladića koji je prolazio, i tome slično. Mislim da je ljudski život svetinja. A šta smrtni greh? - Ne postoji smrtni greh. Ali, ako baš hoćete, rekao bih da je greh kad pustite da vreme protiče i ne živite celim bićem u sadašnjem trenutku. Ovaj sat koji smo vi i ja proveli zajedno više se nikad neće ponoviti. Ako je promašen, to je onda smrtni greh, jer znači da smo izgubili jedan sat života. I vi i ja, ali i ljudi koji nas gledaju. Smrtni greh je živeti kao da nikad nećemo umreti, kao da je večnost pred nama. To znači da ne uživamo u srži svakog trenutka, da ne želimo da pružimo zadovoljstvo i sreću ljudima koje srećemo kroz neke sitnice, i to stalno. To je smrtni greh. Neda Valčić-Lazović Razgovor vođen novembra 2008. u Parizu za seriju „Savremeni svetski pisci” RTS-a